Herman-Hese - Banjski gost

 

 pehove, koji stavlja ulog čas na jedan broj čas na drugi, više puta zaredom, a zatim ponovo
odskoči - onda svaki put uloži na broj koji je on do tada uzaludno opsedao, a koji je sada
zlovoljno napustio, i taj broj će se sigurno pojaviti. Veoma je retka igra u novac kod građana i
 banjskih veseljaka. Ovde, za zelenim stolom, niti se razgovara, niti se pletu čarape, kao na
koncertima i u banjskim vrtovima, ovde se niti zeva niti se češka po vratu, da, reumatičari
ovde čak i ne sede, oni stoje, stoje dugo i mučno, herojski izdržavaju na svojim sopstvenim,
tako često pošteđenim nogama. U kockarskoj sali se ne pričaju ni vicevi, ni o bolesti niti o
Poenkareu, i gotovo da se nikad ne smeje, već posmatračka gomila stoji oko stola ozbiljno i
šapućući, glasnikov poziv zvuči prigušeno i svečano, prigušeno zveckaju novčići na zelenom
stolu dodirujući se, i već to, sama ta predanost i diskrecija, srazmerna, i dostojanstvo daje
ovoj igri nemerljivu prednost nad svim drugim vrstama zadovoljstava, u kojima su ljudi tako
glasni, nemarni i neukrotivi. Ovde, u sali, vlada ozbiljna svečanost i praznično raspoloženje,
gosti stupaju tiho i pomalo neodlučno, kao da ulaze u crkvu, i usuđuju se samo da šapuću, i
 pobožno posmatraju gospodina u fraku. A njegovo ponašanje je uzorno, ne kao ličnosti, već
kao neutralnog službenika koji je pre svega dostojanstven.

Ovde ne mogu da istražujem psihološke uzroke tog prazničnog raspoloženja, jer sam
se već odavno odrekao fikcije da moja „Psyhologia Balnearia” 3 ima uticaj na neku drugu
 psihu. Po svoj prilici da ta sveta atmosfera u sali, gde se šapuće, puna obožavanja i
 pobožnosti, potiče otuda što se ovde ne radi o muzici, drami, ili drugim detinjarijama, već o
nečemu najozbiljnijem, najdražem, najsvetijem što ljudi poznaju, a to je novac. Ali, kao što
sam rekao, to neću da ispitujem, to je van mog problema. Pouzdano tvrdim da, suprotno onim
narodnim zabavama, ovde, u kockarskoj sali, preovlađuje raspoloženje kojem se ne može
odreći strahopoštovanje. I dok se u bioskopu, na primer, publika jedva usteže da pokaže
radost i neraspoloženje rečima a i neartikulisanim pokretima, ovde se oseća voditelj, glumac,
i čak u trenutku najvećih emocija, utemeljenih na onom najboljem, najslobodnijem, odnosno
 pri gubljenju i dobijanju novca, pokazuje se duboka obaveza i dostojanstvo. Ovde vidim iste
ličnosti koje su prilikom dnevnog kockanja pratile gubitak od dvadeset para sa izrazom lošeg
raspoloženja, psujući i proklinjući, gubili stostruko više a da nisu ni trepnuli - ne bih smeo
ovo da kažem - jer jako trepnuti, a ne biti glasan, nemoguće je, a oni nisu izbegavali da budu
glasni, i da tako opterete okolinu nepristojnim ponašanjem.

Pošto se mudra vlada brine o svemu kada je uzdizanje narodnog vaspitanja u pitanju, i
štiti i proziva sve institucije koje tome služe, usuđujem se da tvrdim, mada sam na ovom

3 „Psihologija banja”, naslov pod kojim su se zapisi što čine ovu knjigu prvi put pojavili u časopisu „Neue
Rundschau” (prim. prev.).

 

 području potpuni laik, da su stručnjaci upućeni u činjenicu da od svih narodnih igara, zabava
i radosti ni jedna jedina ne dovodi i ne vaspitava do takvog samosavlađivanja, mira i
 pristojnosti kao što to čini hazardna igra u otvorenoj sali.

Iako mi je bila simpatična, i dobro mi je činila, uvek sam nalazio priliku da razmislim
i o njenim tamnim stranama, možda više da to doživim kao eksperiment. Oni tako česti,
strasni prigovori, izneti sa moralističkim patosom nacionalnih ekonomista, protiv kocke,
izgledali su mi, sa moje tačke gledišta, beznačajni. Da igrač dospeva u opasnost da lako
dobije novac, i stoga nauči da prezire svetost rada, da sa druge strane lebdi u opasnosti da
izgubi sav svoj novac i da, na kraju, posle dužeg posmatranja kako se kuglica okreće, i taliri,
može da izgubi osnovni pojam ekonomsko-građanskog morala i bezuslovno poštovanje
novca, u svakom slučaju je tačno, ali ja nisam shvatao ozbiljno sve te opasnosti. Za mene,
kao psihologa, izgledalo je da mnogi teško duševno bolesni ljudi ne shvataju gubitak imetka
kao nesreću, već za njih on znači, najverovatnije, čak jedino moguće spasenje, ta poljuljanost
njihove vere u svetost novca, i zato mi izgleda da je usred našeg današnjeg života smisao za
igru trenutka, koji je u suprotnosti sa opštim kultom rada i novca, zastupanje slučaja,
 poverenje u volju sudbine, nešto mnogo poželjnije, a u čemu smo svi mi veoma manjkavi.

 Ne, ono što je po mom mišljenju greška u kockarskoj igri, uprkos njenim raskošnim
stranama, jeste to što na kraju postaje porok, a to je nešto što se već tiče duše. Po mom
ličnom, uglavnom negativnom iskustvu, igra pruža uzbudljivo osećanje sreće, zbog dvadeset
minuta napete igre na ruletu izložene nestvarnoj atmosferi kockarske sale. Za one koji se
dosađuju, za prazne, umorne duše, ovo je istinsko okrepljenje, najbolje koje sam probao.
Greška je jedino (a tu grešku ima i tako neprijatni alkoholizam) - greška je u tome što sve to
lepo uzbuđenje dolazi spolja, i čisto je mehaničko i materijalno, tako da postoji velika
opasnost da na kraju izgubiš sopstvenu kontrolu i zapustiš duševne aktivnosti, zbog poverenja
u tu neprestanu mehaniku uzbuđenja. Kad čovek stavlja u pokret dušu na čisto mehanički
način, ruletom a ne mišljenjem, snovima, maštom, fantazijom ili meditacijom, onda je to isto
toliko opasno kao kad bi za svoje telo samovoljno koristio banju i masažu, odričući se sporta
i treninga. Na istoj lagariji počiva i bioskop - mehanika uzbuđenja na umetničkoj aktivnosti
oka, otkriće, izbori i kačenje za lepo i interesantno, događa se čistom zamenom -
materijalnim hranjenjem oka.

 Ne, isto tako kao što je pored masera potrebna i vežba, tako je i duši potreban
sopstveni rad, umesto igre ili i pored nje, i svih tih lepih uzbuđenja. Zato je stotinu puta bolje
od igre na sreću ono aktivno vežbanje duše: strogo, oštro mišljenje i pamćenje, vežbanje u

 

reprodukovanju viđenih stvari, zatvorenih očiju, večernje rekonstruisanje proteklog dana,
slobodne asocijacije i mašta. Dodajem ovo upravo za prijatelje narodnog dobra i možda da
 bih korigovao svoj pređašnji laički savet - jer na ovom području čisto duševnog saznanja i
vaspitanja nisam laik, naprotiv, tu sam stari i suviše odmeren stručnjak.

Opet sam se odvojio od teme, što izgleda da je uopšte sudbina ovih zabeleški, zato što
su nesposobne da neki pojedinačni problem obrade do njegovog rešenja, više asocijativno i
slučajno, ređajući slučajeve onako kako se sami nameštaju. Ali pretpostavljam da sve to
 pripada psihologiji banjskog gosta.

 Napustio sam moju temu, moju tako neosvežavajuću temu, u korist malog hvalospeva
kocki, kakvom bih opet bio sklon i još dalje izmišljao, jer mi vraćanje na temu teško pada.
Samo, tako mora da bude. Vratimo se, dakle, banjskom gostu Heseu, osmotrimo još jednom
tog starijeg gospodina kome je počinjalo da biva ugodno, neveselog i mudrog držanja i
hromog koraka! On nam se ne dopada, ne možemo da ga volimo, ne možemo da mu od sveg
srca poželimo dug ili čak beskrajan nastavak njegovog života, koji niti je uzoran niti
interesantan. Nećemo imati ništa protiv kad ovaj gospodin ode sa pozornice života, na kojoj
već duže vremena ne može da napravi nijednu veselu figuru. Ako jednog jutra podlegne
umoru od kupanja, dopadne u vodi do dna i ostane dole, u tome nećemo videti nikakav povod
za žaljenje.

Ako se ipak zainteresujemo za opisanog banjskog gosta, malo, to će se odnositi
uglavnom na njegovu dosadašnju funkciju, i njegovo trenutno agregatno stanje. Nikako ne
smemo izgubiti iz vida izgubljenu mogućnost da se njegovo stanje sada promenilo, da je
njegovo biće sada imenovano po drugom kursu. Ovo čudo, već često doživljeno, ostaje
satima moguće. Kad posmatramo banjskog gosta Hesea i klimanjem glave potvrdimo da je
zreo za smiraj, neka se ne zaboravi da mi verujemo ne u propast i smiraj u smislu uništenja
već u smislu preobraženja, jer osnov i hrana svakog našeg mišljenja, dakle i naše psihologije,
 jeste vera u Boga, u jedinstvenost - u jedno koje može na putu milosti, kao i spoznaja, u
krajnjem slučaju uvek ponovo da bude obnovljena. Ne postoji nijedan bolesnik koji, jednim
 jedinim korakom, pa bio to i korak putem smrti, ponovo ne postaje zdrav i opet ulazi u život.
 Ne postoji nikakav grešnik koji, jednim jedinim korakom, pa bilo to možda i ubistvo, ne bi
mogao ponovo da postane nevin i božanski. I ne postoji nijedan ucveljeni, iščašeni i naizgled
 bezvredan čovek, kome se neće obnoviti znak mladosti u tom trenutku, i koji može postati
radosno dete. Ova moja vera, znanje, neka pri pisanju kao i pri čitanju ovih zapisa, nikada ne
 budu zaboravljeni. I autor ovih zapisa ne bi u stvari znao odakle mu hrabrost, pravo, smelost

 

za njegove kritike i raspoloženja, za pesimizam, psihologiju, kad u njegovoj duši naspram
njih ne bi postojalo stalno saznanje o jedinstvu kao nerazorivoj ravnoteži. Naprotiv: ukoliko
se na jednoj strani više eksponiram, postajem ekstrovertan, utoliko manje kritikujem, utoliko
sam elastičniji u raspoloženjima, utoliko jasnije svetli ono s one strane, na suprotnoj strani,
svetlo pomirenja. Da nije ovog beskrajnog ustalasanog sporazuma odakle bih onda crpeo
snagu da kažem jednu jedinu reč, da izreknem presudu, da osetim ljubav ili mržnju i da ih
ispoljim, i da živim jedan jedini čas?

 

OPORAVAK 

Uskoro će se završiti moje banjsko lečenje. I Bogu hvala, osećam se bolje, dobro mi
 je. Prve nedelje bio sam potpuno izgubljen, potonuo, još bolestan, umoran, dosađivao se i
sam sebi dojadio. Malo je trebalo da na svoj štap postavim gumeno stopalo. Malo je falilo pa
da počnem da iščitavam banjske liste. Malo je nedostajalo, pa da zabavnu muziku ne slušam
samo četvrt ili pola časa već čitave koncerte od jednog ili dva sata, a da uveče umesto jedne
flaše piva ispijem dve. Malo je falilo pa da u banjskoj kockarnici proćerdam svu svoju
gotovinu. Takođe, umalo da se upletem sa svojim susedima za stolom u hotelu, dragim,
 prijatnim ljudima koje sam poštovao, i od kojih sam mogao dosta da naučim, i malo je falilo
da ponovim staru grešku i da pokušam da sa njima razgovaram. A razgovori sa ljudima sa
kojima niste duhovno povezani gotovo su uvek praznjikavi i razočaravajući. Pritom stranci
kad me oslove uvek u meni vide stručnjaka i u svojim razgovorima misle nekako samo na
književnost i umetnost, kao da o tome moraju da pričaju; tada se izgovaraju koještarije i ako s
te strane upoznate i najdražesnije ljude, shvatićete da se jedanaest od njih dvanaest u tome ne
razlikuju.

Uz to treba dodati i bolove i loše vreme, usled kojeg sam se u toku dana uvek nanovo
razboljevao (sada razumem stalni nazeb mog Holanđanina), i strašni umor od lečenja - bili su
to dani koje ne bih mogao da hvalim. Ali, kao što se i dogodilo, i to se jednog dana privelo
kraju. Došao je dan kad mi je sve bilo pomućeno, pa sam ostao da ležim i čak nisam išao na
 jutarnje kupanje. Štrajkovao sam, ostao sam jednostavno u krevetu, samo jedan dan, i
sledećeg dana bilo mi je bolje. Taj dan u kome se dogodio preokret, vredan je mog sećanja jer 
 je on došao sasvim iznenada. Čovek može sa svakom situacijom da izađe na kraj, pa i sa
onom neprijatnom, samo ako to želi. Tako ni ja tog dana, kad sam bio najpotišteniji i
najprazniji u banji, nisam usred tog neraspoloženja posumnjao da ću se iz njega ponovo
izdići. Uspinjanje, lagano, mučno pobeđivanje spoljnjeg sveta, oprezno traženje i nalaženje
najrazumnijeg položaja, bio je, kako sam spoznao, jedan ustaljeni put, temeljno utrven, bio je
to put razuma, vredan da se preporuči. Ali sam, zahvaljujući ranijim doživljajima, spoznao i

 

drugi put, koji se ne traži, već se samo nalazi, put sreće, milosti i čuda. Da mi je čudo upravo
sada blisko, i da sam iz ponižavajućeg stanja svih tužnih dana poželeo da se oslobodim, ne s
mukom i prašnjavim seoskim putem razuma i svesnog treninga već okrilaćen, na putu
 posutom cvećem milosti, u to nisam smeo da se nadam. Tog dana kad sam se pridigao iz
utrnuća i odlučio da nastavim lečenje i život, bio sam doduše malo umiren, u svakom slučaju
 bio sam dobre volje. Noge su me bolele, leđa bila ukočena, stajanje mi je teško padalo, bio mi
 je naporan put do lifta i kupatila, težak i povratak. Kad je najzad došlo podne i ja se
mrzovoljan i bez apetita ušunjao u trpezariju, najednom sam sebe shvatio ozbiljno, najednom
više nisam bio samo banjski gost koji se s otežalim kostima i neveselim licem spušta niz
hotelske stepenice, već sam u trenutku postao posmatrač samog sebe. To se dogodilo
iznenada na nekom od mnogih stepenika; bio sam razdvojen na dva dela, gledao sam sebe,
gledao kako ovaj banjski gost bez apetita mili stepenicama, video sam njegovu ruku kojoj je
 bila potrebna pomoć, na stepenišnoj ogradi, video sam ga kad je ušao u trpezariju i kad ga je
 pozdravio glavni konobar. To stanje često doživljavam i odmah ga pozdravljam kao srećan
znak, jer je usred neplodne i razdražljive epohe ono najednom opet tu.

Seo sam u visokoj, svetloj trpezariji za moj okrugli usamljeni stočić, i odmah sam
video sebe kako sam seo, kako se stolica poda mnom namešta, pritom sam se malo ujeo za
usnu, jer je sedanje bilo bolno, kako sam tada mehanički uzeo u ruke vazu sa cvećem i stavio
 je bliže sebi, kako sam lagano i neodlučno uzeo salvetu iz prstena. Tu i tamo su dolazili i
ostali gosti, sedeli su za svojim stolićima kao grane u snežnom vremenu, trzali salvete iz
 prstena na stolu. Banjski gost Hese bio je uglavnom posmatrač svoga „ja”. Banjski gost Hese,
sa obuzdanim ali beskrajno dosadnim licem, poklonio je svojoj čaši malo vode, odlomio
 parčence hleba, sve sam to radio samo da bih prekratio vreme, jer on nije nameravao niti da
 pije niti da jede hleb, kusao je kašikom supu, pogledao tupavo čulnim pogledom prema
drugim stolovima, u velikoj sali, upravljao pogled prema zidovima na kojima su bili naslikani
 predeli, gledao u glavnog konobara kako brzo trčkara po sali, i mladu pomoćnicu u crnoj
odeći sa belom keceljom. Ostali banjski gosti sedeli su u društvu po nekoliko njih ili u
 parovima, za nešto većim stolovima, ali je većina sedela slično ovom gornjem gostu, sama
 pred svojim usamljenim tanjirima, sa obuzdanim ali beskrajno dosadnim licima, poklanjali
svojim čašama malo vode ili vina, čupkali hleb, posmatrali tupavo čulnim pogledom stolove
ostalih, podizali pogled prema zidovima koji su bili oslikani, posmatrali glavnog konobara
kako trčkara, i lepu pomoćnicu u crnom haljetku i beloj kecelji. Po zidovima su prijateljski
čekali, glupo i pomalo zbunjeno, lepi predeli, a gore sa tavanice domišljatost nekog nestalog

 

dekoratera naslikala je četiri slonove glave, koje su gledale prijateljski i nezbunjivo, koje su
ranije pričinjavale radost, a pošto sam ja prijatelj i obožavalac indijskih bogova u svakoj od
tih glava video sam finog, pametnog boga Ganesha, sa slonovskom glavom, koga sam
obožavao. I često, kad bih pogledao na te slonove od mog stočića, setio bih se kako su mi u
detinjstvu pričali da se prednost hrišćanstva sastoji upravo u tome da tu nema bogova i slika
 bogova, i da sam ja, kako sam bivao stariji i pametniji, baš u tome video veliku štetu u toj
religiji, što ona osim čudesne katoličke Marije nema čak nikakve bogove niti njihove slike.
Dao bih mnogo toga za to, kad bi umesto apostola, na primer, što dosadno propoveda o
strahu, to bili bogovi sa svakojakim predivnim moćima, i prirodnim znacima, ali što se toga
tiče, ja jedino vidim samo jednu slabu, u svakom slučaju dobrodošlu zamenu za to, u
životinjama jevanđelista.

Onaj koji sada gleda mene i u sve goste, onaj dosadni Hese koji jede, kome su dosadni
ostali ljudi što jedu, nije bio banjski gost niti išijatičar Hese, već stari pustinjak kome je
dosadno društvo ljudi i neprijatelji su mu, stara lutalica, prijatelj leptira i gušterica, starih
knjiga i religija, onaj Hese koji se odvažio da se snažno suprotstavi svetu i kome pričinjava
veliku patnju činjenica što svojoj državnoj vlasti mora da kaže da je domaći, i da ispuni
cedulju kad se popisuje stanovništvo. Onaj stari Hese, čije mi je „ja” u poslednje vreme
 postalo tuđe, i koje sam bio izgubio, sada je opet tu i posmatra nas. Videlo se kako gost Hese
odvaja riblje meso od kostiju, bez apetita, i nevoljno žvaće, stavljajući zalogaj za zalogajem u
svoja mrzovoljna usta, videlo se kako bez ikakve potrebe i smisla vrti rukama čašu sa vodom
tamo i ovamo ili posudicu za so, noge pomera napred i nazad ispod stolice, kao što su činili i
ostali gosti, kako te dosadne ljude služi konobar i lepa devojka i hrani ih sa krajnjom
 brižnošću, mada niko nije gladan, videlo se kroz visoke, svečane lučne prozore u sali, gde se
nalazi drugi svet, kako se napolju na nebo navlače oblaci. Sve to je gledao tajni posmatrač i
odjednom su sve te pripreme izgledale veoma čudne, smešne i komične, ili tajnovite, te
ukočene strašljive voštane kabinetske ljudske figure, koje nisu živele kako treba, taj dosadni
Hese, bez apetita, i svi ostali dosadni posetioci. Bila je nepodnošljivo smešna, nepodnošljivo
idiotska ta igrarija puna besmislene svečanosti, sva ta nagomilana jela, porcelan, čaše od
srebra, vino, hleb, posluga, a sve to zarad nekolicine zasićenih gostiju čiju dosadu i tugu nisu
 bile u stanju da izleče ni jelo, ni piće niti pogled u oblake koji su se navlačili preko neba.

Upravo je banjski gost Hese podigao je svoju čašu s vodom, samo iz dosade, prineo je
ustima, ne pijući vodu već simulirajući, naređao sve čaše smeteno i automatski izigravao
navodnu radnju prilikom obeda koja je bila sasvim nova, i tada su se spojila oba „ja”, ono

 

koje posmatra i ono koje jede, a onda sam brzo morao da izmaknem čašu, jer me je potresla
njihova ogromna radost i smeh, koji su najednom izbili, sasvim detinjasta veselost, što je
značilo nagli uvid u beskrajnu komičnost čitave situacije. U jednom trenutku slika sale mi je
izgledala ispunjena bolesnim, neraspoloženim, iskvarenim i lenjim ljudima (pri čemu sam
 pretpostavljao da se to vidi i u dušama drugih ljudi a ne samo u mojoj) ovog našeg
civilizovanog života, života bez podstreka, i to jakog, prisilno se valjajući na čvrsto
 postavljenom koloseku, neveseli, bez povezanosti sa Bogom i oblacima na nebu. Čitav
trenutak sam mislio na hiljade takvih trpezarija, u kojima sve izgleda isto kao i ovde, mislio
sam na stotine hiljada kafana sa isflekanim mramornim stočićima u kojima se svira
sladunjava, prezaslađena, otužna sveža muzika, na hotelske biroe, na svu tu arhitekturu,
muziku, navike, unutar kojih se odvija ljudski život a sve mi je po vrednosti i značenju ličilo
na dosadnu igru moje besposlene ruke sa viljuškom za ribu, na nezadovoljno i pusto lutanje
mog pogleda tamo i ovamo kroz salu. Ali sve to zajedno, trpezarija i svet, izgledali su mi u
 jednom trenutku smešni, i banjski gosti i čovečanstvo, a ni u kom slučaju strašni i tragični.
Čovek bi trebalo samo da se smeje, tako bi bila probijena stega, rabljeno sve što je
mehaničko, bog, ptice i oblaci ušli bi u našu pustotnu salu i mi ne bismo bili više žalosni gosti
za banjskim stolom, već zadovoljni božji gosti za šarenolikom trpezom sveta. Kao što sam
rekao, zavrljačio sam u tom trenutku svoju čašu za vodu, potresen iznutra i preplavljen
smehom. Imao sam veliku muku da zauzdam taj smeh, da ne eksplodiram. Ah, kao dete sam
to činio veoma često, dok se za nekim stolom, u nekoj školi, ili u crkvi sedi, dok nas je u
očima i nosu sve pozivalo na moćan radostan smeh, a ipak nismo smeli da se smejemo i da na
neki način s tim izađemo na kraj zbog nastavnika, roditelja, reda i zakona. Nerado smo
verovali i tim nastavnicima i roditeljima, i slušali ih, a tako je i danas, kad iza njihovih
 predavanja, nauke o religiji i običajima stoji kao autoritet onaj Isus koji je decu ipak činio
srećnom i blaženom, da li se mislilo da on treba da bude uzor samo deci?

Ali i ovoga puta posrećilo mi se da se savladam. Ostao sam miran, češkao se po vratu
i nosu i čežnjivo tražio neki ventil i izlaz, dozvoljen i mogući izlaz, za ono što me je inače
gušilo. Kad bi se bar dogodilo da se glavni konobar, kad opet bude prolazio pored mog stola,
malo uštine za nogu, ili da pomoćnicu malo poprskam vodom iz svoje čaše? Ne, ne ide, sve je
 bilo zabranjeno, bila je to stara priča kao pre trideset godina.

Dok sam o tome razmišljao, a smeh mi zastajao u grlu, buljio sam pravo u susedni sto,
u lice neke meni nepoznate žene i dame, sa sedom kosom, koja je izgledala bolesno, a svoj
štap je oslonila o zid, zabavljala se igrajući se prstenom za salvete, jer je u posluživanju

 

nastala pauza, i svi smo upotrebljavali uobičajena sredstva da to vreme ispunimo. Jedan je sa
zanimanjem čitao stare novine; jasno se videlo da ih već dugo zna napamet, pa ipak je
 ponovo iz dosade gutao vesti o bolesti gospodina predsednika i o delatnosti neke studentske
komisije u Kanadi. Jedna mlada devojka mešala je dva praška u čaši, neku medicinu, da bi je
 popila posle ručka. Pomalo je izgledala kao starija dama iz bajki, koja plaši, jer zna da
napravi smešu volšebnih sredstava na štetu drugih i lepših ljudi. Neki elegantni gospodin,
umorna izgleda, kao da je izašao iz romana Turgenjeva ili Tomasa Mana, posmatrao je
rezignirano i sa setom jedan od naslikanih predela na zidu. Najviše mu se dopadao naš Rizin;
sedeo je u besprekornom položaju i dobrog raspoloženja, kao i uvek, pred praznim tanjirom, i
nije izgledalo ni da mu je dosadno niti da je ljut. Naprotiv, onaj strogi, moralni gospodin sa
 borom i jasnim razdeljkom bio je težak kao da na njegovoj stolici sedi čitava porota, dok mu
 je lice izgledalo kao da su njegovog sina upravo osudili na smrt, ali je ipak pojeo pun tanjir 
špargli. Gospodin Keserling, rozikasti paž, i danas je izgledao blago i rozikasto, ali pomalo
ostarelo i nagluvo; činilo se da mu dan nije baš naklonjen, a rupice na njegovim obrazima
danas su izgledale isto tako nestvarne i izlišne kao i paketić pikantnih sličica u njegovom
džepu na grudima. Kako je sve to bilo smešno i čudno! Zašto smo svi mi sedeli tu i kreveljeli
se? Zašto smo jeli i čekali druga jela, kad svi već duže vremena nismo bili uopšte gladni?
Zašto je Keserling gladio svoju poetičnu kosu jednim sićušnim džepnim češljićem, zašto je
nosio u džepu one glupe slike, zašto su mu džepovi bili obloženi svilom? Sve je bilo tako bez
osnova i neverovatno. Sve je tako dražilo na smeh.

A ja sam buljio u lice stare dame. Najednom je ispustila prsten sa svoje salvete i
 pogledala me, smeh mi se penjao uz lice, i ja nisam mogao da uradim ništa drugo već sam se
iskreveljio ženi sa svim onim zaostalim smehom u sebi na najprijateljskiji način, razvukla su
mi se usta, potom i oči. Ne znam šta je mislila o meni, ali je reagovala sjajno. Najpre je brzo
spustila pogled, ponovo uzela svoju igračku u ruke, ali joj je lice postalo nemirno, i dok sam
 je posmatrao sa velikom znatiželjom, lice joj se sve više razvlačilo, do najčudnije grimase.
Smejala se! Grimasom se borila sa nagonom za smehom na koji sam je podstakao. I tako smo
oboje, hotelski drugari, sedeli kao poznati stari ljudi, kao školarci u svojim klupama, gledali
 preda se, merkali ispod oka jedno drugo, a naša lica su se trzala, da bi ostali majstori smeha.
To su primetili dvoje-troje u sali i počeli da se smeju zadovoljno i podrugljivo, i kao da je
 bilo razbijeno prozorsko okno, ili se plavo-belo nebo ulilo unutra, za trenutak je nastalo
radosno i kliktavo raspoloženje, smeškanje kroz čitavu salu, kao da je baš sada svaki od njih
 primetio koliko smo neizrecivo glupi i smešni u našem banjskom dostojanstvu, dok ovde

 

sedimo tužni i sa dosadom.
Od tog trenutka opet sam se osećao dobro, nisam bio samo banjski gost, upućen na

 bolest i lečenje, već su bolest i lečenje opet postale sporedne stvari. Bol još uvek radi, da se
ne lažemo. Ali to boli u božje ime; prepustio sam bolest njoj samoj, ja nisam ovde da joj po
ceo dan pravim dvorce.

Posle ručka oslovio me neki hotelski gost, meni inače veoma nesimpatičan čovek sa
mnogo mišljenja, koji mi je već često nudio novine, i imao potrebu da razgovara; tek nedavno
sam s njim vodio krajnje dosadan dugačak razgovor o školi i vaspitanju i složio se sa svim
njegovim izraženim osnovnim načelima i mišljenjima bezrezervno i najpokornije. Sada se
opet pojavio, taj tip, iz svoje uobičajene zamke u hodniku i stao preda me.

„Dobar dan”, kazao je. „Danas izgledate veoma zadovoljno!”
„Istina, veoma sam zadovoljan. Za vreme ručka sam video kako se nekoliko oblaka
navlači na nebu, i pošto sam dotle mislio da su ti oblaci samo od papira, i da pripadaju
dekoraciji trpezarije, sada sam bio veoma radostan, zbog otkrića da je to zaista bio pravi
vazduh i pravi oblaci. Odleteli su ispred mojih očiju, nisu bili numerisani i ni na jednom nije
 bila cedulja sa cenom. Možete zamisliti koliko me je to razveselilo. Stvarnost još uvek 
 postoji, i to usred banje! To je čudesno!”
O, kako se umanjila lepota lica tog gospodina kad je čuo moje reči!

„Da, da”, rekao je otegnuto kao da mu je potreban gotovo čitav minut da to izgovori.
„Dakle, vi verujete da stvarnost više ne postoji! Da, ako smem da pitam, šta vi
 podrazumevate pod stvarnošću?”

,,Oh”, odgovorio sam, „to je filozofsko, veoma komplikovano pitanje. Ali praktično
odmah mogu da vam odgovorim. Moj gospodine, pod stvarnošću prilično podrazumevam isto
ono što se inače naziva i ’prirodom’. U svakom slučaju, pod stvarnošću ne podrazumevam
ovo što nas neprekidno okružuje u banji; ni banju i priče bolesnika, ni ove reumatične romane
i giht-drame, ni šetnje, ni banjske koncerte, ni jelovnik i program, ni banjskog majstora i
 banjske goste.”

„Kako, dakle, za vas ni banjski gosti nisu stvarnost? Dakle, na primer, ja - čovek, koji
sa vama razgovara, nije stvarnost?”

„Žao mi je, sigurno je da ne bih želeo da vas povredim, ali u stvari, vi za mene niste
stvarnost. Vi ste, kao što ste to meni predstavili, bez onih ubeđivačkih crta koje ono što smo

 

osetili, pretvaraju u doživljaj a događaj u stvarnost. Vi egzistirate, moj gospodine, ne mogu to
da osporim. Ali egzistirate na ravni koja u mojoj vremensko-prostornoj stvarnosti nedostaje u
mojim očima. Vi postojite, hteo bih da kažem, na ravni papira, novca i kredita, morala,
zakona, duha, poštovanja, vi ste savremenik vrline i prostor za nju, kategoričkog imperativa i
razuma, i možda ste srodni stvari po sebi; vi ne posedujete stvarnost u koju me ubeđuje svaki
kamen ili drvo, svaka žaba, svaka ptica, i to neposredno. Ja vam mogu, moj gospodine,
neizmerno odobravati, poštovati vas, mogu sumnjati u vas ili vas uvažavati, ali mi je
nemoguće da vas doživim, a potpuno mi je nemoguće da vas volim. Vi delite tu sudbinu sa
vašim rođacima, vrlim po razumu, po kategoričkom imperativu, i sa svim idealima
čovečanstva. Vi ste veličanstveni. Mi smo ponosni na vas. Ali istinski, vi ne postojite.”

Gospodin je razrogačio oči.

„Ali ako biste sada slučajno osetili moju nadlanicu na svom licu, da li biste se tada
uverili u moje postojanje?”

„Ako bi trebalo da izvedete takav eksperiment, bilo bi to najpre na vašu štetu, jer sam
 jači od vas i za trenutak mogu da se oslobodim svih moralnih zapreka; ali i pored toga, ne
 biste postigli vaš cilj tim prijateljski ponuđenim dokazom; ja bih na vaš eksperiment
reagovao onim tako čudesnim pokretačkim aparatom, dakle, aparatom za samoodržanje, ali ni
taj vaš zavet me ne bi uverio u vaše postojanje, u vašu egzistenciju, egzistenciju koja ima
ličnost i dušu. Kad bih rukom ili nogom ispraznio prostor između dva električna polja, tada
 bih prekinuo dovod, osim ako bi zbog toga zadržali struju zbog jedne ličnosti, za biće kakvo
sam ja.”

„Vi ste umetnička duša a takvima se ponešto i dozvoljava. Izgleda da ste vi duh koji je
shvatljivo i razumljivo mišljenje omrznuo i zaratio protiv njega. Što se mene tiče, vi to
možete da činite. Ali, pesniče, kako stoji stvar sa mnogim vašim izjavama? Poznajem vaše
članke i knjige u kojima zagovarate sasvim suprotne stvari i priznajete razum i duh umesto
nerazumne i slučajne prirode, u kojima se zalažete za ideale, a kao najviši princip priznajete
samo duh. Ha, ha, ha, pa kako onda stojimo sa tim?”

„Dakle, to ja radim? Moguće da je tako. Imam, kao što vidite, tu nesreću da samom
sebi protivurečim. Stvarnost to uvek čini, sam duh to ne čini i vrlina takođe ne, veoma malo
 poštovani gospodine. Na primer, posle jednog oštrog letnjeg marša, mogu da poželim bokal
vode i time budem toliko obuzet da vodu objasnim kao najčudesniju stvar na svetu. Četvrt
sata kasnije, pošto sam se već napio vode, ništa mi na zemlji ne bi bilo neinteresantnije od

 

vode i pića. Isto tako mislim i o jelu, spavanju, mišljenju. Moj takozvani odnos prema ’duhu’,
na primer, isti je kao prema jelu i piću. Ponekad ne postoji ništa na svetu što me tako žestoko
obuzima i izgleda mi kao preka potreba kao što je duh, kao mogućnost, apstrakcije, logika,
ideja. A zatim, kad se toga zasitim, i kad poželim suprotno i kad mi je to potrebno, ogadi mi
se sav duh kao pokvareno jelo. Znam iz iskustva da takvo držanje važi kao samovoljno i
 beskarakterno, da, kao nedozvoljeno, ali ipak nikad nisam mogao da razumem zašto. Jer kao
što između posta i jela, spavanja i bdenja, stalno postoji promena, moram i ja stalno da se
klatim tamo i ovamo između prirodnosti i duhovnosti, između iskustva i platonizma, između
reda i revolucije, između katoličizma i reformatorskog duha. Ako neki čovek čitavog svog
života obožava samo duh i prirodu, uvek je za revoluciju a nikad nije konzervativac, ili
obrnuto, to je po meni, doduše, prepuno vrlina i karakterno, što se tiče tog čoveka, i
 postojano, ali mi isto tako izgleda fatalno, odvratno i izvitopereno kao kad bi neko uvek želeo
samo da jede ili da spava. A ipak sve partije, i one političke i duhovne i religiozne i naučne,
upravo smatraju da je moguće i ispravno da postoje pod takvom pretpostavkom! I vi,
gospodine, zar ne smatrate ispravnim to što sam u jednom času bio žestoko zaljubljen u duh, i
verovao da je u stanju da čini i ono što je nemoguće, a već sledećeg časa sam omrznuo duh i
izigrao ga, i umesto njega tražio nevinost i puninu prirode! Zašto da ne? Zašto vi smatrate da
 je priroda bez karaktera a ono što je zdravo i što se samo po sebi razume nedozvoljivo? Ako
 biste to mogli da mi objasnite, onda bih priznao da ste me potukli i usmeno i pismeno, i to u
svim tačkama. Onda bih vam priznao punu realnost postojanja, ako bi mi samo nekako bilo
moguće da vam pozajmim čitav jedan posvećeni stvarnosni zrak! Ali vidite, to vi ne umete da
objasnite. Stojite ovde, a ispod vašeg sakoa je pojedeno jelo sa menija, ali tu nema srca, a u
vašoj varljivoj lobanji je duh, ali bez prirode. Nikad nisam video nešto tako nestvarno kao što
ste vi, vi reumatičar, vi banjski gost! Kroz rupice za dugmeta viri vam novac, duh vam curi iz
šavova, čoveče, unutra nema ništa osim novina i plaćenih poreskih priznanica, Kant i Marks,
Platon i kamatne tabele! Ako dunem, ona će odleteti! Kad mislim na svoju dragu ili samo na
malu, žutu jagliku, to je dovoljno, biće dovoljno da vas potpuno istisnem iz realnosti! Vi niste
nikakav objekat, nikakav čovek, vi ste jedna ideja, pusta apstrakcija.”

Kad sam, u stvari, postao žestok, ali veoma raspoložen, i ispružio ruku sa stisnutom
 pesnicom, da bih tim gestom pokazao njenu nestvarnost, pesnica ga je okrznula i on je otišao.
Tek sad sam primetio, zastajkujući, da sam napustio hotel bez šešira, potražio sam usamljenu
rečnu obalu, stajao sam sam ispod lepog drveća, a voda je grgoljila i šumela. I ponovo sam
 bio strasno zaokupljen nečim što je bilo suprotno duhu, bio sam prisno i opijeno zanesen i

 

zaljubljen u glupi svet bez zakona, u svet slučajnosti, u osunčana i hladovita mesta na
svetlorozikastoj zemlji, u mnoge melodije reke koja je hučala. Ah, poznajem tu melodiju!
Sećao sam se jedne reke na čijoj sam obali sedeo u Indiji, kao drug jednog starog skeledžije,
njegovo ime mi više nije na pameti, pre hiljadu godina, očaran mislima o jedinosti, i ništa
manje opijen igrom mnogostrukosti i slučaja. Mislio sam na svoju dragu, na deo njene ušne
školjke koja je provirivala ispod kose, od srca spreman da razorim i poreknem sve oltare koje
sam nekada dosegao razumom i idejom i sagradim novi, u čast onih poluskrivenih,
tajanstvenih ušnih školjki. Da je svet jedinstvo a ipak pun mnogostrukosti, da je lepota
moguća jedino u prolaznom, da je milost moguća jedino kroz greh, za ovu i stotinu drugih i
večnih istina mogla bi isto tako da bude sveti znak i simbol ona ušna školjka, kao i Isus,
Višnu ili lotosov cvet.

Kako je šumela reka, u koritu ispod mene, kako su podnevni sunčevi zraci poigravali
na platanima! Kako je bilo lepo živeti! Bilo je zaboravljeno i preboljeno ono ludo smejanje u
trpezariji, u očima su mi se pojavile suze, tiho podsećanje dolazilo mi je iz sveta reke i njenog
žubora a moje srce je bilo mirno i puno zahvalnosti. Tek sad mi je postalo jasno zašto sam bio
razdražljiv, zalutao, patio i ludovao, dok sam lagano šetao tamo i ovamo ispod drveća.
Postalo mi je vidljivo sve to kako sam živeo u poslednje vreme. Bože, kako je bedno bilo sve
to sa mnom, koliko bi mu malo trebalo da me je načinio gnusnim, plašljivim momkom! Malo
 bolesti i bolova, nekoliko nedelja banjskog života, period nespavanja, i već sam do grla
 potonuo u loše raspoloženje i očaj. Ja, koji sam slušao glas indijskih bogova! Kako je bilo
dobro što je ta zla čarolija najzad bila probijena, što su me opet okruživali vazduh, sunčeva
svetlost i stvarnost, što sam ponovo razaznavao božanske glasove, i što sam u srcu ponovo
osećao molitvu i ljubav!

Pažljivo sam u sećanju pretresao te sramne dane, ožalošćen i začuđen, tužan a i veseo
zbog tih ludosti u koje sam se bio upleo. Ne, sada više ne bi trebalo da posećujem banjsku
salu, niti čudesnu kockarnicu, sad više nisam bio u nedoumici kako da provodim vreme.
Čarolija je bila razbijena.

I kad danas, nekoliko dana pre kraja svog lečenja, razmišljam o tome, kako je do toga
moglo da dođe, kad istražujem uzroke svog pada i svih tih sramnih događaja, onda je
 potrebno da pročitam samo neke stranice ovih beležaka, da bih jasno sagledao uzrok. Nije
tome bila kriva ni moja fantazija, ni moje sanjarije niti nedostatak morala i građanske
 psihologije, već naprotiv. Ja sam upravo bio isuviše moralan, isuviše razuman, isuviše
građanin! Stara, večna greška, koju sam sto puta počinio i zbog toga se gorko kajao, ponovo

 

mi se dogodila i ovoga puta. Hteo sam da se prilagodim normi, želeo sam da ispunim
zahteve, koje mi čak niko nije postavio, hteo sam da nešto budem ili odigram, ono što nisam
 ja. I to mi se jednom ponovo dogodilo, da sam i sebe i život preinačio.

Hteo sam da postanem nešto što nisam bio. Pa, kako? Od svog išijasa načinio sam
nešto posebno, igrao ulogu išijatičara, banjskog gosta, onog hotelskog gosta koji je
 pogodovao građanskoj okolini, umesto da ostanem ono što jesam. Imao sam kupatilo, kure
lečenja, okolinu, previše ozbiljno shvatao bolove udova, i u glavi zacrtao da ću okajavanjem
tog lečenja morati da ozdravim. Na putu pokore, kazne, licemerstva, putem kupanja i pranja,
lekara, bramanske čarolije, hteo sam da postignem ono što nas može stići na putu milosti.

Uvek mi se to dešavalo. I ova famozna banjska psihologija, koja me je oblivala
toplom vodom, isto tako je nepromišljeno delo. Pokušaj da se životom upravlja misaono. Niti
sam bio zastupnik filozofije išijatičara, kako sam u jednom trenutku zamislio, niti uopšte
 postoji takva filozofija. Ne postoji takođe ni mudrost pedesetogodišnjaka o kojoj sam u
 predgovoru fantazirao. Moguće je da je moje današnje mišljenje drugačije nego pre dvadeset
godina, ali moja osećanja i biće, moje želje i doživljavanja nisu drugačiji, nisu postali ni
 pametniji ni gluplji. Danas kao i tada mogu da budem čas dečak, čas stariji čovek, čas dve
godine star, čas hiljadu godina. I moji pokušaji da se prilagodim normiranom svetu, da igram
 pedesetogodišnjaka i išijatičara, ostaju isto tako bez rezultata kao i moj pokušaj da se putem
 psihologije pomirim sa išijasom i kupanjem.

Postoje dva puta za oslobađanje: put pravednosti za pravedne i put milosti za
grešnike. Ja, koji sam bio grešnik, ponovo sam počinio grešku, pokušajem da budem
 pravednik. Nikad mi to neće uspeti. A ono slatko mleko za pravednike za nas grešnike je
otrov, ono nas čini opakim. Sudbina mi je takva da moram stalno da pokušavam i činim ove
greške, kao što je moja sudbina i duhovnost, da ja, pesnik, uvek iznova moram da pokušavam
da svet savladam ne umetnošću već mišljenjem. Uvek nanovo činim široke, usamljene korake
i mučno mi je, pokušavam svesrdno razumom i uvek se sve završava patnjom i zabludelošću.
Ali uvek posle ove smrti dolazi novo rođenje, uvek me dotiče i milost, a patnja i zabludelost
nisu više loši; pogrešni koraci su bili dobrodošli, pad je bio ukusan, jer me je vratio nazad na
majčinsko srce, i nanovo mi omogućio doživljaj milosti.

Želeo bih da prestanem da samom sebi morališem, ne želim više da sebe optužujem
zbog pokušaja razuma i psihologije, zbog pokušaja lečenja, pada i očajanja ne želim više da
grdim niti da se kajem. Sve je to ispalo na dobro. Ponovo čujem božanski glas da je sve

 

dobro.

Kad se sad danas osvrnem u moju sobu broj 65, osećam se komično, naime, u mislima
osećam taj skori rastanak sa sobom kao rastanak sa domovinom, i rastanak mi već unapred
 pričinjava bol. Koliko puta sam za ovim stolom ispisivao svoju beležnicu, ponekad pun
radosti i osećanja, tu sam radio nešto što je bilo vredno, ponekad pun zlovolje i neverovanja, i
opet se predavao poslu, pokušaju da razumem i objasnim, ili barem da se pravilno ispovedim.
Koliko često sam u ovoj naslonjači čitao Žana Paula! Koliko polovina ili celih noći sam
 besano ležao u ovom udubljenju na krevetu, zadubljen u sebe, svađajući se sa sobom,
 pravdajući sebe, primajući sebe i svoju patnju kao zagonetnu sliku, čije će značenje i rešenje
morati jednom srećno da se okonča! Koliko pisama sam ovde dobio, i napisao, pisama od
nepoznatih ljudi i nepoznatim ljudima, kojima je bilo srodno moje biće što se ogledalo u
knjigama, koji su u pitanjima i spoznaji, u optužbi i ispovedanju tražili isto kao i onaj koji im
 je izgledao srodan, što sam i ja tražio u mojim priznanjima i pesništvu: jasnoću, utehu,
 pravdu, i nove radosti, novu nevinost, novu ljubav prema životu! Koliko misli, koliko
raspoloženja, koliko snova me je posetilo u ovoj maloj prostoriji! Ovde sam se u tmurna
umorna jutra pribirao da odem do kupališta, a u bolnim i ukočenim udovima predosećao smrt,
i pun strepnje čitao o prošlosti; ovde sam za vreme nekih lepih večeri ispredao svoje
fantazije, ili se borio sa Holanđaninom. Ovde sam, onog srećnog dana, mojoj dragoj pročitao
 predgovor o psihologiji, i video radost u njenim očima kad je čula ukazivanje počasti Žanu
Paulu, koga i ona veoma voli. I najzad, ipak je ovo vreme provedeno u banji, lečenje, krize,
gubljenje i ponovno nalaženje ravnoteže, za mene bio važan period.

A kakva je šteta tek bila što sam za svega tri do četiri nedelje zavoleo svoju hotelsku
sobu kao domovinu. Ali ostavimo to sada! Dovoljno je da tu sobu, hotel, Holanđanina, barem
danas prihvatim, volim i mogu da usvojim. Sad vidim da su moji banjski dani privedeni kraju
i da je ovde u banji veoma lepo. Verujem da bih ovde mogao da živim mesecima. Morao bih
 jednom to da učinim, da bih mnogo toga ispravio, što sam ovde zgrešio, sebi, razumu,
lečenju, mojim sobnim i trpezarijskim susedima. Zar nisam u vreme nekih pesimističkih dana
 posumnjao u ispravnost doktorovih uverenja, u vrednost nadanja, koje mi je on ulivao? Ne,
sve bih to tada ispravio. A šta, na primer, opravdava moju sablazan nad tajnom slikarskom
galerijom gospodina Keserlinga? Jesam li ja sudija? Zar i ja nemam nešto što volim a što ne
 bi svako odobrio? I zašto sam u onom moralnom gospodinu sa borom video samo egoistu,
građanina, i sudiju drugima? Mogao sam isto tako dobro od njega da napravim Rimljanina,
monumentalnog, stilizovanog, tragičnog junaka, koji propada usled sopstvene grubosti, pateći

 

zbog lične pravednosti, i tako dalje. Hiljade propusta bih ispravio, hiljade grehova i sebičnosti
okajao - tek kad ne bih stalno napuštao pokajnički put, bio bih ostavljen sudu milosti!

Kad se još jednom nagnem nad provalijom prošlih rđavih dana, vidim u dalekoj
dubini i slabo kako se ogleda jedna avetinjska slika: banjskog gosta Hesea, bledog i pustog
kako sedi pred ručkom, siroti momak bez radosti i fantazije, siv od nesanice, jednog okorelog
 bolesnog čoveka, koji nema svoj išijas, već je njime obuzet. Sa jezom sam se okrenuo,
radostan što je taj siroti momak sada mrtav i nikad ga više neću sresti. Neka počiva u miru!

Kad zapovesti iz Novog zaveta smatram izrekama kao izraze neobično dubokog
znanja o tajni naše duše, onda je to najmudrija, ikad izgovorena, kratka skupina svih životnih
veština, i pouka o sreći, ona rečenica „ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe”, što uostalom
stoji i u Starom zavetu. Čovek može da voli svoga bližnjega manje nego sebe - onda je on
egoista, kapitalista, buržuj, grabljivac. I čovek doduše može da sakuplja novac i da želi moć,
ali da nema istinski radosno srce, i zatvoren je za najnevinije i najlepše duševne radosti. Ili,
čovek može više voleti bližnjeg nego samog sebe - onda je on siroti đavo koji ima osećanje
manje vrednosti, pun želje da sve zavoli, a ipak da bude zlovoljan i neprijatelj samom sebi, i
živi u pećini gde se po danu sam zagreva. Naprotiv, ravnoteža između ljubavi i mogućnosti
da volimo bez ostatka, ova ljubav prema samom sebi, koja ni od koga nije ukradena, i ljubav
 prema drugome, koja sopstveno „ja” ipak ne prikraćuje i ne upravlja njime! Tajna svake
sreće, svih blaženstava sadržana je u ovoj reči! I ako čovek želi, može da se okrene indijskoj
strani i da tim rečima da značenje: Ljubi bližnjega jer je on ti sam!, jedno hrišćansko
ubeđenje „tat twam asi”. Ah, sve mudrosti su tako jednostavne, i nesumnjivo je to izgovoreno
već davno i mnogo puta i formulisano! Zašto nam ona pripada samo s vremena na vreme, kad
nam dobro ide, a ne uvek?

 

OSVRT

Ovu poslednju stranicu više ne pišem u banji. Nisam više tamo, sada sam ponovo u
svojoj pustari, napolju, sa glavom punom novih pokušaja i planova. Ponovo sam u svojoj
usamljenosti i ćeliji. Banjski gost Hese je, Bogu hvala, umro, i više nas se ne tiče. Umesto
njega sada je tu jedan sasvim drugačiji Hese, doduše isto tako čovek bolestan od išijasa, ali
on ima njega, odnosno on ima išijas a ne išijas njega.

Kad sam napustio banju, rastanak mi je, u suštini, pao veoma teško. Zavoleo sam
tamo isuviše raznovrsnih stvari i ljudi, koje sada moram da napustim, sobu, gostioničare,
drveće i rečnu obalu, lekara koji se, kad me je primio da se oprostimo, ponašao još jednom na
 pravi način, kune, Rezli, lepu pomoćnu konobaricu, Trudi i druge u kockarnici, lica i figure
 braće po patnji. Zdravo da je, prijateljska, uvek dobro raspoložena, uvek uslužna pomoćnica
na aparatu za dijatermiju! Zbogom gorostasu iz Holandije, i ti svetlokovrdžavi junače
Keserling!

Veoma je bio lep rastanak sa gostioničarem iz „Isceliteljskog dvora” - lečilišta.
Saslušao je moju zahvalnost sa smeškom, moju pohvalu njegovom domu, zatim me je upitao
kako je doktor zadovoljan mojim lečenjem i kad sam mu ispričao da me je veoma hvalio, i da
ima izgleda da budem potpuno izlečen, tako da sada mogu mirno da napustim banju, narastao
 je osmeh mog prijatelja gostioničara do prijatne prepredenosti, prijateljski mi je stavio ruku
na rame i rekao:

„Putujte zaista sa zadovoljstvom! Čestitam vam! Ali vidite, ja znam nešto što vi
možda ne znate: ponovo ćete doći!”

„Ponovo ću doći? U Baden?” upitao sam.
Glasno se nasmejao.
„Naravno. Svi se vraćaju, izlečeni ili neizlečeni, ali svaki se ponovo vrati. Sledećeg
 puta bićete već stalni gost.”

 

 Nisam zaboravio te oproštajne reči. Po svoj prilici bio je u pravu. Po svoj prilici ću
 jednom ponovo doći, možda i više puta. Ali nikad neću biti onaj isti, kao ovoga puta. Kupaću
se opet, elektriziraće me, ješću dobro, možda opet biti depresivan, i zlovoljan, piću i igraću,
ali će ipak sve biti drugačije, isto kao što je moj povratak kući, u divljinu, sada mnogo
drugačiji od svakog ranijeg. U pojedinostima sve će biti jednako, sve veoma slično, a u celini
sve drugačije i novo, druge zvezde će stajati s one strane. Jer život nije nikakva računica niti
matematička figura, već jedno čudo. Tako je bivalo čitavog mog života: sve se vraćalo, isti
tonovi, slične želje i radosti, slična iskušenja, uvek sam nanovo udarao glavom o iste ivice,
 borio se sa sličnim zmajevima, lovio slične leptiriće, uvek ponavljao iste konstelacije i stanja,
a ipak je to bila večno nova igra, uvek nanovo lepa, uvek opasna, uvek uzbudljiva. Hiljadu
 puta sam bio neobuzdan, hiljadu puta na smrt umoran, hiljadu puta detinjast, hiljadu puta star 
i hladan, i ništa nije dugo trajalo, sve se uvek vraćalo i nikad nije bilo isto kao ranije.
Jedinstvo, koje sam obožavao ispod sve te mnogostrukosti, nije nikakva dosadna, siva,
zamišljena, teoretska jedinstvenost. To je sam taj život, pun igre, bola, radosti. Predstavlja ga
igrom bog Šiva, a predstavljen je i na mnogim drugim slikama koje odbijaju da se pojave i
 porede. Svakog časa možeš da stupiš u njih i one ti pripadaju u svakom trenutku, tamo gde ne
 poznaješ prostor, vreme, znanje i neznanje, tamo gde odbacuješ konvencije, gde s ljubavlju
 pripadaš svim bogovima i predaješ im se, svim ljudima, svim svetovima, svim vekovima. U
tim trenucima doživljavaš jedinstvo i mnogostrukost istovremeno, vidiš kako Buda i Isus
 prolaze jedan pored drugog, razgovaraš sa Mojsijem, na ruci osećaš zrake sunca sa Cejlona, i
vidiš kako polovi zure u led. Od svog povratka iz banje deset puta sam bio tamo.

Dakle, nisam „ozdravio”. Bolje mi je, lekar je zadovoljan, ali nisam izlečen, ali se
može i to dogoditi, u svakom slučaju. Osim stvarnog poboljšanja, iz banje sam poneo i
osećanje manje srditosti zbog išijasa. Uviđam da mi pripada, da sam ga dobro zaslužio, kao i
sede vlasi u kosi, i nije mudro izbrisati ih kakvom čarolijom i skinuti. Podnosimo ih, jer 
 pomirenjem samo dobijamo!

I kad budem opet otišao u banju, drugačije ću silaziti do bazena sa toplom vodom,
drugačije živeti sa susedima, imaću druge brige i zabave, drugačije pisati na svojim listovima.
Ogrešiću se na sasvim nov način, i na novim putevima ponovo naći Boga. I uvek ću
 poverovati da sam ja onaj koji dela, misli, živi, a ipak ću znati da je to On.

Kad se sad vratim unazad i setim se onih nekoliko nedelja provedenih u banji, nastaje
u meni, kao kod svakog vraćanja jasna iluzija nadmoćnosti, razumevanja i proziranja, što se u
mladosti doživljava samo iznutra pri svakom novom životnom stepeniku. Vidim patnje svoga

 

„ja”, u najranijoj mladosti, telesne bolove i duševne muke, kako stoje iza mene, fatalna
situacija je prevaziđena, i onaj Hese koji se u banji tako komično ponašao, izgleda mi kao da
stoji daleko ispod današnjeg Hesea, pametnog, koji ga posmatra u toj nedavnoj prošlosti.
Vidim kako je taj banjski gost Hese preterano reagovao na smešne sitnice, prepoznajem
zanimljivu igru njegovih sputanosti i kompleksa i zaboravljam da su mi one sitnice izgledale
smešne samo zato jer više nisu aktuelne.

Ali, šta je veliko ili malo, važno ili nevažno? Psihijatar proglašava nekog čoveka
duševno bolesnim zato što sa žestinom i osetljivo reaguje na male smetnje, male
razdražljivosti, male uvrede svog samoosećanja, dok možda taj isti čovek podnosi patnje i
 potrese pribrano, a što većina podnosi veoma loše. Neki čovek važi za zdravog i normalnog,
kome dugo možeš stajati na prstima a da on to ne primeti, koji podnosi najbedniju muziku,
 bednu arhitekturu, nečist vazduh, i to ne tužeći se i bez teškoća, ali koji za stolom burno lupa,
i doziva đavola čim malo izgubi na kocki. U gostionicama sam često viđao i slušao ljude koji
su imali dobar poziv, koji su važili za normalne i dostojne poštovanja, kako zbog jedne
izgubljene igre, naročito kad bi mislili da je krivica što su izgubili do njihovog suigrača, kako
fanatično, grubo i prostački psuju i praskaju, da sam često osećao potrebu da tog nesrećnika
oteram kod najbližeg lekara. Postoji mnogo raznovrsnih merila koja mogu da važe za sve; ali
neka od njih, bilo ona naučna ili trenutnog javnog morala, nikad nisam uspevao da smatram
svetim.

A taj isti čovek, koji se smeje opisivanju sebe, banjskog gosta Hesea i smatra da je
ovaj momak komičan (u čemu je u pravu), bio bi veoma iznenađen kad bi jednu jedinu
njegovu sopstvenu misao detaljno opisao i analizirao, u odnosu na neke njegove svakodnevne
reakcije na spoljašnji svet. Isto kao što pod mikroskopom izgleda kao zvezdano nebo i ono
što je nevidljivo, ili mrsko, ili grudvica pogani, isto tako istinskoj psihologiji (koja ne postoji)
svaki i najmanji pokret neke duše pod njenim mikroskopom, pa bio on loš ili glup, ili
 pomeren, postaje sveta pobožna predstava, jer u njoj čovek ništa ne vidi kao primer koji je
 jednak odrazu onog najsvetijeg što poznajemo, odrazu života.

Bilo bi uobraženo kad bih rekao da su svi moji literarni pokušaji poslednjih nekoliko
godina samo pokušaji i ništa više, pokušaj opipavanja onih dalekih ciljeva, tanko, stalno
 predosećanje istinske psihologije, očima sveta, pod čijim pogledom ništa više nije malo, ni
mrsko ni glupo, ili loše, već je sve sveto i dostojno poštovanja. Na neki način je to tako.

I kad ja sada, rastajući se od ovih pisanija, obuhvatim jednim jedinim poslednjim

 

 pogledom celokupnost moje banjske epohe, ostaje nezadovoljstvo, žaoka, tuga. Ovu tugu ne
 prouzrokuju moje gluposti, nedostatak strpljenja, moja nervoza, moji brzi, okoreli sudovi,
moja ljudska nedovoljnost i greške, koje znam da su duboko uslovljene i neophodne. Ne,
moja tuga, osećanje praznine i bola pripadaju ovim skicama, ovim pokušajima, da jedan
majušni deo života prikažem što je moguće istinitije i tačnije. Moram da priznam da sam
žalostan i da se stidim, ne zbog svojih grehova i poroka već što je otkazala moja želja da
eksperimentišem jezički, jer je moj napor za literarnošću bio mali.

I to je jedna sasvim određena tačka u kojoj moje razočaranje hvata koren. Možda će
mi se posrećiti da ovo objasnim jednim poređenjem:

Da sam muzičar, mogao bih bez teškoća da napišem dvoglasnu melodiju, melodiju
koja bi se sastojala iz dve linije, iz dva reda tonova i nota, koji odgovaraju jedno drugom,
dopunjuju se, bore jedna sa drugom, uslovljavaju se, slivaju u svakom slučaju i svakom
trenutku, stoje na svakoj tački reda u najdubljem, najživljem odnosu, uzajamno delujući u
obostranom. I svako ko zna da čita note, mogao bi da pročita moju udvojenu melodiju, video
 bi i čuo u svakom tonu suprotni ton, brata, neprijatelja, antipoda. I sada, baš to, ta
dvoglasnost, i večno postojeća antiteza, tu udvojenu liniju, želeo bih da izrazim svojim
materijalom, rečima, i radim do besvesti, ali ne ide. Uvek nanovo pokušavam, a kad je u
mojim radovima ponešto napeto i deluje kao teret, to je posledica intenzivne muke oko nečeg
nemogućeg, te divlje borbe za nešto što je nedostižno. Želeo bih da nađem izraz za ovu
dvojnost, želeo bih da napišem odeljak i rečenice gde bi melodija i suprotna melodija bile
istovremeno vidljive, i tako svakom šarenilu odgovara jednobojnost, svakoj šali zbilja, koja
uvek stoji tu po strani. Jer za mene se život sastoji jedino iz fluktuacije između dva pola,
između onog tamo i onog ovamo, dva svetska osnovna stuba. Stalno bih želeo da sa
ushićenjem, ukazujem na blaženo šarenilo sveta, i isto tako stalno podsećam na to da ovoj
šarolikosti stoji kao osnova jedinstvo; stalno bih želeo da pokazujem da su lepo i ružno,
svetlo i tamno, greh i milost samo za trenutak u suprotnosti i da se stalno pretaču jedno u
drugo. Za mene su najveće reči čovečanstva onih nekoliko koje su ovu dvojnost izrazile
magičnim znacima, ono malo tajnovitih izreka i poređenja u kojima su velike svetske
 protivurečnosti, spoznate kao neophodnost i kao iluzija. Kinez Lao Ce napisao je više takvih
izreka, u kojima se oba životna pola izgleda dodiruju, a to traje samo dok sevne jedan
trenutak. Još plemenitije i jednostavnije, još srčanije, isto čudo je sa mnogim rečima načinio
Isus. Ne znam ništa potresnije na svetu od toga da jedna religija, jedno učenje, jedna duševna
škola, stolećima izgrađuje nauku o dobru i zlu, o pravdi i nepravdi, uvek suptilnije, strože,

 

 postavljajući sve veće zahteve na pravednosti i poslušnosti, da bi najzad na svom vrhu
završila magičnom spoznajom da je devedeset i devet pravednika manje pred Bogom od
samo jednog grešnika u trenutku preobraćenja!

Ali možda je to velika zabluda, da, moj greh, kad verujem da moram da služim objavi
ovih najviših slutnji. Možda se nesreća našeg današnjeg sveta sastoji u tome što se ta najviša
mudrost nudi na svakom sokaku, što se u svakoj državnoj crkvi pored vere u onostrano, kad
se propoveda o kesi sa novcem i nacionalnoj sujeti ili vera u Isusovo čudo, što se Novi zavet,
koji sadrži najskupocenije i najopasnije mudrosti, može kupiti u svakoj radnji a misionari ga
čak dele besplatno. Možda bi trebalo takve nečuvene, hladne i čak plašljive poglede i slutnje
koji stoje u nekim Isusovim rečima, brižljivo držati sakrivene i ograđene. Možda bi bilo
dobro i poželjno da neki čovek, da bi spoznao ove moćne reči, žrtvuje godine i svoj život kao
što bi to morao da učini za druge visoke vrednosti u životu. Ako je njemu tako (verujem da je
tako u nekim danima) onda će poslednji zabavni književnik postupiti bolje i tačnije nego onaj
koji se muči da nađe izraz koji će večno trajati.

To je moja dilema i moj problem. O tome se može mnogo šta reći, ali se ne može
razrešiti. Nikad mi neće poći za rukom da spojim oba životna pola, da napišem dvoglasne
životne melodije. Ipak ću slediti tamnu zapovest u sebi i stalno ću to pokušavati. To je opruga
koja pokreće moj satić.

 

Beleška o piscu

Herman Hese je rođen 2. jula 1877. u Kalv/Virtembergu, kao sin baltičko-nemačkog
misionara i ćerke virtemberškog indologa. Godine 1946. dobija Nobelovu nagradu za
književnost. Umro je 9. avgusta 1962. u Montanjoli kod Lugana.

 Njegove knjige, priče, romani, razmatranja, pesme, politički i kulturno-kritički spisi
štampani su u više od osamdeset miliona primeraka širom sveta i učinili ga najčitanijim
evropskim autorom dvadesetog veka u Americi i Japanu.

 Banjski gost  predstavlja najzabavniju Heseovu knjigu mada i najnepoznatiju. Ovi
zapisi o lečenju u Badenu „moja su najličnija i najozbiljnija knjiga, iza polušaljive fasade”,
 pisao je Hese u oktobru 1923, neposredno po završetku ovih beležaka. Tada se
četrdesetšestogodišnji Hese, zbog sve većih tegoba od gihta i išijasa, prvi put uputio u
švajcarsku banju Baden, gde iz dubine veće od sto metara izvire voda bogata hlorom i
natrijumom, sa temperaturom od 48 stepeni, koju je još Tacit hvalio. Ovi zapisi su se prvi put
 pojavili u časopisu „Neue Rundschau” S. Fišera, pola godine pre pojave Čarobnog brega
Tomasa Mana, a pod naslovom „Psychologia Balnearia” (Psihologija banja). Napisani su u
vremenu između pisanja Sidarte  i Stepskog vuka  i pripadaju Heseovim najvažnijim
autobiografskim spisima. Sećajući se vremena kad je čitao  Banjskog gosta, Tomas Man je
zapisao: „Među generacijom koja je stupila na scenu kad i ja, izabrao sam Hesea kao meni
najsrodnijeg i najdražeg i pratim njegov uspon sa simpatijama a koji jednako dobro crpi svoje
sadržaje iz raznolikosti kao i iz sličnosti. Ima njegovih stvari - kao što je  Banjski gost - koje
čitam i osećam kao da je moje delo.”

 

 

bojana888