Terry Pratchett - Faust Erik

9 TERI PRAČET Faust ERIK Preveo Dejan Papić Naslov originala Terry Pratchett Eric

Teri Pračet 1 Faust Erik čele Smrti velike su i crne, njihovo zujanje duboko je i sumorno, a svoj med čuvaju u saću belom poput oltarnih sveća. Med je crn kao noć, gust kao greh i sladak kao šećerni sirup. Dobro je poznato da osam boja čini belu. Ali, postoji i osam boja crnila, za one koji imaju moć da ih opaze, a košnice Smrti postavljene su usred crne trave, u crnom voćnjaku, pod crnim pupoljcima koji su na drevnim granama s kojih će naposletku roditi jabuke koje... hajde da to kažemo ovako... verovatno neće biti crvene. Trava je sada bila kratka. Kosa koja je obavila posao bila je naslonjena na čvornovato stablo kruške. Sada je Smrt pregledao svoje pčele, nežno odižući saća svojim koštanim prstima. Nekoliko pčela zujalo je oko njega. Kao i svi pčelari, Smrt je nosio veo. Problem nije bio u tome što je negde mogao da bude uboden, ali ponekad, pčela bi mu uletela u lobanju, a onda bi tu zujala stvarajući mu glavobolju. Dok je držao saće naspram sive svetlosti svog malog sveta negde između stvarnosti, osetio se najblaži drhtaj. Brujanje se začu od košnica, list otpade. Dašak vetra dunu za trenutak kroz voćnjak, a to je bilo nešto najtajanstvenije, jer je vazduh u zemlji Smrti uvek topao i ustajao. Smrti se učini da je načas čuo zvuk stopala u trku i glas koji izgovara, ne, glas koji razmišlja jojsranjejojsranjejojsranje, umreću, umreću, UMREĆU! Smrt je skoro najstarije stvorenje u univerzumu, s navikama i načinima razmišljanja koje smrtnik ne bi mogao ni da pokuša da shvati, ali zato što je takođe bio i dobar pčelar pažljivo je vratio saće u odgovarajuću pregradu i stavio poklopac na košnicu pre nego što će odreagovati. Vratio se kroz mračnu baštu do svoje kolibe, skinuo veo, pažljivo isterao nekoliko pčela koje su se izgubile u dubinama njegove lobanje i povukao se u radnu sobu. Dok je sedeo za svojim radnim stolom došlo je do novog naleta vetra koji je zazvečao peščanim satovima po policama i naterao veliko klatno sata u predvorju da zastane, makar i na tren, u svom neprekidnom poslu seckanja vremena na prihvatljive delove. Smrt uzdahnu i usredsredi pogled. Ne postoji mesto gde Smrt ne bi otišao, ma kako bilo udaljeno ili opasno. U stvari, što je opasnije, veća je verovatnoća da je on već tamo. Sada se zagledao kroz izmaglicu vremena i prostora. OH, reče. PA TO JE ON. * * * Bilo je toplo popodne kasnog leta u Ank-Morporku, inače najnaprednijem, najužurbanijem i, iznad svega, najnaseljenijem gradu na Disku. Sada su sunčeva koplja postigla ono što bezbrojni osvajači, nekoliko građanskih ratova i zakon o policijskom času nikada nisu uspeli. Primirili su ga. Psi su dahćući ležali u užarenoj hladovini. Reka Ank, koja nikada nije, što bi se reklo, blistala, cedila se između svojih obala kao da joj je toplota isisala svu živost. Ulice su bile prazne, vrele poput pećnice. P

Terry Pratchet 2 Nijedan neprijatelj nikada nije osvojio Ank-Morpork. Dobro, tehnički jeste, veoma često; grad je bio gostoprimljiv prema rasipnim varvarskim osvajačima, ali nekako bi zbunjeni napadači uvek otkrili, nakon nekoliko dana, da više nisu posedovali svoje konje, a za par meseci bili bi samo još jedna od manjinskih grupa u gradu, ponosna na sopstvene grafite i prodavnice hrane. Ali, vrućina je opkolila grad i nadirala je preko zidova. Prekrivala je ustreptale ulice kao pokrov. Pod let-lampom sunca ubice su bile previše umorne da bi ubijale. Lopove je pretvarala u poštenjačine. U bršljanom prekrivenom utvrđenju Nevidljivog univerziteta, glavnog magijskog obrazovnog centra, stanovnici su dremali dok su im preko lica bile nakrivljene njihove špicaste kape. Čak su i muve zunzare bile suviše iscrpljene da bi udarale u prozorska stakla. Grad je sijestirao, čekajući zalazak sunca i kratkotrajno, vruće, somotsko zatišje noći. Samo je Bibliotekaru bilo sveže. Uz to je još visio i ljuljao se. Ovo je bilo zbog toga što je postavio nekoliko konopaca i prstenova u nižim podrumima biblioteke Nevidljivog univerziteta - tamo gde su se čuvale, ovaj, erotske1 knjige. U kacama s lomljenim ledom. A on se sanjivo klatio u svežim isparenjima iznad njih. Sve magijske knjige vode sopstvene živote. Neke od živahnijih ne mogu se prosto privezati lancima za police; one moraju biti zakovane ekserima da bi ostale zatvorene ili se čuvati između čeličnih ploča. Ili, u slučaju tomova o magiji tantričkog seksa za ozbiljne znalce, moraju se čuvati pod veoma hladnom vodom kako bi se sprečilo da buknu i oprlje krajnje očigledne korice. Bibliotekar se lagano klatio napred-nazad povrh klokotavih kaca, spokojno dremajući. Onda koraci naiđoše niotkuda, protutnjaše podom stvarajući zvuk koji je grebao po samoj površini duše i nestadoše kroz zid. Začuo se slabašni, udaljeni uzvik koji je nalikovao na obogoviobogoviobogovi, ovo je TO, UMREĆU. Bibliotekar se probudio, izgubio oslonac i pljusnuo u pedalj duboku mlaku vodu, koja je bila sve što je stajalo između Radosti tantričkog seksa sa ilustracijama, za napredne studente, od Dame i spontanog sagorevanja. A zlo i naopako bilo bi po Bibliotekara da je bio ljudsko biće. Srećom, trenutno je bio orangutan. S toliko sirove magije koja je pljuskala po Biblioteci čudo bi bilo da se nesreće nisu ponekad dešavale, a jedna naročito upečatljiva pretvorila ga je u čovekolikog majmuna. Nije mnogo ljudi dobilo priliku da napusti ljudski rod i da ostane u životu, pa se on nepokolebljivo opirao svim naporima da bude vraćen u pređašnji oblik. Pošto je bio jedini bibliotekar u univerzumu koji je mogao stopalima da uzima knjige, Univerzitet nije previše ni insistirao na tom pitanju. To je takođe značilo da je njegova predstava idealne ženske osobe sada izgledala nekako poput vreće masla proterane kroz valjak starih unutrašnjih guma, te je tako bio srećan da se izvuče sa samo blažim opekotinama, glavoboljom i nekim prilično nejasnim osećanjima u vezi s krastavcima, koja su nestala do večere. Iznad, u Biblioteci, priručnici su pucketali i šuškali stranicama, zaprepašćeni, dok je nevidljivi trkač grabio pravo kroz police nestavši, tačnije, nestavši još više... * * * Ank-Morpork se postepeno budio iz dremeža. Nešto nevidljivo i urlajuće prolazilo je svakim delom grada, vukući za sobom tragove uništavanja. Gde god je prošlo, stvari su se menjale. Gatara u Ulici prepredenih zanatlija začula je korake kako joj pretrčavaju kroz spavaću sobu i otkrila da joj se kristalna kugla pretvorila u malu staklenu loptu koja je unutra imala kolibu s dodatkom snežnih pahuljica. U tihom uglu krčme Zakrpljeni doboš, gde su se avanturistkinja Herena Kanokosa Džaftara, Crvena Šaron i Dioma, Veštica noći našle da bi vodile neke ženske razgovore i odigrale partiju kanaste, sva pića pretvorila su se u male žute slonove. 1 Samo erotske. Ništa perverzno. Postoji razlika između korišćenja pera i korišćenja pileta.

Teri Pračet 3 'Ma, to je sve zbog onih čarobnjaka sa Univerziteta', reče krčmar brzo menjajući čaše. 'To ne bi trebalo da bude dopušteno.' * * * Ponoć otpade sa sata. Nastavni savet čarobnjaštva protrljao je oči i njegovi članovi bunovno su se zagledali jedni u druge. I oni su osećali da to ne bi trebalo da bude dopušteno, pogotovo što su oni bili ti koji su to dopuštali. Naposletku, novi Arhirektor, Ezrolit Zbućkani, priguši zevanje, uspravi se u svojoj stolici i pokuša da nabaci dovoljno dostojanstven izgled. Znao je da nije baš materijal za Arhirektora. Taj posao on zaista nije ni želeo. Imao je devedeset osam godina i dogurao je do ovog, poštovanja dostojnog doba tako što je pažljivo izbegavao da bilo kome pravi probleme ili predstavlja pretnju. Nadao se da će godine jeseni svog života provesti dovršavajući svoju sedmotomnu raspravu o Nekim manje poznatim aspektima Kuanskih rituala dozivanja kiše, što je po njegovom mišljenju bila idealna tema za akademsko proučavanje, pošto su rituali uspevali samo u Kuu, a taj kontinent je potonuo u okean pre nekoliko hiljada godina.2 Nevolja je bila u tome što je u poslednje vreme životni vek arhirektora, reklo bi se, malo okraćao, pa je prirodna ambicija koju su svi čarobnjaci osećali prema poslu ustupila mesto snishodljivoj ljubaznosti. Jednog jutra sišao je i otkrio da mu se svi obraćaju sa 'gospodine'. Dani su mu bili potrebni da bi saznao zašto. Bolela ga je glava. Osećao je da nekoliko nedelja kasni s odlaskom u krevet. Ali morao je nešto da kaže. 'Gospodo...', započe. 'Uuuk.' 'Oprostite, i maj m...' 'Uuuk.' 'Htedoh da kažem, čovekoliki, naravno...' 'Uuuk.' Arhirektor je za trenutak otvarao i zatvarao usta u tišini, pokušavajući da preusmeri svoju kompoziciju misli. Bibliotekar je po svojoj funkciji bio član fakultetskog saveta. Nikome nije pošlo za rukom da pronađe neki propis koji bi to zabranjivao, mada su svim silama, krišom tragali za njim. 'Reč je o opsednutosti', izusti. 'Neka vrsta duha, možda. Posao za zvono, knjigu i sveću.' Blagajnik uzdahnu. 'Pokušali smo to, Arhirektore.' Arhirektor se nagnu ka njemu. 'A?', upita. 'Rekoh, pokušali smo to, Arhirektore', glasno ponovi Blagajnik usmeravajući svoj glas ka starčevom uvu. 'Posle večere, sećate se? Upotrebili smo Hamptemperova Imena mrava i pozvonili Starim Tomom.'3 'Jesmo li, zaista. Upalilo, je l' da?' 'Nije, Arhirektore.' 'A?' 'Elem, ranije nikada nismo imali probleme s duhovima', reče Viši Predavač. 'Čarobnjaci jednostavno ne opsedaju mesta.' Arhirektor posegnu za mrvicom utehe. 'Možda je samo nešto prirodno', reče. 'Možda tutnjava podzemnih voda. Pokretanje zemlje, recimo. Nešto u slivnicima. Mogu oni da proizvode čudne zvuke kada vetar dune u određenom pravcu.' 2 Bilo je potrebno trideset godina da utone. Stanovnici su mnogo vremena proveli gacajući po vodi. Ovo je u istoriji ostalo zabeleženo kao najsramotnija kontinentalna katastrofa u multiverzumu. 3 Stari Tom je bio napuklo bronzano zvono na univerzitetskom zvoniku. Jezik mu je otpao nedugo pošto je izliven, ali zvono je i dalje na svaki sat uredno odzvanjalo dubokim tišinama.

Terry Pratchet 4 Zavali se u stolicu, sav ozaren. Ostatak saveta razmeni međusobno poglede. 'Slivnici ne zvuče kao stopala koja su u trku, Arhirektore', mrgodno reče Blagajnik. 'Osim ako neko nije ostavio slavinu da kaplje', reče Viši predavač. Blagajnik ga mrko pogleda. Bio je u kadi kada mu je nevidljiva vrišteća stvar proletela kroz sobu. Nije to bilo iskustvo koje bi želeo da ponovi. Arhirektor mu klimnu glavom. 'Onda smo i to sredili', reče i ponovo utonu u san. Blagajnik ga je nemo gledao. Onda je skinuo starčevu kapu i lagano mu je podmetnuo ispod glave. 'Dakle?', umorno upita. 'Ima li ko kakav predlog?' Bibliotekar podiže ruku. 'Uuuk', reče. 'Da, sjajno, dobar momak', živahno reče Blagajnik. 'Još neko?' Orangutan ga ošinu pogledom dok su drugi čarobnjaci odmahivali glavama. 'To je drhtaj na tkivu stvarnosti', reče Viši predavač. 'Eto šta je.' 'Pa šta onda da preduzmemo?' 'Otkud znam. Osim ako ne probamo sa starim...' 'O, ne', reče Blagajnik. 'Ne spominji. Molim te. Isuviše je opasno...' Reči mu postadoše iseckane krikom koji je započeo na drugom kraju sobe i koji je nošen doplerovim efektom prohujao preko stola, praćen zvukom mnoštva stopala u trku. Čarobnjaci zalegoše u kršu preturenih stolica. Plamenovi sveća izviše se u dugačke tanke jezičke oktarinske svetlosti pre nego što će se ugasiti. A Blagajnik reče: 'U redu. Predajem se. Pokušaćemo s Ritualom AškEnta.' * * * To je najozbiljniji ritual koji osam čarobnjaka može da izvede. Njime se priziva Smrt, koji po prirodi stvari zna sve što se bilo gde zbiva. I naravno, on se izvodi krajnje nerado, pošto su viši čarobnjaci obično veoma stari i više vole da ne rade nešto što bi moglo da privuče pažnju Smrti u njihovom pravcu. Odigrao se tačno u ponoć u Velikoj dvorani Univerziteta, u kolopletu tamjana, sveća, ninskih zapisa i magijskih krugova, od kojih ništa nije bilo baš neophodno, ali je činilo da se čarobnjaci osećaju bolje. Magija je iskrila, bajalice su bajane, prizivanja su zaista prizivana. Čarobnjaci su zurili u magični oktogram koji je ostajao prazan. Posle nekog vremena krug zaogrnutih prilika poče međusobno da mrmlja. 'Mora da smo negde pogrešili.' 'Uuuk.' 'Možda je negde izašao.' 'Ili je zauzet...' 'Šta mislite da dignemo ruke i da idemo u krevet?' KOGA MI TO ZAPRAVO ČEKAMO? Blagajnik polako okrete glavu prema prilici koja je stajala pored njega. Uvek biste mogli da raspoznate čarobnjačku odoru; bila je ukrašena šljokicama, okultnim znacima, krznom i čipkom, a obično je unutar nje bila i poprilična količina čarobnjaka. Ova odora, međutim, bila je veoma crna. Materijal je izgledao kao da je izabran zbog svoje izdržljivosti prilikom nošenja. Kao i njen vlasnik. Izgledao je tako kao da bi knjiga koju bi on napisao o mršavljenju, odmah postala bestseler. Smrt je posmatrao oktogram s izrazom učtive zainteresovanosti. 'Ehr', reče Blagajnik. 'Stvar je u tome, u tome je stvar, što, ovaj, trebalo je da budete unutra.' IZVINITE, MOLIM VAS.

Teri Pračet 5 Smrt je dostojanstveno odšetao do središta prostorije i sa iščekivanjem se zagledao u Blagajnika. NADAM SE DA NEĆEMO OPET S ONIM TRABUNJANJEM U STILU 'POGANI ZLODUŠE', reče. 'Nadam se da ne prekidamo neki važan poduhvat?', učtivo će Blagajnik. SVAKI MOJ POSAO JE VAŽAN, reče Smrt. 'Prirodno', reče Blagajnik. NEKOME. 'Ovaj. Ovaj. Razlog, o poga... gospodine, zašto smo vas pozvali ovamo, jeste iz razloga...' TO JE RINSVIND. 'Šta?' RAZLOG ZAŠTO STE ME POZVALI. ODGOVOR GLASI: TO JE RINSVIND. 'Ali, još vam nismo ni postavili pitanje!' BEZ OBZIRA. ODGOVOR GLASI: TO JE RINSVIND. 'Vidite, ono što nas zanima jeste, šta uzrokuje ispade... oh.' Smrt je značajno počeo da trebi nevidljive čestice s oštrice svoje kose. 'Šta je rek'o? Ko je momak s motkom?' 'To je Smrt, Arhirektore', strpljivo reče Blagajnik. 'A?' 'Smrt je, gospodine. Znate već.' 'Recite mu da nam ništa ne treba', reče stari čarobnjak zamahujući štapom. Blagajnik uzdahnu. 'Prizvali smo ga, Arhirektore.' 'Jesmo li? Zašto li smo to uradili? Velika je to glupost.' Blagajnik se s nelagodnošću osmehnu Smrti. Bio je na pragu da ga zamoli da oprosti Arhirektoru zbog njegovih godina, ali je shvatio da bi to u ovim okolnostima bilo potpuno traćenje glasnih žica. 'Da li mi to govorimo o čarobnjaku Rinsvindu? Onom sa...' Blagajnik uzdrhta '...užasnim Prtljagom na nožicama? Ali, on je otišao u vazduh prilikom one frke s čudotvorcem, zar ne?'4 U UTAMNIČENE DIMENZIJE. A SADA POKUŠAVA DA SE VRATI KUĆI. 'Može li da uspe?' TREBALO BI DA SE ZGODI NEOBIČAN SPLET OKOLNOSTI. BILO BI POTREBNO DA STVARNOST OSLABI NA POSEBAN I NEOČEKIVAN NAČIN. 'To baš nema mnogo izgleda da se desi, zar ne?', nervozno upita Blagajnik. Ljudi kojima u dosijeu piše da su dva meseca bili u poseti kod svoje tetke uvek se uznemire zbog pojavljivanja ljudi koji bi nekom greškom mogli da pomisle da nisu, te da zahvaljujući nekoj svetlosnoj obmani poveruju da su ih videli kako rade neke stvari koje nisu mogli da rade, pošto su, je li, bili kod tetke. TO BI BILA ŠANSA OD JEDAN PREMA MILION, reče Smrt. ŠANSA OD TAČNO JEDAN PREMA MILION. 'Eh', reče Blagajnik s vidnim olakšanjem. 'Eh, boga ti. Baš šteta.' Značajno se razvedrio. 'Naravno, tu je i sva ta buka. Ali, nažalost, pretpostavljam da neće dugo poživeti.' MOGLO BI TO DA SE DESI, umilno reče Smrt. MADA, SIGURAN SAM DA NE BISTE OD MENE ŽELELI DA UVEDEM PRAKSU DAVANJA DEFINITIVNIH TVRDNJI U TOM POGLEDU. 4 Blagajnik je okolišno ukazivao na onu tešku situaciju kada je Univerzitet umalo prouzrokovao smak sveta, a to bi zapravo i uradio da nije bilo lanca događaja koji su uključivali Rinsvinda, čarobni tepih i polovinu cigle u čarapi. (Videti Čudotvorca.) Čitava ta afera bila je veoma neprijatna za čarobnjake, kao što je to uvek slučaj s ljudima koji naposletku saznaju da su sve vreme bili na pogrešnoj strani* i bilo je neverovatno koliko je višeg univerzitetskog osoblja sada nepokolebljivo tvrdilo da su bili bolesni, u poseti tetki, ili da su se sve vreme bavili nekim istraživanjima iza zaključanih vrata i da su pritom glasno pevali, pa tako nisu imali pojma šta se zbiva napolju. Bilo je nekakvog nepovezanog pričanja o dizanju spomenika Rinsvindu, ali, zahvaljujući neobičnoj alhemiji koja se obično javlja u ovako osetljivim slučajevima, spomenik se ubrzo pretvorio u plaketu, potom u belešku na Svitku časti i napokon u primedbu cenzure zbog neprikladne odevenosti. * Tj. na onoj koja je izgubila.

Terry Pratchet 6 'Ne! Ne, naravno da ne', hitro reče Blagajnik. 'Dobro. Pa, veliko hvala. Jadan momak. Kakva je to samo šteta. Pa, tu mi ne možemo ništa. Možda bi trebalo da budemo filozofski nastrojeni prema takvim stvarima.' VEROVATNO BI TREBALO. 'I bolje da vas onda dalje ne zadržavamo', dodade Blagajnik učtivo. HVALA. 'Zbogom.' VIDIMO SE. U stvari, buka je prestala negde pre doručka. Jedini je Bibliotekar bio nesrećan zbog toga. Rinsvind je ipak bio njegov pomoćnik i prijatelj i koristan kada je trebalo oljuštiti bananu. Takođe je bio izuzetno dobar u bežanju od koječega. On nije, po Bibliotekarevom mišljenju, bio neko koga je lako uhvatiti. Verovatno se zgodio neobičan splet okolnosti. To je bilo daleko verovatnije objašnjenje. * * * Zgodio se neobičan splet okolnosti. Prema šansi od tačno jedan prema milion neko je posmatrao, proučavao i bio u potrazi za pravim alatom za naročit posao. A ovde je bio Rinsvind. Bilo je skoro suviše lako. * * * I tako je Rinsvind otvorio oči. Iznad njega je bila tavanica; ako je bio pod, onda je bio u gadnom sosu. Za sada je bilo dobro. Oprezno je napipao površinu na kojoj je ležao. Bila je rapava, drvena zapravo, s neobičnom rupom od eksera. Bila je to ljudska vrsta površine. Uši mu zabeležiše pucketanje vatre i nekakvo krčkanje, iz nepoznatog izvora. Njegov nos, osećajući da je ostavljen po strani, požurio je da mu prenese dašak sumpora. Dobro. I šta se iz svega toga može zaključiti? Leži na grubom drvenom podu u sobi obasjanoj vatrom iz kamina, u kojem nešto krčka i ispušta miris sumpora. U svom nezemaljskom, snenom stanju bio je veoma zadovoljan ovakvim procesom rasuđivanja. Šta još? A, da. Otvorio je usta i počeo da vrišti, vrišti i vrišti. Ovo je učinilo da se oseti malo bolje. Ležao je još neko vreme. Kroz ispreturanu hrpu njegovih sećanja ispuzaše prizori jutara u krevetu dok je bio dečak i dok je očajnički delio vreme u sve manje komadiće kako bi odložio onaj užasni trenutak ustajanja i suočavanja sa životnim problemima kao što su u ovom slučaju bili, ko je, gde je i zašto je. 'Šta si ti?', reče glas na ivici njegove svesti. 'Upravo sam dolazio na to', promrmlja Rinsvind. Podrhtavajući, soba mu se pojavi u žiži dok se pridizao na laktove. 'Upozoravam te', začuo se glas koji kao da je dolazio od stola, 'zaštićen sam mnogim moćnim amajlijama.' 'Baš lepo', reče Rinsvind. 'Šteta da ja nisam bio.' Detalji počeše da se proceđuju iz izmaglice. Bila je to dugačka, niska soba kojoj je jedan kraj u potpunosti zauzimao ogroman kamin. Po radnom stolu koji se protezao duž jednog zida bile su naslagane nekakve staklene posude koje kao da je načinio pijani duvač stakla sa štucavicom, a unutar lavirinta uvijenih cevčica obojene tečnosti penile su se i krčkale. Kostur okačen za kuku visio je pomalo ležerno. Na pritku pored njega neko je zakucao punjenu pticu.

Teri Pračet 7 Kakve god grehe da je počinila u životu nije zaslužila ono što joj je uradio majstor za prepariranje. Rinsvindov pogled poče da briše podom. Bilo je očigledno da je to jedino brisanje koje je pod doživeo za duže vremena. Samo oko njega prostor je bio raščišćen od krša polomljenog stakla i preturenih retorti zbog... Magičnog kruga. Izgledalo je kao krajnje temeljno odrađen posao. Ko god da ga je iscrtao kredom bio je veoma svestan njegove namene da podeli svet na dva dela, unutrašnjost i spoljašnjost. Rinsvind je, naravno, bio unutra. 'Ah', reče dok ga je preplavljivalo skoro utešno osećanje bespomoćne prestravljenosti. 'Prizvah te i sputah od svih nasilnih delovanja, o demone iz ponora', reče glas, a Rinsvind je sada shvatio, iza stola. 'Fino, fino', brzo reče Rinsvind. 'Što se mene tiče, nemam ništa protiv. Ovaj. Da se nije, kojim slučajem, možda, ovde potkrala neka greščica, a?' 'Odbij!' 'Dobro!', reče Rinsvind. Očajnički se osvrnuo oko sebe. 'Kako?' 'Ne pomišljaj da me možeš zavesti svojim lažljivim jezikom, o zloduše Šamharotov', reče sto. 'Izučio sam ponašanje demona. Slušaj svaku moju zapovest ili ću te vratiti u proključali pakao odakle sam te prizv'o. Prizvao, oprosti. Odakle te prizvah, zapravo. I to mislim sasvim ozbiljno.' Prilika istupi. Bila je veoma niska i njen veći deo bio je sakriven raznoraznim amajlijama i talismanima koji čak i kada ne bi bili efikasni protiv magije, verovatno bi je zaštitili od jačeg naleta mača. Nosila je naočare i kapu s dugačkim naušnicama koja joj je davala izgled kratkovidog koker-španijela. Držala je mač u jednoj drhtavoj ruci. Sečivo mu je bilo toliko izgravirano okultnim znacima da je već počelo da se savija. 'Reče li to, proključali pakao?', slabašno upita Rinsvind. 'Nego šta. Gde vrisci patnji i mučenja...' 'Da, da, bio si dovoljno jasan', reče Rinsvind. 'Samo, vidiš, stvar je, zapravo, u tome, da ja nisam demon. Pa, ako bi bio tako dobar da me pustiš napolje?' 'Neće mene zavarati tvoja odeća, demone', reče prilika. Pa normalnijim glasom dodade: 'Uostalom, demoni uvek lažu. Dobro znana činjenica.' 'Je li?', reče Rinsvind hvatajući se za ovu slamku. 'U tom slučaju, onda - ja jesam demon.' 'Aha! Sopstvena usta ti presudiše!' 'Vidi, ja ovo stvarno ne moram da trpim', reče Rinsvind. 'Ne znam ko si, ni šta se dešava, ali ću uzeti jedno piće, važi?' Krenuo je da izađe iz kruga i skamenio se od šoka kada su varnice sevnule s runskih natpisa i počele da se uzemljuju po čitavom njegovom telu. 'Usuditi ne smeš se - ne usuditi se smeš - ne smeš usuditi se...' Prizivač demona je odustao. 'Vidi, ne smeš da izađeš iz kruga dok te ne oslobodim, shvataš? Mislim, ne želim da budem neprijatan, već je samo reč o tome da ako te pustim napolje, onda ćeš moći ponovo da zadobiješ svoj pravi oblik, a to je, verujem, vrlo ogavan oblik. Odbij!', dodade osetivši da ne održava nivo tona. 'U redu. Odbijam. Odbijam', reče Rinsvind trljajući lakat. 'Ali i dalje nisam demon.' 'Kako si se onda odazvao na prizivanje? Biće da si se samo, eto, slučajno zadesio u prolazu kroz natprirodne dimenzije, a?' 'Tako nešto, rekao bih. Sve je to pomalo zbrkano.' 'Slušaj, nisam ja sisao vesla.' Prizivač nasloni svoj mač na stalak na kome je ogromna knjiga s mnoštvom uložaka na različitim mestima ležala otvorena. Onda luđački poskoči u mestu. 'Upalilo je!', reče. 'Heheh!' Uhvatio je Rinsvindov zaplašeni pogled i pribrao se. Nelagodno se nakašljao i prišao stalku.

Terry Pratchet 8 'Ja zaista nisam...', zausti Rinsvind. 'Tu mi je negde taj spisak', reče prilika. 'E, da vidimo. Ah, da. Zapovedam ti, mislim da, ah, da mi ispuniš tri želje. Da. Hoću da vladam kraljevinama sveta, hoću da upoznam najlepšu devojku koja je ikada živela i hoću da živim večno.' Podsticajno pogleda Rinsvinda. 'Sve to?', upita Rinsvind. 'Da.' 'Oh, nema problema', sarkastično reče Rinsvind. 'I onda ću dobiti slobodan ostatak dana, je li?' 'I još hoću kovčeg pun zlata. Da mi se nađe za početak.' 'Vidim da si o svemu lepo promislio.' 'Da. Odbij!' 'Dobro, dobro. Samo...' Rinsvind je brzo razmišljao, potpuno je lud, ali lud s mačem u rukama, jedina šansa mi je da ga ubedim njegovim argumentima, '...samo, vidiš, ja nisam demon na mnogo visokom položaju i bojim se da su takvi nalozi malkice izvan mog dometa, oprosti. Možeš da odbijaš koliko hoćeš, ali sve je to van mojih moći.' Mala prilika proviri preko vrha svojih naočara. 'Tako znači', reče besno. 'A šta bi onda mogao da učiniš?' 'Pa, ovaj...', reče Rinsvind, 'verovatno bih mogao da odem dole do prodavnice i donesem ti kesicu bombona, ili slično.' Nastupila je pauza. 'Stvarno ne možeš da učiniš ništa od onoga?' 'Oprosti. Vidi, reći ću ti nešto. Pusti ti mene lepo, a ja ću da se postaram da pustim glas kada se vratim u...' Rinsvind je zastao. Gde su kog đavola uopšte živeli demoni? 'Demongrad', reče s nadom u glasu. 'Hoćeš da kažeš Pandemonijum?', sumnjičavo upita njegov tamničar. 'Da, tako je. Na to sam mislio. Svakome ću da kažem, sledeći put kad budete u pravom svetu postarajte se da obiđete - kako se zoveš?' 'Tursli. Erik Tursli.' 'Dobro.' 'Demonolog. Bunjištanski prolaz, Pseudopolis. Odmah do štavionice kože', reče Tursli pun nade. 'Ne beri brigu. Možeš mirno da spavaš. E sad, ako bi me lepo pustio napolje...' Turslijevo lice splasnu. 'Siguran si da to stvarno možeš da učiniš?', reče, a Rinsvind nije mogao a da ne primeti crtu molećivosti u njegovom glasu. 'Ma i kovčežić bi bio dovoljan. I, hoću da kažem, ne mora da bude najlepša devojka u čitavoj istoriji. I druga po redu bila bi dovoljna. Ili treća. Izaberi bilo koju iz, znaš, prvih st... hiljadu. Šta god da vam je pri ruci, u tom stilu.' Do kraja rečenice glas mu je već podrhtavao od čežnje. Rinsvind je poželeo da kaže: Slušaj, ono što bi trebalo da uradiš jeste da prestaneš da se zezaš s ovim hemikalijama u mračnim sobama i da se obriješ, ošišaš, okupaš, dvaput okupaš, kupiš sebi novu odeću i izađeš uveče, a onda - ali morao je da bude pošten, jer čak i okupan, obrijan i napirlitan Tursli ne bi osvojio nikakvu nagradu - a onda možeš da dobiješ šamar od bilo koje devojke koju izabereš. Mislim, ne bi to bilo mnogo, ali bi bio telesni kontakt. 'Oprosti', reče ponovo. Tursli uzdahnu. 'Kotlić vri', reče. 'Da li si za šolju čaja?' Rinsvind zakorači prema pucketanju natprirodne energije. 'Ah', nesigurno reče Tursli dok je čarobnjak sisao svoje prste, 'da ti kažem. Staviću te u pritvor.' 'Nema potrebe, uveravam te.' 'Ne, najbolje će biti ovako. To znači da ćeš moći da se krećeš naokolo. I tako sam već sve spremio, za slučaj da si mogao da odeš i da dovedeš, znaš, nju.'

Teri Pračet 9 'Lepo', reče Rinsvind. Dok je demonolog mrmljao reči iz knjige, on je razmišljao: Stopala. Vrata. Stepenice. Kakva divna kombinacija. Postao je svestan da je bilo nečega u demonologu što nije bilo baš uobičajeno, samo što nije mogao da dokuči o čemu je reč. On jeste izgledao veoma kao demonolozi koje je Rinsvind imao prilike da upozna u Ank-Morporku; svi su oni bili povijeni, ispečeni od hemikalija i imali oči sa zenicama koje su bile poput čioda zahvaljujući svim tim hemijskim isparenjima. Ovaj bi glatko ušao u taj opis. Samo, bilo je i nečeg neobičnog kod njega. 'Da budem iskren', reče Tursli marljivo brišući deo kruga, 'ti si mi prvi demon. Nikada mi ranije nije uspelo. Kako se zoveš?' 'Rinsvind.' Tursli razmisli o ovome. 'Ne zvuči mi poznato', reče. 'Postoji Riindžsvin u Demonologiji. I Vinsvin. Ali oni imaju više krila od tebe. Sada možeš da izađeš. Moram da kažem da je ovo prvoklasna materijalizacija. Niko ne bi ni pomislio da si zloduh, kada te pogleda. Većina demona, kada hoće da izgledaju ljudski, materijalizuju se u obliku plemića, kraljeva i prinčeva. Ovaj ofucani čarobnjački izgled je veoma domišljat. Skoro da si me zavarao. Šteta samo što ne možeš ništa od onoga da izvedeš. 'Ne vidim šta ti treba da živiš večno', reče Rinsvind u sebi odlučujući da reč 'ofucani' zavređuje da bude naplaćena ako mu se ikada ukaže prilika. 'Da budeš ponovo mlad, to bih već mogao da razumem.' 'Hah. Nije mnogo zabavno biti mlad', reče Tursli, a onda se pljesnu rukom preko usana. Rinsvind se nagnu ka njemu. Oko pedeset godina. Eto šta je nedostajalo. 'To je lažna brada!', reče. 'Koliko imaš godina?' 'Osamdeset sedam!', cijuknu Tursli. 'Vidim ti kvačice na ušima!' 'Sedamdeset osam, časna reč! Odbij!' 'Pa, ti si dečak!' Erik se nadmeno isprsi. 'Nisam!', odbrusi. 'Skoro mi je četrnaest!' 'A-ha!' Dečak mahnu mačem prema Rinsvindu. 'Uostalom, to nema nikakve veze!', povika. 'Demonolozi mogu da budu bilo kog uzrasta, a ti si i dalje moj demon i moraš da radiš šta ti kažem!' 'Erik!', začu se glas negde ispod njih. Erikovo lice preblede. 'Da, majko?', viknu dok su mu oči bile fiksirane na Rinsvinda. Usta su mu se oblikovala oko reči: nemoj ništa da govoriš, molim te. 'Kakva je to buka gore?' 'Ništa, majko!' 'Siđi dole da opereš ruke, dušo, čeka te doručak!' 'Da, majko.' Skrušeno je pogledao Rinsvinda. 'To mi je majka', reče. 'Izgleda da ima dobra pluća?', reče Rinsvind. 'Najbolje će biti da ja krenem', reče Erik. 'Ti ćeš morati ovde da ostaneš, naravno.' Postao je svestan da ovako gubi određenu količinu kredibiliteta. Ponovo je mahnuo mačem. 'Odbij!', reče. 'Zapovedam ti da ne napuštaš ovu sobu!' 'Važi. Svakako', reče Rinsvind merkajući prozore. 'Obećavaš? Inače ću te vratiti u Bezdan.' 'Oh, to nikako ne bih želeo', reče Rinsvind. 'Hajde sad ti lepo. Ne brigaj za mene.' 'Ostaviću ovde mač i sve ostalo', reče Erik skidajući većinu onoga što je nosio na sebi i otkrivajući mršavog, crnokosog dečaka čije bi lice bilo daleko lepše kada bi mu se raščistile bubuljice. 'Ako li ih dodirneš, grozne stvari će te snaći.' 'Ne bi mi ni palo na pamet', reče Rinsvind.

Terry Pratchet 10 Kada je ostao sam, prišao je stalku i pogledao knjigu. Naslov, ispisan kitnjastim lepršavim slovima glasio je: Malificarum Sumpta Diabolicite Occularis Singularum, Knjiga potpune kontrole. Znao je za nju. Negde u Biblioteci postojao je jedan primerak, mada se čarobnjaci nikada nisu bavili njom. Ovo bi moglo da izgleda čudno, jer ako postoji jedna stvar za koju bi čarobnjak prodao rođenu babu, onda je to moć. Ali i nije bilo toliko neobično, jer svaki čarobnjak dovoljno bistar da preživi pet minuta, takođe je bio dovoljno bistar da shvati da ako je postojala moć u demonologiji, onda je ona ležala u demonima. Koristiti je za sopstvene svrhe bilo bi isto što i pokušati da umlatiš miša zvečarkom. Čak su i čarobnjaci smatrali demonologe čudacima; bili su to potuljeni, bledunjavi ljudi koji su se baktali nekim komplikovanim stvarima u zamračenim prostorijama, a kada bi se rukovali imali su slabašan, vlažan stisak ruke. Nije to bilo ni nalik dobroj, čistoj magiji. Nijedan čarobnjak koji drži do sebe ne bi čačkao oko demonskih predela čiji su stanovnici predstavljali tako veliku zbirku ding-dongova kakva bi postojala samo u okolini ogromnog zvonika. Pažljivo je proučio kostura, za svaki slučaj. Nije izgledalo da na bilo koji način doprinosi situaciji. 'Pripadao je njegovom kakosekaže, dedi', reče promukli glas iza njega. 'Pomalo neobično zaveštanje', reče Rinsvind. 'Ah, nije to lično on. Kupio ga je u nekoj prodavnici. To je jedan od onih kakosekaže, pokaznih kakosekažu.' 'Sada baš i ne pokazuje mnogo toga', reče Rinsvind, a onda zaneme zamislivši se. 'Ehr', reče ne pomerajući glavu, 'a sa čime ja to zapravo razgovaram?' 'Ja sam kakosekaže. Na vrh mi jezika. Počinje sa P' Rinsvind se polako okrete. 'Ti si papagaj?', upita. 'Tako je.' Rinsvind se zagleda u stvora na pritki. Imao je jedno oko koje se caklilo kao rubin. Većina njegovog ostalog dela bila je prekrivena ružičastom i ljubičastom kožom, isprekidanom patrljcima perja, tako da je sveukupni utisak bio četke za kosu pripremljene za rernu. Artritično je pocupkivao po svojoj prečki, a onda polako izgubio ravnotežu završivši tako što je visio naopačke. 'Mislio sam da si napunjen', reče Rinsvind. 'Nosi se, čarobnjaku.' Rinsvind se nije osvrnuo na ovo i odšunjao se do prozora. Bio je mali, ali je gledao na krov koji je blago padao. A napolju je bio pravi život, pravo nebo, prave kuće. Posegnuo je rukama da otvori salone... Pucketava struja navali mu kroz ruku i uzemlji mu se u malom mozgu. Seo je na pod, sisajući prste. 'Lepo ti je rek'o', reče papagaj naopačke se klateći napred-nazad. 'Ali nećeš ti da kakosekaže. Drži te onim, kakosekažu.' 'Ali to bi trebalo da deluje samo na demone!' 'Aha', reče papagaj dostižući dovoljan zamah da bi se u jednom polukrugu prebacio u uspravan položaj, nakon čega se stabilizovao kržljavim ostacima onoga što su nekad bila krila. 'Sve je to saglasno, zar ne. Ako prođeš kroz vrata na kojima piše 'Kakosekažu' to znači i da dobijaš tretman kao kakosekaže, je l' tako? Demon, 'oću da kažem. Podložan svim pravilima i kakosekažu. Zeznuto ti je to.' 'Ali ti valjda znaš da sam ja čarobnjak!' Papagaj zastenja. 'Viđao sam ih druškane. Prave Kakosekažiće. Od nekih koje smo imali ovde, ti bi se lepo zagrcnuo za ručkom. Ogromne, zastrašujuće, vatrene kakosekažu. Nedelje su nam trebale da skinemo garež sa zidova', dodao je setnim tonom. 'To je bilo u vreme njegovog dede, naravno. Dečko nije imao dara za to. Sve do sada. Bistar momak. Ja za to krivim kakosekažu, roditelje. Svež novac, znaš. Posao s vinom. Iskvarili ga do koske, pustili ga da se

Teri Pračet 11 igra s kakosekaže starim stvarima. "Oh, on je tako pametan momak, nos mu je stalno u knjizi"', imitirao je papagaj. 'Nikad mu nisu davali ono što je potrebno osetljivom odrastajućem kakosekaže, ako se ja nešto pitam.' 'Šta, misliš na ljubav i pažnju?', upita Rinsvind. 'Mislio sam na pošteno kakosekaže, lemanje', reče papagaj. Rinsvind se uhvati za glavu koja ga je bolela. Ako je ovo bilo ono kroz šta su demoni obično morali da prođu, onda nije ni čudo što su bili tako ljuti. 'Poli 'oće biskvit', odsutno reče papagaj na otprilike isti način kako bi čovek rekao 'Ovaj' ili 'K'o što rekoh' i nastavi: 'Deda mu se baš bavio time. Time i svojim golubovima.' 'Golubovima', reče Rinsvind. 'Nije baš da je bio naročito uspešan. Bilo je to više onako po sistemu probe i kakosekaže.' 'Učinilo mi se da si rekao veliki, puni krljušti...' 'O, da. Ali nije mu to bila namera. Pokušao je da prizove sukubusa.' Trebalo bi da bude nemoguće iskeziti se kada je sve s čime raspolažete kljun, ali papagaju je to pošlo za rukom. 'To je ženski demon koji dolazi noću da bi strasno i vatreno vodio kakoseono...' 'Čuo sam za njih', reče Rinsvind. 'Vrlo zaguljena čuda.' Papagaj obori glavu na stranu. 'Nikada mu nije uspelo. Sve što je ikada dobio bio je neuralger.' 'Šta je to?' 'To je demon koji dolazi i stvara ti glavobolju.' * * * Demoni su postojali na Disksvetu barem onoliko dugo koliko i bogovi, kojima su na mnogo načina i nalikovali. Razlika je u suštini bila ista kao između terorista i boraca za slobodu. Većina demona zauzima prostranu dimenziju blizu stvarnosti, koja je po tradiciji ukrašena senkama plamenova i koja se održava na temperaturi blizu tačke pečenja. Ovo sve baš nije neophodno, ali ako se za prosečnog demona može nešto reći, onda je to da je tradicionalista. U središtu pakla, veličanstveno se uzdižući iz jezera lave, s neprevaziđenim pogledom na Osam krugova, leži grad Pandemonijum.5 U ovom trenutku, opravdavao je svoje ime. Astfgl, novi kralj Demona, bio je besan. Ne samo zato što se provetravanje ponovo pokvarilo, ni zato što se osećao okružen kretenima i zaverenicima na svakom ćošku, pa čak ni zato što još niko nije uspeo da mu pravilno izgovori ime, već i zbog toga što su mu upravo saopštili loše vesti. Demon koji je putem lutrije odabran da mu ih isporuči bio je šćućuren ispred njegovog prestola dok mu je rep bio povijen između nogu. Besmrtno je bio uplašen da će mu se nešto divno uskoro dogoditi.6 'Šta je, bre, uradio?', upita Astfgl. 'Otvorio, ovaj, otvorio se, o gospodaru. Krug u Pseudopolisu.' 'Aha. Pametan dečko. Puno smo i očekivali od njega.' 'Ovaj. Potom se ponovo zatvorio, gospodaru.' Demon je zatvorio oči. 'I ko je prošao?' 'Ehr.' Demon se okrete prema svojim kolegama koji su se zbili na suprotnom kraju kilometarski dugačke prestone dvorane. 'Upitao sam, ko je prošao?' 5 Demoni i njihov Pakao sasvim su različiti od Utamničenih dimenzija, tih beskrajnih paralelnih pustara izvan prostora i vremena. Žalosne, mahnite Stvari iz Utamničenih dimenzija nikako ne mogu da shvate svet, već jednostavno čeznu za svetlošću i oblikom, pa pokušavaju da se ogreju na vatrama stvarnosti, rojeći se oko nje s istim učinkom - ako bi ikada provalile - koji bi imao okean kada bi pokušao da se zagreje na sveći. Za razliku od njih, demoni su pripadali istoj vremensko prostornoj kakoseonozove, više ili manje, kao i ljudi, pa su gajili i duboku i trajnu zainteresovanost za ljudske svakodnevne poslove. Najinteresantnije u svemu je da se bogovi Diska nikada nisu mnogo gnjavili suđenjem dušama mrtvih, pa su tako ljudi odlazili u pakao ako je to bilo ono što su svim srcem verovali da zaslužuju. Što im se ne bi desilo da nisu znali za njega. To objašnjava zašto je toliko značajno upucati misionara čim ga vidiš. 6 Demoni imaju izopačen sistem vrednosti.

Terry Pratchet 12 'Istini za volju, o gospodaru...' 'Da?' 'Ne znamo. Neko.' 'Izdao sam naređenje, nisam li, da kada dečko uspe, vojvoda Vasenego ima da mu se materijalizuje i da mu ponudi zabranjena zadovoljstva i mračna uživanja da bi ga podvrgao Našoj volji.' Kralj zareža. Problem kada ste zli, morao je da prizna, bio je u tome što demoni nisu bili veliki inovatorski mislioci i stvarno im je bila potrebna iskrica ljudske dovitljivosti. I zaista je s nestrpljenjem iščekivao Erika Turslija, čiji je kvalitet superinteligentne tupavosti bio zadovoljstvo koje se retko sretalo. Paklu su bili potrebni užasno bistri, samoživi ljudi kao Erik. Oni su bili mnogo bolji u opakosti nego što bi to demonima ikada pošlo za rukom. 'Doista, gospodaru', reče demon. 'I vojvoda je godinama čekao na prizivanje, izbegavajući sva druga iskušenja, nepokolebljivo i strpljivo proučavajući svet ljudi...' 'Pa gde je onda bio?' 'Ovaj. Zov natprirode, gospodaru', spetlja se demon. 'Nije okrenuo leđa ni dva minuta kada je...' 'Pokušavamo da otkrijemo...' Strpljenje lorda Astfgla koje je ionako imalo rastegljivost prozorskog gita, puklo je u ovom trenutku. To je otprilike bila slika i prilika svega. Imao je podanike koji su koristili reč 'otkriti' kada su hteli da kažu 'doznati'. Prokletstvo je bilo suviše dobro za njih. 'Izlazi', prošapta.' I postaraću se da za ovo budeš pohvaljen...' 'O gospodaru, preklinj...' 'Izlazi!' Kralj je krupnim koracima prošao hodnicima u kojima je tinjala svetlost do svojih odaja. Njegovi prethodnici voleli su čupave zadnje noge i kopita. Lord Astfgl odmah je odbio takve stvari. Njegovo mišljenje bilo je da ona nadmena đubrad u Danmanifestinu nikoga ne bi mogla da uzmu za ozbiljno kada bi mu stražnjica sve vreme žvakala, pa je tako odabrao crveni svileni ogrtač, grimizne uzane pantalone, kapuljaču sa dva tanana rogića i trozubac. Vrh trozupca je stalno otpadao, ali je osećao da je to bila neka vrsta izdanja u kojem bi kralj demona mogao da bude shvaćen ozbiljno... U hladnoći svojih prostorija - o, za ime svih bogova, ili pre, ne za ime svih bogova, večnost mu je trebala da bi ih doveo u neki red kakav dolikuje civilizovanim standardima; njegovi prethodnici bili su sasvim zadovoljni samo da se izležavaju i da iskušavaju ljude i nikada nisu čuli za stres na poslu - pažljivo je podigao poklopac sa Ogledala duša i gledao ga kako trepće oživljavajući. Njegova hladna crna površina bila je okružena kitnjastim ramom s kojeg su se uvojci gustog dima stalno uzdizali i širili. Vaša želja, gospodaru?, reče. 'Pokaži mi događaje oko kapije Pseudopolisa u poslednjih sat vremena', reče kralj i sede da gleda. Malo kasnije otišao je da potraži ime 'Rinsvind' u kartotečnom ormanu koji je nedavno postavio, umesto iritirajućih starih fascikli koje su tu nekad bile. Ruku na srce, sistemu je trebalo još uigravanja pošto su zbunjeni demoni sve stavljali pod Lj kao Ljudi. Onda je seo zagledavši se u treperave slike i odsutno je počeo da se poigrava stvarčicama sa stola ne bi li primirio živce. Imao je gomilu koječega po stolu: beležnice s magnetima za spajalice, prigodne naprave za odlaganje pera i one ceduljice koje uvek dobro dođu, užasno smešne statuice sa sloganima kao što je 'Ti si šef!', male hromirane kugle i spirale koje su funkcionisale kao neka vrsta surogata i kratkotrajnog večnog pokretanja. Niko ko bi pogledao takav sto ne bi imao ni najmanju sumnju da je sve to, do jednog, bilo istinski prokleto. Tako dakle', reče lord Astfgl zaljuljavši jednu kuglicu svojom kandžom.

Teri Pračet 13 Nije mogao da se seti nekog demona koji se zvao Rinsvind. S druge strane, postojali su milioni prokletinja i gamizali su na sve strane, bez ikakvog osećaja za red, a on još nije imao vremena da izvrši odgovarajući popis i da penzioniše one koji su bili nepotrebni. Ovaj kao da je imao više slogova i samoglasnika od većine ostalih. Ali, sigurno je bio demon. Vasenego je bio ponosna matora budalčina koji se smejao, prezirao ga i nije bio sasvim poslušan samo zato što je kralj vredno radio tokom milenijuma da bi se iz skromnih početaka uzdigao do mesta na kojem se sada nalazio. Nije on naložio starom đavolu da ovo radi s nekom namerom, već samo da bi ga nervirao. Pa, o tome će se postarati kasnije. Poslaće mu dopis ili već nešto. Sada je prekasno da bi se bilo šta učinilo. Moraće lično da se zainteresuje. Erik Tursli je bio isuviše velika nada da bi ga propustio. Dobiti Erika Turslija stvarno bi naljutilo bogove. Bogovi! Kako je samo mrzeo bogove! Mrzeo je bogove čak više nego što je mrzeo starog čuvara kao što je bio Vasenego, čak više nego što je mrzeo ljude. Prošle nedelje osmislio je jedan večernji skup, mnogo je razmišljao o njemu, želeo je da pokaže da je spreman da prošlost prepusti prošlosti i da radi s njima na stvaranju novog, boljeg i efikasnijeg univerzuma. Nazvao je tu zabavu 'Upoznajmo se!'. Bilo je tu ražnjića I svega, maksimalno se potrudio da sve bude što lepše. Nisu mu čak ni odgovorili na pozivnice. A još se potrudio, pa je na kovertama ispisao: Molim odgovor. * * * 'Demone?' Erik proviri kroz vrata. 'U kakvom si sada izdanju?', upita. 'U veoma žalosnom izdanju', odgovori Rinsvind. 'Doneo sam ti malo hrane. Jedeš, zar ne?' Rinsvind je probao ono što mu je ponuđeno. Bila je to činija žita, orasa i sušenog voća. Ni sa jednim od njih Rinsvind nije bio u zavadi. Problem je bio samo u tome što je negde u pripremi nešto očigledno urađeno ovim nevinim sastojcima, ono za šta je potrebno milion gravitacija da bi to isto uradili neutronskoj zvezdi. Ako bi umro od jedenja nečeg ovakvog ne bi morali da te sahranjuju, dovoljno bi bilo samo da te ispuste negde gde je zemlja bila mekana. Uspeo je da proguta. To nije bilo teško. Veština je bila sprečiti ga da propadne naniže. 'Divno', zagrcnuo se. Papagaj je sjajno odglumio nekoga kome je muka. 'Odlučio sam da te pustim', reče Erik. 'Veoma je besmisleno zadržavati te, pa zar ne?' 'Apsolutno.' 'Nemaš baš nikakvih moći?' 'Oprosti. Čist promašaj.' 'Ne izgledaš previše demonski, kad malo bolje razmislim', reče Erik. 'Nikada ne izgledaju. Ne možeš da veruješ tim kakosekažu', zagrakta papagaj. Zatim ponovo izgubi ravnotežu. 'Poli 'oće biskvit', reče viseći naopačke. Rinsvind se okrete. 'Ti se drži dalje od ovoga, kljunasti!' Iza njega se začuo zvuk, kao da univerzum pročišćava grlo. Kredom iscrtane oznake magičnog kruga užasno zablistaše u jednom trenutku, postadoše vatrene linije naspram pohabanih dasaka i iz vazduha nešto teško tresnu na pod. Bio je to veliki sanduk s metalnom oplatom. Pao je na svoj zakrivljeni poklopac. Posle izvesnog vremena poče žestoko da se trza, a onda izbaci stotine ružičastih nožica i sa znatnim naporom se preturi. Naposletku se ispomerao sve dok se nije zagledao u njih dvojicu. Sve je to bilo tim neprijatnije što je gledao bez očiju kojima je to mogao da učini. Erik se prvi pokrenu. Zgrabio je čarobni mač kućne izrade i stao divlje da mlatara njime. 'Ti jesi demon!', reče. 'Skoro da sam ti poverovao kada si rekao da nisi!' 'Viihiii!', reče papagaj.

Terry Pratchet 14 'To je samo moj Prtljag', očajnički reče Rinsvind. 'To ti je neka vrsta... pa, svuda ide za mnom, nema ničeg demonskog u njemu... ovaj.' Oklevao je. 'Bar ne previše', nespretno dovrši. 'Odbij!' 'O, ne ponovo!' Dečak pogleda u otvorenu knjigu. 'Moje ranije zapovesti ponovo važe', odlučno reče. 'Najlepša žena koja je ikada živela, upravljanje nad svim kraljevstvima sveta i da večno živim. Na izvršenje!' Rinsvind je stajao kao ukopan. 'Pa, hajde sad', reče Erik. 'Trebalo bi da nestaneš u oblaku dima.' 'Slušaj, misliš li ti da ja mogu tek tako da pucnem prstima...' Rinsvind pucnu prstima. Obavi ga oblak dima. * * * Rinsvind je zgranuto gledao u svoje prste, kao što bi neko gledao pištolj koji je decenijama visio na zidu, a onda iznenada opalio i izbušio mačku. 'Teško da su to ikada ranije uradili', reče. Pogledao je nadole. 'Aaargh', reče i zatvori oči. U tami iza njegovih očnih kapaka bio je bolji svet. Ako bi lupnuo stopalom mogao bi da se ubedi da oseća pod, mogao bi da zna da zaista stoji u sobi i da su hitni signali iz svih njegovih drugih čula, koja su mu govorila da lebdi u vazduhu na nekoliko hiljada kilometara iznad Diska, bili samo loš san iz kojeg će se probuditi. Žurno je odbacio tu misao. Ako je spavao, više bi voleo da tako i ostane. U snovima si mogao da letiš. Ako bi se probudio, čekao bi te dugačak put propadanja. Možda sam umro, pa sam zaista demon, pomislio je. Bila je to zanimljiva ideja. Ponovo je otvorio oči. 'Jeee!', reče Erik zacakljenih očiju. 'Može li sve ovo da bude moje?' Dečak je stajao u istom položaju kao i u sobi. Takođe i Prtljag. Kao i, na Rinsvindovo razočarenje, papagaj. Bio je posađen u vazduhu, zamišljeno posmatrajući kosmičku panoramu ispod. Disk je možda bio stvoren da bi se gledao iz svemira; nije, u to je Rinsvind bio krajnje siguran, bio stvoren da bi se na njemu živelo. Ali morao je da prizna da je izgledao impresivno. Ispod, neprijatno obasjan u suvom vakuumu svemira, Veliki A'Tuin, kornjača sveta, zamahivao je pod teretom Tvorevine. Na njegovom - ili njenom, to pitanje nikada zaista nije bilo razrešeno - oklopu četiri divovska slona naprezala su se kako bi držala sâm Disk. Možda je bilo i efikasnijih načina da se izgradi svet. Mogli biste početi od kugle istopljenog gvožđa, a onda je prekriti naslagama stena, poput okruglog šarenog lilihipa. I dobili biste veoma efikasnu planetu, ali ne bi izgledala tako lepo. Pored toga, odozdo bi sve padalo u svemir. 'Baš dobro', reče papagaj. 'Poli 'oće kontinent. ' 'Tako je veliki', dahtao je Erik. 'Da', hladno reče Rinsvind. Osećao je da se od njega očekivalo nešto više. 'Nemoj da ga polomiš', dodade. Neka nedoumica sve vreme ga je kopkala. Ako je on, recimo, demon, a toliko mu se neobičnih stvari desilo u poslednje vreme da je bio spreman i da prihvati da je umro, a da to u

Teri Pračet 15 opštoj zbrci nije ni primetio7 , onda i dalje nije video kako bi to svet mogao da bude njegov da bi ga on poklanjao. Takođe, bio je siguran da demon mora da ima nešto napismeno. 'Mislim da moraš da potpišeš da bi bio tvoj', reče, 'Krvlju.' 'Čijom?' 'Svojom, valjda', reče Rinsvind. 'A i ptičija bi došla u obzir, ako baš zagusti.' Pakosno je ošinuo pogledom papagaja koji zareža na njega. 'Zar mi nije dozvoljeno da ga prvo probam?' 'Šta?' 'Pa, recimo da ne radi? Ništa neću da potpišem dok ne vidim da radi.' Rinsvind se zagledao u dečaka. Onda je spustio pogled na široku panoramu kraljevstava sveta. Pitam se da li sam i ja bio takav u njegovim godinama? pomislio je. Pitam se kako sam samo preživeo. 'To je svet', reče strpljivo. 'Naravno da će da radi. Mislim, pogledaj ga. Uragani, kontinentalni pomaci, vodeni ciklusi - sve je tu. Sve kuca kao satić. Trajaće ti čitavog života, takav svet. Ako se pažljivo koristi.' Erik kritički odmeri svet. Imao je izraz lica nekog ko zna da svi najlepši pokloni u životu izgleda da zahtevaju ekvivalent dve baterije od l,5V, a sve prodavnice su zatvorene dok ne prođu praznici. 'Mora da bude danak', mirno reče. 'Šta bre?' 'Kraljevi sveta', reče Erik. 'Moraju da mi plaćaju danak.' 'Stvarno si ovo proučio, je l' da?', sarkastično primeti Rinsvind. 'Samo danak? Specijalna ponuda ove nedelje: po jedan besplatan satelit uz svaki svet kojim zagospodarite?' 'Ima li tu kakvih korisnih minerala?' 'Šta?' Erik uzdahnu uzdahom dugo negovanog strpljenja. 'Minerali', reče. 'Rude. Znaš ono.' Rinsvind pocrvene. 'Mislim da momak u tvojim godinama ne bi trebalo da razmišlja o...' 'Mislio sam na metal i tako to. Nije mi od koristi ako je u pitanju samo gomila stenčuga.' Rinsvind pogleda nadole. Disksvetov sićušni mesec upravo je izlazio iznad suprotne ivice i rasipao je svoje bledunjave zrake duž neravnomerne šare kopna i mora. 'Ma, šta ga znam. Izgleda baš lepo', odvaži se. 'Vidi, sada je mrak. Možda bi svi mogli da ti plate danak ujutro?' 'Hoću malo danka sada.' 'Tako sam i pretpostavljao.' Rinsvind je pažljivo pogledao u svoje prste. Nije baš da je ikada bio naročito dobar u pucketanju njima. Još jednom je pokušao. Kada je ponovo otvorio oči do članaka je stajao u blatu. Najznačajniji od svih Rinsvindovih talenata bio je onaj za bežanje, koji je tokom godina uzdigao do statusa istinske nauke; nije bilo važno da li si bežao od ili prema, sve dok si bežao. Samo bekstvo se računalo. Bežim, dakle postojim; tačnije, bežim, dakle ako bude malo sreće i dalje ću postojati. Ali, on je bio vešt i s jezicima, kao i u primenjenoj geografiji. Mogao je da zapomaže 'U pomoć!' na četrnaest jezika i da vrišti za milost na drugih dvanaest. Prošao je kroz mnoge zemlje na Disku, a kroz neke od njih u velikoj brzini, a tokom dugih, divnih, dosadnih časova dok je radio u Biblioteci prekraćivao je vreme tako što je čitao o svim onim egzotičnim dalekim 7 Rinsvindu su rekli da je smrt slična prelasku u drugu sobu. Razlika je samo što kada vikneš: 'Gde su mi čiste čarape?' niko ne odgovara.

Terry Pratchet 16 predelima koje nikada nije posetio. Sećao se kako je s olakšanjem uzdisao što nikada nije morao da ih poseti. A sada, bio je ovde. Okruživala ga je džungla. Nije to bila lepa, zanimljiva, otvorena džungla kroz koju bi junaci u leopardskim kožama mogli da se ljuljaju, već ozbiljna, prava džungla, džungla koja se uzdizala poput čvrstih zelenih blokova, s trnjem i bodljama, džungla u kojoj je svaki predstavnik biljnog kraljevstva zaista zasukao koru i bacio se na ozbiljan posao nadrastanja svojih konkurenata. Tlo jedva da je uopšte bilo tlo, već mrtve biljke koje su trulile; voda je kapala s lista na list, insekti su zujali u vlažnom vazduhu prepunom spora i vladala je užasna tišina koju stvaraju motori fotosinteze kada rade punom parom. Bilo koji jodlujući junak koji bi pokušao da se zaljulja kroz ovo čudo, jednako bi mogao da okuša sreću i s mašinom za mlevenje mesa. 'Kako ti je to uspelo?', upita Erik. 'Valjda sam nadaren', reče Rinsvind. Erik je podvrgao čuda Prirode letimičnom i nadmenom pogledu. 'Ovo meni ne izgleda kao kraljevstvo', požalio se. 'Rekao si da možemo da odemo do kraljevstva. Da li ti ovo zoveš kraljevstvom?' 'Ovo je verovatno klačanska džungla', reče Rinsvind. 'Ona ti je dupke puna izgubljenih kraljevstava.' 'Misliš na one tajanstvene rase princeza-amazonki koje svoje muške zarobljenike podvrgavaju neobičnim i iscrpljujućim predačkim obredima?', upita Erik čije su oči počele da se zamagljuju. 'Haha', reče Rinsvind kameno. 'Kakvu samo maštu ima ovo dete.' 'Kakosekaže, kakosekaže, kakosekaže!', zakrešta papagaj. 'Čitao sam o njima', reče Erik zagledan u zelenilo. 'Naravno, i te kraljevine su moje.' Zagledao se u neku samo njegovu unutrašnju viziju. 'Majčice', gladno reče. 'Da sam na tvom mestu, koncentrisao bih se na danak', reče Rinsvind polazeći nečime što je možda bila staza. Cvetovi živahnih boja na obližnjem drvetu okretoše se da bi ga gledali dok prolazi. U džunglama centralnog Klača zaista postoje kraljevine tajanstvenih princeza amazonki koje zarobljavaju muške istraživače zarad određenih muških dužnosti. One su zaista stroge i iscrpljujuće, pa nesrećne žrtve ne traju dugo.8 Postoje još i skrivene visoravni gde reptilska čudovišta iz davnašnjih epoha špartaju i igraju se, kao i groblja slonova, izgubljeni rudnici dijamanata i neobične ruševine ukrašene hijeroglifima koje je dovoljno samo jednom pogledati da bi se sledilo i najodvažnije srce. Na svakoj ozbiljnijoj mapi jedva da bi i bilo mesta za drveće. Nekolicina istraživača vratila se da bi prosledila nekoliko korisnih saveta onima koji će se uputiti njihovim stopama, kao što su: 1) izbegavajte po svaku cenu puzavice koje vise s grana i imaju sitne oči i račvaste jezike na jednom kraju; 2) ne šutirajte prugaste narandžasto-crne puzavice koje vam se mogu naći na putu i koje se možda trzaju, postoje često tigar sa druge strane; 3) ne idite. Ako sam ja demon, nejasno je razmišljao Rinsvind, zašto me sve bocka i pokušava da saplete? Hoću da kažem, sigurno mi se jedino može nauditi drvenim bodežom kroz srce? Ili sam mislio na beli luk? Naposletku se džungla otvorila u veoma širok, raščišćen prostor koji se prostirao sve do udaljenih plavičastih venaca vulkana. Zemljište se spuštalo prema mozaiku jezera i močvarnih polja koja su tu i tamo bila prošarana velikim stepenastim piramidama, iznad kojih su se vijorili pramičci dima koji su se uvijali u jutarnjem vazduhu. Staza iz džungle pretvorila se u uzani, ali popločani put. 'Gde je ovo, demone?', upita Erik. 8 Ovo zbog toga što nameštanje utičnica, postavljanje polica, otklanjanje čudnih zvukova sa tavana i šišanje travnjaka naposletku mogu da dotuku i najjaču konstituciju.

Teri Pračet 17 'Izgleda kao neko od Tezumanskih kraljevstava', reče Rinsvind. 'Njima vlada Veliki Muzuma, koliko ja znam.' 'To je princeza Amazonki, je l' da?' 'Začudo, ne. Zaprepastio bi se kada bi znao kolikim brojem kraljevina ne vladaju princeze Amazonki.' 'Ionako izgleda vrlo primitivno. K'o da je iz kamenog doba.' 'Tezumanski sveštenici imaju veoma precizan kalendar i naprednu horologiju', citirao je Rinsvind. 'Aha', reče Erik. 'Dobro.' 'Ne', strpljivo reče Rinsvind. To znači merenje vremena.' 'Oh.' 'Svideli bi ti se. Izgleda da su izvrsni matematičari. ' 'Hah', reče Erik nadmeno trepćući. 'K'o bi rekao da uopšte imaju potrebu da broje u ovako nazadnoj civilizaciji.' Rinsvind ugleda dvokolicu koja je hitala ka njima. 'Mislim da obično prebrojavaju žrtve', reče. * * * Tezumansko carstvo koje se nalazi u dolinama džungle središnjeg Klača poznato je po svojim njivama na kojima se uzgaja povrće namenjeno pijačnom tržištu, svojoj umešnosti u obradi opsidijana, perja i žada, kao i masovnim ljudskim žrtvovanjima u čast Kvarcalkoatla, perjane boe, boga masovnih ljudskih žrtvovanja. Kao što se govorilo, uvek si znao gde si s Kvarcalkoatlom. Obično je to bilo s mnogo ljudi na vrhu velike stepenaste piramide i s nekim ko na glavi ima elegantnu kapu od perja i koji oštri naročit opsidijanski nož samo za tvoju, ličnu upotrebu. Tezumenci su bili poznati na kontinentu po svojoj utučenoj sklonosti ka samoubistvima i važili su za najnervoznije i najpesimističkije ljude koje možete da zamislite da ćete sresti u životu, iz razloga koji će uskoro postati jasni. Istina je bila i ono o merenju vremena. Tezumenci su odavno shvatili da sve polako postaje lošije i lošije, a pošto su bili i krajnje bukvalnih shvatanja, razvili su složen sistem za praćenje koliko je naredni dan lošiji od prethodnog. Suprotno opštem verovanju, Tezumenci jesu izumeli točak. Jedino što su imali korenito drugačije ideje o tome čemu bi trebalo da služi. * * * Bila je to prva dvokolica koju je Rinsvind video da je vuku lame. To nije bilo ono što je bilo čudno u vezi s njom. Ono što je bilo čudno bilo je to da su je nosili ljudi, po dvojica sa svake strane osovine, koji su trčali za životinjama, dok su im sandale šljapkale po kaldrmi. 'Misliš li da je u njima danak?', upita Erik. Sve što je vodeća dvokolica sadržala, izuzimajući vozača, izgleda da je bio zdepasti, skoro kockasti čovek koji je nosio odeću od puminog krzna s perjanom kapom. Trkači su stali dahćući i Rinsvind je video da je svaki čovek nosio ono što bi se verovatno moglo opisati kao primitivni mač, načinjen od komada slepljenih opsidijana nabijenih u drvenu dršku. Nisu mu izgledali ništa manje smrtonosni od krajnje civilizovanih mačeva. Zapravo, izgledali su gore. 'Dakle?', reče Erik. 'Dakle, šta?', upita Rinsvind. 'Reci mu da mi preda moj danak.' Debeljko teško siđe iz dvokolice, priđe Eriku i, na Rinsvindovo krajnje zaprepašćenje, pade na kolena. Rinsvind je osetio kako mu se nečije kandže penju uz leđa, sve do ramena i glas nalik limu koji se čepa na pola reče: 'Tako je već bolje. Vrlo kakosekaže, udobno. Ako pokušaš da me

Terry Pratchet 18 gurneš s ramena, demone, možeš slobodno da se kakosekaže s uvom. Kakav preokret za s vitke, a? K'o da su ga očekivali.' 'Zašto stalno govoriš kakosekaže?', upita Rinsvind. 'Ograničen kakosekaže. Ma, bre. Ono, brate. Znaš. Što ima reči u sebi', reče papagaj. 'Rečnik?', upita Rinsvind. Putnici iz drugih dvokolica izašli su i takođe puzili prema Eriku koji je bio ozaren kao kreten. Papagaj je razmislio o ovome. 'Da, verovatno', reče. 'Mislim da ću ti prepustiti da vodiš stvar', nastavio je. 'Mislio sam da si malo kakosekaže u početku, ali izgleda mi da si se preobrazio u kakosekaže.' 'Demone?', odsutno reče Erik. 'Da?' 'Šta to pričaju? Govoriš li njihov jezik?' 'Ovaj, ne', reče Rinsvind. 'Mada, mogao bih da ga čitam', dobaci dok se Erik okretao. 'Ako bi samo nekako mogao rukama da im objasniš da to zapišu...' * * * Bilo je negde oko podneva. U džungli iza Rinsvinda stvorenja su graktala i kreštala. Komarci veličine vrabaca leteli su mu oko glave. 'Naravno', reče po deseti put, 'nikada se nisu trudili da izmisle papir.' Klesar se odmaknu, predade poslednje istupljeno opsidijansko dleto svom pomoćniku i značajno pogleda Rinsvinda. Rinsvind se odmaknu i stade kritički da posmatra kamen. 'Veoma je dobar', reče. 'Mislim, velika je sličnost. Pogodio si mu frizuru i sve ostalo. Naravno, nije toliko, ovaj, kockast, kao u prirodi ali, da, veoma dobro. A evo i dvokolice i stepenastih piramida. Da. Pa, izgleda kao da žele da pođeš s njima u grad', reče Eriku. 'Reci im, da', odlučno reče Erik. Rinsvind se okrete predvodniku. 'Da', reče. '[Nadvijena-prilika-u-trostrukoj-perjanoj-kapi-povrh-tri-tačkice]? ' Rinsvind uzdahnu. Ne izgovarajući ni reč klesar mu dodade sveže dleto u njegovu opuštenu ruku i podmetnu mu novi granitni blok. Jedan od životnih problema Tezumenaca, pored toga što su imali boga kao što je Kvarcalkoatl, bio je u tome što ako bi neočekivano za sutra morao da naručiš još jednu flašu mleka, verovatno bi poruku trebalo da počneš da pišeš prethodnog meseca. Tezumenci su jedini ljudi koji se na smrt izmlate sopstvenim poslednjim porukama pred samoubistvo. * * * Bilo je kasno popodne kada je dvokolica ušla u kameni grad oko najveće piramide, prolazeći kroz špalir Tezumenaca koji su klicali. 'E, ovako već volim', reče Erik velikodušno prihvatajući klicanje. 'Vrlo im je drago što nas vide.' 'Da', sumorno reče Rinsvind. 'Pitam se samo zašto?' 'Pa, zato što sam im ja novi vladar, naravno.' 'Hmm.' Rinsvindov pogled kliznu u stranu na papagaja, koji je već neko vreme bio neprirodno nem i sada se šćućurio uz njegovo uvo poput stare usedelice u striptiz klubu. Duboko je razmišljao o neobičnim kapama od perja. 'Kakosekaže đubrad', zakrklja. 'Koji god kakosekaže da pruži ruku ka meni i taj kakosekaže je odmah sa minus jednim prstom, pazite šta vam kažem.' 'Nešto ovde nije u redu', reče Rinsvind. 'Šta to?', upita papagaj. 'Sve.' 'Kažem ti, jedno pero da mi zafali...'

Teri Pračet 19 Rinsvind nije bio navikao da se ljudi raduju kada ga vide. To nije bilo prirodno i slutilo je na zlo. Ovi ljudi nisu samo klicali, oni su bacali cveće i šešire. Šeširi su bili od kamena, ali je ideja u suštini bila ta. Rinsvind je pomislio kako su to čudni šeširi. Nisu imali gornje delove. Bili su to, u stvari, obični diskovi s rupom u sredini. Procesija je prošla širokim avenijama grada sve do načičkanih građevina u podnožju piramide, gde ih je čekala druga grupa gradskih velikodostojnika. Nosili su mnoštvo nakita koji nije bio previše raznovrstan. Postoji mnogo upotreba koje bi bile prikladne za disk s rupom u sredini i Tezumenci su izučili sve do jedne. Mada, važnije od toga bilo je da su ispred njih stajale jedna do druge kutije s blagom. Bile su krcate draguljima. Erikove oči se razrogačiše. 'Danak!', reče. Rinsvind je odustao. Stvarno je uspevalo. Nije znao kako, nije znao zašto, ali napokon sve je išlo kako treba. Zalazeće sunce presijavalo se sa desetina bogatstava. Naravno, pripadala su Eriku, najverovatnije, ali možda će se naći ponešto i za njega... 'Normalno', slabašno izusti. 'A šta si drugo i očekivao?' * * * I beše gozba, i dugački govori koje Rinsvind nije mogao da razume, ali koji su bili isprekidani usklicima i klanjanjem u Erikovom pravcu. I uslediše dugački recitali Tezumenske muzike koja je zvučala kao da neko pročišćava naročito zapušenu nozdrvu. Rinsvind je ostavio Erika da sedi ponosito ustoličen u svetlosti vatre i snuždeno je počeo da tumara duž piramide. 'Uživao sam u kakosekaže', pobuni se papagaj. 'Ne mogu da se skrasim', reče Rinsvind. 'Žao mi je, ali nešto ovakvo mi se nikada ranije nije desilo. Svi ti dragulji i koješta. Sve se odvija prema očekivanjima. To nije normalno.' Podigao je pogled prema monstruoznom pročelju strme piramide koje je bilo crveno i treperilo u svetlosti plamena. Svaki kameni blok bio je ukrašen reljefima koji su prikazivali Tezumence kako rade užasne stvari svojim neprijateljima. Sve je to ukazivalo da Tezumenci kakve god hvale vredne vrline posedovali, nisu tradicionalno naginjali da savršeno nepoznate strance dočekuju s dobrodošlicom i da ih obasipaju draguljima. Sveopšti utisak velike grupe reljefa bio je veoma umetnički dopadljiv - jedino su detalji bili užasavajući. Dok se kretao duž zida naišao je na ogromna vrata, koja su umetnički prikazivala grupu zarobljenika nad kojima se vrši podrobno medicinsko ispitivanje.9 Vodila su u kratki, bakljama obasjani tunel. Rinsvind je napravio nekoliko koraka unutar njega, govoreći sebi kako uvek može ponovo da klisne napolje i došao je do uzvišenog dela koji je zauzimao veći deo unutrašnjosti piramide. Baklje su bile svuda po zidovima i sasvim su dobro sve obasjavale. To baš i nije bilo tako dobro pošto je ono što su mahom obasjavale bio ogroman kip Kvarcalkoatla, Perjane boe. Ako biste morali da budete u istoj prostoriji s takvim kipom, više bi vam prijalo da bude mrkli mrak. Ili, možda ipak, ne. Bolji izbor bio bi staviti čudo u zamračenu prostoriju dok patiš od nesanice hiljadama kilometara daleko pokušavajući da zaboraviš kako je izgledalo. To je samo kip, Rinsvind je uveravao samog sebe. Nije stvaran. Samo su koristili svoju maštu i to je sve. 'Šta je kog kakosekaže sad pa ovo?', upita papagaj. 'To je njihov bog.' 'Ma 'ajde?' 9 Barem je tako izgledalo iz daljine. Iz blizine, nije.

Terry Pratchet 20 'Ne, ozbiljno. To je Kvarcalkoatl. Napola čovek, napola pile, napola jaguar, napola zmija, napola škorpion i napola lud.' Papagajev kljun se pokretao dok je pokušavao ovo da svari. 'To čini kakosekaže ukupno tri ubilačka manijaka', reče. 'Otprilike tako, da', reče kip. 'S druge strane', trenutno reče Rinsvind, 'ja mislim da je strašno važno da ljudi imaju prava da upražnjavaju religiju na sopstveni način, a sada mislim da ćemo da pođemo, pa onda...' 'Molim vas, nemojte da me ostavite ovde', reče kip. 'Molim vas, povedite me sa sobom.' 'Moglo bi to da bude zeznuto, moglo bi da bude zeznuto', reče Rinsvind žurno uzmičući. 'Nije to zbog mene, već tamo odakle sam svi ljudi imaju rasne predrasude protiv deset metara visokih ljudi s kandžama i kljovama koji nose ogrlice od lobanja svuda po sebi. Mislim da biste imali silnih problema da se uklopite.' Papagaj ga uštinu za uvo. 'Dolazi iza kipa, glupi kakosekaže', zakrešta. Ispostavilo se da je iz rupe u podu. Bledo lice zaškilji u Rinsvinda iz dubine jame. Bilo je to postarije, dobroćudno lice pomalo zabrinutog izraza. 'Zdravo?', reče Rinsvind. 'Nemate pojma koliko znači ponovo začuti prijateljski glas', reče lice razvlačeći se u osmeh. 'Ako biste samo mogli da mi pomognete da...' 'Molim?', reče Rinsvind. 'Ti si zatvorenik, zar ne?' 'Avaj, tako je.' 'Ne znam da li bi trebalo tek tako da oslobađam zatvorenike', reče Rinsvind. 'Mislim, ko zna šta si učinio?' 'Potpuno sam nevin, uveravam vas.' 'Eh, to ti kažeš', nadmeno reče Rinsvind. 'Ali, ako su te Tezumenci osudili...' 'Kakosekaže, kakosekaže, kakosekaže!', kričao je papagaj poskakujući mu na ramenu. 'Da li si pri sebi? Odakle si ti? On je zatvorenik! Zatvorenik u hramu! Moraš da spašavaš zatvorenike iz hramova! Tome pobogu i služe!' 'Nije tačno', odbrusi Rinsvind. 'To je sve što ti znaš! On je verovatno ovde da bi bio žrtvovan! Nisam li u pravu?' Pogledao je u zatvorenika tražeći potvrdu. Lice zaklima. 'Zaista ste u pravu. Zapravo, treba da mi oderu kožu na živo.' 'Eto!', reče Rinsvind papagaju. 'Vidiš? Misliš da sve znaš! On je ovde da bi bio odran na živo.' 'Svaki centimetar kože biće mi skinut u probranim bolovima', pridruži se zatvorenik. Rinsvind zastade. Mislio je da poznaje značenje reči 'probrano' i nije mu se činilo da ona ima šta da traži pored 'bolova'. 'Šta, svaki komadić?', upita. Tako će biti.' 'Gospode. Šta li si to učinio?' Zatvorenik uzdahnu. 'Nikada mi ne biste poverovali...', reče. * * * Kralj Demona dopusti da mu se ogledalo zamrači i stade da dobuje prstima po stolu za trenutak. Onda je uzeo komunikacionu cev i dunuo u nju. 'Najposle udaljeni glas reče: 'Da, gazda?' 'Da, gospodine!', odbrusi kralj. Udaljeni glas nešto promrmlja. 'Da, GOSPODINE?', dodade. 'Imamo li mi Kvarcalkoatla na platnom spisku?' 'Videću, gazda.' Glas se utiša, a onda se povrati. 'Da, gazda.' 'Da li je on vojvoda, knez, grof ili baron?', upita kralj. 'Nije, gazda.' 'Pa, šta je onda?' Na drugoj strani nastala je duga tišina.

Teri Pračet 21 'Dakle?', upita kralj. 'Nije on ništa posebno, gazda.' Kralj je neko vreme streljao pogledom crevo. Pokušavaš, pomislio je. Praviš pametne planove, pokušavaš da se organizuješ, pokušavaš da pomogneš ljudima, a onda dobiješ ovo. 'Pošalji mi ga da ga vidim', reče. * * * Napolju, muzika se uzdigla do vrhunca i stala. Vatre su pucketale. Iz udaljene džungle hiljade užagrelih očiju pratilo je dešavanja. Visoki sveštenik ustao je i održao govor. Erik se cerio kao bundeva. Duga povorka Tezumenaca donosila je korpe dragulja koje su prosipali pred njim. Onda je visoki sveštenik održao drugi govor. Ovaj je izgledao kao da se završio pitanjem. 'Lepo', reče Erik. 'Baš fino. Samo vi gurajte dalje.' Počešao se po uvu i smislio, 'Možete svi da uzmete polovinu odmora.' Visoki sveštenik ponovi pitanje pomalo nestrpljivim tonom. 'Ja sam taj, da', reče Erik za slučaj da je nešto bilo nejasno. 'Dobro ste to shvatili.' Visoki sveštenik ponovo progovori. Ovog puta nije bilo ničeg pomalo u tome. * * * 'Da mi lepo ovo još jednom razjasnimo, važi?', reče kralj demona. Zavalio se u prestolu. 'Nabasao si, dakle, jednog dana na Tezumence i odlučio, mislim da se prisećam tvojih tačnih reči, da su 'gomila kamenodobnih izgubljenih slučajeva koji sede u močvari i nikoga ne diraju', da li sam u pravu? Nakon čega si ušao u svest jednog od njihovih visokih sveštenika - mislim da su se u to doba klanjali jednom malom prutu – izludeo ga i inspirisao da ujedini plemena, da teroriše susede i da stvori novu naciju na kontinentu koja će biti posvećena poduhvatu privođenja svih ljudi na vrhove ceremonijalnih piramida gde će biti izmasakrirani kamenim noževima.' Kralj privuče svoje beleške. 'Ah, da, neki od njih i odrani na živo', dodade. Kvarcalkoatl je strugao stopalima po podu. 'Nakon čega su se', reče kralj, 'odmah bacili na beskrajna ratovanja sa otprilike svima ostalima, donoseći smrt i uništenje hiljadama umereno nedužnih ljudi, i tako dalje, i tako dalje. E sad, slušaj, to mora da prestane.' Kvarcalkoatl malo ustuknu. 'Bilo je to, znate, samo iz hobija', reče đavolak. 'Mislio sam, znate, da je to prava stvar, tako u tom stilu. Smrt, uništenje i tako to.' 'Mislio si, je li?', reče kralj. 'Hiljade više ili manje nevinih ljudi umire? Upravo od naših ruku', pucnuo je prstima, 'tek tako. Upravo u njihovim srećnim lovištima, ili gde već. E, to je nevolja s vama, ljudi. Ne razmišljate o Velikoj slici. Mislim, pogledaj Tezumence. Sumorni, nemaštoviti, dosadni... do sada su mogli da izmisle čitav birokratski mehanizam i sistem oporezivanja koji bi mozgove čitavog kontinenta pretvorio u šljaku. Umesto toga, oni su samo gomila drugorazrednih ubica sekirama. Kakav gubitak.' Kvarcalkoatl se zgrči. Kralj se pomalo zaklati na prestolu. 'E sada, hoću da se vratiš tamo dole i da im kažeš da ti je žao', reče. 'Molim?' 'Reci im da si promenio mišljenje. Reci im da je ono što si zaista želeo bilo da iz dana u dan nastoje da poprave svoje bližnje. To će biti pun pogodak.' 'Šta?' Kvarcalkoatl je izgledao krajnje pometeno. 'Hoćete da im se prikažem?' 'Već su te valjda videli? Video sam kip, veoma je životan.' 'Pa, da. Pojavljivao sam se u snovima i tako to', nesigurno reče demon. 'Dobro onda. Na izvršenje.' Kvarcalkoatl je očigledno bio nesrećan zbog nečega.

Terry Pratchet 22 'Ehr', reče. 'Hoćete da se otprilike materijalizujem? Mislim, da se onako pojavim na licu mesta?' 'Da!' 'Uf.' * * * Zatvorenik je otresao prašinu sa sebe i pružio Rinsvindu naboranu ruku. 'Puno hvala. Peško da Kvirm', reče. 'Molim?' 'Tako se zovem.' 'Uh.' 'To je staro, ponosito ime', reče da Kvirm tražeći u Rinsvindovim očima tračak podsmeha. 'Lepo', bezizražajno odgovori Rinsvind. 'Tragali smo za Fontanom mladosti', nastavio je da Kvirm. 'Jeste li imali sreće?', uljudno upita. 'Ne baš previše.' Rinsvind se zagleda u jamu. 'Rekao si mi', upita. 'Gde su ostali?' 'Dobili su religiju.' Rinsvind podiže pogled na kip Kvarcalkoatla. Nije trebalo previše mašte da bi zamislio kakvu. 'Mislim', reče oprezno, 'da će biti bolje da pođemo.' 'Krajnje istinito', reče starac. 'I to brzo. Pre nego što se pojavi Vladar sveta.' Rinsvind se sledi. Počinje, pomisli. Znao sam da će ispasti naopako, a ovde sve to upravo počinje. Moram da imam instinkt za ovakve stvari. 'Otkud to znaš?', upita. 'Ah, imaju to proročanstvo. Dobro, ne baš proročanstvo, više je to kao čitava istorija sveta, od početka do kraja. Sve je to zapisano po ovoj piramidi', veselo reče da Kvirm. 'Da ti kažem, ne bih voleo da budem na mestu Vladara kada se pojavi. Oni imaju planove.' * * * Erik ustade. 'E sada, slušajte vi mene', reče. 'Ja ovo neću da trpim. Ja sam vaš vladar, znate...' * * * Rinsvind je gledao u blokove najbliže kipu. Tezumencima su bila potrebna dva sprata, dvadeset godina i deset hiljada tona granita da bi objasnili šta nameravaju da učine Vladaru sveta, ali rezultat je bio, pa, slikovit. Ne bi mu ostavili ni malo mesta za sumnju da su iznervirani. Mogao bi čak da ode i toliko daleko pa da zaključi da su veoma ozlojeđeni. 'Ali zašto mu uopšte onda daju te dragulje?', upita pokazujući prstom. 'Pa, on je Vladar', reče da Kvirm. 'Mora mu se, pretpostavljam, ukazati neko poštovanje.' Rinsvind je klimnuo glavom. Bilo je neke pravednosti u svemu tome. Ako biste bili pleme koje živi u močvari usred vlažne šumetine u kojoj nemate nikakve metale i naturen vam je bog kao što je Kvarcalkoatl, pa onda pronađete nekoga ko kaže da je zadužen za čitavu stvar, verovatno biste želeli da provedete neko vreme objašnjavajući mu koliko duboko ste razočarani. Tezumenci nikada nisu videli razlog zašto bi bili suptilni s božanstvima. Prilično je nalikovao Eriku. Oko mu je pratilo priču na sledećem zidu. Blok je pokazivao nekoga ko je bio veoma sličan Rinsvindu. Imao je papagaja na ramenu. 'Čekaj malo', reče. 'Pa ovo sam ja!'

Teri Pračet 23 'Treba da vidiš šta ti rade na sledećem bloku', zlobno reče papagaj. 'Ima da ti se okrene kakosekaže.' Rinsvind pogleda blok. Kakosekaže mu se prevrte. 'Lepo ćemo samo da se iskradem', odlučno reče. 'Mislim, ostaćemo im zahvalni za obrok. Uvek možemo da im pošaljemo pismo kasnije. Znaš, da ne ispadnemo nepristojni.' 'Samo malo', reče da Kvirm dok ga je Rinsvind vukao za ruku. 'Još nisam imao priliku da pročitam sve blokove. Hoću da vidim kako će se svet završiti...' 'Kako će se završiti za sve ostale ne znam', smrknuto reče Rinsvind tegleći ga kroz tunel. 'Znam kako će se završiti za mene.' Izašao je u svetlost zore, što je bilo dobro. Ono gde je pogrešio bilo je da je izašao u polukrug Tezumenaca. Imali su koplja. Vrhovi kopalja bili su izrađeni od naročito obrađenog opsidijana, što, kao ni njihovi mačevi, nije bilo ni blizu prefinjenosti običnih, grubih, metalnih oružja. Da li bi se bolje osećao kada znaš da ćeš biti iskasapljen retkim primercima istinskih narodnih rukotvorina umesto ružnim predmetima koje su iskovali ljudi koji nisu živeli u skladu s ciklusima prirode? Verovatno ne, zaključio je Rinsvind. * * * 'Uvek sam govorio', reče da Kvirm, 'da svako zlo ima i svoje dobro.' Rinsvind koji je bio privezan za obližnji kameni blok s mukom okrete glavu. 'A u čemu li je ono sada?', upita. Da Kvirm se zagleda preko močvara i vrhova krošnji. 'Pa. Za početak, odavde se pruža prvoklasan pogled.' 'Baš dobro', reče Rinsvind. 'Znaš, nikada se ne bih setio da stvari sagledam na taj način. Potpuno si u pravu. To je otprilike pogled koji ćeš pamtiti do kraja života. Mada, mislim da za to baš i neće trebati izuzetna memorija.' 'Nema potrebe da budeš sarkastičan. Samo sam izneo svoje opažanje.' 'Hoću moju mamu', reče Erik sa središnjeg kamenog bloka. 'Glavu gore, momak', reče da Kvirm. 'Barem ćeš biti žrtvovan za nešto istinski vredno. Ja sam im samo predložio da pokušaju da koriste točkove uspravno, tako da se kotrljaju. Izgleda da ovde baš i nisu prijemčivi za sveže ideje. Ipak, nil desperandum. Dok je života, ima i nade.' Rinsvind jeknu. Ako je postojalo nešto što je mrzeo, onda su to bili ljudi koji nisu imali straha pred licem smrti. To kao da je udaralo u nešto suštinsko u dubini njegove duše. 'U stvari', reče da Kvirm, 'čini mi se...' Ispitivački se preturio od jedne na drugu stranu, cimajući lijane kojima je bio privezan, 'da, kada su vezivali ove konopce - da, nema sumnje, oni su...' 'Šta? Šta?', upita Rinsvind. 'Da, sasvim sigurno', reče da Kvirm. 'Potpuno sam siguran. Vezali su ih čvrsto i profesionalno. Nije ostavljen ni centimetar prostora.' 'Baš ti hvala', reče Rinsvind. Zatupasti vrh piramide bio je zapravo veoma širok, s mnogo prostora za kipove, sveštenike, kamene blokove, slivnike, proizvodne linije žrtvenih noževa i sve druge stvari koje su bile potrebne Tezumencima za masovno ispoljavanje religije. Ispred Rinsvinda nekoliko sveštenika bilo je zauzeto bajanjem dugačkog spiska žalopoljki o močvarama, komarcima, odsustvu metalne rude, vulkanima, vremenskim prilikama, o tome kako opsidijan nikada nije mogao da ostane oštar, problemima s bogom kakav je Kvarcalkoatl, načinu na koji točkovi nikada nisu radili kako valja kako god ih položili na zemlju pa vukli, i tako dalje. Molitve većine religija najčešće hvale bogove koji su u pitanju, ili iz opšte bogobojažljivosti ili u nadi da će on ili ona ukapirati i početi da se ponaša odgovorno. Tezumenci, pošto su podrobno proučili svoj svet, zaključili su da su stvari toliko loše da ne mogu biti gore, pa su stvorili umetnost šibanja bajalicama.

Terry Pratchet 24 'Neće još dugo', reče papagaj sa svog utočišta na vrhu kipa nekog od nižih Tezumenskih božanstava. Tamo gore stigao je nakon složenog spleta događaja koji su uključivali mnogo kričanja, oblak perja i tri Tezumenska sveštenika s veoma otečenim palčevima. 'Visoki sveštenik upravo izvodi kakosekaže u čast Kvarcalkoatla', nastavio je pričljivo. 'Privukli ste poveliku masu.' 'Pretpostavljam da ne bi bio tako ljubazan da doskakućeš ovamo dole i pregrizeš ove konopce, je l' da?', upita Rinsvind. 'Nema šanse.' 'Tako sam i mislio.' 'Sunce uskoro izlazi', nastavio je papagaj. Rinsvind je osetio da je to zvučalo nepotrebno razdragano. 'Žaliću se zbog ovoga, demone', jadikovao je Erik. 'Čekaj samo dok moja majka čuje za ovo. Moji roditelji su uticajni, samo da znaš.' 'Baš dobro', slabašno reče Rinsvind. 'Što lepo ne kažeš visokom svešteniku da će, ako ti iščupa srce, tvoja majka odmah sutra otići do škole da se žali.' Tezumenski sveštenici se pokloniše suncu, a sve oči ispod okretoše se ka džungli. Gde se nešto dešavalo. Čuo se zvuk krckanja nižeg rastinja. Tropske ptice prhnuše kroz drveće, krešteći. Rinsvind, naravno, ovo nije mogao da vidi. 'Nikada nije ni trebalo da poželiš da budeš vladar sveta', reče. 'Mislim, šta si očekivao? Ne možeš očekivati da ljudi budu srećni kada te vide. Niko to nije kada se pojavi stanodavac.' 'Ali oni će me ubiti!' 'To je samo njihov način da ti u prenosnom značenju saopšte da su više siti od čekanja da im se okreči stan i otpuše cevi.' Sada je već čitava džungla bila uznemirena. Životinje su iskakale iz grmlja kao da beže od vatre. Nekoliko teških, tupih udaraca ukazivalo je da se rušilo drveće. Napokon, izbezumljeni jaguar izlete iz šiblja i stade da grabi nasipom. Prtljag je bio na nekoliko koraka iza njega. Bio je prekriven puzavicama, lišćem i perjem raznih primeraka retkih vrsta ptičjeg sveta iz džungle, od kojih su neke sada bile još ređe. Jaguar je mogao da ga izbegne tako što bi išao cik-cak, ali sam tupavi strah sprečio ga je u tome. Načinio je grešku da se osvrne i pogleda šta se dešava iza. Bila mu je to poslednja greška u životu. 'Znaš onaj tvoj sanduk?', reče papagaj. 'Šta je s njim?', upita Rinsvind. 'Ide ovamo.' Sveštenici se zagledaše u obličje koje je trčalo daleko ispod. Prtljag je imao prilično jasan način razračunavanja sa stvarima koje su se nalazile između njega i željenog odredišta: ignorisao ih je. I baš u tom trenutku, potpuno protiv svog instinkta, drhtureći i, najgore od svega, u potpunom neznanju šta se događa, Kvarcalkoatl je odabrao da se materijalizuje na vrhu piramide. Nekolicina sveštenika ga je primetila. Noževi im ispadoše iz šaka. 'Ehr', cijuknu demon. Drugi sveštenici se okretoše. 'Dobro. Sada, hoću da me dobro saslušate', cijuknu Kvarcalkoatl skupljajući šake oko svojih glavnih usta u naporu da ga svi čuju. Ovo je bilo veoma ponižavajuće. Uživao je u tome što je Tezumenski bog. Zaista je bio impresioniran njihovom prostodušnom posvećenošću dužnosti, veoma je bio počastvovan izvanrednim životnim kipom u piramidi i zaista je bolelo otkriti im da su u jednom, značajnom detalju pogrešili. Bio je visok petnaest centimetara.

Teri Pračet 25 'E sad', započe, 'ovo je veoma važno...' Nažalost, niko nikada nije saznao zbog čega. U tom trenutku Prtljag je nahrupio na vrh piramide, dok su mu nožice radile kao propeleri i svom težinom se prizemljio na kameni blok. Začu se kratkotrajni, spljošteni cijuk. * * * Baš je smešan ovaj svet, govorio je da Kvirm. Stvarno si morao da se smeješ. Kada ne bi, poludeo bi, pa zar ne? U jednom minutu si zavezan za kameni blok i samo što te nisu podvrgli probranim mukama, u sledećem ti daju doručak, novu odeću, toplu kupku i besplatnu vožnju prema granici kraljevstva. Prosto bi poverovao da postoji bog. Naravno, Tezumenci su znali da postoji bog i da je on u ovom trenutku mala, uznemirujuća, gnjecava mrlja na vrhu piramide. Što im je stvaralo novi problem. Prtljag je bio šćućuren na glavnom gradskom trgu. Čitavo sveštenstvo sedelo je oko njega i pažljivo ga posmatralo za slučaj da učini nešto zabavno ili religiozno. 'Da li ćeš ga ostaviti?', upita Erik. 'Nije to baš tako jednostavno', reče Rinsvind. 'Obično me sustigne. Hajde da se mi što brže izgubimo.' 'Ali uzećemo danak, zar ne?' 'Mislim da bi to mogla da bude strahovito loša ideja', reče Rinsvind. 'Hajde da se lepo iskrademo dok su u dobrom raspoloženju. Novotarija će brzo da im dosadi, pretpostavljam.' 'A ja moram da nastavim sa svojom potragom za Fontanom mladosti', reče da Kvirm. 'O, da', reče Rinsvind. 'Čitav svoj život sam posvetio tome, znate', ponosito reče starac. Rinsvind ga odmeri od glave do pete. 'Ozbiljno?', reče. 'Ma, da. Isključivo tome. Od malih nogu.' Rinsvindov izraz lica predstavljao je prizor krajnje zbunjenosti. 'U tom slučaju', započe na način nekoga ko se obraća detetu, 'ne bi li bilo bolje... ako bi se malo posvetio...' 'Čemu?' 'Ma, nema veze', reče Rinsvind. 'Ipak, bar nešto', dodade. 'Mislim da bismo ti pomogli da ti, znaš, ne bude dosadno, poklanjamo ti ovog divnog papagaja koji priča.' Ruka mu je hitro sevnula prema papagaju sve vreme vodeći računa da sačuva palac. 'To je ptica iz džungle', reče. 'Okrutno je podvrgnuti je gradskom životu. ' 'Rođen sam u kavezu, ti tupavi kakosekaže!', vrisnu papagaj. Rinsvind se suoči s njim nosem prema kljunu. 'Ili to ili će da padne paprikaš', reče. Papagaj otvori kljun da ga ugrize za nos, ugleda njegov izraz i onda se predomisli. 'Poli 'oće biskvit', procedi, dodajući više za sebe: 'kakosekažekakosekažekakosekaže.' 'Slatka ptičica, samo moja', reče da Kvirm. 'Paziću je.' 'kakosekažekakosekaže.' Stigli su do džungle. Nekoliko minuta kasnije Prtljag je dokasao za njima. * * * Bilo je podne u kraljevstvu Tezuma. Iz unutrašnjosti velike piramide dopirali su zvuci rasturanja veoma velikog kipa. Sveštenici su zamišljeno sedeli oko njega. S vremena na vreme, neki od njih bi ustao i održao kraći govor. Bilo je sasvim jasno da su iznosili neke tvrdnje. Na primer, kako je ekonomija kraljevstva zavisila od živahne industrije opsidijanskih noževa, kako su porobljena okolna kraljevstva navikla na čvrstu vladarsku ruku, takođe i na povremene zaseke, ubode i čerečenja čvrste vladarske ruke, kao i da je užasna sudbina čekala ljude koji nisu imali bogove. Bezbožnim ljudima svašta bi moglo da padne na pamet, mogli bi da se okrenu protiv lepih običaja

Terry Pratchet 26 štedljivosti i samopožrtvovanosti koji su staru kraljevinu načinili ovakvom kakva je danas. Mogli bi da počnu da se pitaju zašto bi im, ako već nisu imali boga, bili potrebni svi ti sveštenici. Ma, bilo šta. Suštinu je najbolje izrazio Mazuma, visoki sveštenik, koji je rekao: '[Zgnječena-prilikasa-slomljenim-nosem, jaguarova kandža, tri pera, stilizovani bodljikavi mravojed].' Malo potom pristupilo se glasanju. Do sumraka, vodeći klesari kraljevine radili su na novom kipu. Bio je u suštini kockast, s mnoštvom nožica. * * * Kralj demona dobovao je prstima po stolu. Nije da je bio nesrećan zbog Kvarcalkoatlove sudbine, koji će sada morati da provede nekoliko vekova u jednom od donjih paklova dok mu se ne obrazuje novo opipljivo telo. Tako mu i treba, mali odvratni đavolak. Nije to bilo ni zbog opšteg dešavanja na vrhu piramide. Na kraju krajeva, čitava poenta posla s ispunjavanjem želja bila je u tome da se klijentu ispuni upravo ono što je zatražio i upravo ono što nije želeo. Reč je bila o tome da nije osećao da stvari drži pod kontrolom. Što je naravno bila besmislica. Ako bi doterali cara do duvara uvek je mogao lično da se materijalizuje i sâm sredi stvari. Ali voleo je da ljudi veruju da je za sve ružne stvari koje im se dešavaju bila kriva sudbina. To je bila jedna od malo stvari koja su ga bodrila. Ponovo se okrenuo ogledalu. Malo kasnije, morao je da podesi vremensku kontrolu. * * * U jednom minutu zagušljiva, vlažna klačanska džungla, u sledećem... 'Mislio sam da ćemo se vratiti u moju sobu', požali se Erik. 'I ja sam to mislio', zaurla Rinsvind kako bi nadjačao tutnjavu. 'Pucni ponovo prstima, demone.' 'Ni za šta na svetu! Postoji mnogo mesta gorih od ovog!' 'Ali tako je vruće i mračno.' Rinsvind je morao da se složi s ovim. Takođe se i sve treslo i bilo je bučno. Kada su mu se oči navikle na tamu mogao je da razazna nekoliko tačkica svetlosti, tu i tamo, čije je prigušeno svetlucanje ukazivalo da se nalaze unutar nečega nalik brodu. Stolarija se osećala svuda naokolo, kao i snažan miris strugotine i lepka. Ako je to bio brod, onda mu se dešavalo strahovito bolno porinuće niz stazu podmazanu stenama. Nekakav potres baci ga na pregradu. 'Moram da kažem', žalio se Erik, 'ako je ovo mesto na kojem živi najlepša žena na svetu, onda mi se i ne sviđa njen izbor budoara. Čovek bi pomislio da će baciti i po koji jastučak po sobi.' 'Budoar?', upita Rinsvind. 'Mora da ga ima', znalački reče Erik. 'Čitao sam o tome. Izležava se u njemu.' 'Reci mi', upita Rinsvind, 'da li si ikada osetio potrebu da se istuširaš hladnom vodom i optrčiš koji krug oko bloka?' 'Nikad.' 'Vredelo bi da pokušaš.' Tutnjava iznenada prestade. Čuo se udaljeni zveket, kakav bi možda napravila velika kapija koja bi se zatvorila. Rinsvindu se učinilo da je začuo neke glasove kako se gube u daljini i kikoću. Nije to bilo mnogo prijatno kikotanje, bilo je to više onako cerekanje i nije slutilo mnogo dobra nekome. Rinsvind je sasvim lepo mogao da pretpostavi i kome. Prestao je da se pita kako je dospeo ovamo, ma gde se to nalazilo. Zloćudne sile, to je verovatno bilo u pitanju. Barem mu se ništa naročito grozno nije dešavalo. Verovatno je to bilo samo pitanje vremena.

Teri Pračet 27 Napipavao je oko sebe dok mu prsti nisu naišli na nešto što se, pod slabašnim snopićem svetlosti iz rupe u drvetu, ispostavilo da su merdevine od konopca. Nastavak istraživanja po trupu broda, ili čemu god, doveo ga je u kontakt s malim, okruglim poklopcem na otvoru u podu. Reza mu je bila s unutrašnje strane. Otpuzao je natrag do Erika. 'Tamo su vrata', šapnu. 'Kuda vode?' 'Stoje u mestu, rekao bih', reče Rinsvind. 'Otkrij kuda vode, demone!' 'Možda to i nije baš najpametnije', oprezno reče Rinsvind. 'Uradi kao što sam ti rekao!' Rinsvind potuljeno otpuza nazad do otvora i smaknu rezu. Poklopac se uz škripu otvori. Dole ispod - poprilično ispod - videla se vlažna kaldrma, preko koje je povetarac raspirivao nekoliko pramičaka jutarnje magle. Tiho uzdahnuvši, Rinsvind razmota merdevine. Dva minuta kasnije stajali su u tami usred nečega što je izgledalo kao veliki trg. Nekoliko kuća izvirivalo je iz magle. 'Gde smo to?', upita Erik. 'Pojma nemam.' 'Ti ne znaš?' 'Ni najmanje', reče Rinsvind. Erik popreko pogleda arhitekturu obmotanu maglom. 'Slaba vajda da ćemo naći najlepšu devojku u ovako vlažnom svetu', reče. Rinsvind se doseti da vidi iz čega su to upravo izašli. Podigao je pogled. Iznad njih - daleko iznad njih - oslonjen na četiri glomazne drvene noge, koje su se spuštale sve do široke drvene platforme, nalazio se nesumnjivo ogroman drveni konj. Tačnije, stražnjica ogromnog drvenog konja. Graditelj je mogao okno za izlaz da postavi i na neko dostojnije mesto, ali iz nekih samo njemu znanih šaljivdžijskih razloga odlučio je da to ne uradi. 'Ehr', reče Rinsvind. Neko se nakašlja. Spustio je pogled. Magla koja se sada razređivala otkrila je široki krug naoružanih ljudi, od kojih su se mnogi cerili, a svi nosili masovno-proizvedena, bezdušna, ali iznad svega oštra dugačka koplja. 'Ah', reče Rinsvind. Ponovo je pogledao okno. Ono je sve govorilo, zaista. * * * 'Jedino što ne mogu da razumem', reče kapetan straže, 'jeste: zašto vas dvojica? Očekivali smo možda stotinu.' Zavalio se na svom tronošcu, s velikim pernatim šlemom u krilu i razvukao osmeh preko lica. 'Ma stvarno, vi Efebejci!', reče. 'Da crkneš od smeha! Valjda mislite da smo mi pali s kruške! Čitave noći samo se testeriše i udara čekićima, a onda eto ti ogromnog drvenog konja ispred kapije, pa pomislih, što je ovo smešno, ogromna drvena konjina s otvorima za vazduh. To su ti sitni detalji koje primećujem, znate. Otvori za vazduh. Pa sam tako okupio sve momke, pa smo poranili i uvukli ga kroz kapiju, k'o što se i očekivalo, a onda smo se umirili, tako, oko njega, čekajući da vidimo šta će da se ispili. Takoreći. E sad', uneo je svoje neobrijano lice u Rinsvindovo, 'možete da birate, znaš? Gornje sedište ili donje sedište, na vama je. Samo treba da kažem jednu reč. Ako vi budete igrali disk sa mnom, ja ću ga igrati s vama.'10 10 Igre s loptom bile su nepoznate na Disksvetu u ovo doba.

Terry Pratchet 28 'Kakvo sedište?', upita Rinsvind izmičući iz oblaka belog luka. 'Ratne trireme', veselo reče narednik. Tri sedišta, znaš, jedno iznad drugog? Trireme. Lancima te vežu za veslo godinama, znaš, i sve ti je onda u tome da li si na gornjem sedištu, na svežem vazduhu ili si pak na donjem sedištu gde', isceri se, 'nisi. Pa je onda na vama, momci. Sarađujte i sve o čemu ćete morati da brinete biće galebovi. Dakle. Zašto samo vas dvojica?' Ponovo se odmaknuo. 'Oprostite', uskoči Erik, 'da nije ovo Tsort, nekim slučajem?' 'Da ti to mene malko ne zajebavaš, dečko? E, al' postoje i kvinkireme, znate? Ne bi vam se uopšte dopale.' 'Ne, gospodine', reče Erik. 'Ako dozvolite, gospodine. Ja sam samo mali dečak kojeg je zavelo loše društvo.' 'O, baš ti hvala', kiselo reče Rinsvind. 'Slučajno si iscrtao te okultne krugove, je l' da, i...' 'Naredniče! Naredniče!' Vojnik je uleteo u stražarsku kuću. Narednik podiže pogled. 'Tamo je još jedan njihov, naredniče! Samo je ovaj ispred kapije!' Narednik se trijumfalno osmehnu Rinsvindu. 'A, tako, je li?', reče. 'Vi ste bili samo prethodnica, došli onako da otvorite kapiju ili šta već. Dobro. Idemo samo da sredimo vaše prijatelje napolju i odmah se vraćamo.' Pokazao je na zarobljenike. 'Ti ostaješ ovde. Ako se mrdnu, uradi im nešto užasno.' Rinsvind i Erik ostadoše sami sa stražarem. 'Znaš šta si uradio, zar ne?', reče Erik. 'Vratio si nas u Tsoreanske ratove! Hiljade godina! Radili smo to u školi, drveni konj i sve to! Kako je lepa Elenora oteta od Efebejaca - ili su to možda uradili Efebejci - i onda je došlo do te opsade da bi je oslobodili.' Zastao je. 'Ej, pa to znači da ću upoznati nju.' Ponovo je zastao. 'Opa!', reče. Rinsvind pređe pogledom po sobi. Nije izgledala prastaro, ali nije ni trebalo, jer to još nije bila. Na svakom mestu u vremenu bilo je sada, jednom kada stignete do tamo, ili do tada. Pokušao je da prizove u sećanje ono malo što je znao o klasičnoj istoriji, ali sve je to bila samo zbrka bitaka, jednookih divova i žena koje svojim licima zajedre hiljade lađa. 'Kako ne shvataš?', došapnu mu Erik dok su mu se naočare žarile. 'Sigurno su uveli konja pre nego što su se vojnici sakrili u njemu! Mi znamo šta će se dogoditi! Mogli bismo da se obogatimo!' 'A kako to?' 'Pa...' Dečak je oklevao. 'Mogli bismo da se kladimo na konje i tako to.' 'Dobra zamisao', reče Rinsvind. 'Da i...' 'Sve što treba to je da pobegnemo, onda da vidimo imaju li oni ovde konjske trke, a onda da se upnemo ne bi li se setili imena konja koji su dobijali trke u Tsortu pre nekoliko hiljada godina.' Onda se ponovo potišteno zagledao u pod. Postojalo je nešto u vezi s putovanjem kroz vreme. Nikada nisi bio spreman za njega. Otprilike jedina stvar koju si mogao da priželjkuješ, zaključio je Rinsvind, bila je da pronađeš da Kvirmovu fontanu mladosti i da uspeš da ostaneš živ nekoliko hiljada godina tako da možeš da ubiješ sopstvenog dedu, što je bio jedini vid putovanja kroz vreme koji mu se činio privlačnim. Oduvek je osećao da je tako nešto i spopadalo njegove pretke. Mada, čudno je to bilo. Mogao je da se seti čuvenog drvenog konja koji se koristio kao trik da bi se ušlo u utvrđeni grad. Nije se sećao da su tu bili i njih dvojica. Bilo je nečeg prosto neizbežnog u sledećoj misli koja mu je iskrsla. 'Oprostite', obrati se stražaru. 'Ova, ehr, ova druga drvena stvar ispred kapije... verovatno nije konj, pretpostavljam?' 'Pa, naravno da vi to znate, zar ne?', reče stražar. 'Špijuni ste.' 'Kladim se da je više onako kockasta i manja?', reče Rinsvind čije je lice bilo odraz nevinog raspitivanja. 'Pa naravski. Baš ste nemaštoviti krelci, je l' da?'

Teri Pračet 29 'Tako dakle.' Rinsvind sklopi ruke u svom krilu. 'Pokušajte da pobegnete', reče stražar. 'Samo pokušajte. Pokušajte, pa će vidite šta će vas snađe.' 'Pretpostavljam da će ga tvoje kolege uvesti u grad', nastavio je Rinsvind. 'Možda i hoće', prihvati stražar. Erik poče da se kikoće. Stražar je počeo da kapira da se u daljini čulo mnogo vike. Neko je pokušao da dune u vojničku trubu, ali note su se utopile u tišini nakon nekoliko tonova. 'Po zvuku reklo bi se da se tamo neko bori', reče Rinsvind. 'Ljudi dobijaju pohvale, učestvuju u herojskim podvizima, primećuju ih nadređeni oficiri i tako to. A eto tebe kako ovde čamiš s nama dvojicom.' 'Moram da ostanem na svom zadatku', reče stražar. 'Ispravan stav', reče Rinsvind. 'Koga briga za sve ostale koji se tamo junački bore braneći svoj grad i žene od neprijatelja. Samo ti ovde čuči i čuvaj nas. To je podvig. Verovatno će ti podignuti spomenik na gradskom trgu, ako neki uopšte ostane. "On je vršio svoju dužnost", pisaće na njemu.' Izgledalo je da vojnik razmišlja o ovome, a dok je to činio začuo se užasan drveni prasak iz pravca glavne kapije. 'Vidite', reče očajnički, 'ako ja samo skoknem na trenutak...' 'Ne brini ti za nas', obodri ga Rinsvind. 'Nismo čak ni naoružani.' 'Dobro', reče vojnik. 'Hvala.' Zabrinuto se osmehnuo Rinsvindu i požurio u pravcu buke. Erik je pogledao Rinsvinda s divljenjem. 'Ovo je bilo sjajno', reče. 'Daleko će dogurati taj momak', reče Rinsvind. 'Razborit vojni mislilac, odmah se vidi. Hajde. Bežimo odavde.' 'Kuda?' Rinsvind uzdahnu. Stalno je pokušavao da razjasni svoju filozofiju, a ljudi nikada nisu shvatali poentu. 'Ne brini za kuda', reče. 'Moje iskustvo mi govori da se to uvek sredi samo po sebi. Važna reč je odavde.' * * * 'Kapetan je oprezno podigao glavu iznad barikade i zarežao. 'To je samo neki mali sanduk, naredniče', odbrusi. 'Ne bi mogao da izdrži ni čoveka ili dva.' 'Oprostite, gospodine', reče narednik čije je lice bilo lice čoveka koji se promenio mnogo u poslednjih nekoliko minuta. 'Izdržava barem četvoricu, gospodine. Kaplar Disjus i njegov odred. Poslao sam ih da ga otvore, gospodine.' 'Da li si pijan, naredniče?' 'Još ne, gospodine', reče narednik s čežnjom u glasu. 'Mali sanduci ne jedu ljude, naredniče.' 'Kada se naljutio, gospodine. Možete da vidite šta je uradio s kapijom.' Kapetan ponovo odmeri polomljenu drvenariju. 'Pretpostavljam da je izbacio nožice i odšetao do tamo, je li?', upita sarkastično. Narednik se osmehnu s olakšanjem. Ako ništa, barem se činilo da su na istoj talasnoj dužini. 'Jedno ste shvatili, gospodine', reče. 'Nožice. Stotine prokletinja, gospodine.' Kapetan ga ošinu pogledom. Narednik je nabacio pokeraški izraz lica koji je prenošen s jednog podređenog oficira na drugog još otkad je protoamfibija rekla drugoj protoamfibiji da okupi odred žutokljunaca i zauzme tu plažu. Kapetan je imao osamnaest godina i tek što je izašao iz akademije, gde je zablistao u takvim predmetima kao što su Klasična taktika, Oproštajni

Terry Pratchet 30 govori i Vojna gramatika. Narednik je imao pedeset pet i umesto da se obrazuje proveo je oko četrdeset godina napadajući ili braneći se od harpija, ljudi, kiklopa, furija i užasnih stvari na nogama. Bio je već na ivici. 'Dobro, ispitaću ga, naredniče...' '... nije dobra zamisao, gospodine, ako bih smeo...' '... a kada ga ispitam, naredniče, ima da bude nevolje.' Narednik mu je salutirao. 'U pravu ste, gospodine', predvideo je. Kapetan frknu i pope se preko barikade prema sanduku koji je ležao, tih i nepokretan u svom krugu uništenja. Narednik se u međuvremenu vratio u sedeći položaj iza najstamenijeg balvana koji je mogao da pronađe i krajnje ozbiljno navukao šlem čvrsto preko ušiju. * * * Rinsvind se šunjao ulicama grada dok ga je Erik pratio u stopu. 'Hoćemo li pronaći Elenoru?', upita dečak. 'Ne', odlučno reče Rinsvind. 'Ono što ćemo da uradimo jeste da pronađemo drugi izlaz. I da prođemo kroz njega.' 'To nije pošteno!' 'Ona je hiljadama godina starija od tebe! Mislim, to da te privlače starije žene je u redu, ali nikada ne bi uspelo.' 'Zahtevam da me odvedeš do nje', zavapi Erik. 'Odbij!' Rinsvind je stao tako iznenada da se Erik zabio u njega. 'Slušaj', reče. 'Nalazimo se usred najčuvenijeg besmislenog rata u istoriji, hiljade ratnika samo što se nisu sukobili u smrtonosnoj bici, a ti od mene tražiš da idem i tražim tu izvikanu žensku i da kažem: moj prijatelj bi želeo da zna da li hoćeš da pođeš s njim. E pa, neću.' Rinsvind je nabasao na drugu kapiju gradskog zida; bila je manja od glavne, nije imala čuvare i imala je vrata na sebi. Rinsvind skloni rezu. 'Ovo nema nikakve veze s nama', reče. 'Još se nismo ni rodili, nismo dovoljno stari da bismo se borili, to se nas ne tiče i nećemo više ništa da radimo što bi poremetilo tok istorije, važi?' Otvorio je vrata, što je malkice olakšalo posao čitavoj efepskoj armiji. Upravo su se spremali da pokucaju. * * * Čitavog dana besneli su zvuci bitke. Ovo su zabeležili kasniji istoričari, koji su naširoko pisali o lepim ženama koje su kidnapovane, flotama koje su sastavljane, drvenim životinjama koje su bile građene, junacima koji su se borili jedan protiv drugog, a potpuno su propustili da spomenu ulogu koju su odigrali Rinsvind, Erik i Prtljag. Efebejci su, međutim, primetili kako su poneseno tsorćanski vojnici jurišali ka njima... ne toliko željni da uđu u borbu, koliko veoma radi da pobegnu od nečeg drugog. Istoričari su takođe propustili da spomenu još jedan zanimljiv detalj o starom klačanskom načinu ratovanja, a to je bilo da je on zapravo na ovom stadijumu bio sasvim primitivan i ticao se samo vojnika, pa još nije bio široko otvoren za običan svet. U suštini, svi su znali da će jedna ili druga strana pobediti, nekolicini nesrećnih generala biće odrubljene glave, velike sume novca biće isplaćene u vidu danka pobednicima, svi će otići kućama za žetvu i ta ženturača će morati da se odluči na čijoj je strani, nevaljalica. Stoga se tsorćanski ulični život odvijao više ili manje uobičajeno tako da su građani zaobilazili oko mestimičnih klupka ljudi koji su se borili ili su pokušavali da im prodaju kebabe. Nekolicina preduzimljivijih počela je da rastavlja drvenog konja radi suvenira. Rinsvind nije ni pokušao da razume sve to. Seo je u ulični bar i posmatrao kako se ogorčena borba vodi između pijačnih tezgi, tako da su se uz povike 'Zrele masline!' mešali vrisci ranjenih i uzvici 'Pazite leđa, molim, prolazi makljaža'.

Teri Pračet 31 Teži deo bio je onaj gde su se vojnici izvinjavali kada bi naleteli na kupce. Još teži bio je nagovoriti vlasnika bara da prihvati novčić na kojem je bila glava nekoga čiji se čukun-čukunčukundeda još nije ni rodio. Srećom Rinsvind je uspeo da ubedi čoveka da je budućnost bila neka druga zemlja. 'I limunadu za malog', dodade. 'Roditelji mi dopuštaju da pijem vino', reče Erik. 'Dozvoljena mi je jedna čaša.' 'Kladim se da jeste', reče Rinsvind. Vlasnik je marljivo brisao površinu stola, razmrljavajući ostatke hrane i prosuto vino u tanku gleđ. 'Došli zbog bitke, je l' da?', upita. 'Takoreći', oprezno odgovori Rinsvind. 'Da sam na vašem mestu ne bih se smucao mnogo naokolo', reče vlasnik. 'Kažu da je neki civil pustio Efebejce unutra - nije da ja imam nešto protiv Efebejaca, čestiti su to ljudi', hitro dodade kada je klupko vojnika protutnjalo pored. 'Neki stranac, kažu. To je varanje, koristiti civile. Traže ga ljudi da bi mu to objasnili.' Rukom je napravio pokrete kao da nešto secka. Rinsvind je kao hipnotisan gledao njegovu ruku. Erik otvori usta. Erik kriknu i uhvati se za cevanicu. 'Imaju li njegov opis?', upita Rinsvind. 'Ne verujem.' 'E pa, nek' im je sa srećom', reče Rinsvind mnogo raspoloženije. 'Šta je momku?' 'Grč.' Kada se čovek vratio iza šanka Erik siknu: 'Nisi morao da me šutiraš!' 'Sasvim si u pravu. Bio je to u potpunosti čîn slobodne volje.' Teška ruka pade na Rinsvindovo rame. Okrenuo se i ugledao lice efepskog centuriona. Vojnik pored njega reče: 'To je taj naredniče. Kladio bih se u godišnje sledovanje soli.' 'Ko bi to rek'o?', reče narednik. 'Zlokobno se osmehnu Rinsvindu. 'Ajmo, brale. Šef bi hteo malo da popriča s tobom.' * * * Neki govore o Aleksandru, a neki o Herkulu, o Hektoru i Lisanderu i tako velikim imenima kao što su ova. U stvari, kroz čitavu istoriju multiverzuma ljudi su govorili lepe stvari o svakom tipu iskasapljenih ušiju koji mlatara mačem, barem u njegovoj blizini, u smislu da je tako mnogo bezbednije. Čudno je kako su ljudi oduvek poštovali komandanta koji ima strategiju kao što je: 'Oću da vas pedeset hiljada drugara jurnete na neprijatelja', dok su promišljeniji komandanti koji su govorili stvari kao recimo: 'Zašto ne bismo sastavili ogromnog drvenog konja, a onda provalili sa zadnje strane dok su oni svi okupljeni oko njega i dok nas čekaju da izađemo' smatrani samo za korak iznad običnih prevaranata i uopšte ne kao vrsta osobe kojoj biste pozajmili novac. Ovo je zato što su većinom komandanti prve vrste hrabri ljudi, dok kukavice prave mnogo bolje strategije. Rinsvinda su odvukli pred efepske vođe, koji su postavili komandno mesto na glavnom gradskom trgu, kako bi mogli da nadgledaju osvajanje centralne citadele, koja se uzdizala na svom strmom brdu. Nisu, međutim, bili previše blizu, pošto su branitelji bacali stene. Razmatrali su strategiju kada je Rinsvind pristigao. Izgledalo je da su postigli jednoglasan dogovor da ako zaista veliki broj ljudi pošalju da jurne na planinu, onda će dovoljno njih moći da preživi stene da bi osvojili citadelu. Ovo je u osnovi bila srž svekolikog vojnog razmišljanja. Nekoliko upadljivije obučenih glavešina videše kako se Rinsvind i Erik približavaju, uputiše im poglede koji su ukazivali da bi crvi bili zanimljiviji i ponovo se okretoše. Jedini kome je izgleda bilo drago da ih vidi... ... nije uopšte izgledao kao vojnik. Imao je oklop, koji je bio potamneo i šlem čija je perjanica izgledala kao da služi umesto četke za farbanje, ali je bio mršav i imao vojnički stav

Terry Pratchet 32 koliko i lasica. Mada, bilo je nečeg poznatog u tom licu. Rinsvind je pomislio da izgleda prilično lepo. 'Drago mi je da ih vidim' bio je jedini opis koji bi mu odgovarao. On je bio jedini koji je primetio njihovo postojanje. Bio je zavaljen u stolicu i hranio je Prtljag sendvičima. 'O, zdravo', reče umorno. 'Vi ste.' Neverovatno je koliko informacija može da se utisne u nekoliko reči. Da bi postigao isti efekat čovek je mogao da kaže: Bila je to duga noć, morao sam da organizujem sve od izgradnje drvenog konja do pravljenja spiskova za vešeraj, ovi idioti su od pomoći koliko i gumeni čekić, a nikad nisam ni hteo da budem ovde, a povrh svega ovoga, eto i vas. Zdravo vam bilo. Pokazao je na Prtljag koji iščekujuće otvori poklopac. 'Ovo tvoje?', upita. 'Tako nekako', oprezno reče Rinsvind. 'Samo da vam kažem, nemam mogućnosti da platim bilo šta što je napravio.' 'Čudna stvarčica, je l' da?', reče vojnik. 'Pronašli smo je kada je sabila pedeset tsorćanskih vojnika u ćošak. Šta misliš, zašto je to uradila?' Rinsvind brzo razmisli. 'Ima neverovatnu sposobnost da zna kada ljudi imaju nameru da me povrede', reče. Ošinuo je pogledom Prtljag onako kako bi neko ošinuo pogledom prepredenog, zloćudnog i uglavnom neposlušnog kućnog ljubimca koji je nakon godina griženja gostiju, legao na svoja šugava leđa i počeo da izigrava Ljupko kučence da bi impresionirao sudske izvršitelje. 'Da?', reče čovek bez nekog većeg iznenađenja.'Čaroban, je li?' 'Da.' 'Nešto u vezi s drvetom?' 'Da.' 'Baš dobro onda što smrdljivog konja nismo napravili od njega.' 'Da.' 'Ušli ste unutra pomoću magije, je l' da?' 'Tako je.' 'Pretpostavio sam.' Dobacio je još jedan sendvič Prtljagu. 'Odakle ste?' Rinsvind je odlučio da izađe na čistac. 'Iz budućnosti', reče. Ovo nije izazvalo očekivanu reakciju. Čovek je samo klimnuo glavom. 'Oh', reče, a onda upita, 'Da li smo pobedili?' 'Jeste.' 'Aha. Ti verovatno ne možeš da se setiš rezultata nekih konjskih trka?', upita čovek bez previše nade. 'Ne.' 'Tako sam i pretpostavljao. Zašto si nam otvorio kapiju?' Rinsvind je shvatio da reći da je to zato što je oduvek bio poštovalac efepskog političkog stava ne bi, začudo, bila prava stvar. Odlučio je da ponovo pokuša s istinom. Bio je to nov pristup i vredeo je eksperimentisanja. 'Tražio sam neki izlaz', reče. 'Da pobegneš?' 'Da.' 'Dobar si ti. Jedina razumna stvar u ovim okolnostima.' Primetio je Erika, koji je piljio u ostale kapetane okupljene oko stola koji su se žučno raspravljali. 'Ti, momče', reče. 'Oćeš da budeš vojnik kad porasteš?' 'Ne, gospodine.' Čovek se pomalo razvedri. 'Tako valja', reče. 'Hoću da budem evnuh, gospodine', dodade Erik. Rinsvindova glava se okrete kao da ju je nešto povuklo.

Teri Pračet 33 'Zašto?', upita, a onda dođe do očiglednog odgovora u isto vreme kad i Erik: 'Zato što po čitav dan radiš u haremu', polako odgovoriše uglas. Kapetan se nakašlja. 'Ti verovatno nisi učitelj ovog dečaka?', upita. 'Ne.' 'Šta misliš da li mu je iko objasnio...?' 'Ne.' 'Možda ne bi bilo loše da neki od mojih centuriona popriča s njim? Zapanjio bi se kad bi video kako vladaju jezikom ti momci.' 'Da mu ukažu na prednosti vrline, pretpostavljam', reče Rinsvind. Vojnik skinu šlem, uzdahnu, klimnu naredniku i popravi nabore na svom ogrtaču. Bio je to otrcan ogrtač. 'Mislim da se od mene očekuje da vas ukorim, ili nešto slično', reče. 'Zbog čega?' 'Zato što ste pokvarili rat, očigledno.' 'Pokvarili rat?' Vojnik uzdahnu. 'Hajde. Prošetajmo malo. Naredniče - ti i par momaka, molim te.' Kamen je prozviždao daleko iznad njih i tresnuo. 'Mogu oni da izdrže pun kofer nedelja, tamo gore', reče natmureno dok su hodali s Prtljagom koji ih je strpljivo pratio. 'Ja sam Laveolus. Ko ste vi?' 'On je moj demon', reče Erik. Laveolus podiže obrvu, a to je bilo najbliže što se primakao izrazu iznenađenosti zbog bilo čega. 'Jeste li? Izgleda da ih ima svakakvih. Je li dobar u ulaženju na neka mesta, možda?' 'Više je on od vrste za izlaženje', reče Erik. 'Dobro', reče Laveolus. Zaustavio se pored kuće, a onda počeo da šetka u krug držeći ruke u džepovima i povremeno lupkajući vrhom sandale po kaldrmi. 'Mislim da ovde treba, naredniče', reče malo kasnije. 'Razumem, gospodine.' 'Pogledaj tu bulumentu, molim te.', reče Laveolus dok su narednik i njegovi ljudi počinjali polugama da podižu kamenje. Ta gomila oko stola. Hrabri momci, nema sumnje, ali pogledaj ih. Suviše su zauzeti poziranjem za pobedničke spomenike i staranjem oko toga da im istoričari pravilno zapišu imena. Godinama, bre, opsedamo ovo mesto. To je, onako, više vojnički, kažu. Znaš li da oni u stvari uživaju u tome? Mislim, na kraju krajeva, koga briga. Daj da to svršimo i idemo kući, to ja volim da kažem.' 'Pronašli, gospodine', reče narednik. 'Dobro.' Laveolus se nije ni osvrnuo. 'O-kej.' Protrljao je dlanove. 'Hajde da to sredimo, pa da imamo slobodnu noć. Da li biste da pođete sa mnom? Vaš ljubimac mogao bi da bude od koristi.' 'Šta ćemo da radimo?', sumnjičavo upita Rinsvind. 'Idemo da upoznamo neke ljude.' 'Da li je opasno?' Kamen razlupa krov obližnje kuće. 'Ne, baš i nije', reče Laveolus. 'U poređenju s ostajanjem ovde, hoću da kažem. A, ako i ostatak njih pokuša da jurne na palatu, znaš, valjana vojnička logika...' Otvor je vodio u tunel. Tunel je nakon nešto krivudanja, doveo do stepenica. Laveolus je šetkao kroz njega, povremeno šutirajući komade otpalog kamenja kao da je upravo na njih bio kivan. 'Ovaj', upita Rinsvind, 'a kuda vodi ovaj prolaz?' 'Ma, to je samo tajni prolaz do središta citadele.' 'Znaš, i pomislio sam da će biti nešto tako', reče Rinsvind. 'Imam instinkt za takve stvari, znaš. A očekujem i da će svi glavni Tsorćani biti gore, zar ne?'

Terry Pratchet 34 'Nadam se', reče Laveolus pentrajući se uz stepenice. 'S mnoštvom čuvara?' 'Desetinama, pretpostavljam.' 'I to veoma istreniranih?' Laveolus klimnu. 'Najboljih.' 'I baš tamo idemo', reče Rinsvind odlučan da pronikne u čitav užas plana, kao što bi neko čačkao po pokvarenom zubu. 'Tako je.' 'Sva šestorica?' 'I tvoj sanduk, naravno.' 'A, da', reče Rinsvind načinivši grimasu u tami. Narednik ga lagano potapša po ramenu i nagnu se napred. 'Nemojte da se brinete zbog kapetana', reče. 'On ima najbolji vojni mozak na kontinentu.' 'Otkud znaš? Da li ga je iko video?', upita Rinsvind. 'Vidite, gospodine, stvar je u tome, on voli da prođe tako da se niko ne povredi, gospodine, naročito ne on. Zato on smišlja stvari kao što je konj, gospodine. I podmićivanje ljudi i tako to. Sinoć smo se prerušili u civile pa onda zapili s jednim od čistača iz palate, vidite, i saznali za ovaj tunel.' 'Da, ali tajni prolazi!', reče Rinsvind. 'Na drugoj strani će biti stražari i sve ostalo!' 'Ne, gospodine. Koriste ga za čuvanje stvari za čišćenje, gospodine.' Začuo se zveket u mraku ispred njih. Laveolus se sapleo na metlu. 'Naredniče?' 'Gospodine?' 'Hajde otvori vrata, važi?' Erik je povukao Rinsvinda za odoru. 'Šta je?', prasnu Rinsvind. 'Znaš valjda ko je Laveolus?', šapnu Erik. 'Pa...' 'On je Laveolus!' 'Ma nemoj?' 'Zar ne znaš klasike?' 'Da to nije možda neka od onih konjskih trka kojih bi trebalo da se sećamo?' Erik zakoluta očima. 'Laveolus je bio zaslužan za pad Tsorta zato što je bio tako prepreden', reče. 'A onda, nakon toga trebalo mu je deset godina da se vrati kući i događale su mu se najraznovrsnije avanture sa zavodnicama, sirenama i razbludnim vešticama.' 'Pa, sad shvatam zašto si ga izučavao. Deset godina, a? Gde je živeo?' 'Oko trista kilometara dalje', iskreno reče Erik. 'Stalno se gubio, je li?' 'A kada je došao kući, borio se s proscima svoje žene i tako dalje, a njegov stari pas prepoznao ga je i uginuo.' 'Bože.' 'Nosio je njegove papuče petnaest godina u ustima i to ga je dotuklo.' 'Žalosno.' 'A znaš šta, demone? Sve se to još nije dogodilo. Mogli bi da ga poštedimo svih tih nevolja!' Rinsvind razmisli o ovome. 'Mogli bismo da ga posavetujemo da za početak nađe boljeg krmanoša', reče. Začula se škripa. Vojnici otvoriše vrata. 'Svi upadajte unutra, ili kako god glupavo to treba da se naredi', reče Laveolus. 'Čarobni sanduk napred, molim. Nemojte nikoga da ubijate ukoliko nije neophodno. Pokušajte da ne oštećujete stvari. Dobro. Napred.' Vrata su vodila u hodnik oivičen stubovima. Čulo se udaljeno mumlanje glasova.

Teri Pračet 35 Odred se šunjao prema zvuku sve dok nije došao do teške zavese. Laveolus je duboko uzdahnuo, razmakao je, koraknuo napred i bacio se na pripremljeni govor. 'E sada, hoću da budem veoma jasan', reče. 'Ne želim da dođe do neprijatnosti bilo kakve vrste ili dozivanja stražara i tako dalje. A zapravo ni bilo kakvog dozivanja. Samo ćemo lepo da uzmemo mladu damu i odemo kući, a to je mesto gde bi svako ko ima malo razuma i trebalo da bude. U suprotnom ću zaista morati da svakoga podvrgnem maču, a prezirem da radim takve stvari.' Publika kojoj je ova izjava upućena kao da nije bila previše impresionirana. To je bilo zato što ju je sačinjavao detence na noši. Laveolus prešalta svoju mentalnu brzinu i nežno nastavi: 'S druge strane, ako mi ne kažeš gde su svi ostali reći ću ovom čika naredniku da te dobro ispraši po turu.' Dete izvadi palac iz usta. 'Mama radi oko Kasija', reče. 'Jesi li ti čika Bikl?' 'Ne bih rekao', reče Laveolus. 'Čika Bikl je bleskast.' Dete vrati palac u usta i na način nekoga ko zaključuje iscrpljujuće istraživanje dodade: 'Čika Bikl je bljak.' 'Naredniče?' 'Gospodine?' 'Čuvaj ovo dete.' 'Razumem, gospodine. Kaplare?' 'Naredniče?' 'Pripazi na dete.' 'Razumem, naredniče. Vojniče Arheiose?' 'Da, kaplare', reče vojnik glasom koji je bio zlovoljan usled lošeg predosećanja. 'Vodi računa o balavcu.' Vojnik Arheios se osvrnu. Preostali su još samo Rinsvind i Erik i, mada je tačno da su civili u svakom pogledu bili najniži mogući čin, negde odmah iza pukovskog magareta, izrazi na njihovim licima ukazivali su da ne nameravaju da primaju bilo kakva naređenja. Laveolus je prešao na drugi kraj sobe i stao da osluškuje pokraj druge zavese. 'Mogli bismo svašta da mu kažemo o njegovoj budućnosti', šapnu Erik. 'Svakojake stvari su mu se - hoću da kažem, će mu se desiti. Brodolomi, magija i sva njegova posada pretvorena u životinje i tome slično.' 'Da. Mogli bismo da mu kažemo "Idi kući pešice"', reče Rinsvind. Zavesa se razmaknu. Pojavi se žena - punačka, pomalo izbledele lepote, koja je na sebi imala crnu haljinu i začetke brčića. Brojna deca različitog uzrasta pokušaše da se posakrivaju iza nje. Rinsvind je uspeo da ih izbroji barem sedam. 'Ko je to?', upita Erik. 'Ahm', reče Rinsvind. 'Rekao bih da je to Elena od Tsorta.' 'Ne budi šašav', šapnu Erik. 'Izgleda kao moja mama. Elena je bila mlađa i bila je sva...' Izdao ga je glas i načinio je nekoliko kružnih pokreta rukom, koji su označavali oblik žene koja verovatno ne bi mogla da održi ravnotežu. Rinsvind je pokušavao da uhvati narednikov pogled. 'Da', reče pomalo pocrvenevši. 'E pa, vidiš. Ovaj. Potpuno si u pravu, ali eto, bila je dugotrajna opsada, je l' tako, sa ovime i onime.' 'Ne vidim kakve to ima veze s tim', oštro reče Erik. 'Klasici nikada nisu spominjali nikakvu decu. Govorili su da je sve vreme sanjarila u kulama Tsorta i da je žalila za svojom izgubljenom ljubavi.' 'Pa, da, pretpostavljam da i jeste pomalo žalila', reče Rinsvind. 'Samo, znaš, možeš da žališ samo jedno vreme, a sigurno je bilo i hladno u tim kulama.' 'Možeš glavu da izgubiš sanjareći', klimnu narednik. Laveolus je zamišljeno posmatrao ženu. Onda se naklonio. 'Pretpostavljam da znate zbog čega smo ovde, moja damo?', reče. 'Ako dirnete bilo koje dete, vrištaću', mimo reče Elenora.

Terry Pratchet 36 Još jednom Laveolus je pokazao da je zajedno s njegovim gerilskim sposobnostima ruku pod ruku išla nevoljnost da odustane od pripremljenog govora kada mu se jednom u glavi sve lepo složi. 'Vrla devo', započe. 'Suočismo se s mnogim opasnostima da bismo vas izbavili i vratili vašem voljenom...' Uzdrhtao mu je glas.'... vašim voljenima. Ovaj. Sve je pošlo naopako, je l' da?' 'Šta ja tu mogu', reče Elenora. 'Izgledalo je da opsada traje čitavu večnost, a kralj Mauzolej je bio tako ljubazan, a meni se ionako nikada nije mnogo sviđala Efeba...' 'Gde su svi sada? Tsorćani, hoću da kažem. Osim tebe.' 'Svi su napolju na utvrđenju i bacaju kamenje, ako baš moraš da znaš.' Laveolus podiže ruke u očajanju. 'Zar nisi mogla, znaš ono, da nam doturiš poruku ili nešto? Ili da nas pozoveš na neko krštenje?' 'Izgledalo je da tako uživate u svemu tome', reče ona. Laveolus se okrete i zlovoljno slegnu ramenima. 'U redu', reče. 'Lepo. QED. Nema problema. Ja sam želeo da odem od kuće i da provedem deset godina sedeći u močvari s gomilom tupoglavih morona. Nije da sam imao nešto da radim kod kuće, možda samo malo da vladam kraljevinom i tako to. O-kej. E pa, onda. Mogli bismo i da pođemo. Ne znam samo kako to da saopštim ostalima', reče ogorčeno, 'tako su se lepo zabavljali. Verovatno će napraviti ogromnu gozbu, smejaće se tome i napiti, to bi bilo u njihovom stilu.' Pogledao je Rinsvinda i Erika. 'Mogli biste baš i da mi kažete šta će se dalje dešavati', reče. 'Siguran sam da znate.' 'Uhm', reče Rinsvind. 'Grad će izgoreti', reče Erik. 'Naročito zaravnjene kule. Nisam uspeo da ih vidim', dodade snuždeno. 'Ko je to uradio? Njihova ili naša družina?', upita Laveolus. 'Vaša družina, rekao bih', odgovori Erik. Laveolus uzdahnu. 'I liči na njih', reče. Okrenuo se ka Elenori. 'Naša družina - to jest, moja družina - spaliće grad', reče. 'To zvuči veoma junački. Eto, na takve stvari se oni pale. Možda ne bi bilo zgoreg da pođeš s nama. Povedi decu. Neka to bude izlet za celu porodicu, važi?' Erik privuče Rinsvindovo uvo ka svojim ustima. 'Je li ovo neka šala?', upita. 'Ona nije zaista vrla Elenora, nego me ti samo zezaš?' 'Uvek ti je isto s onima koje su tako vatrene', reče Rinsvind. 'Definitivno krenu nizbrdo posle trideset i pete.' 'To je sve zbog paste', reče narednik. 'Ali čitao sam da je ona najlepša...' 'Eh, sad', reče narednik. 'Ako ćeš ti da čitaš...' 'Stvar je u tome...', hitro reče Rinsvind, 'da je tu reč o onome što se zove dramska potreba. Nikoga ne bi zanimao rat koji se vodi zbog dražesne dame, umereno privlačne u odgovarajućem svetlu. Pa zar ne?' Erik je skoro zaplakao. 'Ali govorilo se da je njeno lice zajedrilo hiljadu lađa...' 'To je ono što se zove metafora', reče Rinsvind. 'Laganje', ljubazno objasni narednik. 'U svakom slučaju ne bi trebalo da veruješ u sve što pročitaš kod klasika', dodade Rinsvind. 'Nikada ne proveravaju činjenice. Samo se trude da proture legende.' Laveolus je u međuvremenu vodio žučnu raspravu s Elenorom. 'Dobro, dobro', reče. 'Ostani ovde ako ti se sviđa. Šta to mene briga? Hajdemo, momci. Odlazimo. Šta to radiš, vojniče Arheiose?' 'Ja sam konj, gospodine', objasni vojnik. 'On je čika Bljak', reče dete koje je nosilo šlem vojnika Arheiosa.

Teri Pračet 37 'Dobro, kada prestaneš da budeš konj, pronađi nam neku uljanu lampu. Dobro sam izubijao kolena u tom tunelu.' * * * Plamenovi su palacali iznad Tsorta. Čitavo središnje nebo bilo je crveno. Rinsvind i Erik posmatrali su ovo sa stene pokraj plaže. 'Uostalom, ionako nisu zaravnjene kule', reče Erik malo kasnije. 'Imaju vrhove.' 'Mislim da su hteli da kažu sravnjene kule', Rinsvind tresnu dok se sledeća obrušavala, crveno-usijana u ruševine grada. 'A tu su bili u pravu.' Još neko vreme gledali su u tišini, a onda Erik reče: 'Baš čudno. Mislim, ono kako si se sapleo preko Prtljaga i ispustio lampu i sve to.' 'Da', kratko reče Rinsvind. 'Prosto te natera da pomisliš kako istorija uvek pronađe načina da se odigra.' 'Da.' 'Mada, dobro je tvoj Prtljag sve spasao.' 'Da.' 'Smešno je bilo videti svu onu decu kako mu jašu na leđima.' 'Da.' 'Svi su izgledali veoma zadovoljni zbog toga.' To je svakako važilo za suprotstavljene vojske. Niko nije ni mario da pita civile, čiji pogledi na vojevanje nikada nisu bili previše pouzdani. Između vojnika, barem između vojnika određenog ranga, već je bilo poprilično pljeskanja po leđima i prepričavanja anegdota, srdačnog razmenjivanja štitova i opšte saglasnosti da je uz tolike vatre, opsade, armade, drvene konje i sve ostalo to bio baš jedan lep ratić. Zvuci pesme odzvanjali su iznad mora boje crnog vina. 'Molim te, slušaj ih', reče Laveolus izronivši iz mraka pokraj efepskih brodova koji su bili izvučeni na plažu.' Sad još ima da usledi petnaest strofa "Bala u Pseudopolisu", pazi šta ti kažem. Gomila kretena s pilećim mozgovima.' Seo je na stenu. 'Đubrad', reče s gorčinom. 'Misliš li da će Elenora moći da sve to objasni svom dečku?', upita Erik. 'Pretpostavljam da hoće', reče Laveolus. 'Obično im to polazi za rukom.' 'Ali ona se udala. I ima buljuk dece', primeti Erik. Laveolus slegnu ramenima. 'Trenutak strasne zanesenosti', reče. Oštro je pogledao Rinsvinda. 'Ej, ti, demone', reče. 'Možemo li par reči nasamo?' Odveo je Rinsvinda prema brodovima, teško koračajući kroz pesak kao da su mu sumorne misli pritiskale um. 'Kada dođe plima, vraćam se kući', reče. 'Nema više smisla zadržavati se ovde, sada kada je rat završen.' 'Pametno.' 'Ako nešto mrzim, onda su to putovanja po moru', reče Laveolus. Šutnuo je najbliži brod. 'Samo neki krelci jurcaju naokolo i viču, znaš? Povuci ovo, spusti ono, priveži tamo. A još me snađe i morska bolest.' 'Meni je tako s visinom', reče Rinsvind saosećajno. Laveolus ponovo šutnu brod, očigledno se boreći s nekim velikim emocionalnim problemom. 'Ma, htedoh da pitam', reče skrhano, 'da ne znate kojim slučajem, da li ću srećno stići kući?' 'Šta?' 'Ima samo nekoliko stotina kilometara, ne bi trebalo dugo da traje, zar ne?', upita Laveolus zračeći zabrinutošću poput svetionika.

Terry Pratchet 38 'Oh.' Rinsvind se zagleda u čovekovo lice. Deset godina, pomisli. I svakakva neobična čuda s krilatim kakosekaže i morska čudovišta. S druge strane, da li bi mu išta lakše bilo kad bi znao? 'Srećno ćeš stići kući', reče. 'Veoma si poznat po tome, zapravo. Čitave legende ispričane su o tvom povratku kući.' 'Fijuu.' Laveolus se nasloni na brodski trup i obrisa čelo. 'Sad mi je već lakše, mogu da ti kažem. Plašio sam se da bogovi možda imaju nešto protiv mene.' Rinsvind ne reče ništa. 'Malo se naljute ako smišljaš stvari kao što su drveni konji i tuneli', reče Laveolus. 'Oni su tradicionalisti, znaš. Više vole da ljudi međusobno mlate jedni druge. Pomislio sam, znaš, da ako bih uspeo da pokažem ljudima kako da dobiju ono što žele na lakši način, možda prestanu da budu tako glupi.' Dalje niz obalu dopirao je zvuk muških glasova koji su pevali: '...vestalke, Dođoše iz Heliodelfilodelfibošromenosa, A kada bal beše završen, One...' 'Nikada to ne uspeva', reče Rinsvind. 'Mada, vredelo je pokušati. Zar ne?' 'O, da.' Laveolus ga pljesnu po leđima. 'Glavu gore', reče. 'Stvari mogu da budu samo bolje.' Gazili su kroz mračne talase prema Laveolusovom brodu koji je bio ukotvljen nedaleko odatle. Rinsvind ga je posmatrao kako pliva i penje se na palubu. Malo potom vesla su izbačena ili probačena ili kako se već zove kada ih proture kroz bočne otvore i brod polako kliznu prema zalivu. Nekolicina glasova dopirala je preko zvuka penušanja talasa. 'Usmerite špicasti kraj na onu stranu, naredniče.' 'Aje aje, gospodine!' 'I ne urlaj. Da li sam ti rekao da urlaš? Zašto svi morate da urlate? A sada idem dole da prilegnem.' Rinsvind je teško koračao natrag uz plažu. 'Nevolja je u tome', reče, 'što stvari nikada ne budu bolje, one samo ostaju iste ili još gore. Ali, imaće on dovoljno toga za brigu.' Iza njega, Erik izduva nos. 'To je bila najtužnija stvar koju sam ikada čuo', reče. Dalje niz plažu efepska i tsorćanska armija iz sveg glasa pevale su oko svojih logorskih vatri. '... seoska harpija beše tamo...' 'Hajde', reče Rinsvind. 'Idemo kući.' 'Znaš šta je neobično u vezi s njegovim imenom?', reče Erik dok su se šetali po pesku. 'Ne. Šta hoćeš da kažeš?' 'Laveolus znači "Ispirač vetrova11".' Rinsvind ga pogleda. 'On mi je predak?', upita. 'Ko zna?', reče Erik. 'Oh. Bože.' Rinsvind razmisli o ovome, barem da sam mu rekao da se kloni braka. AnkMorporka.' 'Verovatno još nije ni izgrađen...' Rinsvind pokuša da pucne prstima. Ovog puta je uspelo. * * * Astfgl se zavali. Pitao se šta li se desilo s Laveolusom. Bogovi ili demoni, budući da su bića izvan vremena, ne kreću se kroz njega kao mehurići u bujici. Za njih se sve dešava u istom trenutku. Ovo bi trebalo da znači da oni znaju sve šta će se 11 Rinsvind - u originalu Rincewind. Rinse - ispirati, wind - vetar. (prim. prev.)

Teri Pračet 39 dogoditi zato što se na neki način već i dogodilo. Razlog zašto ne znaju je taj što je stvarnost poveliko mesto s mnoštvom zanimljivih stvari koje se dešavaju i sve ih pratiti isto je kao koristiti veoma veliki video rekorder bez dugmeta za pauzu ili brojača trake. Obično je lakše samo čekati i gledati. Jednog dana moraće da ode i pogleda. A ovde i sada, ukoliko se te reči mogu upotrebiti za područje izvan vremena i prostora, stvari se nisu dobro odvijale. Erik kao da je postao nešto prijatniji što nije bilo dopustivo. Takođe je izgledalo i da je promenio tok istorije, mada je ovo bilo nemoguće pošto jedino što možeš da učiniš s tokom istorije to je da ga poguraš. Ono što je sada bilo potrebno bilo je nešto gromovito. Nešto što uništava dušu. Kralj demona se uhvati kako uvrće brkove. * * * Nevolja s pucketanjem prstiju bila je u tome što nikada nisi znao gde ćeš završiti... Oko Rinsvinda sve je bilo crno. Nije to bilo jednostavno odsustvo boje. Bila je to tama koja je odbijala svaku mogućnost da je boja ikada mogla i da postoji. Stopala mu nisu ništa dodirivala i činilo se da lebdi. Još nešto je nedostajalo. Jedino nije mogao da dokuči šta je posredi. 'Da li si tu, Erik?', odvaži se. Razgovetan glas pokraj njega reče: 'Jesam. Da li si ti tu, demone?' 'Jee-saam.' 'Gde smo mi to? Da li padamo?' 'Ne bih rekao', reče Rinsvind govoreći iz iskustva. 'Nema vetra koji te šiba. Vetar mora da te šiba dok padaš. Takođe ti dotadašnji život blesne pred očima, a ja još nisam ugledao ništa što bih mogao da prepoznam.' 'Rinsvinde?' 'Da?' 'Kada otvorim usta iz njih ne izlazi nikakav zvuk.' 'Ne budi...' Rinsvind zastade. Ni on nije proizvodio nikakav zvuk. Znao je šta govori, samo što to nije izlazilo u spoljašnji svet. Ali mogao je da čuje Erika. Možda su reči odustajale od njegovih ušiju i odlazile mu pravo u mozak. 'Verovatno je to neka vrsta magije ili slično', reče. 'Nema vazduha. Zato ne može da bude ni zvuka. Svi ti delići vazduha nekako se međusobno udaraju, kao klikeri. Tako dobiješ zvuk, znaš.' 'Je li? Bože.' 'Znači okruženi smo apsolutnim ništavilom', reče Rinsvind. 'Potpuno ništavilo.' Oklevao je. 'Za to postoji izraz', reče. 'To je ono što dobiješ kada više ništa ne ostane i kada je sve iskorišćeno.' 'Da. Mislim da 'se zove vakela', reče Erik. Rinsvind malo razmisli o ovome. Zvučalo je otprilike kako treba. 'Okej', reče. 'Vakela. Eto gde smo. Lebdimo u apsolutnoj vakeli. Potpunoj, sveopštoj, najgrđoj vakeli. * * * Astfgl je sada bio izbezumljen. Imao je čîni koje su mogle da pronađu bilo koga, bilo gde, bilo kada, a oni nisu bili nigde. U jednom trenutku posmatrao ih je na plaži, u sledećem... ništa. To je ostavilo još samo dva mesta. Srećom, prvo je izabrao pogrešno. * * * 'Čak bi i neke zvezde dobro došle', reče Erik. 'Nešto je ovde veoma čudno', reče Rinsvind. 'Mislim, da li osećaš hladnoću?' 'Ne.'

Terry Pratchet 40 'Dobro, a da li ti je toplo.' 'Ne. Zapravo skoro da ništa i ne osećam.' 'Nema toplote, nema hladnoće, nema svetlosti, nema vazduha', reče Rinsvind. 'Samo vakela. Koliko li smo dugo ovde?' 'Ne znam. Izgleda mi kao večnost, ali...' 'Aha. Nisam siguran ni da postoji vreme. Ne ono što bi nazvao pravim vremenom. Samo onako neka vrsta vremena koje ljudi usput izmišljaju.' 'E pa, nisam očekivao da ovde vidim još nekoga', reče glas pored Rinsvindovog uva. Bio je to pomalo nametljiv glas, glas koji je načinjen za žalopojke, ali barem u njemu nije bilo traga nekakvoj pretnji. Rinsvind se opusti u svom lebdenju. Mali čovek pacovskog lica sedeo je prekrštenih nogu, gledajući ga pomalo sumnjičavo. Olovka mu je bila zadenuta iza uva. 'Ah. Zdravo', reče Rinsvind. 'A gde je ovo zapravo?' 'Nigde. U tome je ceo štos.' 'Baš nigde?' 'Ne još.' 'U redu', reče Erik. 'A kad će biti negde?' 'Teško je reći', reče čovečuljak. 'Gledajući vas dvojicu i uzimajući u obzir druge činjenice, metaboličke otkucaje i tako to, rekao bih da će ovo mesto postati negde za otprilike petsto sekundi.' Počeo je da raspakuje zamotuljak u krilu. 'Da li ste za sendvič dok čekamo?' 'Šta? Da li bih...' U ovom trenutku Rinsvindov stomak, svestan da će ako njegovom mozgu bude dopušteno da šmugne, biti u opasnosti da izgubi inicijativu, uskoči i natera ga da kaže: 'A s čim je?' 'Pojma nemam. S čim bi voleo da bude?' 'Molim?' 'Nemoj da zezaš. Samo mi reci s čim bi voleo da bude.' 'Oh?' Rinsvind se zagleda u njega. 'Pa, ako imate jaje i salatu...' 'Neka bude jaje i salata, tako nekako', reče čovečuljak. Zavukao je ruku i pružio Rinsvindu trougao. 'Vidi', reče Rinsvind. 'Kakva podudarnost.' 'Samo što nije počelo', reče čovečuljak. 'Eno - mada, naravno, još nemaju odgovarajuće pravce - tamo.' 'Ja samo vidim tamu', reče Erik. 'Ne vidiš je', reče čovečuljak trijumfalno. 'Ono što ti vidiš jeste ono što postoji pre nego što je tama nastala, tako nekako.' Prezrivo je pogledao ne-tamu. 'Hajde sad', reče. 'Zašto čekamo, zašto, bre, čekamo?' 'Šta čekamo?', upita Rinsvind. 'Sve.' 'Sve - šta?', upita Rinsvind. 'Sve. Ne sve - šta. Sve, tako nekako.' * * * Astfgl se zagleda u lelujave oblake gasa. Barem je bio na pravom mestu. Čitava poenta kraja sveta jeste u tome da ne možeš slučajno da prođeš pored njega. Poslednjih nekoliko ugaraka tinjalo je i ugasilo se. Vreme i prostor tiho se sudariše i urušiše. Astfgl se zakašlja. Možeš se osetiti jako usamljenim kada si na dvadeset miliona svetlosnih godina od kuće. 'Ima li koga?', upita. IMA. Glas se začuo odmah pored njegovog uva. Čak i kraljevi demona mogu da uzdrhte.

Teri Pračet 41 'Mislio sam pored tebe', reče. 'Da li si video još nekoga?' JESAM. 'Koga?' SVAKOGA. Astfgl uzdahnu. 'Mislio sam u skorije vreme.' BILO JE VEOMA MIRNO, reče Smrt. 'Prokletstvo.' DA LI SI OČEKIVAO JOŠ NEKOGA? 'Mislio sam da bi mogao da bude još neko ko se zove Rinsvind, ali...', započe Astfgl. Očne duplje Smrti se zažariše. ČAROBNJAK? upita. 'Ne, on je dem...' Astfgl zastade. Onoliko dugo koliko bi bilo nekoliko sekundi da je vreme i dalje postojalo, on je lebdeo u stanju užasnute nedoumice. 'Čovek?', zareža. MALO JE TO NATEZANJE POJMA, ALI U ŠIREM SMISLU SI U PRAVU. 'More, neka sam proklet!' Astfgl reče. MISLIM DA VEĆ JESI. Kralj demona ispruži drhtavu ruku. Njegov narastajući gnev nadjačao mu je osećaj za eleganciju; njegove crvene svilene rukavice pocepaše se kada mu iskočiše kandže. A onda, zato što nikada nije pametno stati na žulj nekome ko drži kosu u ruci, Astfgl reče: 'Izvini što sam te uznemirio', i nestade. Tek kada je procenio da je dovoljno daleko od istančanog sluha Smrti poče da viče od besa. Ništavilo se kovitlalo u svojoj beskrajnoj dužini kroz promajne prostore kraja vremena. Smrt je čekao. Malo zatim njegovi koštani prsti počeše da dobuju po dršci kose. Tama se uvijala oko njega. Više nije bilo čak ni beskonačnosti. Pokušao je da odzvižduće nekoliko delića nepopularnih pesama kroz zube, ali ništavilo je jednostavno usisalo zvuk. Večnost je bila završena. Sav pesak je propao. Velika trka između entropije i vremena bila je okončana i na kraju je pobedio favorit. Možda bi ponovo trebalo da naoštri sečivo. Ne. Stvarno ne bi imalo mnogo smisla. Veliki mutljag apsolutno ničega pružao se rekli bismo u daljinu, da je bilo prostornovremenskih odrednica koje bi rečima kao što je 'daljina' sada mogle da daju neki smisao. Nije se činilo da je ostalo još mnogo toga da se uradi. MOŽDA JE VREME ZA FAJRONT, pomisli. Smrt se okrenu da pođe, ali baš kada je to uradio začuo je najtiši mogući zvuk. To je za zvuk bilo isto što i foton za svetlost, tako slabašan i nejak da bi prošao potpuno neprimećeno u graji razrađenog univerzuma. Bio je to sićušni komad materije koji se odjednom stvorio. Smrt došeta do mesta njegovog pojavljivanja i pažljivo se zagleda. Bila je to spajalica za papir.12 Pa, bio je to početak. 12 Mnogi ljudi misle da bi to trebalo da bude molekul vodonika, ali ovo se kosi s rezultatima posmatranja. Svako ko je pronašao do tada nepoznatu žicu za jaja u bezazlenoj kuhinjskoj fijoci zna da sirova materija neprestano kruži svemirom u relativno nerazvijenim oblicima, uskačući u stvarnost obično u pepeljarama, vazama i odeljcima za rukavice. Ona obično bira oblike koji će odagnati sumnju i uobičajena ispoljavanja su u vidu spajalica, špenadli iz pakovanja košulja, ključića za radijatore, klikera, komadića olovaka, tajanstvenih delova uređaja za seckanje bilja i starih albuma Kejt Bus. Zašto materija ovo radi ostaje nejasno, ali je evidentno da materija ima Planove. Takođe je očigledno da tvorci pokatkad daju prednost metodu Velikog praska kod stvaranja svemira, a u drugim prilikama koriste prefinjenije metode Kontinualnog stvaranja. Ovo proističe iz studija kosmoterapeuta koji su otkrili da silina Velikog praska može stvoriti ozbiljne psihološke probleme kosmosu kada ostari.

Terry Pratchet 42 Začulo se još jedno plop koje je za sobom ostavilo malo belo dugme od košulje. Koje se lagano okretalo u vakuumu. Smrt se pomalo opusti. Naravno, biće potrebno prilično vremena. Mnogo će biti potrebno pre nego što se sve ovo dovoljno zakomplikuje da bi stvorilo oblake gasa, galaksije, planete i kontinente, a da ne govorimo o sićušnim spiralnim stvarčicama koje se migolje u sluzavim barama pitajući se da li je evolucija vredna sve te muke s izrastanjem peraja, nogu i ostalog. Ali ukazivalo je to na početak nezaustavljivog razvoja. Sve što je sada morao da učini jeste da bude strpljiv, a on je bio dobar u tome. Uskoro će tu biti živih bića, koja će se razvijati kao luda, trčeći i smejući se pod novim suncem. Umarajući se. Stareći. Smrt se nasloni. Mogao je da čeka. Kada god im bude trebao, biće tu. * * * Univerzum nastade. Svaki kosmogonista ponovnog stvaranja reći će vam da se sve što je bilo zanimljivo odigralo u prvih par minuta, kada se ništavilo grupisalo da bi stvorilo prostor i vreme uz mnoštvo stvarno sićušnih crnih rupa i tako dalje. Nakon toga sve je postalo samo stvar, pa, stvaranja. Sve se više ili manje svodilo na mikrotalasno zračenje. Mada, posmatrano iz blizine, svakako je imalo neku razmetljivu privlačnost. Čovečuljak frknu. 'Previše gizdavo', reče. 'Nije potrebna sva ta buka. Mogla je sasvim komotno da bude i Velika tišina ili malkice muzike.' 'Zaista?', upita Rinsvind. 'Da, i baš je izgledalo čupavo tu negde oko druge pikosekunde. Jasno je da se sve više fušeri. Ali, tako ti je to u današnje vreme. Nema tu zanatstva. Dok sam ja bio mladić dani su nam trebali da stvorimo svemir. Mogao si, bre, da se ponosiš time. Sada ga samo sklepaju, bace ga na kamion i vozi. I znaš šta?' 'Ne?', slabašno reče Rinsvind. 'Još i dorađuju stvari izvan radionice. Pronađu nekoga u komšiluku ko hoće da im malo proširi kosmos i sledeće što se dešava to je da stave hrpu nebeskih svodova pod mišku, pa lepo zapucaju negde na proširivanje.' Rinsvind je zurio u čoveka. 'Ko si ti?' Čovek izvadi olovku iza uva i zamišljeno pogleda u prostor oko Rinsvinda. 'Ja pravim stvari', reče. 'Kakve stvari?' 'Kakve stvari voliš?' 'Ti si Tvorac?' Čovečuljku je bilo neprijatno. 'Ne s velikim T. Ne baš. Sa malim t. Ne ugovaram velike poslove kao što su zvezde, gasoviti džinovi, pulsari i tako dalje. Samo sam se specijalizovao u onom što bi mogao da nazoveš izrada, po narudžbini.' Uputio im je pogled pun prkosnog ponosa. 'Sâm pravim i svoje drveće, znaš', poveri mu se. 'Majstorija. Godine su ti potrebne da bi naučio kako se pravi drvo. Čak i četinari.' 'Oh', reče Rinsvind. 'Nikog ja ne angažujem da mi ih dovršava. Nikakvo unajmljivanje, to je moj moto. Gnjavatore uvek moraš da čekaš dok instaliraju zvezde ili nešto za nekog drugog.' Čovečuljak uzdahnu. 'Znaš ljudi misle da je to sigurno mnogo lako, biti tvorac. Oni misle da je dovoljno da se tu i tamo prošetaš po površini vode i malo zamlataraš rukama. Uopšte to nije tako.' 'Nije li?' Čovečuljak se ponovo počeša po nosu. 'Veoma brzo ti ponestane ideja za pahuljice, na primer.'

Teri Pračet 43 'Oh.' 'Počneš da misliš da ne bi bilo zgoreg da ubaciš i poneku identičnu.' 'Je l'?' 'Pomisliš, onako za sebe: "Ima ih bilion triliona skviliona, niko neće ni da primeti". Ali tu uskoči profesionalizam, tako nekako.' 'Je li?' 'Neki ljudi', a ovde se tvorac oštro zagleda u bezobličnu materiju koja je hujala pored njih, 'misle da je dovoljno postaviti nekoliko bazičnih fizičkih formula, pa da onda nakriviš kapu. Bilion godina kasnije počne da ti curi svuda po nebu, posvuda crne rupe veličine tvoje glave, a kada se pomoliš da bi se žalio devojka na šalteru ti kaže da ne zna gde je gazda. Mislim da ljudi cene ličnu notu, slažeš se?' 'Ah', reče Rinsvind. 'Znači... kada ljude pogodi grom... ovaj... to nije zbog svega onog s električnim pražnjenjima i uzvišenim tačkama... ovaj... vi to zaista, znači i želite?' 'Ah, ne ja. Ne vodim ja stvari. Dovoljno je veliki posao i napraviti ih, ne možeš od mene očekivati i da ih vodim. Postoji još mnoštvo univerzuma, znaš', dodade s tračkom prekora u glasu. 'Spisak poslova dugačak mi je k' o tvoja ruka.' Izvukao je ispod sebe veliku, kožnu knjigu, na kojoj je sedeo. Otvorila se uz škripu. Rinsvind oseti da ga neko vuče za odoru. 'Slušaj', reče Erik. 'Nije ovo valjda... mislim, stvarno On?' 'Kaže da jeste', reče Rinsvind. 'Šta mi tražimo ovde?' 'Ne znam.' Tvorac ga ošinu pogledom. 'Može li to tamo malo tiše', reče. 'Ali slušaj', šapnu Erik, 'ako je on zaista tvorac sveta, taj sendvič je religijska svetinja!' 'Uf, reče Rinsvind slabašno. Čitavu večnost nije jeo. Pitao se kakva li je kazna za jedenje svetog predmeta. Verovatno je bila žestoka. 'Mogao bi da postaviš negde hram i milioni ljudi bi dolazili da ga vide.' Rinsvind pažljivo odiže gornju krišku hleba. 'Unutra nema majoneza', reče. 'Da li će se to onda i dalje računati?' Tvorac pročisti grlo i poče naglas da čita. * * * Astfgl je jezdio padinom entropije, u vidu besne crvene čestice naspram maglina međuprostora. Sada je bio toliko ljut da su poslednji ostaci samokontrole polako otpadali; njegova moderna kapa s elegantnim rogićima sada je postala najobičniji pramičak grimiza koji mu je visio s jednog od njegovih velikih uvijenih ovnujskih rogova koji su mu uokvirivali lobanju. Crvena svila duž njegovih leđa se uz prefinjeni zvuk pocepa i krila mu se raširiše. Ona se po običaju opisuju kao kožasta, ali koža ne bi preživela više od nekoliko sekundi u takvom okruženju. Pored toga i ne savija se tako dobro. Ova krila bila su načinjena od magnetizma i oblikovanog prostora. Raširio ih je dok nisu postala bledunjavi zastor naspram šarenog nebeskog svoda, zamahujući sporo ali neumoljivo kao razvoj civilizacije. Ona su i dalje izgledala borbeno, ali to je bilo samo tradicije radi. Negde oko 29. milenijuma prestiglo ga je, a da on to nije ni primetio, nešto mâlo. Četvrtasto, a verovatno i još besnije od njega. * * * Svet se sastoji od osam čîni. Rinsvind je to veoma dobro znao. Znao je da je knjiga koja ih je sadržala bio Oktavo pošto je i dalje bio u biblioteci Nevidljivog univerziteta - u ovom trenutku unutar zakovane gvozdene kutije na dnu naročito iskopanog otvora, gde su se njegova magijska zračenja mogla držati pod kontrolom.

Terry Pratchet 44 Rinsvind se pitao kako je sve to počelo. On je zamišljao neku vrstu obrnute eksplozije, kod koje su se međuzvezdani gasovi upleli da bi formirali Velikog A'Tuina, ili barem kao neku grmljavinu i tome slično. Umesto toga, bio je to jedan slabašni muzički akord i tamo gde Disksveta nije bilo, postao je Disksvet, kao da se čitavo vreme negde skrivao. Takođe je shvatio da je osećanje propadanja s kojim je odskora naučio da živi verovatno bilo i ono s kojim će umreti. Dok se svet pomaljao ispod njega nudeći mu specijalnu ponudu ovog eona - gravitaciju, s velikim izborom jačina u vašem najbližem masivnom planetarnom telu. Rekao je, kao što se to tako često događa u ovakvim prilikama: 'Aargh.' Tvorac koji je i dalje spokojno sedeo u vazduhu, pojavi se pored njega dok se stropoštavao. 'Lepi oblaci, je l' da? Baš sam se pokazao na oblacima', reče. 'Aargh', ponovi Rinsvind. 'Nešto nije u redu?' 'Aargh.' 'Eto, što su ti ljudi', reče tvorac. Uvek negde jure.' Nagnuo se prema njemu. 'Nije moja stvar, ali često sam se pitao šta vam se mota po glavama.' 'Biće to moja stopala za koji minut!', viknu Rinsvind. Erik koji je padao pored njega, povuče ga za članak. 'Ne razgovara se tako s tvorcem sveta!', povika. 'Samo mu reci da nešto uradi, da načini zemlju mekanom ili slično!' 'Ah, ne znam da li bih mogao tako nešto', reče tvorac. 'Tu su propisi kauzalnosti. Sručio bi mi se Inspektor na vrat kao tona, tona, tona tereta', dodade. 'Možda bi mogao da nabacim koju stvarno gnjecavu baruštinu. A i živi pesak je veoma popularan u ovom vremenu. Mogao bih da vam napravim čitav živi pesak s muljem i močvarom u kompletu, bez problema.' '!', reče Rinsvind. 'Moraćeš malo da pričaš, žalim slučaj. Čekaj malo.' Začuo se još jedan akord. Kada je Rinsvind otvorio oči, stajao je na plaži. Kao i Erik. Tvorac je lebdeo u blizini. Nije bilo naleta vetra. Nije imao ni modricu. 'Samo sam malo pritegao kod brzina i položaja', reče tvorac primetivši njegov izraz lica. 'E sad: šta si ono hteo da kažeš?' 'Ma samo sam hteo da prestanem da se stropoštavam u smrt', reče Rinsvind. 'Oh. Dobro. Drago mi je onda da smo i to sredili.' Tvorac se odsutno osvrnu oko sebe. 'Da niste možda videli negde moju knjigu, kojim slučajem? Čini mi se da sam je imao u ruci kada sam počeo.' Uzdahnu. 'Ima negde glavu da zaboravim. Čitav svet sam jednom uradio i potpuno zaboravio andrmolje. Niti jedne jedine. Nisam mogao tada da ih dobijem, pa rekoh sebi, mogu kasnije da ih ubacim kada ih bude na lageru, a onda sam potpuno zaboravio. Zamislite to. Niko nije primetio, naravno, jer su očigledno same evoluirale i nisu odmah ni znale da su andrmolje, ali im je to definitivno stvaralo velike, znate, psihološke probleme. Duboko u sebi znale su da im nešto nedostaje, tako nekako.' Tvorac se pribra. 'Elem, ne mogu čitav dan da se zamlaćujem', reče. 'K'o što rekoh, čeka me gomila poslova.' 'Gomila?', upita Erik. 'Mislio sam da postoji samo jedan.' 'O, ne. Ima ih na tone', reče tvorac počinjući da bledi. 'To ti je kvantna mehanika, vidiš. Nije to da jednom uradiš, pa si završio. Ne, stalno se granaju. Višestruki izbori, tako ih zovu, to ti je kao da slikaš - da slikaš - da slikaš nešto veoma veliko i da moraš da nastaviš da slikaš, tako nekako. Lepo je reći da promeniš samo jedan detalj, ali koji, e to ti je začkoljica. Pa, drago mi je da smo se upoznali. Ako vam bude potreban još neki posao, znate, recimo neki dodatni mesec ili slično...' 'Hej!'

Teri Pračet 45 Tvorac se ponovo pojavi uzdignutih obrva u ljubaznom iznenađenju. 'Šta se sada zbiva?', upita Rinsvind. 'Sada? Pa, pretpostavljam da će se pojaviti već neki bogovi uskoro. Ne čekaju oni dugo da bi se uselili, znaš. Kao muve oko - muve oko - kao muve. Malo budu poletni na početku, ali ubrzo se skrase. Pretpostavljam da se oni staraju o svim ljudima i tako dalje.' Tvorac se nagnu prema njemu. 'Nikada nisam bio vičan u pravljenju ljudi. Nikada mi noge i ruke ne ispadnu kako treba.' Nestade. Čekali su. 'Mislim da je stvarno iščezao ovoga puta', reče Erik malo kasnije. 'Kako divan čovek.' 'Svakako mnogo više shvatiš zašto je svet takav kakav jeste posle razgovora s njim', reče Rinsvind. 'Šta je kvantna mehanika?' 'Ne znam. Verovatno radionica gde se popravljaju kvantovi.' Rinsvind baci pogled na sendvič s jajima i majonezom, koji mu je još bio u ruci. U njemu i dalje nije bilo majoneza, a hleb je bio gnjecav, ali proći će hiljade godina dok ne bude sledećeg. Moralo je da dođe do praskozorja poljoprivrede, pripitomljavanja životinja, razvitka noža za hleb iz svog primitivnog prethodnika, razvoja mlekarske tehnologije - i, ako već postoji volja da se to uradi kako valja, kultivisanja maslinovog drveta, stabljika bibera, sušionica soli, procesa fermentacije sirćeta i tehnika osnovne kulinarske hemije - pre nego što svet ugleda još jedan ovakav. Bio je to jedinstven mali beli trougao, prepun anahronizama, izgubljen i usamljen u okrutnom svetu. Ipak ga je zagrizao. Nije bio mnogo ukusan. 'Ono što mi nije jasno', reče Erik, 'jeste zašto smo mi uopšte ovde.' 'Pretpostavljam da to nije filozofsko pitanje', reče Rinsvind. 'Pretpostavljam da si hteo da pitaš: zašto smo ovde u osvitu stvaranja, na ovoj plaži koja jedva da je u upotrebi?' 'Da. Na to sam mislio.' Rinsvind sede na kamen i uzdahnu. 'Mislim da je to prilično očigledno, zar ne?', reče. 'Hteo si da živiš večno.' 'Ništa nisam pominjao o putovanju kroz vreme', reče Erik. 'Bio sam sasvim jasan po tom pitanju kako ne bi bilo nekih štosova.' 'To nije štos. Želja pokušava da bude od pomoći. Mislim, vrlo je očigledno kada malo bolje razmisliš. "Večno" znači u čitavom rasponu vremena i prostora. Večno. Shvataš?' 'Misliš, onako, kao moraš da počneš od polja broj l?' 'Baš tako.' 'Ali to ništa ne valja! Godine će proći pre nego što nekog drugog bude pored nas!' 'Vekovi', turobno ga ispravi Rinsvind. 'Milenijumi. Ajoni. I biće svakojakih čudovišta i koječega. Veći deo istorije je zastrašujući kada se malo bolje zagledaš. Ili čak i ne moraš mnogo bolje.' 'Ali ono što sam ja mislio bilo je da nastavim da živim večno od sada', izbezumljeno reče Erik. 'Mislim, od onda. Mislim, samo pogledaj gde smo. Nema devojaka. Nema ljudi. Nema šta da se radi subotom uveče...' 'Neće ni biti subotnjih večeri još hiljadama godina', reče Rinsvind. 'Samo večeri.' 'Odmah da si me vratio', reče Erik. 'Naređujem ti. Odbij!' 'Ako mi to još jednom budeš rekao ima da dobiješ zaušku', reče Rinsvind. 'Ali sve što treba da uradiš jeste da pucneš prstima!' 'Neće vredeti. Ostvarile su ti se tvoje tri želje. Izvini.' 'Šta onda da radim?' 'Pa, recimo, ako vidiš da nešto ispuzava iz mora i pokušava da udahne, mogao bi da pokušaš da mu kažeš da je bolje da se ne zamlaćuje.' 'Ti izgleda misliš da je ovo smešno, je l' da?' 'Pa, prilično je zabavno, sad kad si već spomenuo', reče Rinsvind ne promenivši izraz lica.

Terry Pratchet 46 'Šala ima da ti se ofuca tokom godina', reče Erik. 'Šta?' 'E pa, ni ti nećeš nigde da ideš, zar ne? Moraćeš da ostaneš sa mnom.' 'Gluposti. Ja ću...' Rinsvind se osvrte oko sebe u očajanju. Ja ću, šta? pomisli. Talasi su se miroljubivo navlačili na plažu, ne prejako u ovom času, jer su još ispitivali teren. Prva plima je nailazila, oprezno. Nije bilo plimske linije, nikakvog traga stare morske trave i školjki koji bi joj dao ideju šta se to od nje očekuje. Vazduh je imao čist, svež miris vazduha koji još nije upoznao izlučivanja šumskog prizemnog rastinja ili ulaze i izlaze probavnog sistema preživara. Rinsvind je odrastao u Ank-Morporku. Voleo je vazduh koji je malo bio u kraju, upoznao ljude, u kojem se malo živelo. 'Moramo da se vratimo', hitro reče. 'To sam ti i ja govorio', reče Erik jedva strpljivo. Rinsvind još jednom zagrize sendvič. Gledao je smrti u lice mnogo puta, ili tačnije, Smrt je gledao u potiljak njegove žurno udaljujuće glave više puta i odjednom mu se izgled večnog života nije činio tako privlačnim. Bilo je naravno velikih pitanja na koje je mogao da dobije odgovore, kao recimo kako je život evoluirao i sve ostalo, ali sagledati to kao način da se provede slobodno vreme u sledećoj večnosti nije se moglo ni prineti tihoj večernjoj šetnji ulicama Anka. Ipak, stekao je pretka. Bilo je to nešto. Nije svako imao pretka. Šta bi njegov predak uradio u ovakvoj situaciji? Ne bi bio ovde. Pa, da, ali pored toga, on bi - koristio profinjeni vojni um da bi razmotrio oruđa koja su na raspolaganju, eto šta bi on uradio. Imao je: stavka, jedan napola pojedeni sendvič s jajetom i salatom. Nikakve vajde od njega. Odbacio ga je. Imao je: stavka, sebe. Lupio je crticu u pesku. Nije bio siguran od kakve bi koristi mogao da bude, ali vratiće se na to kasnije. Imao je: stavka, Erika. Trinaestogodišnjeg demonologa i poprište nuklearnog napada bubuljica. To je otprilike bilo sve. Neko vreme je gledao čist svež pesak i žvrljao po njemu. Onda je tiho rekao: 'Erik. Dođi časkom ovamo...' * * * Talasi su sada bili mnogo čudniji. Stvarno su već prokljuvili ono s plimom pa su sada već prelazili i na oseku. Astfgl se materijalizovao u oblaku plavog dima. 'Aha!', uskliknu, ali ovo beše veoma neubedljivo pošto nije bilo nikoga ko bi to mogao i da čuje. Pogledao je nadole. Bilo je tragova stopala u pesku. Stotine. Vodili su napred i nazad poput nečega što je očajnički bilo u nekakvoj potrazi, a onda su nestali. Nagnuo se bliže. Teško je bilo razabrati u svim tim otiscima, išibanim vetrom i plimom, ali na granici nadirućih talasa videli su se nesumnjivi ostaci magijskog kruga. Astfgl izgovori neku psovku koja pretopi pesak oko njega u staklo i nestade. Plima se snalazila sa stvarima. Dalje niz plažu njen poslednji nalet preli se u udubljenje u steni, a novo sunce uputi svoje zrake na smočene ostatke napola pojedenog sendviča s jajetom i salatom. Plimska akcija ga prevrnu. Hiljade bakterija odjednom se zadesiše usred eksplozije ukusa i počeše da se razmnožavaju kao lude. Da je još samo bilo majoneza, život je mogao da bude potpuno drugačiji. Svakako pikantniji i s nešto više krema.

Teri Pračet 47 * * * Putovanje uz pomoć magije uvek je imalo i velike nedostatke. Osećali biste da vam stomak zaostaje. A um bi vam bio preplavljen strahom jer je krajnje odredište uvek bilo pomalo neizvesno. Nije stvar bila u tome što ste mogli da završite bilo gde. "Bilo gde" je predstavljalo veoma ograničen skup mogućnosti u odnosu na ono gde je magija mogla da vas odnese. Samo putovanje bilo je lako. Ali postići odredište koje bi vam, na primer, omogućilo da preživite istovremeno u sve četiri dimenzije zahtevalo je veliki napor. U stvari, mogućnost za grešku bila je tako velika da je izgledalo pomalo razočaravajuće pojaviti se u običnoj pećini čiji je pod bio prekriven peskom. Na suprotnom zidu sadržala je - vrata. Nije bilo sumnje da su to ogavna vrata. Izgledala su kao da je njihov tvorac proučio sva vrata ćelija do kojih je mogao da stigne, a onda je prionuo i proizveo varijantu za čitav vizuelni orkestar. Bila su više od kapije. Neko pradavno i verovatno zastrašujuće upozorenje bilo je urezano iznad njihovog oronulog luka, ali suđeno mu je bilo da ostane nepročitano budući da je neko drugi prelepio crveno-belu poruku na kojoj je pisalo: 'Ne morate da budete "prokleti" da biste ovde radili, ali pomaže!!!' Rinsvind zaškilji prema natpisu. 'Naravno da mogu da ga pročitam', reče. 'Samo što mu ne verujem.' 'Višestruki uskličnici', nastavio je odmahujući glavom, 'siguran su znak poremećenog uma.' Pogledao je iza sebe. Zažareni obrisi Erikovog magijskog kruga bledeli su i, uz treptaj, nestali. 'Nije baš da sam neki probirač, shvataš', reče. 'Jedino što sam mislio da nas možeš vratiti do Anka. Ovo nije Ank. Zaključujem to po sitnim detaljima, kao što su crvene treperave senke i udaljeni krici. U Anku su krici obično bliži', dodade. 'Mislim da je dovoljno dobro i to što mi je uopšte uspelo', uvređeno reče Erik. 'Ko je video da se magijski krugovi rade naopako. U teoriji to znači da ti ostaješ u krugu, a stvarnost se pokreće oko tebe. Mislim da sam to dobro odradio. Vidiš', dodade dok mu je glas odjednom podrhtavao od entuzijazma, 'ako ponovo ispišeš izvorni kodeks i, a ovo je već teži deo, ako ga preusmeriš kroz više...' 'Da, da, veoma pametno, šta li će još ljudi da smisle', reče Rinsvind. 'Jedino što smo, rekao bih, skoro sam siguran, u Paklu.' 'Oh?' 'Ne baš najbolje mesto za boravak, prema opštem mišljenju', reče Rinsvind. 'Misliš li da bismo mogli da im objasnimo?' Rinsvind razmisli o ovome. On nije, kada malo bolje razmisli, uopšte bio siguran šta je to što ti rade demoni. Ali znao je šta ti rade ljudi, pa je nakon životnog veka provedenog u AnkMorporku ovo mesto moglo da predstavlja poboljšanje. Toplije je, u svakom slučaju. Pogledao je zvekir. Bio je crn i užasan, ali to nije bilo bitno pošto je takođe bio vezan pa nije mogao da se upotrebi. Pored njega, uz sve znakove da ga je tu nedavno postavio neko ko nije znao šta radi, a to nije ni želeo, bilo je dugme uglavljeno u obijeni ragastov. Rinsvind ga je probe radi pritisnuo. Zvuk koji je proizvelo možda je nekad bila popularna pesmica, možda ju je nekada napisao vešti kompozitor kojem je za tren bila dostupna muzika sfera. Sada je, međutim, ona glasila samo bing-BONG-ding-DONG. A neveštim bi se korišćenjem jezika moglo smatrati kada bismo stvar koja je otvorila vrata opisali kao noćnu moru. Noćne more su obično veoma glupe stvari i veoma je teško objasniti slušaocu šta je bilo toliko užasno u čarapama koje su oživele ili u divovskim šargarepama koje iskaču iz šibljaka. Ova stvar je bila od one vrste zastrašujućih stvari koju je mogao da stvori samo neko ko smireno sedi i sasvim jasno promišlja grozne misli. Imala je više pipaka nego nogu, ali manje ruku nego glava. Takođe je imala i bedž.

Terry Pratchet 48 Na bedžu je pisalo: 'Moje ime je Urglflogah, Okot jame i Gnusni čuvar Odurne kapije: Kako mogu da vam pomognem?' Nije bio presrećan zbog ovoga. 'Da?', zakrklja. Rinsvind je još čitao bedž. 'Kako možete da nam pomognete?', reče zgroženo. Urglflogah koji je imao određene sličnosti s pokojnim Kvarcalkoatlom iskezi neke od svojih zuba. 'Ćao... svima', oglasi se na način nekoga koga je tekstu naučio neko s crveno-usijanim žaračem u ruci. 'Moje ime je Urglflogah, Okot jame i ja sam vaš domaćin za danas... Dozvolite mi da budem prvi koji će vam poželeti dobrodošlicu na naše raskošno...' 'Čekaj malo', reče Rinsvind. '...odabrano zarad vaše udobnosti...', gunđao je Urglflogah. 'Nešto ovde nije kako treba', reče Rinsvind. '...s punim obzirom prema VAŠIM željama, kao naše mušterije...', stoički nastavi demon. 'Oprostite', reče Rinsvind. '...što je moguće ugodnije', reče Urglflogah. Ispustio je zvuk nalik uzdahu olakšanja, negde iz dubine svojih mandibula. Tek sada je po prvi put izgledalo da sluša. 'Da? Šta?', upita. 'Gde smo?', upita Rinsvind. Razna usta se ozariše. 'Zebi, smrtniče!' 'Šta? Mi smo u ptici?' 'Puzite i glave dole, smrtnici!', ispravi se demon, 'jer ste osuđeni na večnu...' Zastao je i tiho zacvileo. 'Proći ćete period korektivne terapije', ponovo se ispravi pljujući svaku reč, 'za koji se nadamo da ćemo učiniti koliko je moguće poučnijim i prijatnijim, poštujući sva prava VAS, kao naše mušterije.' Pogledao je Rinsvinda s nekoliko očiju. 'Grozno, je l' da?', reče normalnijim glasom. 'Nemojte mene da krivite. Da je do mene bilo bi onih gorućih stvarčica kud god ti volja.' 'Ovo je Pakao, zar ne?', upita Erik. 'Viđao sam ga na slikama.' 'Imaš pravo', tužno reče demon. Seo je, ili se barem složio na neki komplikovani način. 'Lična usluga, tako je nekad bilo. Ljudi su mogli da osete da nas zanimaju, oni nisu bili samo brojevi već, pa, žrtve. Mogli smo se podičiti tradicijom usluge. Briga njega. Ali zašto li ja vama pričam moje nevolje? Kao da nemate dovoljno i svojih, kad ste već mrtvi i dospeli ovamo. Niste valjda muzičari?' 'Zapravo mi nismo ni mr...', započe Rinsvind. Demon ga je ignorisao, ali je ustao i počeo teško da korača vlažnim hodnikom, pozvavši ih da ga prate. 'Stvarno biste zamrzeli ovo mesto da ste muzičari. Zamrzeli biste ga još više, hoću da kažem. Iz zidova svira muzika po čitav dan, ma, on to zove muzikom, nemam ništa protiv lepe pesme, da vam kažem, nešto uz šta može lepo da se vrišti, ali ovo nije to, mislim, čuo sam da se govori da mi imamo najlepše pesme, pa zašto onda ide sve to što zvuči kao da je neko uključio klavir i onda otišao kući?' 'U suštini...' 'A onda su tu i biljke u saksijama. Nemojte pogrešno da me shvatite, volim ja da vidim malo zelenila oko sebe. Samo što neki momci kažu da ove biljke nisu prave, al' ja kažem, mora da jesu, jer niko ko je pri zdravoj pameti ne bi napravio biljku da izgleda kao tamnozelena koža i da smrdi k'o crknuti lenjivac. On kaže da to čitavom ambijentu daje jedan prijateljski i otvoren izgled. Prijateljski i otvoren izgled! Video sam vredne baštovane kako plaču od očaja. Kažem vam, rekli su da je sve što smo im posle radili došlo kao poboljšanje.' 'Mrtvi nije ono kako se mi...', reče Rinsvind pokušavajući da ukuca reči kroz procep u beskonačnom monologu, ali zakasnio je. 'Dobro, mašina za kafu, 'ajde, mašina za kafu je u redu, priznajem. Do sada smo samo imali običaj da davimo ljude u jezerima mačje pišaćke, nismo ih terali da je kupuju na šoljice.'

Teri Pračet 49 'Nismo mrtvi!', povika Erik. Urglflogah se ukopa u mestu. 'Naravno da ste mrtvi', reče. 'Inače ne biste bili ovde. Ne mogu da zamislim da živi ljudi ovamo zabasaju. Ne bi izdržali ni pet minuta.' Otvorio je nekoliko usta pokazujući raznovrsne čeljusti. 'Uh uh', dodade. 'Da samo uhvatim neke žive ljude ovde dole...' Ne bez razloga Rinsvind je preživeo tolike godine u paranoidnim složenostima Nevidljivog univerziteta. Osetio se skoro kao kod kuće. Refleksi su mu funkcionisali neverovatnom preciznošću. 'Hoćete da kažete da vam nisu rekli?', upita. Teško je bilo videti da li se Urglflogahov izraz lica promenio, ako ništa zato što je bilo teško razlučiti koji mu je deo predstavljao izraz, ali definitivno se osetio poznati dah iznenadne i uvređene nesigurnosti. 'Šta mi to nisu rekli?', upita. Rinsvind pogleda Erika. 'Pomislio bi da će obavestiti ljude, pa zar ne?' 'O čemu to da ih ob... argarg', reče Erik hvatajući se za članak. 'Eto što ti je moderan menadžment', reče Rinsvind čije je lice zračilo ljutitom zabrinutošću. 'Samo tako krenu s tim silnim promenama, naprave sve te nove aranžmane, a da li uopšte konsultuju ljude koji čine kičmu...' '...egzoskelet...', ispravi ga demon. '...ili druge koštane ili hitinske strukture organizacije?', vešto dovrši Rinsvind. Značajno je čekao ono što je znao da će da usledi. 'A jok, ne bi im to palo na pamet', reče Urglflogah. 'Suviše su zauzeti lepljenjem kojekakvih obaveštenja.' 'Mislim da je to baš ogavno', reče Rinsvind. 'Znaš', reče Urglflogah, 'nisu me pustili na izlet s Klubom 18000 - 30000. Rekli su da sam suviše mator. Rekli su da ću pokvariti zabavu.' 'Na šta se to sveo donji svet?', sažaljivo reče Rinsvind. 'Nikada i ne dolaze ovamo dole, znaš', reče demon malo splasnuvši. 'Nikada mi ništa ne govore. O da, veoma važno, samo da čuvaš smrdljivu kapiju, najhitnija stvar, ma nemoj mi reći!' 'Vidi', reče Rinsvind. 'Da ne bi možda želeo da im kažem koju?' 'Ovde dole po čitave dane, viđajući ih...' 'Možda da porazgovaramo s nekim?', upita Rinsvind. Demon šmrcnu iz nekoliko noseva istovremeno. 'Hteli biste?', upita. 'Bilo bi nam veoma drago', reče Rinsvind. Urglflogah se malo razvedri, ali ne previše, za svaki slučaj. 'Ne bi moglo da naškodi, je l' da?', reče. Rinsvind se ispravi i potapša čudo po onome za šta se iskreno nadao da su mu leđa. 'Ne beri brigu', reče. 'Baš ste ljubazni.' Rinsvind pogleda preko uzdrhtale hrpe u Erika. 'Najbolje će biti da pođemo', reče. 'Da ne zakasnimo na sastanak.' Upućivao je izbezumljene signale iznad demonove glave. Erik se osmehnu. 'Da, tako je, sastanak', reče. Krenuli su širokim hodnikom. Erik poče da se histerično kikoće. 'Ovde počinjemo da trčimo, je l' tako?', upita. 'Ovde počinjemo da hodamo', reče Rinsvind. 'Samo hodamo. Najbitnije je ponašati se nonšalantno. Najvažnije je imati dobar tajming.' Pogledao je Erika. Erik pogleda njega. Iza njih Urglflogah načini upravo-sam-ukapirao zvuk. 'Otprilike sad?', upita Erik.