Bret Iston Elis - Manje od nule

51 BRET ISTON ELIS „Ne, mislim, ti zaista nemaš pojma“, nastavlja on, „kladim se da ne čitaš Fejs. A trebalo bi.“ On pali mentol cigaretu. „Trebalo bi.“ „Zašto bi trebalo da čita?“, pitam ja. Bendžamin me pogleda, provuče prste kroz zalizanu kosu i kaže: „Inače će ti biti dosadno.“ Kažem da je valjda tako, potom se dogovaram s Kim da se kasnije vidimo s Bler kod nje, zatim odlazim kući i na večeru s majkom. Kada sam se vratio kući posle večere, uzmem i hladnom vodom se istuširam, sednem u kadu i pustim najjači mlaz. Odlazim do Kim i tamo u Kiminoj sobi nalazim Bler, ona ima na glavi kesu sa znakom Jurgenson's i kada sam ušao, njeno telo se trglo, okreće se uplašena i rukom traži stereo da ga utiša. „Ко je?“ „Ja sam“, kažem joj, „Klej.“ Ona skida kesu sa glave i smeši se i kaže da ima štucavicu. Kraj njenih nogu leži veliki pas, saginjem se i milujem ga po glavi. Kim izlazi iz kupatila, povlači dim cigarete koju je Bler pušila i zatim je baca na pod. Pojačava stereo, neku stvar od Prinsa. „Isuse, Kleje, ti izgledaš kao da si na LSD-u“, kaže Bler paleći cigaretu. „Bio sam s kevom na večeri'“, kažem joj. Pas je šapom ugasio cigaretu i zatim je pojeo. Kim spominje nekog svog dečka koji je jednom imao loš trip. „Uzeo je LSD i nije se spuštao šest nedelja. Roditelji su ga poslali u Švajcarsku.“ Kim se okreće ka Bler, koja gleda psa. Pas guta i drugi deo cigarete. „Da li mi dobro stoji?“, pita nas Kim. Bler klima glavom i kaže joj da skine šešir. „Ozbiljno?“, pita me Kim, dvoumeći se. „Da, zašto da ne?“ Uzdahnem i sedam na njen krevet. „Slušajte, još je rano. Zašto ne bismo prvo otišli u bioskop?“, kaže Kim gledajući u ogledalo, skida šešir. Bler ustaje i kaže: „То je dobra ideja. Šta se daje?“ Pas ispljune cigaretu i zatim je ponovo proguta. Vozimo se na Vestvud. Film koji Kim i Bler hoće da gledaju počinje u deset, radi se о grupi lepih studentkinja koje neko kolje i baca u bazen. Veći deo filma ne gledam, samo scene ubistava, oči mi lutaju od platna do dva zelena znaka „izlaz“ iznad dvoja vrata na kraju sale. Film se iznenadno završava, Kim i Bler

Manje od nule 52 ostaju da vide odjavnu špicu i na njoj prepoznaju mnogo imena. Na izlazu Bler i Kim sreću Lejn, Bler me hvata i kaže: „О, ne“. „Okreni se, okreni se. Nemoj da te Lejn vidi“, kaže Kim panično. „Nemoj da joj kažeš da smo je gledale na MV3 danas.“ „Kasno je“, Bler se nasmeši. „Zdravo, Lejn.“ Lejn je previše pocrnela, na sebi ima samo izbledele farmerke i neku potpuno prozirnu majicu na kojoj piše Hard Rock Cafe, u društvu je nekog mladog plavog dečka koji je takođe previše pocrneo i nosi naočare za sunce i kratke pantalone. Lejn uzvikne: „О, moj bože. Bler. Kimi.“ Lejn i Bler se zagrle i zatim se Lejn i Kim zagrle praveći se da se ljube u obraze. „Ovo je Troj“, kaže Lejn predstavljajući nam dečka. „Олю je Klej“, kaže Bler stavljajući ruku na moje rame. „Ćao, Troje“, kažem ja. „Ćao, Kleje“, kaže on. Mlitavo se rukujemo, devojke izgledaju zadovoljne. „О, moj bože, Bler, Troj i ja smo bili danas na MV3! Da li si nas gledala?“, pita Lejn. „Ne“, kaže Bler, zvuči razočarano, na trenutak pogleda Kim. „А ti?“, Lejn pita Kim. Kim odrično klima glavom. „Pa, ni ja nisam mogla da vidim sebe. U stvari, mislim da sam se videla jednom ali nisam sigurna. Da li si me video ti, Troje?“ Troj odmahne glavom i pogleda u nokte. „Troja su uhvatili, a mene nisu, a ja sam igrala s njim. Zaklonila me je neka krava s Velija koja je igrala pored Troja.“ Lejn vadi cigaretu i traži upaljač. „Možda će dati reprizu pa ćeš moći pažljivije da pogledaš“, kaže Bler suzdržavajući se da ne pukne od smeha. „Ma, sigurno će reprizirati“, slaže se Kim, smejući se, prelazi Troja pogledom. „Zaista?“, kaže Lejn optimistički. Palim joj cigaretu. „Oni sve daju dva puta“, kaže Bler, „sve.“ Nikada nismo stigli u klub Nouver. Kim je zalutala a adresu nije ponela sa sobom, pa odlazimo u Barnis Bineri i sedimo tamo u tišini i Kim priča о svojoj žurci, ja udarim malo bilijara. I kada Bler naručuje piće, kelnerica je pita za ličnu kartu, Bler joj pokazuje lažnu i kelnerica donosi piće, Bler ga odmah prosleđuje do Kim, Kim ga brzo ispija i kaže Bler da naruči još jedno. Njih dve pričaju kako je Lejn bila užasna naMV3.

53 BRET ISTON ELIS Trent me zove naredne noći i kaže mi da je u depresiji; nema više koke, ne može da nađe Džulijana; ima frku sa nekom ribom. „Otišli smo na tu žurku, sinoć…“, počinje Trent, zatim stane. „I?“, pitam ga. Ležim na krevetu i gledam TV. „Ра, ne znam, mislim da izlazi s nekim drugim…“ Ponovo stane. „Ne možemo zajedno. Potpuno sam aut.“ Usledi još jedna duga pauza. „I? Potpuno si aut?“, pitam. „Hajdemo u bioskop“, kaže Trent. Treba mi nekoliko trenutaka da mu odgovorim jer se na TV-u zgrade ruše u crno-belom usporenom snimku. Na putu za Beverli Centar Trent puši džoint i kaže da ta devojka živi negde na Beverli Centru i da ja pomalo ličim na nju. „Sjajno“, kažem. „Ribe su lude. Ova naročito. Potpuno blesava. Na koki je. I na preludinu i na spidu. Isuse“, Trent povlači dim džointa i zatim mi ga dodaje, potom otvara prozor i gleda u nebo. Parkiramo kola i izađemo u prazni osvetljeni Beverli Centar. Sve radnje su zatvorene. Kada smo stigli na poslednji sprat gde je bioskop, belina podova, plafona i bočnih zidova postaje nepodnošljiva, žurno hodamo kroz pusti hodnik, nigde nema nikoga sve do samih vrata bioskopa, a tamo tek nekoliko ljudi oko blagajne. Kupujemo karte i odlazimo do sale trinaest gde igra film koji hoćemo da vidimo. Trent i ja smo jedini posetioci pa zapalimo džoint u maloj, praznoj sali. * * * Kada smo posle devedeset minuta, možda i dva sata, izašli, presreće nas devojka s ružičasto obojenom kosom i rolšuama preko ramena. „Trente, o, bože. Zar ovo mesto nije strava?“, zacvili pred nama. „Zdravo, Roneta, šta ćeš ti ovde?“ Trent je potpuno odvaljen; zaspao je na pola filma. „Ma, zezam se okolo.“ „Ej, Roneta, ovo je Klej. Kleje, ovo je Roneta.“ „Ćao, Kleje“, kaže ona mazno. „Ej, vas dvojica, koji ste filmić gledali?“ Ronet otvara bazuku i ubacuje je u usta. „Ummmm… broj trinaest“, kaže Trent potpuno grogi, oči su mu crvene i poluzatvorene. „Kako se zove?“, pita Roneta.

Manje od nule 54 „Zaboravio sam“, kaže Trent i pogleda me. I ja sam zaboravio pa samo slegnem ramenima. „Ej, Trenti, treba mi vožnjica. Došao si autom?“, pita ona. „Ne, u stvari da. Ne, Klej…“ „О, Kleje, molim te odbaci me.“ „Svakako.“ „Sjajno. Čekaj samo da obučem ovo.“ Dok idemo kroz hodnik, čuvar što sedi sam na beloj klupi i puši kaže Roneti da je na Beverli Centru zabranjeno rol-šuanje. „Šteta“, kaže Roneta i nastavi dalje. Čuvar sedi, povlači još jedan dim i gleda za nama dok odlazimo. U kolima nam Roneta kaže da je upravo završila s vokalima, zapravo s pratećim vokalima, na novom albumu Bandaraste. „Ne volim Bandarastu. On me uvek zove Halovin.9 Ne volim da me neko zove Halovin. Ne volim to uopšte.“ Ne pitam je ко je Bandarasta; umesto toga pitam da li je ona pevačica. „О, pa moglo bi se reći. Ja sam frizerka, zapravo. Dobila sam mononukleozu pa sam napustila faks i sad se muvam okolo. Slikam… o, to me podseti, ostavila sam svoj rad kod Divoa. Mislim da hoće da ga uzmu za neki video. U svakom slučaju.. – ona se nasmeje, zatim stane, zatim napravi veliki balon od žvake. „Šta si me pitao? Zaboravila sam.“ Primetio sam da je Trent ponovo zaspao i munem ga u stomak. „Budan sam, burazeru. Budan.“ On se namešta na sedištu i otvara prozor. „Kle-je“, kaže Roneta, „šta si me pitao, zaboravila sam.“ „Šta radiš?“, pitam je nervozno pokušavajući da ostanem budan. „Sečem kosu svakome ко dođe u Flip. О, pojačaj ovu stvar, obožavam je. Oni će da sviraju u Palasu u petak.“ „Trente, smrdo, probudi se“, kažem glasno da nadjačam muziku. „Budan sam, burazeru. Budan. Samo su mi oči malo umorne.“ „Otvori ih“, kažem mu. Otvara ih i pogleda po kolima: „Imaš dobar friz“, kaže Roneti. „Sama sam ga napravila. Znaš, sanjala sam da se ceo svet topi. Stajala sam na Bulevaru La Sijenega i odatle videla ceo svet kako se topi, a san je bio tako živ, tako stvaran. Pa sam pomislila, kako da sprečim da se ovaj san ostvari, razumeš?“ Klimam glavom. 9 Noć veštica. (Prim. prev.)

55 BRET ISTON ELIS „Kako da promenim stvari, razumeš? Pomislila sam ako probušim uvo ili uradim nešto slično, razumeš, ako promenim imidž, na primer ofarbam kosu, svet se neće topiti. Tako sam se ja ofarbala, a ova ružičasta boja traje. Sviđa mi se. Ne skida se. Mislim da se svet sad neće otopiti.“ Nije me baš uverila, ne mogu da poverujem da joj ja zapravo sve vreme klimam glavom. Dolazimo do Deni's Oki Doga na Santa Moniki i ona se spotakne dok izlazi s malog zadnjeg sedišta merceđesa, legne na trotoar i počne da se valja od smeha. Pitam Trenta gde ju je našao. Na Sansetu prolazimo pored reklame „Nestani ovde“. Pitam se da li je na prodaju. „Negde“, kaže Trent. „Hoćeš džoint?“ Sutradan sam se zaustavio pred Džulijanovom kućom na Bel Eru, nosim mu novac u zelenoj koverti. On leži na krevetu u mokrim kupaćim gaćicama i gleda MTV. U sobi je mračno, jedino svetlo dolazi sa crno-bele slike televizora. „Doneo sam ti lovu“, kažem mu. „Sjajno“, kaže on. Priđem njegovom krevetu i spustim novac. „Ne treba da brojiš, sve je tu.“ „Hvala, Kleje.“ „Za šta ti stvarno treba, Džulijane?“ Džulijan gleda spot do kraja, potom se okrene ka meni i kaže: „А, zašto?“ „То je baš mnogo novca.“ „Zašto si mi ga onda dao?“, pita me prelazeći rukom preko glatkih, preplanulih grudi. „Jer si mi prijatelj?“ Ovo zazvuči kao pitanje. Spuštam pogled. „Da“, kaže Džulijan, pogled mu se vraća televizoru. Novi spot treperi. Džulijan je zaspao. Odlazim. Rip zove, kaže mi da bismo mogli da se nađemo u butiku La Skala i pojedemo nešto i uz to popričamo о poslu. Vozim se u La Skalu i na kraju parkinga nalazim mesto da se parkiram. Čekam u kolima da se završi pesma sa radija, par iza mene u tamnoplavom jaguaru misli da odlazim sa parkinga, mahnem im da to ne nameravam. Par iz jaguara mi trubne i ode dalje. Izlazim iz kola i ulazim u restoran, sedam za šank i naručujem čašu crnog vina. Pošto sam je ispio, naručujem i drugu i dok Rip nije stigao, popio sam tri čaše. „Zdravo mali, kako ide?“ Buljim u čašu: „Doneo si?“ „Hej mali“, menja ton, „pitao sam te kako ide. Hoćeš li mi odgovoriti, ili, šta se dešava?“

Manje od nule 56 „Sjajno sam, Ripe. Upravo sjajno.“ „Baš dobro. To je sve što sam hteo da čujem. Popij vino i uzećemo sto, OK?“ „ОК.“ „Lepo izgledaš.“ „Hvala“, kažem, ispijam vino i ostavljam deset dolara na šanku. „Sjajno si pocrneo“, kaže mi dok sedamo. „Doneo si?“, pitam. „Ej, polako…“, kaže Rip pregledajući jelovnik. „Postaje toplo, baš toplo, kao prošlog leta.“ „Da.“ „Sećaš se prošlog leta?“, pita me. „Ne sasvim.“ Na drugoj strani ulice starica sa suncobranom u ruci pada na kolena, dolazi hitna pomoć, ali većina ljudi iz La Skale to ne primećuje. „Ma, sećaš se.“ Prošlo leto. Evo šta pamtim od prošlog leta. Muvanje po klubovima: Vajer, Nouver, Lendis End, Edž. Albino na Kantersu oko tri ujutru. Ogromna zelena lobanja ceri se na vozače sa reklame na Sansetu, drži kasu i koščatim prstom poziva. Video travestita u kratkoj majčici u redu za bioskop. Tog leta sam video mnogo travestita. Večera s Bler kod Mortona kada mi je rekla da ne idem u Nju Hempšir. Video kepeca kako ulazi u korvetu. Išao s Džulijanom na koncert GoGo-a. Žurka kod Kim jednog vrelog nedeljnog popodneva. B-52's na stereu. Gaspaćo, čili iz Čejsna, hamburgeri, daikiri koktel od banane, sladoled „dabl reinbou“. Dva Engleza se smejupored bazena, rekoše mi da je zabavno raditi kod Freda Segala. Svi Englezi koje sam sreo tog leta radili su kod Freda Segala. Mršavi Francuz s kojim je Bler spavala drži stopala u džakuziju i puši džoint. Veliki crni rotvajler skače u vodu i pliva. Rip drži plastično oko u ustima. Buljim kroz palme, gledam nebo. U Palasu je svirka večeras, ali je Bler pijana, a Kim je opazila Lejn pred ulazom i obe su skočile, pa je Bler okrenula kola. Trebalo je da nađemo neku Endžel večeras, ali se tog dana kupala u džakuziju i zamalo udavila. Kim kaže da je Garaža ponovo otvorena negde na La Breu, i Bler vozi tamo. Idemo niz La Bre, pa uz La Bre, pa niz, pa još jednom uz, ali ne možemo da je pronađemo. Bler se smeje i kaže: „Ovo je besmisleno“, stavlja traku Spandau Balea i pušta je do daske. „Idemo u jebeni Edž“, viče Kim. Bler počinje da se smeje i potom kaže: „О, u redu.“

57 BRET ISTON ELIS „Šta ti kažeš, Kleje? Da idemo u Edž?“, pita Kim. Ja sedim na zadnjem sedištu, pijan sam i samo slegnem ramenima. Kada smo došli u Edž, popio sam još dva pića. Disk-džokej u Edžu večeras ne nosi majicu, uši su mu probušene, na glavi ima kožni kaubojski šešir, između pesama mrmlja: „Hip-hip-hura.“ Kim mi kaže da disk-džokej očigledno ne može da se odluči da li bi da bude metalac ili njuvejver. Bler me upoznaje s jednom svojom prijateljicom, nekom Kristi, koja je na novom šou ABC televizije. Kristi je došla s Lindzijem. Lindzi je visok i podseća na Mata Dilona. On i ja odlazimo u WC da uradimo koku. Iznad lavaboa, na ogledalu, piše velikim crnim slovima: „Mrak Vlada“. Pošto smo izašli iz WC-a, Lindzi i ja sedamo za šank na prvom spratu i on mi kaže da se u gradu ništa ne dešava. Klimnem glavom, gledam veliki stroboskop kako se pali i gasi iznad podijuma. Lindzi mi pali cigaretu i počinje priču, muzika je suviše glasna pa čujem tek pola od onoga što kaže. Neki surfer naleće na mene, osmehne se i traži mi upaljač. Lindzi mu pali cigaretu smešeći se. Zatim mi kaže kako nije za poslednjih nekoliko meseci sreo nikoga koji je stariji od devetnaest godina: „То izluđuje, a?“, a glas mu nadjačava muziku. Lindzi ustaje i kaže mi da je video svog dilera i da hoće da razgovara s njim. Ostajem da sedim sam za šankom i palim još jednu cigaretu i naručujem još jedno piće. Tu je neka debela devojka, takođe sama za šankom, u bezmalo praznom baru, pokušava da započne razgovor sa šankerom koji kao i diskdžokej ne nosi majicu i igra sam uz muziku što teče sa zvučnika. Debela ima na licu naslage šminke, pije tab na slamčicu i nosi ljubičaste farmerke Kelvin Klajn i kaubojske čizme. Šanker ne obraća pažnju na nju. Zamišljam je kako sedi sama u nekom baru u gradu i čeka da zazvoni telefon. Debela naručuje još jedan tab. U prizemlju se utišava muzika i disk-džokej objavljuje da će u Florentin Gardensu kroz dve nedelje biti žurka za mini suknje. „Stvarno je… prijatno večeras“, kaže debela šankeru. „Gde?“, pita je šanker. Ona pogleda dole, zbunjena je na trenutak, plaća piće i čujem je kako mrmlja: „Negde“, ustaje i zakopčava poslednje dugme na farmerkama i izlazi iz bara. Nešto kasnije, te iste noći, shvatam da mi je ostalo još dve nedelje raspusta. Psihijatar kod koga odlazim kaže mi da ima novu ideju za scenario. Umesto da ga slušam, prebacim nogu preko naslona velike kožne fotelje i palim još jednu cigaretu, mentol. On priča i priča i posle svakih nekoliko rečenica provuče ruku kroz bradu i baci pogled na mene. Imam naočare za sunce i on nije

Manje od nule 58 siguran da li ga gledam ili ne. Ja ga ipak gledam. On ne prestaje svoju priču i uskoro postaje sasvim svejedno šta kaže. Napravi pauzu i pita me da li bih mu pomogao da ga napiše. Kažem mu da nisam zainteresovan. On kaže nešto kao. „Ti dobro znaš, Kleje, da smo nas dvojica pričali kako bi trebalo da budeš aktivniji i ja mislim da bi stvarno bilo dobro za tebe da mi pomogneš. U krajnjoj liniji to je terapija.“ Promrmljam nešto, dunem ka njemu dim mentol cigarete i pogledam kroz prozor. Parkirao sam kola ispred Trentovog novog stana, nekoliko blokova od UCLA, na Vestvudu. Trent tu živi u toku školske godine. Rip, koji je u međuvremenu postao Trentov diler, otvara mi vrata. „Pogodi ко je ovde!“, kaže mi Rip. „Ко?“ „Pogađaj.“ „Ко?“ „Pogađaj.“ „Kaži mi, Ripe.“ „On je mlad. On je bogat. On je slobodan. On je Iranac.“ Gura me u dnevnu sobu. „То je Atif.“ Atif, koga nisam video od mature, sedi na kauču u Guči mokasinama i skupom italijanskom odelu. On je brucoš na USC-u, vozi crnu mečku 380 SL. „Ah, Kleje, kako si, prijatelju?“ Atif ustaje sa kauča da se rukujemo. „ОК. Kako si ti?“ „О, vrlo dobro, vrlo dobro. Baš sam stigao iz Rima.“ Rip izlazi iz dnevne sobe i ulazi u Trentovu, tamo pali MTV otkidajući mu zvuk. „Gde je Trent?“, pitam razmišljajući gde je smešten bar. „Tušira se“, kaže Atif. „Izvrsno izgledaš. Kako je bilo u Hempširu?“ „Dobro“, kažem i nasmejem se Trentovom cimeru Krisu, koji sedi za stolom u kuhinji i telefonira. On mi uzvrati osmeh i ustane i počne da hoda nervozno po kuhinji. Atif priča о klubovima u Veneciji i kako je izgubio kofer Luj Viton u Firenci. Pali tanku italijansku cigaretu: „Vratio sam se preksinoć jer sam čuo da će časovi početi ranije. Ne znam tačno kada, ali mi je rečeno da će to biti uskoro.“ Zastane. „Da li si sinoć bio na Sandrinoj žurci u Spagu? Ne? Nije bilo dobro.“ Klimam glavom i gledam Krisa, koji spušta slušalicu i viče: „Sranje.“ „Šta se desilo?“, pita Atif. „Maznuli su mi gitaru, a u njoj sam bio sakrio dezoksin za nekog tipa.“ „Šta radiš?“, pitam Krisa. „Muvam se po UCLA.“

59 BRET ISTON ELIS „Upisao si se?“ „Pretpostavljam.“ „I on pravi muziku“, kaže Trent sa vrata, na sebi ima samo farmerke, kosa mu je vlažna, briše je peškirom. „Pusti im neku svoju stvar.“ „Hoću“, kaže Kris. Kris odlazi do sterea i pušta traku. Sa mesta na kome stojim vidim džakuzi koji se puši, plavo osvetljen, iza njega tegovi i dva bicikla. Sedam na kauč i pogledam časopise koji su na stolu; nekoliko GO-a, Rolingstoun, jedan Plejboj i onaj broj Pipla u kojem su izašli Bler i njen otac, jedna Stereo rivju i Surfer. Prelistam Plejboj, zatim zveram u uramljeni poster albuma Hotel Kalifornija, u hipnotišuće plava slova, u senke palminog drveća. Trent je pomenuo da neki Lari nije uspeo da se upiše u filmsku školu. Muzika dolazi sa zvučnika i pokušavam da je čujem ali Trent priča о Lariju, Rip preživljava histeričan napad u Trentovoj sobi. „Razumeš, njegov matori je napravio jednu od deset najgledandjih serija. Lari ima svoju kameru i opet ga ne primaju na USC. Sve je sjebano.“ „Nisu ga primili jer je navučen na heroin“, viknu Rip. „Kakvo sranje“, kaže Trent. „Nisi znao?“, smeje se Rip. „О čemu pričaš?“ „Pa on se gotovo hrani horsom“, kaže Rip utišavajući televizor. „Nekada je bio normalan.“ „Kenjaš, Ripe“, javim se i ja. „Šta za tebe znači normalan?“ „Razumeš, mislim stvarno normalan.“ „Sranje, uopšte nisam znao za Larija“, kaže Atif. „Ti tako bezdušno kenjaš“, javi se Trent iz kupatila. „Popuši mi malo, Trente“, vikne Rip. „Izvadi ga“, odvrati mu Trent smejući se. Vraća se u sobu: „Ко je rezervisao mesta u Mortonu?“ Prožme me osećaj već viđenog. Otvaram GQ, vraćaju mi se lica sa zidova soba mojih sestara. Muzika je glasna i stvari zvuče kao da ih neko dete peva, ritam mašina je preforsirana, dosadna. Glas devojčice kaže: „I don't know where to go / I don't know what to do / I don't know where to go / I don't know what to do I Tell me. Tell me.“ 10 „Da li ste rezervisali mesta?“, pita ponovo Trent. „Imaš li metedrin?“, pita Kris Trenta. „Ne“, Trent viče. „Ко je rezervisao?“ 10 Engl.: „Ne znam gde ću / Ne znam šta ću / Ne znam gde ću / Ne znam šta ću / Kaži mi. Kaži mi.“ (Prim. prev.)

Manje od nule 60 „Ja sam“, javi se Rip, „ućuti sad.“ „Da li neko od vas ima met?“, pita Kris. „Met?“, pita Atif. „Vidiš da mi nemamo met“, kažem mu. Muzika prestaje. „Moraš da čuješ sledeću stvar“, kaže mi Trent navlačeći majicu. Kris ga ignoriše, otišao je u kuhinju da telefonira. Okreće broj, zatim pita onoga na drugom kraju žice, ко god to bio, da li ima metedrin. Kris začuti i snužden spusti slušalicu. „Neki tip me je pozvao danas“, priča Rip ulazeći u sobu, „razumeš, tip mi je tek tako prišao u Flipu i ponudio mi šest stoja dolara da idem s njim za vikend u Lagunu.“ „Siguran sam da nisi jedini kome je prišao“, kaže Trent otvarajući vrata što vode napolje do džakuzija. Saginje se i proverava vodu. „Krise, imaš li cigarete?“ „Aha, u sobi su, pored kreveta“, kaže Kris okrećući još jedan broj. Ja ponovo gledam poster i pitam se da li da koku koju imam u džepu ušmrčem pre nego što odemo kod Mortona ili kad stignemo tamo. Trent izlazi iz Krisove sobe i pita ко je tip što spava na podu. „О, to je Alan, mislim. Tamo je već dva dana.“ „Odlično“, kaže Trent, „izvrsno.“ „Ostavi ga na miru. Ima mononukleozu ili nešto slično.“ „Idemo“, kaže Trent. Rip odlazi prvo u WC, Atif i ja ustajemo. Kris spušta slušalicu. „Hoćeš li biti ovde kada se vratim?“, pita ga Trent. „Ne. Moram do Kolonija da vidim za met.“ Moji snovi počinju polako. Bio sam mlađi, vraćam se iz škole i dan je oblačan, oblaci sivi, beli i ljubičasti. Zatim kiša počinje da pada i ja trčim. Trčim dugo, dugo kroz kišu i iznenada ugazim u blato i prostrem se po zemlji jer je sve vlažno i klizavo, klizam se na stomaku i blato mi ulazi u usta, gutam ga, blato mi ulazi i u nos i puni mi oči i potpuno me zatrpava, tada se budim. Počele su kiše u Los Anđelesu. Čitam о kućama koje se ruše na klizištima. To se dešava obično u toku noći i ja do jutra ostajem budan, na koki, da se uverim da se mojoj ništa neće dogoditi. Zatim izlazim u vlažno jutro po novine i čitam šta se daje u bioskopima trudeći se da ignorišem kišu. Za vreme kišnih dana skoro se ništa ne dešava. Jedna sestra je kupila ribu i pustila ju je u džakuzi, toplota i hlor su je brzo ubili. Dobijam čudne

61 BRET ISTON ELIS telefonske pozive. Obično veoma kasno noću telefon zazvoni i, kada se javim, osoba na drugom kraju ćuti tri minuta, merio sam. Zatim čujem uzdah i osoba spušta slušalicu. Kada je kiša, semafori na Sansetu polude, žuto trepne, zatim se upali zeleno na nekoliko sekundi, za njim žuto, pa crveno i zeleno sijaju istovremeno. Dobio sam poruku da je Trent svraćao. Obukao je neko skupo odelo, kažu mi sestre, i vozio je tuđ mercedes. „Prijateljev“, rekao im je. Još im je rekao da mi prenesu da se Skot predozirao. Ja nemam pojma ко je Skot. Kiša pada. Te noći, pošto sam dobio jedan od čudnih poziva, uzimam čašu i lomim je о zid. Niko se nije pojavio da vidi kakav je to zvuk. Zatim ležem na krevet, budan, uzimam dvadeset miligrama valijuma da bih se spustio sa koke ali mi ni to ne uspeva. Gasim MTV i uključujem radio, ne mogu da uhvatim stanicu KNAC pa i njega gasim. Buljim napolje u Veli, gledam prostirku neonskih i fluorescentnih lampi pod purpurnim noćnim nebom, stojim tamo, pored prozora, go i gledam oblake kako prolaze, zatim se vraćam u krevet i pokušavam da se setim koliko sam dana kod kuće. Ustajem i špartam sobom, palim još jednu cigaretu i zatim telefon ponovo zazvoni. Eto kakve su noći kada pada kiša. Sedim u Spagu s Trentom i Bler, Trent kaže da je siguran da su neki ljudi šmrkali koku za šankom i ja ga pitam zašto im se ne pridruži i on mi kaže da umuknem. Kod Trenta smo ušmrkali pola grama i sada niko nije gladan, naručujemo samo predjelo i jednu picu. Pijemo sok od grejpfruta i votku. Bler miriše svoj zglob i mrmlja uz novi singl Hjuman Lig koji dopire sa sterea. Kelner dolazi da nam donese četvrtu turu pića i Bler ga pita da li je bio pre neko veče u Edžu. On se osmehne i odmahne glavom. „Pa kaži mi“, pita Bler Trenta. „Da li je Voker alkoholičar?“ „Da, da. Jeste“, kaže Trent. „Znala sam. Ali je ipak sjajan. Voker je divan.“ Trent se smeje, slaže se sa Bler. Baci pogled na mene. Potpuno sam zbunjen na trenutak, gledam ih oboje i kažem: „Voker je divan.“ Nemam pojma ко je Voker. „Da, veoma mi se sviđa“, kaže Trent. „Da, Voker je divan“, Bler klimne glavom. „Ej, jesam li ti rekao“, počinje Trent, „idem sutra u Springs. Treba da pazim na neko meksičko dupe što kopa i sadi kaktuse u dvorištu. Da li je to najobičnija stvar koju ste u svom životu čuli? Tako obično. Mama me je zamolila i ja sam joj odgovorio: 'Nema teorije', a onda je ona rekla: 'Ti nikada nećeš ništa da učiniš za mene', i znaš, u pravu je, pa sam joj rekao: 'Dobro,

Manje od nule 62 ajde', jer mi je bilo žao, razumeš? Osim toga, čuo sam da je Sendi dole i da ima strašnu koku.“ Bler se nasmeši. „Ti si divan dečko.“ Približava se ponoć, neko je platio račun; kažem Trentu, pošto je Bler otišla u WC, da nemam pojma ко je Voker. Trent me pogleda i kaže: „Pričaš gluposti, da li si svestan toga?“ „Nije tačno.“ „Jeste, burazeru. Govoriš same besmislice.“ „Zašto pričam gluposti?“ „Jednostavno zato.“ „То ništa ne znači.“ „Možda.“ „Isuse.“ „Ti si budala, Kleje“, Trent se smeje. „Nisam“, kažem mu smejući se takođe. „Aha, mislim da jesi. U stvari, apsolutno sam siguran u to“, kaže on. „Nisi valjda?“ Trent je popio piće i pita me, šišajući kocku leda: „S kim se ti jebeš?“ „Ni sa kim. S kim se ja jebem, tebe nije briga, niti ovu Bler.“ „Da, da“, gunđa Trent. „Šta bi ovo trebalo da znači?“ Trent ćuti. „S kim se ti jebeš?“, pitam ga. „Ma, hajde, Kleje, molim te.“ „Ne, s kim se ti jebeš, Trente?“, pitam ponovo. „Nisi shvatio, zar ne?“ „Šta? Šta tu ima da se shvati?“, pitam ga. „Ako ovo ima bilo kakve veze sa Bler, ti si blesav. Ona bi mogla da zna. Ona misli da još furamo? Da li ti je to rekla? Ne furamo više, razumeš?! Kapiraš?“ Spuštam se sa koke, nameravam da odem do WC-a. „Da li si joj to rekao?“, pita me on na kraju. „Ne“, kažem gledajući ga, zatim pogledam kroz prozor. „Dirljivo. Zaista dirljivo“, kaže on polako. „Šta je dirljivo?“, pita Bler sedajući. „Roberto“, kaže Trent dižući pogled ka meni. Ne odlazim u WC jer neću da ih ostavim same, ostajem da sedim tamo, veoma miran. „О, ne znam. Mislim da je prijatelj.“ „Ne, nije.“ „On je jednostavno drugačiji“, kaže Bler. „Zašto ti se sviđa?“, pita je Trent bacajući pogled na mene, pojeo je kocku leda. „Zato“, kaže Bler ustajući.

63 BRET ISTON ELIS „Zato što ne provodiš s njim mnogo vremena.“ Trent takođe ustaje. Bler se nasmeje i kaže: „Može biti“, bolje je raspoložena od kada se vratila iz WC-a, pitam se da li je tamo šmrkala. Verovatno jeste, ali kakve to veze uopšte ima? Dok čekamo da nam dovezu kola, Bler i Trent se smeškaju jedno drugom i počinju da me nerviraju, potom ona pogleda u nebo puno oblaka, počinje slaba kiša. Ulazimo u njena kola i ona pušta kasetu koju je snimila pre neko veče i Bananarama počinje svoju pesmu. Trent je pita gde je traka na kojoj je BeachMix i Bler mu kaže da ju je spalila jer joj je postala dosadna. Verujem joj, ne znam zbog čega, otvaram prozor, vozimo se u After Auers. Sedim pored šesnaestogodišnje devojčice u After Auersu i ona mi kaže da je tragično što radio-stanica KROQ ima top-listu. Bler sedi preko puta mene, pored Trenta, koji izigrava Ričarda Blejda pred dve plavuše. Rip nam prilazi, posle razgovora s gej porno-zvezdom koji sedi za šankom sa svojom devojkom i šapuće nešto Bler na uvo i potom njih dvoje odlaze. Devojčica koja sedi pored mene je pijana i čvrsto me je uhvatila za ruku, pita me da li je Viski izgoreo i ja joj kažem da jeste. Bler i Rip se vraćaju i sedaju, oboje izgledaju kretenski veselo, Bler se klati napred-nazad zureći u ljude koji igraju; Rip prelazi očima sa jednog na drugi kraj kluba tražeći devojku s kojom je došao. Bler uzima krejon i njime počinje da piše po stolu. Rip je ugledao devojku. Visoki plavi dečko dolazi do našeg stola i devojka što sedi pored Trenta skoči: „Tedi! Mislila sam da si u komi!“ Tedi joj objašnjava da nije u komi, ali da su mu oduzeli vozačku dozvolu jer je pijan vozio auto-putem pored Pacifika. Bler crta po stolu. Tedi seda sa nama. Učinilo mi se da sam video Džulijana kako izlazi, ustajem od stola i odlazim do šanka, zatim izlazim napolje. Kiša pljušti i iz kluba dopire muzika Duran Durana i devojka koju ne poznajem prolazi pored inene i kaže mi: „Ćao.“ Ja joj klimnem glavom i odlazim u WC. Zaključavam vrata i buljim u sebe u ogledalu. Ljudi kucaju na vrata i ja se naslanjam na njih, ne šmrčem ništa, plačem pet minuta i zatim izlazim iz WC-a, vraćam se nazad u klub. U njemu je mračno i ima baš mnogo ljudi, niko ne može da vidi da mi je lice podbulo od plača i da su mi oči crvene. Sedam pored plave pijane devojke, ona priča sa Bler о rezultatima S.A.T. testa. Grifin ulazi u klub u društvu veoma lepe plave devojke, uočio me je i osmehuje mi se, zatim njih dvoje odlaze do šanka da popričaju sa gej pornozvezdom i njegovom devojkom. Ne znam tačno kada, Bler odlazi sa Ripom ili možda sa Trentom, ili možda Rip i Trent odlaze, ili možda Rip odlazi sa plavušama koje su sedele uz Trenta, ili Bler odlazi sa njima dvema; na kraju ja završavam s nekom devojkom. Igramo, ona se nagne ka meni i šapne mi da

Manje od nule 64 bismo mogli da odemo do nje. Probijamo se kroz gužvu na podijumu i ona prvo odlazi u WC, ja je čekam za stolom. Neko je napisao nekoliko puta crvenim krejonom: „Pomozi mi“; rukopis je dečji. Na svim slovima i su kružići, oko dvadesetak „Pomozi mi“, ispisan je i broj telefona i još mnogo toga što je nečitko. Devojka se vraća i izlazimo iz After Auersa, prolazimo pored devojke što mi je rekla ćao, ona plače. Gej porno-zvezda puši džoint u dvorištu, prolazimo pored četiri Meksikanca koji dobacuju deci što izlaze i ulaze u klub. Prolazimo službenika obezbeđenja i čuvara parkinga koji kažu Meksikancima da će biti bolje za njih da odu. Jedan od Meksikanaca mi dobaci: „Ej, pank pederčiću“, devojka i ja ulazimo u kola i odlazimo ka brdima. Došli smo u njenu sobu i ja se skidam i ležem na njen krevet a ona odlazi u kupatilo, čekam je nekoliko minuta i ona izlazi umotana u peškir, seda na krevet i ja spuštam ruke na njena ramena, ona mi kaže da to ne činim i, pošto sam je pustio, kaže mi da se naslonim na uzglavlje i ja to učinim i potom ona skida peškir, ostaje gola, i iz fioke pored kreveta vadi tubu ulja za sunčanje i dodaje mi je, zatim iz iste fioke vadi naočare za sunce Vejferer i kaže mi da ih stavim i ja je poslušam. Ona uzima tubu ulja za sunčanje i iscedi ulje na prste i počne da se mazi, pokazuje mi da i ja isto učinim, i ja je poslušam. Malo posle ponovo pokušam da je dodirnem no ona me zaustavlja, kaže mi ne, vraća mi ruku gde je bila i nastavlja da se mazi, i to tako traje neko vreme i onda joj ja kažem da ću da svršim i ona mi kaže da sačekam trenutak i da je njoj blizu i pomera ruku brže šireći noge, leže na jastuke, ja skidam naočare i ona mi kaže da ih ponovo stavim i ja ih vraćam i svršavam i potom i ona svršava, pretpostavljam. Bouvi je na stereu i ona ustaje, rumena, i gasi ga i pušta MTV. Ležim go na krevetu, sa naočarima za sunce, ona mi pruža kutiju papirnih maramica. Brišem se i uzmem Vogkoji leži pored kreveta, da ga prelistam. Ona se obukla i bulji u mene. Čujem grmljavinu u daljini, i kiša počinje jače da pada. Ona pali cigaretu dok se ja oblačim. Zatim pozivam taksi i na kraju skidam naočare i ona mi kaže da budem tih dok silazim niz stepenice da ne bih probudio njene roditelje. Taksi me vozi do Trentovog stana jer sam tamo ostavio kola. Napolju sipi kiša. U kolima, na suvozačevom sedištu, nalazim poruku: „Lepo si se proveo?“, siguran sam da je to Blerin rukopis. Vozim se kući. Sutradan sedim u kancelariji svog psihijatra, spuštam se sa koke, teče mi krv iz nosa. Moj psihijatar nosi crveni džemper sa V-izrezom, ništa ispod njega, i šore napravljen od farmerki. Počinjem da plačem. On me gleda dodirujući zlatni lanac koji mu visi na preplanulom vratu. Na trenutak prestajem da plačem, on me još nakratko pogleda i zatim uzme da zapisuje nešto u svoj notes. Postavi

65 BRET ISTON ELIS mi pitanje. Kažem mu da ne znam šta nije u redu; da je to možda u vezi s roditeljima ali nisam siguran, moglo bi biti i zbog prijatelja ili to što ponekad zalutam dok vozim; možda i zbog droge. „Ako ništa drugo, ti bar shvataš ponešto. Ali to nije ono о čemu ja pričam, to nije ono što te ja pitam, to uopšte nije to.“ On ustaje i prelazi preko sobe da ispravi uramljenu naslovnu stranicu Roling Stouna sa Elvisom Kostelom i rečima „Elvis Costello Repents“ 11 napisanim velikim belim slovima. Čekam da mi postavi pitanje. „Sviđa ti se? Gledao si ga u Amfiteatru? Jesi? Sada je u Evropi, pretpostavljam, MTV tako kaže. Sviđa ti se njegov poslednji album?“ „Šta je sa mnom?“ „Šta je s tobom?“ „Šta je sa mnom?“ „Biće sve u redu.“ „Ne znam“, kažem. „Ne mislim tako.“ „Hajde da pričamo о nečem drugom.“ „Šta je sa mnom?“, vrištim gušeći se. „Ma, hajde, Kleje“, kaže psihijatar. „Ne budi tako… trivijalan.“ Bio je dedin rođendan i tada smo već dva meseca bili u Palm Springsu. Sunce je jako sijalo a vazduhje bio težak. Bližio se ručak i svi smo sedeli napolju, pored bazena stare kuće. Sećam se da mi je baka tog dana bila kupila kesicu tvrdih bombona i da sam ih nervozno žvakao. Kućepazitelj je bio izneo hladne odreske i pivo i punč, čips u velikoj drvenoj zdeli i sve to je postavio na sto za kojim smo sedeli moja tetka, moji baka i deda, otac i majka i ja. Majka i tetka su jele sendviče sa ćurećim mesom. Deda je imao slameni šešir i pio je pivo. Tetka se hladila časopisom Pipi. Baki nije bilo dobro, pila je hladni biljni čaj i polako jela sendvič. Majka nije slušala razgovor, gledala je moje sestre i rođake kako se igraju u bazenu, očiju fiksiranih na svezu prozirnu vodu. „Mislim da smo predugo ovde“, rekla je tetka. „То nije tačno“, rekao je otac nameštajući se na stolici. „Ja hoću da idem“, rekla je tetka odsutno, bezizraznog pogleda, prsti su joj stezali časopis kojim se hladila. „Pa“, javio se deda, „bolje da odemo pre no što bude kasno. Već sam pocrveneo kao rak. Je l' tako, Kleje?“ Namignuo mi je i otvorio svoje peto pivo. „Rezervisaću avionske karte danas“, rekla je tetka. 11 Engl.: Elvis Kostelo se kaje. (Prim. prev.)

Manje od nule 66 Jedan od mojih rođaka pregledao je brojeve L. A. tajmsa i pročitao je vest о nekom avionu koji se srušio u San Dijegu. Svi su su uskomešali i planovi za odlazak bili su zaboravljeni. „Užasno“, rekla je tetka. „Radije bih umro u avionskoj nesreći nego na bilo koji drugi način“, rekao je otac nešto zatim. „Mislim da je to stravično.“ „Uopšte nije. Uđeš u avion i uzmeš librijum pa sve prespavaš. Nikada ne saznaš šta se desilo.“ Za stolom je zavladala tišina. Jedini zvuči su dopirali od bazena gde su se moje sestre i rođaci prskali. „Šta ti misliš?“, upitala je tetka moju majku. „Ja pokušavam da ne mislim о takvim stvarima“, rekla je majka. „А ti, mama?“ pitao je otac baku. Baka, koja celogdana nije progovorila, obrisa usta i veoma tiho reče: „Ja ne bih želela da umrem ni na koji način.“ Došao sam do Trenta, ali je Trent, tek tada sam se setio, u Palm Springsu, pa nastavljam do Ripa. Vrata mi otvara neki plavi klinac, na sebi ima samo kupaće gaćice. U dnevnoj sobi je upaljena lampa za kvarcovanje. „Rip je otišao“, kaže mi. Izlazim. Dok skrećem na Vilšir, pored mene se zaustavlja Ripov mercedes, Rip se naginje kroz prozor i kaže mi: „Spin i ja idemo u Siti kaje. Vidimo se tamo.“ Klimnem mu glavom i polazim za njima niz Melrouz, na Ripovoj registraciji sija natpis „СЫМАХХ“. Siti kafe je zatvoren, pred njim stoji starac, odrpan, na glavi mu je crni šešir, priča sam sa sobom. Kako stajemo, on počinje da se mršti na nas. Rip spušta svoj prozor i ja se zaustavljam uz njega. „Gde hoćeš da idemo?“, pitam ga. „Spinu se ide u Hard rok.“ „Pratim vas“, kažem mu. Počinje kiša. Stigli smo u Hard rok kafe i kada smo seli, Spin mi kaže da je nabavio strašnu robu. Za susednim stolom sedi tip čvrsto zatvorenih očiju. Devojci koja je sa njim to ne smeta, jede salatu. Kada čovek na kraju otvori oči, ja osećam olakšanje, ne znam ni sam zašto. Spin ne prestaje da priča i u pokušaju da promenim temu pitam ga gde bi Džulijan mogao biti. On mi kaže da ga je Džulijan jednom tako žestoko ispalio ali da je obično valjao dobru robu. Rip mi kaže da Džulijan ima previše minusa. „Prvo, uvekje odvaljen.“

67 BRET ISTON ELIS Spin pogleda u mom pravcu i klimne glavom: „Da, da, odvaljen.“ „On valja dobar dop, ali nikako ne bi smeo da ga prodaje osnovcima, razumeš, to je baš beda.“ „Da“, kažem kapirajući stvar. „Beda.“ „Priča se da je Džulijan prodao dop onom klincu od trinaest godina što se predozirao na Beverliju.“ Malo potom, okrećem se Ripu i pitam ga: „Šta si radio?“ „Ništa. Sinoć sam s Vorenom uzeo padobrance pa smo otišli na koncert Grimsolza, kaže on. „Ljudi su kul. Gađali su nas pacovima. Voren je jednog poneo u kola“, Rip spusti pogled i počne da se ceri, „i ubio ga. Veliki pacov, trebalo mu je pola sata.“ „Ja sam baš stigao iz Vegasa“, kaže Spin. „Derf i ja smo bili tamo, kod mog ćaleta u hotelu, zezali smo se, malo, pored bazena… jebiga, bilo je kul.“ „Šta si mi ti radio, burazeru?“, pita Rip. „Ništa naročito“, kažem. „Da, postalo je dosadno u gradu“, kaže on. Spin se slaže, klima glavom. Posle večere odlazimo na Malibu da nabavimo koku od tipa što se zove Ded. Dok se vozimo, u kolima podelimo džoint. Ja sedim na malom zadnjem sedištu Ripovih kola. Prvo mi se učinilo da je Rip rekao: „Idemo da se nađemo s nekim Edom.“ Ali kada je Spin upitao: „Kako znaš da je Ded tamo?“ Rip mu je odgovorio: „Jer je Ded uvek tamo“, shvatio sam da je tip Ded a ne Ed. Izgleda da je žurka kod Deda i neki od prisutnih, većinom momci, gledaju nas začuđeno, verovatno zato što Rip, Spin i ja nismo u kupaćim gaćicama. Prilazimo Dedu, kome je oko četrdeset godina, na sebi ima samo uski šore, leži na velikoj gomili jastuka, kraj njega sede dva preplanula momka i gledaju НБО, Ded pruža Ripu kovertu. Uz Deda sedi lepa plava devojčica u bikiniju i češka dečka koji je s Dedove leve strane. „Morate da budete pažljiviji, dečaci“, šuška Ded. „Na šta misliš, Dede?“, pita Rip. „Koloni vrvi od narkomana.“ „Nije moguće. Zaista?“, pita Spit. „Da, jednog mog klinca ranili su u nogu.“ „Nije moguće. Šališ se?“ „Ne.“ „Isuse.“ „Dečko je imao samo sedamnaest godina, za ime božje. Pogođen je u nogu jebote. Možda ga znate.“ „Kako se zove?“, pita Rip. „Kristijan?“

Manje od nule 68 „Ne, Rendal. Ide na Oukvud. A?“ Spin odmahuje glavom, Hungry Like the Wolf grune iz zvučnika što su okačeni na plafon iznad Dedove ćelave, oznojene glave. „Morate biti pažljiviji.“ „Da. Morate biti pažljiviji“, kaže Spin, oblizuje usne dok gleda devojčicu čiji prsti nisu prestali pa češkaju plavu kosu onog dečka. Plavi dečko mi namigne pućeći usne. U kolima, Spin lizne koku i kaže nam da ima previše novokaina. Rip kaže da mu to sada ne smeta i da je nestrpljiv da šmrkne. Rip pojačava radio i počinje da vrišti od sreće: „Šta će se desiti sa svima nama!“ Spin mu odgovara takođe vriskom: „Nema sa svima, samo sa nama.“ Pošmrčemo koku i odlazimo do arkada na Vestvudu i tamo igramo video-igre sledeća dva sata. Potrošili smo svaki po dvadeset dolara i prestajemo samo zato što nam je nestalo sitniša. Rip ima samo novčanice od sto dolara, a njih tip što radi na kasi neće da razmeni. Rip vraća lovu u džep i vikne mu jebi se, nas trojica zatim odlazimo u kola i tamo šmrčemo ostatak koke. Blerin otac je napravio žurku za nekog mladog australijskog glumca čiji film ima premijeru naredne nedelje u Los Anđeles Njen ćale pokušava da ga dobije za svoj novi film, naučna fantastika za trideset miliona dolara pod imenom Star Raiders. Ali Australijanac suviše traži. Došao sam na žurku da bih pokušao da razgovaram sa Bler, ali je još nisam našao. Sve je puno glumaca i Blerinih prijatelja sa USC-a. I Džared je tu, on se trudi da pokupi Australijanca. Zapitkuje ga da li je gledao Zonu sumraka sa Agnes Murhed, Australijanac odmahuje glavom i kaže: „Nisam, druže.“ Džared nabraja i druge epizode, a Australijanac, koji se obilno znoji i pije četvrtu rum-kolu, ponavlja Džaredu da nije gledao nijednu epizodu Zone sumraka. Na kraju Australijanac odlazi od Džareda, ali Džared ne ostaje sam jer mu prilazi njegov novi momak, ne onaj kelner iz Mortona već kostimograf koji je radio na poslednjem filmu Blerinog oca i koji možda hoće a možda i neće da radi na kostimima za Star Raiders. Australijanac odlazi do svoje žene, ona ga ignoriše. Kim mi kaže da su se njih dvoje po podne posvađali i da je ona izletela iz njihovog bungalova u hotelu Beverli Hils i otišla nekom skupom frizeru na Rodeo da je ošiša. Kosa joj je sad crvena i veoma kratka; dok se okreće, na nekim mestima joj se ispod oštre kose vidi belo teme. Ide priča о šteti koju je napravila oluja na Malibuu, neko je pomenuo da se kuća pored njegove srušila. „Jednostavno, sad je vidiš… sad je ne vidiš“, objašnjava režiser Blerinoj majci, ona klima glavom, usne joj drhte, s vremena

69 BRET ISTON ELIS na vreme baci pogled na Džareda. Taman kada sam hteo da joj priđem i pitam gde je Bler, u kuću ulazi grupa glumaca i glumica, jedan režiser i neki organizator, i ona im prilazi da ih pozdravi. Oni upravo dolaze sa dodele Zlatnog globusa. Jedna od glumica uleće u sobu i grli kostimografa, glasno mu šapuće: „Marti je upravo izgubio, nađi mu čist viski, a meni votku kolins dok nisam pala. Hoćeš, dušo?“ Kostimograf pukne prstima crnom sedokosom šankeru i kaže mu: „Čuo si?“ Šanker se malo prebrzo budi iz dremeža, malo je neuverljiva njegova hitrina, i pravi glumici pića. Ljudi počinju da je zapitkuju šta je ко osvojio na Zlatnom globusu, ali je ona, kao i ostali glumci, zaboravila. I organizator je zaboravio. Režiser Marti je zapamtio i on recituje, svako ime polako izgovara, i kada ga neko pita ко su bili ostali kandidati, režiser pogleda pravo pred sebe i izgovori imena po abecednom redu. Počinjem razgovor sa dečkom što ide u filmsku školu na USC-u. Preplanuo je i neobrijan, nosi naočare i razgažene patike za tenis marke Tretorn, i priča mi о „estetskoj indiferenciji“ u američkom filmu. Nas dvojica smo sami u studiju ali uskoro dolaze Alana, Kim i Bler i sedaju kraj nas. Bler ne obraća pažnju na mene. Kim dodirne nogu dečka iz filmske škole i kaže mu: „Sinoć sam te zvala, gde si bio?“ On kaže: „Džef i ja smo popušili nekoliko pajpova i posle smo otišli na predstavu filma Petak trinaesti.“ Pogledam Bler pokušavajući da joj privučem pažnju, ali ona ne reaguje. Džared, Blerin otac, režiser Star Raidersa i kostimograf ulaze u studio i sedaju, uskoro se razgovara о australijskom glumcu i Blerin otac pita režisera u Polo majici i tamnim naočarima zašto je glumac došao u Los Anđeles. „Mislim da je ovde da bi video da li je nominovan za Oskara. Nominacije izlaze uskoro, znaš to.“ „Zbog tog govneta je došao?“, uzvikne Blerin otac. Smiri se i pogleda ka Bler, ona sedi pored kamina gde je bila božična jelka, čini se da je nešto potištena. Otac je pozove pokretom: „Dođi, dušo, sedi tati na krilo.“ Bler baci nepoverljiv pogled na njega, nasmeši se i izađe iz studija. Niko ništa ne kaže. Zatim se režiser nakašlje i kaže da ako ne mogu da dobiju „glupog Australijanca“ za Star Raiders, on ne zna ко će igrati u filmu. Pomenu mu nekoliko imena. „Šta je sa onim slatkim dečkom koji je igrao u Beastmanu? Znaš li, Klajde, na koga mislim?“ Kostimograf pogleda režisera koji zamišljeno češka bradu. Bler se vraća noseći piće, pogleda prema meni i ja skrenem pogled praveći se da me razgovor interesuje.

Manje od nule 70 Kostimograf se udari po kolenu i kaže: „Marko! Marko!“ Krikne još jednom to ime: „Marko… uh, Marko… Fer… Fera… sranje, ne mogu da se setim.“ „Marko King?“ „Ne, ne, ne.“ „Marko Kac?“ Kostimograf razjareno odmahuje glavom i kaže: „Da li je iko gledao Beastmana?“ „Kada je izašao Beastman?“, pita Blerin otac. „Beastman je izašao prošle jeseni, čini mi se.“ „Ja sam mislio da sam ga gledao u Avku preko leta.“ „Nije, bio sam na predstavi u MGM-u.“ „On čak nije ni igrao u Avku“, kaže neko. „Čini mi se da pričate о Marku Feraru“, kaže Bler. „Tako je“, uzvikne kostimograf. „Marko Feraro.“ „Ja sam mislio da se on predozirao“, kaže Džared. „Da, Beastman, bio je to dobar film“, kaže mi student filma. „Gledao si ga?“ Klimam glavom gledajući Bler. Beastman mi se nije svideo i pitam studenta filma: „Zar ti nije smetalo što su izbacivali likove bez ikakvog razloga?“ Student filma napravi kratku pauzu i kaže: „Malo, ali to se dešava i u realnom životu. Buljim u Bler. „Zar nije tako?“ „Pretpostavljam“ – ona neće da me pogleda. „Marko Feraro?“ pita Blerin otac. „Je li on latino?“ „On je super“, uzdahne Kim. „Prava lutkica“, klima Alana glavom. „Stvarno?“, pita režiser pokazujući zube i naginje se ka Kim. „Ко je još… super?“ „Da, devojke“, kaže Blerin otac, „mogle biste da nam date ideju.“ „Samo zapamtite“, kaže Džared, „ne velike glumce, u obzir dolazi samo tip kome dupe izgleda jednako dobro kao i lice.“ Kostimograf klima glavom i kaže: „Apsolutno.“ „Tata, sećaš se da sam te pitala za Adama Anta i Stinga“, kaže Bler. „Sećam se, sećam se, dušo. Klajd i ja smo razgovarali о tome i, ako ti je zaista stalo, mislim da se nešto može uraditi. Šta vi mislite о Adamu Antu ili Stingu u Star Raidersu?“, Blerin otac pita Alanu i Kim. „Otišla bih da ga gledam“, kaže Kim.

71 BRET ISTON ELIS „Ja bih dva puta“, kaže Alana. „Ja bih kupila video-kasetu“, doda Kim. „Slažem se sa Bler“, kaže Blerin otac. „Mislim da ćemo ozbiljno razmisliti о Adamu Antu i Stringu.“ „Tata, Sting.“ „Da, Sting.“ Klajd gleda i smeška se Kimi: „Da, uzmimo Stinga. Šta misliš о tome, dušo?“ Kim je pocrvenela: „То bi bilo sjajno.“ „Zvaćemo njega i Adama na probu sledeće nedelje.“ „Hvala ti, tata“, kaže Bler. „Sve za tebe, dušo.“ „Bolje je da se prvo raspitaš za njega, Klajde“, kaže Džared zabrinuto. „Hoćemo, hoćemo“, kaže Klajd, nije prestao da se osmehuje Kim. „Hoćeš li da dođeš na snimanje?“ Bler me na kraju pogleda gotovo bolnim pogledom, ja se okrećem prema Kim, skoro sam postiđen, zatim počinje da me hvata bes. Kim još jednom pocrveni i kaže: „Možda.“ Džulijan mi se nije javljao otkad sam mu dao novac, odlučio sam da ću ga sutra zvati i zovem Ripa da bih našao njegov broj telefona. Rip nije kod kuće, javlja mi se neki klinac. Zovem Trentov stan, Kris mi se javlja i kaže mi da je Trent još u Palm Springsu i zatim me pita da li znam nekog ко ima met. Na kraju telefoniram Bler i ona mi daje Džulijanov broj i, taman kada sam se spremio da joj kažem da mi je žao zbog prošle noći, ona kaže da mora da ide i spusti slušalicu. Zovem broj koji mi je dala, javlja mi se veoma poznat ženski glas. „On je ili na Malibuu ili u Palm Springsu.“ „Šta radi tamo?“ „Ne znam.“ „Da li možeš da mi daš telefon tih mesta?“ „Ja samo znam da je on u kući na Rančo Mirazu ili u kući na Koloniju“, zastaje u nedoumici, „to je sve što znam.“ Usledi duga pauza: „Ко je to? Fin?“ „Fin? Ne. Ja tražim samo broj.“ Zatim još jedna pauza i uzdah. „ОК. Slušaj, ja ne znam gde je. O, sranje… ne mogu da ti kažem. Ko je to?“ „Klej.“ Još jedna duga pauza. „Slušaj“, kažem, „nemoj da mu kažeš da sam ga zvao. Naći ću gaja kasnije.“ „Siguran si?“

Manje od nule 72 „Da“, počinjem da spuštam slušalicu. „Fine?“, pita ona. Slušalica je spuštena. To veče idem na žurku kod Kim i tamo srećem nekog Evana, koji mi kaže da je blizak Džulijanov prijatelj. Sutradan se nalazim s njim u Mekdonaldsu, pošto mu se škola završila. Popodne je, oko tri sata, Evan sedi preko puta mene. „Pa, Džulijan je u Palm Springsu?“, pitam ga. „Palm Springs je sjajan“, kaže Evan. „Da“, kažem ja. „Da li ti znaš da li je on tamo?“ „Obožavam ga. To je najlepše jebeno mesto na svetu. Možda bismo ti i ja mogli da odemo tamo“, kaže on. „Možda.“ Šta bi ovo trebalo da znači? „Da, sjajan je kao i Aspen, ali Aspen je vruć.“ „Da li je Džulijan tamo?“ „Džulijan?“ „Da, čuo sam da bi mogao biti tamo.“ „Zašto bi Džulijan bio u Aspenu?“ Kažem mu da moram u WC. Evan kaže da slobodno odem. Umesto u WC odlazim na telefon i zovem Trenta, koji se u međuvremenu vratio iz Palm Springsa. Pitam ga da li je tamo video Džulijana. On mi kaže da nije i da je koka koju je dobio od Sendija vrlo loša i da je ima previše i ne može da je proda. Kažem Trentu da ne mogu da nađem Džulijana i da se loše osećam i da sam umoran. On me pita gde sam. „U Mekdonaldsu na Šerman Ouksu“, kažem mu. „То je razlog“, kaže Trent. Ne razumem, spuštam slušalicu. Rip kaže da oko jedan-dva ujutru u Pejdžisu na Ensinu uvek možeš da nađeš nekoga. Rip i ja odlazimo tamo jedne noći jer je Diper prepun tinejdžera što dolaze sa školskih žurki, a matore kelnerice nose terapeutske cipele i imaju zakačene jorgovane na uniformama, i povrh svega, govore ljudima da budu tiši. Rip i ja stižemo u Pejdžis i tu nalazimo Bilija i Roda, i Simona i Amosa i Le Dua i Sofi i Kristi i Dejvida. Sofi je sela sa nama i dovela je Le Dua i Dejvida. Ona nam priča о koncertu Vajs Skroda u Palasu, i kaže da joj je brat bio uvalio loš amfetamin pre koncerta pa je prespavala ceo koncert. Le Du i Dejvid imaju bend koji se zove Vestern Survajval i obojica izgledaju hladno i proračunato. Rip pita Sofi gde je neko ко se zove Boris i ona mu kaže da je u kući u Njuportu.

73 BRET ISTON ELIS Le Du ima dugu krutu crnu kosu koja štrči u svim pravcima i kaže mi da, kad god dođe u Dipar, ljudi beže od njega, zato on i Dejvid i idu u Pejdžis. Sofi je zaspala na mom ramenu i ruka mi je utrnula ali je ne pomeram da je ne bih probudio. Dejvid ima naočare za sunce i Fear majicu i kaže mi da me je video na Novoj godini kod Kim. Klimam glavom i kažem mu da se sećam iako on uopšte nije bio tamo. Pričamo о novoj muzici i rok sceni u Los Anđelesu, о kiši, Rip se krevelji starom paru Meksikanaca koji sede preko puta nas; pakosno ih gleda, povuče crni šešir na lice i naceri im se. Izvinjavam se i odlazim u WC. Dva vica napisana na zidu WC-a u Pejdžisu. „Kako će časna sestra da zatrudni? Jebi je.“ „Kakva je razlika između mlade jevrejske princeze i porcije špageta? Špageti se pomeraju dok ih jedeš.“ I ispod viceva: „Džulijan je pravio dobru spravu pa je izgubio glavu.“ Poslednja nedelja u pustinji, bezmalo svi su otišli, ostali smo samo baka i deda, tata i mama i ja. Sve služavke su bile otišle, kao i baštovan i čuvar bazena. Sestre su, s tetkom i njenom decom, bile u San Francisku. Palm Springs nas je sve izmorio, u njemu smo povremeno bili tokom devet nedelja, a za poslednje tri, osim do Rančo Miraza, nismo se nikuda mrdnuli. Tokom ove poslednje nedelje vrlo malo toga se dešavalo, jednog dana je baka s mamom otišla do grada i kupile su plavi novčanik. Drugi put su je roditelji poveli na zabavu kod nekog režisera. Ostao sam sam s dedom u velikoj kući, on se napio i, nedugo pošto su otišli, zaspao. Veštački vodopad u velikom bazenu bio je ugašen, a bazen se praznio. Neko je bio našao zvečarku na površini vode koja još nije bila istekla, roditelji su me zato upozorili da ostanem u kući i da ne izlazim u pustinju. Bila je to veoma topla noć. Dok je deda spavao, ja sam pojeo šniclu i rebarca što su pre neki dan doneti iz jednog od njegovih hotela u Nevadi. Pogledao sam reprizu Zone sumraka i izašao u šetnju. Napolju nije bilo nikoga. Palme su podrhtavale, ulične svetiljke bacale su veoma jako svetlo i odmah iza kuće počinjao je neprozirni pustinjski mrak. Nije bilo automobila, učinilo mi se da sam video zvečarku kako se uvlači u garažu. Pomrčina, vetar, šuštanje živice i prazna kutija cigareta na kolovozu delovali su jezivo na mene, otrčao sam u kuću i upalio sva svetla, zavukao sam se u krevet i zaspao slušajući zvuk čudnog pustinjskog vetra. Subotnja noć, kasno je, svi smo kod Kim. Ništa se ne dešava, pijemo džin-tonik, votku s puno limunovog soka i gledamo stare filmove na videu. Zurim u portret Kimine majke što stoji iznad bara u dnevnoj sobi s visokim zidovima.

Manje od nule 74 Bler je čula da je Nju Garaž u centru, između Šeste i Sedme, ili Sedme i Osme ulice i Dmitri, Kim, Alana, Bler i ja odlučujemo da odemo tamo. Nju Garaž je klub na četvorospratnom parkingu; prvi, drugi i treći sprat su pusti, na njima je ostalo nekoliko kola od prethodnog dana, na četvrtom spratu je klub. Muzika je glasna i mnogo ljudi igra, čitav sprat smrdi na pivo, znoj i benzin. Novi singl Ajsikl Vorksa je pušten. Nekoliko njih iz Go-Go-a je tu kao i jedan iz Blastersa, Kim kaže da je videla i Džona Doa i Iksejn kako stoje sa disk-džokejom. Alana priča sa Englezima koji rade u Predu Segalu. Kim i ja razgovaramo, kaže mi da misli da se i dalje sviđam Bler. Sležem ramenima i gledam kroz prozor. Sa mesta na kome stojim gledam u noć, krovovi u poslovnoj četvrti su tamni, tek poneki prozor na višim spratovima je osvetljen. Velika katedrala sa ogromnim osvetljenim krstom na krovu, krst je upravljen ka mesecu; mesec mi se čini okruglijim a njegova boja je grotesknije žuta nego što se sećam da je bila. Pogledam Kim na trenutak, ništa joj ne kažem. Opazio sam Bler na podijumu s nekim lepim dečkom starim možda šesnaestsedamnaest godina, njih dvoje izgledaju zaista srećno. Kim kaže šteta iako tako ne misli. Dmitri pijan, nepovezano mrmlja, dolazi do nas gegajući se, čini se da će se obratiti Kim ali on prolazi i rukom udara u prozor, staklo mu seče kožu i dok pokušava da povuče ruku, oštra ivica ga još više zapara i krv počne u mlazevima da teče prskajući po staklu. Pošto smo ga odveli u ambulantu neke bolnice, odlazimo u kafić na Vilšir i tamo sedimo do četiri i zatim odlazimo kućama. Gledam neki verski program pre nego što ću izaći sa Bler. Covek koji priča ima sedu kosu, ružičaste, zatamnjene naočare za sunce, veoma široku kragnu na jakni, drži mikrofon. U pozadini stoji napušten, neonom osvetljeni Hrist. „Osećaš da si zbunjen. Osećaš da si frustriran“, kaže mi. „Ne znaš šta se dešava. Zato si bespomoćan i bez nade. Zato misliš da nema izlaza iz ove situacije. Ali Isus će doći. On će doći kroz oko tvog televizora i postaviće kamen oslonac u tvoj život da bi mogao ponovo početi. On će to učiniti sada, u ovom trenutku. Oče na nebu, Ti koji oslobađaš zarobljene, njih koji robuju poduči. Slavimo Gospoda. Neka ovo bude noć Spasenja. Kažite Isusu: 'Oprosti što sam grešio', i tada ćete osetiti neizreciv užitak. Dopustite da vas ispuni. U ime Sina, Amen… Aleluja!“ Čekam da se nešto dogodi, sedim tako skoro ceo sat. Ništa se ne dešava. Ustajem, ušmrčem ostatak koke iz ormara i odlazim u Polo laundž da popijem nešto pre susreta sa Bler. Telefonirao sam joj i rekao da imam dve karte za koncert u Amfiteatru, ona me nije ništa pitala, samo je rekla:

75 BRET ISTON ELIS „Ići ću“, i spustila je slušalicu. Kažem sebi, dok sedim sam u baru, da sam nameravao da pozovem jedan od brojeva što su treperili na ekranu, ali sam shvatio da nemam šta da im kažem. Setio sam se reći koje je izgovorio. Neka ovo bude noć Spasenja. Ove reći mi ponovo padaju na pamet u Spagu, sedim tu sa Bler pošto se koncert završio, kasno je i sami smo u bašti. Bler uzdahne i zatraži mi cigaretu, pijemo šampanjac. Kada je pošla da naruči šestu čašu, kažem joj da je to previše, ona se okrene ka meni i kaže: „Vrućina mi je i žedna sam, jebem mu boga, valjda mogu da naručim šta hoću.“ Sedim sa Bler u italijanskoj poslastičarnici na Vestvudu. Bler i ja jedemo italijanski sladoled i pričamo. Ona pominje da je ove nedelje na kablovskoj televiziji Invazija kradljivaca tela. „Ne.“ „Nova verzija?“, pitam oprezno. „Aha.“ „Original?“, pitam, razmišljajući zašto nju interesuje taj film, počinjem da pravim paranoidne veze. „О“, pogledam u svoj sladoled koji skoro nisam ni takao. „Da li si osetio zemljotres?“, pita ona. „Šta?“ „Da li si jutros osetio zemljotres?“ „Zemljotres?“ „Da.“ „Jutros?“ „Aha.“ „Nisam.“ Pauza. „Mislila sam da si ga možda osetio.“ Na parkingu, okrenem se prema njoj i kažem: „Čuj, stvarno mi je žao“, kažem to iako nisam siguran da tako mislim. „Nemoj“, kaže ona. „Sve je u redu.“ Na Sansetu je crveno svetlo, nagnem se ka njoj i poljubim je. Ona ubaci u drugu i da gas. Na radiju je pesma koju sam danas već pet puta čuo ali je ipak pevušim. Bler pali cigaretu. Prolazimo pored neke sirotice s prljavom zamršenom kosom, pored sebe drži kesu iz „Baloka“ punu požutelih novina, čuči na trotoaru, lice joj je okrenuto ka nebu, oči napola zatvorene zbog sunca. Bler zaključava vrata. Vozimo se sporednim ulicama na brdo, ne mimoilazimo se ni sa jednim kolima. Bler pojačava radio. Nije primetila velikog smeđesivog kojota koji pretrčava ulicu i kola ga snažno udaraju. Bler vrišti i pokušava da nastavi, cigareta joj ispada iz usta. Kojot se zaglavio ispod točka i cvili, kola ne mogu da se pokrenu zbog njega. Bler staje, ubaci u rikverc i zatim ugasi motor.

Manje od nule 76 Ne želim da napustim kola ali Bler histerično plače, glava joj je na krilu, i ja izlazim i oprezno hodam do kojota. On leži postrance i pokušava da pomeri rep. Oči mu iskolačene i uplašene, gledam ga kako sporo umire na suncu, krv mu teče na usta. Sve četiri noge su mu smrvljene, telom mu prolaze trzaji. Primećujem da se na njegovoj glavi stvara lokva krvi. Bler me zove ali ja ne reagujem, gledam kojota. Stojim pred njim deset minuta, nijedna kola ne prolaze, njegovo telo se na kraju tri-četiri puta zgrči i oči mu postanu bezizrazne. Muve počinju da obleću, ovlaš dodiruju krv i skramu na očima. Vraćam se u kola, Bler vozi dalje i kada smo stigli kod nje, pali TV, čini mi se da je uzela valijum ili torazin. Počinje Drugi svet dok mi odlazimo u krevet. Na žurci kod Kim istog dana, dok svi igraju Kvorters i napijaju se, Bler i ja sedimo na kauču u dnevnoj sobi i preslušavamo stari album XTC-a. Bler mi kaže da bismo mogli da izađemo napolje i odemo u kuću za goste. Ustajemo i napuštamo dnevnu sobu, prolazimo pored osvetljenog bazena. U kućici za goste žudno se poljubimo, nikada je nisam tako jako želeo, ona me snažno povuče na sebe i ja izgubim ravnotežu i oboje padamo, polako, prvo na kolena. Njene ruke povlače moju košulju, na grudima osećam njene nežne i hladne prste. Ljubim je, ližem njen vrat, zatim kosu koja miriše na jasmin, pripijam se uz nju, skidamo jedno drugom farmerke i mazimo se, zavlačim joj ruku u gaćice. Ulazim u nju suviše brzo i ona glasno uzdahne a ja pokušavam da ostanem miran. Sedim sa ocem u Trempsu. On je kupio novi ferari i počeo je da nosi kaubojski šešir; u Trempsu ga je, hvala bogu, skinuo. Kaže mi da bi trebalo da odem do njegovog astrologa i savetuje me da kupim Leo astroskop za sledeću godinu. „Hoću.“ „Planetarne vibracije utiču na tvoje telo“, kaže on. „Znam.“ Prozor kraj koga sedimo je otvoren, dižem čašu šampanjca i prinosim je ustima, zatvaram oči i naginjem se na prozor, puštam da mi topli vetar polako mrsi kosu, skrećem pogled i gledam brda. Prilazi nam neki biznismen. Pozvao sam mamu da pode s nama ali je ona rekla da je zauzeta. Ležala je napolju, kraj bazena, i čitala Glamur kada sam je pitao. „Samo na piće“, rekao sam joj. „Neću da idem u Tremps 'samo na piće'.“ Uzdahnuo sam, ali nisam ništa rekao. „Neću da idem nikuda.“ Sestra koja je ležala pored nje slegla je ramenima i stavila naočare za sunce.

77 BRET ISTON ELIS „Pored toga, hoću da pogledam jednu emisiju na kablovskoj televiziji“, rekla je ona uznemireno dok sam odlazio. Biznismen nas napušta. Moj otac ne govori mnogo, ja pokušavam da započnem razgovor. Kažem mu za kojota koga je Bler pregazila, on kaže da je šteta. Gleda kroz prozor fiksirajući ferari crven kao požarni aparat. Pita me da li se spremam za Nju Hempšir i ja ga pogledam i kažem da. Probudili su me glasovi što su dopirali spolja. Režiser na čiju su zabavu moji roditelji sinoć poveli baku sedeo je napolju za stolom pod suncobranom i doručkovao. Pored njega je sedela njegova žena. U send suncobrana baka je izgledala veoma dobro. Režiser je počeo da priča kako je neki akrobata poginuo u jednom od njegovih filmova. Bio je dovoljan jedan pogrešan korak i on je pao naglavce na trotoar. „А bio je divan dečko, imao je samo osamnaest godina.“ Otac je otvorio još jedno pivo. Deda je gledao dole, tužan. „Kako se zvao?“, pitao je. „Šta?“ Režiser se trgao. „Kako se zvao? Kako je bilo ime tom dečaku?“ Usledila je duga tišina, čuo se samo pustinjski povetarac, zvuk džakuzija koji se greje, isušivanje bazena i Frenk Sinatra kako peva Summer Wind, ja sam se molio da je režiser zapamtio ime. Ne znam zbog čega ali to mi je bilo vrlo važno. Želeo sam, gotovo očajnički, da ga se on seća. Režiser je otvorio usta i rekao: „Zaboravio sam.“ Posle ručka sa ocem odlazim do Danijela. Služavka mi otvara vrata i vodi me u dvorište iza kuće gde Danijelova majka, koju sam upoznao za Dan roditelja u Kamdenu u Nju Hempširu, igra tenis u bikiniju, telo joj se sija namazano uljem za sunčanje. Ona prestaje da igra sa mašinom za loptice i prilazi mi. Počinje da mi priča о Japanu i Aspenu i potom о čudnom snu koji je pre nekoliko noći sanjala da je Danijel kidnapovan. Seda u ležaljku pokraj bazena, služavka joj donosi ledeni čaj i Danijelova majka vadi limun, sisa ga i bulji u plavog dečka što skuplja lišće iz bazena. Kaže mi da ima migrenu i da Danijela nije videla danima. Ulazim u kuću i penjem se uz stepenice, prolazim pored postera novog filma Danijelovog oca i ulazim u Danijelovu sobu da ga sačekam. Kada je postalo očigledno da Danijel neće skoro doći kući, izlazim i upućujem se do Kim da bih uzeo svoj prsluk.

Manje od nule 78 Dok ulazim kod Kim, čuje se vrisak. Služavki kao da to ništa ne smeta i pošto mi je otvorila vrata, vraća se u kuhinju. Kuća još nije nameštena, izlazeći u dvorište prolazim pored naci saksija. Mjurijel je vrištala, odlazim do mesta na kojem leže ona, Kim i Dmitri, i ona tek tada prestaje da vrišti. Dmitri ima crne spido kupaće gaće i sombrero, drži električnu gitaru i pokušava da svira L. A. Woman, zavoj na ruci koju je posekao u Nju Garažu smeta mu. Svaki put kada je spusti na gitaru, lice mu se namršti. Mjurijel ponovo počinje da vrišti. Kim puši džoint i na kraju uspeva da me primeti, ustaje i kaže mi da je u časopisu Verajeti čitala da joj majka na Havajima izviđa lokacije s režiserom svog sledećeg filma, i da nije, kako je ona mislila, s Milom u Engleskoj. „Mogao si da nazoveš pre nego što si došao“, kaže mi Kim dodajući džoint Dmitriju. „Pokušao sam ali se niko nije javljao“, lažem; zapravo i da sam zvao, niko ne bi digao slušalicu. Mjurijel vrišti i Kim baci rastrojen pogled na nju i kaže mi: „Možda si zvao brojeve koje sam odjavila.“ „Možda“, kažem joj. „Izvini. Došao sam samo po prsluk.“ „Pa, ja samo… dobro za ovaj put, ali ne volim da ljudi dolaze. Neko je počeo da deli moju adresu, to mi se ne sviđa.“ „Baš mi je žao zbog toga.“ „Shvataš, nekada sam volela da ljudi dolaze, ali sada to više ne mogu da podnesem, jednostavno ne mogu.“ „Kada se vraćaš u školu?“, pitam je dok idemo ka njenoj sobi. „Ne znam“, smiruje se, „zar je već počela?“ Ulazimo u njenu sobu. U sobi su samo veliki dušek na podu, skupi stereo što zauzima čitav jedan zid i poster Pitera Gabrijela i u uglu hrpa odeće. Na dušeku leže razbacane fotografije sa Nove godine. Vidim jednu na kojoj se Mjurijel overava u mom prsluku, ja posmatram. Na drugoj stojim u dnevnoj sobi samo u majici i farmerkama i pokušavam da otvorim flašu šampanjca, izgledam potpuno odsutno. Na jednoj Bler pali cigaretu. Jedna Spitova, sedi izgubljen ispod zastave. Od bazena dopiru Mjurijelin vrisak i Dmitrijevi pokušaji da svira gitaru. „Šta si radila?“, pitam. „Šta si ti radio?“, pita ona mene. Ništa ne kažem. Ona me zapanjeno pogleda. „Ma, hajde, Kleje, reci mi.“ Pretura po gomili odeće. „Moraš da radiš nešto.“ „О, ne znam.“ „Šta radiš?“, pita.

79 BRET ISTON ELIS „Nešto, pretpostavljam“, sedam na dušek. „Na primer?“ „Ne znam. Nešto“, glas mi se gubi, kojot mi pada na pamet za trenutak i čini mi se da ću zaplakati, ali me to prođe. Želim da uzmem svoj prsluk i da se što pre izgubim odatle. „Na primer?“ „Šta radi tvoja mama?“ „Snima dokumentarac о cerebralnoj paralizi kod tinejdžera. A, ti, Kleje, šta ti radiš?“ Neko je napisao abecedu, možda Spin, Džef ili Dmitri, na njenom zidu. Pokušavam da se koncentrišem na nju, ali primećujem da većina slova nije na svom mestu i pitam: „Šta ti još mama radi?“ „Snimaće film na Havajima. Šta ti radiš?“ „Da li si razgovarala s njom?“ „Nemoj da me pitaš za majku.“ „Zašto ne?“ „Nemoj to više da ponavljaš.“ „Zašto ne?“, pitam je ponovo. Pronašla je prsluk: „Evo.“ „Zašto ne?“ „Šta radiš?“, pita me pružajući mi prsluk. „Šta ti radiš?“ „Šta ti radiš?“, pita ona. Glas joj drhti. „Ne pitaj me ništa više, molim te. OK, Kleje?“ „Zašto ne?“ Sela je na dušek pošto sam ja ustao. Mjurijel vrišti. „Zato… ne znam“, uzdiše. Gledam je i ništa ne osećam, izlazim sa svojim prslukom. Rip i ja sedimo na Vilširu. Rip diluje koku tipu što je zadužen za promociju. Tip je obučen u belo, ima platinastoplavu kosu i dvadeset dve godine. Rip ga pita šta može da mu nabavi. „Trebam koku“, kaže tip. „Sjajno“, kaže Rip i maši se za džep svoje Parašut jakne. „Lep dan danas“, kaže tip. „Da, sjajan“, kaže Rip. „Sjajan“, kažem ja. Rip ga pita da li bi mogao da nam nabavi propusnice za koncert Fleštonsa. „Svakako.“ Pruža Ripu dve male koverte. Rip kaže da će razgovarati kasnije, uskoro, i pruža mu kovertu. „Sjajno“, kaže tip. Rip i ja ustajemo i Rip ga pita: „Da li si video Džulijana?“

Manje od nule 80 Tip sedi za velikim stolom i podiže slušalicu, Ripu kaže da sačeka tren. Rip se naginje preko stola i uzima demo-snimak neke nove britanske grupe. Tip završava razgovor, Rip mi pruža traku, jaje pogledam i vratim na sto. Tip se nasmeši i kaže Ripu da bi njih dvojica mogli da se vide na ručku. „Šta je sa Džulijanom?“, pita Rip. „Ne znam“, kaže tip zadužen za promociju. „Mnogo ti hvala“ – Rip mu namigne. „Nema na čemu, srce“, kaže tip uvaljujući se u fotelju, oči mu se polako podižu. Dok su Bler i Danijel kod mene, Trent mi se javlja telefonom i sve nas zove na žurku na Malibuu; kaže da će i X svratiti. Bler i Danijel se slažu, meni se ne ide na žurku i ne umirem da vidim Trenta, ali dan je sunčan i vožnja do Malibua sasvim bi mi odgovarala. Danijel želi da vidi koje su se kuće srušile u oluji. Na autoputu uz obalu pazim da ne vozim prebrzo, Bler i Danijel pričaju о novom albumu U2 i kada na radiju puste novu stvar Go-Go-a, kažu mi da pojačam, i pevaju uz nju zezajući se. Kako se približavamo okeanu, postaje hladnije, nebo dobija purpurnije plavu boju i ima više oblaka. Prolazimo pored kola hitne pomoći i dvoja pandurskih što su parkirana kraj puta i ulazimo u senku Malibua. Danijel se izvija da ih vidi, usporavam. Bler kaže da misli da traže prevrnuta kola i sve troje zaćutimo na trenutak. X nije na žurci na Malibuu, i nema ni previše drugih. Vrata nam otvara Trent u kratkim pantalonama, kaže nam da on i njegov prijatelj koriste kuću nekog tipa koji je sada u Aspenu. Trent često dolazi ovamo, takođe i njegovi prijatelji koji su, kao i on uostalom, lepi, plavi manekeni. Kaže nam da se poslužimo pićem i klopom, a on se vraća u džakuzi, leže u njega protežući se pod sve tamnijim nebom. Okolo su uglavnom mladići, čini se da su zaposeli i sve sobe, svi oni veoma nalikuju jedan na drugog, vitki su, preplanuli, imaju kratku plavu kosu i bezizrazan pogled i odgovarajući bezbojni glas; počinjem da se pitam ne izgledam li i ja baš kao oni. No, trudim se da više ne mislim na to, uzimam piće i gledam po dnevnoj sobi. Dva dečka igraju Pekmena. Jedan leži na prepunjenom kauču pušeći džoint i gledajući MTV. Jedan od onih što igraju Pekmena progunđa nešto i tresne mašinu. Po pustoj plaži trče dva psa. Jedan od plavokosih dečaka ih doziva: „Hanoje, Sajgone, dođite“, i dva dobermana dolaze, zahvalno se umiljavajući. Dečko ih mazi, Trent se nasmeši i počne da se žali na uslugu u Spagu. Dečko koji je udario Pekmena prilazi i baci pogled na Trenta. „Potrebni su mi ključevi ferarija, idem po piće. Znaš gde su kreditne kartice?“ „Uzmi na ime“, kaže Trent umorno. „Donesi mnogo tonika, OK, Čak?“ „Ključeve?“

81 BRET ISTON ELIS „Kola.“ „Nemoj da brineš.“ Sunce se još probija kroz oblake i dečak sa psima seda pored Trenta i počinje da priča s nama. I on je maneken, pokušava da se probije i na film, kao i Trent. Ali sve što mu je agent do sada nabavio bila je jedna reklama. „Ej, Trente, ovo je pušteno, burazeru“, viče mu tip iz kuće. Trent me potapše po ramenu, namigne mi i kaže da ovu stvar moram da vidim; pokretom poziva Bler i Danijela da pođu za njim. Ulazimo u kuću i hodnikom idemo u, pretpostavljam, najveću spavaću sobu. U njoj je deset momaka, nas četvoro i dva psa koji su išli za nama dok smo ulazili. Svi već gledaju nešto na velikom televizijskom ekranu, i ja pogledam. Gola devojka, možda ima petnaest godina, leži na krevetu, ruke su joj vezane iznad glave, noge raširene i vezane za krevet. Ono na čemu devojka leži izgleda kao novinska hartija, film je crno-beli i izgreban pa je teško tačno proceniti. Kamera se brzo prebacuje na vitkog, uplašenog dečaka koji je takođe go, njemu je oko šesnaest-sedamnaest godina. U sobu ga gura debeli, goli crnac koji ima dobru erekciju. Dečak gleda u kameru s paničnim izrazom lica, crnac ga hvata i vezuje, pitam se šta će im motorna testera koja stoji u uglu sobe, u pozadini. Crnac prvo tuca dečaka pa zatim devojčicu i potom nestaje sa ekrana. Kada se vrati, u rukama ima nešto što liči na kutiju za alat, zbunjen sam na tren, Bler izlazi iz sobe. Crnac vadi iz kutije čekić za led i neku kuku, zatim pakovanje eksera i dugi tanki nož, prilazi devojčici. Danijel se smeje, nudi me čipsom. Kada sam video da crnac namerava da zabije ekser devojčici u vrat, brzo izlazim iz sobe. Sedam na sunce, palim cigaretu pokušavajući da se smirim. Neko pojačava zvuk i dok sedim na terasi, čujem talase, kričanje galebova, brujanje dalekovoda, osećam sunce koje me greje, slušam šum drveća na vetru i vrisak devojčice koji dopire s televizora iz najveće spavaće sobe. Trent se vraća na terasu posle dvadeset-trideset minuta, krici dečaka i devojčice su prestali. Primećujem da mu se digao. On se namešta i seda do mene. „Tip je dao petnaest hiljada za ovo.“ Na terasu dolaze i dva dečka što su igrali Pekmena, nose piće i jedan kaže Trentu da misli da je sve nameštaljka iako je scena sa motornom testerom bila napeta. „Kladim se da je sve pravo“, kaže Trent nekako pomirljivo. Sedam nazad u stolicu, gledam Bler kako se šeta obalom. „Da, i ja mislim da je sve pravo“, kaže drugi dečak nameštajući se u džakuzi. „Mora da bude.“ „Je l'?“, kaže Trent sa olakšanjem.

Manje od nule 82 „Razumeš, kako možeš da lažiraš kastraciju? Dečku su sekli muda polako, da se sve vidi.“ Trent klima glavom i razmišlja za trenutak, dolazi Danijel, smeje se, lice mu je rumeno, nameštam se prema suncu. Jedan od dedinih ličnih sekretara Vest došao je tog popodneva. Bio je pogrbljen, imao je na sebi končanu kravatu i jaknu s grbom dedinog hotela, žvakao je žvaku i pričao nam o vrućini i kako je leteo Lirom. Došao je s Vilsonom, drugim dedinim pomoćnikom. Vilsonje nosio crvenu kapu za bejzbol i pokazivao nam isečke iz novina о vremenu u Nevadi tokom poslednja dva meseca. Muškarci su sedeli, pričali о bejzbolu i pili pivo. I baka im se pridružila, bluza je slobodno visila na njenom slabašnom telu, oko vrata je imala plavo-žutu maramu. Trent i ja se nalazimo na Vestvudu, on mi kaže da se tip vratio iz Aspena i da ih je izbacio iz kuće na Malibuu, pa će on sada nekoliko nedelja biti kod prijatelja na Veliju i potom će otići u Njujork na snimanje. Kada ga pitam kakvo snimanje, on samo slegne ramenima i kaže: „Snimanje, burazeru, snimanje.“ On kaže da mu se ide nazad na Malibu i da mu nedostaje plaža, zatim me pita da li hoću da šmrčem. Kažem mu da hoću, ali ne odmah. Čvrsto me hvata za ruku i kaže: „Zašto ne?“ „Čekaj malo, Trente“, kažem mu, „boli me nos.“ „Nema veze. Od ovoga će ti biti bolje. Možemo da odemo na sprat u Hamburger hamlet.“ Pogledam ga. I on mene pogleda. Trebalo nam je samo pet minuta i izlazimo ponovo na ulicu, ne osećam se bolje. Trent kaže da je njemu dobro i da mu se ide do arkada na drugoj strani ulice. Kaže mi da se Saliven iz Francuske predozirao u petak. Kažem mu da ne znam ко je Saliven. On samo slegne ramenima. „Da li si se ikada overio?“, pita me. „Overio?“ „Da.“ „Ne.“ „О, čoveče“, kaže nadmeno. Kada smo ušli u ferari koji pripada nekom od njegovih prijatelja, počinje da mi teče krv iz nosa. „Nabaviću ti dekadron ili celeston, oni pomažu kod zapaljenja nosnih kanala“, kaže on. „Gde ćeš to nabaviti?“, pitam, prsti i papirna maramica prekriveni su mi krvavim slinama. „Gde ćeš nabaviti to govno?“

83 BRET ISTON ELIS Usledi duga pauza, on pali motor i kaže mi: „Ti se ne zezaš?“ Tog popodneva se baki pogoršalo stanje. Počela je da iskašljava krv. Zbog raka na pankreasu već odavno gubi kosu i mršavi. Kasnije, te noći, kada je baka legla u krevet, ostali su nastavili svoje razgovore, priče о Meksiku, borbi bikova i lošim filmovima. Deda je posekao prst otvarajući pivo. Iz italijanskog restorana u gradu su naručili klopu, doneojuje dečko sa zakrpom na kojoj je pisalo „Aerosmit Lajv“. Baka je sišla. Osećala se malo bolje. Ali ipak nije ništa jela. Seo sam kraj nje i deda nam je pokazao trik sa dva srebrna dolara. „Da li si videla to, bako?“, pitao sam stideći se da je pogledam u oči. „Da. Videla sam“, rekla je pokušavajući da se osmehne. Taman sam legao da spavam kada je Alana došla nenajavljena, služavka ju je pustila u kuću i ona je pokucala na moja vrata. Dugo čekam pre nego što joj otvorim. Plakala je, ulazi i seda na moj krevet, spominje abortus i smeje se. Ne znam šta da kažem, kako da se ponašam, pa izustim samo da mi je žao. Ona se diže i odlazi do prozora. „Žao?“, pita. „Zbog čega?“ Pali cigaretu, ali ne može da puši pa je gasi. „Ne znam.“ „Kleje…“, smeje se i gleda kroz prozor, na trenutak izgleda da će početi da plače. Stojim pored vrata i gledam Elvisov poster, gledam ga u oči koje gledaju nju, koje gledaju nas. Pokušavam da učinim nešto, pozovem je da mi priđe, da sedne pored mene. Ona misli da hoću da je poljubim, prilazi mi i obuhvati me rukama oko pasa i kaže: „Mislim da smo izgubili neka osećanja.“ „Da li je Džulijanovo?“, pitam uznemirujući se. „Džulijanovo? Ne. Nije“, kaže ona. „Ne poznaješ ga.“ Zaspala je i odlazim dole, izlazim napolje i sedam pored džakuzija, gledam osvetljenu vodu i paru koja se diže sa nje i greje me. U sobu se vraćam pred zoru. Alana stoji kraj prozora i puši cigaretu, gleda Veli. Kaže mi da je noćas krvarila i da je malaksala. Odlazimo na Ensino da doručkujemo, ona ne skida naočare za sunce. Pije mnogo soka od pomorandže. Kada smo se vratili mojoj kući, ona mi, izlazeći iz kola, kaže: „Hvala ti.“ „Na čemu?“, pitam je. „Ne znam“, kaže ona malo zatim. Ulazi u svoja kola i odlazi. Kada sam pustio vodu, klozet se zapušio papirnim maramicama i krv je vodu obojila u crveno. Spuštam poklopac jer nemam šta drugo da uradim.

Manje od nule 84 Istoga dana, nešto kasnije, svraćam do Danijela. On sedi u svojoj sobi i igra Atari. Ne izgleda dobro, sav je izgoreo od sunca, čini mi se mlađim nego što je bio u Nju Hempširu. Kada mu nešto kažem, on ponovi moje reči i klimne glavom. Pitao sam ga da li je dobio pismo iz Lamdena о kursevima za sledeći septembar, on vadi Pitfol kasetu i umesto nje pušta drugu koja se zove Megamanija. Ne prestaje da trlja usne kada sam shvatio da mi neće odgovoriti, pitam ga šta je radio. „Radio?“ „Da.“ „Muvao se.“ „Muvao se, gde?“ „Gde? Okolo. Dodaj mi džoint sa stola.“ Pružam mu džoint i šibice. Pali ga i nastavlja da igra Megamaniju. Potom mi pruža džoint i ja ga pripaljujem. Nešto žuto pada na Danijelovog igrača. Počinje mi priču о nekoj devojci koju poznaje. Ne govori mi njeno ime. „Iz kraja je, ima šesnaest godina i lepa je. Ona jednog dana odlazi na Bulevar Vestvud i nalazi se sa svojim dilerom. Diler je neki sedamnaestogodišnjak sa Unija. On je, ponovo i ponovo, čitav dan roka dopom…“ Danijel nije bio dovoljno brz i jedna od žutih padajućih stvari pogađa njegovog igrača koji nestaje sa ekrana. On uzdahne i nastavi. „I onda joj on da trip i odvede je na žurku na brdo ili u Koloni i zatim… zatim… “ Danijel stane. „I šta zatim?“, pitam, vraćajući mu džoint. „Zatim na žurci naprave redaljku na njoj.“ „Oh.“ „I šta misliš?“ „Pa… šteta.“ „Dobra ideja za scenario?“ Pauza. „Scenario?“ „Da. Scenario.“ „Nisam siguran.“ Prestao je da igra Megamaniju i ubacuje novu kasetu, Danki kong. „Mislim da neću nazad u školu, kaže on. „U Nju Hempšir.“ Malo kasnije ga pitam zašto. „Ne znam“, stane da bi upalio džoint. „Čini mi se kao da nikada nisam ni bio tamo“, zatim slegne ramenima i lizne džoint. „Čini mi se da sam oduvek ovde.“ Doda je mi džoint. Odmahujem glavom, neću. „Znači ti ne ideš nazad?“ „Napisaću ovaj scenario, razumeš?“ „Šta će tvoji roditelji reći?“

85 BRET ISTON ELIS „Moji roditelji? Njih to ne interesuje. A tvoje?“ „Moraju bar nešto da misle о tome.“ „Otišli su na Barbados na mesec dana i onda idu, oh… sranje… Ne znam… Versaj? Ne znam. Njih to ne interesuje“, kaže ponovo. Kažem mu: „Trebalo bi da se vratiš.“ „Ne vidim razlog zašto bih“, kaže Danijel ne dižući pogled sa ekrana i počinjem da se pitam šta je razlog, ako je tako nešto ikada postojalo. Na kraju, Danijel ustaje i gasi televizor i gleda kroz prozor. „Čudan vetar danas. Veoma jak.“ „Šta je s Vanden?“, pitam. „S kim?“ „S Vanden, Danijele. Vanden.“ „Ni ona se možda neće vratiti“, kaže mi sedajući. „А možda i hoće.“ „Ко je Vanden?“ Prilazim prozoru i kažem mu da za pet dana odlazim. Kraj bazena leže časopisi i vetar ih razlistava i nosi po betonu, jedan upada u vodu. Danijel ćuti. Pre nego što ću otići, još jednom ga pogledam, pali džoint, na palcu i kažiprstu ima ožiljak. Osećam se bolje, ni sam ne znam zašto. U telefonskoj sam govornici na Beverli Hilsu. „Halo?“, odgovara moj psihijatar. „Ćao, Klej je na telefonu.“ „Da. O, zdravo Kleje. Gde si ti?“ „U govornici na Beverli Hilsu.“ „Da li ćeš doći danas?“ „Ne.“ Pauza. „Tako. Hmmm, zašto nećeš?“ „Mislim da mi ne pomažeš previše.“ Još jedna pauza. „Da li je to pravi razlog?“ „Šta?“ „Slušaj, zašto ne bi?“ „Zaboravi.“ „Gde si na Beverliju?“ „Mislim da više neću dolaziti kod tebe.“ „Ja mislim da ću pozvati tvoju majku.“ „Pozovi je, ja nemam više ništa s tobom. Ja više ne dolazim, shvataš?“

Manje od nule 86 „Pa, Kleje, ne znam šta da ti kažem, znam da je teško. Slušaj, čoveče, svi mi treba. „Jebi se.“ Jutro poslednjeg dana. Vest se rano probudio. Imao je na sebi istu jaknu i istu končanu kravatu, i Vilsonje nosio istu crvenu kapu za bejzbol. Vest me je ponudio žvakom rekavši mi da žvakanje vraća u dobro stanje, pa sam uzeo dve. Pitao me je da li su svi spremni i ja sam rekao da ne znam. Režiserova žena je svratila da nam kaže da će za vikend biti u Las Vegasu. Baka je uzela perkodan. Na aerodrom smopošli u kadilaku. Nešto iza podneva došao je dugo očekivani trenutak da uđemo u avion i odemo iz pustinje. U praznoj čekaonici niko nije progovorio ni reč, samo se deda obratio baki: „ОК, prijatelju, idemo.“ Dva meseca kasnije, u praznoj bolničkoj sobi, na samom kraju pustinje, u velikom krevetu, baka je umrla. Sećam se kako smo igrali karte i kako sam joj sedeo u krilu u avionu, sećam se kako se ona sporo okrenula na jednoj dedinoj zabavi u jednom od dedinih hotela, kada je on pokušao da je poljubi. Sećam se kada je odsela u hotelu Bel Er i kada mi je davala ružičaste i zelene bombone i kada je u La Skali, kasno uveče, pijuckala vino i pevušila za sebe „Na sunčanoj strani ulice“. Stojim na kapiji svoje osnovne škole. Ne sećam se da su trava i ovo cveće bili tu dok sam ja išao u školu. Sada je oko zgrade administracije drvored, nekada je tu bio asfalt. Nad ogradom, kraj čuvareve kućice visilo je nekada trulo drveće, danas su tamo sasvim mlade biljke. Parking je asfaltiran novim glatkim crnim slojem asfalta. Ne mogu da se setim ni žute table na kojoj piše: „Pažnja. Ne ulazi. Opasan pas.“ Vidim je iz kola parkiranih na glavnoj ulici pred školom. Hodam do kapije i potom stanem na trenutak i umalo da krenem natrag. Ali ne, prolazim kapiju razmišljajući о tome da sam ovde prvi put posle dugo vremena. Pored kapije po gimnastičkim spravama vere se troje dece, dva nastavnika koji su mi predavali u prvom ili drugom razredu su tu ali im se ja ne javljam. Gledam kroz prozor u učionice, devojčica crta grad. Čuje se hor iz učionice pored ove u kojoj je devojčica, vežba pesme, peva neke koje sam i zaboravio da postoje: Itsy Bitsy Spider i Little White Duck. Nekada, dok sam vozio sestre u njihovu osnovnu školu, svaki dan bih prošao pored svoje škole da bih video najmlađe kako ulaze u žute autobuse s crnom prugom, nastavnike na parkingu kako se smeju pre časova. Mislim da to što ja radim niko više od ljudi koji su išli u ovu školu ne radi, jer nikada

87 BRET ISTON ELIS nikoga nisam sreo. Jednom sam ipak video dečka s kojim sam išao u prvi razred, stajao je sam pored ograde, čvrsto se držeći za njene metalne šipke, i buljio u daljinu. Rekao sam sebi da on sigurno živi u okolini i da je to razlog što je sam, kao ja. Palim cigaretu i sedam na klupu, primećujem dve govornice i sećam se vremena kada one još nisu bile tamo. Majke dolaze po decu, čim ih ugledaju, deca im potrče u zagrljaj. Slika deteta kako trči preko asfalta deluje na mene umirujuće; nemam potrebu da ustanem s klupe. Pa ipak, zatičem sebe kako idem ka staroj poljskoj kućici u kojoj je bila učionica trećeg razreda. Kuća je u raspadnom stanju, kraj nje je stara kafeterija u istovetnom stanju, boja je potpuno izbledela i otpada u velikim bledozelenim listovima. Odlazim do druge kućice, na njoj se vrata otvore i ulazim unutra. Današnji domaći zadatak još je na tabli, čitam ga pažljivo i potom odlazim do ormarić^ ali ne mogu da se setim koji je bio moj. Odlazim u WC za dečake i pritisnem pumpicu za tečni sapun, podignem požuteli časopis u sali, udarim nekoliko dirki na klaviru. Nekada sam na ovom istom klaviru na božičnoj priredbi u drugom razredu svirao jednu pesmu, ponovim njene taktove i oni zazvone u praznoj prostoriji. Zbog nečega me hvata panika i izlazim napolje. Dva dečka igraju rukomet, zaboravio sam da ta igra postoji. Odlazim ne okrećući se, ulazim u kola i odvozim se. Istoga dana srećem Džulijana u staroj, polusrušenoj arkadi na Bulevaru Vestvud. On igra Spejs invejders, prilazim mu i stajem pored njega. Izgleda umorno i polako govori, pitam ga gde je bio i on mi kaže tu okolo; kažem mu da uskoro odlazim i pitam ga šta je bilo s lovom. Džulijan kaže da postoje neki problemi, da će mi, ako budem otišao s njim do nekog tipa, dati lovu. „Ко je tip?“, pitam ga. „То je…“, Džulijan stane da bi pogodio red napadača iz svemira. „То je neki tip koga poznajem. On će ti dati lovu.“ Džulijan gubi ratnika i gunđa. „Zašto ga ti ne uzmeš od njega? Pa mi ga doneseš?“, kažem mu. Džulijan skreće pogled sa igre na mene. „Čekaj trenutak“, kaže i ode iz arkade. Kada se vrati, kaže mi da, ako hoću svoj novac, moram odmah da pođem s njim. „Ja stvarno ne želim da pođem s tobom.“ „Vidimo se kasnije, Kleje“, kaže Džulijan. „Čekaj…“ „Šta je? Ideš ili ne? Hoćeš svoju lovu ili ne?“ „Da li postoji drugi način da sredimo ovo?“ Pauza.

Manje od nule 88 „Džulijane?“ „Hoćeš svoju lovu ili ne?“ „Džulijane.“ „Hoćeš svoju lovu ili ne, Kleje?“ „Hoću.“ „Onda idemo, hajde.“ Napuštamo arkade. Finov stan je na Bulevaru Vilšir nedaleko od Ripovog potkrovlja. Džulijan kaže da poznaje Fina šest-sedam meseci, ali njegov izraz lica govori sasvim suprotno. Čuvar parkinga prepoznaje auto i pušta nas da se parkiramo u zoni za utovar i istovar. Džulijan maše vrataru koji sedi na kauču. Do Finovog stana vozimo se praznim liftom, Džulijan pritiska dugme sa slovom P za potkrovlje i počinje veoma glasno da peva neku staru pesmu Bič Bojsa. Naslanja se na zid lifta i dok stajemo, on duboko udahne. Uhvatio sam svoj odraz, plava kratko ošišana kosa, tamni ten, naočare za sunce. Hodamo kroz mračni hodnik do Finovih vrata i Džulijan pozvoni, na vratima se pojavljuje dečak, možda ima petnaest godina, izblajhane plave kose, preplanuo, izgleda kao većina surfera u Venisu ili Malibuu. Dečak ima na sebi samo sivi šore, prepoznajem ga, to je onaj isti dečak koji je odlazio od Ripa onoga dana kada je trebalo da se nađem s Ripom u Kafeu Kazino, zuri u nas zlobno dok ulazimo. Pitam se da li je ovo Fin ili Fin spava sa ovim surferom. Postajem uznemiren, u stomaku nešto počinje da mi radi. Džulijan poznaje potkrovlje, zna gde je Finova „kancelarija“. Postajem nervozan i sumnjičav. Džulijan dolazi do belih vrata, otvara ih i nas dvojica ulazimo u potpuno praznu belu prostoriju. Prozori zauzimaju čitav jedan zid od poda do plafona, na plafonu su ogledala i počinje da mi se vrti u glavi, čini mi se da ću da izgubim ravnotežu. Primećujem da se odavde može videti potkrovlje u Senčeri Sitiju u kome živi moj otac, postajem paranoičan, da li on može da me vidi? „Ej, ej, ej, to je moj najbolji dečko!“ Fin sedi za velikim stolom, oko dvadeset pet mu je, plav je, preplanuo i veoma zgodan. Sto je skoro prazan, telefon, koverat s Finovim imenom, dve male srebrne bočice i još jedna stvar je na stolu. To je stakleni teg za papir sa utisnutom ribicom, ona bulji bespomoćno kao da traži svoju slobodu, počinjem da se pitam ako je ona mrtva, šta bi to trebalo da znači? „Ко je ovo?“, pita Fin osmehujući mi se. „Moj prijatelj. Zove se Klej. Kleje, ovo je Fin.“ Džulijan nehajno sleže ramenima.

89 BRET ISTON ELIS „Kako je bilo sinoć?“, pita Fin ne prestajući da se smeši. Džulijan ćuti za trenutak: „ОК, dobro“, spušta pogled. „Dobro? Zar je to sve? Džejson je telefonirao i rekao da si bio fantastičan. Prva liga.“ „Telefonirao je?“ „Da. Stvarno. Sviđaš mu se.“ Loše mi je, šetam po sobi, pretražujem džepove ne bih li našao cigarete. Još jedna pauza i zatim se Džulijan nakašlje. „Pa, dečko, ako nisi zauzet danas, imaš sastanak u četiri u Sent Markizu sa biznismenom koji nije iz Los Anđelesa. I, večeras, žurka kod Edija, OK?“ Fin gleda Džulijana pa zatim mene. „Znaš šta?“ Počinje da dobuje prstima po stolu. „То što si doveo prijatelja mogla bi da bude dobra ideja. Tip u Sent Markisu hoće dvojicu, jednoga samo da gleda. Džon je na Koloniju i verovatno se neće vratiti…“ Pogledam Fina pa Džulijana. „Ne, Fine. On mi je prijatelj“, kaže Džulijan. „Dugujem mu novac, zato je ovde.“ „Slušaj, mogu ja da sačekam“, kažem shvatajući da je prekasno, adrenalin nadolazi. „Zašto vas dvojica ne biste išli?“, kaže Fin ne smešeći se više, svaku reč posebno naglašava. „Slušaj, ti i tvoj prijatelj mogli biste da budete u četiri u Sent Markizu, razumeš?“ Fin se okreće ka meni: „Ti hoćeš svoj novac, je Г tako?“ Odmahujem glavom, ne. „Nećeš?“, pita zapanjeno. „Da, u stvari… hoću“, kažem. „Svakako.“ Fin baci pogled na Džulijana, pa zatim se vrati meni: „Da li ti je dobro?“ „Da“, kažem mu. „Samo imam vrtoglavicu.“ „Hoćeš amfetamin?“ „Ne, hvala“ – gledam ribicu. Fin se obraća Džulijanu: „Pa, kako su tvoji roditelji, Džulijane?“ „Ne znam.“ Džulijan gleda u pod. „Aha… u redu“, počinje Fin. „Zašto vas dvojica ne odete u hotel i posle dođete po mene u Lends End, pa ćemo zajedno do Edija na žurku i tamo ću tebi dati tvoj novac a tvom prijatelju njegov, OK, frajeri? Šta mislite о tome? Kako vam se čini?“ „Gde ćemo se naći?“, pita Džulijan. „U Lends Endu, na prvom spratu“, kaže Fin. „Šta ovo znači? Nešto nije u redu?“ „Ne“, kaže Džulijan. „Kada?“

Manje od nule 90 „Pola deset?“ „Dobro.“ Pogledam Džulijana i slika sportskog kluba u petom razredu mi se vraća. „Dobro ti je, Džuli?“ Fin gleda Džulijana. „Da, samo sam nervozan.“ Džulijanov glas se gubi. Usne mu se razmiču kao da će nešto da kaže. Čujem kako nas preleće avion, zatim sirenu hitne pomoći. „Šta je, srce? Ej, meni sve možeš da kažeš.“ Finov glas je pun razumevanja, prilazi Džulijanu i zagrli ga. Mislim da Džulijan plače. „Izvini nas, molim te“, kaže mi Fin učtivo. Izlazim i zatvaram vrata za sobom, ali i dalje mogu da ih čujem. „Mislim da će mi večeras biti poslednje… moja poslednja noć. OK. Fine? Mislim da više ne mogu. Dosta mi je da budem… tako tužan sve vreme, ja ne mogu… mogu li da radim nešto drugo za tebe? Dok ti ne otplatim dug?“ Džulijanov glas drhti dok ne pukne. „Ej, ej, ej, dušo“, Fin će utešno. „Dušo, sve je u redu.“ Mogu da odem iz potkrovlja iako me je Džulijan dovezao, mogu da odem sad odmah, mogao bih da pozovem nekoga da dođe po mene. „Ne, Fine, ne. Nije.“ „Ovde…“ „Ne, Fine. Nemoj. Neću više to, gotovo je.“ „Svakako. Nema više.“ Usledi duga tišina, čuje se samo paljenje šibice i slab zvuk udarca po koži, malo zatim Fin kaže: „Ti znaš da si moj najbolji dečko i znaš koliko mi je stalo do tebe. Ti si mi kao dete, kao moj rođeni sin…“ Obojica ćute i Fin potom: „Omršavio si. Surfer me očeše u prolazu, ulazi u „kancelariju“ i kaže Finu da je neki Manuel na telefonu. Surfer odlazi. Džulijan ustaje sa Finovog stola nameštajući rukave na košulji i kaže Finu zdravo. „Ej, nastavi da ideš u Nautilus. Vodi računa о telu.“ „Da.“ „Vidimo se večeras, Kleje, je Г tako?“ Hoću da kažem ne, ali nekako znam da ću ga videti večeras pa mu klimnem glavom i kažem: „Da“. Pokušavam da zvučim uverljivo, kao da sam sasvim siguran. „Vi ste fantastični, deco. Neverovatni“, kaže Fin. Idem za Džulijanom kroz hol, prolazimo pored dnevne sobe u kojoj surfer leži na podu, desna ruka mu je u pantalonama, jede grisine. Naizmenično gleda

91 BRET ISTON ELIS televiziju i čita ono što piše na poleđini kutije grisina. Na ekranu je Rod Serling, kaže nam da upravo ulazimo u Zonu sumraka, iako ne želim da mu poverujem, sve mi izgleda tako nadrealno da znam da je istina. Pogledam dečka na tepihu dnevne sobe poslednji put, polako se okrenem i uputim za Džulijanom do vrata i zatim uđemo u mračni hodnik. U liftu, dok prolazimo prvi sprat, prizemlje i idemo još niže, shvatam da mi novac uopšte nije važan, idem jer hoću da vidim ono najgore. Sent Markiz. Četiri sata. Sanset bulevar. Sunce je veliko, narandžasto čudovište. Džulijan, pre nego što će ući na parking, vozi dva kruga oko hotela, pitam ga zašto – on mene pita da li zaista hoću da pođem kroz sve ovo, ponavljam mu da hoću. Izašao sam iz kola i gledam bazen, razmišljam da li se neko u njemu udavio. Sent Markiz je obična rupa. U dvorištu je bazen okružen sobama. U ležaljki kraj bazena leži neki debeli tip čije se telo sija namazano uljem za sunčanje. Tip zuri u nas dok prolazimo ka sobi broj 001 u koju je Fin poslao Džulijana. Džulijan prilazi vratima i kuca. Zavese su navučene i iz njih se pomalja lice, senka. Vrata se otvaraju i pojavljuje se čovek od četrdesetčetrdeset pet godina, ima pantalone, košulju, kravatu: „Da… Šta mogu da učinim za vas? „Vi ste g. Erikson, zar ne?“ „Da… О, ti si…“ Glas mu se gubi dok nas odmerava. „Je li sve u redu?“, pita Džulijan. „Da, da, svakako. Zašto ne uđete?“ „Hvala“, kaže Džulijan. Ulazim za Džulijanom, uznemiren sam. Mrzim hotelske sobe. Moj pradeda je umro u jednoj, u Stardastu u Las Vegasu. Ležao je mrtav dva dana pre nego što su ga pronašli. „Dečaci, hoćete li da popijete nešto?“, pita nas. Čini mi se da ovakvi ljudi uvek postavljaju ovo pitanje. Piće mi je potrebno, gledam Džulijana, koji odrično klima glavom i kaže: „Ne, hvala, gospodine“. Odgovaram isto: „Ne, hvala, gospodine.“ „Zašto se, dečaci, ne raskomotite? Sedite.“ „Mogu li da skinem jaknu?“, pita Džulijan. „Da, da, svakako, sinko.“ Čovek sebi toči piće. „Da li ste dugo u Los Andelesu?“, pita ga Džulijan. „Ne, ne, došao sam samo na nedelju dana, poslom.“ Pijucka svoje piće. „Čime se bavite?“ „Nekretnine, sinko.“

Manje od nule 92 Gledam Džulijana i pitam se da li ovaj čovek poznaje mog oca. Spuštam pogled. Shvatam da nemam šta da kažem, ali pokušavam da se setim nečega, potreba da čujem svoj sopstveni glas je jača; ne prestajem da razmišljam da li moj otac poznaje ovog čoveka, pokušavam da izbrišem iz glave misao da se oni možda pozdravljaju u Ma Mezonu ili Trempsu, ali ona stoji, ukleštena. Džulijan progovara: „Odakle ste?“ „Iz Indijane.“ „О, stvarno? Iz kog mesta u Indijani?“ „Iz Mansija.“ „О, Mansi, Indijana.“ „Tako je.“ Usledi pauza, čovek pređe pogledom s Džulijana na mene pa se ponovo vrati na Džulijana. Otpija svoje piće. „Pa, koji će od vas dvojice, mladih momaka, da ustane?“ Čovek iz Indijane snažno, suviše snažno, stiska čašu, i spušta je na bar. Džulijan ustaje. Čovek mu klima glavom i pita: „Zašto ne skineš kravatu?“ Džulijan je skida. „I cipele. I čarape.“ Džulijan to učini i gleda u pod. „I… oh, i ostalo.“ Džulijan je iskliznuo iz košulje i pantalona, čovek razgrne zavesu i pogleda napolje na Sanset, zatim se vrati Džulijanu. „Da li voliš što živiš u Los Anđelesu?“ „Da. Volim Los Anđeles.“, kaže Džulijan odlažući pantalone. Zatim čovek baci pogled na mene i kaže: „A, ne. Ne može ovako. Zašto ti ne sedneš tamo kraj prozora, tako će biti bolje.“ Čovek me namešta na fotelju bliže krevetu i zatim zadovoljan prilazi Džulijanu, spušta ruku na njegovo golo rame. Ruka polako klizne dole do Džulijanovih gaćica, Džulijan zatvara oči. „Ti si veoma zgodan mladić.“ Slika Džulijana u petom razredu dok šutira fudbalsku loptu na zelenom terenu. „Ti si veoma lep dečak“, kaže čovek iz Indijane. „А, ovde je samo to važno.“ Džulijan otvara oči i gleda me, ja skrećem pogled. Primećujem muvu koja se lenjo vuče po zidu iza kreveta. Pitam se šta će čovek i Džulijan da rade. Kažem sebi da mogu da odem. Mogao bih jednostavno da kažem čoveku iz Mansija i Džulijanu da hoću da idem. Ali reći se gube, ne mogu da izađu iz

93 BRET ISTON ELIS mene, ostajem da sedim tu, potreba da vidim najgore se vraća, nestrpljiva, pohotna. Čovek odlazi u kupatilo i kaže da će se odmah vratiti. Zatvara vrata. Ustajem i prilazim baru da bih uzeo nešto za piće. Pored flaša leži njegov novčanik, pregledam ga. Nervozan sam, ne znam zašto ovo činim. U novčaniku puno vizit-karti, preskačem ih plašeći se da ću naći očevu. Kreditne kartice i onoliko kesa koliko ljudi nose kada dolaze u grad. Fotografije umorne, lepe žene, verovatno njegove, dve fotografije dece, dečaka, pogledi puni samopouzdanja, kratka plava kosa, prugaste majice. Slike deluju potresno na mene, vraćam ih nazad i novčanik spuštam na bar pitajući se da li je on napravio ove fotografije. Pogledam prema Džulijanu, on sedi na ivici kreveta spuštene glave. Vraćam se u fotelju, potom se naginjem ka stereu i puštam muziku. Čovek izlazi iz kupatila i kaže mi: „Ne, bez muzike. Hoću da čuješ sve, svaki zvuk.“ Gasi stereo. Pitam ga da li mogu u WC. Džulijan skida gaćice. Čovek se smeje nečemu i kaže mi da. Ulazim u kupatilo i zaključavam vrata, odvrćem obe slavine na lavabou i nekoliko puta puštam vodu na šolji dok pokušavam da povraćam. Brišem usta i vraćam se u sobu. Sunce se probija kroz zavese i senke se šire po zidu, Džulijan pokušava da se osmehne, čovek mu vraća osmeh, senke se šire po njegovom licu. Palim cigaretu. Čovek namešta Džulijana. Pitam se da li je na prodaju. Ne zatvaram oči. Ovde možeš da nestaneš a da i ne znaš da si nestao. Džulijan i ja izlazimo na parking. U hotel smo došli u četiri a sada je devet. Sedeo sam na fotelji pet sati. Ulazimo u Džulijanova kola i pitam ga kuda idemo. „U Lends End po tvoj novac. Ti hoćeš svoj novac, zar ne?“ pita. „Zar ne, Kleje?“ Gledam Džulijanovo lice, sećam se kada smo sedeli u njegovom poršeu, nepropisno parkirani ispred škole i pušili tanko uvijene džointe slušajući novi album Skviza. Sećanje me ne uznemirava više, Džulijanovo lice je ostarilo. Oko deset je i u Lends Endu je gužva. Klub je na Bulevaru Holivud i Džulijan se parkira pozadi, u dvorištu. Idemo ka ulazu, Džulijan se gura i klinci vrište i protestuju, ali Džulijan ne obraća pažnju na njih. Sa stražnjih vrata ulaziš u klub kao da ulaziš u podrum, mračno je kao u pećini zbog svih separea koje

Manje od nule 94 dele klub na puno malih prostora u koji će se nabiti grupice. Ulazimo, šef diskoteke, koji izgleda kao surfer od pedeset godina, raspravlja sa grupom tinejdžera koji pokušavaju da uđu iako je očigledno da su maloletni. Šef namiguje Džulijanu i obojicu nas propušta. Jedna od devojčica iz reda gleda me i smeši se, njene vlažne usne pokrivene ružičastim sjajem razdvajaju se i otkrivaju gornje zube, počinje da reži kao pas ili vuk spreman da napadne. Ispada da poznaje Džulijana i dobaci mu nešto što ne mogu da čujem, Džulijan joj pokaže prst. Čekam trenutak da mi se oči naviknu na mrak. U klubu je gužva i neće svi koji čekaju napolju moći da uđu. Tainted Love se čuje, glasno, sa sterea, podijum je pun ljudi, većinom su mladi i većinom se dosađuju ali pokušavaju da deluju napaljeno. Nekoliko tipova sedi i sa čežnjom gleda prelepu devojku nadajući se da će dobiti šansu da igraju s njom ili da će je provozati tatinim kolima. Devojke se takođe dosađuju ili imaju neki potpuno nezainteresovan pogled, puše mentol cigarete i zure u plavokosog dečaka što stoji u uglu s naočarima za sunce. Džulijan ga poznaje i kaže da i on radi za Fina. Prolazimo kroz gužvu i odlazimo pozadi ostavljajući iza sebe prostoriju ispunjenu dimom i muzikom. Idemo uz stepenice gde je Li, novi DJ na određeno vreme. Fin sedi na kauču i priča s njim, čini se da je ovo prvo Lijevo veče i plav i preplanuo Li je nervozan. Fin nas upoznaje sa Lijem i potom pita Džulijana kako je bilo, Džulijan samo promrmlja da je sve dobro prošlo i kaže Finu da hoće svoj novac. Fin kaže da će mu ga dati, da će dati obojici, kad stignemo na Edijevu žurku; Džulijan treba da mu učini još jednu malu uslugu; posle te male usluge Fin kaže da će nam vrlo rado dati novac. Iako Li ima osamnaest godina izgleda mnogo mlađe od Džulijana i mene, to me je uplašilo. Lijeva kancelarija gleda na Bulevar Holivud, Džulijan uzdiše i okreće se od Fina, koji je nastavio da razgovara sa Lijem. Odlazim do prozora i zurim u automobile, prolazi hitna pomoć. Zatim se čuje policijska sirena. Li izgleda kao šminker, to Fin kaže, zatim dodaje: „Oni vole to, kad je neko šminker.“ Li je spreman, i Fin takođe, Li kaže da je samo malo nervozan, Fin mu se smeje i kaže: „Nemaš šta da brineš. Nema mnogo posla, ne sa ovim ljudima. Običan studijski posao, to je sve.“ Fin se nasmeši i zategne Lijevu kravatu. „Ako, i treba nešto da uradiš… pa čuj, zaradićeš lovu, burazeru.“ Džulijan kaže „Sranje“ malo preglasno i Fin mu kaže: „Pazi šta pričaš.“ Ne znam šta ja tražim ovde, pogledam Lija, koji se glupavo smeška, i vidim i ne vidim Džulijana sa istim naivnim osmehom. Džulijan prati Fina i Lija u Finovom rols-rojsu, na semaforu im Džulijan kaže da mora da me odbaci do mojih kola da bih mogao da idem s njima na

95 BRET ISTON ELIS Edijevu žurku. Džulijan me ostavlja na arkadama ispred mojih kola i potom, sledeći dvoja kola, vozim u brda. Vozim za Finom i Lijem i Džulijanom na Bel Er do velike kamene kuće s bujnim travnjakom u pročelju, španskom fontanom i limenim olucima na krovu. Kuća je na Belađu i dok skrećem u dvorište, pitam se šta znači Belađo. Portir prilazi kolima i otvara mi vrata. Kako sam izašao iz kola, vidim Fina kako je zagrlio Džulijana i Lija i oni ulaze u kuću. Idem za njima. Unutra su većinom muškarci mada ima i nekoliko žena; čini se da svi poznaju Fina, neki čak i Džulijana. U dnevnoj sobi je stroboskopsko svetlo, počinje da mi se vrti u glavi i da me hvata nesvestica, kolena mi klecaju, čini mi se da svi pričaju uglas, oči su im iskolačene, gledaju me, ritam se slaže sa svim pokretima. „Ej, Fine, delijo, kako si?“ „Ej, Bobi, sjajno. Kako ide?“ „Odlično. А ко nam je ovo?“ „То je moj najbolji dečko, Džulijan. A ovo je Li.“ „Ej“, kaže Bobi. „Ćao“, kaže Li, nasmeši se i spusti pogled. „Kaži zdravo“ – Fin gurka Džulijana. „Zdravo.“ „Hoćeš da igramo?“ Fin ponovo gurka Džulijana. „Ne, ne sada. Izvinite me, molim vas.“ Džulijan se udaljava od Fina i Lija, Fin ga zove. Polazim za Džulijanom kroz gužvu ali ga brzo gubim iz vida. Palim cigaretu i šetam do kupatila i ono je zaključano. Kleš peva Somebody Got Murdered. Naslanjam se na zid, obliva me hladan znoj. Na drugoj strani prostorije sedi i bulji u mene tip koji mi je odnegde poznat, uzvraćam mu pogled, zbunjen, pitam se da li me se setio. Ali tip je stondiran i verovatno me i ne vidi, ništa ne vidi. Vrata kupatila se otvaraju i zajedno izlaze tip i žena smejući se, prolaze kraj mene i ja ulazim, zatvaram vrata za sobom i vadim smotuljak koke, ostalo mi je još veoma malo i sve ušmrčem. Popijem malo vode sa slavine i pogledam se u ogledalu, provučem ruku kroz kosu, zatim po obrazima, neobrijan sam. Iznenada u kupatilo upada Džulijan i odmah za njim Fin. Fin ga gurne na zid i zaključa vrata. „Šta to radiš, za ime boga?“ „Ništa“, viče Džulijan. „Ništa. Samo me ostavi na miru. Idem kući. Daj Kleju pare.“

Manje od nule 96 „Ponašaš se kao poslednji kreten, odmah prestani. Ovde su moji najvažniji klijenti i ti nećeš biti taj koji će mi sve zajebati.“ „Pusti me na miru“, kaže Džulijan. „Ne diraj me.“ Ja se naslanjam na zid i gledam u pod. Fin baci pogled na mene, zatim se vrati Džulijanu i naceri mu se: „Isuse, Džulijane, ti si stvarno jadan. Šta ćeš da uradiš? Ti uopšte nemaš izbora, razumeš li me? Ne možeš da odeš. Ne možeš da ideš kad ti hoćeš. Hteo bi mami i tati, a?“ „Prestani.“ „Svom skupom psihijatru?“ „Prestani, Fin.“ „Kod koga? Da li još imaš prijatelje? Šta bi ti da uradiš? Da odeš?“ „Prestani!“ – Džulijan vrišti. „Došao si pre godinu dana sa ogromnim dugom kod dilera i ja sam ti dao posao, upoznao te sa svetom, vodio te okolo, kupio ti sva ta odela i svu jebenu koku koju bi mogao da pošmrčeš i šta mi ti radiš zauzvrat?“ „Znam. Ćuti!“ Džulijan vrišti i grca, pokriva se rukama. „Ponašaš se kao arogantni, sebični, nezahvalni.“ „Jebi se, ti.“ „…mali kurac.“ „…podvodaču.“ „Zar nisi zahvalan za sve što sam učinio za tebe?“ Fin pritiska Džulijana na zid. „Nisi?“ „Prestani, podvodaču.“ „Nisi? Odgovori. Nisi?“ „Šta si učinio za mene? Pretvorio si me u kurvu.“ Džulijanovo lice je crveno, oči su mu pune suza, ja ludim, pokušavam da izbegnem njihove poglede. „Ne, prijatelju, nisam ja to učinio“, kaže Fin tiho. „Šta?“ „Nisam te ja pretvorio u kurvu. To si ti sam učinio.“ Zid pod mojim leđima vibrira od muzike, Džulijan gleda u pod i pokušava da se oslobodi Fina, Fin ga ne pušta, drži ga za ramena i Džulijan počinje da se trese od plača tako da to liči na smeh; Finu kaže da mu je žao. „Ne mogu to više da radim… molim te, Fine. „Izvini, dušo… ne mogu tek tako da te pustim da odeš.“ Džulijan polako klizi na pod. Fin je izvadio špric i kašičicu i šibice. „Šta radiš to?“ Džulijan šmrca.

97 BRET ISTON ELIS „Moj najbolji dečko mora da se sredi večeras.“ „Fine… ali ja odlazim.“ Džulijan počinje da se smeje. „Zaista odlazim. Otplatio sam svoj jebeni dug. Nema više. Ovo je kraj.“ Fin ga ne sluša, čučnuo je i uzeo ga za ruku, zavrnuo mu rukav na jakni i košulji, skinuo svoj kaiš i njim mu podvezao lakat, nekoliko puta udario po koži da pronađe venu, počeo je da zagreva srebnu kašičicu. Džulijan ponavlja: „Fine, nemoj.“ Fin zabada iglu u Džulijanovu ruku. „Šta ćeš da uradiš? Nemaš kuda da odeš. Da li ćeš svima da kažeš da si se prokurvao da otplatiš dug za drogu? Čoveče, ti si naivniji nego što sam mislio. Ali dušo, sve će biti u redu.“ Nestani ovde. Špric se puni krvlju. Ti si lep dečko i ovde je samo to važno. Pitam se da li je na prodaju. Ljudi se plaše susreta. Susreta. Na kraju Fin izvodi Džulijana iz kupatila, izlazim i ja. Fin ga vodi uz stepenice i kada njih dvojica prođu dugim stepeništem vidim da su gore jedna vrata odškrinuta, muzika se utišava na trenutak i čujem tiho jecanje iz sobe, i dok Fin i Džulijan ulaze u nju, jedan krik se probije napolje, Džulijan i Fin nestaju iza vrata. Okrećem se i odlazim iz ove kuće. Pošto sam napustio Edijevu kuću, vozim se u Roksi gde je koncert. Oko ponoći je i u Roksiju je gužva, nalazim Trenta na ulazu i on me pita gde sam bio, ništa mu ne odgovaram, on mi pruža piće. U klubu je toplo, prislanjam hladnu čašu na čelo i obraze. Trent kaže da je Rip tu i odlazimo da ga potražimo. Trent mi kaže da svakog trenutka treba da pevaju Sex and Dying in High Society, ja mu odgovaram: „Sjajno.“ Rip nosi crne levis 501 i belu X majicu, a Spin majicu sa natpisom „Gumby. Pokey. The Blockheads“ i crne leviske takođe. Rip mi prilazi i prvo što mi kaže jeste: „Ovde ima previše jebenih Meksikanaca, burazeru.“ Spin se naceri i kaže: „Ajde sve da ih pobijemo.“ Trent mora da misli da je ovo luda ideja kada se smeje i klima glavom. Rip me odmeri i kaže: „Isuse, frajeru, ti grozno izgledaš. Šta se desilo? Hoćeš malo koke?“ Uspevam da zavrtim glavom i ispijem Trentovo piće. Tamnoputi dečko s tankim brčićima i „Under The Big Black Sun“ majicom naleće na mene, Rip ga hvata za ramena i gura ga nazad u rulju što igra vičući: „Jebeni Meksikanac!“

Manje od nule 98 Spin priča s nekim Rosom, okreće se Ripu i pošto je ovaj gurnuo Meksikanca, kaže mu: „Čuj, Ros je našao nešto u dvorištu iza Flipa.“ „Šta?“, vikne Rip zainteresovano. „Leš.“ „Zezaš me?“ Ros nervozno klima glavom. „То moram da vidim“, kaže Rip oduševljeno. „Kleje, idemo.“ „Ne“, kažem. „Neću da idem, hoću da gledam koncert.“ „Ideš, ima nešto u mojoj gajbi što hoću da ti pokažem.“ Trent i ja idemo za Ripom i Spinom do Ripovih kola, Rip kaže da ćemo se naći iza Flipa. Vozimo se niz Melrouz i skrećemo na pusti parking, Flip je zatvoren. Ros izlazi iz folksvagena i poziva nas pokretom da pođemo za njim u dvorište iza praznog skladišta. „Nadam se da niko nije zvao pandure“, mrmlja Ros. „Ко još zna za ovo?“, pita Rip. „Neki moji prijatelji. Oni su ga našli po podne.“ Iz mraka izlaze dve devojke, smeju se i jedna se pridržava za drugu. Jedna od njih kaže: „Isuse, Rose, ко je taj tip?“ „Ne znam, Ališa.“ „Šta mu se desilo?“ „Predozirao se verovatno.“ „Da li si zvao policiju?“ „Zbog čega?“ Jedna od devojaka kaže: „Moramo da dovedemo Marsu, ona će otkačiti od ovoga.“ „Da li ste videli Mimi?“, pita Ros. „Bila je ovde s Derfom ali su već otišli. Mi idemo u Roksi na koncert.“ „Mi smo baš bili tamo.“ „I, kakvi su?“ „ОК. Nisu svirali Adult books.“ „Nisu.“ „Ne.“ „Uuu, pa oni je nikada ne sviraju.“ „Znam.“ „Sranje.“ Devojke odlaze pričajući. Rip, Spin, Trent i ja odlazimo za Rosom dublje u dvorište.

99 BRET ISTON ELIS On leži naslonjen na zid. Lice mu je naduveno i bledo, oči zatvorene a usta otvorena; to lice je mlado, tip ima oko osamnaest-devetnaest godina. Nad gornjom usnom zgrušana krv. „Isuse“, kaže Rip. Spin je iskolačio oči. Trent se ukipio i samo kaže: „Ludilo.“ Rip nogom gurne tipa u stomak. „Sigurni ste da je mrtav?“ „Vidiš da se mrda“ – Ros se cereka. „Isuse, čoveče, kako si ovo našao, jebo te bog?“, pita Spin. „Pročulo se.“ Ne mogu da odvojim pogled od mrtvog mladića. Iznad njegove glave, oko lampe što osvetljava čitavu ovu scenu, lete muve. Spin klekne i počne da razgleda mladićevo lice. Trent se smeje i pali džoint. Rip se naslonio na zid i puši, nudi me cigaretom. Odmahujem glavom i uzimam svoju, ali mi ruke drhte pa je bacam. „Vidi, ne nosi čarape“, mrmlja Trent. Stojimo tamo još neko vreme. Počinje da duva vetar, čuje se huk saobraćaja s Melrouza. „Čekajte trenutak“, kaže Spin, „čini mi se da poznajem ovog tipa.“ „Sranje!“ Rip se nasmeje. „Čoveče, ti si stvarno bolestan“, kaže mi Trent pružajući mi džoint. Povlačim dim i vraćam mu ga. Pitam se šta bi se desilo da se mladićeve oči otvore. „Idemo odavde“, kaže Ros. „Čekaj“ – Rip ga zadržava pokretom, saginje se i mladiću stavlja u usta cigaretu. Stojimo još pet minuta. Spin se diže i zatrese glavom, počeše se po grudima i kaže: „Čoveče, potrebna mi je cigareta.“ Rip me hvata ispod ruke i kaže meni i Trentu: „Slušajte, idemo sada do mene.“ „Zašto?“, pitam. „Imam nešto što će vas razludeti.“ Trent se naceri zagrejan i svi odlazimo iz dvorišta. Došli smo u Ripov stan na Vilširu i on nas vodi pravo do spavaće sobe. Tamo na krevetu leži gola devojka, mlada i lepa. Noge su joj raširene i vezane za ivicu kreveta, ruke su vezane iznad glave. Pička joj je od brijanja izgrebana i suva. Mrmlja nešto i vrti glavom levo desno, oči su joj napola otvorene. Neko

Manje od nule 100 ju je nespretno našminkao, jezik joj se sporo vuče po usnama. Spin klekne pored kreveta i podigne špric što tu leži i šapne devojci nešto. Ona ne otvara oči. Spin joj ubada iglu u venu. Ja nepomičan buljim. Trent kaže: „Sjajno.“ Rip nešto kaže. „Ima dvanaest godina.“ „I vezana je, čoveče“, smeje se Spin. „Ко je ona?“, pitam. „Zove se Sandra i odlazi u Korvalis“, to je sve što mi Rip kaže. Ros igra Kentipejd u dnevnoj sobi i zvuk videoigre dopire do kreveta na kome je devojčica. Spin pušta muziku i zatim skida majicu i farmerke. Digao mu se i stavlja joj ga na usne, potomke okrene ka nama: „Možete da gledate ako hoćete.“ Izlazim iz sobe. Rip izlazi za mnom. „Zašto?“, pitam ga. „Šta?“ „Zašto, Ripe?“ Rip je zbunjen: „Šta zašto? Misliš na ono tamo?!“ Pokušavam da klimnem glavom. „Zašto da ne? Koji kurac?“ „О, bože, Ripe, pa ona ima jedanaest godina.“ „Dvanaest“, ispravlja me Rip. „Da, dvanaest“, ponovim razmišljajući о svemu na tren. „Nemoj da me gledaš kao da sam neki manijak. Nisam, razumeš!“ „То je…“ , glas mi se gubi. „Šta je to?“, pita Rip. „То je… Ne mislim da je pravo.“ „Šta je uopšte pravo? Ako čovek nešto želi, ima pravo da to i uzme. Ako želiš da uradiš nešto, imaš pravo da to i uradiš.“ Naslanjam se na zid. Čujem Spina kako stenje u spavaćoj sobi i zatim čujem zvuk udaraca rukom, možda po licu. „Ali tebi ništa ne treba. Imaš sve“, kažem mu. Rip me pogleda: „Ne. Nemam.“ „Šta?“ „Ne. Nemam.“ Usledi pauza i potom mu kažem: „Sereš, Ripe, šta je to što nemaš?“ „Nemam šta da izgubim.“ Rip se okreće i odlazi u spavaću sobu. Pogledam unutra, Trent otkopčava košulju i gleda Spina, koji je opkoračio glavu devojke. „Trente, ej, idemo odavde“, kažem mu.