Herman-Hese - Banjski gost

 

Herman Hese
Banjski gost
bojana888

 

 Posvećeno braći Jozefu
i Ksaveru Markvalder 

 

PREDGOVOR 

 Početak svake
 psihologije je dokolica.

 Niče

O Švabama vlada mišljenje da postaju razboriti tek kad napune četrdeset godina, a
 pošto im samopouzdanje nije jača strana, ponekad se zbog toga stide. Stvar stoji sasvim
drugačije, i smatra se čak velikom čašću ako se razboritost, o kojoj je u poslovici reč (a to
nije ništa drugo do ono što mladi ljudi nazivaju „staračka mudrost”, spoznaja o velikim
antinomijama, o tajni kružnog kretanja i bipolaritetu), nađe već kod četrdesetogodišnjaka, ali
veoma retko. Ali kad prevale četrdesetu, bili oni obdareni ili ne, pripisuju im se mudrost i
mentalitet starosti, naročito kad tome pripomogne i sve veća fizička starost, sa svakojakim
opomenama i tegobama. Najčešće tegobe su giht, reumatizam i išijas i upravo ove tegobe
dovode goste u banju. Ta sredina je, dakle, ona vrsta mentaliteta u kojoj sam se i ja našao i
koja je uopšte uzev povoljna, i čini mi se da čovek tu dospeva sam od sebe, a vođen genijem
samog mesta, u neku vrstu skeptične bogobojažljivosti, jednostavne mudrosti, u jednu veoma
izdiferenciranu pojednostavljenu umetnost, u jedan veoma inteligentan antiintelektualizam,
isto kao što toplota kupatila i miris sumporne vode postaju specifičnost kupanja. Ili, kraće
rečeno: mi, banjski gosti, oboleli od gihta, upućeni smo na to da naš kruti život shvatimo što
gipkije, prepustimo se pedesetoj godini i ostavimo velike iluzije, ali zato negujemo i čuvamo
stotinu malih, blagih iluzija. Ako se ne varam, nama, banjskim gostima, neophodno je znanje
o antinomijama jer ukoliko nam zglobovi postaju kraći, utoliko je neophodnije da mislimo
dvostrano, elastično, bipolarno. Naše patnje jesu patnje, ali nisu od onih herojskih i
dekorativnih muka, koje nekog paćenika prepuštaju tuđoj pažnji.

 

Kad ovako govorim, kad svoju starost i svoj način mišljenja a la išijas, uzdignem do
tipa, do opštosti, kad to činim, to je kao da ovde ne govorim u svoje ime već u ime čitave
 jedne ljudske klase raznih stepena starosti; pritom osećam, barem za trenutak, da je to jedna
velika zabluda i da ni jedan jedini psiholog (pa bio to duševno moj brat blizanac) ne bi moje
duhovno reagovanje na spoljašnji svet i sudbinu priznao kao normalno i tipično. Naprotiv, on
 bi me posle kraćeg kuckanja proglasio lako bolešljivim, kome nije potrebno izdvajanje iz
 porodice zbog shizofrenije. Međutim, ja mirno radim po običajnom pravu svih ljudi, takođe i
 po psihološkim pravilima, i sve to projektujem ne samo na ljude već i na stvari, i na svoju
okolinu i čitav svet - moj temperament, moj način mišljenja, moje radosti i moje patnje. Ne
zanosim se činjenicom da li će se moje mišljenje i osećanja smatrati ispravnim i tačnim, mada
okolina istančano pokušava da me ubedi u suprotno, i meni ne znači ništa to da je i većina
 protiv mene, jer više sam nepravedan prema njoj nego prema sebi. Pritom se u odnosu na to
 ponašam kao u odnosu na velike nemačke pesnike, koje ništa manje ne obožavam i koristim
zbog toga što većina Nemaca čini suprotno, gradeći rakete da ih odnesu na zvezde. 1 Rakete su
lepe, rakete su zanosne, i one bi trebalo da žive na visinama. Ali zvezde! ali oko i misao puni
njihove tihe svetlosti, puni njihove svemirske muzike, koja se nadaleko prostire - o prijatelji,
to je nešto sasvim drugo.

I pošto sam ja, kasnije mali pesnik, preuzeo na sebe obavezu da skiciram jedan
 boravak u banji, mislim na desetine putnika koji su krenuli u banju a koje će dobri i loši
autori opisati, a ja, oduševljeno i sa ushićenjem mislim na zvezdu pod svim tim raketama, na
zlatnike ispod sveg tog papirnog novca, na rajsku pticu među svim tim leptirovima, na punu
 banju doktora Kacenbergera, i ne dozvoljavam da me ta misao spreči da pošaljem zvezdi
svoju raketu, rajsku pticu, mog vrapca, da se vine. Poleti, moj dživdžane! Penji se, moj mali
 papirni zmaju!

 

1 Misli se na kritičare koji pišu panegirike velikim pesnicima (prim. prev.).

 

BANJSKI GOST

Samo što je voz stigao u Baden, samo što sam sa svojom boljkom sišao niza stepenice
vagona, već se ukazala sva banjska divota. Dok sam stajao na vlažnom betonskom pločniku
 perona, sa željom da ugledam hotelskog portira, video sam kako iz tog istog voza, kojim sam
 pristigao, silaze tri ili četiri „kolege”, išijatičari, prepoznatljivi po strahu koji im se ocrtava na
licu, po nesigurnom koraku i nešto bespomoćnoj i plačljivoj grimasi, što prati njihove
 pažljive pokrete. Doduše, svaki od njih je imao, što se bolesti tiče, svoju osobenost, neki
naročiti vid bola i otuda je svaki od njih imao specifičan hod, način oklevanja, naročiti
oslonac, svaki je drugačije hramao, i svaki, opet, imao poseban izraz lica, i ja sam ih na prvi
 pogled prepoznao kao bolesnike od išijasa, kao braću, kao kolege. Ko je išijas i bolove
upoznao makar samo jednom, i to ne iz udžbenika već iz iskustva, koje doktori nazivaju
„subjektivnim osećajem”, ljutiće se zbog ovoga. Zastao sam i posmatrao te ljude. Odmah sam
 primetio da trojica ili četvorica krive lice od bola više od mene, više su se oslanjali na štap od
mene, više su podizali uvis svoje udove usled bolova većih od mojih, sa većim strahom i
manje odlučnosti stajali na tlu. Svi su oni bili bolesniji, jadniji, u većim patnjama, vredniji
žaljenja od mene, i to mi je veoma prijalo. Za sve vreme mog boravka u banji, hiljadu puta
sam bio beskrajno utešen: zato što su oko mene ljudi hramali, puzali, uzdisali, vozili se u
kolicima, što sam video ljude bolesnije od mene, koji su imali mnogo manje razloga da budu
dobro raspoloženi i da se nadaju nego ja. Tada sam, već u prvim minutima, otkrio jednu od
velikih tajni i čarobnih odlika svih banjskih mesta, i sa istinskom radošću sam upio svoje
otkriće ovako: društvo paćenika, to je socios habere malorum.

Kad sam napustio peron i veoma raspoložen prešao ulicu što se blago spuštala prema
kupatilu, svaki korak je potvrđivao i pojačavao moju dragocenu tvrdnju: svuda su se smucali
 banjski gosti, sedeli umorni i pomalo nakrivljeni na svežezeleno obojenim klupama za
odmor, hramali u grupama i ćaskali. Neka žena, u kolicima, umorno se smeškajući, držala je
u rukama poluuveli cvet dok je iza nje kolica gurala negovateljica, sva rasvetala i nabrekla.
 Neki stari gospodin izašao je iz prodavnice u kojoj reumatičari kupuju razglednice, pepeljare

 

i pritiskivače za pisma (sve to upotrebljavaju u velikim količinama ali ja nisam nikad tome
dokučio uzrok) - a ovaj stari gospodin, koji je izašao iz radnje, prelazio je svaki stepenik čitav
minut, i gledao na ulicu koja se protezala pred njim kao čovek koji je postao izmoren i
nesiguran a čeka ga veliki zadatak. Neki čovek, još mlad, sa sivo-zelenom vojničkom kapom
na čekinjavoj kosi, oslanjao se svom snagom na dva štapa, ali je ipak s mukom napredovao.
Ah, ti štapovi, koji se ovde posvuda sreću, ti prokleti, ozbiljni bolesnički štapovi koji se pri
dnu završavaju širokom gumom, što se kao sisaljka ili pijavica hvata za asfalt! Doduše i ja
sam se pomagao štapom, jednim izrezbarenim, iz Malake u Indoneziji, izrađenim od sirovog
materijala, čija mi je pomoć bila dobrodošla u najvećoj mogućoj meri, ali sam isto tako za
nevolju mogao da idem i bez njega, ali me niko nikada nije video sa tim tužnim gumi-
štapom! Ne, bilo je jasno, i moralo je svakom pasti u oči, kako ja ovu ulicu savlađujem brzo i
 jednostavno, kako malo, i poigravajući se njime, koristim svoj Malaka-štap, koji je bio čist
ukras, kako su znaci mog išijasa krajnje laki i bezazleni, kako je kod mene ono bojažljivo
utezanje butina usavršeno, čak, moglo bi se reći, gotovo samo naznačeno, ovlaš skicirano,
uopšte - kako ja odsečno i lako dolazim ovamo putem u poređenju sa tom starijom, jadnijom,
 bolesnijom braćom i sestrama, čija se slabost tako očigledno, neskriveno i neumoljivo nudila
 pogledu! Sa svakim korakom sam udisao priznanje, upijao odbrojavanje, osećao sam se
gotovo zdravim; u svakom slučaju daleko manje bolesnim od svih tih ljudi ovde. Ako su se
ovi poluhromi i polušepavi ljudi mogli nadati izlečenju, ovi ljudi sa gumi-štapovima, ako je
sumporna voda mogla da im pomogne, onda bi moja tek začeta bolest ovde morala da se
istopi kao sneg na vatri, a doktor će u tom slučaju u meni otkriti dragocen primer izlečenja,
 jedan zahvalan fenomen najvišeg ranga, naprosto - malo čudo.

Prijateljski sam posmatrao prilike koje su se kretale preda mnom, pun sažaljenja i
želje da im bude dobro. Sada je iz jedne poslastičarnice izašla stara, otečena žena, koja je
očigledno odavno ostavila za sobom želju da prikriva svoju bolest; odricala se svakog i
najmanjeg refleksnog pokreta, tražila svako olakšanje koje se može zamisliti, svaki pokret
 pomoćne muskulature koja bi mogla da se aktivira, i tako se okretala, balansirala i plovila,
 boreći se svom širinom, kao morska lavica kad baulja preko sokaka, samo sporije. Moje srce
 ju je pozdravilo dobrodošlicom i klicalo joj; slavio sam morsku lavicu, slavio banju i moj
srećni udes. Posmatrao sam uokolo ljude koji su stremili onome čemu sam stremio i ja,
okruženi konkurentima, od kojih sam ja bio daleko nadmoćniji. Kako je bilo dobro što sam
na vreme došao u banju, u prvom stadijumu lakog išijasa, i još sa prvim, lakim simptomima
 početnog gihta! Okrećući se, oslonjen na svoj štap, dugo sam posmatrao morsku lavicu, sa

 

onim poznatim osećanjem prijatnosti koje nam kazuje da jezik još nije pronašao prave izraze
za duševna stanja, jer jezičke suprotnosti kao što su zluradost i sažaljenje ovde su povezani na
najdublji način. Bože moj, sirota žena! Koliko daleko može čovek da dogura.

U tom trenutku entuzijazma, kad se osećanje života sve više potvrđivalo, za vreme te
dražesne euforije, u tom času mog zadovoljstva, naravno da nije sasvim ćutao onaj
opterećujući glas, koji nerado slušamo, a ipak nam je tako neophodan, onaj glas razuma; a on
mi je sada svojim neprijatnim i hladnim tonom tiho i sa žaljenjem skrenuo pažnju na to kako
su izvori moje utehe upravo samo zablude, lažna metoda! da sam ja literata koji samo lako
hramlje uz svoj štap iz Malake, ispunjen doduše zahvalnošću kad bi ugledao nekog bolesnika
kako hramlje ili je unakažen bolešću, i pritom sasvim zaboravio onu beskrajnu skalu
simptoma što napreduju, a koji su se prostirali s onu stranu moje ličnosti, i da ja nisam
zapazio kako su sve te bolesne prilike preda mnom bile isto tako mlade, prave, robustne i
zdrave kao i ja. Naprotiv, zapazio sam, ali sam se usuđivao da ih poredim jedne sa drugima;
da, za vreme prvog i drugog dana bio sam potpuno primitivno ubeđen u to da sve one ljude
koje sam video da ne hramlju, da idu bez štapa zadovoljnih lica, da ni u kom slučaju nisu bili
 braća ili kolege, niti banjski gosti i konkuretni, već normalni, zdravi stanovnici grada. A tu je
 bilo mnogo bolesnika od išijasa koji su se kretali bez štapa, bez i najmanje trunke grča na
licu; ima i dosta bolesnika od gihta čije patnje na ulici ne bi bio u stanju da prepozna nijedan
čovek, čak ni psiholog. Da, ja sa svojim lako deformisanim hodom i Malaka-štapom ni u kom
slučaju ne stojim na prvom bezazlenom stepeniku poremećene razmene materija u
organizmu, i nisam jedini koji uživa u bolesnicima što hramlju ili su hromi, zbog sopstvenog
zdravlja, već takođe služim za podsmeh bezbrojnim kolegama kojima sam uteha i morski lav;
rečju, svojim zapažanjima i stepenima bolesti došao sam do neobjektivnog zaključka i
slobodnog optimističkog samozavaravanja. Ova spoznaja me je sustigla na uobičajenom
laganom putu, tek posle više provedenih dana u banji.

Sada uživam u sreći prvih dana punom merom; proslavio sam orgijanje naivnog
samopotvrđivanja i to je ispalo na dobro. Privučen pogledom svojih sapatnika, moje bolesne
 braće koja odasvud iskrsavaju, umilnim pogledom svakog sakatog čoveka, pozvan od svakog
koga sretnem u kolicima na veselo sažaljenje, na puno saučesničko samozadovoljstvo,
tumaram niz tu ulicu, tako udobnoj i tako umiljatoj, kojom prevoze tek pristigle goste sa
stanice do kupatila, a oni, blago zanjihani zbog prijatne, ravnomerne padine, udaljavaju se,
 poput reke što se gubi, i nestaju u banjskim hotelima. Sa dobrim namerama i vedrom nadom,
 približavao sam se „Isceliteljskom dvoru” gde sam nameravao da odsednem. Ovde se može

 

izdržati tri-četiri nedelje, u svakodnevnom kupanju i ostavljanju za sobom, što je moguće
više, svih uzbuđenja i briga. Bivalo je ponekad monotono; nikako se nije mogla izbeći
dosada, pošto je ovde služilo za uzor sve ono što je bilo suprotno intenzivnom, aktivnom
životu, a za mene, starog usamljenika, kome je bio odvratan svaki boravak u kolektivu i
hotelu, i padao mu krajnje teško, jedino je bilo preostalo da neke zabrane uklonim a neke
 postavim. No, bez sumnje, ovaj novi život, na koji sam bio nenaviknut, možda pomalo
građanski i bljutav, ipak mi je doneo vesela i interesantna iskustva - a zar mi posle toliko
godina provedenih na selu, mirno i usamljenički, nije bilo potrebno da provedem neko vreme
među ljudima, posle poniranja u razne knjige? I ono što je glavno: s one strane zabrana, s one
strane ove prve nedelje u banji, preda mnom se prostirao dan kad ću se bodar peti ovom istom
ulicom, napuštajući hotel, rastajući se od banje podmlađen i zdrav, elastičnih kolena i kukova,
i odskakutati do stanice ovom istom lepom ulicom.

Šteta je bila samo što je kiša počela da pada čim sam stupio u banju.

„Ne donosite nam lepo vreme”, rekla je krajnje ljubazna gospođica u birou, prilikom
 pozdravljanja, smešeći se.

„Ne”, rekao sam smeteno. Kako bi to izgledalo? Da li sam ja zaista bio taj, mislio
sam, koji je prizvao ovu kišu, stvorio je i doneo sa sobom? To što je svakodnevni način
 posmatranja te pojave govorio suprotno, mene, teologa i mističara, nije moglo rasteretiti! Da,
isto kao što su sudbina i duša nazivi jednog pojma, isto tako sam i ja, u izvesnom smislu,
izabrao sebi ime i stalež, moju starost, lice, išijas i stvorio ih, i niko za to, osim mene, ne
može biti odgovoran; tako je stvar stajala i sa ovom kišom. Bio sam spreman da tu
odgovornost, što pada kiša, preuzmem na sebe.

Pošto sam to saopštio gospođici i ispunio prijavni list, započeo sam raspravu oko
moje sobe kakvu normalan čovek ne poznaje, čiju sumornost naivni srećnici i ne slute, čije je
 potpuno sivilo poznato samo pustinjacima i piscima, onima skrivenim u zabitima, sviklim na
samoću i duboku tišinu i na nesanicu.

Za normalnog čoveka uzimanje hotelske sobe je sitnica, svakodnevni čin koji se
obavlja za dva minuta i ni u kom slučaju nije afektivan, važan. Za jednog od nas, za nas
neurotičare, koji pate od nesanice, i psihopate, taj banalni akt strahovito opterećuje sećanjima,
afektima i fobijama do mučenja. Ljubazni hotelijer i simpatična dama na portirnici, koji su
nam pokazali njihovu „mirnu sobu” na našu svesrdnu i plašljivu molbu i preporučili je, neće
ni naslutiti buru asocijacija, od ironije i samoironije, koju su u nama prouzrokovale te fatalne

 

reči. O kako mi dobro, kako dovoljno duboko i sa dovoljnom grozom i strahotom poznajemo
te mirne sobe, ta mesta naših najvećih patnji, naših najbolnijih poraza, naše najskrivenije
sramote! Kako će nas lažno i podmuklo, kako će nas demonski posmatrati taj prijateljski
nameštaj, ti meki tepisi i vedre tapete na zidovima! Kako se samo fatalno, kako se
nipodaštavajući krevelje ona zatvorena vrata što vode u susednu sobu, koja se nažalost nalaze
u većini ovakvih soba, pa i sama svesna svoje loše uloge često stoje sramno skrivena iza
kakve zavese! Kako bolno i predano posmatramo belo okrečenu tavanicu, što se uvek u
trenutku gledanja krevelji u ćutljivu prazninu, a potom uveče i ujutru podrhtava od koraka
onih što stanuju na gornjim spratovima - ah, i ne samo od koraka, ta to je već poznato, i to,
dakle, nisu najgori neprijatelji! Ne, iznad ovog nevinog belog poprišta kotrljaju se u kobnim
časovima, isto kao kroz tanka vrata i zid, neslućeni šumovi i vibracije, odbačene čizme, štap
za šetnju koji je pao, snažni ritmički pokreti (ukazujući na telesne vežbe), zavitlane stolice,
oborena čaša ili knjiga sa noćnog stočića, pomeranje kofera i delova nameštaja. Tome dodajte
ljudske glasove, razgovore, i govore sa samim sobom, kašljanje, smejanje, hrkanje! A onda,
gore od svega toga, nepoznati, neobjašnjivi šumovi, svi oni čudni, avetinjski glasovi, a ne
znamo šta znače, čije poreklo i trajanje ne možemo da naslutimo, ono kuckanje i rijenje
duhova, sva ta škripanja, lupkanja, šaputanja, duvanja, usisavanja, šuštanja, uzdisanja - sam
Bog zna kakav se nevidljiv orkestar može sakriti u nekoliko kvadrata hotelske sobe! Izbor 
spavaće sobe je, dakle, za neke od nas krajnje škakljiv, važan i pritom prilično beznadežan
 poduhvat, jer treba misliti na dvadesetinu stvari, na stotinu mogućnosti. U jednoj sobi je zidni
ormar, u drugoj grejna cev, u trećoj sused sa okarinom, koji je izvor akustičnih iznenađenja. I
 pošto nijedna soba na svetu ne nudi onaj tako željeni unutrašnji mir, jer navodno i najmirnija
soba krije iznenađenja (zar nisam već stanovao u službenoj sobi na petom spratu da bih
izbegao cimera, i ugledao iznad sebe, na tavanskom prozoru, umesto izbegnutog cimera,
sijaset pacova) - zar na kraju čovek ne bi trebalo da se odrekne svakog izbora i da glavačke
skoči sudbini u susret i prepusti se slučaju? Umesto što se muči i brine i samo posle nekoliko
sati opet se razočara i tužno stoji naspram onoga što je neizbežno, zar nije pametnije
 prepustiti se slepom slučaju i bez biranja uzeti prvu sobu koju vam ponude? Tačno je da je to
 pametnije. Ali mi to ne činimo ili radimo to veoma retko, jer kad bi samo naše uzbuđenje
određivalo šta bi bilo pametno da činimo a šta da izbegavamo, kakav bi to bio život? Zar ne
znamo da nam je sudbina urođena i neizbežna a mi se u sebi ipak nadamo i gajimo iluzije da
možemo da biramo, da imamo slobodnu volju? Zar ne bi svako od nas, kad bira doktora,
zvanje ili mesto stanovanja, kad bira dragu ili nevestu, sve to prepustio, možda uspešnije,
čistom slučaju nadajući se dobru - a ako ipak ne bira, ne troši li on ipak gomilu strasti, muka i

 

 briga na sve te stvari? Možda će on to činiti naivno, sa detinjastom strašću, verujući u svoje
snage, verujući u uticaj sudbine; možda će on to činiti sa skepsom, duboko ubeđen u
 bezvrednost svojih muka, ali baš zbog toga biće veoma ubeđen u to da su rad i stremljenje,
izbor i samomučenje, lepši, životniji, probitačniji ili manje zabavni od ukočenosti u
rezigniranoj pasivnosti. Dakle sada sam suludi tragač za sobom koji uprkos dubokom
ubeđenju o uzaludnosti i suludom besmislu svog čina, ipak svaki put nanovo pregovara o
izabranoj sobi, želeći da sazna ko mi je sused, kakva su vrata i da li su dupla, o ovom i onom.
To što ja radim je igra, sport, kad se u ovim malim, svakodnevnim pitanjima prepuštam
 ponovo iluziji, fiktivnim pravilima igre, kao da je stvarima ove vrste uopšte moguće pribaviti
razum i dostojanstvo. Pritom isto onako pametno ili isto onako glupo, kao kad dečak kupuje
 poslastice ili kao kockar kome je osnov za njegov ulog matematička tabela. U svim takvim
 prilikama mi dobro znamo da stojimo nasuprot čistom slučaju a ipak postupamo tako iz čiste
duhovne potrebe, radimo ipak tako kao da to ne može i ne sme biti nikakav slučaj, kao da je
sve i svašta na ovom svetu podređeno razumnom mišljenju i redu.

Dakle, pretresao sam sa uslužnom gospođicom pet ili šest preostalih praznih soba.
Saznao sam da se pored jedne nalazi gospođa koja svira violinu i vežba dnevno dva sata - pa
to je u svakom slučaju nešto pozitivno, i kad je došlo do užeg izbora trudio sam se da budem
što više udaljen od te sobe i sprata. Što se tiče hotelske akustike, imao sam senzibilitet, na
neki način mogućnost naslućivanja te akustike, što bi rado poželeo neki arhitekta. Ukratko,
učinio sam ono što je potrebno, razumno, radio sam brižljivo i savesno kao što nervozan
čovek mora da čini kad u hotelu traži spavaću sobu a uobičajeni rezultat bi se mogao ovako
formulisati: „Ne koristi doduše ništa, i naravno, u ovoj sobi ću doživeti sve one neprijatnosti i
razočaranja kao i u svakoj drugoj, ali sam u svakom slučaju obavio svoju dužnost, pomučio
se a ostatak ću prepustiti božjim rukama.” Ali je u meni odmah progovorio glas, duboko i
tiho, kao i uvek u takvim prilikama: „Zar ne bi bilo bolje da čitavu ovu stvar prepustim Bogu
i odreknem se ove teatarske igrarije?” Čuo sam taj glas kao i obično a ipak ga i nisam čuo, i
 pošto sam u tom času bio dobre volje, procedura je protekla prijatno; zadovoljno sam
konstatovao da je moj prtljag iščezao u broju 65 i pošao sam dalje, jer je bilo vreme da se
 javim doktoru.

I gle, i ovde je sve teklo dobro. Kasnije sam mogao da priznam da sam se plašio te
 posete, ne zato što sam se bojao neke opasne dijagnoze, već zbog toga što su doktori, po mom
mišljenju, pripadali istoj duhovnoj hijerarhijskoj lestvici kao i ja, jer sam doktoru pripisivao
visoki rang i zato što bih teško podneo razočaranje u njega, dok sam to lako podnosio kod

 

železničkog ili bankarskog službenika ili čak advokata. Ne znam zašto, ali sam od doktora
očekivao onaj ostatak humanizma kome pripada znanje latinskog i grčkog i izvesna
filozofska priprema, a što većini znanja današnjice više nije potrebno. U tom pogledu sam,
inače sav radostan kad je u pitanju novo i revolucionarno u svemu zaostalom, zahtevao od
visokoobrazovanih slojeva neku vrstu idealizma, izvesnu spremnost za razumevanje i
sporazumevanje, sasvim nezavisno od materijalne prednosti, ukratko, malo humanizma,
mada sam znao da taj humanizam više ne postoji u životu, i da će se njegovi delovi naći još
samo u kabinetima muzeja voštanih figura.

Posle kraćeg čekanja uveli su me u ukusno uređenu prostoriju koja je odmah zadobila
moje poverenje. U susednoj prostoriji doktor se na uobičajen način umivao i pljuskao vodom,
a kad je ušao, bilo je to inteligentno lice koje je obećavalo poverenje, i mi smo se pozdravili
srdačnim stiskanjem ruku, kao što priliči bokserima pre borbe. Oprezno smo započinjali
 borbu, opipavajući jedan drugog, probajući sa oklevanjem prve udarce. Još uvek smo bili na
neutralnom terenu, naša diskusija se kretala o razmeni materija u organizmu, hrani, starosti,
raznim oboljenjima, bezazlenost se provlačila kroz razgovor, samo što su se kod izvesnih reči
naši pogledi ukrštali, naravno neprijateljski. U svakom slučaju, posle nekoliko minuta bilo mi
 je jasno da ne bi trebalo da se plašim, kad je u pitanju ovaj doktor, onog jezivog razočaranja,
zbog kojeg je ljudima moje vrste mučno kad su kod lekara: zato što se iza one inteligentne i
učene fasade koju su dobili školovanjem, nailazi na krutu dogmatiku, čija prva rečenica
zahteva da pacijentov pogled na svet, način mišljenja i terminologija predstavljaju čisto
subjektivne fenomene dok, naprotiv, oni doktorski imaju strogo objektivnu vrednost. Ne,
ovde sam imao posla sa doktorom za čije je razumevanje bilo smisla da se čovek bori, koji
nije bio inteligentan po propisu, koji na prvom mestu još nije posedovao određeni dogmatski
stepen znanja; dakle, posedovao je živahno osećanje da su sve duhovne vrednosti relativne.
Kod obrazovanih i visprenih ljudi događa se, u svakom trenutku, da svaki mentalitet i jezik,
dogmatiku i mitologiju drugog dožive kao subjektivni pokušaj, čisto površnu metaforu. Ali da
svaka ova lična spoznaja prianja sama za sebe i okreće se sebi i svaka isto tako samoj sebi
 priznaje protivniku pravo na njegov način mišljenja i jezik, koji je nužnim načinom određen
unutrašnjom spoznajom, da dakle, dva čoveka razmenjuju misli jedan sa drugim ostajući
 pritom stalno svesni nemoći svog oružja, mnogoznačnosti svake reči, nemogućnosti da se
nađe istinski tačan izraz, dakle, svesni i nužnosti jednog intenzivnog predavanja, obostranog
srdačnog predavanja, i intelektualnog viteštva - ta lepa situacija između dva bića koji misle,
situacija koja se sama po sebi razume, javlja se praktično retko, što je tužno, tako da joj

 

svako, i delimično približavanje u sebi pozdravljamo. Sada, dok sam sedeo naspram tog
specijaliste za bolesti razmene materije, sevnulo je tu nešto kao mogućnost takvog
razumevanja i razmene mišljenja.

Pregled, krvna slika i rendgenski snimak dali su zadovoljavajuće rezultate. Srce
normalno, disanje perfektno, krvni pritisak veoma stabilan, ali, uprkos svemu, očigledni znaci
išijasa, ponegde tragovi gihta, a stanje čitave muskulature vredno pažnje i nadgledanja.
 Nastala je mala pauza u našem razgovoru, za vreme koje je doktor opet prao ruke.

Kao što se dalo očekivati, u tom trenutku je nastao preokret pri čemu smo napustili
neutralan teren i moj partner je prešao u ofanzivu uputivši mi jedno pitanje, koje je oprezno
akcentovao i naizgled ravnodušno, i koje je glasilo: „Ne smatrate li vi da su vaše patnje
delimično psihičke prirode?” Ono što se i očekivalo, a to je da prevaziđemo sve što je
unapred poznato o bolesti, to se i dogodilo i mi smo sada stajali na tom mestu. Objektivni
nalaz nije opravdavao bolest kako sam je ja opisao; bilo je to jedno plus u pogledu
senzibiliteta, ali nepouzdano, moja subjektivna reakcija na bolove usled gihta nije odgovarala
normalno predviđenoj količini bolova: prepoznao me je kao neurotičara. Dakle, dobro sam,
sad samo u borbu!

Oprezno i kao uzgredno, objasnio sam kako ja ne verujem u patnje i stanja koja su
„psihički određena”, da u mojoj ličnoj biologiji i mitologiji „psihičko” ni u kom slučaju nije
sporedan faktor pored fizičkog, već ona primarna snaga, i da svako životno stanje, svako
osećanje, bilo radosno ili žalosno, i svaku bolest, svaki nesrećan slučaj i smrt vidim kao
 posledicu onog psihogenog, rođenog u duši. Kad na gležnju prsta utvrdim gihtičnu kost, ta to
 je moja duša, životni princip dostojan poštovanja koji se u meni plastično izražava. Kad duša
 pati, onda ona to može da izrazi na različite načine, i što se kod jednog uobličava u mokraćnu
kiselinu, pripremajući razgradnju njegovog ja, tako kod drugog može poslužiti kao želja za
 pićem, a kod trećeg se zgusnuti u komad olova što je najednom prodro u moždanu koru.
Pritom ću još dodati da je zadatak i mogućnost ordinirajućeg doktora da se u potpunosti, u
većini slučajeva, mora zadovoljiti materijalnim promenama, odnosno sekundarno ih ispitati i
savladati fizičkim sredstvima.

I sada sam još računao da će me doktor ostaviti na cedilu. Doduše, on ne bi baš rekao:
„Veoma poštovani, sve što ste sad izgovorili je čista glupost”, ali bi mi možda odobravao,
osmehujući se, popustljivije za jedan stepen, naročito jednoj umetničkoj duši, govorio bi, i
 pored ovog stajališta izustio još i onu fatalnu reč „imponderabilije”. Ova reč je probni kamen,

 

nežna vaga za merenje duha, koju prosečni naučnici već nazivaju imponderabilije. On
upotrebljava tu zgodnu reč uvek tamo gde se radi o merama i ispoljavanju životnih prilika, za
koje su postojeći fizički merni aparati ne samo isuviše grubi već kad su i sklonost i stručnost
onoga koji priča nedovoljni. Naučnik prirodnjak uglavnom zna malo, između ostalog ne zna
da za tu površnu, pokretljivu vrednost, koju on naziva nemerljivom ili impoderabilije,
 postoje, osim prirodne nauke, stare visokokultivisane merne i izražajne metode, da isto tako
Toma Akvinski kao i Mocart, svaki svojim jezikom, nisu radili ništa drugo osim takozvanih
impoderabilija, mereći nečuvenom preciznošću ono što je nemerljivo. Da li tako tanano
znanje mogu da očekujem od jednog banjskog doktora, pa bio on u svom domenu i feniks?
Ipak sam to uradio i nisam se razočarao. Razumeo me je. Čovek je osetio da mu ne izlažem
dogmatiku koja je u suprotnosti sa njim, već igru, umetnost, muziku, u kojoj ne postoji
 podržavanje i osporavanje, već samo jedan satreptaj ili odricanje. A on nije poricao, razumeo
me je i priznavao, priznavao ne kao nekog ko je u pravu, naravno, jer ja to ne želim da
 budem, već kao istraživača, kao mislioca, kao antipoda, kao kolegu sa drugog, mnogo
udaljenijeg, ali isto tako punovažnog fakulteta.

I sada je moja dobra volja sve više rasla, počevši još od stabilnog krvnog pritiska i
odličnog disanja. Pela se do najvišeg stepena. Neka pada kiša, neka bude sa išijasom šta
 bude, sa lečenjem neka ide kako može, jer nisam stajao ispred varvarina, već ispred čoveka,
kolege, pred čovekom izdiferenciranog mentaliteta! Ne, ne bih računao s tim da ću s njim
često i dugo da pričam, i da s njim pretresam probleme. Ne, to nije bilo potrebno, mada je
vredelo kao jedna prijatna mogućnost; bilo je dovoljno da čovek kome ću izvesno vreme
morati da dopustim da vlada nada mnom i da mu poklonim poverenje, poseduje u mojim
očima potvrdu ljudske zrelosti. Mogao me je doktor još danas smatrati za jednog doduše
 pokretnog, ali, nažalost, ipak neurotičnog pacijenta. Možda je došao čas kada će on otvoriti
gornje spratove na mojoj zgradi, gde će se moja vera, moja sopstvena filozofija nadmetati u
igri sa njegovom. I moja teorija o neurotičarima, na osnovu Ničea i Hamsuna, možda će
 pritom krenuti korak dalje. Ali na jednu stvar se nije obraćala pažnja. Posmatrati neurotični
karakter ne kao bolest već kao visokopozitivni proces sublimacije, doduše bolniji - bila je to
lepa misao. Ipak, bilo je važnije živeti tu misao nego je formulisati.

Zadovoljan i snabdeven svim banjskim propisima, oprostio sam se od doktora. U
 pismu koje sam izvadio iz džepa nalazila se cedulja na kojoj su bili zabeleženi razni i
zanimljivi propisi u vezi sa lečenjem a koji su započinjali u ranu zoru: kupanje, kura pijenja
vode, dijatermija, kvarcna lampa, gimnastika. Dakle, što se tiče dosade, neće biti tako loše.

 

Hotelijer je bio zaslužan što je moj prvi banjski dan protekao u prijateljskoj atmosferi,
dostigavši svoj vrhunac. Večera, koja se na moje čuđenje odvijala kao praznični obed u
 plemićkom stilu, sastojala se od tako ukusnih jela koja mi već godinama nisu bila poznata,
što se tiče same arome, kao knedle od ptičjih džigerica, irski paprikaš, jagode. Kasnije sam,
uz flašu rozea, sedeo sa domaćinom u živahnom razgovoru za stolom od orahovine u lepoj,
starinskoj sobi, radostan što sam kod nepoznatog čoveka, drugačijeg porekla, zanimanja,
ambicija, i drugačijeg životnog stila, naišao na odjek, što sam mogao da saučestvujem u
njegovim brigama i prijateljstvima i da podelim s njim mnoge svoje stavove. Nismo jedan
drugome pevali visoke tonove, ali smo brzo pronašli dodirne tačke, i otvorili smo se jedan
 prema drugom tako da je to lako prešlo u uzajamnu simpatiju.

U kratkoj noćnoj šetnji pre odlaska na spavanje, video sam zvezde kako se ogledaju u
nakupljenim baricama od kiše na noćnom vetru, na obali reke koja je žestoko šumela, i
nekoliko izvanredno lepih starih stabala. I sutra će oni biti tako lepi, ali u tom trenutku
 posedovali su magičnu, nepovratnu lepotu koja dolazi iz naše sopstvene duše i koja, po
mišljenju Grka, zasvetli u nama samo onda kad nas Eros pogleda.

 

DNEVNO KRETANJE

 

Kad sam se latio posla da opišem jedan uobičajeni dan u banji, izabrao sam, kao što je
i pravo, prosečan dan, dan bez ekstrema, normalan dan bez naročitih događaja spolja i bez
naročitih očaravanja iznutra. Jer prirodno je da ovde ima, i to ne samo za nervozne literate
nego za čitavu četu bolesnika od išijasa, već prema stanju i toku lečenja, dakle, da ima dana
 punih teškoća i depresivnih ali i lakih, blagih, kad sve ide dobro, kad cvetaju nade, dana u
kojima skakućemo i takvih u kojima se bedno šunjamo po lečilištu ili ostajemo da ležimo u
krevetu bez ikakve nade.

Ali sad mogu da se pomučim i sa konstruisanjem dobro temperiranog prosečnog dana,
normalnog građanskog dana u kome su sadržani i plus i minus raspoloženje a da ipak ne
mogu sebe da poštedim mučnog priznanja da svaki dan, pa i banjski, započinje jutrom.
Verovatno je to kod mene povezano sa najdubljim nedostatkom i teretom, sa lošim spavanjem
i odgovara u svakom pogledu mom biću, mojoj filozofiji, mom temperamentu i karakteru, da
ne znam šta da započnem sa jutrom koje sam nagradio sa toliko čudesno lepih pesama. Šteta
 je to, i meni je teško da to priznam, ali kakav bi smisao imalo pisanje kad iza toga ne bi
stajala istina? Jutro, slavno vreme svežine, novog početka, mladog radosnog podstreka, za
mene je fatalno, postajem mrzovoljan i mučno mi je, i mi se nikako ne volimo. Pritom mi ne
nedostaje razumevanje i sposobnost da osećam onu sjajnu jutarnju radost, koje tako živahno i
svetlo zvuče kod Ajhendorfa i Merikea; u pesmama, na slikama i u sećanju takođe osećam
 jutro poetičnim a iz detinjstva mi je ostalo neko poluzaboravljeno sećanje na pravu jutarnju
radost, mada je sigurno da već godinama ni u jednom jedinom jutru nisam bio istinski
radostan. I u kliktavoj ispovesti o jutarnjoj radosti i svežini, koju poznajem po Volfovoj
kompoziciji Ajhendorfovog stiha „Jutro, radost je moja”, čujem kako odzvanja jedan
 pogrešan ton, jer zvuči tako čudesno i tako me lepo ubeđuje u Ajhendorfovo jutarnje
raspoloženje, a ja ipak ne mogu da ga nađem i da verujem jutarnjoj radosti Huga Volfa, jer je
on tu sebi dozvolio jedno setno, poetsko, čežnjivo ali nedoživljeno jutarnje veličanje. Sve ono
što moj život čini tugaljivim i što dovodi do opasnog, čak odvratnog problema, javlja se u

 

 jutarnjim satima preglasno, i stoji preda mnom predimenzionirano. Sve što moj život čini
dragim i lepim i izvanrednim, sva milost, sve čari, sva muzika, ujutru je daleko i jedva
vidljivo i jedva da još zvuči kao bajka i legenda. Iz isuviše plitkog sna, lošeg, kratkog, često
 prekidanog, ujutru se ne dižem okrilaćen zbog ustajanja, već težak, umoran i malodušan, bez
zaštite i pancera od spoljašnjeg sveta koji prolazi mojim osetljivim jutarnjim nervima kao
kroz kakav snažan uveličavajući aparat, svu svoju uzburkanost, dok njegovi zvuci urlaju,
upravljeni prema meni kroz megafon. Tek od podneva život je opet podnošljiv i dobar, a za
srećnih dana kasna popodneva i večeri su čudesni, sijaju, lebde unutrašnjom ozarenošću,
nežnim božjim svetlom, puni su zakona i harmonije i čarolije i muzike i tako me zlatom
obeštećuju za hiljade i hiljade loših sati.

Mislim da kažem nekom zgodom, na drugom mestu, zašto patim od nesanice i zašto
mi zbog toga moje jutarnje raspoloženje izgleda kao bolest i čak kao teret, zašto je se stidim a
ipak je prihvatam, pošto tako mora da bude, i da se ja tih stvari ne bih ni odrekao niti ih
zaboravio, niti sam se usuđivao da to lečim „spolja” jer mi je ona bila potrebna kao podstrek i
kao stalno obnavljana kopča da bi se nastavio moj istinski život i njegovi zadaci.

Samo jednu stvar, kao prednost u odnosu na dane uobičajenog života, poseduje
 banjski dan: za vreme lečenja svaki dan počinje važnom, centralnom jutarnjom dužnošću i
zadatkom a taj zadatak je lak, čak prijatan. Mislim na kupanje. Kad se ujutru probudim,
svejedno u koliko sati, preda mnom je obaveza koja me ne opterećuje, koja ne zahteva
oblačenje ili gimnastiku, brijanje ili čitanje pošte, već je to blago, toplo kupanje bez trljanja
sapunom. Uspravljam se u krevetu sa lakom vrtoglavicom, nekolikim opreznim vežbama
stavljam u pokret zarđale noge, ustajem, oblačim ogrtač i lagano koračam kroz polumračni
hodnik do lifta, koji će me odvesti, prolazeći kroz sve spratove, do podruma, gde se nalaze
 banjski bazeni. Tamo dole je veoma lepo. Pod kamenim, veoma starim svodovima što blago
odjekuju, stalno je prisutna čudno meka toplota, jer odasvud curi topla voda iz izvora, i mene
obuzima potajno toplo osećanje kao da sam u nekoj pećini i svaki put se sećam da sam kao
dečak pravio pećinu od stola, dve stolice i nekoliko krevetskih prekrivača ili tepiha. U mojoj
rezervisanoj kabini čeka me dubok ozidan bazen, pun tople vode koja takođe dolazi sa izvora,
i ja se lagano spuštam dole, niz dva mala kamena stepenika, obrćem peščani sat i zaronim u
 propisno toplu vodu koja pomalo miriše na sumpor. Visoko nada mnom, na svodu moje
masivno ozidane kabine, koja me veoma podseća na manastirske ćelije, uliva se dnevno
svetlo u tankom mlazu kroz prozor sa mat staklom; tamo gore, viši od mene za čitav sprat, iza
mlečnog stakla leži svet, dalek, mlečast, od kojeg do mene ne dopire ni jedan jedini ton. Oko

 

mene poigrava čudesna toplina tajnovite vode koja tu već hiljadama godina struji u moje
kupatilo iz nepoznate zemljine kuhinje i to uvek u tankom mlazu. Po uputstvu, trebalo bi što
više da pokrećem zglavke u vodi, da gimnasticiram i pravim plivačke pokrete. Shodno
obavezi, upražnjavam to nekoliko minuta a onda ležim nepokretan, zatvorim oči, pomalo
dremam, ili posmatram tiho, neumoljivo pražnjenje peščanog sata.

Jedan uveli list sleteo je kroz prozor na ivicu mog bazena sa nekog drveta čije mi ime
nije padalo na pamet; pogledao sam ga, tumačio šta piše na njegovim rebrima i žilama, čitao
tu značajnu opomenu prolaznosti od koje se mi ježimo, a bez koje ipak ništa ne bi bilo lepo.
Čudno je kako se lepota i smrt, radost i prolaznost međusobno uslovljavaju i jedno drugo
traže! Jasno osećam kako oko mene bdi nešto čulno a u sebi osećam granicu između prirode i
duha. Onako kako je cveće lepo i prolazno a zlato večno i dosadno, tako su i svi pokreti
 prirodnog života prolazni i lepi, a neprolazan je ali i dosadan duh. U ovom času ga odbijam,
ni u kom slučaju ne gledam duh kao večni život, već kao večnu smrt, kao nešto što je
ukočeno, bezoblično, neplodno, a što se može uobličiti i oživeti pod odličjem svoje
 besmrtnosti. Da bi mogli da žive, zlato mora da postane cveće, duh mora postati telo i mora
 postati duša. Ne, u ovom mlakom jutarnjem času između peščanog sata i uvelog cveta neću
da znam ništa o duhu, koga sam u drugim vremenima obožavao, hoću da budem prolazan,
želim da budem dete i cvet.

Trenutak ustajanja me podsetio na prolaznost pošto sam odležao u toploj bujici jedno
 pola sata. Pozvonio sam vrataru koji se pojavio i ostavio mi topao peškir. I kad sam ustao iz
vode, osetio sam kroz sve udove prolaznost u vidu slabosti, jer ova kupanja iscrpljuju, i kad
hoću da ustanem posle ležanja u vodi od tridesetak ili četrdesetak minuta, kolena i ruke su
veoma neposlušni. Pošto sam ispuzao iz bazena, stavio sam peškir oko ramena i napravio
nekoliko energičnih pokreta da bih se osokolio, ali nije išlo, pa sam se spustio na stolicu,
osećao da sam star dve stotine godina i trebalo mi je vremena dok nisam sebe doveo u stanje
da mogu da ustanem i da navučem košulju i ogrtač i pođem.

Išao sam lagano, razmekšanih kostiju u kolenima, kroz tihi nadsvođeni prostor iza
čijih je vrata po kabinama pljuskala voda što je pod staklom, između žuto obojenog kamenja,
izvirala u mlazevima i ključala ka sumpornim izvorima. Postoji jedna zagonetna priča o tom
izvoru. Tu stoje, na ivici njegovog kamenog okvira, dve čaše za vodu da bi ih gosti koristili, i
to uvek dve, i u tome je priča - one tu ne stoje, već svaki gost koji žedan priđe do izvora
dolazi do saznanja da su čaše iščezle. Čovek tada zavrti glavom i ukoliko je banjski gost
 posle kupanja i bio u stanju da izvede takav pokret, poziva poslugu, i uskoro se pojavljuje

 

kućni poslužitelj, zatim konobar, pa spremačica, ili neka banjska čuvarka, uskoro i liftboj i
svi oni isto tako vrte glavom i ne shvataju gde su opet nestale te tajanstvene čaše. Svaki put
donesu što je moguće brže novu čašu, gost je puni, ispija, stavlja je na kamen i odlazi - i kad
se za dva sata vrati, da bi popio još koji gutljaj, čaša je opet iščezla. Službenici, kojima je ova
 priča mrska i zahteva više posla, imaju svaki svoje objašnjenje za tu pojavu, ali nijedan od
njih ne deluje ubedljivo. Liftboj naivno misli da čašu uzimaju gosti i nose je u sobu. Kao da
 je spremačica svakog dana ne bi opet našla! Ukratko, stvar je neobjašnjiva a samo meni se
dogodilo osam ili deset puta da su morali da mi donesu novu čašu. Pošto u našem hotelu
 boravi oko osamdeset gostiju i pošto su ti banjski gosti ozbiljni stariji ljudi, bolesni od gihta i
reume, i po svoj prilici ne kradu čaše, ja sam pretpostavio da je u pitanju ili patološki
sakupljač ili biće koje nije ljudsko, neki izvorski demon ili zmaj koji kupi čaše da bi, možda,
kaznio ljude što izrabljuju izvor, a možda će jednom pod svodovima podruma neki zalutali
dečak pronaći ulaz u skriveno udubljenje gde će otkriti čitavo brdo tih čaša jer, po mom
opreznom proračunu, tamo bi trebalo samo u jednoj jedinoj godini da se nakupi najmanje dve
hiljade čaša.

Sad na tom izvoru napunim jednu čašu i pijem sa zadovoljstvom toplu, gustu vodu.
 Najčešće opet tu sednem i teško se odlučujem da ponovo ustanem. Odgegam se do lifta sa
 prijatnom predstavom o ispunjenoj dužnosti i zasluženom odmoru, pošto sam kupanjem i
ispijanjem vode izvršio najvažniji deo jutarnjih zadataka. Ali još je rano, najviše sedam ili
 pola osam; ima još toliko sati do podneva i ja bih sve dao za znanje neke vradžbine kojom bih
 jutarnje sate pretvorio u večernje.

U svakom slučaju, sada mi za trenutak dolazi u pomoć banjski propis, koji mi
 preporučuje da posle kupanja ponovo legnem. Mojoj pospanosti usled umora to veoma godi,
ali u ovo vreme život u hotelu je već odavno počeo, pod pucketa pod žurnim koracima
spremačica i onih što raznose doručak-ručak a vrata se neprekidno raskriljuju. I pošto nije
izmišljen nikakav prigušnik koji bi zaštitio budno, rafinirano uho čoveka koji pati od
nesanice, nisam mogao da spavam više od nekoliko minuta.

 Nije ništa manje prijatno ni to ležanje zatvorenih očiju bez pomisli na one glupe
obaveze što ih jutro od nas iziskuje: glupo oblačenje, glupo brijanje, glupo vezivanje kravate,
 pozdravljanje sa „dobar dan”, čitanje pošte i odlučivanje za neku od ponovnih obaveza iz
životnog mehanizma.

U međuvremenu ležim u krevetu, čujem kako se sused smeje, grgoće, psuje, čujem

 

kako odzvanja hodnik a personal trči, i ubrzo uviđam da nema nikakve svrhe da odlažem ono
što je neizbežno. Dakle, odvažno, zagrizi ptico! Ustajem, umivam se, brijem se, izvodim sav
onaj neophodan ritual koji predstoji odelu i cipelama, davim se u košulji sa kragnom,
stavljam sat u džep sakoa, kitim se naočarima, i sve to činim sa osećanjem da sam zatvorenik 
koji već decenijama zna i poznaje red tih određenih pravila što će trajati celog života i nikad
neće prestati.

Oko devet sati se pojavljujem u trpezariji, bled i ćutljivi gost, sedam za svoj mali
okrugli sto, muklo pozdravljam lepu, radosnu devojku koja mi donosi kafu, mažem polovinu
zemičke buterom, drugu polovinu sakrivam u džep, sečem omote pisama što leže tu na stolu,
 punim doručkom ždrelo, stavljam pisma u džep, gledam kako se u hodniku šeta banjski gost
koji želi sa mnom da razgovara i izdaleka mi se smeši pozivajući me, i već počinje da govori
i to na francuskom. Brzo sam se odlučio, protrčao kroz gomilu, promrmljao „pardon” i stuštio
se dole niz ulicu.

Ovde i u banjskom vrtu, ili u šumi, pošlo mi je za rukom da svoje jutro u potpunosti
dovedem do izolacije koju sam toliko želeo i koja je bila vredna toga. Pokatkad mi je
uspevalo da radim, da okrenut leđima suncu i ljudima zapišem poneku misao negovanu u sebi
 još od noćnih časova. Uglavnom sam odlazio u šetnju i tada me je obuzimala radost zbog
 polovine zemičke u mom džepu, jer to je jedna od mojih najlepših jutarnjih radosti (izraz je,
svakako, prejak), da mrvim to pecivo i nahranim bezbrojne zebe i senice. Pritom nisam
uopšteno mislio na to da nekoliko milja odatle, u Nemačkoj, čak i kod bogatih ljudi na stolu
nema belog hleba i da hiljade njih nemaju nikakvog hleba. Ovoj misli, koja je bila tako blizu,
zabranio sam pristup u moju svest i često sam tu zabranu smatrao strogom.

Po suncu i kiši, radeći ili šetajući, na ovaj ili onaj način, okončao sam najzad to
 prepodne a onda je došao veliki banjski čas, vreme ručku. Mogu da vas ubedim da nisam
nikakav žderanja, već čovek koji poznaje radosti duha i askeze, ali ovaj čas je svečan i važan
i zahteva temeljno razmatranje.

Kao što sam naznačio u predgovoru, ćudi i način mišljenja reumatičara i bolesnih od
gihta, a koji više nisu mladi, ne odgovaraju pravolinijskom pogledu na svet, niti oni uviđaju
mogućnosti da imaju smisla za antinomije, za neophodnost suprotnosti i protivurečnosti.
 Neke od tih protivurečnosti, ne dodirujući njihov dubok filozofski osnov, izražavaju samo
 banjski život i kupanje do začuđujuće očiglednosti. Tu bi se mogla otkriti mnoga takva
 poređenja. Na primer, da izaberem samo nešto sasvim banalno, sećam se mnogih klupa koje

 

su svuda bile postavljene za odmaranje banjskih gostiju: oni pak pozivaju sve koji brzo klonu
da odmore svoje noge a gost isuviše rado sledi taj priljateljski poziv u vidu mahanja. Ali
 jedva da je odsedeo koji minut, on se ponovo uspravlja, užasnut, jer majstor, prijatelj ljudi,
koji je sve te klupe napravio, duboki filozof i ironičar, konstruisao je sedište od gvožđa i
čovek koji pati od išijasa vidi sebe izloženog pogubnoj hladnoći na najosetljivijem bolnom
mestu. Takvoga instinkt odmah tera da odatle pobegne. I tako, ta klupa ga podseća na to
koliko mu je potreban odmor ali minut kasnije ga isto tako jasno opominje da je pokret
životno jezgro i izvor i da njegovi kruti gležnjevi ne zahtevaju toliko mirovanje koliko
trening.

Može se naći mnogo takvih primera. Ali kod banjskog gosta, koji se inače uvek kreće
u antitezama, to dolazi do izražaja u trpezariji za vreme ručka i večere impresivnije nego u
drugim prilikama. Tada gomila bolesnih sedi svaki sa svojim išijasom ili gihtom, od kojih je
svaki pojedinačno došao u banju da bi se oslobodio svojih muka lečenjem, ako je to moguće.
Sada bi svaka jednostavna, pravolinijska životna mudrost, svaka mladalačko-puritanska
mudrost na osnovu proste nauke iz hernije, fiziologije, posavetovala ove bolesnike pored
toplih kupatila, da uzimaju pre svega spartanski jednostavnu hranu, bez mesa, i da ne piju
alkohol, a po mogućstvu i da poste. Ali tako mladalački, jednostavno i jednostrano u banji se
ne misli, već je stolećima banja, isto toliko kao i njeni gosti, čuvena po bogatoj i ukusnoj
kuhinji. U stvari, u zemlji ima malo mesta i gostionica gde ljudi mogu tako dobro i bogato da
se naslađuju kao što to čine ljudi sa poremećenom razmenom materija u banji. Tu je
delikatesna šunka, šnicle u sosu prelivene bordoom, između supe i pečenja pliva ukrašena
 plava pastrmka, koju slede razna mesa, čudesni kolači, pudinzi i kremovi.

 Nekadašnji autori su na različite načine pokušavali da objasne ovu banjsku osobenost.
Ovdašnju visoku kulturu i kulturu kuhinje lako je potvrditi; svaki od hiljade banjskih gostiju
radi to dva puta dnevno; teže ih je objasniti pošto je njihova priroda veoma kompleksna.
Izneću nekoliko od onih najvažnijih razloga, ali najpre bih želeo da najodlučnije odbijem
realističku osnovu, koju tako često srećemo. Često, na primer, vulgarni mislioci govore kako
 je odlična banjska kuhinja u suprotnosti sa pravim interesima banjskih gostiju, a ona se
tokom vremena toliko izgradila i potiče od konkurencije raznih banjskih hotela jer je banja
oduvek bila poznata po dobroj hrani a svakom ugostitelju je stalo da barem ne zaostaje za
konkurentom. Ova jeftina i površna argumentacija ne bi izdržala nijedan ispit, jer čak 
zaobilazi problem a odbacuje tradiciju i prošlost kad je u pitanju nastanak istinski dobre
 banjske kuhinje. U najmanju ruku, trebalo bi da nas zadovolji apsurdna misao da je za dobru

 

 banjsku kuhinja kriva pohlepa ugostitelja! Kao da bi neki ugostitelj imao interesa da što je
moguće više poveća troškove za meso, pecivo i slatkiše, pa čak i ovde u banji, gde svaki
vlasnik banjskog hotela ima svoj magnet za goste, u vidu tople, mineralne vode, dole u
 podrumu, koja nikad ne presušuje, a koja već stolećima predstavlja veliku atrakciju.

 Ne, mi moramo mnogo dublje da istražimo, da bismo ovaj fenomen objasnili
teorijom. Tajna ne leži niti u navikama niti u tradiciji i prošlosti, niti u ugostiteljskom
kalkulisanju, ona leži duboko u osnovi sastava sveta, kao jedna od večnih, datih antinomija.
Kad bi banjsko jelo bilo mršavo i oskudno spravljeno, ugostitelji bi uštedeli dve trećine
svojih izdataka a ipak bi im banja bila puna, jer njihovi gosti ne bi tu dolazili zbog kuhinje
već zbog svog nervus išijatikusa i trzanja! Ali, pretpostavimo sada, probe radi, da u banji žive
racionalno, da u njoj ne leče samo sklerozu i nagomilanu mokraćnu kiselinu, već da
apstiniraju i poste - kakva bi to bila ohrabrujuća posledica? Gosti bi se izlečili i uskoro u
čitavoj zemlji ne bi bilo više išijasa, a koji ipak, kao i svi oblici u prirodi, polaže svoje pravo
na postojanje i trajanje. Banje bi postale izlišne, hoteli bi morali da propadnu. I kad bi čovek 
hteo da obrati pažnju na te štete, pa i onu najmanju, ili to zameni nečim drugim, video bi da
 bi pomanjkanje išijasa i gihta dovelo do svetskog pitanja, a banjska voda, tekući uprazno, ne
 bi dovela do poboljšanja sveta, već naprotiv!

Odmah iza ove opaske sledi psihološki razlog, zasnovan na teologiji. Ko od nas,
 banjskih gostiju, želi pored kupatila i masera, pored briga i dosade, još i post i mučenje tela?
 Ne, mi pretpostavljamo da ćemo biti poluzdravi a za to je potrebno nešto više zadovoljstva i
lepote; nismo mi mladići pred kojima su neizostavni zahtevi i ostalo, već stariji ljudi, duboko
upleteni u životne uslovljenosti, naviknuti da dopustimo sebi da budemo pedesetogodišnjaci.
Razmislimo ozbiljno o ovom pitanju: da li bi bilo ispravno i poželjno da se svaki od nas
temeljno i sasvim izleči jednom idealnom banjskom kurom i da nikad ne umre? Kada bismo
iskreno odgovorili na ovo škakljivo pitanje, onda bi naš odgovor glasio: ne, mi ne želimo
 potpuno izlečenje, mi ne želimo da živimo večno.

Doduše, svako od nas, kad bi bio nasamo upitan, možda bi radije odgovorio potvrdno.
Kad bi pitali mene, banjskog gosta Hesea, književnika, da li sam sa tim saglasan, da se
književniku Heseu ukinu bolest i smrt, da li smatram večni nastavak života dobrim,
 poželjnim i potrebnim, onda bih ja, možda, odgovorio najpre potvrdno, kao svaki sujetan
 pisac. Ali čim bi mi to pitanje postavili u odnosu na druge, na gosta Milera, išijatičara
Legranda, Holanđanina iz broja 64, veoma brzo bih se odlučio za ne. Ne, u stvari nije
 potrebno da mi, stariji ljudi, koji više nismo ni lepi, bilo da imamo giht ili ga nemamo,

 

 beskrajno nastavimo da živimo. To bi čak bilo veoma fatalno, bilo bi veoma dosadno, veoma
odurno. Ne, mi radije želimo da umremo, kasnije. Ali za danas, posle zamornog kupanja,
 posle mučno „ubijenog” prepodneva, želimo da imamo nešto malo i dobroga, da oglođemo
neko kokošije krilo, sljuštimo neku dobru ribu i da srknemo čašu crnog vina. Takvi smo mi
stari, egoistični ljudi, malodušni i slabi, pohlepni za uživanjima. Takva je naša psihologija;
 pošto je naša duša reumatičara i ostarelih ljudi i duša kupača, mi tu tradicionalnu banjsku
trpezu, sa naše tačke gledišta, smatramo ispravnom.

Je li dovoljno dokaza i opravdanja za naš udobni život? Da li je potrebno iznositi dalje
razloge? Ima ih na stotine. Neka ovde bude pomenut samo još jedan, veoma jednostavan:
 banjska voda nagriza želudac, odnosno izaziva glad. I pošto ja nisam samo banjski gost i
žderanja, već u drugim vremenima njegova sušta suprotnost i imam prijatelje koji poste, moju
savest nimalo ne opterećuje to što za tri nedelje postanem izelica naočigled gladnog sveta i na
štetu razmene materija u mom organizmu.

Već sam se mnogo udaljio. Vratimo se dnevnom toku događaja. Sedim, dakle, za
ručkom, za stolom, posmatram ribu, pečenje, voće, sve odvojeno jedno od drugog,
 posmatram u pauzi dugo i zamišljeno i noge servirke, u crnim čarapama, gledam zamišljeno,
ali manje posmatram noge glavnog konobara. One (noge glavnog konobara) su nama,
 pacijentima, i to svima, draga uteha, i drag prizor. Naime, taj konobar, inače veoma prijatan
gospodin, patio je od veoma teškog i bolnog oblika reumatizma, tako da više nije mogao da
se kreće, a ova banja ga je potpuno izlečila. Svaki od nas to zna, nekima je to i sam pričao.
Zato tako često i zamišljeno gledamo noge glavnog konobara. Ali noge mlade kelnerice u
crnim čarapama su i bez banjske vode vitke i pokretne, i nama se čini da je ta činjenica
vredna još dubljeg razmišljanja.

Pošto živim sam, obedi su jedine prilike kad mogu pobliže da upoznam nekog
 banjskog gosta. Ne znam, doduše, njihova imena i sa malo njih sam razmenio nekoliko reči,
ali ih gledam kako sede, jedu i pritom ponešto zaključujem. Holanđanin, moj sobni sused, čiji
glas svake večeri i jutra para zidove i satima me lišava sna, ovde za stolom govori sa svojom
ženom tako prigušeno, da ne bih ni prepoznao njegov glas da nije broja 64. O, ti tihi dečače!

 Nekoliko prilika našeg svakodnevnog teatra uvek me obraduju odlučnošću svojih
 poteza i utvrđenim ulogama. Tu je jedna gorostasna žena iz Holandije, visoka više od dva
metra, veoma gojazna, dostojanstvena pojava, predstavlja našu banjsku kneginju. Njeno
držanje je veličanstveno, ali je njen hod nepoželjan, čudno koketan i opasan, izgleda kao da je

 

guši, kad uđe u salu oslonjena na tanak, ukrašen igrački štap, i čovek stalno očekuje da će ga
slomiti. Ali je on, može biti, od gvožđa.

Zatim, tu je jedan strašno ozbiljan gospodin, u najmanju ruku je nacionalni savetnik,
skroz-naskroz moralan, patriota, muškarčina, donji očni kapak nešto crven i visi kao kod onih
vernih pasa na Svetom Bernardu, potiljak širok i ukočen, spreman za svaki udarac, čelo puno
 bora, džep za pisma pun valjano stečenih i pažljivo izbrojanih banknota, grudi pune bez
zamerke visokih ali ipak netolerantnih ideala. Jedne strašne noći sanjao sam tog čoveka kao
da mi je otac; stajao sam pred njim i morao da odgovorim na tri pitanja: prvo, zašto mi
nedostaje ljubav prema domovini, drugo, zašto sam na kocki izgubio petnaest franaka i treće
 pitanje je bilo zašto sam zaveo neku devojku. Sutradan, posle ovog samrtničkog sna, čeznuo
sam da ponovo sretnem tog ljubaznog gospodina pred kojim sam tako drhtao u snu. Njegov
 pogled bi me izlečio jer je stvarnost uvek bezazlenija od slike u našim snovima koje nas
 plaše, čovek bi mi se, možda, samo nasmešio ili klimnuo glavom ili bi se našalio na račun
devojke - pomoćnice u trpezariji, ili bi barem svojom fizičkom pojavom korigovao onu
nakaradnu sliku iz sna. Ali kad sam u podne ponovo ugledao strogog gospodina za ručkom,
nije mi klimnuo glavom niti mi se nasmešio, sedeo je mračnog lica ispred svoje flaše crnog
vina i svaka bora na njegovom čelu i zatiljku izražavala je neumoljivu moralnost i odlučnost.
Plašio sam ga se a uveče sam se pomolio da mi se ne pojavi opet u snu.

A kako je, naprotiv, blag, drag i pun ljupkosti gospodin Keserling, čovek u najboljim
godinama; ne znam čime se bavi, ali mora da je hidalgo ili nešto slično. Njegova svetloplava
svilenkasta kosa vijorila je oko čela, nežno se kovrdžala na njegovim obrazima sa rupicama a
njegove detinje svetloplave oči gledale su sanjalački i dražesno, lirske ruke su nežno prelazile
 preko elegantne košulje u boji. U ovakvim grudima ne može da se nastani nikakva laž,
nikakav neplemeniti pokret ovog plemenitog čoveka nije mogao da pomuti te poetične crte.
Sve je na njemu bilo roze, od razdeljka do nožnog prsta, kao kakva Renoarova devojka;
možda se Keserling u mlađim godinama bio pridružio lupeškom Kupidonu i njegovim
igrama, taj ljupki čovek. Ali kako me je taj momak razočarao i uplašio kad mi je jednom, u
večernjim satima, u sobi za pušenje pokazao malu džepnu kolekciju nepristojnih fotografija;
nemam reči da vam to opišem.

 Najinteresantniji i najlepši gost, koga sam ikad video u trpezariji, danas nije tu. Samo
sam ga jednom video kako ovde boravi. Tada je sedeo preko puta mene za mojim malim,
okruglim stolom, čitavo jedno veče, sa svojim smeđim, veselim očima, tankih, pametnih
ruku, usamljeni cvet pun mladosti i sjaja među svim ostalim pacijentima. Dragi, vrati se, da

 

sa mnom jedeš dobra jela i probaš ukusno vino a sala da odjekuje od naših bajki i našeg
smeha.

Mi gosti jedni druge nadgledamo, kao što je to uobičajeno na letovanju, samo što
 pritom moda i elegancija igraju neznatne uloge. Utoliko podrobnije sledimo našu stariju
sabraću, jer u njima se i sami ogledamo, i ako je sedi gospodin iz broja šest danas imao
 prijatan dan, i uspeo sam da dođe od vrata do stola, onda nas sve to veoma raduje, a svi
žalosno vrtimo glavama kad čujemo da gospođa Fluri danas nije napuštala krevet.

Pošto smo tako čitav sat ručali uzajamno se posmatrajući, nerado prekidamo to
zadovoljstvo i napuštamo salu našeg blagovanja. Za mene tada počinje lakši deo dana. Ako je
lepo vreme odem u hotelski vrt, gde na skrivenom mestu postavim ligeštul, uzmem svesku
zabeleški i olovku i uz to jednu knjigu Žana Paula. U tri ili četiri sata uglavnom me čeka
obrada, to jest, moram otići do doktora, gde me njegova asistentkinja obrađuje po najnovijim
metodama. Sedim ispod kvarcne lampe, pri čemu zahtevam da što je moguće više iskoriste
sunčevu energiju ove čarobne lampe a da delove tela koji su najbolniji i najosetljiviji što više
 približe ognjilu i izlože ih što duže. Jednom prilikom sam se tako opekao. Zatim me je čekala
neumorna saradnja sa doktorom na dijatermiji. Vežu mi male jastuke, električne polove za
moj ručni zglavak i puste struju a za to isto vreme obrađuju istim takvim jastucima moja leđa
i potiljak pri čemu nemam nikakvog drugog posla osim da vičem kad počne mnogo da peče.
Za sve to vreme uvek postoji mogućnost - jedna dražesnost više - da uđe doktor i da se
 pokoriš razgovoru s njim, i ako se ova nada ne ispuni za devetnaest od dvadeset dana, to ipak 
mora biti uračunato.

Odlučujem se za malu šetnju i pošto sam prošao pored kapije banjskog vrta, primetio
sam po živahnoj poseti gore u sali za kure da se opet održava jedan od mnogi stalnih
koncerata, od kojih ja nisam čuo nijedan. Ušao sam, dakle, i susreo mnogobrojnu publiku.
Bilo je to da sam prvi put susreo tako in corpore ogromni banjski svet. Stotine kolega i
koleginica sedeli su tu na stolicama, neki su pili čaj ili kafu, a neki se zabavljali knjigama ili
 pletenjem čarapa. Čuo sam malo društvo muzičara, koji su žestoko svirali u pozadini sale.
Dugo sam stajao u vratima, gledao i slušao, jer nijedna stolica nije bila slobodna. Video sam
uposlene muzičare, izvodili su komplikovana dela uglavnom nepoznatih autora, i ako tom
njihovom poduhvatu ne mogu da izrazim simpatije onda to svakako nije zbog kvaliteta
sviranja. Muzičari su svirali čak veoma dobro, i upravo zato sam poželeo da oni izvode pravu
muziku umesto svih tih veštačkih komada, prerada, obrada i aranžmana. A ipak to ne bih
istinski poželeo. Nimalo se ne bih osećao prijatnije kad bi umesto zabavnog sadržaja iz opere

 

 Karmen ili iz Slepog miša svirali Šubertov kvartet ili Hendlov duo. Za ime boga, bilo bi to još
strašnije. Doživeo sam to jednom sličnim povodom. U slabo posećenoj sali svirao je prvi
violinista kafanske muzike Bahovu Čakonu i dok je on nju svirao, moje uho je zabeležilo
istovremeno sledeće utiske: dva mlada gospodina plaćala su ceh kelnerici i brojali novčiće na
stolu, jedna energična dama bučno je reklamirala u garderobi svoj kišobran, jedan slatki mali
švrća - četvorogodišnjak, zabavljao se obilazeći oko stola i glasno cvrkućući; pored toga
vredno su „radile” boce i čaše, tacne i kašike a jedna stara žena slabog vida oborila je tanjir sa
 pečenjem na pod, sva užasnuta zbog toga. Svaki ovaj događaj posmatran sam za sebe bio je
 punovažan i bio je dostojan moje simpatije i pažnje ali, istovremeno, navali i vrbovanju tako
mnogo utisaka moja duša još nije bila dorasla. A tome je jedino bila kriva muzika, Bahova
Čakona. Ona je bila jedina koja je smetala. Ne, svako poštovanje muzičarima u sali. Ali ovom
koncertu nedostajala je, po mom mišljenju, glavna stvar: smisao. To što se dve stotine osoba
dosađuju i ne znaju kako da provedu popodne, po mom shvatanju nije osnov i razlog da
nekoliko dobrih muzičara svira obrade iz poznatih opera. Ono što je ovom koncertu
nedostajalo bilo je samo srce, ono najdublje: neophodnost, živahna potreba, napetost duše,
čekajući na razrešenje kroz umetnost. Međutim, tu mogu i da se prevarim. Uskoro sam uočio
da i ta bespoletna publika nije homogena, već da se sastoji od pojedinačnih duša i neka od tih
duša je reagovala na muziku sa izraženim senzibilitetom. Sedeći sasvim blizu podijumu,
dakle napred, smestio se neki strasni prijatelj muzike, gospodin sa crnom bradom i zlatnim
cvikerima, i njihao se unazad, u taktu muzike zatvorenih očiju opijao svoju lepu glavu, i kad
 je komad završen, prenuo se, raširio oči i prvi započeo salvu odobravanja. I sam
nezadovoljan pljeskanjem, ustao je, stao na podijum, prišao kapelniku otpozadi, naočigled
svih, i obasuo ga rečima oduševljene pohvale dok je gomila neprekidno pljeskala i
odobravala.

Umoran od stajanja i manje oduševljen predstavom od bradatog entuzijaste, pomislio
sam da se za vreme druge pauze ponovo udaljim, kad iz jedne sporedne prostorije dopre do
mene zagonetan šum. Upitao sam suseda, išijatičara, o čemu se radi, a on mi je rekao da je
tamo dvorana za kockanje. Sjurio sam se dole, sav radostan. Tačno, tamo su se nalazile palme
u uglovima i okrugla sedišta presvučena plišem, a za jednim velikim stolom, kao što se
videlo, igrao se rulet. Približio sam se lovcima. Sto je bio okružen radoznalcima koji su stajali
tik uz njega, tako da se između pojedinih ramena mogla posmatrati igra. Pogled mi se najpre
zakačio za jednog gospodina za stolom, jednog obrijanog gospodina u fraku, kome se nije
mogla odrediti starost, smeđe kose i tihog filozofskog lica, koji je pokazivao začuđujuće

 

 pokretljivu spremnost da samo jednom rukom, uz pomoć apartne elastične štake ili grabulja,
hitne novac brzinom munje sa jednog polja na drugo. Rukovao je pokretljivom štakom kao
spretni lovac pastrmki engleskim štapom a pored toga, mogao je da zavitla novac kroz
vazduh u luku da padne tačno na željeno mesto na stolu. I pri svakoj toj radnji, na čije je
učestalosti uticao poziv njegovog mlađeg kolege koji se služio kuglom, njegovo roza lice,
smireno, sveže izbrijano i rumeno ispod smeđe, pomalo beživotne kose, ostajalo je uvek 
 jednako tiho i mirno. Dugo sam posmatrao kako nepomično sedi, na vlastitoj, naročito
napravljenoj stoličici sa koso postavljenom površinom za sedenje, kako se na tom mirnom
licu jedino oči lagano pokreću, kako novac zabacuje levom rukom kojom igra, pa ga desnom,
koja sada takođe uzima učešća, uz pomoć štapa ponovo hvata i hita ga u uglove. Pred njim su
stajali čitavi stubovi malih i velikih srebrnih novčića. Njegov pomoćnik bi uvek dobacivao
lopticu koja je padala u otvor obeležen brojkom, uvek bi uzvikivao broj otvora, pozivao na
igru, saopštavao, opominjao da je ulog dovršen: rien ne va plus, i uvek bi igrao i radio taj
ozbiljni gospodin za stolom. Često sam to viđao, ranijih godina, iz dalekog vremena, kad su
se pričale predratne priče, u godinama mojih putovanja i lutanja, u mnogim gradovima sveta
viđao sam ove palme i jastučiće, čak ove zelene stolove i kuglice misleći na lepe, strašne
kockarske priče Turgenjeva i Dostojevskog a zatim se opet okretao drugim stvarima. Kad
sam bliže ispitao stvar, primetio sam da se čitava igra odvija na radost i uveseljavanje jedino i
samo zbog gospodina u fraku. Izbacivao je svoje talire, podizao ih od pet na sedam, sa
manjeg na veće, brojao ono što je dobio, zgrtao izgubljeno - ali sve je to bio njegov lični
novac. Nijedan čovek iz publike nije ništa ulagao, bili su to glasni banjski gosti, većinom
seoskog porekla, koji su sa radošću i dubokim divljenjem, kao i ja, sledili filozofski razvoj
osluškujući hladan, kao da je od gvožđa, poziv njegovog pomoćnika na francuskom jeziku.
Kad sam, obuzet sažaljenjem, stavio dva franka na ugao stola koji mi je bio najbliži, u mom
 pravcu se prikovalo petnaest pari očiju razrogačeno me posmatrajući, a meni je sve to bilo
toliko mučno da sam jedva sačekao trenutak da moji franci iščeznu pod štapom i udaljio sam
se odatle.

Danas sam probavio nekoliko minuta posmatrajući izloge radnji u banji. Tu se nalazi
nekoliko prodavnica u kojima banjski gosti mogu da kupe naizgled neophodne artikle,
osobito razglednice, bronzane lavove i guštere, pepeljare sa slikama slavnih ličnosti (tako da
se dešava da prodavac zbija šalu što svakodnevno svoju zapaljenu cigaru gura u oči Rihardu
Vagneru.) Tu se mogu naći i mnogi drugi predmeti, o kojima ne umem da se izrazim pošto
uprkos dugom posmatranju nisam bio u stanju da odredim njihovu vrstu i namenu. Neke od

 

njih izgleda da su služile za kultne potrebe primitivnih plemena, ali i to može da bude
zabluda, i sve to zajedno me je rastuživalo jer su mi isuviše jasno pokazivale da ja, uprkos
 jakoj želji da budem društven, ipak živim izvan građanskog i stvarnog sveta, ne znam ništa o
njemu i sve ću ga manje razumeti, ukoliko me ikad iko nauči da ga razumem, uprkos
dugogodišnjih spisateljskih muka. Kad sam posmatrao taj izlog, koji nije nudio predmete za
svakodnevnu upotrebu, već takozvane predmete za poklone, luksuz i šaljive, ovaj svet me je
užasnuo; među stotinu predmeta bilo je oko dvadeset-trideset čiju namenu, odrednicu i
smisao nisam bio u stanju ni da naslutim i nije bilo ni jednog jedinog koji mi se činio da je
vredan da ga čovek poželi. Bili su tu predmeti za koje sam, gledajući ih, mogao da nagađam
čemu služe: da li se ovo stavlja na šešir? ili u džep? ili u pivsku čašu? ili pripada nekoj vrsti
karata za igru? Bilo je tu slika i natpisa, deviza i citata, koji su poticali iz meni potpuno
nepoznatog sveta, za moj pojam neshvatljiv svet predstava, zatim sam opet video neke stvari
koje su se upotrebljavale sa meni dobro poznatim i vrednim poštovanja simbolima, koje
nisam mogao ni da razumem niti da odobrim. Izrezbarena Budina figura ili, na primer, neko
kinesko božanstvo na dršci ženskog kišobrana, ostalo mi je u sećanju kao nešto tuđe, mučno i
neprijatno: jedva da bi to mogao biti predmet nabavljen u pljački crkve, dakle željen i
nameran, i šta je moglo pokrenuti nekoga da izradi tako nešto, koja predstava, potrebe i stanja
duše, a šta je opet pokrenulo prodavca da to kupi, toliko sam to želeo da saznam, ali nisam
mogao ni na koji način. Ili, na primer, jedna moderna kafana u koju ljudi odlaze oko pet sati.
Mogu potpuno da razumem da imućni ljudi nalaze radost u tome da popiju čaj, kafu ili
čokoladu i da uživaju u peni šlaga u skupim, finim poslastičarnicama. Ali zašto slobodni i
 potpuno razumni ljudi dopuštaju da budu ometeni nametljivom, ulagivačkom,
 prezašećerenom muzikom, neizrecivo neudobnim, uskim sedištima u pretrpanoj uskoj
 prostoriji sasvim nepotrebno ukrašenoj, nagizdanoj i prepunoj. Ljudi ne samo što primaju sve
te teškoće, neugodnosti i protivurečnosti već ih i vole i traže ih, i to nikada neću razumeti, i
 prešlo mi je u naviku, mome, kao što je rečeno, lakom šizofrenom stanju. Ali mi to stalno
zadaje brige. A isti ti elegantni i bogati ljudi, koji sede u takvim kafeima, slušajući lepljivu
sladunjavu muziku dok ćaskaju, misle, gotovo zadržavajući dah, okruženi teškim, prostačkim
luksuzom od mramora, srebra do tepiha, ogledala; isti ti ljudi slušaju sa navodnim
oduševljenjem o plemenitoj jednostavnosti japanskog života a u kućnoj biblioteci im leže
monaške legende i Budini govori u lepom tisku i povezu. Nisam zaista nikakav zanesenjak ni
 propovednik. Sklon sam čak nekim ludim i prilično opasnim porocima i radujem se kad su
ljudi zadovoljni, jer se prijatnije živi sa zadovoljnim čovekom - ali da li su ovi ljudi
zadovoljni? Da li se zaista isplati taj mramor, šlag, muzika? Zar ovi ljudi koje služe

 

livrejisane sluge žderačkim slastima u tanjirima, čak i ne čitaju u novinama o bedi gladnih, o
ustanku, ubistvima, pogubljenjima? Zar iza ovog džinovskog staklenog izloga ove elegantne
kafane ne stoji svet pun krvavog siromaštva i očaja, pun zabluda i želje za samoubistvom,
 pun straha i užasa? Pa da, znam, mora da je tako, sve je na neki način ispravno i Bog tako
želi. Ali ja to znam upravo tako, kao nešto što čovek sazna samo jednom. Ovo saznanje ne
ubeđuje. U stvari, sve ovo ne smatram ispravnim i ne događa se po božjoj volji, već po
 pomerenoj i gnusnoj.

Sav ojađen okrećem se onoj prodavnici sa izloženim razglednicama. Tu već sve dobro
 poznajem, smem da kažem da sam razglednice banje prilično iscrpno proučio, sve u želji da
 po simptomu potreba prosečnog banjskog gosta i njegove duše njega još bolje upoznam. Ima
 prilično lepih razglednica starih banjskih predela i starih zgrada i crteža sa banjskim scenama
iz kojih se može videti da je u ranijim stolećima u banji vladala doduše manje seriozna i
 pristojna atmosfera, možda čak manje higijenska nego danas, ali zato su i odlučili da žive
zadovoljnije i da banju očiste. Te stare sličice, sa kulama i slemenima, njihova narodna nošnja
i kostimi, sve to kod ponekog izaziva setu, mada, naravno, u ono vreme se nije moglo
drugačije živeti. Sve te slike gradova, ulica, banja, bilo da su iz šesnaestog ili osamnaestog
veka, isijavaju sasvim tiho i blago onu mirnu tugu koju uvek izazivaju takve fotografije, zato
što je na tim slikama sve lepo, izgleda da na svima njima vlada mir između prirode i ljudi, a
drveće i kuće izgledaju da su u miru a ne u ratu. Izgleda da lepota i jedinstvenost obuhvataju
sve, od jovljaka do nošnje čobanice, od zupčaste kapije na kuli do mosta i bunara i do vitkog
 psića što mokri pored ampirskog stuba. Na tim sličicama mogu se naći smešne stvari,
gluposti, sujete, ali nikad nema ničeg mrskog, ničeg neukusnog; kuće stoje jedna pored druge
kao stenje ili kao ptice koji čuče na grani u nizu dok u sadašnjim gradovima svaka kuća dreči
na onu drugu jer joj je konkurencija i želela bi da je odgurne.

Pada mi na pamet kako je jednom moja draga za vreme jedne lepe svečanosti, kad su
svi išli unaokolo u kostimima iz Mocartovog vremena, najednom zaplakala, a kad sam je
uplašen zapitao, zašto plače, rekla je: „Zašto danas sve mora da bude tako ružno?” Tada sam
 je tešio time da naš život nije ništa lošiji, već je slobodniji, bogatiji i duži od onog što su ga
oni živeli, da su ispod perika milele vaške a iza raskošnih sala sa ogledalima i upaljenim
svećama živeo gladan i potlačen narod i da je uopšte dobro što nam je od tih ranijih vremena
 preostalo upravo sve najlepše, sećanje na njihove vesele nedelje. Ali tako razumno čovek ne
misli svakoga dana.

Vratimo se razglednicama! Ima ovde kod nas jedna specifična vrsta razglednica koje

 

ne odgovaraju originalu. Ovdašnji predeo se u narodu naziva Ribliland, 2 a sad postoje čitave
serije fotografija na kojima su predstavljene narodne scene iz svih oblasti, iz škole, vojske,
 porodičnih izleta, batinanje a svi ljudi su na tim fotografijama predstavljeni kao repa; mogu
se videti repe-ljubavni parovi, repa-dueli, repa-kongresi. Ove razglednice su veoma omiljene,
u izvesnom smislu s pravom, a mene one ipak ne raduju. Pored istorijskih razglednica i onih
 prethodnih, postoji i treća kategorija na kojima su predstavljene erotične scene. Čovek bi
 pomislio da bi trebalo nešto uraditi na tom području a putem slika ovakve vrste moglo bi kroz
izlog ovog pustotnog sveta da uđe i nešto dobrog soja, softa i krvi. Ali morao sam da se
odreknem ove nade već prvih dana. Začuđeno sam ugledao da je baš ljubavni život u ovom
svetu slika došao isuviše naglo. Stotine ovih slika prikazuju žaljenja vrednu nevinost i
stidljivost i tu sam potvrdio kako mom ukusu opštost nimalo ne odgovara, jer kad bi mi neko
dao nalog da prikupim slike koje predstavljaju ljubavni život, ja bih doneo istinski drugačije
slike od ovih koje su ovde to predstavljale. Na ovima niti ima patosa čiste erotike niti poezije
u poluskrivenoj igri, već je svuda zastupljeno slatko, sramežljivo zaručničko raspoloženje, svi
ti brojni ljubavni parovi bili su obučeni brižljivo i šik, mladoženje u svečanoj odeći i sa
ogromnim šeširima, sa buketom cveća u rukama, ponekad tu sija i mesec a ispod slike obično
neki stih pokušava da objasni situaciju, kao na primer ovaj:

 Mesečinom obasjano ti dražesno biće,
Vidim kako mi iz tvojih plavih očiju sreća kliče.

Bio sam veoma razočaran ovom vrstom slika, jer je njihov izrađivač očigledno od
ljubavnog života zapazio samo konvencionalne i neinteresantne delove. U svakom slučaju,
zabeležio sam neke stihove kao primere popularnog pesništva iz našeg doba, na primer ove:

Sa voljenim bićem spojena ruka
 Ideal je moj, sveta veza duša.

Ma koliko nam stih izgledao nevičan, on je bio klasičan u poređenju sa onim što je
dočaravao. Neka mlada devojka čija je voštana glava očigledno bila pozajmljena iz frizerske

2 Rübliland, predeo poznat po gajenju šećerne repe; ovde upotrebljeno podrugljivo (prim. prev.).

 

radnje, sedela je na klupi pod drvećem dok je ispred nje stajao mladi gospodin u veoma
dobrom odelu, zabavljen time što je svoje glatke kožne rukavice svlačio i navlačio.

Pa ipak, i danas za trenutak zastanem pored ove slike i pošto me obuzme praznina i
dosada i silan, žestok nagon da ostavim za sobom svet koji je vredan da bude sačuvan, taj
svet koncerata, igre, korektnih vereničkih parova i repe, zatvaram oči i molim Boga u srcu za
spasenje, jer kako osećam, vidim da nisam daleko od pada u duboko razočaranje i bljutavu
odvratnost prema životu, čiji me napadi, na moju nesreću, uvek iznenađuju onda kad ozbiljno
i radosno pokušavam da ostavim svoje samotništvo i osobenjaštvo i da svoju sreću i patnju
 podelim sa većinom.

I Bog mi je pomogao. Jedva da sam sklopio oči i prestao da mislim srcem na banjski i
Ribliland svet, pun unutrašnje čežnje za pozdravom i zvukom iz druge, meni prisnije i svetije
sfere, desio mi se jedan oslobađajući slučaj. Postoji, naime, u našem hotelu jedan zabačeni
ugao nepoznat svim gostima, gde naš gostioničar, koji poseduje mnoge dobre i drage osobine,
drži dve kune zatvorene u žičanoj ogradi i u sasvim humanoj atmosferi. Pošto sam ih ranije
video, najednom sam osetio ćef, popustio slepoj želji, trkom se vratio u hotel i potražio
 podzemnu tamnicu ovih životinja. Jedva što sam stigao do njih, sve je bilo tako dobro, našao
sam upravo ono što sam i tražio u tom kritičnom trenutku. Te dve plemenite, lepe životinje,
 poverljive i radoznale kao deca, lako sam namamio iz njihovog skrovišta, trčale su, opijene
sopstvenom snagom i gipkošću, ludo skačući kroz široki kavez, zadržavale su se opet na
ogradi kod mene, dišući žestoko svojim ružičastim njuškama, dahćući i ispuštajući topli,
vlažni dah na moju ruku. Više mi ništa nije trebalo. Posmatrati to divno majstorsko krzneno
delo, gledati u te jasne, tužne, božanske oči i božansku misao, osećati njen topao, živahan
dah, mirisati oštar, divlji vonj zveri, bilo je dovoljno da me ubedi u neokrnjeno postojanje
svih planeta i nepokretnih zvezda. Kune su mi bile jemstvo za to da je pogled na svaki oblak,
na svaki zeleni list, trebalo da bude takođe dovoljno jemstvo, ali mi je bio potreban ovaj jači
dokaz snage.

Kune su bile jače od razglednica, od koncerta, od kockarnice. Dokle god postoje
kune, i dah prasveta, instinkt i priroda, dotle je svet moguć za jednog pesnika, još je lep i pun
obećanja. Odahnuo sam osetivši kako me hvata vrtoglavica od planinskih pašnjaka, sam sebi
sam se nasmejao, doneo kunama šećera i, slobodan, zaputio se u veče. Sunce je već stajalo na
samoj ivici šumovitog brega, mislio sam na svoju dragu, poigravao se stihovima koji su mi se
rađali, osećao sam muziku, osećao sreću, kako predanost leluja svetom, zbacio sav dnevni
teret i vinuo se, kao ptica, leptir, riba, oblaci u veseo, prolazni, detinjasti svet davanja oblika,

 

u svet stvaranja.
O toj večeri, kad sam se kasno vratio kući, umoran i srećan, neću više pričati. Čitava

moja filozofija išijatičara mogla bi se pritom raspasti. Srećan, umoran i pevušeći vratio sam
se kući i gle, nije me zaobišao ni san, ta tako plašljiva ptica, došao je pun poverenja i poneo
me na plavim krilima u raj.

 

HOLANĐANIN

Dugo sam sebe primoravao da napišem ovo poglavlje. Sada to mogu.
Kad sam pre četrnaest dana oprezno i brižljivo izabrao svoju hotelsku sobu sa brojem
65, video sam da nisam napravio loš izbor. Svetla soba, sa prijatnim tapetama, udubljenjem u
kojem je stajala postelja; radovalo me je to što nije imala uobičajene obrise, već originalne, sa
lepim, prijatnim svetlom i pomalo je gledala na reku i vinograde. Zatim, nalazila se na
najvišem spratu; iznad mene nije bilo nikoga, a sa ulice jedva da je mogao neko da me
uznemiri. Dobro sam izabrao. Tada sam pitao za suseda i dobio umirujuće obaveštenje. Sa
 jedne strane stanovala je stara dama o kojoj, u stvari, nikad ništa nisam čuo. Sa druge strane,
u broju 64, stanovao je Holanđanin! Tokom dvanaest dana, tokom dvanaest gorkih noći, taj
gospodin mi je postao izuzetno važan, ah, isuviše važan; on je za mene postao mitska figura,
demon, lažni bog, i duh koga sam tek pre nekoliko dana pobedio.
 Niko mi to nije verovao, kad sam mu ga pokazivao. Taj gospodin iz Holandije, koji
me je toliko dana sprečavao da radim, tolike noći ometao moj san, nije ni ubojiti strašni
ratnik, niti muzičar entuzijasta, niti dolazi kući pijan i u nevreme, niti bije svoju ženu ili je
grdi, ne zviždi i ne peva, čak i ne hrče, barem ne tako glasno da bi me to uznemiravalo. On je
 jedan solidan, uljudan čovek, koji više nije mlad, živi uredno kao sat i nema upadljivih
nedostataka - pa kako je onda moguće da mi takav solidan građanin nanese toliko jada?
Moguće je, i to je, nažalost, činjenica. Dve glavne tačke, osnove moje nesreće su
sledeće: između soba 64 i 65 postoje vrata, doduše zabravljena i skrivena stolom, ali ni u kom
slučaju nisu od debelog drveta. To je jedna nesreća, i ona se ne može odstraniti. Druga i gora
 jeste ova: Holanđanin ima ženu. A ja imam neobičan peh da moj sused, kao i ja sam, pripada
srazmerno malom broju hotelskih gostiju koji najveći deo dana provode u sobi.
Da sam imao neku ženu pored sebe ili da sam učitelj pevanja ili da sam imao klavir,
violinu, lovački rog, top ili bubanj, mogao bih da se izborim protiv mog holandskog suseda
nadajući se uspehu. Ali položaj je ovakav: holandski par ne čuje iz moje sobe ni jedan jedini

 

ton tokom dvadeset i četiri časa; ophodim se prema njemu kao što se postupa sa kraljem i
teškim bolesnikom, neprestano ga obasipam neopisivom dobrotom apsolutnog mira. A kako
on uzvraća ta dobročinstva? On jemči da će spavati svake noći od dvanaest do šest ujutru, a
danju šest sati. Trebalo bi da biram da li da te sate upotrebim za rad ili da spavam, za molitvu
ili meditaciju. Ne raspolažem ni sa ostalih osamnaest časova, ne pripadaju mi, tih osamnaest
dnevnih sati u izvesnoj meri nisu kod mene, već su smešteni u sobi 64. Osamnaest dnevnih
sati se u sobi 64 ćaska, smeje, koristi toalet, primaju se posete. Tu se ne puca niti se svira,
nema ni tučnjave, moram da priznam. Ali se i ne razmišlja, ne čita, ne meditira, ne ćuti.
Stalno teče razgovor, odvija se, često su tamo četiri ili šest osoba, a uveče bračni par ćaska do
 jedanaest, pola dvanaest. Zatim je na redu zveckanje čaša i porculana, čišćenje zuba,
 pomeranje stolica, i čuvena melodija grgoljenja. Onda se čuje krckanje kreveta, a potom je
sve mirno i ostaje mirno, da priznam to još jednom, do ranog jutra, do pola šest, kad jedno od
supružnika ustaje. Nisam mogao da odredim da li je to on ili ona: pod krcka, on ide u kupatilo
i uskoro se vraća; u međuvremenu i sam idem u kupatilo, i od mog povratka pa sve do
 ponoći, raspredaju se niti razgovora, šumovi, smeh, pomeranje stolica.

Sad, da sam ja neki normalan i razuman čovek, kao što su ostali, otišao bih na tavan.
Popustio bih, jer dvoje su jači od jednog, i provodio bih dane drugačije nego u svojoj sobi, u
čitanju ili u sali za pušenje, po hodnicima, u banjskoj sali, restoranu, kao što to čini većina
 banjskih gostiju. A noću bih barem spavao. Umesto toga, obuzet sam mučnom, ludom,
 poraznom strašću za uništenjem, sedeći preko dana satima sam za radnim stolom, naporno
razmišljajući, s naporom pišući, i često samo zato da bih napisano ponovo uništio. A noću
imam žarku želju za snom, ali moje zaspivanje je komplikovana radnja povezana sa
svitanjem i traje koliko i sam smiraj, a zatim je opet tiho, i lako i mučno, i dovoljan je dašak 
da ga razori. Kad oko deset, jedanaest sati zadremam, onako mrtav umoran, ništa mi ne
 pomaže da legnem u krevet, dokle god Holanđanin pored mene brine o svojim gostima. I dok 
iscrpljeno i čežnjivo čekam ponoć, sve dok mi čovek iz Haga ne pruži dozvolu da eventualno
zaspim, dotle sam čekanjem i osluškivanjem i mislima na sutrašnji dan tako budan i uzrujan i
uzbuđen. Tako izgleda najveći deo od onih šest sati određenih za moj mir, koji su prohujali i
 pre nego što sam uspeo da malo odspavam.

Da li je potrebno da priznam da sam svestan da je moj zahtev Holanđaninu
nepravedan: da mi dopusti da više spavam! Je li potrebno da kažem da ja vrlo dobro znam da
on nije kriv za moje loše spavanje, za moja duhovna ljubavisanja, već ja sam? Ove beleške iz
 banje ne pišem da bih druge optužio a sebe opravdao, već da bih opisao događaje, pa makar 

 

oni bili i iskrivljeni događaji jednog psihopate. Ona druga, zamršena pitanja o davanju prava
 psihopatama, ona strašna i potresna pitanja da li je ispravnije biti psihopata kad su u pitanju
vremenske i kulturne okolnosti, dostojanstvenije, plemenitije, ispravnije, ili se prilagoditi
ovim vremenskim okolnostima, žrtvovanjem svojih ideala - to ružno pitanje, pitanje svih
izdiferenciranih duhova od Ničea, u ovim zapisima sam ostavio netaknutim; ono je, bez
daljnjeg, tema gotovo svih mojih spisa.

Zbog već opisanih prilika, Holanđanin je za mene postao problem. Ne mogu sebi da
objasnim zašto jedino ja imam posla sa Holanđaninom i u mislima i u govoru. Ta to je samo
 jedan par, tu su i drugi parovi. Ali, iz instinktivne galantnosti, ja pokazujem više strpljenja
 prema ženi nego prema muškarcu, pa bilo da je glas u pitanju ili nešto teži koraci, koji su me
naročito opterećivali; u svakom slučaju nije to bila ona, već Holanđanin, zbog koga sam
 patio. Ovaj moj instinktivni prelaz u neprijateljski stav prema ženi i mitsko pretvaranje
muškarca u neprijatelja i antipoda, počiva na veoma dubokom, elementarnom nagonu:
Holanđanin, čovek snažnog zdravlja, čovek uspešnog izgleda, dostojanstvenog nastupa, i pun
novca, za mene, autsajdera, već je tip i to neprijateljski.

To je gospodin od oko četrdeset i dve godine, srednje visine, snažnog zbijenog tela,
koji ostavlja utisak zdravlja i normalnosti. Lice i figura živahni i okrugli, ali ne na upadljiv
način; velika snažna glava sa nešto težim kapcima zbog toga je izgledala masivna, delujući
tako u odnosu na čitavu figuru jer je drži slab, i pomalo kratak vrat. Od zdravlja i telesne
težine njegovi koraci i pokreti su bili snažniji, odlučniji nego što je to njegov sused
zasluživao, premda se Holanđanin kretao odmereno i imao odlične manire. Glas mu je bio
dubok i ravnomeran, nije mnogo menjao ni visinu tona ni jačinu, i neutralno posmatrano,
čitava osoba je delovala ozbiljno, poverljivo, umirujuće, gotovo simpatično. Imao je nekih
smetnji kad je u pitanju prehlada (što je uostalom osobina svih banjskih gostiju) zbog čega je
žestoko kašljao i kijao; i baš u tome su snaga i silina dolazile do punog izražaja.

Taj gospodin iz Haga, na nesreću, bio je moj sused, preko dana neprijatelj, ugrozitelj i
 počesto onaj koji uništava moj duhovni rad, deo noći iskonski neprijatelj i uništitelj mog sna.
Razume se da za vreme svih tih dana nisam shvatao njegov život kao kaznu i opterećenje.
Bilo je više toplih i sunčanih dana kad sam mogao da radim i napolju; u hotelskom vrtu, u
skrivenom malom šumarku, sa notesom na kolenima, ispisivao sam svoje listove, mislio
svoju misao, išao za svojim snovima, ili zadovoljno čitao mog Žana Paula. Ipak, ostalih
kišnih i hladnih dana, kojih je ovde bilo dosta, gledao sam se „kroza zid” oči u oči, po čitav
dan, sa mojim neprijateljem; dok sam bešumno i napeto bio nadnet, za radnim stolom, nad

 

svoj rad, pored moje sobe je Holanđanin šetao gore-dole, osećao sam kad je u kupatilu punio
kadu do vrha, bacao se u stolicu, ćaskao sa ženom, s njom se smejao vicevima, primao goste.
Često su to za mene bili mučni sati. Pritom sam, ipak, imao snažnu pomoć u svom radu.
 Nisam ja nikakav udarnik, i ne zaslužujem nikakvu nagradu za marljivost, ali kad već jednom
započnem, i dopustim da me ispune vizije ili da me rojevi misli očaraju, pošto sam se tome
dovoljno odupirao da se upustim i pokušam da te misli uobličim, onda zagrizem u taj
 poduhvat i ne poznajem ništa što bi mi od toga bilo važnije. Bilo je sati kada je Holanđanin u
sobi 64 mogao da pravi kermes, jedva da bi me to dotaklo, jer sam bio očaran i obuzet
usamljenom, fantastičnom i opasnom igrom strpljenja, što me je upreglo; trčao sam zažaren
za svojom misli snažnim perom, gradio rečenice, birao od nadolazećih asocijacija one
najbolje, tvrdoglavo loveći podesne reči. Čitalac može tome da se dobro nasmeje; za nas
 pisce pisanje je uvek luda, uzbuđujuća stvar: vožnja u najmanjem čamcu po dubokom moru,
usamljeni let kroz vasionu. Dok se traži jedna jedina reč, od tri ponuđene reči jedna se mora
izabrati, na kojoj se istovremeno gradi cela rečenica, zadržavajući se u osećanju i uhu - dok se
rečenica kuje, dok se izvodi izabrana konstrukcija, i postavljaju zavrtnji postolja, istovremeno
ton i proporcije čitavog poglavlja, čitave knjige na neki tajnoviti način uvek moraju biti
 proosećane: uzbudljiva je to delatnost. Slična napetost i koncentracija prati jedino slikara, i to
znam iz ličnog iskustva. Tu je upravo tako: tačno i brižljivo odrediti svaku pojedinačnu boju
 prema susednoj, lepo je i lako, ali to treba naučiti a zatim po volji često praktikovati. Ali,
iznad svega toga, zajednički delovi slike, i oni koji nisu naslikani i vidljivi, zaista su stalno tu,
u sadašnjosti, i imajući to u vidu, osetiti spojenu čitavu mrežu treptaja koji se ukrštaju
začuđujuće je teško i to se posreći samo retkima.

Dakle, što se tiče literarnog rada u njemu leži snažna potreba za koncentracijom, a
kod jako izražene radne energije istinski mogu da se prevaziđu spoljašnja sprečavanja i
smetnje. Autora, koji može da radi jedino za udobnim stolom, pri dobrom svetlu, sa svojim
ličnim, uobičajenim pisaćim priborom, na naročitom papiru i tako dalje, prezirem. Prirodno je
da čovek instinktivno traži svakojaka spoljnja olakšanja i udobnosti, ali ako ih nema, onda
može i bez njih. I tako mi je često polazilo za rukom da postavim distancu između sebe i sobe
 broj 64 ili zid koji će izolovati sve zvuke i da iznutra ispišem sve što bi mi koristilo za ono
vreme kad sam produktivan. Ali čim sam počinjao da se zamaram, a na to se nadovezivalo
nagomilano bdenje, i to snažno, opet su počinjale smetnje.

Mnogo gore nego što je bilo sa radom, događalo se sa spavanjem. Ovde neću da
iznosim svoju čisto psihološki zasnovanu teoriju o nesanici. Reći ću samo da je onaj prolazni

 

imunitet prema Holanđaninu, moj prelazak na koncentraciju koja je polazila od sobe 64,
mada i kad mi je uspevalo da radim, uz pomoć okrilaćenih snaga, pokušaj da zaspim nije
uspevao niti je delio tu sreću sa radom.

Sada onaj koji ne može da spava, koji je popuštao svojoj patnji duže vremena, oseća
odvratnost, mržnju, potpuno odsustvo radosti, kako prema sebi tako i prema najbližoj okolini,
što čini većina ljudi kad su tako premoreni. Pošto je moja najbliža okolina jedino Holanđanin,
tokom neprospavanih noći u meni se gomilala odvratnost prema njemu, ogorčenje, prezir,
koje ni dan nije mogao da otera, pošto su se smetnje i napetosti stalno nastavljale. Ležao sam
u krevetu, u nemogućnosti da spavam zbog Holanđanina, grozničav od premora i sa
nezadovoljenim zahtevom za mirom i slušao kako sused pored mene hoda čvrstim, solidnim,
zasićenim korakom, pravi kršne pokrete, ispušta odlučne tonove, e tada sam osećao prema
njemu neobuzdanu mržnju.

Ali u takvoj situaciji uvek sam bio svestan sopstvene gluposti zbog te mržnje; mogao
sam uvek u međuvremenu da se nasmejem toj svojoj mržnji, i da joj time polomim vrh. Ali za
mene je postalo fatalno kad sam sopstvenu nervozu - usled ometanja sna, koja je po sebi
samoj nelične prirode, zbog nedovoljno debelih vrata - u toku tih dana, tu upravljenu mržnju
sve manje neutralizovao, ne raspoređujući je, i kad je ona postupno postajala sve luđa, sve
 jednostranija i ličnija. Na kraju više ništa nije moglo da pomogne osim da sebi predstavim
ličnu nedužnost Holanđanina i da je dokažem. Mrzeo sam ga jednostavno, i to ne samo u
trenucima kad mi je zaista bio na teretu, i kad je usred duboke noći bezobzirno koračao,
 pričao, smejao se. Ne, mrzeo sam ga istinski, upravo onako naivnom, glupom mržnjom, kako
naivni mali neuspeli hrišćanin mrzi trgovca Jevrejina ili komunista kapitalistu; onom glupom,
životinjskom, bezumnom i u suštini kukavičkom i zavidnom vrstom mržnje a koju sam tako
žalio kad bih je osetio kod drugih, koja truje politiku, poslove, javnost, a za koju sam sebe
smatrao nesposobnim. Nisam mrzeo samo kako on kašlje, već i njegov glas, njega samog,
njegovu stvarnu ličnost, i kad bi me negde u toku dana presreo, zadovoljan i ništa ne sluteći,
za mene je to predstavljalo susret sa utvrđenim neprijateljem i štetočinom; sva moja filozofija
 je postajala tako široka da nisam dozvolio da se moje osećanje ispolji. Sve mi je na njemu
 bilo odvratno i mrzeo sam njegovo glatko izbrijano veselo lice, njegove debele kapke, pune,
radosne usne, modernu bluzu preko stomaka, hod i ponašanje, a najviše sam mrzeo bezbrojne
znake njegove snage, zdravlja i očuvanosti, njegov smeh, dobro raspoloženje, snagu kojom se
kretao, njegov gordi ravnodušni pogled, sve znake njegove biološke i socijalne nadmoći.
 Naravno, bilo je lako na taj način biti zdrav i dobre volje, i igrati zadovoljnog gospodina, kad

 

i danju i noću ometa tuđi san, hrani se tuđom snagom, kad neprekidno guta obzir, mirno
 ponašanje i savlađivanje svog suseda a sam nema nikakvih prepreka i po svom ćefu potresa
vazduh i kuću danju i noću tonovima i vibracijama. Možda je njega neko doneo iz Holandije!
Smrknuto sam se setio lutajućeg Holanđanina - da nije i ovaj neki lutajući demon i duh-
mučitelj? Naročito sam se setio onog Holanđanina, koga je nekad nacrtao pesnik Multatuli,
onaj debeli naslađivač i sakupljač novca, čije je bogatstvo i zasićeno uživanje po pričanju
imalo kao bazu Malaje. Hrabri Multatuli!

Moj prijatelj, koji je izvrsno poznavao moj način mišljenja i osećanja, moju veru i
životne predstave, zna kako teško patim zbog ovog nedostojnog stanja, kako mora da me
uznemirava i muči ova prinudna mržnja, koja nije odraz mog srca i to protiv jednog nedužnog
čoveka, mog neprijatelja i zbog nepravde, koju sam mu počinio svojim osećanjima, dakle ne
zbog svega toga već pre svega zbog besmislenosti mog ponašanja, zbog duboke, principijelne
 protivurečnosti između mog praktičnog postupka i svega onoga iz čega se sastoji moja vera,
moje znanje, moja religija. Naime, ni u šta na svetu ne verujem tako duboko, ništa mi drugo
nije tako sveto, kao ona teorija o jedinstvu, saznanje da je čitav svet božansko jedinstvo, i da
se sve patnje i sva zla sastoje samo od toga da mi kao pojedinci ne shvatamo sebe kao
nerazdvojni deo celine a da se „ja” preuveličava i shvata kao važnost. Mnogo muka sam
 propatio u svom životu, učinio mnoge nepravde, mnoge gluposti i gorčine sam sebi zamesio,
ali mi je uvek polazilo za rukom da se oslobodim, da zaboravim na svoje „ja” i da ga
odbacim, da osetim jedinstvo, raspuklinu između spoljašnjosti i unutrašnjosti, između „ja” i
sveta prepoznam kao iluziju, i zatvorenih očiju voljno uđem u jedinstvo. Nikad mi to nije bilo
lako, niko nije manje obdaren za posvećenje od mene, ali sam ipak uspevao da susretnem ono
čudo kojem su hrišćanski teolozi nadenuli lepo ime „milost”, onaj božanski doživljaj
 pomirenja: ne stremiti ničemu, dragovoljno biti u dosluhu sa svima, a to nije ništa drugo do
hrišćansko odricanje od „ja”, od „sebe” kao što je to indijska spoznaja o jednom. Ah, a ja sad
stojim tako, ponovo izvan svakog jedinstva, u potpunosti, bio sam jedan upojedinačeni,
 paćenički čovek koji mrzi, neprijateljsko „ja”. I drugi su bili takvi, izvesno je, nisam bio sam
u tome, postoji masa ljudi čiji je ceo život borba, borbeno samopotvrđivanje svoga „ja”
 prema spoljašnjem svetu, kojima su nepoznate tuđe jedinstvenosti, ljubavi, harmonije, i
smatraju to ludim i slabašnim, tako da se čitava praktična prosečna religija modernog čoveka
sastoji u obožavanju svog „ja”, mogu da se osećaju dobro samo naivne, jake, nesalomljive
 prirode; oni koji su spoznali, koji su u patnji progledali, koji kroz patnju sve postojeće vide
integralno, njima je zabranjeno da u ovoj borbi nađu sreću, sreća im je zamisliva samo kroz

 

 predavanje svog „ja” u doživljaju jedinosti. Ah, iako onaj jednostavni čovek, koji voli samog
sebe, i može da mrzi svoje neprijatelje, iako one patriote, koji ne bi trebalo nikada da
 posumnjaju u sebe, jer u svoj bedi i nedaći svoje zemlje nikada oni sami nisu bili ni najmanje
krivi, već, naravno, Francuzi, ili Rusi ili Jevreji, svejedno ko, ali samo je u pitanju neko
drugi, neprijatelj. Možda su ti ljudi, a njih je devet desetina, zaista srećni u svojoj varvarskoj
 prareligiji, možda oni žive veselo da im se može pozavideti, i lako u svojim glupim
 pancerima ili krajnje lukavim neprijateljskim mislima - mada je i ovo krajnje sumnjivo, jer 
gde je trebalo naći zajedničku meru za sreću tih ljudi i za moju, za njihove patnje i za moje?

Bilo je to jedne duge, mučno duge noći kad su mi se rojile ove misli. Ležao sam kao
Holanđaninova žrtva, koji je pored mene kašljao, pljuvao i hodao gore-dole, ležao vreo i
 premoren, prenapregnutih očiju usled dugog čitanja (šta je trebalo drugo da činim?),
osećajući da sada bezuslovno mora doći kraj ovakvom stanju, ovoj muci i sramoti. Jedva da
 je sinula ova jasna misao, ubeđenje i odluka, hladnjikavo i jasno kao jutarnji zrak, jedva da se
 jasno i čvrsto uobličilo pred mojom dušom: „Ova patnja mora odmah da se privede kraju, i
razreši!”, kad su u meni iskrsle najpre uobičajene, vulgarne fantazije, koje su svakom
neurotičaru poznate u trenucima naročitih muka. Izgledalo je da iz tog jadnog položaja vode
samo dva puta; jedan od ta dva moram izabrati: ili da se ubijem ili da se razjasnim sa
Holanđaninom, da ga ščepam za grlo i pobedim. (Upravo je kašljao tako energično da je to
ulivalo strahopoštovanje.) Oba rešenja su bila lepa i oslobađajuća, mada pomalo detinjasta.
Bila je to lepa misao, otići nekamo na neki od uobičajenih, češće promišljenih načina, sa
tipično detinjim osećanjem samoubistva: „Vama će biti pravo ako prerežem svoj grkljan.”
Lepa je bila i druga predstava, da umesto svog, prerežem Holanđaninov grkljan i pobedim
njegovu zversku neizdiferenciranu brutalnost.

Uskoro sam iscrpeo u mašti obe te fantazije, dakle, da ubijem ili njega ili sebe.
Takvim željama mogao sam da se predam za trenutak, da osetim željene slike, ali su se one
ubrzo svele izgubivši svoju čar, jer posle kratkog švrljanja po vrtu u kojem sam zalutao, želja
 je izgubila na snazi, i ja sam morao sebi da priznam da niti sam želeo da uništim sebe niti sam
zaista ozbiljno mislio da uništim Holanđanina. Bilo bi sasvim dovoljno da se on udalji.
Pokušao sam da to udaljavanje zamislim kao sliku; upalio sam svetlo, uzeo sam priručnik iz
nahtkasne, i dao se na mučni posao da napravim kratak pregled puta koji ne bi imao nikakvih
 propusta, kojim bi Holanđanin ranom zorom otputovao i što je moguće brže stigao u svoju
domovinu. Ovaj posao mi je pričinjavao zadovoljstvo; video sam ga kako ustaje u neprijatno
rano jutro, video sam ga i čuo poslednji put u broju 64 kako sređuje toaletu, navlači čizme,

 

zaključava vrata; gledao ga kako po hladnoći odlazi na stanicu i putuje; ujutru u osam sati
video ga u Bazelu kako se svađa sa francuskim carinicima; i koliko je moja željena slika
njega više otpravljala i pratila na putu, utoliko mi je bilo lakše. Ali snaga moje predstave
oslabila je već u Parizu i čitava slika se raspadala dugo, pre nego što sam ga doveo do
holandske granice.

Bile su to igrarije. Na tako jednostavan, prost način nije bilo moguće savladati
neprijatelja, neprijatelja u meni samom. Nije dolazilo u obzir da mu se osvetim. Jedino je bilo
moguće pozitivno postavljanje prema njemu. Moj zadatak je bio sasvim jasan: izgradio sam
 bezvrednu mržnju, sad ću početi da volim Holanđanina. On može da pljuje i tutnji, ja sam
iznad njega, ja sam volšebnik. Ako mi uspe da ga zavolim, onda mu neće pomoći nikakvo
zdravlje ni sva vitalnost, tada je on moj, a njegova slika neće više protivurečiti misli o
 jedinstvu. Odvažno samo, jer je cilj bio dostojanstven, vredelo je moje besane noći
 preokrenuti na dobro!

Koliko je zadatak bio jednostavan, toliko je bio i težak, i ja sam upotrebio zaista
gotovo celu tu noć da ga se oslobodim. Morao sam da preobrazim Holanđanina, da ga
 preradim; iz objekta mržnje morao sam ga preinačiti, na izvoru mojih patnji, morao sam ga
 pretopiti u objekat moje ljubavi, mojih interesovanja, mog saosećanja i bratstva. Ako mi to ne
uspe, ako iz sebe ne isteram onaj stepen topline za to pretapanje, tada ću samo biti izgubljen,
tada će mi Holanđanin ostati sakriven u grlu i ja ću se sledećih dana i noći njime gušiti. Ono
što je trebalo da činim bilo je samo ispunjenje one čudesne rečenice: „Volite vaše
neprijatelje.” Već dugo vremena bio sam navikao da sve prinudne, znamenite reči iz Novog
zaveta ne shvatim samo moralno, ne kao zapovest, kao „ti treba”, već kao prijateljsko
uputstvo jednog istinskog načina koje nam je dovikivalo: „Probaj to samo jednom, da ovu
zapovest ispuniš bukvalno, začudićeš se koliko će ti od nje biti dobro.” Znao sam da ta izreka
nije samo ono najviše u pogledu moralnog zahteva, već je ona ono najviše u odnosu na
duševnu pouku za sreću i da teorija ljubavi u Novom zavetu, pored svih drugih značenja,
sadrži i ono o duševnoj tehnici putem najveće promišljenosti. U ovom slučaju bilo mi je na
dohvat ruke ono što bi potvrdili i najmlađi i najnaivniji psihoanalitičari: da između mene i
mog oslobođenja leži još samo jedan neispunjeni zahtev - da zavolim svog neprijatelja.

Pa, uspelo je, nije mi stajao u grlu, istopio se. Ali nije išlo lako, koštalo je znoja i rada,
uzelo mi je dva ili tri noćna sata najžešće napetosti. Zatim je bilo gotovo.

Započeo sam tako što sam strašnu priliku prisilio, što je moguće jasnije, da bude pred

 

mojom dušom, ceo, bez ostatka, da mu ne nedostaju ni ruke, niti ijedan prst na ruci, nijedna
cipela, nijedna obrva, nijedna bora na licu, dok ga nisam potpuno video pred sobom, i
 potpuno ga iznutra posedovao sa mogućnošću da ga nateram da hoda, sedi, smeje se i spava.
Predstavio sam ga dok je ujutru čistio zube, i kako noću spava na jastuku, video sam kako
opušta od umora očni kapak, video kako opušta vrat, a glava se lagano svija nadole. To je
trajalo dobar sat, dok sam ga dotle doveo. Time sam mnogo dobio: voleti nešto za pesnika
znači uzeti ga u svoju maštu, tamo ga zagrejati i štititi, igrati se tako da to prožmeš
sopstvenom dušom, i oživiš sopstvenim dahom. Tako sam radio sa mojim neprijateljem dok 
mi nije potpuno pripao i ušao u mene. Nije bio srećan bez svog isuviše kratkog vrata, ali mi je
vrat pritekao u pomoć. Mogao sam da obučem Holanđanina u kratke čakšire, ili redengot, da
ga postavim u čamac da vesla ili za sto, mogao sam da načinim od njega vojnika, kralja,
 prosjaka, roba, starca, ili dete, u svakoj od tih preoblikovanih prilika imao je kratak vrat i
male, pomalo buljave oči. Taj znak je bio njegova slaba tačka, tu ga moram zahvatiti. Bilo mi
 je potrebno dosta vremena dok nisam uspeo da podmladim Holanđanina, dok ga nisam video
ispred sebe kao muža, đuvegiju, kao studenta i đaka. Kad mi je to najzad pošlo za rukom, da
ga pretvorim u malenog dečaka, tada je vrat po prvi put zadobio moju simpatiju. Na blagom
 putu sažaljenja osvojio je moje srce kad sam tog snažnog i energičnog dečaka video kako
zbog lakih znakova astmatičnih smetnji zabrinjava svoje roditelje i dalje, blagim putem
sažaljenja, više nije bila potrebna nikakva veština pokazati buduće godine i stepene. Kad sam
došao dotle da ga celog, starijeg za deset godina, vidim kako je propatio od napada i udaraca,
na njemu je sve progovorilo na dirljiv način: debele usne, otežali kapci, pomalo monoton
glas, sve je dobijalo na snazi, i pre nego što sam u svojoj intenzivnijoj, imaginarnoj predstavi
otpatio i njegovu smrt, tako mi je bilo blisko ono ljudsko u njemu, njegove slabosti, njegova
smrt, tako bratska, da dugo nisam više imao nikakav otpor prema njemu. Bio sam radostan,
sklopio sam mu oči, zatvorio svoje sopstvene, jer već je svanjivalo i ja sam se otromboljio na
 jastuku kao kakav duh, potpuno iscrpljen dugim noćnim pesništvom.

Sledećeg dana i noći imao sam sjajnu priliku da utvrdim da sam pobedio
Holanđanina. Čovek je mogao da se smeje ili kašlje, mogao je da nastupa onako zdravo, da
mu korak odjekuje dok hoda, mogao je da pomera stolice ili priča viceve - više mu nije
uspevalo da me izvede iz ravnoteže.

Moj trijumf je bio ogroman, ali ipak nisam dugo uživao u njemu. Holanđanin je naglo
otputovao sledeće noći posle one pobedničke, te je tako opet postao pobednik i ostavio me
razočaranog pošto moju teško izvojevanu i neospornu ljubav više nisam imao gde da

 

upotrebim. Njegov odlazak, koji sam nekada tako željno priželjkivao, sad mi je gotovo
 pričinjavao bol.

 Na njegovo mesto u sobu broj 64 uselila se mala, siva dama sa onim štapom
snabdevenim gumom i cipelama koje sam tako retko viđao ili slušao o tome. Bila je idealna
susetka, nikad me nije ometala, niti me je podstakla na bes i neprijateljstvo. Ipak, to mogu da
 priznam tek sada, naknadno. Dosta vremena, moja nova susetka bila je stalno razočaranje;
radije bih ponovo tu video svog Holanđanina, njega, koga sam sada najzad mogao i da volim.

 

OBESHRABRENOST

Kad se danas setim kako sam prvih dana u banji bio optimista, kako sam se tada
detinjasto radovao i nadao, kako sam bio naivno poverljiv u banjskom lečilištu i čak frivolno,
samodopadljivo uobražen i detinje sujetan, zbog čega sam sebe procenjivao srazmerno
mladim i robustnim, smatrajući sebe lakim bolesnikom punim nade u izlečenje; kad se setim
kako sam onih prvih dana bio potpuno lakomislen i igrao se osećanjima mog primitivnog
verovanja u kupanje kao da sam crnac, u bezazlenost i izlečivost mog išijasa, u tople izvore,
kad se setim banjskog lekara, dijatermije i kvarcne lampe, onda teško odolevam zahtevu koji
se javlja u meni da stanem pred ogledalo i samom sebi iščupam jezik. Bože moj, kako su
iščezla sva ta uobraženja, kako su se ugasile nade, šta je preostalo od onog pravog,
elastičnog, raspoloženog, nasmešenog došljaka, koji je, igrajući se štapom iz Malake i opijen
samim sobom, poigravajući silazio niz ulicu! Izgledam sam sebi kao majmun. Da, i šta je
 preostalo od one optimističke, sladunjave filozofije, spremne na prilagođavanje, filozofije
otmenog sveta, sa kojom sam se tada poigravao kao sa svojim Malaka-štapom!

Taj štap koji služi za šetnju još uvek je nepromenjen. Koliko juče dobio sam ponudu
 banjskog majstora da stavi jedan od onih prokletih gumenih klinova na vrh mog lepog štapa,
što sam sa gnušanjem odbio. Ali, ko zna, možda ću prihvatiti tu ponudu, ako mi je sutra opet
 ponovi?

Trpim strašne bolove, ne samo pri hodanju već i kad sedim, tako da od prekjuče
gotovo neprekidno ležim. Kad sam jutros izašao iz svog bazena, za mene su dva kamena
stepenika bila veliki napor, dahćući i znojeći se dogegao sam se gore, uz gelender, i nisam
imao više snage da obavijem peškir oko sebe, već sam se za trenutak sručio u stolicu.
Obuvanje kućnih patika, oblačenje ogrtača, teška je i mrska dužnost, hod do sumpornog
izvora i kasnije od izvora do lifta, od lifta do spavaće sobe, mučan je i beskrajno odvratan
 put. Na tom jutarnjem putovanju koristim sva zamisliva pomoćna sredstva, pridržavam se za
čuvara, za dovratak, za svaku ogradu, opipavam zidove a leđa i noge pokrećem bez ikakvog
estetskog obzira, u onom tužno-teškom, napola plivačkom maniru, koji sam nekada (o, koliko

 

dugo sam ovde) sa sažaljivim humorom posmatrao na onoj staroj dami, što sam je upoređivao
sa morskom lavicom.

Ujutru, kad sedim na ivici kreveta i gnušam se mučnih zadataka da se sagnem do
cipela, ili kad posle kupanja mrtav umoran, polužmureći, prionem za stolicu u banjskoj niši,
tada se prisetim kako sam pre samo kratkog vremena, ima tome neka nedelja tek, kada sam,
 jedva se izvlačeći iz kreveta, pun snage i sigurno, izvodio vežbe disanja, širio grudni koš,
uvlačio stomak, vladao zaustavljenim dahom, ritmično strujao kao iz kakve oboe. Mora da je
istina, ali ja zapravo ne mogu više da verujem u to da sam nekada ispruženih, zategnutih
nogu, nažuljanih kolena, stajao na pokretljivom nožnom palcu i da sam bio u stanju da
izvedem duboke, lagane sklekove i sve one druge lepe gimnastičke vežbe.

Svakako da su mi odmah na početku kazali, u banji, da su takve reakcije moguće, da
kupanje veoma zamara i da se kod nekih pacijenata bolovi još i pojačavaju. Pa dobro,
klimnuo sam glavom. Ali da je ovaj zamor tako bolan, a da se bolovi sve više povećavaju i to
žestoko, i da ovoliko tište, nisam ni slutio. Za osam dana postao sam star čovek, koji je u kući
i vrtu sedeo na klupama, i svaki put se mučio da ustane, koji više nije mogao da pređe nijedne
stepenice i kome je liftboj morao da pomaže pri ulasku i izlasku iz lifta.

I sa strane su dolazila svakojaka razočaranja. U Cirihu, nekoliko metara odavde,
sedelo je više mojih bliskih prijatelja, i znali su da sam bolestan i da sam ovde u banji,
dvojica od njih su mi čak obećali da će me posetiti, kad sam svraćao kod njih pri dolasku.
 Nije došao nijedan i, naravno, nijedan neće ni doći; što sam se u to pouzdao i tome radovao
 bila je moja još uvek neiskorenjena infantilnost; ne, oni sigurno neće doći, znam ja koliko
imaju posla svi ti siromašni i namučeni ljudi, i kako su često kasno odlazili u krevet, posle
 pozorišta, posete restoranu, pozivima; bilo je glupo što na to nisam mislio, gotovo kao neko
malo dete, bez daljnjeg očekivao da će tim ljudima biti zadovoljstvo da dođu u posetu meni,
 bolesnom i dosadnom čoveku. Ali uvek sam davao prednost onom najvišem, očekivao ono
što je najzanosnije; jedva da nekog upoznam i smatram ga simpatičnim, a već verujem da je
najbolji, zahtevam to od njega i onda sam razočaran i ožalošćen kad se to ne ostvari. To mi se
dogodilo sa prilično lepom i mladom damom u hotelu sa kojom sam nekoliko puta
razgovarao i koja mi se zaista dopala. Pošto mi je rekla koje su njene omiljene knjige, a
navela je nekoliko jeftinih zabavnih romana, bio sam doduše jedan trenutak uplašen, ali ona
mi je kazala da ja, stručnjak i poznavalac književnosti, nemam pravo da na tom planu
 pretpostavljam da i drugi umeju da prosuđuju i razumeju. Progutao sam naslove tih knjiga,
kaznio sam sebe, i dami poželeo ubuduće sve najlepše i najbolje. A sinoć je, dole u salonu,

 

 počinila taj zločin! Ona, prijatna, vesela čak i lepa dama, žena koja u mom prisustvu ne bi
istukla nijedno dete niti bi mučila kakvu životinju, preda mnom je, vedra čela i nevinih očiju,
ali snažnih ruku, na smrt prebila i izvršila nasilje svirajući na klaviru svojim neukim prstima
 jedan ljupki menuet iz osamnaestog veka. Bio sam potpuno užasnut i tužan, crven od srama,
ali nikome nije palo na pamet da se tu dešava nešto loše, tako da sam sedeo sam sa svojim
ludim mislima. O, kako sam čeznuo za samoćom, za mojom izbom, koju nikako nije trebalo
da napuštam, gde doduše ima dovoljno patnje i muka, ali nema nikakvih klavira, književnih
razgovora, nikakvih obrazovanih, bližnjih ljudi.

I sve to lečenje, ceo Baden postali su mi tako neugodno mrski. Većina gostiju u našem
hotelu, koliko ja znam, nije prvi put u banji; mnogi je posećuju šesti, deseti put i velika je
verovatnoća da će se i meni dogoditi, kao i njima, naime, da bolest iz godine u godinu
 postane fatalnija, a da nada na izlečenje, obasjavajuća nada, jenjava. Ali se svake godine
tolikim banjskim kurama barem za neko vreme postigne olakšanje. Doduše, lekar je ostao
čvrst u svojim ubeđenjima, ali to mu je posao, a što mi pacijenti spolja izgledamo dobro,
ostavljajući utisak uspešnog oporavka, za to su „krive” izvrsna hrana i kvarcna lampa,
 pomoću koje dobijamo najdekorativniju preplanulost, tako da izgledamo poput ljudi koji su
se u cvetu zdravlja upravo vratili sa planine.

Pritom se i moralno propada u ovoj banjskoj atmosferi, lenjoj i pospanoj. Nestalo je
nekoliko mojih spartanskih navika koje sam godinama upražnjavao, disanje i gimnastika,
naročito ljubav za posnom hranom, uostalom na direktan lekarev podstrek; a i moja radost u
 posmatranju i radu, koja se javila na početku, potpuno je nestala, ne što bi to bila šteta za
 psihologiju u banjskoj nauci - naprotiv, od početka to nije bio nekakav opus, pokušaj
uobličavanja ličnosti, sa ciljem i svešću, već upravo zanimanje, mala radna vežba za oči i
ručni zglob. Ali i nad tim je gospodarila tromost i ja sam veoma retko upotrebljavao mastilo.
Da nije bilo pobede nad Holanđaninom, koja mi je i sama pala nesrazmerno teško, morao bih
da postanem propalica i da se zapustim u svakom pogledu. U nekim tačkama morao sam tako
da postupim. Pre svega tu je moja lenjost, tromost pojačana lošim raspoloženjem, koja me je
 pre svega odvajala od svega dobrog i korisnog, a naročito sam bio nevoljan za najmanji
fizički napor. Jedva da sam imao volje da odem u najkraću šetnju, a posle obeda ležao sam
isto onako kao posle kupanja i tretmana, satima na krevetu, ili ligeštulu, a kako su stvari
stajale sa mnom u duhovnom pogledu, to sam mogao jasno da spoznam kasnije, kada sam
 ponovo čitao ove budalaste zapise, sa kojima sam se mučio tu i tamo po jedan sat, crpeći
snagu iz ostatka banjskih dužnosti. Ja sam sada u potpunosti samo jedna tromost, iznurena

 

dosada, lenji besaničar.

 Neću sebe poštedeti još jednog ponižavajućeg priznanja. To što nisam radio, mislio,
 jedva mogao da čitam, što sam izgubio svaku telesnu snagu i svežinu bilo je dovoljno loše, ali
 bilo je još i goreg. Počeo sam da se predajem tom sasvim površnom, glupom i poročno
tromom životu banjskog gosta. Na primer, jeo sam za ručak sa ostalima, a ne sam kao nekad,
ili kao na početku polušaljivo i sa unutrašnjom nadmoćnošću ili barem ironijom, one dobre,
masne zalogaje - ne, jeo sam, ždrao sam, mada dugo vremena nisam znao šta je glad, gutao
sam taj fini dugački meni dva puta, sa nesavladivom glupom zasićenošću dosadnih ljudi,
debelih, okrutnih buržuja; uz večeru sam većinom pio malo vina, a pred spavanje bio sam
navikao na malu flašu piva, što do sada nisam popio barem dvadeset godina. Uzimao sam to
u početku kao sredstvo za spavanje, jer su mi to preporučili, ali sam sada danima pio prosto iz
navike i pijančenja. Neverovatno je koliko je lako naučiti ono što je loše i glupo, postati pas
zbog lenjosti i svinja od obilnog uživanja!

Ali moj talenat za porokom ni u kom slučaju se nije zadovoljavao ždranjem i pićem,
lenjošću i tumaranjem uokolo. Sa telesnim kvarenjem i lenjošću ide ruku pod ruku i duhovna
strana. Ono što sam smatrao da se nikad ne može dogoditi, dogodilo se: izbegavao sam, ne
samo na duhovnom planu, sve naporne, džombaste i opasne puteve i tražio, takođe i u
duhovnom, namerno i oblaporno, upravo ona perverzna, bljutava, idiotski pompezna i
 besadržajna zadovoljstva od kojih sam oduvek bežao i grozio ih se, i zbog čega sam prezirao
 buržoaziju i građanina, naročito u našem vremenu i civilizaciji, pokatkad ih optužujući
uopšteno. Sada sam se toliko približio prosečnom nivou banjskog gosta, da ne samo što se
nisam grozio jednog dela tih zadovoljstava niti bežao od njih već sam ih upražnjavao i tražio.
To neće više dugo trajati: iako sam još čitao banjsku listu (kad je u pitanju razgovor 
 pacijenata ovo mi je bilo najzagonetnije), celo popodne razgovarao sa gospođom Miler o
njenom reumatizmu i o svim vrstama čajeva, što se piju protiv reume, poslaću mojim
 prijateljima razglednice sa bračnim parovima ili sa onim odvažnim Ribliland ljudima.

Banjske koncerte, koje sam dugo izbegavao, sada sam često tražio i sedeo, baš kao i
ostali, na stolici, slušao zabavnu muziku, imajući pritom prijatan utisak da tako odmiče
vreme, da se to i čuje i oseća, vreme kojeg mi, banjski gosti, imamo na pretek. Pokatkad me
 je čak očaravala muzika, čisto čulna dražesnost dobrog sviranja na nekoliko instrumenata, pri
čemu u mojoj svesti nije ostajalo ništa od karaktera i sadržine komada. Sladunjave muzičke
delove, čiji mi se sam kvalitet i rukopis gadio, sada sam slušao bez teškoća do samog kraja.
Sedeo sam četvrt sata, ponekad i čitavih pola sata, umoran, lošeg držanja i položaja u gomili

 

drugih dosadnih ljudi, slušao kao i oni kako vreme teče, pravio kao i oni dosadno lice, češkao
se pokatkad po vratu i potiljku kao i oni, bez ikakve misli u glavi, oslanjao se bradom na
naslon ili zevao; u nekom trenutku moja duša bi se uplašeno trgla i usprotivila kao uhvaćena
stepska životinja koja se najednom probudila u staji, ali je uskoro opet klimnula glavom i
zaspala i sanjala dalje, podzemno, bez mene, jer sam bio odvojen od nje, otkako sam bio seo
na tu koncertnu stolicu.

I tek kad sam i sâm u potpunosti postao deo gomile, prosečni banjski gost, pošto sam
dospeo do mudrog filistra, toliko je bilo smešno i frivolno što sam na prvim stranicama ovog
spisa sebe predstavio kao normalnog zastupnika ovog sveta i mentaliteta. Radio sam to
ironično, i tek sada, kad faktički pripadam ovom normiranom svakodnevnom svetu, gde
sedim bez duše u sali i prihvatam zabavnu muziku što dopire do mene kad uzmem čaj ili
 pivo, tek sada ponovo osećam kako savršeno, kako mnogo i gorko, mrzim ovaj svet. Jer sada
 ja mrzim i prezirem sebe i podsmevam se i sebi u ovom svetu na isti način. Ne, biti u
zajednici sa ovim svetom, pripadati mu, u njemu imati neku važnost, i pritom se dobro
osećati - doživljavam u ovom trenutku svakom žilicom svoga tela da to nije za mene, da mi je
to zabranjeno, da činim greh protiv svega što je sveto i dobro, o čemu znam i u čemu je
učestvovala moja sreća. I samo usled toga što sam počinio greh jer sam se udružio s ovim
svetom i pripadao mu, sada mi je tako samrtno loše u duši! A ipak tvrdoglavo istrajavam u
tome, pasivnost je jača od mojih nazora, debeli, lenji trbuh snažniji od snebivljive duše koja
optužuje.

Pokatkad su me moji banjski sadruzi uvlačili u razgovor, šetali smo oko stola u
hodniku neko vreme, izražavajući pritom potpuno ista mišljenja o stanju politike i odbrani, o
klimi i banji, a takođe i o porodičnim brigama i o filozofiji. Pošto je mladim ljudima potreban
autoritet, neće im škoditi ako s vremena na vreme moraju da progutaju i gorke mrve i dube
tvrdo drvo i tome slično, a što sam ja bio uvek spreman da potvrdim, sa stomakom
napunjenim raznim jelima. Ponekad bi se moja duša trzala, čemerno gorka reč zapinjala mi je
u grlu, i ja sam morao žurno i bezobzirno da se udaljim i potražim samoću (o, kako ju je ovde
teško pronaći), ali u proseku sam bio krivac i za greh protiv duha, za greh protiv glupog,
 beskorisnog brbljanja, besmislenog potvrđivanja.

Druga razonoda na koju sam ovde počeo da se navikavam bio je kinematograf.
 Nekoliko večeri bio sam u bioskopu, a pošto nisam morao da slušam ničije razgovore kad
sam to učinio prvi put, išao sam drugi put da bih izbegao Holanđanina, sada već iz
zadovoljstva, iz želje za razonodom (sada sam navikao i na reč „razonoda”, koja je ranije

 

nedostajala u mom rečniku). Odlazio sam u bioskop nekoliko puta i dopustio sebi da mi se to
 bez protivljenja dopadne, veselio oči slikom koja me je zavodila i otupljivala onim od čega se
čoveku kosa diže na glavi i što je lišeno svake ljupkosti u građenju reči, rečenice i
 pseudoromantici, i uz groznu muziku podnosio sam u toj prostoriji lošu atmosferu fizički koja
 je tako uticala i na ljude. Počeo sam sve da trpim, sve da gutam, i ono najgluplje i najružnije.
Satima sam gledao kako se odvija film u kome su prikazali neku antičku caricu zajedno sa
 pozorištem, cirkusom, hramom, zajedno sa gladijatorima i lavovima, svece i evnuhe, i
 podneo sam da najviše vrednosti i znaci, tron i skiptar, odora i svetinje, krst i lopta s krstom
(znamenje carske i kraljevske vlasti), zajedno sa svim mogućim i nemogućim stanjima i
sposobnostima duše ljudi i životinja, budu smešteni u izlozima u humorističke svrhe, da bi se
ta raskoš obezvredila beskrajnim, potpuno idiotskim tekstom, otrovana lažnom
dramaturgijom, da bi se obezvredila bezdušnom i bezglavom publikom (kojoj sam i ja
 pripadao) i da bi se upropastila na vašaru. U nekim trenucima sam se plašio, bio sam blizu
 pomisli da odatle pobegnem, ali čovek koji boluje od išijasa ne beži tako lako; ostao sam,
odgledao tričarije do kraja, i po svoj prilici ću sutra ili prekosutra opet otići u onu salu. Bilo
 bi nepravedno, lagao bih, da sam u bioskopu video i nekoliko zanosnih stvari, naročito
 jednog francuskog akrobatu i humoristu koji je bio vredan divljenja, čije su dosetke bile bolje
nego kod većine pesnika. Ono što ja optužujem, što pobeđuje moju ljutnju i odvratnost, nije
 bio bioskop, bio sam to jedino ja, posetilac bioskopa. Ko još ima potrebu da me tamo vidi, da
otrpi slušanje jezive muzike, da čita idiotske tekstove, i da sa mnom sluša vrištanje gomile,
moje nedužne braće? U mom dugačkom filmu, bilo je tuce raskošnih lavova koje smo dva
minuta ranije videli žive, a sad smo gledali kako ljudi vuku ukočene leševe preko peska, čuo
sam kako se polovina gledalaca pritom groznom, tužnom prizoru smeje. Da li možda
ovdašnje termalne banje sadrže nešto, neku so, kiselinu, krečnjak, nešto što ljude niveliše,
stvara prepreke prema svemu što je uzvišeno, plemenito, vredno, a otvara granicu prema
onom nižem i vulgarnom? Bilo kako bilo, saginjem se i stidim se, a za kasnije, za ono vreme
 posle povratka u moju stepu, sačinio sam nekoliko zaveta.

Da li sam završio sa mojom listom loših navika i novih, naučenih poroka? Ne, nisam.
Upoznao sam takođe i hazardne igre; često sam napeto i sa zadovoljstvom igrao za zelenim
stolom a i na nekoj mašini, kroz čije se otvore ubacuju srebrni novčići a otvori su različiti i
mali. Ja nažalost nisam mogao da igram onako tačno, jer nisam imao novaca, ali sam ipak bio
u mogućnosti da pokušam, i dva puta mi se posrećilo, mada sam igrao čitav sat a da na kraju
nisam izgubio više od jednog ili dva franka. Naravno da nisam imao pravi kockarski

 

doživljaj, ali sam omirisao i taj cvet, i moram da priznam da mi je to pričinjavalo veliko
zadovoljstvo. Takođe moram da priznam da me uopšte nije pekla savest, kao kad sam slušao
koncerte, razgovarao sa gostima, i o bioskopskim lavovima, već mi je prijalo nešto kao strogo
zabranjeno i antiburžoasko, i ispravno mi je bilo to što sam žalio što nisam umeo da pravim
veća ulaganja.

Uzbuđenje igre za mene je bilo u sledećem: najpre sam stajao trenutak za zelenim
stolom, posmatrajući polje sa brojevima, i osluškivao glas čoveka na ruletu. Broj koji je
izgovorio a na kome se zadržala kotrljajuća loptica, i koji je sekundu pre toga bio slepi, glupi
 broj među mnogim njemu sličnim, svetleo je sada toplo i sjajno u čovekovom glasu, u rupi
koja je posedovala loptu, u ušima i srcima slušalaca. Četiri, govorio je, ili cinq, ili trois, i ne
samo u mom uhu i svesti, ne samo na kružnoj, kupastoj kliznoj stazi lopte, već je broj sjaktao
i na zelenom stolu. Kad je izašla sedmica, svečano je zasvetlela ukočena crna cifra, za sekund
na zelenom polju kojem je pripadala, potiskujući sve druge brojeve u nepostojanje, jer su svi
drugi bili samo mogućnosti; samo je ona nudila ispunjenje, bila je stvarna. Duša igre sastojala
se od toga da moguće postane stvarnost i da se u tome bude saučesnik. Dok sam nekoliko
minuta posmatrao i slušao, igra je počinjala da me privlači, naišao je prvi lep, blagonaklon
uzbuđujući trenutak, uzviknuli su „šestica” i ona me nije iznenadila, došla je tako ispravno,
tako razumljivo i istinski, kao da sam baš nju i čekao, da, kao da sam je pozvao, uobličio je i
stvorio. Od tog trenutka u igri sam učestvovao dušom, nanjušila je sudbinu, osećala da joj je
slučaj dobar prijatelj, i to je, moram da priznam, nadasve srećno i prijatno osećanje, a to je srž
i magnet čitave kockarske igre. Kad sam čuo da je izašla sedmica, zatim jedinica, osmica,
nisam bio iznenađen niti razočaran, verovao sam da sam upravo očekivao te brojeve,
uspostavio sam kontakt, nadovezao sam se na tok i mogao sam da mu se prepustim. Sada sam
gotovo neprekidno gledao u zelenu ravnu površinu, čitao brojeve i privučen jednim od njih
slušao kako lagano zovu (ponekad i po dva odjednom), gledao ih kako mi lagano mašu, i
svoje franke stavio na taj broj. Nisam bio razočaran što se nije pojavio baš taj broj, nisam se
 preobratio, već sam hteo da sačekam da se moja šestica ili devetka najzad pojave. I ona je
došla posle drugog ili trećeg kruga, stvarno je došla. Čudesan je trenutak kad se dobija na
kocki. Pozvao si sudbinu i predao se njenom sudu, verovao si da si u kontaktu sa velikom
tajnom, slutio da si s njom povezan i u savezu - i vidiš, istina je, potvrdilo se, tvoja tiha, tajna
 predstava, tvoja mala, potajna, željena slika svetli, čudo se ispunilo, slutnja se pretvorila u
stvarnost, tvoj broj je izabrala svemoćna kugla sreće, čovek za ruletom ga je glasno izgovorio
a čovek za stolom ti je u luku dobacio šaku svetlećih srebrnjaka. To je izvanredno lepo, čista

 

sreća, i to nije ni u kakvoj vezi sa novcem, jer ja, koji ovo ispisujem, nisam zadržao nijedan
od dobijenih franaka, kocka je ponovo sve progutala, a ipak oni lepi trenuci kad si dobijao
svetle i kasnije, čudesnom, nepomućenom, unutarnjom, detinjastom željom, jer se ona
ispunila, svaka je bila gusto iskićeno božje drvce, svaka čudo, praznik i to praznik duše,
svaka je bila potvrda i uzvišenost najskrivenijeg, najdubljeg životnog instinkta. Izvesno je da
se ista ta radost, ista čudesna sreća može doživeti na višem nivou, u plemenitoj i
izdiferenciranijoj formi: plamsaj jednog dubokog životnog saznanja, trenutak unutrašnje
 pobede, i većinom stvaralački trenutak, trenutak nalaženja, munjevite misli, trijumfalno
opažanje pri umetničkom radu, sve je to, u višim regionima; slično doživljaju dobitka na
kocki kao što se slika odražava u ogledalu. Ali kako retko doživljava i srećnik, i onaj
 blagosloveni, one uzvišene božanske trenutke, kako se u nas, umorne, okasnele ljude retko
uliva zadovoljenje, zasićeno osećanje sreće, koje bi jačinom i raskošnošću moglo da se
uporedi sa doživljajima sreće u detinjstvu! Ti doživljaji su upravo ovi, za kojim igrač traga, i
onda kad naizgled misli o novcu. Tu rajsku prijateljsku pticu, koja je tako retka u našem
 jednoličnom, plitkom životu, on pokušava da uhvati, njoj pripada ona plamteća čežnja u
njegovom pogledu.

Zatim, tu i tamo dođe sreća, s njom sam za trenutak bio sasvim sjedinjen. Sedeo sam
čak na pokretnoj lopti, dobijao, prožet osećanjem osobitog uzbuđenja. Zatim sam prekoračio
najvišu tačku. Imao sam punu šaku dobijenog novca u džepu, i nastavljao sve dalje, a
osećanje sigurnosti me je polako napuštalo, iskočila je jedinica, jedna četvorka, koje su me
 potpuno iznenadile, postali moji neprijatelji, i podsmevali mi se. Postao sam nemiran i
strašljiv, stavljao na brojeve bez onog naslućenog odnosa prema njima, lagano lebdeo između
 parnih i neparnih brojeva, prisiljavao se da nastavim dalje, dok nisam izgubio sav novac koji
sam dobio. I ne samo kasnije, već istovremeno, još za vreme trajanja igre, osetio sam koliko
 je duboka ta jednakost, video u igri odraz samog života, gde se sve odvija na isti način, gde
nam neistražena bezumna slutnja stavlja u ruke čaroliju, oslobađa najveće snage, gde se kad
oslabi pravi instinkt, kritika i razum mešaju, laviraju neko vreme i opiru se, i najzad se
događa ono što se mora dogoditi potpuno bez nas, prelazeći preko naših glava. Oslabljeni
igrač, koji je prekoračio svoju najvišu tačku, a ipak ne može da se zaustavi, koga više ne vodi
nikakva intuicija, nikakva duboka misaona mogućnost, potpuno je sličan čoveku koji ne vidi
kako da reši važna životna pitanja, i umesto da sačeka zatvorenih očiju, on kalkuliše, i muči
se, i usled tog naprezanja čini sasvim pogrešne poteze. Jedan od najsigurnijih kockarskih
 pravila za zelenim stolom jeste sledeći: kad vidiš nekog saigrača koji je umoran i stalno ima