Stephen.King .Uporiste I

dođe... a zaklona ne bude na udaljenosti koju bi mogli prevaliti pešice.
„Šta misliš, Stju, kad ćemo stići tamo?“
„Neće to biti tako skoro, stari moj. Ali približavamo se. I mislim da bi nam bolje bilo da sada malo odspavamo, zar ne?“
„Valjda.“
Stju ugasi svetlo.
Te noći je sanjao da su i Freni i grozno dete vuk umrli na porođaju. Čuo je kako Džordž Ričardson govori iz velike daljine: To je zbog gripa.

Nema više beba zahvaljujući gripu. Trudnoća znači smrt, upravo zbog gripa. Kokoška u svakom loncu i vuk u svakoj materici. Zbog gripa. Sa
svima nama je svršeno. Sa čovečanstvom je svršeno. Zahvaljujući gripu.

A sa neke manje udaljenosti, sve bliže i bliže, čulo se kako mračnjak zavija od smeha.

Na Badnji dan, započeli su deo puta koji će potrajati gotovo do Nove godine. Površina snega se skorila od hladnoće. Vetar je nosio
uskovitlane oblake ledenih kristala preko te kore i gomilao ih u praškaste dine čija je površina ličila na šaru riblju kost, a vozilo za sneg „džon dir“
lako se probijalo kroz njih. Nosili su naočari za sunce kako bi se zaštitili od snežnog slepila.

Kampovali su te Badnje večeri povrh snežne kore četrdeset kilometara istočno od Ejvona, nedaleko od Silvertorna. Sada su zašli u sam
prevoj Lavlend, a zakrčeni i pokopani Ajzenhauerov tunel ostao je negde ispod i istočno od njih. Dok su čekali da im se podgreje večera, Stju je
otkrio nešto neverovatno. Dokono seckajući sekirom snežnu koru i kopajući rukom po rastresitom prahu ispod nje, ugledao je plavi metal nadohvat
ruke ispod mesta na kom su sedeli. Umalo nije pokazao Tomu šta je pronašao, ali onda se predomislio. Pomisao na to da sede manje od pola
metra iznad saobraćajne gužve, manje od pola metra iznad ko zna koliko leševa, bila je uznemirujuća.

Kad se Tom probudio ujutro dvadeset petog u petnaest do sedam, video je da je Stju već ustao i da priprema doručak, što je bilo pomalo
čudno; Tom se gotovo uvek budio pre Stjua. Kotlić sa Kembelovom čorbom od povrća visio je nad vatrom i upravo je počeo da vri. Kodžak je to
posmatrao sa velikim oduševljenjem.

„Dobro jutro, Stju“, reče Tom dok je zakopčavao jaknu i izvlačio se iz vreće za spavanje i svog šatora. Strahovito mu se piškilo. „Dobro jutro“,
odgovori Stju nehajno. „I srećan Božić.“

„Božić?“ Tom ga pogleda i sasvim zaboravi na to koliko mu se piškilo. „Božić?“ ponovi on.
„Božično jutro.“ On pokaza palcem levo od Toma. „Nisam mogao bolje od ovoga.“
U snežnu koru bio je zabijen vrh smrče visok oko šezdeset centimetara. Bio je ukrašen kompletom srebrnih ledenica koje je Stju pronašao u
zadnjoj prostoriji prodavnice u Ejvonu.
„Jelka“, šapnu Tom sa strahopoštovanjem. „I pokloni. To su pokloni, Stju, zar ne?“
Na snegu pod jelkom bila su tri paketa, i svi su bili umotani u svetloplavi papir sa srebrnim svadbenim zvonima - u prodavnici nije bilo
božičnog ukrasnog papira, čak ni u zadnjoj spremištu. „Pokloni, nego šta“, reče Stju. „Za tebe. Od Deda Mraza, valjda.“ Tom pogleda Stjua
uvređeno. „Tom Kulen zna da Deda Mraz ne postoji! Svega mi, ne! Ti su pokloni od tebe!“ Najednom je izgledao ožalošćeno. „A ja tebi nisam ništa
spremio! Zaboravio sam... Nisam znao da je Božić... Glup sam! Glup!“ On stegnu pesnicu i udari se posred čela. Bio je na ivici suza.
Stju čučnu na snežnu koru kraj njega. „Tome“, reče on. „Ti si meni dao božični poklon unapred.“
„Ne, gospodine, nisam. Zaboravio sam. Tom Kulen je običan tupan, M-E-S-E-C, tako se piše tupan.“
„Ali jesi, znaš. Onaj najbolji od svih. Još sam živ. Ne bih to bio da nije bilo tebe.“
Tom ga pogleda sa nerazumevanjem.
„Da nisi naišao onomad, ja bih umro u onom suvom koritu zapadno od Grin Rivera. I da nije bilo tebe, Tome, umro bih od upale pluća, gripa ili
čega već ne, tamo, u hotelu Juta. Ne znam kako si izabrao odgovarajuće pilule... da li je za to bio zaslužan Nik, bog ili obična sreća, ali učinio si to.
Nema nikakvog smisla da sam sebe nazivaš tupanom. Da nije tebe bilo, nikada ne bih dočekao ovaj Božić. Dužnik sam ti.“
Tom reče: „Aman, nije to isto“, ali sav je sijao od zadovoljstva. „Jeste isto“, reče Stju ozbiljno.
„Pa...“
„Hajde, otvori poklone. Pogledaj šta ti je doneo. Sasvim sam siguran da sam mu čuo saonice usred noći. Izgleda da grip nije stigao do
Severnog pola.“
„Čuo si ga?“ Tom je pažljivo posmatrao Stjua kako bi video da li ga ovaj to zavitlava.
„Nešto sam čuo.“
Tom uze prvi paket i odvi ga obazrivo - bio je to fliper u providnoj plastici, nova sprava za kojom su svi klinci ludeli prethodnog Božića, zajedno
sa dvogodišnjim dugme baterijama. Tomu su se oči ozarile kad je to video. „Uključi ga“, reče Stju.
„Jok, hoću da vidim šta sam još dobio.“
Bila je tamo dukserica sa umornim skijašem koji se odmarao na krivim skijama i oslanjao o skijaške štapove.
„Piše: POPEO SAM SE NA PREVOJ LAVLEND“, reče mu Stju. „Još nismo to uradili, ali mislim da ćemo ubrzo završiti s tim.“ Tom smesta
skinu jaknu, obuče duks i potom ponovo navuče jaknu na sebe.
„Sjajno! Sjajno, Stju!“
U poslednjem, najmanjem paketu bio je jednostavan srebrni medaljon sa finim srebrnim lančićem. Tomu je on ličio na položeni broj 8. Podigao
je zbunjen i začuđen.
„Šta je to, Stju?“
„Grčki simbol. Sećam ga se od pre mnogo godina, iz jedne lekarske serije čiji je naziv bio ’Ben Kejsi’. To znači večnost, Tome. Zauvek.“ On
pruži ruku prema Tomu i uze ruku kojom je ovaj držao medaljon. „Mislim da ćemo možda uspeti da stignemo u Bolder, Tomi. Mislim da nam je od
početka bilo suđeno da stignemo tamo. Voleo bih da nosiš to oko vrata, ako ti ne smeta. I ako ti ikad bude nešto zatrebalo, pa se zapitaš kome da
se obratiš, pogledaj u to i seti se Stjuarta Redmana. U redu?“
„Večnost“, reče Tom dok je premetao medaljon. „Zauvek.“
On namaknu medaljon oko vrata.
„Upamtiću to“, reče. „Tom Kulen će upamtiti to.“
„Sranje! Umalo da zaboravim!“ Stju zavuče ruku u svoj šator i izvadi još jedan paket. „Srećan Božić, Kodžače! Daj samo da ti ja ovo otvorim.“
On skinu omot i izvadi kutiju „Hartsovih planinskih poslastica za pse“. Prosu pregršt po snegu i Kodžak ih brzo poklopa. Onda se vrati do Stjua,
mašući repom pun nade.
„Dobićeš još kasnije“, reče mu Stju i stavi kutiju u džep. „Neka ti maniri budu glavna stvar u svemu što radiš, kako bi to već stari ćelavac...
rekao.“ Čuo je koliko mu je glas postao promukao i osetio je da su mu oči zapekle suze. Najednom mu je nedostajao Glen, nedostajao mu je Leri,
nedostajao mu je Ralf i njegov zabačeni šešir. Najednom su mu nedostajali svi, svi oni koji su nestali, strašno su mu nedostajali. Majka Ebigejl je

rekla da će gacati po krvi pre nego što se sve ne završi i bila je u pravu. U dubini duše, Stju Redman ju je istovremeno i kleo i blagoslovio.
„Stju? Dobro si?“
„Da, Tomi, dobro sam.“ On iznenada snažno zagrli Toma i Tom mu uzvrati zagrljajem. „Srećan Božić, stari moj.“
Tom reče sa snebivanjem: „Smem li da otpevam nešto pre nego pođemo?“
„Naravski, ako to želiš.“
Stju je očekivao da to budu „Zvončići, zvončići“ ili „Deda Mraze, ne skreći sa staze“ otpevani bez sluha i dečjim atonalnim glasom. Ali ono što

je čuo bio je deo „Prvog Božića“ otpevan iznenađujuće prijatnim tenorom.
„Za prvi Božić“, rasuo se Tomov glas nad belom pustoši, praćen slabim, slatkim odjekom, „anđeli su rekli... sirotim čobanima na poljima... Na

poljima... dok su oni... čuvali ovce... u hladnoj zimskoj noći i mrklome mraku...“
Stju mu se pridružio u refrenu i glas mu nije bio tako lep kao Tomov, ali kombinacija je zvučala dobro, i stara lepa crkvena himna razlegla se

kroz duboku tišinu božičnog jutra kao u katedrali: „Božić, Božić, Božić, Božić... Hristse rodi u Izrailju...“
„To je jedini deo kog mogu da se setim“, reče Tom pomalo pokajnički kad su im glasovi utihnuli.
„Bilo je to sasvim dobro“, reče Stju. Opet je bio na ivici suza. Nije mu trebalo mnogo da se rasplače, a to bi Tima uznemirilo. On proguta suze.

„Treba da krenemo. Da ne traćimo svetlost dana.“
„Naravski.“ On pogleda Stjua, koji je rasklapao svoj šator. „Ovo je moj najbolji Božić do sada, Stju.“
„Drago mi je zbog toga, Tomi.“
I ubrzo zatim, ponovo su putovali na istok, pod jarkim i hladnim suncem Božića.

Ulogorili su se te noći blizu vrha prevoja Lavlend, gotovo tri hiljade i šeststo metara iznad mora. Spavali su sva trojica u jednom zaklonu pošto
je temperatura pala na trideset stepeni ispod nule. Vetar je beskrajno duvao, hladan kao naoštreno sečivo kuhinjskog noža, a u visokim senkama
stenja sa ludački raskošnim zvezdanim nebom zime koje je izgledalo dovoljno blizu da se dotakne, vukovi su zavijali. Činilo se da je svet džinovska
grobnica ispod njih, kako na istoku, tako i na zapadu.

Rano sledećeg jutra, pre prvog svetla, Kodžak ih je probudio lavežom. Stju je otpuzao ispred šatora, s puškom u ruci. Vukovi su im se prvi put
ukazali. Došli su sa svojih visija i posedali u nepravilnom krugu oko kampa, a sada više nisu zavijali, već su samo gledali. U očima im je bio duboki
zeleni odsjaj, i činilo se da se svi bezdušno cere.

Stju je ispalio šest hitaca nasumice i rasterao ih. Jedan je skočio visoko i sručio se na tle. Kodžak mu je pritrčao, onjušio ga, a onda podigao
nogu i pomokrio se na njega.

„Vukovi su još njegovi“, reče Tom. „I uvek će to biti.“
Tom je još izgledao kao da je u polusnu. Oči su mu bile omamljene, snene i sporo su reagovale. Stju najednom shvati šta je posredi: Tom je
ponovo zapao u ono jezivo stanje hipnoze.
„Tome... je li on mrtav? Znaš li to?“
„On nikada ne može umreti“, reče Tom. „U vukovima je, vala baš. U vranama. U zvečarki. U senci sove u ponoć i senci škorpiona u podne.
Gnezdi se naopako zajedno sa šišmišima. Slep je kao oni.“
„Hoće li se vratiti?“ upita Stju žurno. Oseti kako ga obuzima hladnoća.
Tom mu ne odgovori.
„Tomi...“
„Tom spava. Otišao je da vidi slona.“
„Tome, vidiš li Bolder?“
Napolju se oštra bela linija zore javljala na nebu spram iskrzanih, sterilnih planinskih vrhova.
„Da. Čekaju. Čekaju neki glas. Čekaju proleće. Sve je u Bolderu tiho.“
„Vidiš li Freni?“
Tomu se lice ozari. „Freni, da. Udebelila se. Mislim da treba da rodi bebu. Odsela je sa Lusi Svon. I Lusi će da rodi bebu. Ali Freni će da rodi
bebu prva. Samo što...“ Tomu se lice smrknu.
„Tome? Šta to?“
„Beba...“
„Šta je sa bebom?“
Tom se nesigurno obazre oko sebe. „Pucali smo u vukove, je l’ tako? Zar sam zaspao, Stju?“
Stju se osmehnu na silu. „Malčice, Tome.“
„Sanjao sam slona. Smešno, a?“
„Da.“ Šta je sa bebom? Šta je sa Fren?
Počeo je da podozreva da neće stići na vreme; da će se ono što je Tom video dogoditi pre njihovog dolaska.

Lepo vreme je prestalo tri dana pre Nove godine, pa su se zaustavili u gradu Kitredžu. Bili su sada dovoljno blizu Boldera da obojica budu
gorko razočarani kašnjenjem - čak je i Kodžak izgledao nelagodno i nemirno.

„Možemo li dalje, Stju?“ upita Tom s iščekivanjem.
„Ne znam“, reče Stju. „Nadam se. Da smo imali makar još dva dana lepog vremena, mislim da bi nam samo toliko trebalo. Do đavola!“ On
uzdahnu, pa slegnu ramenima. „Pa, možda neće mnogo gusto da pada.“
Ali ispostavilo se da je to bila najgora oluja te zime. Sneg je padao pet dana i gomilao se u nanosima koji su bili na pojedinim mestima visoki
tri i po, čak i četiri metra. Kad su sebi probili put napolje drugog januara i videli sunce koje je bilo ravno i malo kao bezbojni bakrenjak, svi orijentiri
su nestali. Najveći deo male gradske poslovne četvrti nije bio tek zatrpan već potpuno pokopan. Snežni nanosi i dine bile su izvajane vetrom u
neobuzdana, vijugava obličja. Mogli su da se nalaze i na nekoj drugoj planeti.
Nastavili su dalje, ali putovali su sporije nego ikad pre; pronalaženje puta se iz stalne gnjavaže pretvorilo u ozbiljan problem. Motorne saonice
su se neprestano zaglavljivale, pa su morali da ih oslobađaju iz snega. A drugog dana 1991. lavine su ponovo počele da se oglašavaju tutnjavom
teretnog voza.
Četvrtog januara su naišli na mesto gde se put broj 6 odvajao od petlje prema Goldenu, i mada nijedan od njih to nije znao - nije bilo ni snova
ni predskazanja - bio je to dan kada je Freni Goldsmit počela da se porađa.
„Dobro“, rekao je Stju kad su zastali na silaznoj rampi. „Makar više nećemo imati problema što se tiče pronalaženja puta. Probijen je kroz
tvrdo stenje. Ali imali smo đavolsku sreću što smo pronašli rampu.“
Bilo im je lako da se drže puta, premda to nije važilo za prolaz kroz tunele. U nekim slučajevima su morali da kopaju kroz rastresiti sneg kako

bi pronašli ulaze, dok su u drugim bili prisiljeni da se probijaju kroz utabane ostatke starih lavina. Motorne sanke su unutra rikale i nezadovoljno
treskale po golom drumu.

Još gore, u tunelima je bilo strašno - to su mogli da im kažu i Leri i Đubretarac. Bili su mračni kao rudarska okna izuzev snopa svetlosti iz
prednjeg fara motornih sanki, pošto su oba kraja bila zatrpana snegom. Unutra su se osećali kao da su zatvoreni u mračnom frižideru. Izlazak je bio
bolno spor, probijanje na drugom kraju svakog tunela bilo je građevinski poduhvat, i Stju se veoma plašio da će naići na tunel koji jednostavno
neće biti prohodan, koliko god oni budu stenjali, cimali i pomerali kola zaglavljena unutra s jednog mesta na drugo. Ako se to dogodi, moraće da
se okrenu i vrate na međudržavni auto-put. Tako će izgubiti najmanje nedelju dana. Nisu ni pomišljali na to da ostave vozilo za sneg; to bi za njih
bilo bolno samoubistvo.

A Bolder je bio tako izluđujuće blizu.
Sedmog januara, oko dva sata pošto su sebi prokopali put iz još jednog tunela, Tom je ustao na zadnjem delu vozila za sneg i pokazao. „Stju,
šta je to?“
Stju je bio umoran, nadrndan i nervozan. Prestao je da sanja, ali na neki perverzan način, to je bilo još strašnije nego kad su ga snovi pohodili.
„Nemoj da stojiš dok se krećemo, Tome, koliko puta treba to da ti kažem? Pašćeš unazad naglavačke u sneg i...“
„Da, ali šta je to? Liči na most. Zar smo negde sišli na reku, Stju?“ Stju pogleda, vide, oduze gas i stade.
„Šta je to?“ upita Tom zabrinuto.
„Nadvožnjak“, promrmlja Stju. „Ja... ne mogu da verujem...“
„Nadvožnjak? Nadvožnjak?“
Stju se okrenu i dograbi Toma za ramena. „To je nadvožnjak kod Goldena, Tome! Ono gore je put 119, put 119! Put za Bolder! Sad smo na
samo trideset kilometara od grada! Možda i manje!“ Tom konačno shvati. Zinu i komičan izraz na licu natera Stjua da se glasno nasmeje i potapše
ga po leđima. Sad više nije moglo da mu smeta čak ni neprekidno tupo tištanje u nozi.
„Zar smo stvarno tako blizu kuće, Stju?“
„Da, da, daaaaaaaa!“
Onda su počeli da se grle, igraju nespretno ukrug, padaju, podižu oblačiće snega, prekrivaju se njim. Kodžak ih je gledao, zapanjen... ali posle
nekoliko trenutaka, i on je počeo da skače unaokolo sa njima, laje i maše repom.
Te noći su se ulogorili u Goldenu, i rano sledećeg jutra nastavili putem 119 prema Bolderu. Ni jedan ni drugi nisu dobro spavali preko noći.
Stju nikada u životu nije osećao takvo iščekivanje... a sa njim i upornu i dosadnu zabrinutost zbog Freni i zbog bebe.
Oko jedan sat po podne, vozilo za sneg počelo je da štuca i da se trza. Stju ga ugasi i uze rezervnu kantu sa benzinom privezanu pored
Kodžakove male kabine. „O, zaboga!“ reče on, shvativši koliko je zastrašujuće laka.
„U čemu je stvar, Stju?“
„U meni! U meni je stvar. Znao sam da je ta popišana kanta prazna i zaboravio sam da je napunim. Valjda sam bio previše uzbuđen. Šta
kažeš, koliko sam glup, a?“
„Ostali smo bez benzina?“
Stju zavitla praznu kantu daleko od sebe. „Nego šta smo. Kako sam samo mogao da budem toliko glup?“
„Valjda si mislio na Freni. Šta ćemo sad, Stju?“
„Ići ćemo peške, ili ćemo makar pokušati. Trebaće ti vreća za spavanje. Podelićemo ove konzerve i staviti ih u vreće. Moraćemo da ostavimo
šatore. Zao mi je, Tome. Za ovo sam samo ja kriv.“
„Nema veze, Stju. Šta reče za šatore?“
„Mislim da je najbolje da ih ostavimo, stari moj.“
Tog dana nisu stigli u Bolder; umesto toga, ulogorili su se u suton, iscrpljeni od gacanja po rastresitom snegu koji je izgledao veoma lak, ali ih
je toliko usporavao da su bukvalno mileli. Te noći nije bilo vatre. Nisu imali drva pri ruci, i sva trojica su bili previše iscrpljeni da bi kopali i tragali.
Bili su okruženi visokim, talasastim snežnim dinama. Čak ni kad je pao mrak, na severnom horizontu nije bilo nikakvog sjaja, iako je Stju željno
tragao za njim.
Pojeli su hladnu večeru i Tom je nestao u svojoj vreći gde je istog trenutka zaspao ne rekavši čak ni laku noć. Stju je bio umoran, a povređena
noga užasno ga je bolela. Treba da budem srećan ako je nisam potpuno sredio, pomisli on.
Ali sutra uveče će biti u Bolderu i spavaće u pravim krevetima - u to je bio siguran.
Uznemirujuća misao pala mu je na pamet dok se uvlačio u vreću za spavanje. Doći će u Bolder i videti da je prazan - prazan kao što je bio
Grand Džankšen, Ejvon i Kitredž. Prazne kuće, prazne prodavnice, zgrade sa krovovima urušenim pod težinom snega. Ulice pune nanosa. Bez
ikakvog zvuka osim kapanja snega koji se topi prilikom nekog od povremenih otkravljenja - čitao je u biblioteci da nije bilo nečuveno za Bolder da
se temperatura naglo digne na dvadeset stepeni usred zime. Ali tamo neće biti nikoga i svi će iščeznuti kao ljudi u snu kad se probudiš. Zato što
na svetu više nije ostao niko osim Stjua Redmana i Toma Kulena.
Iako je ta pomisao bila luda, nije mogao da je se otrese. Izvukao se iz vreće za spavanje i ponovo pogledao na sever, u nadi da će na
horizontu primetiti onu slabu svetlost koja se vidi kad u tom smeru nedaleko postoji ljudska zajednica. Svakako bi trebalo da bude u stanju da vidi
nešto. Pokušao je da se seti koliko je ljudi po Glenovoj proceni trebalo da stigne u Slobodnu zonu pre nego što sneg ne spreči putovanja. Nije
mogao da se seti tog broja. Osam hiljada? Je li toliko bilo? Osam hiljada ljudi nije bilo mnogo; oni ne bi stvarali preterano jako svetlo, sve i da je
snabdevanje strujom u potpunosti osposobljeno. Možda...
Možda bi trebalo da malo odspavaš i zaboraviš na sve te gluposti. Sutra se brini za sutra.
Legao je, i posle još nekoliko minuta prevrtanja i bacakanja, surova iscrpljenost došla je po svoje. Zaspao je. I sanjao da je u Bolderu, u
letnjem Bolderu gde su svi travnjaci bili žuti i mrtvi od vrućine i nedostatka vode. Čula su se samo otključana vrata koja su lupkala zanjihana
lahorom. Svi su otišli. Nije bilo čak ni Toma.
Freni!, povikao je, ali odgovorio mu je samo vetar i zvuk tih vrata koja su sporo lupkala, zanjihana tamo-amo.

***
Oko dva sata sutradan, uspeli su da prevale još nekoliko kilometara. Smenjivali su se prteći stazu. Stju je počeo da pomišlja kako će na putu
provesti još jedan dan. On ih je zapravo usporavao. Noga je počela da mu se koči. Još malo pa ću da bauljam, pomislio je. Tom je zatim sasvim
preuzeo na sebe zadatak probijanja puta. Kad su zastali da pojedu svoj hladan ručak iz konzervi, Stju pomisli kako uopšte nije video Freni sa
velikim stomakom. Možda još ima šanse za to. Ali nije verovao da će biti tako. Bio je sve uvereniji da se to dogodilo bez njega... kakav god ishod
bio.
Sada, jedan sat pošto su dovršili ručak, još je bio toliko zaokupljen mislima da umalo nije naleteo na Toma, koji je stao.
„U čemu je stvar?“ upita on, protrljavši nogu.
„Vidi put“, reče Tom i Stju pohita oko njega da pogleda.

Posle dugačke pauze ispunjenje čuđenjem, Stju reče: „Bog te mazo.“ Stajali su na vrhu snežnog nasipa visokog gotovo tri metra. Skoreni sneg
se spuštao u strmom nagibu dole do golog druma, a desno je stajala tabla na kojoj je jednostavno pisalo: GRANICE ATARA BOLDER.

Stju poče da se smeje. Sede na sneg i zacereka se, okrenuvši lice prema nebu, ne mareći za Tomov zbunjeni pogled. Konačno, on reče:
„Čistili su puteve. Vidiš? Uspeli smo, Tome! Uspeli smo! Kodžače! Dođi ovamo!“

Stju je rasuo ostatak slatkiša za pse po snežnom nasipu i Kodžak ih je poklopao dok je Stju pušio, a Tom gledao u drum koji je nicao iz
kilometara i kilometara netaknutog snega kao prikaza nekog ludaka.

„Opet smo u Bolderu“, promrmlja Tom tiho. „Stvarno. G-R-A-N-I-C-E-A-T-A-R-A, tako se piše Bolder, svega mi.“
Stju ga potapša po ramenu i baci cigaretu. „Hajde, Tomi. Idemo kući.“

***
Oko četiri, ponovo je počeo da pada sneg. Do šest po podne, pao je mrak i crni asfalt druma postao je avetinjski beo pod njihovim nogama.
Stju je sada gadno šepao, gotovo posrtao. Tom ga je jednom pitao da li želi da se odmori, a Stju je samo odmahnuo glavom.
Oko osam, sneg je već padao gusto i obilno. Jednom ili dvaput, izgubili su orijentaciju i naleteli na snežne nasipe kraj puta pre nego što su se
vratili u pravi smer. Podloga pod njihovim nogama postala je klizava. Tom je pao dvaput, a onda, oko osam i petnaest, Stju je pao na povređenu
nogu. Morao je da stegne zube kako bi zadržao stenjanje u grlu. Tom je pohitao da mu pomogne da ustane.
„Dobro sam“, reče Stju i uspe da se osovi na noge.
Dvadeset minuta kasnije, neki mladi, nervozni glas zadrhtao je iz mraka i naterao ih da se ukopaju u mestu:
„K-ko to i-ide?“
Kodžak zareža i dlaka mu se nakostreši oko vrata. Tom zasopta. I taman čujno usred neprestanog zavijanja vetra, Stju začu zvuk od kojeg ga
prože užas: škljocanje zatvarača puške povučenog unazad da ubaci metak u cev.
Stražari. Postavili su stražare. Baš smešno, da pređemo toliki put i da nas ubije neki stražar ispred tržnog centra. Baš smešno. Tome bi
čak i Rendal Fleg mogao da se nasmeje.
„Stju Redman!“ viknu on u mrak. „Ovde Stju Redman!“ On proguta knedlu i začu glasno škljocanje u grlu. „Ko je to tamo?“
Glupost. To sigurno nije neko koga poznaješ...
Ali glas koji je dopro do njih zvučao mu je poznato. „Stju? Stju Redman?“
„Tom Kulen je sa mnom... pobogu, ne pucaj!“
„Je li to neki trik?“ Zvučalo je to kao da čovek tamo naglas razmišlja.
„Nije trik! Tome, reci nešto.“
„Zdravo živo“, reče Tom poslušno.
Nastade stanka. Sneg je šibao i hučao oko njih. Tada stražar (da, taj glas mu jeste bio poznat) doviknu: „Stju je imao sliku na zidu u starom
stanu. Šta je bilo na toj slici?“
Stju mahnito pretraži po sećanju. Neprekidno je čuo zvuk povlačenja zatvarača puške i smetao mu da misli. On pomisli: Bože, stojim usred
mećave i pokušavam da se setim kakvu sam sliku imao na zidu u stanu - u starom stanu, tako je rekao. Fren se sigurno uselila kod Lusi. Lusi
se šegačila na račun te slike i pričala kako Džon Vejn čeka te Indijance taman tamo gde ne možeš da ga vidiš...
„Frederik Remington!“ Dreknuo je to iz sveg glasa. „Slika se zove Na ratnoj stazi!“
„Stju!“ doviknu stražar. Crno obličje se stvori iz snega, saplićući se i klizeći dok je trčalo prema njima. „Ne mogu da verujem...“ Tad se on nađe
pred njima i Stju vide da je to Bili Garinger, koji im je prošlog leta pravio toliko problema nesmotrenom vožnjom.
„Stju! Tome! I Kodžak je tu, zaboga! A gde su Glen Bejtmen i Leri? Gde je Ralf?“
Stju sporo odmahnu glavom. „Ne znam. Bili, moramo se skloniti sa hladnoće. Smrzavamo se.“
„Naravski, supermarket je odmah niz ulicu. Zvaću Norma Keloga... Harija Danbartona... Dika Elisa... ma, jebi ga, probudiću ceo grad! Ovo je
sjajno! Ne mogu da verujem!“
„Bili...“
Bili se ponovo okrenu prema njima i Stju dohrama do njega. „Bili, Fren je trebalo da se porodi...“
Bili se najednom ukoči. A onda šapnu: „O, sranje, zaboravio sam na to.“
„Porodila se?“
„Džordž. Džordž Ričardson može to da ti kaže, Stju. Ili Den Letrop. On nam je novi doktor, stigao je oko četiri nedelje po vašem odlasku,
nekad je lečio uho, grlo i nos, ali prilično je dob...“ Stju žustro prodrma Bilija, prekinuvši njegovo gotovo mahnito blebetanje.
„U čemu je stvar?“ upita Tom. „Zar nešto nije u redu s Freni?“
„Kaži mi, Bili“, reče Stju. „Molim te.“
„Fren je dobro“, reče Bili. „S njom će sve biti u redu.“
„Tako si čuo?“
„Ne, video sam je. Toni Donahju i ja otišli smo zajedno kod nje sa cvećem iz staklenika. Staklenik je Tonijev projekt, i tamo mu raste stvarno
svašta, ne samo cveće. Ona je i dalje u bolnici samo zato što je morala da se porodi, kako se ono zvaše, operacijom...“
„Carskim rezom?“
„Da, tako je, pošto je beba bila okrenuta naopako. Ali nije bilo frke. Otišli smo kod nje tri dana pošto se porodila, bio je tada sedmi januar,
znači prekjuče. Odneli smo joj ruže. Mislili smo da bi joj dobro došlo da se malo razveseli pošto je...“
„Beba umrla?“ upita Stju tupo.
„Nije umrla“, reče Bilo, pa nadoda sa velikim snebivanjem: „Još nije.
Stju najednom oseti da se nalazi negde daleko, da hrli u prazninu. Začu smeh... i zavijanje vukova...
Bili reče brzo, sav očajan: „Beba ima grip. Ima Kapetana Tripsa. To je kraj za sve nas, tako ljudi govore. Freni je četvrtog januara rodila
dečaka teškog tri i po kile, i najpre je bio sasvim zdrav tako da su se svi u zoni napili, Dik Elis je rekao da je to bilo kao Dan pobede u Evropi i Dan
pobede nad Japanom spojeni u jedan, a onda je šestog... mali prosto zakačio virus. Jeste, čoveče“, reče Bili i glas poče da mu se prelama i
prekida. „Zakačio ga je, o sranje, ovo ti i nije neka dobrodošlica, jebote ne znaš koliko mi je žao, Stju...“
Stju pruži ruku, pronađe Bilijevo rame i privuče ga bliže.
„Isprva su svi govorili kako bi mogao da ozdravi, kako je možda posredi običan grip... ili bronhitis... možda šarlah... ali doktori kažu kako
novorođenčad gotovo nikad ne zakače takve stvari. Pošto su ona, kao, prirodno imuna, zato što su tako mala. A i Džordž i Den... imali su pune
ruke posla prošle godine sa supergripom...“
„Tako da bi teško mogli da pogreše“, dovrši Stju umesto njega.
„Da“, šapnu Bili. „Tako je.“
„Koje sranje“, promrmlja Stju. Okrenu se od Bilija i ponovo zahrama ulicom.

„Stju, kuda ćeš?“
„U bolnicu“, reče Stju. „Kod moje žene.“

74.

Fren je ležala budna, i lampa za čitanje bila joj je uključena. Lampa je bacala krug jakog svetla na levu stranu čistog belog prekrivača. U
središtu svetla, licem nadole, ležala je neka knjiga Agate Kristi. Ona je bila budna, ali je polako tonula u san, u onom stanju kada se sećanja
čarobno izoštre pre nego počnu da se pretvaraju u snove. Spremala se da sahrani oca. Nije joj bilo važno šta će se dogoditi posle toga, ali
smerala je da se iščupa iz stanja šoka dovoljno da to završi. Bio je to čin ljubavi. Kad je to bilo gotovo, isekla je sebi komad pite od raventa i
jagoda. Taj komad će biti velik, sočan i veoma, veoma gorak.

Marsi je navratila pre pola sata da je obiđe i Fren ju je upitala: „Je li Piter umro?“ I još dok je izgovarala te reći, vreme kao da se preklopilo
tako da nije bila sigurna misli li na Pitera bebu, ili na Pitera - bebinog dedu, koji je sada bio pokojni.

„Ššššš, dobro je on“, rekla je Marsi, ali Freni je u Marsinim očima videla iskreniji odgovor. Beba koju je napravila zajedno sa Džesom
Rajderom upravo je umirala negde iza četiri staklena zida. Možda će Lusina beba biti bolje sreće; oba njena roditelja bila su imuna na Kapetana
Tripsa. Zona je sada otpisala Pitera i sve njene kolektivne nade bile su usmerene na žene koje su začele posle 1. jula prošle godine. Bilo je to
surovo, ali opet sasvim razumljivo.

Misli su joj vrludale, krstarile negde duboko duž granica snova, nadletale teren njene prošlosti i pejzaže njenog srca. Mislila je na majčin salon
u kom su se godišnja doba smenjivala u razdoblju suše. Mislila je na Stjuove oči, na trenutak kada je prvi put ugledala svoju bebu, Pitera Goldsmit-
Redmana. Sanjala je da je Stju sa njom, u njenoj sobi.

„Fren?“
Ništa se nije dogodilo onako kako je trebalo. Ispostavilo se da su sve nade bile lažne, jednako lažne kao one automatske životinje u
Diznilendu, obična gomila mehanizama, prevara, lažna zora, lažna trudnoća...
„Hej, Freni.“
U snu je videla da se Stju vratio. Stajao je na vratima njene sobe, u džinovskoj krznenoj jakni. Još jedna prevara. Ali videla je da Stju iz sna ima
bradu. Zar to nije bilo čudno?
Počela je da se pita je li to zaista san kad je videla da Tom Kulen stoji iza njega. I... zar je to Kodžak sedeo kraj Stjuove noge?
Ruka joj je najednom poletela do obraza i snažno je uštinula, tako da joj je levo oko zasuzilo. Ništa se nije promenilo.
„Stju?“ šapnu ona. „O moj bože, zar je to Stju?“
Lice mu je bilo veoma osunčano izuzev kože oko očiju, koja je možda bila prekrivena naočarima za sunce. Takve pojedinosti obično ne
primećuješ u snu...
Ona se ponovo uštinu.
„Ja sam“, reče Stju dok je ulazio u sobu. „Smiri se, ljubavi.“ Tako je teško hramao da je gotovo posrtao. „Freni, vratio sam se kući.“
„Stju!“ uskliknu ona. „Jesi li to stvarno ti? Ako jesi, dođi ovamo!“
On joj tada priđe i zagrli je.

75.

Stju je sedeo na stolici privučenoj kraj Freninog kreveta kada su u sobu ušli Džordž Ričardson i Den Letrop. Fren je smesta dograbila Stjuovu
šaku i stegnula je čvrsto, gotovo bolno. Lice joj je bilo kruto i napeto i Stju je načas video kako će ona izgledati kada ostari; načas je ličila na Majku
Ebigejl.

„Stju“, reče Džordž. „Čuo sam da si se vratio. To je pravo čudo. Nemaš predstavu o tome koliko mi je drago što te vidim. Koliko nam je svima
drago.“

Džordž se rukova s njim, a onda mu predstavi Dena Letropa.
Den reče: „Čuli smo da je došlo do eksplozije u Las Vegasu. Zar si je ti zaista video?“
„Jesam.“
„Ljudi ovde misle kako je to izgleda bila nuklearna eksplozija. Je li to tačno?“
„Jeste.“
Džordž je na to klimnuo glavom, a onda kao da je prestao o tome da razmišlja i okrenuo se prema Fren.
„Kako se osećaš?“
„Dobro. Drago mi je što se moj čovek vratio. Šta je s bebom?“ „U stvari“, reče Letrop, „zbog toga smo i došli.“
Fren klimnu glavom. „Umrla je?“
Džordž i Den se zgledaše. „Freni, hoću da me pažljivo saslušaš i probaš da ne shvatiš pogrešno ono što ti budem rekao...“
Lako, suzbijajući histeriju, Fren reče: „Ako je mrtva, samo mi to recite!“
„Fren“, reče Stju.
„Izgleda da se Piter oporavlja“, reče Den Letrop blago.
Za trenutak u sobi zavlada potpuna, preneražena tišina. Fren se, lica bledog i ovalnog ispod guste rasute kestenjaste kose na jastuku, zagleda
u Dena odozdo kao da je ovaj iznenada počeo da recituje nekakvu ludačku pesmicu. Neko - Lori Konstebl ili Marsi Sprus - pogleda u prostoriju, a
onda produži dalje. Bio je to trenutak koji Stju nikada neće zaboraviti.
„Šta?“ šapnu Fren konačno.
Džordž reče: „Ne smeš previše da se nadaš.“
„Kazao si... oporavlja se“, reče Fren. Lice joj je bilo potpuno zapanjeno. Sve do tog trenutka nije ni shvatala koliko se pomirila sa tim da će joj
beba umreti.
Džordž reče: „I Den i ja smo za vreme epidemije videli hiljade slučajeva, Fren... primećuješ da ne koristim termin ’lečili’ pošto ne verujem da je
ijedan od nas ikada izmenio tok bolesti makar za jotu, kod bilo kog pacijenta. Pošteno zborim, Dene?“
„Da.“
Ona zahtevna bora koju je Stju prvi put primetio u Nju Hempširu nekoliko sati posle njihovog prvog susreta sada se pojavila na Freninom čelu.
„Zaboga, hoćeš li više preći na stvar?“
„Pokušavam, ali moram biti obazriv pa ću stoga i biti obazriv“, reče Džordž. „Sada razgovaramo o životu tvog sina, i neću dozvoliti da me
požuruješ. Hoću da shvatiš kako razmišljamo. Sada mislimo da je Kapetan Trips bio grip sa promenljivim antigenom. E sad, sve vrste gripa -
starog gripa - imale su različiti antigen; zato su se i vraćale posle dve ili tri godine uprkos vakcinaciji. Došlo bi do epidemije gripa tipa A,
hongkonškog gripa zapravo, pa bi dobila vakcinu za njega, da bi se posle dve godine pojavio soj tipa B i ti bi se onda razbolela ukoliko ne bi
primila drugačiju vakcinu.“
„Ali bi ponovo ozdravila“, upade Den, „zato što bi ti na kraju telo proizvelo sopstvena antitela. Telo ti se menja kako bi moglo da izađe na kraj
sa gripom. Kod Kapetana Tripsa, sam grip se menjao svaki put kad ti telo zauzme odbrambeni položaj. U tom smislu je bio sličniji virusu side nego
običnim vrstama gripa na koja su se naša tela navikla. I kao kod side, on se samo menjao iz oblika u oblik sve dok ne iznuri telo do kraja.
Posledica je, neumitno, bila smrt.“
„Zašto onda mi to nismo zakačili?“ upita Stju.
Džordž reče: „Ne znamo. Ne verujem da ćemo ikada to saznati. Možemo biti sigurni samo u to da se oni imuni nisu razbolevali i potom
savladavali bolest; njih bolest nikada nije ni zahvatila. I to nas ponovo vraća Piteru. Dene?“
„Da. Ključna stvar za Kapetana Tripsa jeste to da se činilo da ljudi gotovo ozdrave, ali nikada sasvim. E sad, ova beba, Piter, razbolela se
četrdeset osam sati posle rođenja. Nema nikakve sumnje da je to bio Kapetan Trips - simptomi su bili klasični. Ali one diskoloracije ispod linije
vilice, koje smo i Džordž i ja povezali sa četvrtim i smrtonosnim stadijumom supergripa - kod Pitera se nikada nisu pojavile. S druge strane,
njegovi periodi remisije bili su sve duži i duži.“
„Ne razumem“, reče Fren, zbunjena. „Šta...“
„Kad god se grip promeni, i Piter se menja zajedno sa njim“, reče Džordž. „Još postoji tehnička mogućnost da mu se bolest vrati, ali on nikada
nije zapao u završnu, kritičnu fazu. Izgleda da on iznuruje virus.“
Za tren zavlada potpuna tišina.
Den reče: „Ti si polovinu imuniteta prenela na svoje dete, Fren. Ono se razbolelo, ali mislimo da je sada sposobno da bolest savlada. Naša
teorija glasi da su blizanci gospođe Ventvort imali istu šansu za to, ali okolnosti su bile daleko nepovoljnije za njih - i smatramo i dalje da verovatno
nisu umrli od supergripa već od komplikacija koje je supergrip izazvao. Znam da je ta razlika veoma mala, ali mogla bi biti ključna.“
„A druge žene zatrudnele sa muškarcima koji nisu bili imuni?“ upita Stju.
„Mislimo da će one morati da posmatraju kako se njihove bebe isto tako bolno bore“, reče Džordž, „i neka deca će možda umreti -i Piterov
život je neko vreme visio o koncu, a ko zna, to se možda i ponovi. Ali vrlo brzo ćemo doći do toga da svi fetusi u Slobodnoj zoni - svi fetusi na svetu
- budu začeti od dva imuna roditelja. I mada nije u redu nagađati, bio bih spreman da se opkladim da ćemo, kad se to bude dogodilo, pobediti. U
međuvremenu, veoma pažljivo ćemo pratiti Pitera.“
„I nećemo ga pratiti sami, ako je to za nekakvu dodatnu utehu“, nadoda Den. „U sasvim stvarnom smislu, Piter sada pripada celoj Slobodnoj
zoni.“
Fren šapnu: „Samo želim da živi zato što je moj i zato što ga volim.“ Ona pogleda u Stjua. „I on mi je veza sa starim svetom. Više liči na Džesa
nego na mene, i drago mi je zbog toga. Čini mi se da tako treba. Razumeš li to, ljubavi?“
Stju klimnu glavom, i pade mu na pamet čudna misao - koliko bi samo voleo da sedne sa Hepom, Normom Bruetom i Vikom Palfrijem, pije
pivo s njima i gleda kako Vik zavija jednu od onih svojih smrdljivih domaćih cigareta, pa da im ispriča kako se sve završilo. Oduvek su ga zvali
Ćutljivi Stju; stari Stju, govorili su, ne bi rekao ni „govno“ sve da su mu usta puna toga. Ali on bi im pričao toliko da bi im uši pootpadale. Pričao bi

dan i noć. On naslepo dohvati Freninu ruku i oseti da su mu suze zapekle oči.
„Moramo u vizitu“, reče Džordž i ustade, „ali pratićemo Pitera pažljivo, Fren. Bićeš sigurna kada i mi budemo sigurni.“
„Kad bih mogla da ga podojim? Ako... ako on ne...?“
„Za nedelju dana“, reče Den.
„Tek tada!“
„Za sve nas će to biti dugo čekanje. Imamo u zoni šezdeset jednu trudnicu, a devet ih je začelo pre supergripa. Njima će to čekanje pasti

naročito teško. Stju? Drago mi je što smo se upoznali.“ Den pruži ruku i Stju se rukova s njim. Lekar izađe brzo, kao neko koga čeka neodložan
posao i on jedva čeka da ga obavi.

Džordž se rukova sa Stjuom i reče: „Vidimo se najkasnije sutra po podne, a? Samo kaži Lori kad ti odgovara.“
„Zbog čega?“
„Zbog noge“, reče Džordž. „Gadno boli, zar ne?“
„Nije toliko strašno.“
„Stju?“ reče Freni, uspravivši se. „Šta to nije u redu s tvojom nogom?“
„Slomljena je, loše zarasla, bila izložena prevelikom opterećenju“, reče Džordž. „Gadno. Ali može se srediti.“
„Pa...“ reče Stju.
„Ništa pa! Da vidim, Stjuarte!“ Ona zahtevna bora vratila joj se na čelo.
„Kasnije“, reče Stju.
Džordž ustade. „Svrati do Lori, u redu?“
„Uradiće to“, reče Freni.
Stju se isceri. „Hoću. Kad gazdarica tako kaže.“
„Stvarno je sjajno što si se vratio“, reče Džordž. Hiljadu pitanja kao da je čekalo tik iza njegovih usana. Malo je zavrteo glavom i onda izašao,
zatvorivši čvrsto vrata za sobom.
„Da vidim kako hodaš“, reče Freni. Zahtevna bora još joj je nabirala čelo.
„Hej, Freni...“
„Hajde, da vidim kako hodaš.“
On načini nekoliko koraka pred njom. Bilo je to donekle nalik na hod mornara po zaljuljanoj palubi. Kad se ponovo okrenuo prema njoj, ona je
plakala.
„O, Freni, nemoj da plačeš, ljubavi.“
„Moram“, reče ona i prekri lice rukama.
On sede kraj nje i ukloni joj ruke. „Ne. Ne, ne smeš.“
Ona ga pogleda otvoreno, dok su joj suze još lile iz očiju. „Toliko je ljudi izginulo... Harold, Nik, Suzan... a šta je s Lerijem? Šta je s Glenom i
Ralfom?“
„Ne znam.“
„Šta li će samo reći Lusi? Ona će doći ovamo za jedan sat. Dolazi svaki dan, a i sama je u četvrtom mesecu trudnoće. Stju, kad te bude
pitala...“
„Oni su tamo izginuli“, reče Stju, kao da se obraća sebi, a ne njoj. „Tako bar ja mislim. Tako znam, u dubini duše.“
„Nemoj tako da pričaš“, preklinjala ga je Fren. „Ne kad Lusi dođe ovamo. Tako ćeš joj samo slomiti srce.“
„Mislim da su oni bili žrtvovani. Bog uvek traži žrtve. Ruke su mu krvave. Zašto? Ne znam. Ja nisam mnogo pametan. Možda smo sve to sami
navukli na sebe. Siguran sam samo da je ta bomba eksplodirala tamo, a ne ovde, i da smo neko vreme bezbedni. Zakratko.“
„Flega nema više? Zaista ga nema?“
„Ne znam. Mislim... moraćemo da pazimo da se ne pojavi. A u nekom trenutku, neko će pronaći mesto gde su pravili bacile kao što je bio
Kapetan Trips, zatrpati ga zemljom, posoliti tle i pomoliti se tamo. Pomoliti se za sve nas.“

Mnogo kasnije te večeri, malo pre ponoći, Stju je gurao Fren u invalidskim kolicima tihim bolničkim hodnikom. Lori Konstebl je hodala sa
njima, a Fran se postarala da Stju ne izostane sa zakazanog pregleda.

„Izgleda da je pre tebi mesto u tim invalidskim kolicima, Stju Redmane“, reče Lori.
„Trenutno mi uopšte ne smeta“, reče Stju.
Došli su do velikog staklenog prozora kroz koji se videla prostorija ofarbana u plavo i ružičasto. Velika vrteška za bebe visila je sa tavanice.
Samo je jedna kolevka u prvom redu bila zauzeta.
Stju se zagleda tamo, opčinjen.
GOLDSMIT-REDMAN, PITER, pisalo je na kartici ispred kolevke. MUŠKO. T.P. 3,5 KG. M. FRENSIS GOLDSMIT, SOBA 209 O. DŽESI
RAJDER (POK.)
Piter je plakao.
Ručice su mu bile stegnute u pesnice. Lice mu je bilo crveno. Na glavi je imao neverovatnu ćubu tamne crne kose. Oči su mu bile plave i činilo
se da gledaju pravo u Stjuove oči, kao da ga optužuju za to da je on zaslužan za sve njegove muke.
Čelo mu je bilo nabrano oko duboke vertikalne linije... zahtevne bore.
Freni je ponovo plakala.
„Freni, šta je sad?“
„Sve te prazne kolevke“, reče ona, i glas joj se pretvori u jecaj. „Eto šta je. On je tamo sasvim sam. Nije ni čudo da plače, Stju, sasvim je sam.
Sve te prazne kolevke, bože moj...“
„Neće još zadugo biti sam“, reče Stju i zagrli je. „A izgleda mi da će sasvim lepo da se izvuče. Slažeš li se sa mnom, Lori?“
Ali Lori ih je ostavila nasamo ispred prozora sale za bebe.
Zgrčivši lice od bola u nozi, Stju je kleknuo kraj Freni i stegnuo je nespretno, pa su se zagledali u Pitera u zajedničkom čuđenju, kao da je to
dete prvo koje se ikada rodilo na svetu. Malo kasnije, Piter je zaspao, sa ručicama stegnutim na grudima, a oni su ga i dalje posmatrali... i čudili se
što je on uopšte tu.

76.

Prvi maj

Konačno su prebrodili zimu.
Trajala je veoma dugo, i za Stjua, koji je bio iz istočnog Teksasa, bila je fantastično oštra. Dva dana po povratku u Bolder, desnu nogu su mu
ponovo slomili i namestili, i ovaj put mu stavili težak gips koji mu nisu skinuli pre početka aprila. Dotad je gips počeo da liči na neku neverovatno
komplikovanu drumsku mapu; činilo se da se na njemu potpisao bukvalno svako iz zone, premda je to bilo očigledno nemoguće. Hodočasnici su
ponovo počeli da pristižu oko prvog marta, a do dana kada je u starom svetu bio krajnji rok za povraćaj poreza na prihod, Slobodna zona je imala
gotovo jedanaest hiljada stanovnika, po rečima Sendi Dišjen, koja je sada vodila Biro za popis stanovništva sa desetak zaposlenih, biro koji je
imao sopstveni kompjuterski terminal u Prvoj bolderskoj banci.
Sada su on i Fren stajali sa Lusi Svon u izletničkom parku na pola puta uz planinu Flagstaf i posmatrali Majsku poteru. Izgleda da su u njoj
učestvovala sva deca zone (i nemali broj odraslih). Prvu majsku korpu, ukrašenu trakama od krep-papira i punu voća i igračaka, okačili su Tomu
Kulenu oko vrata. To je smislila Fren.
Tom je uhvatio Bila Garingera (i pored postiđene tvrdnje da je prestar za te dečje igre, Bili se uključio u poteru sa puno volje), pa su zajedno
uhvatili malog Apšoa - ili mu ime beše Apson? Stju nije uspevao da ih sve upamti - a njih trojica su pronašli Lea Rokveja koji se skrivao iza
Brentnerove stene. Tom je lično dodirnuo Lea i tako ga uhvatio.
Potera se odvijala po čitavom Zapadnom Bolderu, grupe dece i adolescenata u trku po ulicama koje su još bile uglavnom prazne, a Tom je
vikao i nosio svoju korpu. I na kraju su završili ovde, gde je sunce peklo i gde je duvao topao vetar. Banda uhvaćene dece brojala je dve stotine, i
još su se trudili da pronađu poslednjih pet-šest koji su još bili „slobodni“. Pri tom su plašili desetine srndaća koji nisu hteli da imaju nikakve veze sa
igrom.
Tri kilometra uz uspon, u Amfiteatru izlaska sunca, postavljen je ogroman izletnički ručak tamo gde je Harold Lauder svojevremeno čekao na
pravi trenutak da progovori u svoj voki-toki. U podne, dve ili tri hiljade ljudi sešće zajedno i pogledati na istok prema Denveru, jesti divljač, punjena
jaja, sendviče sa buterom od kikirikija i džemom, i svežu pitu kao poslasticu. Možda je to bilo poslednje masovno okupljanje u zoni, osim ako svi ne
odu za Denver i ne okupe se na stadionu gde su Bronkosi nekada igrali američki fudbal. Sada, Prvog maja, potočić iz ranog proleća nabujao je u
poplavu doseljenika. Od 15. aprila došlo ih je još osam hiljada i sad ih je bilo ukupno negde oko devetnaest hiljada - makar privremeno, Sendin
biro za popis stanovništva nije mogao da postigne sve da evidentira. Retki su bili dani kad ih je dolazilo samo po pet stotina.
U ogradici za igranje koju je Stju doneo i prekrio ćebetom, Piter je žudno zaplakao. Fren je pošla prema njemu, ali Lusi, velika kao planina u
osmom mesecu trudnoće, stigla je tamo prva.
„Upozoravam te“, reče Fren, „to on zbog pelena. Prepoznajem to po njegovom plaču.“
„Neće mi ništa faliti ako ugledam malo kake.“ Lusi podiže Pitera koji je uvređeno plakao iz ogradice i nežno ga zanjiha tamo-amo na suncu.
„Zdravo, bebo. Šta radiš? Nisi preterao, a?“
Piter stade da vreči.
Lusi ga spusti na drugo ćebence koje su doneli kao podlogu za prepovijanje. Piter zapuzi dalje od nje, vrečeći i dalje. Lusi ga prevrnu i poče
da mu otkopčava plave somotske pantalone. Piterove noge zamahaše u vazduhu.
„Što se vas dvoje malo ne prošetate?“ reče Lusi. Ona se osmehnu Fren, ali Stju pomisli kako u tom osmehu ima tuge.
„Baš bismo i mogli“, saglasi se Fren i uze Stjua podruku.
Stju je dozvolio da ga ona povede dalje. Prešli su preko druma i zašli na pitomu zelenu livadu koja se strmo uzdizala pod brzim belim
oblacima i vedrim plavim nebom.
„Šta sad to bi?“ upita Stju.
„Molim?“ Ali Fren se očito samo pravila nevešta.
„Taj pogled.“
„Koji pogled?“
„Znam ja pogled kad ga primetim“, reče Stju. „Možda ne znam šta znači, ali znam ga kad ga ugledam.“
„Sedi sa mnom, Stju.“
„Ovako, to hoćeš?“
Seli su i pogledali na istok prema mestu gde se zemlja valovito spuštala do ravnice koja se gubila u plavoj izmaglici. Tamo negde u toj
izmaglici bila je Nebraska.
„Ozbiljno je. I ne znam kako da pričam o tome s tobom, Stjuarte.“
„Pa, samo se potrudi što bolje umeš“, reče on i uze je za ruku.
Umesto da progovori, Fren se namršti. Suza joj krenu niz obraz, a usta joj se iskriviše naniže, drhteći.
„Fren...“
„Ne, neću da plačem!“ reče ona ljutito, a onda joj krenuše nove suze i ona gorko zaplaka, i protiv svoje volje. Zbunjen, Stju je zagrli i sačeka.
Kad se učinilo da je prošlo ono najgore, on reče: „Sad mi reci.
O čemu se radi?“
„Nostalgična sam, Stju. Hoću da se vratim u Mejn.“
Iza njih, deca su podvriskivala i vikala. Stju je pogleda, potpuno zaprepašćen. Onda se isceri, pomalo nesigurno. „I to je sve?
Mislio sam da si sigurno rešila da se razvedeš od mene, u najmanju ruku. Mada zapravo i nismo venčani pred Bogom i ljudima, kako se već
kaže.“
„Neću ja nikuda bez tebe“, reče ona. Izvukla je papirnu maramicu iz džepa na grudima i počela da briše oči. „Zar ne znaš to?“
„Pa, rekao bih da znam.“
„Ali želim da se vratim u Mejn. Sanjam ga. Da li ti ikada sanjaš istočni Teksas, Stju? Arnet?“
„Ne“, reče on iskreno. „Mogao bih sasvim lepo da dočekam kraj svog veka i umrem srećan, a da nikada ponovo ne vidim Arnet. Zar si htela
da se vratiš u Ogunkvit, Freni?“
„Na kraju, možda. Ali ne iz ovih stopa. Volela bih da odem u zapadni Mejn, u kraj koji nazivaju Jezerskom regijom. Ti umalo nisi stigao tamo
kad smo te Harold i ja sreli u Nju Hempširu. Tamo postoje predivna mesta, Stju. Bridžton... Sviden... Kasi Rok. Jezera su prepuna ribe,
pretpostavljam. Na kraju bismo valjda mogli da se skrasimo na obali. Ali ne bih mogla s tim da izađem na kraj prve godine. Previše sećanja. Bilo
bi to isprva preveliko. More bi mi bilo preveliko.“ Spustila je pogled na ruke kojima je nervozno cupkala tkaninu. „Ako ti želiš da ostaneš ovde...

pomogneš im da sve ponovo pokrenu... razumeću to. I planine su divne, ali... jednostavno mi ne liči na dom.“
On pogleda na istok i shvati da konačno ume da nađene ime onome što je osetio u sebi čim je sneg počeo da se topi: bio je to poriv da pođe

dalje. Tu je bilo previše sveta; nisu baš sedeli jedni drugima na glavi, makar još ne, ali počeli su da izazivaju u njemu nervozu. Bilo je tu Zonaca
(tako su sebe počeli da nazivaju) koji su mogli da izađu s time na kraj, i koji su zapravo u tome i uživali. Džek Džekson, vođa novog komiteta
Slobodne zone (sada proširenog na devet članova), bio je jedan od njih. Bred Kičner je bio drugi - Bred je pokrenuo stotinu projekata, i sve one
ljude koji su mogli u svakom od njih da mu pomognu. Njemu je palo na pamet da pokrene jednu od denverskih TV stanica. Na njoj su se prikazivali
stari filmovi svake večeri od šest po podne do jedan ujutro, sa desetominutnim vestima u devet.

A čovek koji je preuzeo poslove maršala u Stjuovom odsustvu, Hju Petrela, nije bio od onih koje je Stju naročito mirisao. Sama činjenica da je
Petrela vodio kampanju za taj posao izazivala je u Stjuu nelagodnost. Bio je to grubi puritanac čije je lice izgledalo kao da je isklesano zamasima
sekirice. Imao je sedamnaest zamenika i na svakom sastanku komiteta Slobodne zone tražio je još - da je Glen bio tu, po Stjuovom mišljenju
sigurno bi rekao kako je ponovo započela beskrajna američka borba između zakona i slobode pojedinca. Petrela nije bio loš, ali je bio grub... i
Stju je pretpostavljao da je zahvaljujući svojoj sigurnosti i uverenju da zakon sadrži odgovor za svaki problem, Hju bolji maršal nego što bi Stju ikada
bio.

„Znam da su ti ponudili mesto u komitetu“, govorila je Fren sa snebivanjem.
„Čini mi se da mi je to ponuđeno više kao počasna funkcija, a tebi?“
Fren se osmehnu s olakšanjem. „Pa...“
„Čini mi se da bi bili sasvim zadovoljni i kada bih to odbio. Ja sam poslednji zaostatak starog komiteta. A mi smo bili krizni komitet. Sada više
nema krize. A šta ćemo s Piterom, Freni?“
„Mislim da će biti dovoljno star da putuje do juna“, reče ona. „A volela bih da sačekam i da se Lusi porodi.“
U zoni je bilo osamnaest porođaja otkad je Piter došao na svet 4. januara. Četiri bebe su umrle, ostale su bile sasvim zdrave. Vrlo brzo,
počeće da pristižu i bebe čija su oba roditelja imuna na pošast, i bilo je sasvim moguće da Lusina bude prva od njih. Termin joj je bio 14. jun.
„Šta misliš o tome da krenemo prvog jula?“ upita on.
Frenino lice se ozari. „Hoćeš! Želiš to?“
„Naravski.“
„Ne govoriš to samo zato da bi meni udovoljio?“
„Ne“, reče on. „I drugi će početi da odlaze. Ne mnogo njih, i ne tako brzo. Ali neki hoće.“
Ona mu obisnu ruke oko vrata i zagrli ga. „Možda će to biti samo godišnji odmor“, reče. „A možda... možda nam se zaista i dopadne.“ Ona ga
pogleda stidljivo. „Možda ćemo poželeti da ostanemo.“
On klimnu glavom. „Možda.“ Ali zapitao se hoće li ijedno od njih moći da se zadovolji time da se zadrži više godina na jednom mestu.
On pogleda prema Lusi i Piteru. Lusi je sedela na ćebetu i cupkala Pitera na kolenu. On se kikotao i pokušavao da dohvati Lusin nos.
„Jesi li pomišljala na to da bi on mogao da se razboli? I ti. Šta ako ponovo zatrudniš?“
Ona se osmehnu. „Postoje knjige. Možemo ih oboje pročitati. Ne smemo živeti u strahu, je li tako?“
„Tako je, ne smemo.“
„Knjige i dobri lekovi. Možemo naučiti kako da ih koristimo, a što se tiče lekova čiji je rok trajanja prošao... možemo naučiti da ih ponovo
napravimo. Kad smo već kod razbolevanja i umiranja...“ Ona se osvrnu prema velikoj livadi gde su poslednja deca koračala prema izletničkom
parku, znojava i zadihana. „To će se dešavati i ovde. Sećaš se Riča Mofata?“ On klimnu glavom. „I Širli Hamet?“
„Da.“ Širli je umrla od kapi u februaru.
Freni ga uze za ruke. Oči su joj bile svetle i sijale su odlučnošću. „Velim da reskiramo i živimo onako kako želimo.“
„U redu. Meni to zvuči u redu. Baš kako treba.“
„Volim te, Istočni Teksašanine.“
„I ja tebe, gospoja.“
Piter je ponovo zaplakao.
„Da vidimo šta to fali malom careviću“, reče ona, ustade i otre travu s pantalona.
„Pokušao je da puzi i udario nos“, reče Lusi i pruži Pitera Fren. „Sirota beba.“
„Sirota beba“, saglasi se Fren, pa prinese Pitera ramenu. On naviknuto položi glavu na njen vrat, pogleda u Stjua i osmehnu se. Stju mu uzvrati
osmehom.
„Lazi buba, nešto tlazi“, reče on i Piter se nasmeja.
Lusi pogleda u Fren pa u Stjua, a onda ponovo u Fren. „Odlazite, zar ne? Uspela si da ga nagovoriš.“
„Izgleda da jeste“, reče Stju. „Ali ostaćemo još toliko da vidimo šta će tebi da zapadne.“
„Drago mi je zbog toga“, reče Lusi.
Izdaleka, zvono zazvoni snažnim melodičnim tonovima koji kao da su se zabili u sam dan.
„Ručak“, reče Lusi i ustade. Potapša svoj džinovski stomak. „Čuješ to, mališa? Idemo da ručkamo. Jao, ne ritaj se, evo idem.“
Stju i Fren takođe poustajaše. „Evo, uzmi ti maloga“, reče Fren. Piter je zaspao. Njih troje pođoše zajedno uzbrdo prema Amfiteatru izlaska
sunca.

Suton letnje večeri

Sedeli su na verandi dok je sunce zalazilo i gledali kako Piter oduševljeno puzi po prašini u dvorištu. Stju je sedeo na stolici sa trščanim
sedištem; trska je ulegla usled godina i godina upotrebe. Levo od njega sedela je Fren, u stolici za ljuljanje. U dvorištu, levo od Pitera, senka
ljuljaške od gume u obliku krofne ostavljala je dvodimenzionalnu sliku na zemlji u poslednjem prijatnom svetlu dana. „Dugo je ovde živela, zar ne?“
upita Fren tiho.

„Dugo i dugo“, saglasi se Stju i pokaza na Pitera. „Sav se usvinjio.“
„Ima vode. Ona je imala ručnu pumpu. Treba samo malo duže da pumpamo dok voda ne poteče. Imamo sve što nam treba, Stjuarte.“
On klimnu glavom i oćuta. Pripali lulu i poče dugo da pučka. Piter se okrenu kako bi se uverio da su oni još tu.
„Zdravo, maleni“, reče Stju i mahnu.
Piter se preturi. Ponovo se pridiže na ruke i kolena pa poče da puzi u novom širokom krugu. Na kraju zemljanog puta koji se probijao kroz
divlji kukuruz stajao je mali „vinebago“ za kampovanje, sa prikačenim čekrkom spreda. Držali su se sporednih puteva, ali su stalno dolazili u priliku
da im čekrk zgodno posluži.
„Jesi li usamljen?“ upita Fren.

„Ne. Možda ću biti, za neko vreme.“
„Plašiš se za bebu?“ Ona se potapša po stomaku koji je još bio savršeno ravan.
„Jok, more.“
„Pit će biti ljubomoran.“
„Proći će ga. A Lusi je rodila blizance.“ On se osmehnu nebu. „Možeš li to da zamisliš?“
„Videla sam ih. Treba verovati rođenim očima, tako kažu. Šta misliš, Stju, kada ćemo stići u Mejn?“
On slegnu ramenima. „Krajem jula. U svakom slučaju, imaćemo dovoljno vremena da počnemo sa pripremama za zimu. Zabrinuta si?“
„Jok more“, reče ona, oponašajući ga podsmešljivo. Onda ustade. „Gledaj ga samo, baš se usvinjio.“
„Lepo sam ti rekao.“
Posmatrao je kako ona silazi niza stepenice verande i uzima mališana. Sedeo je tamo gde je Majka Ebigejl sedela često i dugo, i razmišljao
o životu koji ih je čekao. Mislio je da će sve biti u redu. Doći će vreme kad će morati da se vrate u Bolder, ako ni zbog čega drugog, ono da bi
njihova deca mogla da upoznaju nekoga svojih godina, zabavljaju se, venčaju i prave novu decu. Ili će možda deo Boldera doći njima. Bilo je ljudi
koji su ih podrobno ispitivali o tome šta smeraju, gotovo kao da su ih podvrgavali unakrsnom ispitivanju... ali njima je u očima bio izraz čežnje, a ne
prezira ili gneva. Stju i Fren očito nisu bili jedini koje je uhvatio neizđrž. Hari Danbarton, nekadašnji prodavač naočara, pričao je o Minesoti.
A Mark Zelman je pričao o Havajima, od svih mogućih mesta. O tome kako će naučiti da pilotira i odleteti na Havaje.
„Mark, ubićeš se tako!“ prekorila ga je Fren srdito.
Mark se samo lukavo osmehnuo i rekao: „Pazi ko mi kaže, Freni.“ A Sten Nogotni je počeo da zamišljeno priča o polasku na jug, i možda o
nekoliko godina boravka u Akapulku, da bi se zatim zaputio u Peru. „Vidi da ti kažem, Stju“, reče on. „Zbog ovolikog sveta nervozan sam kao
čovek s jednom nogom na takmičenju u ritanju u dupe. Više ne mogu da prepoznam jednog čoveka među deset. Ljudi noću zaključavaju kuće... ne
gledaj me tako, to je činjenica. Sad dok me slušaš, nikad ne bi pomislio da sam živeo u Majamiju, a jesam, šesnaest godina, i svake noći sam
zaključavao kuću. Ali, do đavola! To je navika koje sam se rado otarasio. Kako god bilo, gužva je postala prevelika. Mnogo mislim na Akapulko. E
sad, kad bih samo mogao da ubedim Džejni...“
Ne bi to bilo tako loše, pomisli Stju, dok je gledao kako Fren pumpa vodu, kad bi se Slobodna zona raspala. Glen Bejtmen bi se složio s tim, u
to je bio sasvim siguran. Ispunila je svoju svrhu, rekao bi Glen. Najbolje je raspustiti je pre...
Pre čega?
Pa, na poslednjem sastanku komiteta Slobodne zone pre nego što su on i Freni krenuli, Hju Petrela je zatražio i dobio ovlašćenje da naoruža
svoje zamenike. Bilo je to glavno pitanje u Bolderu u poslednjih nekoliko nedelja koje su on i Fren proveli tamo - svi su se podelili oko toga.
Početkom juna, neki pijanac je isprebijao jednog od zamenika i bacio ga kroz izlog Slomljenog bubnja, kafane u Ulici Perl. Zameniku su stavili
trideset kopči i morali su da mu daju transfuziju. Petrela je tvrdio da se to nikada ne bi dogodilo da je njegov potčinjeni imao policijski revolver kako
bi ga uperio u pijanca. I tako se razgorela rasprava. Bilo je mnogo ljudi (među njima i Stju, premda je on uglavnom svoje mišljenje čuvao za sebe)
koji su smatrali kako bi se incident, da je zamenik imao pištolj, završio s mrtvim pijancem umesto s ranjenim zamenikom.
Šta će se desiti pošto podelite oružje zamenicima, upitao se on. Šta logično sledi posle toga? A činilo se da mu je na to odgovorio
nastavnički, pomalo suvi glas Glena Bejtmena. Daš im teže naoružanje. I policijska kola. A kad otkriješ da postoji zajednica kao Slobodna zona
negde u Čileu ili Kanadi, postaviš Hjua Petrelu za ministra odbrane, za svaki slučaj, i možda počneš da šalješ ekipe za pretragu, jer na kraju
krajeva...
Te stvari samo leže unaokolo i čekaju da ih neko nađe.
„Smestimo ga u krevet“, reče Fren dok se pela uza stepenice.
„Važi.“
„Zbog čega sediš u tako turobnom raspoloženju?“
„Zar ti tako izgleda?“
„Svakako.“
On prstima zategnu krajeve usana u osmeh. „Bolje?“
„Mnogo. Pomozi mi da ga smestim.“
„Sa zadovoljstvom.“
Dok je ulazio za njom u kuću Majke Ebigejl, smatrao je da će biti bolje, mnogo bolje, ako se raziđu i raštrkaju. Organizovanje treba odložiti što
je moguće duže. Činilo se da organizovanje uvek stvara probleme. Kad pojedinci počnu da stvaraju velike grupe. Policajcima ne moraš da daješ
oružje sve dok mogu svima da upamte imena... lica...
Fren je upalila petrolejku i iz nje se razlio meki, žuti sjaj. Piter ih je gledao tiho, već sanjiv. Svojski se izigrao. Fren mu je navukla pižamu.
Možemo samo malo da kupujemo vreme, pomisli Stju. Piterov životni vek, životni vek njegove dece, možda i životni vek mojih praunuka.
Do godine 2100. možda, svakako ne duže od toga. Možda ni toliko. Dovoljno vremena da se sirota stara majka Zemlja malo reciklira.
Razdoblje počinka.
„Šta?“ upita ona, a on shvati da je to promrmljao naglas.
„Razdoblje počinka“, ponovi on.
„Šta to znači?“
„Sve“, reče on i uze je za ruku.
Zagledan odozgo u Pitera, on pomisli: Možda će on, ako mu ispričamo šta se dogodilo, ispričati to svojoj deci. Upozoriti ih. Draga deco,
igračke donose smrt - opekotine, bolest od zračenja i crnu, smrtonosnu kugu. Te igračke su opasne; đavo u ljudskim glavama vodio je božje
ruke kad su one stvarane. Ne igrajte se tim igračkama, draga deco, molim vas, nikada to ne radite. Više nikada. Molim vas... molim vas da
naučite lekciju. Neka ovaj prazan svet bude vaš udžbenik.
„Freni“, reče on i okrenu je kako bi mogla da ga pogleda u oči.
„Šta je bilo, Stjuarte?“
„Misliš li... misliš li da će se ljudi ikada dozvati pameti?“
Ona zausti da kaže nešto, zastade, pa oćuta. Petrolejka zatreperi. Oči su joj bile veoma plave.
„Ne znam“, reče konačno. Činilo se da nije zadovoljna sopstvenim odgovorom; upinjala se da kaže još nešto; da razjasni svoj prvi odgovor; a
mogla je samo da ponovi:
Ne znam.

KRUG SE ZATVARA

Neko treba da nam pomogne, pomisli Pesnik

E DDVARD ORN

Probudio se u zoru.
Čizme su mu bile na nogama.
Seo je i pogledao oko sebe. Bio je na plaži beloj kao kost. Iznad njega, keramičko plavetno nebo bez ijednog oblačka bilo je visoko i daleko.
Iza njega, tirkizno more slamalo se daleko na podvodnom grebenu, a onda nailazilo blago, u talasima između neobičnih čamaca koji su bili...
(kanui sa plovcima, trimarani)
Znao je to... ali kako?
Osovio se na noge i umalo nije pao. Drhtao je. Osećao se loše. Osećao se mamurno.
Okrenuo se. Zelena džungla kao da mu je skočila u oči, taman šumski preplet lijana, širokog lišća i raskošnih, procvetalih pupoljaka koji su bili
(ružičasti kao bradavica striptizete)
Ponovo se zbunio.
Šta je to striptizeta?
I kad je već kod toga, šta je bradavica?
Jedan tropski papagaj zakreštao je kad ga je ugledao, poleteo slepo, tresnuo o debelo stablo starog drveta i pao podignutih nogu mrtav u
njegovo podnožje.
(na bojištu grob do groba, traži majka sina svoga)
Jedan mungos pogledao je u njegovo rumeno, čekinjasto lice i uginuo od moždane embolije.
(našla ga je - radost prava...)
Buba koja je užurbano trčkala po deblu palme pocrnela je i smežurala se u ljušturu sa sićušnim plavim električnim varnicama načas između
antena.
(... pepsi-kola osvežava.)
Ko sam ja?
Nije to znao.
Gde sam?
Zar je to uopšte bilo važno?
On pođe - posrnu - prema ivici džungle. U glavi mu se vrtelo od gladi. Zvuk talasa bubnjao mu je šuplje u ušima poput damara poludele krvi.
Um mu je bio prazan kao mozak novorođenčeta.
Prešao je pola puta do ivice tamnog zelenila kad se ono razmaklo i napolju su izašla tri muškarca. Zatim četiri. Onda ih je već bilo pet-šest.
Bili su to ljudi smeđe, glatke kože.
Zurili su u njega.
On je zurio u njih.
Stvari su počele da mu se vraćaju.
Šestorica su se pretvorila u osmoricu. Osmorica u tuce. Svi su držali koplja. Počeli su da ih preteće podižu. Čovek sa čekinjama na bradi
gledao je u njih. Imao je na sebi farmerke i stare izanđale kaubojske čizme; ništa drugo. Trup mu je bio beo kao trbuh šarana i strašno mršav.
Koplja su se sasvim podigla. Tada jedan od tamnoputih ljudi - vođa - poče da ponavlja stegnuto jednu te istu reč, reč koja je zvučala kao
Junna!
Jesje, stvari su počele da mu se vraćaju.
Još kako.
Njegovo ime, na primer.
On se osmehnu.
Taj osmeh bio je kao crveno sunce koje se probija kroz crni oblak. Ogolio je sjajne bele zube i neverovatne plamene oči. Okrenuo je
neizbrazdane dlanove prema njima u univerzalnom gestu mira.
Bili su izgubljeni pred snagom tog keza. Koplja su popadala na pesak; jedno se žarilo vrhom i ostalo tamo da stoji pod uglom, uzdrhtalo.
„Govorite li engleski?“
Samo su ga gledali.
„Habla español?“
Ne, nisu. Svakako nisu hablali posrani español.
Šta je to značilo?
Gde se nalazio?
Pa, doći će mu to u svoje vreme. Rim nije sagrađen za jedan dan, baš kao ni Ekron u Ohaju. I mesto nije važno.
Nikada nije važno mesto gde ćeš zauzeti svoje uporište. Važno je samo da si tamo... i da si još na nogama.
„Parlezvous français?“
Bez odgovora. Zurili su u njega, opčinjeni.
Pokušao je na nemačkom, a onda se glasno nasmejao njihovim glupavim, praznim licima. Jedan je bespomoćno zajecao, kao dete.
Priprosta raja. Primitivni su; benavi; nepismeni. Ali mogu ih iskoristiti. Da, savršeno ih mogu iskoristiti.
On krenu prema njima, i dalje s glatkim dlanovima okrenutim prema njima, i dalje s osmehom. Oči su mu svetlucale toplom i ludačkom
radošću.
„Zovem se Rasel Faradej“, reče on polako, jasnim glasom. „Imam posebnu misiju.“
Zurili su u njega, razrogačeni, užasnuti, opčinjeni.
„Došao sam da vam pomognem.“
Oni popadaše na kolena i pognuše glave pred njim, a kada njegova tamna, tamna senka pade među njih, kez mu se raširi.
„Došao sam da vas naučim kako da budete civilizovani!“
„Junna!“ zajecao je poglavica od radosti i užasa. I dok je on ljubio noge Rasela Faradeja, mračnjak je počeo da se smeje. Smejao se, smejao
i smejao.
Život je takav točak da nijedan čovek ne može dugo da stoji na njemu.
I uvek, na kraju, dođe iznova na isto mesto.

Februar 1975.
Decembar 1988.

Endnotes

1 Po romanu Uporište snimljena je 1994. godine mini TV-serija režisera Mika Garisa, u kojoj je Stjua Redmana glumio Gari Sinis, Freni

Goldsmit - Moli Ringvold, a Rendala Flega - Džejmi Šeridan; serija je osvojila dve nagrade Emmy; prim. prev.
2 Aluzija na roman „Slovo srama“ Natanijela Hotorna iz 1850. godine; prim. prev.
3 Skraćenica za Univerzitet Nju Hempšir; prim. prev.
4 Massachusetts Institute of Technology, ugledni istraživački univerzitet iz Kembridža, u državi Masačusets; prim. prev.
5 Duet koji je 1968. imao jedan jedini hit, pesmu „2525. godine“; prim. prev.
6 Grenvil Oral Roberts, američki evanđelista, vođa Harizmatskog pokreta i verski iscelitelj; prim. prev.
7 LSU - Državni univerzitet Luizijane; prim. prev.
8 Reklamna maskota za američko pivo „bad lajt“; prim. prev.
9 Lik iz engleskog horor filma Vilijama Kasla „Mr. Sardonicus“ iz 1961; prim. prev.
10 Vilijam Louz Kali, mlađi, Amerikanac osuđen kao ubica i ratni zločinac. Taj bivši američki oficir proglašen je krivim zato što je 16. marta

1968. naredio da američki vojnici u selu Maj Laj u južnom Vijetnamu pobiju više od 300 civila uključujući žene i decu; prim. prev.
11 Franšiza u kojoj se prodaje istoimeni popularni voćni napitak; prim. prev.
12 Igra reci - Flu made who - i aluzija na naslov albuma grupe AC/DC, Who Made Who; prim. prev.
13 Jedan od najpopularnijih dobrotvornih događaja u Americi koji obuhvata marširanje i davanje priloga u korist žena sa problematičnom

trudnoćom, nedonoščadi ili beba koje su bolesne od rođenja; prim. prev.
14 Skraćeni naziv organizacije Students for Democratic Society - Studenti za demokratsko društvo; prim. prev.
15 Reč je o čuvenoj otmici Pati Herst; prim. prev.
16 All-Star Break, godišnja utakmica bezbola u kojoj učestvuju najveće zvezde Nacionalne i Američke lige po glasovima navijača i trenera;

obično se održava početkom ili sredinom jula, otprilike na polovini godišnje bezbol sezone; prim. prev.
17 {Stari zavet) - jevrejski prorok upamćen po ljutitim jadikovkama (jeremijadama) o zloj prirodi svojih sunarodnika (oko 626. - 587. pre nove

ere); prim. prev.
18 Igra reci: beam - balvan, greda, brvno, ali isto tako i zrak ili mlaz; beamingfaces ozarena lica; prim. prev.
19 U originalu: tharn, izmišljena reč koju Ričard Adams koristi u svom romanu Brežuljak Voteršip za životinje koje ugledaju farove nailazećeg

vozila i ostanu ukočene u mestu; prim. prev.
20 Gospođa Vigs iz kupusišta, filmska komedija Normana Tauroga iz 1934, snimljena po romanu Alis Hegan Rajs iz 1901.; prim. prev.
21 Pesma „Hey, little Cobra“ posvećena automobilu „šelbi kobra roudster“, koju je komponovala Kerol Koner (poznata po svojoj najpopularnijoj

pesmi „To Know Him Is To Love Him“) bila je hit 1964. u izvođenju serferske pop grupe The Rip Chords; prim. prev.
22 Pokeno - vrsta igre specijalnim kartama (Pokeno boards) i specijalnim žetonima (Pokeno chips); prim. prev.
23 John Beresford Tipton, lik „Dobročinitelja“ iz TV serije Milioner koja se prikazivala na mreži CBS od 1955.đo 1960. Bio je prikazan kao

polupenzionisani industrijalac skriven visokim naslonom svoje fotelje, tako da su gledaoci mogli da vide samo njegovu desnu ruku kojom je svake

nedelje posezao za čekom od milion dolara kako bi ga dao svom sekretaru, čiji je zadatak bio da odnese taj ček primaocu, zadrži se taman toliko

da mu preda poklon, a onda se izgubi zauvek iz njegovog života; prim. prev.
24 Šarlotina mreža (Charlotte's Web) je dečja knjiga američkog pisca Elvina Bruksa Vajta. Prvi put objavljena 1952, to je priča o pauku iz

ambara po imenu Šarlota čiji je prijatelj prase Vilbur. Na kraju knjige, usled kratkog životnog veka paukova, Šarlota umire na vašaru, ali Vilbur

odnosi njenu kesicu sa jajašcima natrag u ambar, tako da Šarlotine kćerke odlaze u beli svet, ali tri ipak ostaju sa Vilburom; prim. prev.
25 Henri „Heni“ Jangmen (1906—1998), američki komičar britanskog porekla, poznat po kratkim, efektnim šalama; prim. prev.
26 Packalotte - ima je. (Prim, prev.)
27 Reč je o političaru Judžinu-Džinu Makartiju, koji je tokom izborne kampanje u jesen 1967. za kandidata Demokratske stranke napao

predsednika Džonsona i njegovu politiku, naročito rat u Vijetnamu. Uživao je podršku velikog broja studenata koji su mu pružali podršku prilikom

mnogobrojnih govora i nastupa, pod geslom „Sredi se za Džina“, šišajući dugu kosu i brijući bradu. (Prim. prev.)
28 Aluzija na pesmu Bitlsa „Lovely Rita“, sa albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band iz 1967. (Prim, prev.)
29 Grange - udruženje poljoprivrednika osnovano u SAD 1867. (Prim. prev.)
30 „Soba na spratu“ je ogranak Ujedinjene metodističke crkve koji podstiće molitve, pobožnost i čitanje Bibilije. On objavljuje veliki broj

ekumenskih religioznih izvora i najpoznatiji je po svom dnevnom vodiču za molitve čiji je naziv Soba na spratu. (Prim. prev.)
31 Aluzija na Senku (The Shadow), seriju radio drama iz tridesetih godina dvadesetog veka koja prati avanture naslovnog lika, borca protiv

zločina sa natprirodnim moćima. Fren ovde aludira na epizode radio drama u kojima je glumio Orson Vels. (Prim, prev.)
32 Charmin - marka toalet-papira; Fren ovde nabraja poznate TV reklame. (Prim. prev.)
33 Sibola (Cibola), jedan od sedam fantastičnih gradova od zlata koji postoje samo u mitu koji je nastao negde oko 1150. godine kad su Mavri

osvojili špansku Meridu. Po legendi, sedam biskupa je pobeglo iz grada, ne samo da bi sebi sačuvali život, već i da bi sprečili muslimane da ne

dođu do dragocenih verskih relikvija. Godinama kasnije, kružile su glasine da su u nekoj dalekoj zemlji sedmorica biskupa osnovali gradove Sibolu

i Kviviru. (Prim. prev.)
34 Aluzija na pesmu Brusa Gazde Springstina „Racing in the Street“ sa albuma Darkness on the Edge of Town. (Prim, prev.)
35 Još jedna aluzija na stvaralaštvo Brusa Springstina, ovog puta na pesmu „Cadillac Ranch“ sa albuma The River. (Prim, prev.)
36 Hemi motor je robna marka motora koji proizvodi korporacija Krajsler. (Prim. prev.)
37 Stihovi pesme „I Get Around“ grupe The Beach Boys. (Prim, prev.)
38 Aluzija na pesmu koju peva Širli Tempi u filmu Bright Eyes iz 1935. godine. (Prim, prev.)
39 MDT - Mountain Daylight Time; Planinska vremenska zona u Severnoj Americi meri vreme tako što oduzima sedam sati od Koordinisanog

univerzalnog vremena (UTC-7) u najkraćim danima jeseni i zime, i tako što oduzima šest sati za vreme letnjeg računanja vremena u proleće, leto i

ranu jesen (UTC-6). U toj zoni se časovnici navijaju na osnovu srednjeg solarnog vremena meridijana na 105. stepenu zapadno od Griničke

opservatorije. (Prim, prev.)
40 Lost Wages (bukvalno: izgubljene plate) - posprdni naziv za Las Vegas. (Prim, prev.)
41 Stari zavet, Knjiga o Jovu, prevod Đure Daničića, po ispravkama i prevodima vladike Nikolaja Velimirovića, Glas crkve, 2005. (Prim. prev.)

42 Huey Pierce Long, Jr. (30. avgust 1893 - 10. septembar 1935) sa nadimkom Kingfiš, američki političar iz Luizijane, poznat po svojoj

radikalno populističkoj politici. Bio je guverner Luizijane od 1928-1932, ¡senator od 1932-1935. lako je podržao FrenklinaD. Ruzvelta u izbornoj

kampanji 1932, Long se razišao sa Ruzveltom juna 1933. i navodno je planirao da se i sam kandiduje za predsednika. (Prim, prev.)
43 Pee-wee Herman je lik popularnog američkog glumca i komičara Pola Rubensa (1952), omiljen iz TV serije Pee-wees Playhouse i kasnijih

filmova snimljenih krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. (Prim, prev.)
44 Sanhédrin - judejsko sudijsko veće koje je platilo Judi Iskariotskom trideset srebrnjaka da izda Isusa. (Prim. prev.)
45 Labor Day, praznik koji u SAD i Kanadi pada prvog ponedeljka u septembru. (Prim, prev.)
46 Svet po Garpu - roman Džona Irvinga iz 1978, po kojem je Džordž Roj Hil 1982. režirao istoimeni film sa Robinom Vilijamsom u glavnoj

ulozi. (Prim. prev.)
47 Leri misli na roman Dzejmsa Fenimora Kupera The Pathfinder; or the island sea. (Prim, prev.)
48 Aluzija na model „kadilaka“ zvani „eldorado“. (Prim, prev.)
49 „Honky Tonk Women“, čuveni hit Rolingstonsa. (Prim. prev.)
50 Aluzija na poznatu dečju pesmicu o Deda Mrazu. (Prim. prev.)
51 Igra rečima: motion (predlog) i emotion (emocija). (Prim. prev.)
52 Igra rečima - sole (đon) i soul (duša) izgovaraju se gotovo jednako. (Prim. prev.)
53 Sujeverje koje potiče iz Prvog svetskog rata: po njemu, ukoliko tri vojnika pripale cigarete istom šibicom, jedan od njih trojice, ili onaj

poslednji koji pripali, obavezno će poginuti. (Prim. prev.)
54 Daske za ribanje, odnosno njihova metalna rebrasta površina, koriste se kao ritmički instrument u američkoj folk muzici. (Prim. prev.)
55 Reč je o popularnoj pesmi „Jug Band Music“ grupe Lavin Spunful (Lovin Spoonful). (Prim. prev.)
56 Zen And Art of Motocycle Maintenance, knjiga pisca Roberta M. Pirsiga, sa tekstovima o njegovoj „metafizici kvaliteta“; ova knjiga iz 1974.

opisuje u prvom licu sedamnaestodnevno putovanje motociklima kroz Ameriku na koje su išli autor, njegov sin Kris i nekoliko prijatelja; putopis je

pun filozofskih diskusija o različitim temama, među kojima je najznačajnija filozofija nauke. Ball Four Džima Butona je dnevnik pisca o sezoni koju

je 1969. proveo kao bacač u bejzbol timu Piloti iz Sijetla. My Gun Is Quick (1950) druga je knjiga Mikija Spilejna o detektivu Majku Hameru. (Prim,

prev.)
57 Aluzija na stihove iz velikog hita Brusa Springstina „Born to Run“ (1975). (Prim. prev.)
58 Earth shoes: nekonvencionalna obuća izmišljena tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka u Skandinaviji: za razliku od drugih vrsta

obuće, đonovi su bili debeli, a potpetice tanke (Tehnologija negativnih potpetica), tako da onaj ko ih ima na nogama hoda spuštenih peta. U

reklamama je stajalo da je to nalik na šetnju plažom, gde ostaju takvi otisci. (Prim. prev.)
59 KingSoopers - lanac samoposluga u Koloradu. (Prim. prev.)
60 Stihovi iz tradicionalne pesme „Wild About My Lovin“ koju su preradili Linda Ronštat, Bob Kirael i Ken Edvards za album The Stone Poneys

(1967) istoimene grupe. (Prim, prev.)
61 Bullwinkle the Moose - lik iz popularnog ctanog serijala Rocky and His Friends i The Bulwinkle Show (1959-1964). (Prim, prev.)
62 Harold tu misli na poslovicu Does the bear shit in the woods? (bukvalno: Da li medved sere u šumi?) kojom se obično odgovara na pitanje

čiji je odgovor očigledan. (Prim, prev.)
63 Redbook, američki ženski časopis koji objavljuje korporacija Herst. (Prim. prev.)
64 Igra reči - stew (paprikaš) izgovara se isto kao i Stju (skraćeno od Stjuart). (Prim, prev.)
65 Jevanđelje po Luki 8.30: Isceljenje gadarinskog besomučenika; Novi zavet po prevodu Vuka Karadžića i Svetog arhijerejskog sinoda, po

ispravkama i prevodima vladike Nikolaja Velimirovića; Glas crkve, 2005. (Prim. prev.)
66 Aluzija na maršala Meta Dilona, izmišljeni lik iz radio i TV serije U dimu baruta (Gunsmoke). (Prim. prev.)
67 Francis Frank Gary Powers (17.08.1929 - 01.08.1977), američki pilot čiji je špijunski avion U-2 bio oboren iznad Sovjetskog Saveza,

izazvavši tako krizu 1960. godine. (Prim, prev.)
68 Aluzija na istoimeni film (Splendor in the Grass, 1961) Elije Kazana, sa Vorenom Bitijem i Natali Vud u glavnim ulogama. (Prim, prev.)
69 Igra rečima -fine, odn. Fran. (Prim, prev.)
70 Krava irske imigrantkinje Ketrin O’Liri navodno je izazvala veliki požar u Čikagu 8. oktobra 1871, posle čega je izgoreo veliki deo grada.

(Prim. prev.)
71 „I’ll be Seeing You“, šlager koji su pevale mnoge velike zvezde, uključujući Bili Holidej i Binga Krozbija. (Prim, prev.)
72 George Herman Ruth, Jr. (1895-1948), poznat još kao Bejb, Bambino i Sultan udarca, igrao je bejzbol od 1914. do 1935. Svi ga smatraju

jednim od najboljih igrača bejzbola svih vremena. (Prim. prev.)
73 Nemačko vino koje je počelo da se proizvodi 1927. i postalo naročito popularno u Velikoj Britaniji i SAD posle Drugog svetskog rata.

(Prim. prev.)
74 Selo u jugoistočnoj Pensilvaniji na reci Šujkil severozapadno od Filadelfije. Tamo je bio glavni štab kontinentalne vojske pod komandom

Džordža Vašingtona od decembra 1777. do juna 1778, za vreme Američke revolucije. Tamo su izuzetno teški vremenski uslovi izazvali velike

patnje i rasprostranjene bolesti. (Prim. prev.)
75 Odnosno Čarli Braun, lik iz stripa Peanuts Čarlsa Šulca. (Prim. prev.)
76 Odnosi se na incident koji se dogodio 8. aprila 1956. godine kada je narednik Metju Makjoun, odlikovani veteran iz II svetskog rata i

Korejskog rata, poveo svoj vod od 74 regruta na vežbu zbog nediscipline. Makjoun je vod poveo prema močvarnom terenu na ostrvu Pariš u Južnoj

Karolini i 45 minuta po dolasku na destinaciju, skočio u potok i naredio vodu da ga sledi. Neki regruti nisu umeli da plivaju, a vod je ubrzo naišao

na duboku vodu. Došlo je do vriske i panike, a potom i do ludačkog bekstva na obalu. Ubrzo zatim, primećeno je da nekih regruta nema. Šestorica

su se udavila. (Prim. prev.)
77 Prostorija u pozorištu, studiju ili na drugom javnom mestu za izvođenje, za smeštaj izvođača ili govornika kad njihovo prisustvo nije potrebno

na pozornici. Njena svrha je da posluži kao mesto gde ce izvođači provoditi vreme umesto da se vrate u svlačionicu, kako bi i dalie bili lako

dostupni ako treba da ponovo nastupe. Ovaj izraz prvi put je upotrebljen 1701. godine. (Prim. prev.)
78 Igra rečima: to flag - eng. klonuti, izgovara se isto kao i prezime Rendala Flega. (Prim. prev.)

Sadržaj

PIŠČEVA NAPOMENA
PREDGOVOR U DVADELA
KRUG SE OTVARA

KNJIGA I
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42.

KNJIGA II
43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59.

KNJIGA III
60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76.

KRUG SE ZATVARA