Bret Iston Elis - Manje od nule

Bret Iston Elis manje od nule Preveo Petar Radmanović Naslov originala Bret Easton Ellis LESS THAN ZERO

Za Džoa Mekginisa

„This is the game that moves as you play…“ – X „There's a feeling I get when I look to the West…“ – Led Cepelin „Ovo je igra koja postoji dok je igraš…“ – X „Jedinstven je osećaj što ga dobijam kada pogledam na zapad…“ – Led Cepelin

Ljudi se plaše susreta na autoputevima Los Anđelesa. To je prvo što čujem dok se vraćam u grad. Bler je došla po mene na aerodrom; dok prolazimo kroz rampu, ona mrmlja sebi u bradu: „Ljudi se plaše susreta na putevima Los Anđelesa.“ Iako ne bi trebalo da me interesuje, ova rečenica ostaje u mojim mislima neprijatno dugo. Ništa drugo nije važno. Niti činjenica da imam osamnaest godina i da je decembar i da je let bio naporan; ni da se par iz Santa Barbare, koji je sedeo preko puta mene u prvoj klasi, napio. Ni blato kojim su ranije, ovog istog dana, poprskane moje farmerke na aerodromu u Nju Hempširu. Ni mrlja na rukavu zgužvane i vlažne košulje koju nosim, košulje koja je bila ispeglana i čista još ovoga jutra. Ni rupa na kragni mog sivog prsluka na rombove koji sad još više nego pre pripada Istočnoj obali, naročito u poređenju sa čistim i uskim farmerkama i bledoplavom majicom koju Bler ima na sebi. Sve ovo izgleda nevažno u poredenju sa onom rečenicom što mi se mota po glavi. Lakše je čuti da se ljudi plaše susreta nego: „Ja sam uverena da je Mjurijel anoreksična“, ili pevača sa radija što vrišti о magnetnim talasima. Ništa mi se ne čini važnim osim tih osam reči. Ni topli vetar koji nosi naša kola pustim asfaltnim putem, ni slabi miris marihuane što se još oseća u Blerinim kolima. Sve ovo upućuje na to da sam ja dečak koji dolazi na mesec dana kući i da se nalazim sa onima koje nisam video četiri meseca i da se ljudi plaše susreta. Bler skreće sa autoputa i dolazi na crveno svetlo. Jak nalet vetra zaljulja kola. Bler se nasmeje i kaže da bi mogla da spusti krov kola, menja stanicu na radiju. Prilazeći mojoj kući Bler mora da zaustavi kola jer pet radnika uklanja ostatke palmi koje je srušila oluja, stavljajući granje i lišće u veliki crveni kamion. Bler se ponovo nasmeje. Staje pred mojom kućom, kapija se otvara i ja izlazim iz kola iznenađen kako je vazduh suv i topao. Stojim tu vrlo dugo i Bler se, pomogavši mi da izvadim kofere iz prtljažnika, osmehne i pita: „Šta nije u redu?“, i ja kažem: „Ništa“, a Bler će na to: „Bled si.“ Slegnem ramenima i mi se pozdravimo, ona ulazi u kola i odlazi. Nikog nema kod kuće. Klima-uređaj je uključen i kuća miriše na borovinu. Na kuhinjskom stolu je poruka da su majka i sestre izašle u božičnu kupovinu. Sa mesta na kome stojim vidim psa koji leži pored bazena i spava teško dišući; vetar mu kostreši dlaku. Odlazim uza stepenice i srećem novu služavku, ona

Manje od nule 6 mi se nasmeši; čini se da zna ко sam. Sobe mojih sestara izgledaju isto kao kada sam otišao u Nju Hempšir, samo su novi isečci iz GQ magazina na zidovima. Ulazim u svoju sobu, u kojoj se takođe nije ništa promenilo. Zidovi su beli, ploče na svom mestu, televizor takođe, venecijaneri otvoreni baš kao što sam ih ostavio. Izgleda samo da su mi moja majka i nova služavka, ili stara služavka, očistile plakar dok sam bio u Hempširu. Na mom stolu hrpa stripova i na njoj cedulja: „Da li ti ovo još treba?“, poruka da je Džulijan zvao i pozivnica „Sjebi Božić“. Otvaram je i u njoj piše: „Sjebimo Božić zajedno“; to me Bler poziva na božićnu žurku. Spuštam pozivnicu na sto i primećujem da zaista počinje da biva hladno u mojoj sobi. Izuvam cipele i ležem na krevet, dodirujem čelo da vidim da li imam temperaturu – mislim da je imam. Dok držim ruku na čelu, posmatram uramljeni poster okačen iznad mog kreveta, s promocije starog albuma Elvisa Kostela; ni on se nije izmenio. Elvisov pogled i ironični osmeh prolaze pored mene put prozora. Reč „Trust“ 1 mu lebdi iznad glave. Naočare sa jednim plavim i drugim crvenim staklom nabio je na nos tako da mu se vide oči, koje stoje nekako van centra i ne gledaju u mene, mislim. One bi gledale u nekog koji stoji pored prozora, a ja sam suviše umoran da ustanem i odem donde. Dižem slušalicu i zovem Džulijana zaprepašćen što mogu da se setim njegovog broja. Niko se ne javlja. Sedam i kroz venecijanere vidim stabla palmi kako se divlje tresu, zapravo povijaju, na toplom vetru, a onda zurim u poster i zatim se okrenem od njega, pa se opet vratim osmehu i podrugljivom pogledu, plavo-crvenim naočarima, i još mogu da čujem kako se ljudi plaše susreta i pokušavam da pređem preko te rečenice, da je izbrišem. Palim MTV i kažem sebi da bih se mogao izvući iz ovoga i da bih zaspao samo da imam valijum, zatim mislim na Mjurijel i osećam mučninu u času kada spotovi počnu da trepere sa ekrana. To veče sam poveo Danijela na žurku kod Bler. Danijel ima naočare za sunce, drap vunenu jaknu i crne farmerke. Na rukama su mu crne antilopske rukavice, jer se posekao na parče stakla pre nedelju dana u Nju Hempširu. Otišao sam s njim u ambulantu i gledao kako mu čiste ranu i peru krv i kako ga koncem ušivaju dok mi se nije smučilo; izašao sam i seo u čekaonicu – bilo je pet ujutru, čuo sam Iglse, New Kid in Town, i poželeo da se vratim kući. Stojimo na Beverli Hilsu na vratima Blerine kuće, Danijel se žali da su mu rukavice preuske i da dodiruju šavove, ali ih ne skida jer ne želi da iko vidi tanke srebrne niti konca kako vire iz kože palca i prstiju. Bler otvara vrata. 1 Engl.: Veruj. (Pim. prev.)

7 BRET ISTON ELIS „Hej, lepotani“, uzvikne Bler. Obučena je u crnu kožnu jaknu i odgovarajuće pantalone, bosa je. Zagrli me pa pogleda Danijela. „Ко je to?“, pita cereći se. „Ovo je Danijel. Danijele, ovo je Bler“, kažem ja. Bler pruža ruku, Danijel se osmehuje i lagano je prihvata ne stežući je. „Pa, uđite. Srećan Božić.“ U kući su dve božične jelke, jedna u dnevnoj sobi, druga u studiju, na obema trepere tamnocrvene svećice bojeći ih. Na žurci su ljudi iz srednje škole od kojih većinu nisam video još od mature – svi stoje oko dve velike jelke. Trent, maneken koga poznajem, takođe je tu. „Ćao, Kleje“, kaže Trent. Ima crveno-zelenu kariranu maramu oko vrata. „Trente!“, kažem. „Kako ste, frajeri?“ „Sjajno. Trente, ovo je Danijel. Danijele, ovo je Trent.“ Trent pruža ruku, Danijel se nasmeši, namesti naočare i prihvata je ne stežući. „Danijele“, kaže Trent, „u koju školu ideš?“ „Sa Klejem sam“, kaže Danijel. „А ti?“ „UCLA2 ili, kako orijentalci kažu, UCRA.“ Trent iskosi oči, nakloni glavu i isturi gornje zube imitirajući starog Japanca, zatim se pijano nasmeje. „Ja sam na Univerzitetu razmažene dece“, ceri se Bler provlačeći prste kroz dugu plavu kosu. „Gde?“, upita Danijel. „USC“, 3 odgovori ona. „О, da“, kaže Danijel, „tako je.“ Bler i Trent se smeju, ona se pridržava za njegovu ruku da ne bi pala. „Ili Jevrejske razmažene dece“, kaže ona pucajući od smeha. „Ili Jevrejskih cura Los Anđelesa, UCLA“, smejući se kaže Trent. Na kraju Bler prestaje da se smeje i polazi ka vratima, u prolazu me očeše i kaže da bi trebalo da probam punč. „Ja ću doneti punč“, kaže Danijel. „Da li hoćeš i ti, Trente?“ „Ne, hvala.“ Trent me pogleda i kaže: „Bled si.“ Znam i sam da jesam, u poređenju s Trentovim preplanulim tenom, kao i izgledom ostalih na žurci, zaista sam bled. „Bio sam u Nju Hempširu četiri meseca.“ 2 Univerzitet Kalifornija Los Anđeles. (Prim. prev.) 3 Univerzitet Južne Kalifornije. (Prim. prev.)

Manje od nule 8 Trent iz džepa vadi vizitkartu i pruža mi je. „Evo, to ti je adresa salona na Santa Moniki. Sada se više ne koristi kvarc-lampa ni išta slično, ne treba ni da se mažeš vitaminom E. Nova stvar se zove solarijum, i to ti je sistem za bojenje kože.“ Prestajem da slušam Trenta, pogled mi se zaustavlja na tri preplanula, plava Blerina prijatelja od kojih nijednog ne poznajem jedan od njih peva uz muziku što dolazi sa zvučnika. „То je dobra stvar“, kaže Trent. „Šta je dobro?“ pitam ga rastreseno. „Solarijum. Solarijum. Pogledaj vizitkartu, burazeru.“ „О, da!“, kažem gledajući je. „Tamo ti boje kožu, zar ne? „Tačno.“ „ОК.“ Pauza. „Šta si radio?“, pita me Trent. „Raspakivao sam se“, kažem. „А ti?“ „Pa“, reče smejući se ponosno, „primljen sam u jednu strašnu agenciju za modele, stvarno strašnu“, ubeđuje me. „Pogodi ко će kroz dva meseca da bude na naslovnoj strani Internešenel mejla i ко je mesec jun u kalendaru za muškarce na UCLA?“ „Ра, ко?“, pitam. „Ja, burazeru“, odgovara Trent. „Internešenel mejl?“ „Aha. Ne sviđa mi se taj časopis. Moj menadžer im je rekao da se ne skidam, radiću najviše kupaće gaće ili nešto slično. Nemam nameru da se slikam go.“ Verujem mu, ali ni sam ne znam zašto. Gledam po prostoriji da vidim da li je Rip, moj diler, tu. Ne mogu da ga pronađem i nastavljam da pričam s Trentom. „Pa, šta si radio?“ „Ništa. Kao i obično. Idem u Nautilus, dunem nešto, odlazim u solarijum… Ej, slušaj, nemoj da si nekome rekao da sam bio tamo.“ „Šta?“ „Nemoj da širiš za solarijum, OK?“ Trent izgleda zabrinuto, skoro potreseno. Tapšem ga po ramenu da ga uverim da ne treba da brine. „Ma, ne brini.“ „Imam jedan poslić“, kaže gledajući po sobi. „Kasnije. Ručak. Može?“, šali se odlazeći. Danijel je doneo piće, veoma crven i veoma jak punč. Zakašljem se od prvog gutljaja. S mesta na kome stojim vidim Blerinog oca, filmskog

9 BRET ISTON ELIS producenta, sedi u uglu studija i razgovara s nekim mladim glumcem s kojim sam, mislim, išao u školu. I dečko Blerinog očaje na žurci. Zove se Džared, zaista je mlad, plav i preplanuo, ima plave oči i neverovatno pravilne bele zube, sada razgovara sa tri dečka sa USC-a. Vidim i Blerinu majku, stoji pored bara, pije votku-tonik, ruka joj se trese dok prinosi čašu ustima. Blerina prijateljica Alana dolazi u studio, grli me i upoznajem je s Danijelom. „Ti strašno ličiš na Dejvida Bouvija“, kaže Alana, potpuno je odlepila, zatim ga pita: „Da li si levak?“ „Ne, žao mi je, nisam“, odgovara Danijel. „Alana obožava levake“, objašnjavam Danijelu. „Koji izgledaju kao Dejvid Bouvi“, dodaje ona. „I koji žive na Koloniju“, završavam ja. „Baš si zločest, Kleje“, kaže smejući se. „Klej je baš zločest“, kaže Danijelu. „Da, znam“, kaže Danijel, „prava zver.“ „Da li si probala punč? Trebalo bi, da znaš“, kažem joj. „Dušo“, počinje ona sporo i dramatično. „Ja sam taj punč pravila.“ Smeje se ali opazi Džareda i odmah se uozbilji. „О, bože, zašto je Blerin otac morao da dovede Džareda? Njena keva poludi zbog toga. Ona je i ovako otkačena, a sa ovim će biti još gore.“ Okrećući se Danijelu, nastavlja: „Njena keva je agorafobična“, pa gledajući Džareda dodaje: „Zar nije mogao da sačeka sledeću nedelju, idu zajedno na teren u Dolinu smrti. Uopšte ne razumem zašto, a vi?“ Alana gleda Danijela pa mene. „Ne znam“, kaže ozbiljno Danijel. „Ni ja“, kažem odmahujući glavom. Alana obori pogled pa me ponovo pogleda. „Ti si nešto bled, Kleje. Trebalo bi da ideš na plažu.“ „Možda ću“, pokazujem joj vizitkartu koju mi je Trent dao i pitam je da li će se Džulijan pojaviti. „Zvao me je i ostavio poruku, ali ne mogu nikako da ga nađem“, kažem. „Bože moj“, kaže Alana, „čula sam da je u totalnom daunu.“ „Na šta misliš?“, pitam. Tri dečka sa USC-a i Džared iznenada prsnu u glasan smeh. Alana uvređeno prevrće očima. „Džared je čuo neki glupi vic od svojeg dečka koji radi u Mortonu. 'Koje su dve najveće laži? Vratiću ti lovu i neću ti svršiti u usta.' Ja to čak i ne razumem. O, bože, bolje da pomognem Bler. Keva joj se zavlači iza bara. Drago mi je što smo se upoznali, Danijele.“ „I meni je drago“, odgovara Danijel. Alana odlazi do Bler i njene majke iza bara.

Manje od nule 10 „Možda je trebalo da donesem nekoliko primeraka Let's Danced', kaže Danijel. „Možda.“ Danijel se smeje. „Kleje, baš si zločest.“ Odlazimo za Trentom, jedan od momaka sa USC-a pao je na božičnu jelku u dnevnoj sobi. Kasnije, iste večeri, Danijel i ja sedimo u ćošku bara Polo laundža, u mraku smo i bezmalo ništa ne progovaramo. „Ide mi se nazad“, kaže Danijel tiho, s naporom. „Kuda?“, pitam ga ne znajući na šta misli. Usledi duga pauza koja me pomalo izluđuje. Danijel ispija svoje piće, popravlja naočare za sunce koje i ovde nosi i kaže: „Ne znam. Nekuda nazad.“ Sedim s majkom u restoranu na Melrouzu, ona pije belo vino i nije skinula naočare za sunce, nervozno dodiruje kosu; gledam svoje ruke uveren da se tresu. Ona pokušava da se osmehne dok me pita šta želim za Božić. Iznenađen sam koliko mi je truda potrebno da bih digao glavu i pogledao je. „Ništa“, odgovaram joj. Usledi pauza koju prekidam: „Šta bi ti želela?“ Prilično dugo ne progovara, ponovo gledam ruke, ona uzima gutljaj vina. „Ne znam. Samo bih želela da bude lep Božić.“ Ne kažem ništa. „Izgleda da si nesrećan“, kaže ona iznenada. „Nisam“, kažem joj. „Izgleda da si nesrećan“, kaže, ovaj put tiše. Dodiruje plavu šatiranu kosu, ponovo. „I ti takođe“, kažem nadajući se da ona neće više ništa reći. Ona ćuti sve dok nije ispila treću čašu vina i sipala četvrtu. „Kako je bilo na zabavi?“ „Fino.“ „Koliko vas je bilo?“ „Četrdeset-pedeset“, sležem ramenima. Ona uzima gutljaj vina. „Kada si došao kući?“ „Ne sećam se.“ „Jedan? Dva?“ „Verovatno u jedan.“ „А.“ Ponovo ućuti i uzme gutljaj vina. „Nije bilo ništa naročito“, kažem gledajući je.

11 BRET ISTON ELIS „Zašto?“, pita me znatiželjno. „Tako. Jednostavno nije bilo“, kažem gledajući ponovo ruke. S Trentom sam u baru na Sansetu. Trent puši i pije pepsi, ja zurim kroz prozor u farove automobila što prolaze. Čekamo Džulijana, koji treba da donese gram horsa za Trenta. Džulijan kasni petnaest minuta. Trent je nestrpljiv i nervozan. Kažem mu da bi trebalo da radi kod Ripa kao ja, umesto s Džulijanom; on samo slegne ramenima. Na kraju ipak odlazimo, on kaže da bi Džulijan mogao biti pod arkadama na Vestvudu, ali ga tamo ne nalazimo. Trent predlaže da odemo i pojedemo nešto u Fetburgeru. Kaže da je gladan i da odavno nije jeo, pominje post. Naručujemo klopu i sedamo u separe, ja nisam gladan. Trent je primetio da na mom fetburgeru nema čilija. „Šta je to? Ne možeš da jedeš fetburger bez čilija.“ Prevrćem očima i palim cigaretu. „Isuse, ti si čudan. Jebavao si se predugo po Nju Hempširu“, gunđa. „Nema jebenog čilija.“ Ništa ne kažem, primećujem da su zidovi obojeni bezmalo u bolno drečeće žutu boju, još pod svetlošću fluorescentnih lampi izgledaju usijano. Džoan Džet i Blekharts pevaju sa džuboksa Crimson and Clover. Buljim u zidove i slušam reči. „Crimson and clover, over and over and over and over…“ Iznenada ožednim, ali neću da odem do šanka i naručim nešto, jer tamo neka debela, tužnooka Japanka prima narudžbine a čuvar, koji iza nje stoji naslonjen na žuti zid, gleda svakoga sumnjičavo. Trent ne odvaja pogled od mog fetburgera, zinuo je u njega. Tu je neki tip u separeu do našeg, u crvenoj majici, kosa mu je duga i ravna, pravi se da svira gitaru i peva. Počinje da trese glavom i usta mu se otvaraju. „Crimson and clover, over and over and over… Crimson and clo-ohver…“ Dva je ujutru i toplo je, u Edžu smo, u zadnjoj sobi, Trent proba moje naočare za sunce i ja mu kažem da hoću da idem. Trent odgovara da ćemo odmah, za nekoliko minuta. Muzika s podijuma je suviše glasna, u svakoj pauzi između dve pesme napet sam dok čekam da ponovo grune. Naslonjen sam na zid, gledam. U tamnom ćošku dva dečka se grle. Trent je primetio da sam nervozan: „Šta hoćeš da uradim? Hoćeš amfetamin?“ Pruža mi kutijicu pez bombona, otvara usta Patku Dači, ja ćutim i zurim u pez kutijicu, zatim je on skloni i krivi vrat. „Je li ono Mjurijel?“ „Ne, ta devojka je crna.“

Manje od nule 12 „Da… u pravu si.“ Pauza. „То nije devojka.“ Pitam se kako Trent može da pobrka crnog dečka koji nije anoreksičan s Mjurijel, ali vidim da dečko ima haljinu. Pogledam Trenta i ponovo mu kažem da moram da idem. „Da, svi mi moramo da idemo“, kaže. „Uostalom, to si već rekao.“ I tako ja zurim u svoje cipele nameravajući da mu zatražim kutijicu peza, samo da je pogledam. Trent kaže: „Sranje. Nađi Bler, idemo, odlazimo.“ Ne želim da prođem kroz glavnu salu, ali shvatam da je to jedini način da se dođe do izlaza. Nalećem na Danijela, koji stoji s nekom veoma lepom, preplanulom devojkom u Heven majici bez rukava i crno-beloj mini suknji, šapućem mu da odlazimo, on složi facu: „Ma nemoj da mi sereš.“ Snažno ga hvatam za ruku i kažem mu da je pijan, on kaže da se ne zezam. Ljubi devojku u obraz i polazi za nama prema vratima na kojima stoji Bler i priča s nekim tipom sa USC-a. „Idemo?“, pita ona. „Aha“, odgovaram pitajući se gde je do sada bila. Izlazimo u toplu noć. Bler pita: „Pa jesmo li se dobro zabavljali?“ Niko joj ne odgovara i ona spušta pogled. Trent i Danijel stoje pored Trentovog BMV-a; Trent iz pregratka vadi knjigu Dok ležah na samrti i dodaje je Bler. Pozdravljamo se i proveravamo da li Danijel može da uđe u svoja kola. Trent kaže da bi neko od nas mogao da odveze Danijela kući, ali se na kraju složi da bi to izazvalo previše frke, jer bi ga trebalo sutradan odbaciti do kola. Ja vozim Bler na Beverli Hils, ona gleda knjigu koju je uzela od Trenta i ćuti sve dok, pokušavajući da skine pečat diskoteke s ruke, ne kaže: „Jebem ti, kada ne bi koristili crni pečat! Nikada ne mogu da ga skinem.“ Onda spomene da joj nisam telefonirao iako sam bio odsutan četiri meseca. Kažem da mi je žao i skrećem s Bulevara Holivud, jer je prejako osvetljen, na Sanset; zatim ulazim u njen kraj, pa u njenu ulicu. Poljubimo se, ona primećuje da prejako stežem volan i gledajući moje šake kaže: „Ruke su ti crvene.“ Izlazi iz kola. Celo prepodne smo u kupovini na Beverli Hilsu majka, obe sestre i ja. Majka se verovatno najviše zadržala u Nojman Markusu, sestre su otišle u Džeri Manjinu i na očeve kreditne kartice kupile meni i njemu poklone, a zatim u MGA i Kemp Beverli Hils i Privilidž da kupuju za sebe. Ja sedim u baru butika La Skala bezmalo sve vreme, dosađujem se, pušim, pijem crno vino. Napokon, majčin

13 BRET ISTON ELIS mercedes se zaustavlja na parkingu La Skale. Ustajem, ostavljam novac na kasi i ulazim u kola; glavu naslanjam na naslonjač. „Ona izlazi s najboljim frajerom“, kaže jedna od mojih . sestara. „U koju školu ide on?“, pita druga zainteresovano. „Na Harvard.“ „Koja je godina?“ „Deveta. Jedna iznad nje.“ „Čula sam da im je kuća na prodaju“, kaže majka. „Pitam se da li je on na prodaju“, mrmlja starija sestra za koju mislim da ima petnaest godina, i obe se smeju sa zadnjeg sedišta. Kamion s video-igrama nas pretiče, moje sestre padaju u komu. „Prati video-igre“, naređuje jedna od njih. „Mama, šta misliš da li će mi tata pokloniti Galagu za Božić, ako ga zamolim?“, pita druga češljajući svoju kratku plavu kosu. Mislim da je njoj trinaest, verovatno. „Šta je Galaga?“, pita majka. „Video-igra“, kaže jedna. „Već imaš Atari“, kaže majka. „Atari je jeftin“, kaže ona dodajući četku drugoj sestri koja takođe ima plavu kosu. „Ne znam“, kaže majka nameštajući naočare i spuštajući krov kola. „Večeras idem s njim na večeru.“ „Zvuči ohrabrujuće“, kaže starija sarkastično. „Gde ćemo ga staviti?“ pita jedna od njih. „Staviti, šta?“, pita majka. „Galagu! Galagu!“, vrište sestre uglas. „U Klejevu sobu, pretpostavljam“, kaže majka. Odmahujem glavom. „Sranje! Ni u kom slučaju“, vikne jedna od njih. „Ne može da stoji u njegovoj sobi, on uvek zaključava vrata.“ „Stvarno, Kleje, popizdim od toga“, kaže jedna od njih oštro. „Zašto se zaključavaš, Kleje?“ Ćutim. „Zašto zaključavaš vrata, Kleje?“, pita jedna od njih, ne znam više koja. I dalje im ne odgovaram. Razmišljam da li da uzmem jednu od kesa iz MGA ili Kemp Beverli Hilsa ili kutiju cipela iz Privilidža i da je bacim kroz prozor. „Mama, reci mu da mi odgovori. Zašto zaključavaš vrata, Kleje?“ Okrećem se. „Jer ste, kada sam poslednji put ostavio otvorena vrata, maznule pola grama kokaina. Eto zašto.“

Manje od nule 14 Moje sestre ćute. Teenage Enema Nurses in Bondage grupe Kiler Pusi je na radiju; majka pita da li baš to moramo da slušamo, a moje sestre joj kažu da pojača, zatim ćutimo do kraja pesme. Kada smo došli kući, mlada sestra mi kaže pored bazena: „Sereš. Mogu sama sebi da nađem kokain.“ Psihijatar, kod koga odlazim za ove četiri nedelje koliko sam kod kuće, ima bradu, mlad je i vozi mercedes 450 SL, ima kuću u Malibuu. Sešću u njegovu kancelariju sa navučenim zavesama, na Vestvudu, ne skidajući naočare za sunce pušiću cigarete, ponekad sa mentolom, malo ću plakati da bih ga nervirao. Ponekad ću se izdrati na njega i on će mi uzvratiti. Kažem li mu da imam bizarne erotske fantazije, njegovo će se interesovanje primetno povećati. Počeću da se smejem bez razloga, zatim će mi biti muka. Ponekad ga lažem. On će mi ispričati о svojoj ljubavnici i popravkama koje su urađene na kući u Tahu, zažmuriću i upaliću još jednu cigaretu kezeći zube. Ponekad jednostavno ustanem i odem. Sedim u Diparu na Studio Sitiju i čekam Bler, Alanu i Kim. Telefonirale su mi i pozvale me u bioskop, ali sam ja uzeo valijum i zaspao, pa nisam stigao da se nađem s njima. Rekao sam im da ću ih čekati u Diparu. Sedim u separeu pored velikog prozora, naručio sam kafu, ali mi kelnerica nije ništa donela več je počela da briše susedni sto i da uzima druge narudžbine. Dobro je što mi ništa ne donosi jer mi se ruke gadno tresu. Palim cigaretu i primećujem da je iznad šanka velika božična reklama. Neonom osvetljen, plastični Deda Mraz u rukama drži metar dug bombon od stiropora, pored njega je mnogo velikih zelenih i crvenih kutija, pitam se da li ima nečega u njima. Pogled mi se zaustavlja na niskom crnom tipu s majicom Univerzal studija. On sjajno izgleda, sedi dva stola dalje i bulji u mene, sklanjam pogled povlačeći dugi dim cigarete. On ne prestaje da zuri u mom pravcu, čini se da me ne vidi ili da ja nisam prisutan. Ne znam zašto mi ovo pada na pamet. Ljudi se plaše susreta. Pitam se da li je na prodaju. Iznenada me Bler ljubi u obraz i seda za sto zajedno sa Alanom i Kim. Bler mi kaže da su danas Mjurijel odveli u bolnicu zbog anoreksije. „Pala je u nesvest na času filma, pa su je odveli u Kedars Sinaj, koja uopšte nije najbliža bolnica USC-u“, kaže Bler žurno, paleći cigaretu. Kim ima ružičaste naočare za sunce, i pali cigaretu, zatim i Alana traži jednu. „Dolaziš na žurku kod Kim, Kleje?“, pita me Alana. „Pa, Kleje, moraš da dođeš“, kaže Kim. „Kada?“, pitam, znajući da Kim pravi žurke bar jednom nedeljno.

15 BRET ISTON ELIS „Krajem sledeće nedelje“, kaže mi; to verovatno znači da će žurka biti sutra. „Ne znam s kim da dođem“, iznenada kaže Alana. „О, bože, ne znam s kim da dođem“, zastane na trenutak. „Upravo sam to shvatila.“ „Šta je s Klifom? Zar ne izlaziš s Klifom?“, pita je Bler. „Ja izlazim s Klifom“, kaže Kim gledajući Bler. „Oh, da“, kaže Bier. „Ako ti dolaziš s Klifom, ja ću s Vorenom“, kaže Alana. „Ja sam mislila da ti izlaziš s Vorenom“, kaže Kim Bler. Bacim pogled u pravcu Bler. „То je bilo, ali ja ne izlazim s Vorenom“, kaže Bler nervozno. „Vi i niste izlazili. Samo ste se tucali“, kaže Alana. „Šta bilo, šta bilo“, kaže Bler; listajući jelovnik baci pogled na mene, zatim ga skrene. „Da li si spavala s Vorenom?“, pita Kim Alanu. Alana pogleda prvo Bler, pa Kim, zatim mene i kaže: „Nisam“, pa ponovo pogleda Bler i onda Kim. „А ti?“ „Ne, ali mislim da je Klif spavao s Vorenom“, kaže Kim zbunjena na trenutak. „Može biti, ali ja sam mislila da je Klif spavao sa odvratnim pank čudovištem s Velija, s Didi Helman“, kaže Bler. „Nije istina. Ko ti je to rekao?“, pita Alana. Upravo shvatam da sam verovatno ja spavao sa Didi Helman. Shvatam da sam, verovatno, spavao i s Vorenom. No to im ne govorim, jer one to verovatno već znaju. „Didi mi je rekla“, kaže Bler. „Zar nije i tebi rekla?“ „Ne“, kaže Kim. „Nije.“ „Ni meni“, kaže Alana. „Pa, meni jeste“, kaže Bler. „О, šta, bre, ona zna? Zaboga, ta devojka živi u Kalabasasu“, stenjući kaže Alana. Bler razmišlja na trenutak, pa kaže polako i jednolično: „Ako je Klif spavao s Didi, onda mora da je spavao is… Raul om.“ „Ко je Raul?“, pitaju Alana i Kim istovremeno. Otvaram jelovnik, pravim se da ga čitam pitajući se da li sam ja spavao s Raulom. Ime mi se čini poznato. „Njen drugi frajer. Ona je uvek u tim odvratnim trouglovima. To je totalno apsurdno“, kaže Bler zatvarajući jelovnik. „Didi je apsurdna“, kaže Alana. „Raul je crnac, zar ne?“, pita Kim posle nekog vremena. „Jeste. Zašto?“

Manje od nule 16 Ja nisam spavao s Raulom. „Mislim da sam ga jednom videla na bekstejdž žurci u Roksiju“. „Ja sam mislila da je on predozirao.“ „Ne, ne. On je stvarno sladak. Najlepši crnac koga sam videla“, kaže Bler. Alana i Kim se smeju slažući se. Ja zatvaram jelovnik. „Ali zar on nije gej?“, pita Ют s nekim zabrinutim izrazom. „Ко? Klif?“, pita Bler. „Ne, Raul.“ „On je bi. Bi“, kaže Bler, a zatim nesigurno doda: „Mislim.“ „Ja ne verujem da je on ikada spavao sa Didi“, kaže Alana. „Ni ja“, kaže Bler. „Zašto je onda izlazila s njim?“ „Mislila je da je šik imati dečka crnca“, kaže Bler, kojoj ova tema postaje dosadna. „Baš je ljigava“, kaže Alana tresući se od gađenja. Njih tri prekidaju razgovor, zatim Kim kaže: „Nisam imala pojma da je Klif spavao s Raulom.“ „Klif je spavao sa svima“, reče Alana prevrćući očima. Bler me gleda i ja pokušavam da se osmehnem, kelnerica dolazi da naručimo. Kao što sam predvideo, žurka kod Kim je večeras. Idem sa Trentom. Dolazi kod mene sa kravatom, kaže mi da je i ja stavim, pa uzimam crvenu i vezujem je. Kada smo svratili u Santo Pijetr na piće pre žurke, Trent je uhvatio svoj odraz u jednom prozoru i napravio grimasu, zatim je skinuo kravatu; kaže mi da i ja skinem svoju, ionako je više niko na žurci neće imati. U kući na Holmbi Hilu razgovaram s mnogo ljudi, oni mi pričaju о robi koju su kupili u Fred Segalu i kako su nabavili karte za koncert; čujem Trenta da priča svima kakvo je zezanje u bratstvu kojem je pristupio na UCLA. Razgovaram takođe sa Pirsom, prijateljem iz srednje škole, izvinjavam mu se što ga nisam nazvao kada sam se vratio i on mi kaže da se ne ljuti i da sam bled i da mu je neko maznuo BMV koji mu je otac poklonio za maturu. Džulijan je na žurci i ne izgleda da je u daunu, kako je rekla Alana; preplanuo je, kosa mu je i dalje plava, možda je samo malo previše mršav ali inače izgleda sasvim dobro. Džulijan kaže Trentu da mu je žao što se nisu sreli u Kemiju pre neko veče i da je bio zauzet, ja stojim uz Trenta, koji je upravo ispio svoj treći džintonik; čujem da kaže: „То je tako neodgovorno od tebe, jebote.“ Okrećem se dvoumeći se da li da pitam Džulijana šta je hteo kada me je zvao i ostavio poruku, ali kada nam se oči susretnu i kada treba reći zdravo, on sklanja pogled i odlazi u dnevnu sobu. Bler mi prilazi igrajući, pevuši Do You Really Want to Hurt Me?, verovatno je odvaljena, kaže mi da izgledam srećno i pruža

17 BRET ISTON ELIS mi kutiju iz Džerija Manjina šapućući mi na uvo: „Srećan Božić, mače“. Ljubi me. Otvaram kutiju i nalazim maramu. Zahvaljujem joj i kažem da je zaista lepa. Ona kaže da je probam da vidimo da li mi odgovara, kažem da marame obično svima odgovaraju. Ali ona insistira i ja je stavljam, ona se smeje mrmljajući: „Savršeno“, i odlazi do bara po piće. Stojim sam, s maramom oko vrata, u uglu dnevne sobe. Zatim primećujem da je moj diler Rip tu, i to me digne. Rip ima belo tanko bagi odelo, koje je najverovatnije kupio u Parašutu4 i skup crni šešir. Dok pokušava da se probije do mene, Trent ga pita da li je padobranac. „Skačeš? A?“, kaže Trent cerekajući se. Rip zuri u Trenta, koji ne prestaje da se smeje. Džulijan se vratio u sobu i hoće da mu priđem da se pozdravimo, ali Rip hvata moju maramu i uvlači me u praznu sobu. Primećujem da u sobi nema nameštaja i pitam se zbog čega; Rip me lako udara u rame i smeje se. „Kako si, jebote?“ „Sjajno“, kažem. „Zašto u ovoj sobi nema nameštaja?“ „Kim se seli“, kaže on. „Hvala ti što si me zvao, pičko jedna.“ Znam da ni Rip nije pokušao da me nađe, ali mu ipak kažem: „Izvini, tek sam stigao, nema pet dana… Ne znam… ali da znaš da sam se raspitivao za tebe.“ „Eto, sad sam tu. Šta mogu da ti učinim, burazeru?“ „Šta imaš?“, pitam ga. „Koje si časove uzeo, tamo na istoku?“, pita me nezainteresovan da mi odgovori. Iz džepa vadi dve male ispunjene koverte. „Pa, uzeo sam kurs umetnosti, pisanje i muziku.“ „Muziku?“ Rip me prekida praveći se da ga je to zainteresovalo. „Komponuješ?“ „Pa, znaš, malo.“ Ruka mi polazi u džep za novčanik. „Ej, ja imam neke stihove. Napiši mi muziku i napravićemo milione.“ „Milione čega?“ „Vraćaš se nazad?“, pita Rip. Ništa mu ne odgovaram, zurim u pola grama praha koji je prosuo po malom ogledalu. „Ili ćeš ostati… pa ćeš nam svirati…“ Rip se smeje i pali cigaretu. Žiletom razdeljuje gomilicu na četiri duge crte, pruža mi smotanu novčanicu i ja se naginjem da šmrknem jednu crtu. 4 Engl: Parachute znači padobran i spuštati se padobranom. (Prim. prev.)

Manje od nule 18 „Gde?“, pitam ga zabacujući glavu i glasno udišući. „Bože“, kaže Rip naginjući se, „u školu, tupane.“ „Ne znam. Pretpostavljam.“ „Pretpostavljaš.“ On šmrče svoje dve velike, debele crte i vraća mi dvadeset dolara. „Aha“, sležem ramenima i naginjem se. „Slatka marama. Stvarno slatka. Izgleda da se i dalje sviđaš Bleri“, Rip se nasmeši. „Pretpostavljam“, kažem dok šmrčem drugu dugu crtu. „Pretpostavljaš, pretpostavljaš“, Rip se smeje. I ja se nasmejem i ponovo slegnem ramenima. „Dobra je, može gram?“ „Evo ti, burazeru.“ On mi pruža jednu malu kovertu. Dajem mu novčanicu od dvadeset i dve od pedeset dolara, on mi vraća dvadeseticu i kaže: „Božični poklon, OK?“ „Hvala, Ripe.“ „Znaš, ja mislim da bi trebalo da se vratiš tamo“, kaže stavljajući novac u džep. „Nemoj da zajebeš stvar. Ne budi kreten.“ „Kao ti?“ Žalim što sam ovo rekao. Ispalo je glupo. „Kao ja, burazeru“, kaže Rip gubeći ritam. „Ne znam da li želim“, počinjem. „Šta to znači, ne znaš da li želiš?“ „Ne znam. Stvari tamo nisu mnogo drugačije nego ovde.“ Rip postaje nervozan i čini mi se da mu je svejedno da li ja stojim tu sa njim ili ne. „Slušaj, imaš dug odmor, zar ne? Mesec dana?“ „Da, četiri nedelje.“ „Mesec, dakle. Razmisli о tome.“ „Razmisliću.“ Rip prilazi prozoru. „Radiš li još kao DJ.?“, pitam ga paleći cigaretu. „Nikako, čoveče.“ On prstom prelazi preko ogledala skupljajući preostali prah, zatim liže prst a ogledalo vraća u džep. „Kompanija dobro radi. Možda ću se vratiti ako mi zatreba lova. Jedini problem je što mi, verovatno, više ništa neće zatrebati.“ Smeje se. „Dobio sam strašno potkrovlje na Vilširu, apsolutno fantastično.“ „Ozbiljno?“ „Aha. Moraš da svratiš.“ „Hoću.“ Rip seda na prozor i kaže: „Mislim da Alana hoće da se jebe sa mnom. Šta kažeš na to?“

19 BRET ISTON ELIS Ništa mu ne odgovaram. Ne mogu da shvatim zašto kada Rip uopšte ne liči na Dejvida Bouvija, niti je levak i ne živi na Koloniju. „Šta da radim, da je pojebem ili ne?“ „Ne znam“, kažem. „Zašto ne bi?“ Rip ustaje sa prozora i kaže: „Moraš da dođeš do mene, imam Dinu, piratsko izdanje. Platio sam je četiristo dolara. Moraš da dođeš, burazeru.“ „Hoću, svakako, Ripe.“ Izlazimo iz sobe. „Doći ćeš?“ „Što da ne?“ U dnevnoj sobi me presreću dve devojke i kažu mi da ih nazovem. Ne mogu da se setim gde smo se upoznali i jedna od njih me podseća na neko veče u Roksiju. Kažem joj da sam u Roksiju bio mnogo puta, ona se samo smeje i kaže da je svejedno nazovem. Nisam siguran da imam njen telefon i hoću da joj ga zatražim, ali mi Alana prilazi i kaže da je Rip napada i pita me da li ja tu mogu nešto da učinim. Kažem joj da ne znam. I kako Alana počinje da mi priča о Ripu, ja gledam Ripovog cimera koji igra s Bler pored božične jelke. On joj šapuće na uvo i oboje se smeju i klimaju glavom. Tu je i neki stariji tip s podužom, sedom kosom, u Đorđo Armani džemperu i mokasinama, prolazi pored Alane i mene i započinje razgovor s Ripom. Jedan od momaka sa USC-a koji je bio i na žurci kod Bler i ovde je prisutan. On gleda starca, tip ima oko četrdeset pet godina, i zatim se okreće jednoj od devojaka s kojom sam se sreo u Roksiju i složi facu. Primetio je da posmatram šta radi i osmehuje mi se; i ja se njemu osmehnem. Alana ne prestaje da priča i srećom neko pojačava muziku. Prins zavrišti i Alana odlazi kada čuje pesmu uz koju hoće da igra. Prilazi mi dečko sa USC-a, Grifin, i nudi me šampanjcem. Kažem mu da hoću i on odlazi do bara. Tražim kupatilo da bih ušmrkao još jednu crtu. Treba da prođem kroz Kiminu sobu da bih došao do kupatila, jer je na donjem brava slomljena, i kako prilazim vratima, Trent mi se ispreči izlazeći iz sobe. „Idi u donje kupatilo“, kaže. „Zašto?“ „Jer se Džulijan, Kim i Derf ovde tucaju.“ Ukipio sam se. „Derf je ovde?“, pitam. „Hajde sa mnom“, kaže Trent. Izlazim s Trentom do njegovih kola. „Upadaj“, kaže. Otvaram vrata i ulazim u BMV. „Šta hoćeš?“, pitam ga kada je ušao i seo za volan. On iz džepa vadi flašicu. „Malo kokaina“, kaže sa lažnim južnjačkim otezanjem.

Manje od nule 20 Nisam mu rekao da sam već šmrknuo, on vadi zlatnu kašičicu i uzima njome prah i prinosi nosu, to ponavlja četiri puta. Potom pušta istu kasetu koja se vrti na žurci i dodaje mi flašicu i kašičicu. Šmrćem i ja četiri puta, na oči mi pođu suze i ja ih progutam. Ova koka je lošija od one koju mi je Rip dao, pitam se da li ju je Trent nabavio od Džulijana. „Zašto ne bismo otišli u Palm Springs na nedelju dana dok si još ovde?“, predlaže mi. „Može. Palm Springs, što da ne“, kažem mu. „Slušaj, ja ulazim.“ Ostavljam Trenta samog u kolima, ulazim u kuću i odlazim pravo do bara gde stoji Grifin držeći dve čaše šampanjca. „Mislim da je malo izvetrio“, kaže. „Šta?“ „Kažem, tvoj je šampanjac izvetrio.“ „А!“ Zastajem pometen na tren. „Nema veze.“ Ispijam čašu i on mi natoči još jednu. „Još je dosta dobar“, kaže on ispivši svoj šampanjac. „Hoćeš još?“ „Svakako.“ Ispijam drugu čašu i on mi toči treću. „Hvala.“ „Devojka s kojom sam došao upravo je otišla sa Japancem u Ingliš Bit majici i uskim pantalonama. Znaš ко je on?“ „Ne.“ „Kimin frizer.“ „Divlje“, kažem ispivši čašu šampanjca i gledajući Bler na drugom kraju sobe. Oči nam se susreću i ona se osmehuje i pravi grimasu. Ja joj uzvraćam osmeh ali ne pravim grimasu. Grifin je to primetio i glasno kaže, nadjačavajući muziku: „Ti si taj s kojim Bler izlazi, zar ne?“ „Pa, izlazili smo.“ „Mislio sam da ste još zajedno.“ „Možda i jesmo“, kažem točeći još jednu čašu šampanjca. „Ne znam.“ „Ona često priča о tebi.“ „Stvarno? Pa…“, glas mi se gubi. Dugo ćutimo. „Sviđa mi se tvoja marama“, kaže Grilin. „Hvala.“ Iskapio sam čašu i natočio još jednu, pitam se koliko je sati i koliko dugo sam ovde. Spuštam se s koke, ali me hvata šampanjac. Grifin duboko udiše i kaže: „Ej, hoćeš do mene? Matori su otišli u Rim za Božić.“ Neko je promenio traku, uzdahnem i pogledam čašu šampanjca u njegovim rukama, zatim brzo ispijem svoju i kažem mu, svakako, zašto da ne. Grifin stoji kraj prozora svoje spavaće sobe i gleda u dvorište, bazen, na sebi ima samo gaćice. Ja sedim na podu i pušim, naslonjen na krevet, pun dosade, trezan. Grifin se okreće ka meni i sporo, nespretno, skida donji veš; primećujem da je sav pocrneo, počinjem da se pitam zašto i malo mi je falilo da se nasmejem.

21 BRET ISTON ELIS Budim se pre zore. Usta su mi suva i ne mogu da odlepim jezik od nepca. Čvrsto zatvaram oči pokušavajući ponovo da zaspim, ali digitalni sat na noćnom ormariću pokazuje da je pola pet i ja tek sada shvatam gde se nalazim. Pogledam Grifina, koji leži na drugoj strani velikog bračnog kreveta. Ne želim da ga probudim, ustajem što pažljivije mogu i odlazim u kupatilo zatvarajući vrata za sobom. Ispišam se i zatim buljim u sebe golog u ogledalu, na trenutak. Naginjem se nad lavaboom, odvrćem slavinu i umivam se hladnom vodom. Zatim se ponovo gledam u ogledalu, ovaj put duže. Vraćam se u spavaću sobu i oblačim gaćice, uverivši se da nisu Grifinove, potom se osvrćem po sobi i uspaničim se jer ne mogu da nađem odelo. Padne mi na pamet da smo prošlu noć počeli u dnevnoj sobi i tiho silazim niz stepenice velike, prazne palate. Ulazim u dnevnu sobu i tamo nalazim svoje odelo. Brzo se oblačim. Dok zakopčavam pantalone, crna služavka u plavoj kecelji, sa kovrdžavom kosom, prolazi pored vrata i baca pogled na mene, rutinski kao da je prisustvo mladića koji nasred dnevne sobe navlači pantalone u pet ujutru nešto sasvim uobičajeno. Ona odlazi, a ja se mučim da nađem izlaz. Napokon ga nalazim i napuštam kuću, kažem sebi da sinoć nisam bio loš. Sedam u kola i otvaram pregradak, uradim jednu crtu tek da me drži do kuće. Zatim izlazim kroz kapiju Grifinovog dvorišta na Sanset bulevar. Uključujem radio, glasno. Ulice su potpuno prazne i brzo vozim. Približavam se crvenom svetlu s namerom da se ne zaustavljam, ali stajem pošto sam ugledao reklamni pano koji se ne sećam da sam ranije video. Na njemu piše „Nestani ovde“; iako je to verovatno reklama za neko odmaralište ipak me izluđuje, pri tiskam na gas i uz škripu guma ostavljam semafor. Stavljam naočare za sunce iako je još prilično mračno napolju, neprestano gledam u retrovizor pod čudnim utiskom da me neko prati. Dolazim do drugog semafora i tu mi pada na pamet da sam kod Grifina zaboravio maramu koju mi je Bler poklonila. Moja kuća leži na brdu zvanom Malholand i kako pritisnem dugme za otvaranje kapije, ugledam Veli. Gledam zoru novog dana, svog petog kod kuće, zatim ulazim u dvorište, na parking, i zaustavljam se pored majčinih kola, kraj kojih je parkiran meni nepoznat ferari. Sedim u kolima do kraja pesme i zatim izlazim i odlazim do vrata, nalazim ključ i otvaram ih. Penjem se uz stepenice u svoju spavaću sobu i zaključavam vrata, palim cigaretu i uključujem televizor utišavajući mu zvuk, zatim odlazim do ormana po valijum što sam ga sakrio ispod džempera od kašmira. Pošto sam dobro pogledao malu žutu tabletu s rupom u sredini zaključujem da mi nije potrebna i vraćam je. Skidam se i

Manje od nule 22 gledam na sat, isti onakav kakav ima Grifin, primećujem da mi je ostalo samo nekoliko sati za spavanje jer treba da ručam sa ocem, zato proveravam da li sam sat namestio da zvoni i ležem buljeći u televizor, jer sam jednom čuo da ti se prispava ako dovoljno dugo buljiš u ekran. Sat zvoni u jedanaest. Na radiju je pesma Artificial Insemination, čekam da se završi da bih otvorio oči i ustao. Sunce ulazi u sobu kroz venecijanere, u ogledalu pronalazim svoju facu s divljim, izgubljenim pogledom. Ulazim u kupatilo i pregledam lice i telo; napinjem mišiće nekoliko puta razmišljajući da li da se ošišam; zaključujem da bi stvarno trebalo da pocrnim. Odlazim da nađem kovertu koju sam takođe sakrio ispod džempera od kašmira, otvaram je i odvajam sebi dve crte koke koju sam sinoć kupio od Ripa. Ušmrčem ih i odmah se bolje osećam. Silazim niz stepenice samo u gaćicama, iako je jedanaest, mislim da još niko nije ustao. Vrata majčine sobe su zatvorena, verovatno zaključana. Izlazim napolje i skačem u bazen da otplivam svojih dvadeset brzih krugova. Posle plivanja odlazim u kuhinju i tamo se brišem peškirom, zatim uzimam pomorandžu iz frižidera, ljuštim je dok se penjem u svoju sobu da bih se tuširao. Pomorandžu pojedem i zatim odem pod tuš. Shvatam da nema vremena za tegove. Vraćam se u sobu i palim MTV odvrćući zvuk zaista glasno. Ušmrčem još jednu crtu i odlazim da se nađem sa ocem. Ne volim da sam na Vilširu u vreme ručka. Uvek ima previše kola, starci i spremačice čekaju autobuse pa ja onda zveram okolo, pušim previše i odvrćem radio do daske. Upravo sada se ništa ne kreće iako je zeleno. Dok ovako čekam, gledam po susednim kolima, pokušavam da ovde na Vilširu ili Sansetu susretnem pogled drugih vozača zaglavljenih u gužvi. Kada ne uspem, a to se obično dešava, samo vratim naočare i polako krenem napred. Kako skrećem na Sanset, prolazim pored reklame koju sam video ovog jutra; na njoj piše „Nestani ovde“; odvraćam pogled od nje i pokušavam da je zaboravim. Kancelarije moga oca su u Senčeri Sitiju. Čekam ga u velikom, bogato opremljenom holu i zezam se sa sekretaricama flertujući s jednom veoma lepom plavušom. Ne smeta mi što otac pušta da ga čekam pola sata dok je na nekom sastanku i što me, kada se pojavi, pita zašto sam zakasnio. Ne ide mi se na ručak danas, radije bih na plažu, radije bih prespavao ceo dan ili bio pored bazena. Ipak sam ljubazan, osmehujem mu se i klimam glavom, pravim se da slušam sva njegova pitanja о koledžu i usrdno mu odgovaram. Ne nervira me

23 BRET ISTON ELIS mnogo što on na putu do Ma Mezona spušta krov svog mercedesa 450 i što stavlja kasetu Boba Segera, pokušavajući na čudan način da ostvari komunikaciju. Takođe me ne ljuti što za vreme ručka našem stolu svaki čas prilaze očevi poslovni partneri iz filmske industrije, i što me on predstavlja sa „moj sin“; biznismeni liče jedan na drugog i počinje da mi bude žao što nisam poneo ostatak koke. Moj otac izgleda zdravo, ako ga ne gledaš suviše dugo. Preplanuo je i pre dve nedelje su mu u Palm Springsu presadili kosu, pa sad ima bujnu plavkastu frizuru. Bio je i na zatezanju lica. Dok su mu to radili, otišao sam da ga posetim u bolnici Kedars-Sinaj; sećam se njegovog lica u zavojima i kako ga je on pažljivo dodirivao. „Zašto ne uzmeš ono što obično jedeš?“, pitam zainteresovano pošto smo naručili. On se smeje pokazujući mi krunice. „Nutricionista mi ne bi dozvolio.“ „А!“ „Kako ti je majka?“, pita hladno. „Dobro je.“ „Je li stvarno dobro?“ „Da, zaista je dobro.“ Za trenutak hoću da mu kažem za ferari parkiran u dvorištu. „Jesi li siguran?“ „Nemaš zbog čega da brineš.“ „То je dobro“, on zastane. „Da li još viđa dr Krejna?“ „Aha.“ „То je dobro.“ Usledi pauza. Još jedan biznismen nam prilazi, zatim odlazi. „Pa, Kleje, šta bi hteo za Božić?“ „Ništa“, kažem posle kratkog ćutanja. „Da li hoćeš da se ponovo pretplatiš na Verajeti?“ „То sam već učinio.“ Još jedna pauza. „Treba li ti novac?“ „Ne“, kažem znajući da će mi ga staviti u džep kasnije kada budemo izlazili iz Ma Mezona ili dok se budemo vraćali u njegovu kancelariju. „Mršav si“, kaže on. „Hmmm.“ „I bled.“ „То je od droge“, promrmljam. „Nisam te čuo.“ Pogledam ga i kažem: „Dobio sam pet kila od kada sam se vratio kući.“ „О“, kaže on i natoči sebi čašu belog vina.

Manje od nule 24 Još jedan biznismen dolazi do stola. Pošto je otišao, otac se okreće meni i pita me: „Hoćeš li u Palm Springs za Božić?“ Pred kraj četvrte godine gimnazije pobegao sam jedan dan iz škole i otišao u Palm Springs. Vozio sam se sam ka Palm Springsu i slušao trake koje sam nekada voleo. Stao sam kod Mekdonaldsa na Sanlendu da popijem кока-kolu, zatim sam vozio u pustinju i parkirao kola ispred stare kuće. Nije mi se svidela nova koju je porodica kupila; u stvari, ta kuća je sasvim OKali nije kao stara. Stara kuća je prazna i izgledala je zapušteno i prljavo, zarasla je u korov i antena je pala sa krova, konzerve su ležale na onome što je nekada bio travnjak. Bazen je bio prazan isećanja su počela da mise vraćaju, morao sam, onako u školskoj uniformi, da sednem na stepenice praznog bazena i da zaplačem. Sećam se da smo dolazili u petak uveče i vraćali se u nedelju uveče, popodneva smo provodili kartajući se sa bakom u ležaljkama kraj bazena. Ali ta sećanja su bledela pred praznim konzervama piva razbacanim svuda po suvom travnjaku i slomljenim prozorima. Tetka je pokušala da proda kuću, ali je, pretpostavljam, postala i suviše sentimentalna pa je odustala. Otac se zbog toga naljutio na nju. Ali ubrzo su prestali da govore о prodaji kuće i ona je ostala da trune između njih. Nisam otišao tog dana u Palm Springs da razgledam kuću i okolinu, niti da bih pobegao s časova.Pretpostavljam da sam otišao tamo da bih se setio kako su stvari nekada bile. Ne znam tačno. Na povratku kući sa ručka, stajem u Kedars-Sinaju da posetim Mjurijel jer mi je Bler rekla da ona hoće da me vidi. Mjurijel je veoma bleda i toliko mršava da joj se vene na vratu jasno vide. Ima i tamne podočnjake. Ružičasti karmin koji je stavila grozno se slaže s njenim bledim licem; gleda neki aerobik šou na TVu; nekoliko brojeva Glamura, Voga i Intervjua leže pored kreveta. Zavese su navučene i ona me moli da ih razgrnem. Pošto sam to učinio, stavlja naočare za sunce i kaže mi da „apsolutno umire“ za cigaretom. Kažem joj da ih nemam. Ona sleže ramenima i pojačava televizor i smeje se ljudima što rade vežbe. Ona ne priča mnogo, što mi potpuno odgovara jer ni ja nemam šta da kažem. Napuštam parking Kedars-Sinaja i nekoliko puta skrenem na pogrešnom mestu, tako da završavam na Santa Moniki. Uzdišem i palim radio, devojke pevaju о zemljotresu u Los Anđelesu. „My surfboard's ready for the tidal wave.“ Neka kola se zaustavljaju pored mene na sledećem semaforu, okrećem se da vidim ко je u njima. Dva tipa u fijatu, oba s kratko ošišanom kosom i čupavim brkovima, u kariranim košuljama s kratkim rukavima i skijaškim prslucima. Jedan od njih baci iznenađen i zaprepašten pogled na mene, i zatim govori

25 BRET ISTON ELIS nešto svom prijatelju pa me obojica pogledaju. „Smack, smack, I fell in a crack.“ Vozač spušta prozor, ja se uznemirujem, i pita me nešto. Moji prozori su zatvoreni i krov nije spušten pa mu ništa ne odgovaram. On ponavlja pitanje, siguran da sam ja neki glumac. „Now I'm part of the debris“, cvile devojke. Zeleno se pali i ja odlazim, ali sam u levoj traci i petak je po podne, oko pet sati, gužva, pa me fijat sustiže na sledećem semaforu. Oba blesava pedera se smeju pokazujući prstom na mene, ponavljaju to jebeno pitanje opet i opet. Na kraju, nepropisno skrećem i dolazim u sporednu ulicu, tu se parkiram na minut, gasim radio i uzimam cigaretu. S Ripom treba da se nađem u Kafeu Kazino na Vestvudu, on se još nije pojavio. Na Vestvudu nema šta da se radi. Pretopio je za šetnju, sve filmove sam već gledao, neke i po dva puta. Sedim ispod suncobrana i pijem perije i sok od grejpfruta i gledam kola što se kotrljaju po vrućini. Palim cigaretu i zurim u flašu perijea. Dve devojke, oko šesnaest-sedamnaest godina, obe s kratkom kosom, sede za stolom pored moga, gledam ih i one mene gledaju; jedna od njih ljušti pomorandžu a druga pije espreso. Ona koja ljušti pomorandžu pita drugu da li da stavi kestenjastu traku u kosu. Devojka sa espresom uzme gutljaj i kaže joj ne. Ona je pita za druge boje, antracitnu. Devojka sa espresom uzima još jedan srk, razmišlja na trenutak i kaže joj ne, trebalo bi da bude crvena, ako ne crvena onda ljubičasta, ali definitivno ne ni kestenjasta ni antracitna. Pogledam je i ona mene pogleda, zatim spustim pogled na flašu perijea. Devojka sa espresom zastane na nekoliko sekundi i potom pita: „Koja je to antracitna boja?“ Crni porše sa zatamnjenim staklima staje pred Kafeom Kazino i iz njega izlazi Džulijan. Vidi me, i, mada izgleda ne želi, prilazi mi. Jednu ruku mi spušta na rame a drugom se rukujemo. „Džulijane“, kažem, „kako si?“ „Ćao, Kleje“, kaže on. „Šta radiš? Koliko dugo si ovde?“ „Тек pet dana“, kažem. „Тек pet dana.“ „I šta radiš?“, pita on. „Šta se dešava?“ „Čekam Ripa.“ Džulijan izgleda iscrpljeno, ali mu ja kažem da izgleda sjajno i on meni kaže da izgledam sjajno, iako bi trebalo da pocrnim. „Ej, čuješ“, počinje, „žao mi je što se nisam pojavio u Kemiju da se nađem s tobom i Trentom, žao mi je što sam propustio zezanje na žurci, ali znaš… nešto sam u frci u poslednje vreme i, razumeš… zaboravio sam. Nisam čak bio ni kod kuće.“ Džulijan se udari po čelu. „О, čoveče, keva mi je sto posto popizdela.“

Manje od nule 26 Zastane ali se ne osmehne. „Dosta mi je ljudi.“ Gleda pored mene. „О, sranje, ne znam.“ Gledam crni porše i pokušavam da vidim kroz zatamnjena stakla ima li nekoga unutra. Džulijan počinje da se igra ključevima. „Treba li ti šta, čoveče?“, pita me. „Razumeš, sviđaš mi se i ako ti nešto zatreba, slobodno dođi do mene, OK?“ „Hvala. Ne treba mi ništa, stvarno ne.“ Zastajem jer me je obuzela tuga. „Džulijane, kako si? Trebalo bi da smo zajedno. Dugo te nisam video.“ Stanem. „Nedostajao si mi.“ Džulijan je prestao da se igra ključevima i odvraća pogled od mene. „Dobro sam. Kako je bilo… o, sranje, gde si bio, u Vermontu?“ „Ne, u Nju Hempširu.“ „Oh, da. I kako je bilo?“ „ОК. Čuo sam da si otišao sa USC-a.“ „Oh, da. Nisam mogao. Zajebano je. Možda ću sledeće godine, razumeš?“ „Da…“, kažem. „Jesi li razgovarao s Trentom?“ „О, čoveče, kada budem hteo da se vidim s njim, videću…“ Usledi pauza, ovaj put duža. „Šta si radio?“, pitam na kraju. „Šta?“ „Gde si bio? Šta si radio?“ „Oh, ne znam. Okolo. Otišao sam na koncert Toma Petija u… Forum. Pevao je, oh, znaš, onu stvar koju smo slušali. ..“ Džulijan zatvara oči pokušavajući da se seti. „О, sranje, znaš…“ Mrmlja, zatim peva. „Straight into darkness, we went straight into darkness, out over that line, yeah straight into night…“ 5 Dve devojke pogledaju ka nama. Ja gledam u flašu perijea pomalo smeten i kažem: „Da, sećam se.“ „Volim tu pesmu“, kaže on. „Da, i ja“, kažem. „Šta si radio?“ „Ništa dobro“, smeje se. „О, ne znam, muvao sam se okolo.“ „Zvao si me i ostavio si poruku, zar ne?“ „О, da.“ „Šta ti treba?“ „О, zaboravi, ništa važno.“ „Ma, hajde, šta je to?“ „Kažem, zaboravi, Kleje.“ On skida naočare za sunce i žmirka, oči su mu bezizrazne, jedino što mi pada na pamet da ga pitam jeste: „Kakav je bio koncert?“ 5 Engl.: „Pravo u tamu, išli smo pravo u tamu, napolje preko linije, da, pravo u tamu, pravo u noć…“ (Prim. prev.)

27 BRET ISTON ELIS „Šta?“ On počinje da grize nokte. „Koncert. Kakav je bio?“ Bulji nekuda. Dve devojke ustaju i odlaze. „Bio je sranje, čoveče. Pravo sranje“, kaže na kraju i odlazi. „Vidimo se.“ „Da, vidimo se“, kažem i pogledam porše osećajući da tamo ima nekoga. Rip se nije pojavio u Kafeu Kazino, zove me kasnije, oko tri sata, i kaže mi da dođem do njega na Vilšir. Spin, njegov cimer, sunča se go na balkonu. Devo su na stereu. Ulazim u Ripovu sobu, on je još u krevetu, go, na noćnom ormariću pored kreveta je ogledalce i on na njemu deli koku. Kaže mi da uđem i sednem ili da proverim kakav je pogled s njegovog prozora. Prilazim prozoru, on mi pokazuje na ogledalce i pita me da li i ja hoću, kažem mu da neću, ne sada. Veoma mlad dečko, možda petnaest-šesnaest godina, preplanuo, izlazi iz kupatila, zakopčava šlic i namešta kaiš. Seda na ivicu kreveta i oblači čizme koje su mu izgleda velike. Ovaj klinac ima veoma kratku i oštru kosu, Fear majicu i crni kožni steznik na jednom zglobu. Rip mu se ne obraća i ja se pravim kao da klinac nije prisutan. On ustaje i gleda Ripa, zatim izlazi. S mesta na kome sedim gledam kako Spin ustaje i ulazi u kuhinju, i dalje go, i počinje da cedi grejpfurt u veliki stakleni bokal. Zove Ripa iz kuhinje: „Jesi li rezervisao za Klifa u Mortonu?“ „Da, srce“, odgovara Rip, pre nego što će dunuti koku. Počinjem da se pitam zašto me je Rip zvao da dođem ovamo, zašto se nismo našli negde napolju. Na zidu iznad Ripovog kreveta visi skupo uramljeni poster Bič Bojsa, gledam ga i pokušavam da se setim koji je od njih umro, dok Rip šmrče još tri crte. Rip zabaci glavu, protrese je i glasno udahne, zatim me pogleda i pita šta sam radio u Kafeu Kazino na Vestvudu kada se on jasno seća da mi je rekao da se nađemo u Kafeu Kazino na Beverli Hilsu. Kažem mu da sam siguran da je rekao da ćemo se naći u Kafeu Kazino na Vestvudu. Rip kaže: „Ne, ne sasvim“, i zatim, „u stvari, nije važno.“ „Da, pretpostavljam.“ „Šta ti treba?“ Vadim novčanik i čini mi se da Rip nije bio ni u Kafeu Kazino na Beverli Hilsu. Trent telefonira u svojoj sobi i pokušava da uradi koku od nekog dilera koji živi u Malibuu jer nije mogao da nađe Džulijana. Posle priče od dvadeset minuta s tim tipom on spušta slušalicu i okreće se ka meni. Slegnem ramenima i zapalim cigaretu. Telefon zvoni dok mi Trent ponavlja da će ići da gleda film,

Manje od nule 28 bilo koji film, na Vestvudu, jer od petka igra oko devet novih filmova. Trent uzdahne i zatim se javi na telefon. Novi diler. Veza je vrlo loša. Trent spušta slušalicu i ja kažem da bismo mogli da idemo od četiri. Trent mi kaže da bi možda trebalo da izađem sa Danijelom ili Ripom ili s nekom od svojih „pederskih prijateljica“. „Danijel nije peder“, kažem i dosađujući se menjam programe na televizoru. „Svi misle da jeste.“ „Ко, na primer?“ „Bler.“ „Vidiš, nije.“ „Reci to Bler.“ „Ja se više ne viđam s njom. To je gotovo, Trente“, kažem mu pokušavajući da budem ubedljiv. „Ne mislim da ona tako misli“, kaže Trent; ležući na krevet, on upravlja pogled u plafon. Na kraju ga pitam: „Zašto se ti brineš?“ „Možda i ne brinem.“ Uzdiše. Trent prelazi na drugu temu i kaže mi da treba da odem s njim na žurku koju neko pravi za novu grupu u Roksiju. Pitam ко pravi, on mi kaže da ne zna tačno. „Za koju grupu?“, pitam. „Neku novu.“ „Koju novu?“ „Ne znam, Kleje.“ Pas laje iz prizemlja. „Možda“, kažem mu. „Danijel pravi žurku večeras.“ „О, sjajno“, kaže sarkastično, „pederska zabava.“ Telefon ponovo zvoni. „Jebi se“, kažem mu. „Isuse!“, viče Trent i pridižući se uzima slušalicu, dere se u nju: „Tvoja glupa, jebena koka mi ne treba!“ Ćuti na tren pa kaže: „Evo, odmah silazim.“ Spušta slušalicu i pogleda me. „Ко je to?“ „Moja keva. Zove iz prizemlja.“ Odlazimo niz stepenice. Služavka sedi u dnevnoj sobi i gleda MTV sa potpuno izgubljenim izrazom lica. Trent mi kaže da ona ne voli da čisti dok ima nekoga u kući. „Ionako je uvek na dopu. Mamu grize savest od kada joj je porodica ubijena u El Salvadoru, ali mislim da će je pre ili kasnije najuriti.“ Trent joj prilazi i ona nervozno diže pogled i smeši se. Trent pokušava da joj kaže nešto na španskom ali ne može da komunicira s njom. Ona ga belo gleda,

29 BRET ISTON ELIS pokušava da klimne glavom i da se nasmeši. Trent se okreće i kaže: „Eto, opet se uradila.“ U kuhinji, Trentova majka puši i dovršava tab,6 sprema se da ide na modnu reviju u Senčeri Siti. Trent uzima iz frižidera bokal sa dušom i sebi toči čašu, pita hoću li i ja. Kažem mu da neću. Gleda majku i otpija gutljaj. Niko ništa ne govori bezmalo dva minuta, sve dok Trentova majka ne kaže: „Zdravo“. Trent joj ne odgovara, mene pita: „Hoćeš večeras u Roksi ili ne, Kleje?“ „Mislim da neću“, kažem mu pitajući se staje htela njegova majka. „Ti nećeš?“ „Mislim da ću na Danijelovu žurku.“ „Sjajno“, kaže on. Hoću da ga pitam da li će u bioskop, ali telefon u njegovoj sobi zazvoni i on izjuri iz kuhinje da se javi. Vraćam se u dnevnu sobu i zurim kroz prozor gledajući Trentovu majku kako ulazi u kola i odlazi. Služavka iz El Salvadora ustaje i polako odlazi u kupatilo, odakle čujem smeh, zatim povraćanje, pa ponovo smeh. Trent, nadrkan, ulazi u dnevnu sobu i seda pred televizor; poziv verovatno nije bio dobar. „Mislim da je tvoja služavka bolesna“, kažem. Trent pogleda ka kupatilu i kaže: „Opet pravi sranja?“ Sedam na drugi kauč. „Pretpostavljam.“ „Mama će je uskoro izbaciti.“ Uzima gutljaj đusa koji još drži u ruci i gleda MTV. Ja zveram kroz prozor. „Neću da izlazim“, kaže on na kraju. Ni meni se ne ide u bioskop, počinjem da razmišljam s kim bih mogao da odem na Danijelovu žurku. Možda sa Bler. „Hoćeš li da gledaš Osmog putnika?“, pita Trent zatvorenih očiju; noge je ispružio na niski stakleni sto za kafu. „Od toga će ona totalno poludeti.“ Odlučio sam da povedem Bler na žurku kod Danijela. Došao sam po nju na Beverli Hils. Ona je stavila ružičasti šešir, ima plavu mini suknju, žute rukavice i naočare za sunce, kaže mi da ju je neko danas u Fredu Segalu pozvao u bend. Pominje mi da bi htela to da radi, da počne sa malo novog talasa. Nasmešim joj se i kažem joj da to zvuči kao dobra ideja, nisam sasvim siguran da nije bila sarkastična. Čvršće stežem volan. Jedva da koga poznajem na žurci, na kraju uspevam da pronađem Danijela pored bazena. Sedi pijan i sam, ima crne farmerke i belu majicu sa natpisom Specials i naočare za sunce. Sedam pored njega dok je Bler otišla po 6 Engl.: Pivo bez alkohola. (Prim. prev.)

Manje od nule 30 piće. Ne znam da li je Danijel potpuno pijan ili posmatra vodu, ali ipak progovara: „Zdravo, Kleje.“ „Ćao, Danijele.“ „Dobro se zabavljaš?“, pita, lagano se okrećući ka meni. „Тек sam stigao.“ „О!“ Ćuti tren. „S kim si došao?“ „Sa Bler. Ona je otišla po piće.“ Skidam naočare i gledam njegovu ruku u zavoju. „Mislim da ona misli da smo zajedno.“ Danijel ne skida naočare za sunce, klimne mi glavom ali se ne osmehne. Ponovo stavljam naočare. Danijel se okreće bazenu. „Gde su ti roditelji?“, pitam. „Moji roditelji?“ „Da.“ „U Japanu, mislim.“ „Šta rade tamo?“ „Kupuju.“ Klimam glavom. „Mogli bi da budu i u Aspenu“, kaže. „Ima li kakve razlike?“ Bler dolazi noseći u jednoj ruci džin-tonik a u drugoj pivo, pruža mi pivo, pali cigaretu i kaže: „Nemoj da razgovaraš sa onim tipom u plavo-crvenoj Polo majici. On je džanki“, i zatim:„Da li su mi se naočare iskrivile?“ „Nisu“, kažem joj, ona se nasmeši i zatim stavi ruku na moju nogu i šapne mi: „Nikoga ne poznajem ovde. Hajde da odemo. Sad, odmah.“ Baci pogled na Danijela. „Je li on živ?“ „Ne znam.“ „Šta?“ Danijel se okreće da bi nas pogledao. „Ćao, Bler.“ „Ćao, Danijele“, kaže Bler. „Odlazimo“, kažem mu pomalo uzbuđen od Blerinog šapata i ruke na mojoj nozi. „Zašto?“ „Zašto? Pa, zbog…“, glas mi se gubi. „Ali tek ste došli.“ „Ali moramo da idemo, zaista.“ Ni meni se ne ostaje, radije bih otišao do Bler. „Ostanite.“ Danijel pokušava da ustane iz ležaljke, ali mu to ne uspeva. „Zašto?“, pitam. To ga zbunjuje, pretpostavljam, jer ćuti. Bler me pogleda. „Da biste bili ovde“, kaže on. „Bler se ne oseća dobro“, kažem mu. „Hteo sam da upoznaš Karltona i Sesil. Trebalo je da su već ovde ali im je mašina crkla kod Palisada i…“ Danijel uzdiše i ponovo gleda u bazen. „Izvini, burazeru“, kažem mu ustajući, „izaći ćemo na ručak.“

31 BRET ISTON ELIS „Karlton ide u AFI.“ „Bler se stvarno ne… Ona hoće da idemo. Sada, odmah.“ Bler klima glavom i nakašlje se. „Možda cu ja navratiti kasnije“, kažem mu, osećajući krivicu što tako rano odlazim; osećajući krivicu što odlazim kod Bler. „Nećeš.“ Danijel seda i ponovo uzdahne. Bler postaje nestrpljiva. „Slušaj, neću da se raspravljam celo jebeno veče. Idemo, Kleje.“ Ispija ostatak džin-tonika. „Vidimo se, Danijele. Mi sad odlazimo, OK?“, kažem. „Ćao.“ Danijel kaže da će me nazvati sutra. „Da izađemo na ručak?“ „Sjajno“, kažem mu bez previše entuzijazma. „Ručak.“ U kolima, Bler mi kaže: „Idemo nekuda. Požuri.“ Razmišljam. Zašto to već jednom ne kažeš? „Kuda?“, pitam. Ona zastane, zatim kaže ime kluba. „Ostavio sam novčanik kod kuće“, lažem. „Imam ja propusnicu“, kaže ona, znajući da lažem. „Stvarno mi se ne ide.“ Ona pojačava radio i pevuši uz pesmu; razmišljam da li jednostavno da vozim do njene kuće. Vozim dalje ne znajući tačno kuda da idem. Stajemo kod kafića na Beverli Hilsu i, pošto smo se vratili u kola, pitam je: „Kuda bi ti večeras?“ „Hoću da idem…“, zastane, „kući.“ Ležim u Blerinom krevetu. Tu su sve neke preparirane životinje na podu i oko nogu kreveta i, okrećući se na leđa, pod sobom osetim nešto tvrdo, prekriveno krznom, pođem rukom i nađem prepariranu mačku. Bacam je na pod. Ustajem i odlazim da se istuširam. Pošto sam osušio kosu, peškir vezujem oko pasa i vraćam se u njenu sobu, počinjem da se oblačim. Bler puši i gleda MTV, zvuk je vrlo tih. „Hoćeš li me zvati pre Božića?“, pita. „Možda“, navlačim džemper razmišljajući zašto sam uopšte došao ovamo. „Još imaš moj broj, zar ne?“ Dohvatila je notes i počela da ga zapisuje. „Da, Bler. Imam tvoj broj telefona. Javiću se.“ Zakopčao sam farmerke i okrenuo se da pođem. „Kleje?“ „Da, Bler.“ „Ako se ne vidimo pre Božića“, zastane, „lepo se provedi.“ Gledam je na trenutak. „I ti, takođe.“

Manje od nule 32 Ona podiže crnu punjenu mačku i pomiluje je po glavi. Ja izlazim i dok zatvaram vrata, ona glasno šapne „Kleje?“. Zastanem ali se ne okrećem. „Da?“ „Ništa.“ U gradu kiša odavno nije padala i tih dana bi me Bler zvala i govorila mi da treba da se nađemo i da odemo na plažu. Ali ja sam obično bio ustondiran ili umoran ili me je jednostavno mrzelo da ustanem, pa mi je čak i to da izađem sa Bler i da sedim pod suncobranom bilo teško. Tako smo nas dvoje odlučili da odemo u Paharo Dinas u Montreju gdeje bilo svežije i gde se more svetluca i zeleni i gde je kuča mojih roditelja. Odvezli smo se mojim kolima i spavali u najvećoj spavaćoj sobi, otišli smo u grad i kupili klopu i cigarete i sveće. U gradu se ništa nije dešavalo; bili su tamo jedan stari bioskop kome je potrebno krečenje, galebovi i trošni dokovi, ribar, Meksikanac što je zazviždao za Bler, i stara crkva. Bler ju je fotografisala, ali nije ušla unutra. U garaži smo pronašli sanduk šampanjca i popili sve za nedelju dana. Flašu bismo obično otvorili posle prepodnevne šetnje. Vodili smo ljubav rano ujutru ili u dnevnoj sobi ili na podu najveće spavaće sobe, zatvarali smo salone i palili sveće koje smo kupili u gradu, gledali senke na belom zidu kako se kreću, klize. Kuća je bila stara i izbledela, imala je dvorište i teniski teren ali nismo igrali tenis. Umesto toga, tumarao sam po kući i slušao ploče koje sam nekada voleo, seo bih u dvorište i ispio šampanjac što je ostao. Kuća mi se nije posebno sviđala i ponekad sam morao da izađem na terasu jer nisam mogao da podnesem bele zidove, venecijanere i crnu opeku u kuhinji. Šetao sam noću plažom i sedao na vlažni pesak da popušim cigaretu i zurim u osvetljenu kuću u kojoj se nazirala Blerina silueta u dnevnoj sobi. Razgovarala je telefonom s nekim u Palm Springsu. Kada bih se vratio u kuću, oboje bismo već bili pijani i ona bi predložila da odemo na kupanje, ali bi bilo suviše tamno i hladno, pa bismo sedeli u džakuziju u dvorištu i tu vodili ljubav. Preko dana sam sedeo u dnevnoj sobi i pokušavao da čitam San Francisko kronikl dok je ona šetala plažom i skupljala školjke. Uskoro smo počeli da odlazimo u krevet tik pred zoru, budili se oko pet po podne, zatim bismo otvorili još jednu flašu. Jednog dana smo se kabrioletom odvezli do pustog dela plaže. Jeli smo kavijar, i Bler je bila nasekla luk, kuvana jaja i sir. Poneli smo i voće i kolače sa cimetom koje ona obožava i šest konzervi taba, jer je to jedino, pored šampanjca, što Bler pije. Trčali smo po pustoj obali ili pokušavali da plivamo po jakim talasima. Uskoro sam postao dezorijentisan, znao sam da previše pijem i kad god bi Bler nešto rekla, hvatao sam sebe kako zatvaram oči i uzdišem. Voda je postala

33 BRET ISTON ELIS hladna i nemirna, pesak potpuno vlažan i Bler je sedela sama na terasi gledajući more i pokušavajući da nade brodove u popodnevnoj magli. Gledao sam je kroz prozor dnevne sobe kako otvara pasijans, čuo sam kako brodovi tule, Bler je sebi natočila još jednu čašu šampanjca i sve to zajedno smetalo mi je. Uskoro smo ostali bez šampanjca i ja sam otvorio bar s pićem. Bler je bila pocrnela, i ja takođe. Pred kraj nedelje samo smo gledali televiziju, iako prijem nije bio dobar, i pili burbon. Bler je na podu dnevne sobe poslagala školjke u krug. Kada je jedne večeri, dok smo sedeli na suprotnim krajevima sobe, rekla: „Trebalo je da odemo u Palm Spings“, znao sam da je vreme da se vratimo kući. Pošto sam ostavio Bler, vozim se niz Vilšir, zatim na Santa Moniku i zatim na Sanset, skrećem Beverli Glenom na Malholand, vozim Malholandom do Sepulveda, Sepulvedom do Venture, zatim Šerman Ouksom do Endina, zatim na Tarzanu pa na Vudlend Hils. Stajem u Sambou, koji je otvoren cele noći i tamo sedim sam u velikom praznom separeu. Vetrovi su počeli, i tako jako duvaju da se prozori tresu i zvuk njihovog vibriranja, kao da će se polomiti, ispunjava kafić. U separeu pored mog sede dva tipa, obojica u crnom i s naočarima za sunce. Jedan što ima bedž Bilija Ajdola na reveru udara rukom u sto kao da prati neki ritam. Ali ruka mu se trese i ispada iz ritma, malo-malo pa promaši sto. Kelnerica prilazi njihovom stolu i pruža im račun, kaže hvala. Onaj sa bedžom Bilija Ajdola gotovo otima račun iz njene ruke i prelazi preko njega brzim pogledom. „О, bože, zar ti ne znaš da sabiraš?“ „Mislim da je račun u redu“, kaže kelnerica nervozno. „Ma nije moguće!“ Tip se naceri. Osećam da će se dogoditi nešto gadno, ali drugi kaže: „Zaboravi to.“ I zatim: „Bože, kako mrzim ovaj jebeni Veli“, zavlači ruku u džep i baca deset dolara na sto. Njegov prijatelj ustaje, podrigne i progunđa: „Jebeni majmuni iz Velija.“ Kaže to dovoljno glasno da kelnerica može da ga čuje. „Idi potroši kusur u Galeriji ili, do kurca, kuda već ideš.“ Zatim oni izlaze iz restorana napolje, na vetar. Kad pride mom stolu da naručim, čini se vrlo uznemirena. „Glupi pederi, bila sam i van Velija i mesta uopšte nisu tako dobra“, kaže mi. Vozeći se kući stajem kod novinarnice i kupujem porno-časopis, na naslovnoj su dve devojke sa bičem za jahanje. Stojim veoma miran, ulice su prazne i tiho je – čuje se samo vetar koji okreće papirne stranice. Prodavač novina je izašao

Manje od nule 34 i trči okolo stavljajući cigle na gomile novina da ih vetar ne oduva. Čujem i zavijanje kojota, i pse što laju i, gore u brdima, palme. Ulazim u kola, od vetra su se na tren zaljuljala – vozim kući, u brda. Iz kreveta, kasnije iste noći, čujem lupu nezatvorenih prozora. Počinjem da se nerviram, čini mi se da će svakoga trenutka pući. To me je razbudilo, sedam na krevet i gledam kroz prozor. Zatim bacim pogled na Elvisa, njegove oči su uprte prema prozoru, i dalje u noć, čini se kao da mu je lice uznemireno onim što bi tamo moglo da vidi. Reč „Trust“ iznad tog zabrinutog lica. Mislim na reklamu sa Sanseta i na način na koji me je Džulijan gledao u Kafeu Kazino. I kada mi na kraju uspe da zaspim, već je Badnje veče. Dan uoči Božića Danijel me zove i kaže mi da se oseća bolje i da mu je prošle noći, na njegovoj žurci, neko uvalio loš amfetamin. Misli da je Vanden, devojka koju je upoznao u školi u Nju Hempširu, trudna. Seća se da mu je ona to već pomenula, ali kao u šali, dok su bili na nekoj žurci. Dobio je pismo od nje pre neki dan i kaže mi da se Vanden možda neće vraćati u školu; da će verovatno početi da radi s nekom pank-grupom Spajders Veb u Njujorku; da će verovatno živeti s bubnjarem iz škole u Vilidžu; da će možda svirati nekoliko večeri u Pepermint loundžu ili CBGB-ju; da će možda, a možda i neće doći, u Los Anđeles; da je to možda Danijelovo dete a možda i nije, da će možda na abortus – a možda i neće; da su joj se roditelji razveli i da joj se majka vratila u Konektikat i da će ona možda ići s njom tamo na mesec dana, a njen otac, velika zver sa ABC-ja, zabrinut je zbog nje. Danijel kaže da pismo nije sasvim jasno. Na krevetu sam i gledam MTV; slušalica mi leži na vratu, kažem mu da se ne brine i pitam ga da li mu se roditelji vraćaju za Božić, on mi odgovara da će oni biti na putu još dve nedelje i da će on provesti Božić s nekim prijateljima na Bel Eru. Nameravao je da za Božić bude s nekom devojkom u Malibuu, ali ona ima mononukleozu i to mu se ne čini pametno; slažem se s njim. Danijel me pita da li bi trebalo da telefonira Vanden, iznenađuje me koliko mi upornosti treba da ga nagovorim da joj se javi, kaže mi da ne vidi svrhu i kaže mi srećan Božić, burazeru, i spuštamo slušalice. Badnje veče je i kasno je, oko pola deset ili deset, sedim sa roditeljima i sestrama u glavnoj sali Čejsna. Umesto da jedem, gledam u tanjir i vučem viljušku po njemu i sasvim se usredsređujem na viljušku koja seče put kroz grašak. Otac me prekida sipajući mi šampanjac u čašu. Mojim preplanulim sestrama je dosadno, pričaju о anoreksičnim prijateljima i nekom manekenu Kelvina Klajna – izgledaju starije nego što sam mislio, naročito kada dižu čaše

35 BRET ISTON ELIS držeći ih za stalak i polako ispijaju šampanjac. Pričaju mi nekoliko viceva koje ne uspevam da shvatim i kažu ocu šta žele za Božić. Nešto ranije ove večeri došli smo po oca u njegovo potkrovlje na Senčeri Sitiju. Činilo se da je on već bio otvorio šampanjac i da ga je skoro popio dok mi nismo došli. Očevo potkrovlje na Senčeri Sitiju, potkrovlje u koje se preselio pošto se razveo od mame, veoma je veliko i lepo uređeno i ima veliki džakuzi ispred spavaće sobe koji se uvek puši. On i moja majka nisu rekli skoro ništa jedno dragom od razvoda, a to je bilo, mislim, pre godinu dana, i sada su nervozni i iritirani činjenicom da će ih praznici ponovo spojiti, pa su seli na suprotne krajeve dnevne sobe i rekli, mislim, samo ove četiri reci: „Tvoja kola?“, pitao je otac. „Da“, rekla je majka gledajući božičnu jelku koju je njegova sobarica okitila. „Sjajno.“ Otac je ispio čašu i natočio još jednu. Majka je zatražila hleb. Otac briše usta salvetom i nakašlje se, postajem uznemiren znajući da će nas sada pitati šta hoćemo za Božić iako su mu sestre već rekle šta one žele. Otac otvara usta. Zatvaram oči, on pita da li neko od nas hoće desert. Potpuni antiklimaks. Dolazi kelner. Kažem mu da neću. Skoro da ne gledam roditelje, neprestano provlačim ruku kroz kosu žaleći što nisam poneo koku da prebrodim ovo, osvrćem se po polupraznom restoranu; ljudi mrmljaju i njihov se šapat nekako prenosi i ja shvatam da se sve svodi na to da sam ja osamnaestogodišnjak kome se ruke tresu i koji ima plavu kosu, i skoro pocrneo i poludrogiran sedi u Čejsnu na Doheniju i Beverliju i čeka da ga otac pita šta hoće za Božić. Sve petoro malo govorimo i to nikome ne smeta, bar ne meni. Otac spominje da je jedan od njegovih kolega nedavno umro od raka pankreasa, a majka da je njenoj prijateljici s kojom igra tenis amputirana dojka. Otac naručuje još jednu flašu – treću? četvrtu? Starija sestra zeva i prebira po salati. Ja mislim na Bler, samu u krevetu kako miluje onu glupavu crnu mačku, na reklamu „Nestani ovde“, na Džulijanove oči i pitam se da li je na prodaju i ljudi se plaše susreta i kako to bazen izgleda noću dok voda sija pod svetlima u dvorištu iza kuće. Džared ulazi, ne s Blerinim ocem već s nekom poznatom manekenkom koja ne skida bundu, ni Džared ne skida naočare za sunce. Još jedan čovek koga moj otac poznaje, neki tip iz Vomer Bradersa, prilazi našem stolu da nam poželi srećan Božić. Ne slušam šta pričaju. Gledam majku koja zuri u čašu, jedna od sestara joj priča vic, ona ga ne razume i naručuje piće. Pitam se da li Blerin otac zna da je Džared u Čejsnu sa ovom poznatom manekenkom. Nadam se da više nikada neću morati da učestvujem u ovome.

Manje od nule 36 Napuštamo Čejsn, ulice su prazne, vazduh je još suv i vreo i vetar nije prestao da duva. Na maloj Santa Moniki leže prevrnuta kola, stakla su im slomljena, i dok prolazimo, sestre skaču na prozor i kažu majci koja vozi da uspori, ona to ne čini i one protestuju. Vozimo se ka Džimiju, majka zaustavlja mercedes na parkingu i, pošto smo izašli iz kola, ona ih predaje čuvaru. Sedamo na kauč pored koga je mali stakleni sto, u baru sa prigušenim svetlom. Kod Džimija je skoro prazno i, osim nekoliko raštrkanih parova i još jedne porodice preko puta nas, nema nikoga. Pijanista tiho svira Septembarsku pesmu. Otac smatra da bi sad trebalo svirati božične vesele pesme. Sestre odlaze u toalet i vraćaju se, kažu da su videle guštera u jednoj kabini i majka im kaže da ne zna šta pričaju. Počinjem da se gledam sa najstarijom devojkom iz porodice preko puta, pitam se da li moja porodica izgleda kao oni. Ova devojkaliči na jednu drugu s kojom sam se viđao nakratko u Nju Hempširu. Ima kratku plavu kosu i plave oči, preplanula je, kada primeti da je gledam, okreće glavu smešeći se. Otac je tražio telefon, i aparat s dugim gajtanom donet je do našeg kauča, otac zove svog oca u Palm Springsu da bismo mu svi poželeli srećan Božić, osećam se kao budala dok pred ovom devojkom izgovaram: „Srećan Božić, deda.“ Na putu kući, pošto smo odbacili oca do njegovog potkrovlja na Senčeri Sitiju, prislanjam lice na staklo i gledam u svetla Velija. Jedna od sestara se pokrila majčinom bundom i zaspala. Kapija se otvara i kola ulaze u dvorište. Majka pritiska dugme za zatvaranje kapije, pokušavam da joj poželim srećan Božić, ali reči jednostavno ne dolaze i ostavljam je da sedi u kolima. Božić u Palm Springsu. Bilo je uvek toplo. Čak i kada je padala kiša, bilo je toplo. Jednog Božića, prošlog Božića, kada je sve bilo gotovo, kada je stara kuća već bila napuštena, postalo je toplije nego što većina ljudi pamti da je ikada bilo. Niko nije hteo da poveruje da je moguće da bude toliko toplo koliko je bilo; jednostavno, to je izgledalo nemoguće. Ali termometri na Sekjuriti Nešenel banci u Rančo Mirazu pokazivali su 40°, 41°, 42°. Sve što sam ja mogao da učinim bilo je da gledam u te brojke odbijajući da poverujem da je takav pakao moguć. Ali kada bih se okrenuo pustinji, vreli vetar bi mi zapahnuo lice i sunce je tako jako sijalo da mi ni naočare za sunce nisu omogućavale da normalno gledam, morao sam da čkiljim dok posmatram kako se metalna rešetka na znaku zapešački prelaz krivi, zapravo topi na vrućini – tada sam morao da poverujem. Noći za vreme Božića nisu bile ništa bolje. U sedam je još bio dan, u osam je nebo postajalo narandžasto, vreli vetar je dolazio kroz kanjone i širio se po pustinji. Kada bi pao mrak, noći su postajale potpuno crne i vrele, neki put bi po

37 BRET ISTON ELIS noćnom nebu klizili jezivi beli oblaci koji bi nestali pre jutra. Sve je bilo tiho i bilo je čudno voziti autoputem u jedan ili dva ujutru. Napolju uopšte nije bilo drugih kola, i kada bih stao pored puta i ugasio radio i otvorio prozore, ništa nisam mogao da čujem. Samo svoje disanje, koje je, hrapavo i suvo, dolazilo u neravnomernim dahtajima. Ali ovo ne bih činio dugo jer bih uhvatio odraz svojih očiju u retrovizoru, video bih crvene podočnjake i njihov uspaničeni pogled, to bi me još više preplašilo i dao bih gas da što pre stignem kući. Iz kuće sam izlazio samo u rano veće. Seo bih pored bazena i čitao Herald igzeminer i jeo pahuljice od banana, tada je ta strana dvorišta bila u senci. Bazen je bio potpuno miran, osim povremenih naleta velikih žuto-crnih pčela s velikim krilima i crnih vilin-konjica koji su se, poludeli od vrućine, sunovraćivali u vodu. Prošlog Božića u Palm Springsu ležao sam go sa uključenom klimom tako da rashlađen vazduh duva iznad mene, sa bokalom leda, sa ledom umotanim u peškir pored kreveta, ali ništa mi nije pomoglo da se rashladim. Sama pomisao na vožnju gradom i na vreli vetar oblivala me je znojem. Naterao sam sebe da usred noći izađem do osvetljenog bazena i da pokušam da popušim jedan džoint, jedva sam disao ali sam ga ipak popušio samo da bih se uspavao. Od susednih vrata dopiralo je svetlo, kao i neki čudni zvuči, vratio sam se u sobu, zaključao se i zaspao. Kada sam se sutradan probudio i sišao niz stepenice, deda mi je rekao da je čuo neke čudne zvuke prošle noći, pitao sam ga šta je to bilo, a on nije znao tačno da mi kaže, slegnuo je ramenima i rekao da mu se to možda samo učinilo. Pasje svu noć lajao i kada sam ustao da ga umirim, ugledao sam njegov besni pogled, iskolačene oči, nisam smeo da izađem napolje i vidim šta ga je uznemirilo, vratio sam se u sobu, zaključao se i legao na krevet stavivši hladni vlažni peškir preko očiju. Sutradan, kraj bazena sam našao prazno paklo cigareta laki štrajk, te cigarete niko od nas u kući ne puši. Otac je zbog toga promenio sve brave, majka i sestre su skinule ukrase s jelke i spremile ih, učinile su to dok sam spavao. Nekoliko sati kasnije Bler me zove. Kaže mi da je u novom broju Pipla izašla fotografija s premijere na kojoj su ona i njen otac. Kaže i da je pijana i da je sama kod kuće i da su svi kod suseda i tamo gledaju radnu verziju novog filma njenog oca. Kaže mi da je gola i da leži na krevetu i da joj nedostajem. Nervozno hodam po sobi dok razgovaramo. Zatim se gledam u ogledalu. Pogled mi pada na kutiju za cipele u kojoj su fotografije, izvlačim je iz ormara i pregledam ih; Bler i ja na maturskom balu, jedna u Diznilendu na „Grand

Manje od nule 38 Najtu“, nekoliko sa plaže u Montereju, žurka u Palm Springsu, Bler na Vestvudu – tu sam fotku napravio kada smo pobegli iz škole, na poleđini su Blerini inicijali. Jedna moja fotka, na sebi imam samo farmerke, bos sam, ležim na podu sa naočarima za sunce, kosa mi je vlažna, razmišljam ко me je slikao ali ne mogu da se setim. Prelazim rukom preko nje da je izravnam, ništa mi ne pada na pamet. U kutiji ima još fotografija na kojima smo Bler i ja, ali mi postaje mučno da ih gledam pa vraćam kutiju za cipele u ormar. Uzimam cigaretu i uključujem MTV stišavajući zvuk. Već je prošao ceo sat a Bler ne prestaje da priča, kaže mi da me još voli i da bi trebalo da smo zajedno i da to što se nismo videli četiri meseca nije razlog da raskinemo. Kažem joj da smo sinoć bili zajedno. Ona kaže da ja dobro znam na šta ona misli. Sedim u sobi i dok slušam njenu priču, počinje da me hvata strah. Bacim pogled na sat. Skoro će tri. Kažem joj da ne mogu da se setim kakva je bila naša veza i pokušavam da promenim temu, da pričamo о filmovima ili koncertima ili šta je ona danas radila ili gde sam ja izašao uveče. Završavamo razgovor, skoro je svanulo, Božić. Dan Božića, jutro je i ja sam haj, na koki. Jedna od sestara mi je poklonila veoma skupi rokovnik u kožnom povezu, ima velike bele stranice, u zaglavlju su datumi odštampani elegantnim zlatnim i srebrnim slovima. Zahvalim joj i poljubim je, ona se osmehne i natoči sebi čašu šampanjca. Jednog leta sam pokušao da koristim rokovnik ali nije išlo. Zbunio sam se i zapisivao sam nešto samo da bih ispunio stranice, shvatio sam da se meni ne dešava dovoljno toga da bih mogao koristiti rokovnik. Znam da neću ni ovaj da koristim, najverovatnije ću ga poneti u Nju Hempšir i on će tamo ležati na stolu tri-četiri meseca a ja neću ni da ga taknem. Majka nas gleda, sedi na ivici kauča u dnevnoj sobi i pije šampanjac. Sestre ravnodušno otvaraju poklone, kao da ih ne interesuju. Otac izgleda uredno, sada ispunjava čekove za sestre i mene, pitam se zašto to nije učinio pre nego što je došao ovamo, ali ubrzo zaboravljam na to, gledam kroz prozor, vreli vetar duva u dvorištu. Voda u bazenu se mreška. Petak posle Božića, sunčan dan, odlučio sam da uradim nešto za svoj ten pa odlazim na plažu sa Bler, Alanom, Kim, Ripom i Grifmom. Stigao sam tamo pre ostalih i, dok mi čuvar parkinga parkira kola, sedim na klupi i gledam deo kopna, ono mesto na kojem se pesak i more susreću. Nestani ovde. Zurim u okean sve dok se ne pojavi Grifinov porše. Grifin i čuvar parkinga se poznaju i pričaju nekoliko minuta. Rip dolazi odmah za Grifinom, u novom mercedesu,

39 BRET ISTON ELIS izgleda da i on zna čuvara. Predstavljam Ripa Grifmu, na šta obojica počinju da se smeju, kažu da se već poznaju, pitam se da li su spavali zajedno. Počinje da mi se vrti u glavi i moram da sednem na klupu. U kadilak kabrioletu dolaze Alana, Kim i Bler. „Upravo smo ručale u kantri klubu“, kaže Bler gaseći radio. „Kim se totalno izgubila.“ „Nisam“, kaže Kim. „Nije verovala da znam put pa smo stale na pumpi da pitamo i ona je tražila od tipa što tamo radi broj telefona. „Bio je tako sladak“, kaže Kim. „Pa šta? On radi na pumpi“, vrisne Bler na nju izlazeći iz kola izvrsno izgleda u kostimu. „А pazite sad ovo? Tip se zove Mus.“ 7 „Baš me briga kako se zove. On je apsolutno super“, kaže Kim ponovo. Grifin je uspeo da prošvercuje rum i кока-kolu u klub na plaži i mi pijemo šta je ostalo. Rip je gotovo sasvim skinuo kupaće gaće da bi osunčao razliku. Grudi i noge nisam dovoljno namazao uljem za sunčanje. Alana je ponela kasetofon i stalno pušta istu INXS stvar, pričamo о novom albumu Psychedelic Furs. Bler kaže da je Mjurijel upravo izašla iz bolnice. Alana pominje da je htela da pozove Džulijana da dođe na plažu ali nije bio kod kuće. Sunce zalazi i svi su zaćutali pokušavajući da uhvate poslednje zrake za sunčanje. Na kasetofonu je stvar od Blondie i Bler i Kim traže da Alana pojača. Grifin i ja ustajemo da bismo otišli do kabina. Debora Hari pita: Where is my wave? 8 „Šta se dešava?“, pita me Grifin gledajući se u ogledalu WC-a. „Malo sam napet, to je sve“, kažem mu umivajući se. „Biće sve OK“, kaže Grifin. Tamo na plaži, pod suncem, dok gledam Pacifik, Grifinove reči se čine sasvim verovatnim. Izgoreo sam. Kada sam se zaustavio kod Gelsona da kupim cigarete i flašu perijea, našao sam na prednjem sedištu guštera. Tip na kasi priča о statistici ubistava, baci pogled na mene i pita da li mi je dobro. Ne odgovaram mu ništa, samo brzo izlazim iz prodavnice. Kada sam stigao kući, odlazim pod tuš, uključujem stereo i čitavu noć ne uspevam da zaspim; smetaju mi opekotine od sunca, od MTV-a imam glavobolju. Uzimam nembutal koji mi je Grifin stavio u džep dok smo bili na parkingu. Narednog jutra kasno ustajem, probudila me je muzika Duran Durana koja dolazi iz majčine sobe. Vrata su otvorena, moje sestre leže na njenom velikom krevetu samo u kupaćim kostimima i listaju stare brojeve GQ-a, na videu je 7 Mus je naziv za vrstu američkog govečeta. (Prim. prev.) 8 Engl.: Gde je moj talas? (Prim. prev.)

Manje od nule 40 pornić, zvuk je potpuno utišan. Sedam na krevet, i ja sam samo u kupaćim gaćicama, sestre mi kažu da je mama izašla na ručak i da je služavka otišla u prodavnicu. Gledam desetak minuta film pitajući se čiji je, mamin? možda pripada sestrama? poklon za Božić od prijatelja? tipa s ferarijem? moj? Jedna od sestara kaže da mrzi kada prikazuju tipa dok svršava, silazim niz stepenice i odlazim do bazena da bih otplivao svoje krugove. Kola sam naučio da vozim u Palm Springsu kada sam imao petnaest godina. Uzimao sam očeva kola dok su roditelji spavali, i sa sestrama bih se izvezao u pustinju, puštali smo Flitvud Mek ili Iglse do daske, spuštali krov. Duvao je topao vetar i palme su se povijale. Jedne noći smo uzeli kola, bila je to noć bez mesečine i vetar je bio jak, neko me je bio upravo dovezao sa žurke na kojoj se nisam dobro proveo. Mekdonalds u koji smo nameravali da odemo bio je zatvoren jer je vetar oborio dalekovode. Bio sam umoran, sestre su se tukle. Vraćali smo se kući, na putu ispred sebe ugledao sam nešto za šta sam prvo pomislio da je obična vatra, kako smo se približavali, počeo sam da shvatam da to gori automobil, tojota udarena spreda, prednja hauba otvorena i iz nje izbija plamen. Šoferšajbna je bila slomljena. Na krivini kraj puta sedelaje neka Meksikanka i plakala, kraj nje dvoje ili troje dece, Meksikanci takođe, gledaju u plamen, blenu. Pitao sam se zašto niko nije stao da im pomogne. Sestre su prestale da se tuku i tražile da zaustavim kola kako bi mogle da gledaju. Nešto me je teralo da stanem ali ipak nisam. Usporio sam na trenutak, zatim dao gas i napustio to mesto. Vratio sam traku koju su moje sestre izvukle iz kasetofona kada su ugledale crvene plamenove i pojačao je. Prošao sam kroz svako crveno svetlo dok nismo stigli kući. Ne znam zašto me je vatra uznemirila, ali jeste, pred očima mi je stalno bila slika deteta, još živog, zahvaćenog plamenom. Deteje moglo da izleti kroz šoferšajbnu i da padne na motor, pitao sam sestre da li su videle dete koje gori, one su rekle da nisu i pitale su me da li sam ja video. Pregledao sam novine sutradan da bih se uverio da se to nije desilo. Kasnije, te iste večeri, sedeo sam kraj bazena i razmišljao о tome sve dok nisam zaspao; pre nego što sam zaspao, vetar je otkačio žice dalekovoda i bazen je utonuo u mrak. Sećam se da sam negde u to vreme počeo da skupljam isečke iz novina; jedan о dvanaestogodišnjem detetu koje je ubilo svog brata u Činu; drugi о tipu iz Indije koji je zakucao svoje dete za zid, ili vrata, ne mogu tačno da se setim, i zatim ga ubio metkom u čelo; jedan о požaru u staračkom domu u kome je poginulo dvadeset ljudi, jedan о domaćici koja je vozeći svoju decu iz škole sletela u provaliju pored San Dijega, duboku dvadeset pet metara, svi iz kola su

41 BRET ISTON ELIS ostali na mestu mrtvi, jedan о čoveku koji je namerno udario kolima svoju bivšu ženu negde kod Rina, žena je ostala paralizovana od vrata naniže. Skupio sam mnogo isečaka tada, zato što je, pretpostavljam, bilo mnogo toga da se skupi. Subota je uveče. Subotnje večeri, kada nema žurke ni koncerta u gradu i kada su svi gledali sve filmove, provode se kod kuće. Prijatelji svrate na piće pa idu dalje. Ponekad to čine troje-četvoro, zajedno obilaze sve koje poznaju. Polaze oko deset i rastaju se tek pred zoru. Trent je došao do mene, priča mi da je nekoliko histeričnih razmaženih Jevrejki videlo vukodlaka. Jedna od njihovih prijateljica navodno je nestala. Na Bel Eru su organizovali potragu, ali nisu ništa našli osim, Trent se tu nasmeši, unakaženo telo psa. Male Jevrejke su potpuno poludele, kako kaže Trent, i otišle da prespavaju zajedno kod nekog na Ensinu. Trent misli da su popile previše taba i da imaju nekakvu alergijsku reakciju. Možda je tako, ali me je njegova priča ipak uznemirila. Kada je Trent otišao, telefoniram Džulijanu ali mi se niko ne javlja. Pitam se gde bi mogao biti. Dok spuštam slušalicu, siguran sam da čujem vrisak iz susedne kuće. Zatvaram prozor. Pas laje iz dvorišta. KROQ pušta stare Dorse, Rat zvezda je na trinaestom programu. Okrećem neku versku stanicu na kojoj propovednik viče: „Neka te Bog uzme. Bog želi da te uzme. Lezi i dopusti mu da te uzme, da te uzme.“ „Lezi“, nastavlja pevušeći, „da te uzme, da te uzme.“ U krevetu sam i pijem džin i otopljeni led, pričinjava mi se da čujem provalnika. Ali Danijel mi preko telefona kaže da to verovatno moja sestra traži nešto za piće. Teško je večeras poverovati Danijelu; u vestima sam čuo da je noćas četvoro ljudi u brdima prebijeno na smrt. Ostajem budan bezmalo celu noć gledajući kroz prozor u dvorište, tražeći vukodlake. Kimina nova kuća je u brdima, ima pogled na Sanset, kapija je otvorena ali u dvorištu nema mnogo kola. Bler i ja zvonimo i dugo nam niko ne otvara vrata. Na kraju se pojavljuje Kim u uskim izbledelim farmerkama, visokim crnim kožnim čizmama, beloj majici, puši džoint. Uzima dim pre nego što nas oboje zagrli, kaže: „Srećna Nova godina“, uvodi nas u predvorje s veoma visokim zidovima i kaže da se uselila pre tri dana i „Mama je u Engleskoj s Milom“, i kaže da još nisu stigli da stave nameštaj. Na podovima su tepisi i ona nam kaže da je to prava stvar, ne pitam je zašto. Kaže nam da je kuća prilično stara i da je pripadala nekom nacisti. Na podu su velike saksije s nacrtanim svastikama. „Zovemo ih naci saksije“, kaže Kim.

Manje od nule 42 Idemo za njom niz stepenice, dole ima svega dvanaestoro-trinaestoro ljudi. Kim nam kaže da bi Fir trebalo da svira večeras. Predstavlja nas Spitu, koji poznaje bubnjara. Spit ima veoma bledu kožu, bleđu i od Mjurijel, i kratku masnu kosu, ima i minđušu u obliku mrtvačke glave i tamne krugove oko očiju. Ljut je i, pošto nas je pozdravio, kaže Kim da ona mora da učini nešto s Mjurijel. „Zašto?“, pita Kim pušeći džoint. „Jer je ta kvočka rekla da izgledam kao leš“, kaže Spit iskolačivši oči. „Ma, hajde, Spite“, kaže Kim. „Kaže da smrdim kao mrcina.“ „Ma, Spite, zaboravi to“, kaže Kim. „Ti znaš da više ne držim mrtve životinje u sobi.“ On baci pogled na Mjurijel, koja stoji na kraju dugog pulta i smeje se, u ruci ima čašu punča. „О, ona je sjajna, Spite“, kaže Kim, „samo je malo umorna. Uzima šezdeset miligrama litijuma dnevno.“ Kim se okreće ka meni i Bler. „Keva joj je upravo kupila porše za pedeset pet hiljada dolara.“ Zatim ponovo pogleda Spita: „Možeš li da veruješ?“ Spit kaže da ne može i da će pokušati da zaboravi šta je bilo. Razmišlja koju će ploču da pusti, Kim mu kaže: „Idi slobodno“, i kada je pošao, doda: „Slušaj, nemoj da praviš sranja Mjurijel, tek je izašla iz bolnice. Biće sve u redu čim se napije. Malo se otkačila, razumeš?“ Spit ne obraća pažnju na to što mu Kim govori, u ruci drži Oingo Boingo album. „Mogu li da pustim ovo ili ne?“ „Zašto ne sačuvaš to za kasnije?“ „Slušaj, Kim-ber-li, postaje dosadno“, govori pokazujući zube. Kim vadi džoint iz zadnjeg džepa i pruža mu ga. „Zabavi se, Spite.“ Spit joj kaže hvala i seda na kauč pored kamina iznad koga je velika američka zastava, dugo bulji u džoint pre nego što ga zapali. „Vas dvoje izgledate fantastično“, kaže Kim. „I ti“, kaže joj Bler. Ja klimam glavom. Umoran sam i malo stondiran, nije mi se dolazilo ovamo. Bler je bila došla po mene pa smo išli da se okupamo i zatim u krevet, i tada je Kim nazvala. „Da li će Alana doći?“, pita Bler. „Ne, ne može“ – Kim vrti glavom povlačeći dim džointa. „Ide u Springs.“ „А Džulijan?“, pita Bler. „Neće. Zauzet je tucanjem advokata s Beverli Hilsa, za lovu“, Kim uzdahne i nasmeje se.

43 BRET ISTON ELIS Hoću da je pitam šta time hoće da kaže ali je neko zove i ona kaže: „О, sranje, stigao je tip s pićem“, i ode. Gledam veliki osvetljeni bazen i preko njega Holivud; pokrivač od sijalica pod neonski purpurnim nebom, Bler me pita da li mi je dobro, kažem joj da jeste. Mladić, možda ima osamnaest ili devetnaest godina, unosi veliku kutiju i spušta je kraj šanka, Kim nešto potpisuje i daje mu bakšiš. Mladić kaže: „Srećna Nova, ljudi“, i ode. Kim uzima iz kutije flašu šampanjca i stručno je otvara, zatim vikne: „Uzmite svi po flašu. Ovo je perije-žuve, rashlađen.“ „Ubedila si me, pacove jedan.“ Mjurijel pritrčava Kim, grli je i Kim joj pruža flašu. „Spit je nešto nadrkan na mene? Samo sam mu rekla da izgleda kao leš“, kaže Mjurijel otvarajući flašu. „Hej, Bler, ćao, Kleje.“ „On je malo nervozan“, kaže Kim. „Ovaj čudni vetar.“ „On je idiot. Rekao mi je: 'Znaš, bio sam dobar đak pre nego što su me izbacili iz škole.' Ha? Šta bi to trebalo da znači?“, pita Mjurijel. „Pored toga, idiot koristi aparat za zavarivanje da zagreje koku.“ Kim slegne ramenima i uzme šampanjac. „Mjurijel, ti izgledaš divno“, kaže Bler. „Oh, Bler, ti si, kao i uvek, sjajna“, kaže Mjurijel otpijajući šampanjac. „О, bože, Kleje, moraš da mi daš taj prsluk.“ Gledam dole dok otvaram svoju flašu. Prsluk je običan, ima bele i sive rombove i jedan tamnocrveni trougao. „Izgledaš kao da te je neko ubo. Molim te daj mi da ga prošetam malo“, moli me Mjurijel dodirujući prsluk. Nasmešim se i pogledam je i tek tada vidim da je ona potpuno ozbiljna, suviše sam umoran da bih joj rekao ne pa ga skidam i dajem joj ga. Ona ga oblači smejući se. „Vratiću ti ga, vratiću ti ga, nemoj da brineš.“ U sobi je neki neverovatno dosadni fotograf koji slika sve redom, prilazi, uperi aparat u lice i dva-tri puta škljocne. Blic me zaslepljuje na trenutak, uzimam još jedan gutljaj šampanjca iz flaše. Kim počinje da pali sveće svuda po sobi, Spit je pustio album X-a. Neko je okačio polunaduvane balone na prazan zid i oni mlohavo vise. Vrata koja vode do bazena su otvorena i veranda je otvorena i na njoj ima balona. Izlazimo napolje do bazena. „Šta ti radi mama?“, pita Bler. „Da li još izlazi s Tomom?“ „Otkuda ti to? Iz Inkvajera?“ Kim se smeje. „Ne. Videla sam njihovu fotku u Holivud riporteru.“ „Ona je u Engleskoj s Milom, rekla sam ti“, kaže joj Kim kada smo se približili osvetljenoj vodi. „Bar sam tako pročitala u Verajetiju.“ „А šta je s tobom?“, pita Bler osmehujući se. „S kim ti izlaziš?“

Manje od nule 44 „Moi?“ Kim se smeje i zatim pomene ime nekog poznatog glumca s kojim smo, mislim, išli u školu; nisam sasvim siguran. „Da, čula sam to. Htela sam samo da mi ti potvrdiš.“ „Istina je.“ „Nije bio na žurci za Božić kod tebe“, kaže Bler. „Nije?“ Kim pogleda zabrinuto. „Da li si sigurna?“ „Nije bio“, kaže Bler. „Da li si ga ti, Kleje, video?“ „Ne, nisam ga video“, kažem joj ne sećajući se. „Čudno“, kaže Kim, „mora da je bio na snimanju.“ „I kakav je?“ „Fin, zaista fin.“ „А, Dmitri?“, pita Bler. „Šta, Dmitri?“, kaže Kim. „Da li on zna?“, pita Bler. „Verovatno. Nisam sigurna.“ „Misliš da ga je pogodilo?“ „Slušaj, Džef je zezanje. Meni se Dmitri sviđa.“ Dmitri sedi na ligeštulu pored bazena i mrsi gitaru, dobro je pocrneo i ima kratku plavu kosu, zvuči što ih njegova gitara proizvodi su jezivi, počinje da ponavlja jedan isti rif. Kim baci pogled na njega ali ne kaže ništa. Telefon zvoni u kući i Mjurijel viče mašući rukama: „Kim, za tebe je.“ Kim ulazi u kuću, hoću da pitam Bler da li joj se ide kući ali Spit prilazi Dmitriju s nekim surferom. Spit puši džoint i kaže: „Heston ima strašan trip.“ Surfer i Spit bace pogled na Bler i namignu joj, ona me udari po dupetu i upali cigaretu. „Gde je Kim?“, pita Spit, pošto nije dobio odgovor od Dmitrija. Dmitri bulji u bazen i ne prestaje da drka gitaru. Zatim pogleda nas četvoro koji stojimo oko njega i na tren se čini da će reći nešto. Ali ne izusti ni reč već se ponovo okrene bazenu. Mlada glumica i poznati producent koga sam sreo i na žurci Blerinog oca ulaze, pogledaju šta se dešava i priđu Kim, koja je upravo završila telefonski razgovor. Ona im kaže da joj je majka u Engleskoj s Milom, a producent joj kaže da je čuo da je ona na Havajima, zatim kaže da će možda Tomas Noguči svratiti i zatim glumica i producent odlaze. Kim dolazi do nas i kaže da je Džef zvao. „Šta kaže?“, pita Bler. „On je budala. Na Malibuu je s nekim surferom, nekim tipom, zaključali su se u kuću.“ „Šta je hteo?“

45 BRET ISTON ELIS „Da mi poželi srećnu Novu godinu.“ Kim izgleda uvređeno. „То je baš lepo od njega“, kaže Bler da bi je razvedrila. „Rekao je: 'Srećna ti Nova godina, pizdurino'“, kaže ona i pali cigaretu, flaša šampanjca što je nosi sa sobom bezmalo je prazna. Kim izgleda kao da će da zaplače ili da kaže nešto, ali nam Spit prilazi i kaže da se Mjurijel zaključala u sobi. I onda Kim i Spit i Bler i ja ulazimo u kuću i penjemo se na sprat, idemo niz hodnik do Kimine sobe. Kim pokušava da otvori vrata, ali su ona zaključana. „Mjurijel“, poziva je Kim kucajući. Niko ne odgovara. Spit lupi vrata, zatim ih šutne. „Nemoj da sjebeš vrata, Spite“, kaže mu Kim, zatim vikne: „Mjurijel, izađi.“ Pogledam Bler, ona izgleda zabrinuto. „Misliš da je sve u redu s njom?“ „Ne znam“, kaže Kim. „Šta radi ona?“, pita Spit. „Mjurijel?“ – Kim je ponovo zove. Spit pali još jedan džoint i naslanja se na zid. Dolazi fotograf i slika nas. Vrata se polako otvaraju i pomalja se Mjurijel, čini se da je plakala. Pušta nas da uđemo, onda zatvori vrata i zaključa ih. „Da li ti je dobro?“ „Jeste“, kaže brišući lice. U sobi je mračno, gore samo dve sveće u uglu, Mjurijel seda pored njih gde leže kašičica, špric i papirni smotuljak s braonkastim praškom i malo vate. Na kašičici već ima nečega i Mjurijel smota vatu u kuglicu i stavi je takođe u kašičicu zatim u vatu zabode iglu i sav sadržaj uvuče u špric. Zavrće rukav i u mraku traži kaiš, nalazi ga i onda ga veže iznad lakta. Opazio sam da na ruci ima tragove od igle, pogledam Bler, ona zuri u špric. „Šta se dešava ovde?“, pita Kim. „Mjurijel, šta radiš to?“ Mjurijel ćuti, udara po ruci tražeći venu, ja gledam svoj prsluk na njoj, izbezumljuje me što se neko tu preda mnom bode. Mjurijel diže špric, Kim šapuće: „Nemoj.“ Usne joj drhte. Uzbuđena je, vidim početak osmeha i na trenutak mi se čini da ona neće to učiniti. Kada igla uđe u venu, Bler ustane i kaže: „Ja idem“, i izlazi iz sobe. Mjurijel zatvara oči, špric se polako puni krvlju. Spit kaže: „О, čoveče, ovo je ludilo.“ Fotograf slika. Dok palim cigaretu, ruke mi drhte. Mjurijel počinje da plače i Kim je pomiluje po glavi, Mjurijel i dalje plače i balavi po sobi, izgleda kao da puca od smeha, karmin joj je razmazan svuda oko usana i šminka sa suzama curi niz obraze.

Manje od nule 46 U ponoć, Spit pokušava da zapali prskalice ali samo njih nekoliko valja. Kim zagrli Dmitrija, koji na to uopšte ne obraća pažnju, on spušta gitaru pored sebe i zvera u bazen. Nas jedanaestoro-dvanaestoro stoji kraj bazena i neko je utišao muziku da bismo čuli kako grad slavi, ali je sve potpuno tiho. Gledam u dnevnu sobu gde Mjurijel leži na kauču i puši, ima naočare za sunce i bulji u MTV. Iz grada se čuju samo lom prozora negde u brdima i psi koji počinju da laju. Neko buši balone, Spit je ispustio flašu šampanjca, američka zastava iznad kamina pomera se kao zavesa; na toplom povetarcu, Kim ustaje i pali još jedan džoint. Bler mi šapuće: „Srećna Nova godina“, zatim skida cipele i spušta noge u toplu vodu bazena. Fir se nije pojavio da svira i žurka se brzo završava. Kod kuće iste noći, nešto pre jutra, sedim u svojoj sobi i gledam verski program na kablovskoj televiziji jer sam umoran od spotova. Na ekranu dva tipa, sveštenici ili propovednici, ne znam. Imaju četrdeset ili četrdeset pet godina, obučeni su kao svi poslovni ljudi i imaju ružičaste, zatamnjene naočare za sunce. Pričaju о ploči Led Cepelina, kažu da, ako se pusti unatraške „poseduje alarmantne deonice о đavolu“. Jedan od njih ustaje, slomi ploču napola i kaže: „Kao pobožni hrišćani, verujte mi, mi ovo nećemo dozvoliti!“ Zatim počinje priču о svojoj zabrinutosti zbog zla koje ovim može biti naneseno mladima. „А mladi su budućnost ove zemlje“, vrišti i zatim polomi još jednu ploču. „Džulijan hoće da te vidi“, kaže mi Rip preko telefona. „Mene?“ „Da.“ „Da li ti je rekao zašto?“, pitam. „Ne. Nije imao tvoj broj pa mi ga je tražio i ja sam mu ga dao.“ „Nije imao moj broj?“ „Tako je rekao.“ „Mislim da me još nije zvao.“ „Meni je rekao da ima nešto da razgovara s tobom. Slušaj, ja nisam poštar, burazeru, budi zahvalan i za ovo.“ „Hvala.“ „Rekao je da će biti u Kineskom pozorištu u pola četiri. Možeš da ga nađeš tamo, pretpostavljam.“ „Šta će on tamo?“ „Šta ti misliš?“

47 BRET ISTON ELIS Odlučio sam da nađem Džulijana. Vozim se do Kineskog pozorišta na Bulevaru Holivud, zastanem na trenutak da odbuljim svoje pred otiscima stopala. Nikog nema okolo osim jednog mladog para stranaca koji fotografišu otiske i nekog sumnjivog istočnjaka, pored blagajne. Preplanuli plavi portir bioskopa stoji kraj vrata i kaže mi: „Ej, tebe znam odnekud. Pre dve godine, sećaš se, žurka na Santa Moniki?“ „Ne znam“, kažem mu. „Da. Žurka kod Kikersa. Sećaš se?“ Kažem mu da se ne sećam i pitam ga da li je bar u bioskopu otvoren. Portir kaže aha i pusti me da prođem i kupim koka-kolu. „Film ti je već počeo“, kaže mi portir. „Nema veze. Nisam došao da ga gledam“, kažem mu. Sumnjivi istočnjak gleda na sat i na kraju odlazi. Popio sam koka-kolu i čekam do četiri. Džulijan ne dolazi. Vozim se do Trenta, ali on nije kod kuće. Sedim sam u njegovoj sobi, pustio sam film na videu i telefonirao Bler da je pitam šta će da radi večeras, da li bi u bioskop ili u klub. Kaže da će i tu i tamo, počinjem da žvrljam po parčetu papira koji stoji pored telefona ispisujući telefonski broj. „Džulijan hoće da te vidi“, kaže Bler. „Da. Čuo sam. Da li ti je rekao zašto?“ „Ja ne znam zašto on hoće da se nađe s tobom. Rekao je samo da ima nešto s tobom da razgovara.“ „Da li imaš njegov broj?“, pitam. „Ne. Promenili su sve brojeve u kući na Bel Eru. Mislim da je on sada u Malibuu. Nisam sigurna… Zar je to toliko važno? On verovatno ne umire da te vidi.“ „Pa“, počinjem, „Možda ću svratiti do njega na Bel Er.“ „ОК.“ „Ako hoćeš da izađemo večeras, telefoniraj mi, OK?“, kažem joj. „ОК.“ Usledi duga tišina i ona još jednom kaže OK i završavamo razgovor. Džulijan nije u kući na Bel Eru, ali je tamo poruka u vratima na kojoj piše da je u kući na Kings Roudu. Međutim, Džulijana nema ni na Kings Roudu. Ali neki tip s tregerima i kupaćim gaćicama i kratkom platinastoplavom kosom diže tegove u dvorištu. On spušta jedan teg, pali cigaretu i pita me da li hoću amfetamin. Ja ga pitam gde je Džulijan. Pored bazena u ležaljci je neka devojka i odgovara mi veoma umornim glasom: „О, Džulijan bi mogao biti svuda. Da li

Manje od nule 48 ti duguje lovu?“ Devojka je iznela televizor i napolju gleda neki film о pećinskim ljudima. „Ne“, kažem joj. „Pa to je dobro. Obećao je da će mi platiti za gram koke koji sam mu nabavila.“ Ona odmahne glavom. „I nije, nikada.“ Opet odmahne glavom, polako, glas joj je promukao, flaša džina, napola prazna, leži pored nje. Dizač tegova s tregerima pita me da li hoću da kupim piratsko izdanje kasete Temple of Doom. Kažem mu da neću i zamolim ga da kaže Džulijanu da sam svraćao. Dizač tegova klima glavom kao da mu nešto nije jasno, devojka ga pita da li je nabavio propusnice za koncert Missing Persons. On kaže: „Da, dušo“, i ona skače u bazen. Neki od pećinara gurnut je u provaliju, ja nestajem. Idući ka kolima nalećem na Džulijana. Iako je pocrneo, vidi se da je bled, ne izgleda dobro. Dok stoji preda mnom, čini mi se da će se onesvestiti, ali on otvara usta i kaže mi: „Ćao, Kleje.“ „Hej, Džulijane.“ „Hoćeš da se uradimo?“ „Ne sada.“ „Baš mi je drago što si svratio.“ „Čuo sam da hoćeš da me vidiš.“ „Da.“ „Šta si hteo? Šta se dešava?“ Džulijan pogleda dole, onda u mene, žmirka od sunca što zalazi i kaže mi: „Lova.“ „Za šta?“, pitam ga posle nekoliko trenutaka. On gleda u zemlju, zatim se počeše po glavi i kaže: „Ej, idemo u Galeriju, OK? Ajde.“ Neću da idem u Galeriju i neću da dam Džulijanu novac, ali je sada sunčano popodne i nemam šta da radim tako da ipak polazim s njim na Šerman Ouks. Sedimo za stolom u Galeriji. Džulijan gleda čizburger. Uzima salvetu i njom skida kečap. Ja pijem кока-kolu. Džulijan kaže da mu treba novac, nešto u kesu. „Zašto?“, pitam. „Hoćeš pomfrit?“ „Budi fin pa pređi na stvar.“ „Za neki abortus.“ Uzima zalogaj čizburgera i salvetu s kečapom stavlja na drugi sto. „Abortus?“ „Aha.“

49 BRET ISTON ELIS „Za koga?“ Usledi duga pauza i potom Džulijan kaže: „Za neku devojku.“ „Neverovatno. Koju?“ „Ona živi s nekim prijateljima na Vestvudu. Slušaj, hoćeš da mi pozajmiš te pare ili ne?“ Gledam dole na ljude u prizemlju Galerije pitajući se šta bi se desilo da prospem na njih koka-kolu. „Hoću“, kažem mu na kraju. „Pretpostavljam.“ „Ееее, sjajno“, kaže živo Džulijan. „Zar ti nemaš ništa?“, pitam. Džulijan baci pogled na mene i kaže: „Ummm, nemam sad. Imaću i, oh, tada će biti kasno, razumeš? Neću da prodajem porše. To bi bilo glupo.“ Oćuti neko vreme, dodirne prstom čizburger. „Samo za abortus?“ Pokušava da se nasmeje. Kažem Džulijanu da sumnjam da bi on prodao porše zbog abortusa. „Za šta ti taj novac treba, stvarno?“, pitam ga. „О čemu pričaš?“, kaže on braneći se. „Za abortus mi treba.“ „Džulijane, to je previše para za abortus.“ „Pa, doktori su skupi“, kaže on sporo i neubedljivo. „Ona neće da ide na običnu kliniku. Ja ne znam zašto. Ona jednostavno neće.“ Uzdahnem i namestim se na stolici. „Kunem ti se bogom, Kieje, za abortus.“ „Džulijane, daj…“ „Imam kreditne kartice i čekove ali mislim da su mi matori blokirali račun. Treba mi samo nešto kesa. Hoćeš da mi daš ili ne?“ „Da, Džulijane, daću ti, ali hoću prvo da znam šta će ti.“ „Rekao sam ti.“ Ustali smo i počeli da šetamo. Mimoilazimo se s dve ribe i one se nasmeju. Džulijan im uzvrati smešak. Ušli smo u neku pank prodavnicu, Džulijan uzima policijske čizme i pažljivo ih pregleda. „Strašno izgledaju“, kaže. „Baš mi se sviđaju.“ Vraća ih na mesto i počinje da grize nokte. Diže crni kožni kaiš i pažljivo ga pregleda. Iznenada mi se vrati slika Džulijana iz petog razreda, igramo fudbal posle škole, on Trent i ja idemo na Magičnu planinu za Džulijanov jedanaesti rođendan. „Da li se sećaš petog razreda?“, pitam ga. „Sportski klub posle časova?“ „Ne mogu da se setim“, kaže Džulijan. On baci pogled na još jedan kožni kaiš, ostavi ga i izlazimo iz Galerije.

Manje od nule 50 Tog popodneva, pošto mi je Džulijan tražio novac i rekao mi da mu ga donesem kroz dva dana, vraćam se kući i telefon zvoni. Rip se javlja, pita me da li sam se našao sa Džulijanom. Kažem mu da nisam i Rip me pita da li mi treba nešto. Kažem mu da bih uzeo osam grama. On dugo ćuti i potom kaže: „Šeststo.“ Bacim pogled na Elvisa Kostela, zatim kroz prozor, zatim izbrojim do šezdeset. Rip nije ništa rekao za sve vreme dok sam brojao. „OK?“, pitam. Rip kaže: „ОК. Sutra. Verovatno.“ Ustajem i odlazim u prodavnicu ploča, pregledam rafove ali ne nalazim neku koju bih želeo a još je nemam. Uzimam nova izdanja i razgledam im omote, prošao je čitav sat a da to nisam ni primetio i napolju je već pao mrak. Spit ulazi u prodavnicu, umalo da naletim na njega, da mu kažem zdravo, da pitam za Kim, ali sam video po njegovoj ruci tragove igle i izlazim iz radnje, pitam se da li bi me se uopšte setio. Dok prilazim kolima, ugledam Alanu i Kim i nekog plavog rokabili tipa zvanog Bendžamin kako idu ka meni. Prekasno je da ih izbegnem pa se nasmešim i pođem im u susret. I nas četvoro završavamo u suši-baru u Studio Sitiju. U suši-baru u Studio Sitiju Alana ne priča mnogo. Gleda svoju dijet koka-kolu i pali cigarete da bi ih posle nekoliko dimova ugasila. Kada je pitam za Bler, ona baci pogled na mene i kaže: „Da li zaista hoćeš da znaš?“, zatim se usiljeno osmehne i kaže: „Zvučiš kao da ti je zaista stalo.“ Okrećem se od nje pomalo iznerviran, započinjem priču s tim Bendžaminom, koji ide u Oukvud. Verovatno je njegov BMV bio ukraden i on sad priča kako je srećan što je našao isti takav BMV 320 u istovetnoj zelenoj nijansi kakav mu je otac kupio i kaže mi: „Razumeš, ne mogu da poverujem da sam ga našao, a ti?“ „Ne. Ni ja“, kažem mu bacajući pogled na Alanu. Kim hrani Bendžamina komadom sušija, on uzima malo sakea koji je dobio na lažnu ličnu kartu i priča о muzici: „Novi talas, pauer pop, sve je to sranje. Rokabili je prava stvar. Ne mislim na drtave Strej Kets, mislim pravi rokabili. U aprilu idem da proverim Njujork, nisam siguran da je tamo prava scena, možda je u Baltimoru.“ „Da. Baltimor“, kažem. „Da, i ja volim rokabili“, kaže Kim brišući ruke, „ali mi se sviđaju i Psychedelic Furs i nova stvar Hjuman Lig.“ Bendžamin kaže: „Hjuman Lig je gotov. Svršeno je s tim. Pojma nemaš šta se dešava, Kim.“ Kim sleže ramenima. Pitam se gde je Dmitri; da li je Džef još zaključan sa surferom u Malibuu.