Stephen.King .Uporiste I

ona gleda preko njenog ruba.
„Nadin, dobaci mi uže!“
Opet to sporo odmahivanje glavom, jednako strašno kao i vrata grobnice koja se zatvaraju nad čovekom koji još nije mrtav, već samo u

kandžama kakve strašne katalepsije.
„NADIN! TAKO TI BOGA!“
Njen glas konačno dopre do njega, tih ali savršeno čujan u posvemašnjem muku planine. „Sve je ovo unapred uređeno, Harolde. Ja moram

dalje. Veoma mi je žao.“
Ali nije se pomerila kako bi krenula; ostala je kod ograde, zagledana u mesto gde je on ležao, šezdesetak metara ispod nje. Tamo je već bilo

muva, koje su užurbano kusale njegovu krv na stenju o koje je udarao i gde je ostavio ponešto od sebe.
Harold je zapuzao naviše, vukući smrskanu nogu. Isprva nije osećao mržnju, niti potrebu da sjuri metak u nju. Činilo mu se samo izuzetno

važnim da joj se dovoljno približi da joj protumači izraz lica.
Tek što je prošlo podne. Bilo je vruće. Znoj mu je kapao sa lica na oštro kamenje i stenje po kom se verao. Kretao se tako što se vukao naviše

na laktovima i odgurivao levom nogom, kao osakaćeni insekt. Dah mu je strugao grlom kao vrela turpija. Pojma nije imao koliko je to trajalo, ali
jednom ili dvaput udario je slomljenom nogom o kamenu izbočinu i džinovski nalet bola nagnao ga je da načas izgubi svest. Nekoliko puta je
skliznuo unazad, bespomoćno stenjući.

Konačno je postao glupavo svestan toga da nema više kud. Senke su se izmenile. Prošla su tri sata. Nije mogao da se seti kada je poslednji
put pogledao uvis prema ogradi i drumu; pre više od jednog sata, sigurno. U svom bolu, bio je potpuno obuzet neznatnim napredovanjem za koje je
jedino bio sposoban. Nadin je verovatno odavno već otišla.

Ali ona je još bila tamo, i mada je uspeo samo da se popne sedam-osam metara, izraz na njenom licu bio je pakleno jasan. Bilo je tamo
duboke tuge, ali oči su joj bile daleke i bezizražajne.

Oči su joj bile sa njim.
Tada je počeo da je mrzi, i opipao je futrolu ispod pazuha. „Kolt“ je još bio tamo i nije ispao zahvaljujući remenu preko drške. On otkači remen,
pogrbivši telo lukavo, kako ona to ne bi videla. „Nadin...“
„Bolje je ovako, Harolde. Bolje za tebe, zato što bi on to obavio mnogo, mnogo gore. Shvataš to, zar ne? I bolje je što se nećeš sresti s njim
licem u lice, Harolde. On smatra da bi onaj ko je spreman da izda jednu stranu verovatno isto učinio i sa drugom. Ubio bi te, ali bi te najpre isterao
iz pameti. Može on to. Pustio me je da izaberem. Na ovaj... ili na njegov način. Odabrala sam ovaj. Možeš brzo sve okončati, samo ako si hrabar.
Znaš na šta mislim.“
On proveri burence pištolja prvi od više stotina (možda i hiljada) puta, zadržavši oružje u zasenčenom prevoju izderanog i isečenog lakta.
„A ti?“ doviknu joj on. „Zar nisi i ti izdajnica?“
Glas joj je bio tužan. „U srcu ga nikada nisam izdala.“
„Mislim da si ga upravo tamo izdala“, doviknu joj Harold. On pokuša da prizove izraz krajnje iskrenosti na lice, proračunavajući zapravo
udaljenost. Imaće vremena najviše za dva hica. A pištolj je bio vrlo nepouzdano oružje. „A mislim da to i on zna.“
„Potrebna sam mu“, reče ona, „a potreban je i on meni. Ti nikada nisi bio u kombinaciji, Harolde. I da smo nastavili dalje zajedno, možda bih...
možda bih ti dala da mi uradiš nešto. Tu sitnicu. A to bi uništilo sve. Nisam smela prihvatiti ni najmanju šansu da dođe do toga posle svih onih
žrtava, krvi i zla. Zajedno smo prodali dušu, Harolde, ali ja sam ostala još dovoljno svoja da zahtevam za dušu koju sam prodala punu cenu.“
„Daću ti ja punu cenu“, reče Harold i uspe nekako da se pridigne na kolena. Sunce je bilo zaslepljujuće. Vrtoglavica ga je dograbila grubim
šakama i zaokrenula žiroskop ravnoteže u njegovoj glavi. Kao da je začuo glasove - glas - koji je zaurlao u iznenađenom protivljenju. On pritisnu
obarač. Pucanj odjeknu, odskoči, odbi se od litice do litice, prašteći, šibajući, slabeći. Nadininim licem se raširi komično iznenađenje.
Harold pomisli u nekoj vrsti pijanog trijumfa: Nije očekivala da imam muda za ovo! Usta su joj bila oklembešena u zaprepašćeno, okruglo
slovo O. Oči su joj bile razrogačene. Prsti na njenim rukama napeli su se i prhnuli uvis, kao da se spremila da zasvira neku nenormalnu melodiju na
klaviru. Taj trenutak je bio toliko sladak da je izgubio sekund ili dva uživajući u njemu, ne shvatajući da je promašio. Kada je to konačno shvatio,
spustio je pištolj, pokušao da nanišani, pridržavši desni ručni zglob levom rukom.
„Harolde! Ne! Ne možeš to!“
Zar ne mogu? Pritiskanje obarača je najobičnija sitnica. Naravski da mogu.
Izgledala je previše preneraženo da bi se pomerila, i kada se mušica na nišanu pištolja poravnala s udubljenjem ispod njenog vrata, on je s
iznenadnom i hladnom sigurnošću osetio da je ovako bilo suđeno da se završi, kratkim i besmislenim izlivom nasilja.
Bila mu je na samom nišanu.
Ali kada je počeo da pritiska obarač, dogodile su se dve stvari. Znoj mu je pocurio u oči tako da je najednom video dvostruko. I počeo je da
klizi. Kasnije je govorio sebi kako je kamenje pod njim popustilo, ili mu je smrskana noga klecnula, ili i jedno i drugo. Možda je čak i zaista bilo
tako. Ali činilo se... činilo se da ga neko gura, i u dugim noćima koje su prošle od tada pa do ovog trenutka, nije mogao sebe da ubedi u suprotno.
Po danu je Harold tvrdoglavo bio racionalan, ali noću ga je obuzimalo grozno ubeđenje da se na kraju mračnjak lično umešao kako bi ga osujetio.
Hitac koji je trebalo da je pogodi pravo ispod vrata odleteo je nekontrolisano: visoko, široko i daleko u ravnodušno plavo nebo. Harold se skotrljao i
preturio natrag do mrtvog drveta, dok mu se desna noga savijala i popuštala u ogromnom naletu agonije od gležnja sve do prepona.
Udario je u drvo i onesvestio se. Kad je ponovo došao sebi, sumrak tek što je prošao i mesec je, u trećoj četvrti, mirno stajao iznad klisure.
Nadin više nije bilo.
Proveo je prvu noć u delirijumu užasa, siguran da neće moći da otpuzi natrag do puta, siguran da će umreti u jaruzi. Kada je svanulo, on je
ipak ponovo počeo da puzi uvis, znojeći se, izmožden bolovima.
Počeo je oko sedam sati, taman otprilike u vreme kada veliki narandžasti kamioni Komiteta za sahrane izlaze iz autobuskog depoa u Bolderu.
Konačno se uhvatio za kabl ograde izranavljenom rukom punom plikova u pet sati tog popodneva. Njegov motocikl je još bio tamo, i on umalo nije
zaplakao od olakšanja. Iskopao je mahnito žurno nekoliko konzervi i otvarač iz jedne bisage, otvorio jednu konzervu i natrpao pune hladne šake
usoljene govedine u usta. Ali ukus joj je bio grozan, pa je posle duge borbe bio prisiljen da je povrati.
Počeo je tada da shvata neumitnu činjenicu svoje nastupajuće smrti, a onda je legao kraj „trijumfa“ i zaplakao, sa iskrivljenom nogom ispod
sebe. Posle toga bio je u stanju malo da odspava.
Sutradan je bio natopljen silovitim pljuskom i posle njega je ostao mokar do gole kože i u drhtavici. Noga je počela da mu smrdi na gangrenu,
pa se potrudio da telom zaštiti pištolj od vlage. Te večeri je počeo da piše u svesci s plastificiranim koricama i prvi put ustanovio da je rukopis
počeo da mu se pogoršava. Shvatio je da misli na jednu priču Danijela Kiza, „Cveće za Aldžernona“, tako joj je glasio naslov. U njoj, grupa
naučnika je nekako pretvorila mentalno zaostalog kućepazitelja u genija... nakratko. A onda je jadnik počeo da se gubi. Kako se ono zvao? Nešto
kao Čarli, jel' da? Naravski, pošto je tako glasio naslov filma koji su po tome snimili. Čarli. Prilično dobar film. Nije bio toliko dobar kao priča, pun
psihodeličnih sranja iz šezdesetih koliko je pamtio, ali i dalje prilično dobar. Harold je često išao u bioskop u staro doba, a gledao je još više

filmova na porodičnom videu. U vreme kada je svet bio ono što bi Pentagon nazvao „održivom alternativom“. Većinu je odgledao sam.
Pisao je u svesci i reči su se sporo pomaljale iz zakošenih slova.
Pitam se jesu li svi mrtvi? Ovi iz komiteta? Ako jesu, žao mi je. Bio sam zaveden. To je jadan izgovor za moje postupke, ali kunem se
na osnovu svega što znam da je to jedini izgovor koji uopšte nešto znači. Mračnjak stvarno postoji koliko i sam supergrip, koliko i atomske
bombe koje još negde leže u spremištima od olova. A kad nastupi kraj, i kada on bude grozan baš kao što su dobri ljudi oduvek znali da
će biti, imam da kažem samo jedno svim tim dobrim ljudima koji će prići Prestolu strašnog suda: Bio sam zaveden.
Harold pročita ono što je napisao i pređe mršavom i drhtavom rukom preko čela. To nije bio valjan izgovor; bio je previše slab. Koliko god da

ga ulepšava, i dalje će smrdeti. Onaj ko bude pročitao taj pasus posle njegovog dnevnika prepoznaće u njemu krajnjeg dvoličnjaka. On je sebe
video kao kralja anarhije, ali mračnjak ga je prozreo i bez ikakvog napora sveo na drhtavu vreću kostiju kojoj se bliži gadna smrt na drumu. Noga
mu se nadula kao unutrašnja automobilska guma, zaudarala je na prezrele banane pune gasa, a on je sedeo tu dok su lešinari nadletali i ponirali
iznad njega na toplim strujama, i pokušavao da racionalizuje nešto užasno. Bio je žrtva sopstvenog produženog puberteta, jednostavno tako. Bio je
zatrovan sopstvenim smrtonosnim vizijama.

Na samrti, činilo mu se da je povratio malo zdravog razuma, a možda čak i malo dostojanstva. Nije želeo da to unizi bednim izgovorima koji će
sa stranice othramati na štakama.

„Mogao sam da budem neko i nešto u Bolderu“, reče on tiho, i ta jednostavna, grozna istina naterala bi mu suze na oči samo da nije bio toliko
umoran i dehidriran. On pogleda zakošena slova na stranici, a onda mu pogled skrenu na „kolt“. Najednom je želeo da se sve završi, pa je pokušao
da smisli kako da okonča svoj život na najistinitiji, najjednostavniji način. Izgledalo mu je neophodnije nego ikad da napiše to i ostavi onima koji bi
ga mogli pronaći, za godinu, ili deset.

On ščepa penkalo. Razmisli. Napisa:
Izvinjavam se zbog svega destruktivnog što sam uradio, ali ne poričem da sam postupao slobodno i svojevoljno. Svoje školske

zadatke uvek sam potpisivao imenom Harold Emeri Lauder. Potpisivao sam svoje rukopise - koliko god jadni oni bili - na isti način. Bog
neka mi pomogne -jednom sam to napisao na krovu ambara slovima visokim čitav metar. Hoću ovo da potpišem imenom koje su mi
nadenuli u Bolderu. Tada ga nisam mogao prihvatiti, ali sada ga slobodno preuzimam.

Umreću priseban i zdrave pameti.
U dnu on uredno ispisa svoj potpis: Soko.
On smesti svesku plastificiranih korica u bisagu „trijumfa“. Stavi poklopac na penkalo i zakači ga za džep. Uglavi cev „kolta“ u usta i pogleda
uvis u plavo nebo. Pomisli na igru koju su igrali kad su bili deca, igru zbog koje su ga svi zadirkivali zato što nikada nije smeo da je odigra do kraja.
Na jednom sporednom putu nalazila se jama sa peskom i tamo si mogao da skočiš sa zastrašujuće visine, padneš u pesak, otkotrljaš se i onda
popneš natrag da sve to ponoviš.
Svi su to radili osim Harolda. Harold bi stao na ivicu i počeo da odbrojava: Jedan... dva... tri! baš kao i ostali, ali to bajanje nikada nije
delovalo. Noge bi mu ostale nepomične. Nije mogao sebe naterati na skok. A drugi su ga ponekad jurili do kuće, vikali na njega, nazivali ga
Haroldom pešovanom.
On pomisli: Da sam samo mogao naterati sebe da skočim jednom... makar jednom... možda ne bih bio ovde. Pa, računa se uvek samo
poslednji put.
On pomisli: Jedan... dva... tri!
Pritisnu obarač.
Pištolj opali.
Harold odskoči.

64.

Severno od Las Vegasa je Dolina emigranata, i te noći sićušna iskra vatre sijala je usred njene netaknute divljine. Rendal Fleg je sedeo kraj
nje i nabusito pekao truplo malog zeca. Okretao ga je postojano na malom ražnju koji je napravio, i gledao kako zec cvrči i zapljuskuje vatru mašću.
Duvao je lahor, nosio primamljivi miris u pustinju, i vukovi su mu došli. Posedali su na drugoj uzvisini nedaleko od njegove vatre, zavijajući na
gotovo pun mesec i miris pečenog mesa. Malo-malo pa bi on pogledao u njih i dva ili tri vuka zapodenula bi kavgu, ujedajući se, škljocajući
čeljustima i ritajući se snažnim zadnjim nogama sve dok ne oteraju najslabijeg. Onda bi ostali ponovo počeli da zavijaju, njuški uperenih u naduveni,
crvenkasti mesec.

Ali vukovi su mu sada bili dosadni.
Na. sebi je imao farmerke, iznošene čizme za pešačenje i jaknu od ovčije kože sa dva bedža na grudima gde su mu bili džepovi: osmehnutog
smajlija i KAKO VAM SE SVIĐA SVINJETINA? Noćni vetar mu je povremeno podizao okovratnik.
Nije mu se dopadao razvoj situacije.
Bilo je loših predskazanja u vetru, zlih znamenja nalik na slepe miševe koji lepršaju u mračnom potkrovlju napuštenog ambara. Matora je umrla
i on je najpre pomislio kako je to dobro. I pored svega, plašio se te babe. Ona je umrla, a on je rekao Dejni Jirgens da je starica umrla u komi... ali,
je li to zaista bilo tačno? Više nije bio toliko siguran u to.
Da li je nešto rekla, na kraju? I ako jeste, šta je to bilo?
Šta sada smeraju?
Stekao je neku vrstu trećeg oka. Bilo je to nalik na sposobnost levitiranja; nešto što je prihvatao, ali nikada nije zaista razumeo. Bio je u stanju
da ga odašilje na daljinu, da vidi... gotovo uvek. Ali oko je ponekad bilo neobjašnjivo slepo. Zavirio je u prostoriju u kojoj je starica umirala, video ih
je okupljene oko nje, i dalje osmuđenih brkova od Haroldovog i Nadininog malog iznenađenja... ali onda je vizija izbledela i on je ponovo bio u
pustinji, umotan u vreću za spavanje, pogleda uprtog u nebo gde je video samo Kasiopeju u njenoj zvezdanoj stolici za ljuljanje. A u njemu je neki
glas rekao: Umrla je. Čekali su da progovori, ali ona to nije učinila.
Ali on više nije verovao tom glasu.
Bila je tu i ta problematična priča sa uhodama.
Sudija, kome su razneli glavu.
Devojka, koja mu je izmakla u poslednjem trenutku. A ona je znala, do đavola! Znala je!
Iznenada se besno zagledao u vukove i njih pet-šest smesta se dalo u bitku, ispunivši tišinu grlenim zvucima nalik na kidanje tkanine.
Znao je sve njihove tajne osim... te treće. Ko je bio treći? Slao je Oko iznova i iznova, ali ono mu se vraćalo samo sa zagonetnim, beslovesnim
licem meseca. M-E-S-E-C, tako se piše mesec.
Ko je bio treći?
Kako je devojci uspelo da mu umakne? Potpuno ga je iznenadila, ostavila mu je samo parče bluze. Znao je za njen nož, to je bila dečja igra, ali
ne i za iznenadni skok na stakleni zid. Niti za to kako će hladnokrvno sebi oduzeti život, bez trenutka oklevanja. Samo nekoliko sekundi i nje više
nije bilo.
Misli su mu se međusobno jurile po glavi kao lasice u mraku.
Stvari su počele da se malo krune na ivicama. To mu se nije dopadalo.
Lauder, na primer. Lauder je bio problematičan.
Postupao je tako izvrsno, kao neka od onih igračaka na navijanje iz čijih leđa viri ključ. Idi tu. Idi tamo. Uradi ovo. Uradi ono. Ali bomba od
dinamita sredila je samo dvoje - tako silno planiranje, silan trud pokvaren povratkom te matore crnčuge na samrti. A onda... pošto se ratosiljao
Harolda... ovaj umalo nije ubio Nadin! Još je osećao nalet zapanjenog besa kad bi pomislio na to. A ta glupa pizdurina je samo stajala tamo i
zijala, čekala da on to ponovo pokuša, gotovo kao da je želela da bude ubijena. A kome će na kraju sve ovo pripasti ako Nadin umre?
Kome, ako ne njegovom sinu?
Zec je bio gotov. On ga svuče sa ražnja na svoj limeni tanjir.
„U redu, posrani marinci, navalite!“
To ga nagna da se glasno nasmeje. Zar je nekada bio marinac? Činilo mu se da jeste. Mada, samo na ostrvu Paris 76. Bio je tamo jedan
klinac, malo defektan, po imenu Bu Dinkvej. Oni su...
Šta?
Fleg se namršti na svoju vojničku porciju. Jesu li umlatili starog dobrog Bua onim motkama za obuku? Obesili ga nekako? Činilo mu se da
pamti nešto u vezi sa benzinom. Ali šta?
U iznenadnom besu, on umalo ne baci tek ispečenog zeca u vatru. Do đavola, trebalo bi da je u stanju toga da se seti!
„Klopa, prašinari“, šapnu on, ali sada je to bio samo dašak vetra iz prošlosti.
Gubio se. Nekada je bio u stanju da sagleda šezdesete, sedamdesete i osamdesete kao čovek koji gleda niz duplo stepenište u zamračenu
prostoriju. Sada je mogao jasno da se seti samo događaja posle supergripa. Iza toga bila je samo izmaglica koja bi se povremeno malčice
razišla, taman toliko da on ugleda nešto zagonetno iz sopstvenog pamćenja (Bua Dinkveja, na primer... ako je neko takav ikada i postojao) pre
nego što se ona ponovo ne spusti.
Sada se sećao samo događaja od trenutka kada je krenuo peške na jug autostradom broj 51, prema Mauntin Sitiju i kući Kita Brejdentona.
Sećao se samo kako se rodio. Kako se rodio iznova.
On više, strogo govoreći, nije bio čovek, ako je to ikada i bio. On je bio nalik na luk, koji se sporo ljušti sloj po sloj, samo što se sada činilo da
se s njega ljušti sve ono ljudsko: organizovano promišljanje, sećanja, možda čak i slobodna volja... ako je nešto takvo ikada i postojalo.
On poče da jede zeca.
Nekada, u to je bio sasvim siguran, brzo bi se izgubio pošto stvari počnu da se krune. Ali ne i sada. Ovo je bilo njegovo mesto, njegovo vreme,
trenutak da ostane postojan u svom uporištu. Nije važno to što još nije uspeo da otkrije trećeg špijuna, ili što se Harold na kraju oteo kontroli i bio
tako kolosalno drzak da pokuša da ubije nevestu koja mu je obećana, majku njegovog sina.
Onaj čudni Đubretarac je negde u pustinji i njuška za oružjem koje će zauvek zbrisati problematičnu, zabrinjavajuću Slobodnu zonu. Njegovo
Oko nije moglo da prati Đubretarca, i u neku ruku, Fleg je pomišljao kako je Đubros čudniji i od njega, kao neka vrsta ljudskog kera koji njuši za
eksplozivom, napalmom i zapaljivim gelom, smrtonosno precizno poput radara.
Za mesec dana ili manje, poleteće mlaznjaci Nacionalne garde, nakrcani projektilima tipa „svračak“ ispod krila. A kad on bude siguran da je
nevesta zanela, oni će poleteti na istok.

Pogledao je sneno u mesec koji je ličio na košarkašku loptu i osmehnuo se.
Postojala je još jedna mogućnost. Mislio je da će mu Oko pokazati, u svoje vreme. Mogao bi da ode tamo, možda kao vrana, možda kao vuk,
možda kao insekt - bogomoljka, recimo, nešto dovoljno malo da se provuče kroz brižljivo sakrivene ventilacione otvore usred bodljastog bokora
pustinjske trave. Uskočio bi ili otpuzao tamnim vodovima i provukao se kroz rešetku klimauređaja ili zaustavljeni ventilator za odvod otpadnih
gasova.
To mesto je bilo pod zemljom. Odmah preko granice, u Kaliforniji.
Tamo su bile posude, redovi i redovi posuda, svaka sa svojom uredno odštampanom oznakom: superkolera, superantraks, nova i usavršena
verzija buboničke kuge, sve zasnovane na sposobnosti promene antingena zbog koje je supergrip bio tako gotovo univerzalno smrtonosan. Tamo
ih je bilo na stotine; sa probranim ukusima, kao što su nekada govorili u onoj reklami za bombone.
Da ti ubacimo malo toga u vodu, Slobodna zono?
Ili da te zaprašimo time?
Ljupka legionarska bolest za Božić, ili možda nov i usavršen svinjski grip?
Rendi Fleg, mračni Deda Mraz, u saonicama Nacionalne garde, sa viruščićem koji bi ubacio kroz svaki odžak?
Sačekaće i prepoznati pravi čas kada on konačno bude kucnuo.
Nešto će mu već reći.
Biće sve dobro. Ovaj put neće hitro iščileti. Na vrhu je, i tamo namerava i da ostane.
Zeca više nije bilo. Pun vrele hrane, ponovo se osećao prisebno. Ustao je s limenim tanjirom u ruci i bacio kosti u noć. Vuci jurnuše na njih,
upustiše se nad njima u bitku, režeći i ujedajući, kolutajući prazno očima na mesečini.
Fleg ustade, podboči se i grohotom nasmeja na mesec.

Rano sledećeg jutra, Nadin je izašla iz grada Glendejla i krenula međudržavnim putem broj 15 na svojoj „vespi“. Kosa bela kao sneg,
razvezana, vijorila je za njom, veoma nalik na nevestin veo.

Bilo joj je žao „vespe“, koja joj je služila tako dugo i verno, a sada je bila na kraju snaga. Kilometraža i pustinjska vrelina, težak prelazak
Stenovitih planina i nedostatak održavanja uzeli su svoj danak. Motor je sada zvučao promuklo i izmučeno. Igla brojača obrtaja u minutu počela je
da drhti umesto da ostane krotko kod oznake 5X1000. Nije bilo važno. Ako joj crkne pre nego što stigne, ona će nastaviti peške. Sada je niko više
nije progonio. Harold je bio mrtav. A ako ona bude morala da pešači, on će nekako to saznati i poslati nekoga po nju.

Harold je pucao na nju! Harold je pokušao da je ubije!
Misli su joj se vraćale tome bez obzira na sve pokušaje da to izbegne. Njen um je grizao to kao što pas grize kost. Nije trebalo da bude tako.
Fleg joj je došao u snu te prve noći posle eksplozije, kada je Harold konačno pristao da se ulogore. Rekao joj je da će ostaviti Harolda sa njom sve
dok ne budu na zapadnoj padini, blizu Jute. Onda će ga on ukloniti u brzoj, bezbolnoj nesreći. Pomoću lokve ulja. Preko ivice. Bez frke, bez strke,
bez gnjavaže.
Ali nije bilo brzo i bezbolno, i Harold je umalo nije ubio. Metak je prohujao nekoliko centimetara od njenog obraza, a ona i dalje nije mogla da
se pomeri. Bila je ukočena u šoku i pitala se kako je on uopšte mogao da uradi nešto takvo, kako mu se uopšte moglo dozvoliti da pokuša nešto
takvo.
Pokušala je da to racionalizuje tako što je rekla sebi da je to bio Flegov štos, kako bi joj ulio strah u kosti, kako bi je podsetio kome pripada.
Ali to nije imalo nikakvog smisla! Bilo je to ludo! Čak i da je imalo ikakvog smisla, u njoj se uporno javljao siguran, znalački glas koji joj je govorio
kako je Fleg bio nespreman na incident sa pucnjavom.
Pokušavala je da potisne taj glas, da spusti rezu na vrata ispred njega onako kako bi svaki razuman čovek zalupio vrata pred nepoželjnom
osobom s ubistvom u očima. Ali nije mogla. Taj glas joj je govorio da je sada živa zahvaljujući pukom slučaju. Da je Haroldov metak mogao isto
tako lako da joj se zarije među oči, a Rendal Fleg ne bi imao nikakvog uticaja ni na takav ishod.
Rekla je tom glasu da laže. Fleg je znao sve, znao je gde je pao i najmanji vrabac...
Ne, ti to pričaš o bogu, ogovorio je glas neumoljivo. A on nije bog. Živa si zahvaljujući pukom slučaju, a to znači da sada ni na šta ne možeš
sa sigurnošću da računaš. Ništa mu ne duguješ. Možeš da se okreneš i vratiš, ako to želiš.
Da se vrati, dobra fora. A gde to da se vrati?
Glas nije imao mnogo toga da joj kaže na tu temu; iznenadila bi se da je bilo drugačije. Ako je mračnjak bio folirant, ona je tu činjenicu saznala
malčice prekasno.
Pokušala je da se usredsredi na hladnu lepotu pustinjskog jutra umesto na taj glas. Ali glas je i dalje bio tu, toliko tih i uporan da ga je jedva
bila svesna.
Ako nije znao da će Harold moći damu prkosi i da te napadne, šta još nije znao? I hoćeš li sledeći put proći tako lako kao sada?
Ali, o blagi bože, bilo je prekasno. Bilo je prekasno danima, nedeljama, možda čak i godinama. Zbog čega je taj glas čekao da progovori tek
kada je postao potpuno beskoristan?
I kao da se slaže s njom, glas konačno zaćuta i prepusti joj jutro. Vozila se bez misli, ne skidajući pogled s puta koji se otkrivao pred njom. S
puta koji je vodio u Las Vegas. S puta koji je vodio njemu.

„Vespa“ je crkla tog popodneva. Začula se mukla škripa duboko u njenoj utrobi i motor se ugasio. Osetila je kako se iz kućišta motora diže
miris nečeg vrelog i nenormalnog, nalik na sprženu gumu. Brzina joj je spala sa stalnih sedamdeset na sat koje je održavala, sve dok nije počela da
pućka brzinom hoda. Sada je priterala motocikl u kolovoznu traku za zaustavljanje i nekoliko puta pokušala da startuje motor, iako je znala da je to
beskorisno. Ubila ga je. Ubila je mnogo toga na putu prema svom mužu. Bila je odgovorna za to što je zbrisan ceo komitet Slobodne zone sa svim
gostima na tom poslednjem, eksplozivnom sastanku. A tu je bio i Harold. Isto tako, da budemo temeljni, ne smemo zaboraviti i nerođenu bebu Fren
Goldsmit.

Na tu pomisao je obuze mučnina. Ona posrnu prema ogradi i povrati laki ručak koji je pojela. Bilo joj je vruće, osećala se veoma bolesno i kao
u delirijumu, jedino živo biće u osunčanom pustinjskom košmaru. Bilo je vruće... tako vruće.

Okrenula se natrag i obrisala usta. Vespa je ležala na boku kao uginula životinja. Nadin ju je posmatrala nekoliko trenutaka, a ona je krenula
pešice. Već je prošla kraj Suvog jezera. Znači, moraće da spava kraj druma ukoliko niko ne dođe po nju. Sa malo sreće, stići će ujutro u Las
Vegas. I najednom je bila sigurna da će je mračnjak pustiti da pešači. Stići će u Las Vegas gladna, žedna i u vatri od pustinjske vreline, i poslednji,
najmanji ostaci starog života biće izbačeni iz njenog sistema. Žena koja je podučavala sitnu decu u privatnoj školi u Novoj Engleskoj potpuno će
nestati, biće mrtva kao Napoleon. S obzirom na to koliko je tera sreća, glasić koji joj je džvanjkao i gnjavio je biće poslednji deo stare Nadin koji će
iščeznuti. Ali na kraju, naravno, nestaće i on.

Pešačila je i popodne je odmicalo. Znoj joj se slivao niz lice. Živa je svetlucala, uvek na mestu gde se drum susretao sa nebom boje izbledelog

teksasa. Otkopčala je laku bluzu i skinula je, nastavivši dalje u pamučnom belom grudnjaku. Opekotine od sunca? Pa šta? Iskreno, draga moja,
baš me briga za to.

Do sutona je poprimila strašnu nijansu crvenila koje joj je duž izdignutih ivica ključnjače prelazilo gotovo u ljubičastu. Svežina večeri naišla je
iznenada i naterala je da uzdrhti i nagna je da se priseti kako je opremu za kampovanje ostavila sa „vespom“.

Podozrivo je pogledala oko sebe, videla kola tu i tamo, neka od njih zakopana pod nanosima peska sve do ukrasa na haubi. Pomisao na to
da se skloni u jednu od tih grobnica izazva u njoj mučninu - još goru mučninu od one koju je su u njoj izazivale strašne opekotine od sunca.

U delirijumu sam, pomisli ona.
Mada, nije ni bilo važno. Odlučila je da radije pešači cele noći nego da prespava u nekom od tih automobila. Kad bi ovo samo mogao opet
biti Srednji zapad. Pronašla bi ambar, stog sena, polje deteline. Neko čisto, meko mesto. Ovde su postojali samo drum, pesak i sprženo tvrdo
pustinjsko tle.
Ona ukloni dugu kosu s lica i tupo shvati kako priželjkuje da je mrtva.
Sada je sunce bilo ispod horizonta, a dan je savršeno balansirao između svetla i tame. Vetar koji je sada duvao bio je hladan kao smrt.
Obazrela se oko sebe, najednom uplašena.
Bilo je previše hladno.
Usamljeni strmi bregovi pretvorili su se u tamne monolite. Peščane dine bile su nalik na zlokobne srušene kolose. Čak su i bodljikavi šumarci
kaktusa ličili na optužujuće kosturske prste mrtvih, koji štrče kroz pesak iz njihovih plitkih grobova.
Iznad nje, kosmički točak neba.
Pade joj na pamet deo stiha iz neke Dilanove pesme, hladan i nemilosrdan: Progonjena kao krokodil... silovana u kukuruzištu...
A odmah za tim neka druga pesma, pesma Iglsa, iznenada zastrašujuća: I hoću ove noći da spavam s tobom u pustinji... sa milion zvezda
oko nas...
Najednom je znala da je on tu.
Znala je to i pre nego što je progovorio.
„Nadin.“ Njegov tihi glas začu se iz sve gušćeg mraka. Beskrajno blag, konačni sveobuhvatni užas zbog kog joj se učinilo da se vratila kući.
„Nadin, Nadin... kako samo volim da volim Nadin.“
Ona se okrenu i vide ga tamo, baš kao što je oduvek znala da će ga jednog dana ugledati, krajnje jednostavno. Sedeo je na haubi starog
„ševrolet“ sedana (je li ona uopšte bila tu pre trenutak ili dva? nije bila sigurna, ali činilo joj se da se upravo pojavila), ukrštenih nogu, sa rukama
lako položenim na kolena izbledelih farmerki. Gledao je u nju i nežno joj se osmehivao. Ali oči mu nisu bile ni najmanje nežne. One su pomisao na
to da taj čovek može osećati bilo šta nežno činile lažnom. U njima je videla crnu radost koja je beskrajno poigravala poput nogu čoveka koga su
upravo pustili da propadne kroz kapak platforme sa vešalima.
„Zdravo“, reče ona. „Evo i mene.“
„Da. Konačno, evo i tebe. Kao što je i bilo obećano.“ Osmeh mu se raširi i on pruži ruke prema njoj. Ona ih uze u svoje i pri tom oseti kako iz
njega izbija strahovita vrelina. Zračio je njom kao dobro naložena peć od opeke. Njegove glatke šake bez brazda obaviše se oko njenih... a onda
stegnuše čvrsto, kao lisice.
„O, Nadin“, šapnu on i nagnu se da je poljubi. Ona tek malčice okrenu glavu, pogledavši uvis u hladnu vatru zvezda, tako da on spusti poljubac
na udubljenje ispod njene vilice umesto na njena usta. Nije ga prevarila. Osetila je podrugljivo izvijanje njegovog keza uz svoje meso.
Gnušam ga se, pomisli ona.
Ali gnušanje je bilo najobičnija hrapava krasta preko nečeg goreg
- skorele i odavno skrivene požude, stari čir koji je konačno sazreo dovoljno da bučno štrcne iz sebe neku tečnost, nešto slatko što se odavno
već ukiselilo. Njegove šake koje su joj klizile po leđima bile su mnogo vrelije od njenih opekotina od sunca. Pribila se uz njega, i najednom je
tanušno sedlo između njenih nogu izgledalo bucmastije, punije, osetljivije, svesnije. Šav njenih pantalona grebao ju je tanano i skaredno nagoneći
je na želju da se trlja, da se otarasi tog svraba, da ga izleči jednom za svagda.
„Kaži mi jedno“, reče ona.
„Šta god poželiš.“
„Rekao si: ’Kao što je obećano.’ Ko me je tebi to obećao? I zašto mene? I kako da ti se obraćam? Čak ni to ne znam. Znam za tebe gotovo
celog života, a ne znam kako da te zovem.“
„Zovi me Ričard. To mi je pravo ime. Tako me zovi.“
„To ti je pravo ime? Ričard?“ upita ona sumnjičavo, a on se nasmeja uz njen vrat, tako da je osetila žmarce od gnušanja i požude. „I ko me je to
obećao?“
„Nadin“, reče on, „zaboravio sam. Hodi sad.“
On skliznu s haube automobila, držeći je i dalje za ruke, i ona mu se umalo ne ote i ne pobeže... ali šta bi joj to vredelo? Samo bi pojurio za
njom, uhvatio je, silovao.
„Mesec“, reče on. „Pun je. Baš kao i ja.“ On povuče njenu ruku do glatkog i izbledelog međunožja farmerki, a tamo je bilo nešto strašno, nešto
što je pulsiralo sopstvenim životom ispod reckave hladnoće njegovog rajsferšlusa.
„Ne“, promrmlja ona i pokuša da odmakne ruku, pomislivši koliko se ovo razlikuje od one druge noći pune mesečine, koliko je nemoguće
daleko od nje. Ovo je bio drugi kraj vremenske duge.
On joj zadrža ruku na sebi. „Hodi u pustinju i budi mi žena“, reče on.
„Ne!“
„Prekasno je da kažeš ne’, draga moja.“
Ona pođe sa njim. Bila je tamo vreća za spavanje, kraj pocrnelih kostiju logorske vatre pod srebrnim kostima meseca.
On je položi na tle.
„U redu“, prodahta on. „Tako, samo tako.“ Prstima raskopča opasač, zatim dugme, pa rajsferšlus.
Ona vide šta on to ima spremno za nju i vrisnu.
Mračnjakov kez se raširi na taj zvuk, ogroman, presijavajući i skaredan u noći, dok je mesec prazno piljio u njih dvoje, natečen kao kolut sira.
Nadin je vrištala i vrištala, a onda pokušala da otpuzi dalje od njega, ali on ju je zgrabio i ona je onda stisla noge svom silinom, a kad se jedna
od tih glatkih šaka zavukla između njih, one su se raširile kao voda i ona je pomislila: Gledaću uvis... gledaću u mesec... neću osetiti ništa i biće
gotovo... biće gotovo... neću osetiti ništa...
A kada je njegova mrtva hladnoća kliznula u nju, krik joj se oteo, razlegao pustinjom i ona je počela da se otima, ali otimanje je bilo beskorisno.
Zabio se u nju, osvajač, razarač, i hladna krv pokuljala je niz njene butine, a onda se obreo u njoj, sasvim do njene materice, i mesec joj je bio u
očima, hladna i srebrna vatra, a kad je svršio, bilo je to kao topljeno gvožđe, topljeno sirovo gvožđe, topljeni mesing, i svršila je i sama, svršila

vrišteći od neverovatnog zadovoljstva, svršila od strave, od užasa, prošavši kroz kapiju od sirovog gvožđa i mesinga u zemlju ludila, proterana,
oduvana tamo kao list nošen njegovim grohotom, zagledana u lice koje mu se topilo i pretvaralo u dlakavu njušku demona koja se njihala tik iznad
njenog lica, demona sa očima poput blistavih žutih sijalica, prozora u pakao kakav nikada nije ni zamišljala, a opet je u njima i dalje bilo tog
groznog dobrog raspoloženja, u očima koje su posmatrale krivudave sokake hiljada mračnih noćnih gradova; bile su to oči zapiljene, svetlucave i
na kraju krajeva, glupave. Izlivao se iznova... iznova... iznova. Činilo se da se nikada neće isprazniti. Hladan. Bio je hladan kao smrt. I star. Stariji od
čovečanstva, stariji od zemlje. Iznova i iznova, on ju je punio svojim groznim porodom, urlajući od smeha. Zemlja. Svetlost. Svršavanje. Ponovno
svršavanje. Poslednji krik koji joj se oteo odneo je pustinjski vetar do najudaljenijih noćnih odaja, tamo gde su hiljade komada naoružanja čekale da
njihov novi vlasnik dođe po njih. Čupava demonska glava, isplaženi jezik duboko rasečen u račve. Njegov mrtvi dah zapljusnuo joj je lice. Sada je
bila u zemlji ludila. Gvozdena kapija se zatvorila.

Mesec... !

Mesec samo što nije zašao.
Uhvatio je još jednog zeca, uhvatio je drhtavo stvorenjce golim rukama i slomio mu vrat. Založio je novu vatru na ostacima stare i sad se zec
pekao i sa njega su u lelujavim trakama dizao ukusan miris. Više nije bilo vukova. Večeras su ostali podalje - i dobro je što su to uradili. Na kraju
krajeva, bila je to njegova prva bračna noć, a omamljeni i apatični stvor koji je sedeo zguren s druge strane vatre bila je njegova rumena nevesta.
On se nagnu prema njoj i podiže joj ruku iz krila. Kad ju je pustio, ona je ostala na istom mestu, pridignuta do njenih usta. Posmatrao je načas
taj fenomen, a onda joj je spustio ruku natrag u krilo. Tamo su prsti počeli sporo da joj se pokreću, kao zmije na samrti. Prineo je naglo dva prsta
njenim očima kao da želi da je ubode, a ona nije ni trepnula. Samo je i dalje zurila u prazno i zurila.
Bio je iskreno zbunjen.
Šta joj je to uradio?
Nije mogao da se seti.
A nije ni bilo važno. Ona je bila trudna. Ako je pri tom bila i katatonična, pa šta onda? Bila je savršeni inkubator. Rodice mu sina, porodice se i
onda će moći da umre, ispunivši svrhu svog postojanja. Najzad, zbog toga je i bila tu.
Zec je bio gotov. Prelomio ga je na dva dela. Njenu polovinu je iskidao u sitne komade, kao što se sitni hrana za bebu. Onda ju je hranio
komad po komad. Neki parčići su joj ispali iz usta u krilo polusažvakani, ali pojela je dobar deo obroka. Ako bude ostala u ovakvom stanju, biće joj
potrebna bolničarka. Možda Dženi Engstrom.
„To je bilo veoma dobro, draga moja“, reče on tiho.
Ona je prazno gledala u mesec. Fleg joj se blago osmehnu i pojede svoju svadbenu večeru.
Uvek bi ogladneo od dobrog seksa.

Probudio se krajem noći i pridigao u sedeći položaj u svojoj vreći za spavanje, zbunjen i uplašen... uplašen na neki nagonski, beslovesan
način kao što se plaši životinja - grabljivca koja sluti da je i samu neko lovi.

Je li to bio san? Vizija...?
Dolaze.
Uplašen, on pokuša da shvati tu misao, da je smesti u nekakav kontekst. Nije mogao. Ostala je da visi tamo sama kao loše predskazanje.
Sada su već blizu.
Ko? Ko je to blizu?
Noćni vetar je šaputao oko njega, kao da mu donosi nečiji miris. Neko dolazi i...
Neko odlazi.
Dok je on spavao, neko je prošao kraj njegovog bivaka, prema istoku. Onaj nevidljivi treći? Nije znao. Bila je to noć punog meseca. Zar je treći
pobegao? Ta pomisao ga ispuni panikom.
Da, ali ko to dolazi?
On pogleda u Nadin. Spavala je, skupljena čvrsto u položaj fetusa, položaj koji će njegov sin zauzeti u njenom stomaku za samo nekoliko
meseci.
Hoće li imati mesece na raspolaganju?
Ponovo ga obuze taj osećaj da se sve kruni na ivicama. On leže natrag, pomislivši kako te noći za njega više neće biti sna. Ali zaspao je. A
kada se sledećeg jutra dovezao do Vegasa, ponovo se osmehivao i gotovo zaboravio na svoju malu noćnu paniku. Nadin je sedela krotko kraj
njega na sedištu, kao velika lutka sa semenom pažljivo skrivenim u stomaku.
Otišao je u Grand, gde je saznao šta se dogodilo dok je spavao. Primetio je novi izraz u njihovim očima, podozriv i upitan, i osetio kako ga
strah ponovo dodiruje lakim krilima, kao noćni leptir.
Otprilike u isto vreme kada je Nadin Kros počela da shvata izvesne činjenice koje su možda bile očigledne i pre toga, Lojd Henrejd je sedeo
sam u Kab baru, igrao pasijans i pri tom varao. Bio je na kraju živaca. Tog dana je došlo do iznenadnog zapaljenja skladišta goriva u Indijan
Springsu, sa jednim mrtvim i troje povređenih, s tim što su mogli očekivati da jedno od njih umre od teških opekotina. Nisu u Vegasu imali nikoga
ko bi znao da leči takve opekotine.
Karl Haug je doneo vest. Bio je ekstremno nadrndan, a to nije bio čovek koga je trebalo olako shvatati. On je pre zaraze radio kao pilot za
aviokompaniju Ozark, kao bivši marinac, i mogao je jednom rukom da polomi Lojda napola dok drugom sebi mućka koktel, samo da je to poželeo.
Kako je sam pričao, Karl je ubio nekoliko ljudi tokom svoje duge i šarolike karijere, a Lojd je bio sklon da mu to poveruje. Nije posredi bio nekakav
Lojdov fizički strah od Karla Hauga; pilot je bio krupan i grub, ali zazirao je od Šetača kao i svi drugi na zapadu, a Lojdu je oko vrata visila Flegova
amajlija. Ali on je bio jedan od njihovih pilota, i pošto je to bilo posredi, morao je da postupa diplomatski. I začudo, Lojd je imao ponešto dara za
diplomatiju. Iskustvo mu je bilo jednostavno, ali zato gotovo neverovatno: on je proveo nekoliko nedelja sa izvesnim ludakom po imenu Pouk
Frimen i doživeo da može o tome da priča. Isto tako, proveo je nekoliko meseci sa Rendalom Flegom, a i dalje je disao i bio čiste pameti.
Karl je ušao oko dva sata 12. septembra sa kacigom za vožnju motocikla pod miškom. Imao je gadnu opekotinu na levom obrazu i plikove na
jednoj ruci. Došlo je do vatre. Bilo je gadno, ali ne onoliko gadno koliko je moglo da bude. Eksplodirala je cisterna sa gorivom i rasula kerozin po
čitavoj pisti.
„U redu“, rekao je Lojd. „Pobrinuću se za to da glavni baja sazna. Povređeni su smešteni u ambulantu?“
„Da. Smešteni su. Ne verujem da će Fredi Kampanari poživeti dovoljno da vidi zalazak sunca. To znači da preostaju dva pilota, ja i Endi. Kaži
mu to, a kaži mu i još nešto kad se vrati. Hoću da se onaj posrani Đubretarac nosi u tri lepe. To zahtevam da bih ostao.“ Lojd se zagleda u Karla
Hauga. „Ma nije nego?“
„Lepo ti kažem.“

„Pa, vidi ovako, Karle“, reče Lojd. „Tu poruku ne mogu da prenesem. Ako želiš njemu da naređuješ, moraćeš to da radiš lično.“ Karl je
najednom izgledao zbunjeno i pomalo uplašeno. Strah nije naročito pristajao tom rošavom licu. „Da, shvatam šta hoćeš da kažeš. Samo sam
umoran i sjeban, Lojde. Lice me đavolski boli. Nisam imao nameru da se istresam na tebi.“

„U redu je to, burazeru. Zbog toga sam ovde.“ Ponekad je priželjkivao da nije tako. Glava je već počela da ga boli.
Karl reče: „Ali on mora da ide. Ako ja budem to morao da mu kažem, uradiću to. Znam da on ima jedan od tih crnih kamenčića.
Pretpostavljam da su on i dugonja pajtosi. Ali, saslušaj me.“ Karl sede i stavi kacigu na sto za bakaru. „Đubros je kriv za taj požar. Zaboga, kako
ćemo uopšte uspeti da uzletimo u tim avionima ako jedan od ljudi glavnog baje spaljuje posrane pilote?“
Nekoliko ljudi koji su prolazili kroz predvorje Granda s nelagodom je pogledalo prema stolu za kojim su sedeli Lojd i Karl. „Tiše malo, Karle.“
„Dobro. Ali shvataš problem, zar ne?“
„Koliko si siguran da je Đubros to uradio?“
„Slušaj“, reče Karl nagnuvši se napred, „on je bio u voznom parku, u redu? Dugo je bio tamo. Dosta njih ga je videlo, ne samo ja.“
„Mislio sam da je otišao negde. U pustinju. Znaš, da traga za novim stvarima.“
„Pa, vratio se, u redu? Vozilo za pesak koje je dovezao bilo je puno koječega. Sam bog sveti zna gde on to pronalazi, ja svakako to ne znam.
Pa, do pauze za kafu, neki momci su zahvaljujući njemu već zaradili kopče. Znaš kakav je. Za njega je naoružanje isto što i slatkiši za dete.“
„Da.“
„Na kraju nam je pokazao jedan od onih zapaljivih fitilja. Povučeš za prsten i bukne malo fosfora. Onda ništa pola sata ili četrdeset minuta, u
zavisnosti od veličine fitilja, u redu? Razumeš? A onda plane đavolski požar. Mali, ali vrlo jak.“
„Da.“
„Znači, u redu. Đubrence nam pokazuje to, u stvari, praktično bali nad fitiljem, a Fredi Kampanari kaže: ’Hej, ljudi koji se igraju vatrom piške u
krevet, Đubrose.’ A Stiv Tobin - znaš ga, taj ti ima smisla za humor koliko i gumena štaka - on će onda: ’Momci, bolje posakrivajte šibice,
Đubrence se vratilo u grad.’ Tu je Đubros postao skroz čudan. Okrenuo se prema nama i promrmljao nešto sebi u bradu. Sedeo sam odmah do
njega i učinilo mi se da je rekao: ’Ne pitajte me više za ček matore gospođe Sempl.’ Razumeš li ti to?“ Lojd odmahnu glavom. Ništa u vezi sa
Đubretarcem on nije naročito razumeo.
„Onda je prosto otišao. Pokupio je stvari koje nam je pokazivao i otišao. Vidi, nikome od nas nije bilo naročito drago zbog toga. Nismo
nameravali da ga uvredimo. Većini momaka Đubros se baš dopada. Ili im se dopadao. Kao malo dete je, znaš.“
Lojd klimnu glavom.
„Sat kasnije, ta prokleta cisterna sa gorivom odletela je u vazduh ko raketa. I dok smo gledali kako da pokupimo parčiće, slučajno sam
podigao pogled, kad eto ti tamo Đubrenceta u vozilu za pesak kod zgrade kasarne, gleda nas kroz dvogled.“
„To je sve što imaš?“ upita Lojd s olakšanjem.
„Ne. Nije. Da jeste, ne bih se ni gnjavio dolaskom kod tebe, Lojde. Ali to me je nagnalo da razmislim o tome kako je cisterna eksplodirala.
Upravo se za takve stvari koristi zapaljivi fitilj. U Namu su Kongovci baš tako digli u vazduh puno skladišta municije, koristeći naše rođene posrane
zapaljive fitilje. Turiš ga pod kamion, na auspuh. Ako niko ne pokrene kamion, eksplodira kad istekne vreme na tajmeru. Ako ga neko pokrene,
eksplodira kad se zagreje cevka. Ovako ili onako, buuuum, pozdravi se s kamionom. Nije se uklapalo samo to da u voznom parku uvek ima
desetak cisterni, a mi ih nikad ne koristimo nekim posebnim redosledom. I tako, pošto smo sirotog starog Fredija smestili u ambulantu, Džon Vejt i
ja smo otišli tamo. Džon je zadužen za vozni park i bio je van sebe. On je ranije video Đubrosa unutra.“
„I bio je siguran da je to bio Đubretarac?“
„S tim opekotinama do pola ruke, teško ga je zameniti s nekim drugim, šta kažeš? U redu? Niko tada nije ni pomislio na to. Samo je njuškao
okolo, a to mu je i posao, zar ne?“
„Da, mislim da se mora reći da jeste.“
„I tako ja i Džon počnemo da pregledamo ostale cisterne s gorivom. I bog te mazo, na svakom od njih je po jedan zapaljivi fitilj. Postavio ih je
na auspuhe tik ispod samih rezervoara s gorivom. Razlog za to što je kamion koji smo koristili prvi eksplodirao bilo je to što mu se auspuh
zagrejao, kao što sam ti rekao, u redu? Ali i ostali samo što nisu odleteli u vazduh. Dva ili tri su već počela da se dime. Neke cisterne su bile
prazne, ali najmanje pet ih je bilo puno kerozina. Još deset minuta i ostali bismo bez cele posrane baze.“
O, pobogu, pomisli Lojd žalosno. Zaista je loše. Loše da lošije ne može biti.
Karl podiže šaku prekrivenu plikovima. „Ovo sam zaradio kada sam skidao jedan od vrućih. Shvataš li sada zašto on mora da ide?“ Lojd reče
s oklevanjem: „Možda je neko ukrao te fitilje iz njegovog vozila dok je on pišao ili tako nešto.“
Karl reče strpljivo: „Nije se tako dogodilo. Neko ga je uvredio dok je on pokazivao svoje nove igračke, pa je pokušao sve da nas sprži. I umalo
nije u tome uspeo. Nešto se mora uraditi u vezi sa tim, Lojde.“
„U redu, Karle.“
Ostatak popodneva je proveo raspitujući se za Đubrosa - da li ga je iko video, zna li ko gde je ovaj otišao? Uzdržani izrazi lica i odrečni
odgovori. Već se raščulo. Možda je to bilo dobro. Ko god ga bude video prijaviće to brzo, u nadi da će glavonja čuti koju dobru reč o njemu. Ali
Lojd je slutio da niko neće videti Đubrosa. Malo ih je naterao da zaigraju pipirevku i zaždio natrag u pustinju na svom vozilu za pesak.
Pogledao je u pasijans naređan pred njim i pažljivo suzbio želju da počisti sve karte i baci ih na pod. Umesto toga, na prevaru je otvorio još
jednog keca i nastavio sa igrom. Nije bilo važno. Kad Flegu bude zatrebao, ovaj će samo posegnuti za njim i dovesti ga. Staro Đubrence na kraju
će da završi na ukrštenoj banderi baš kao i Hek Drogan. Šta da ti radim, ortak.
Ali u dubini srca, pitao se da li će baš biti tako.
U poslednje vreme su se dešavale stvari koje mu se nisu dopadale. Kao Dejna, na primer. Fleg je znao za nju, istina, ali ona nije progovorila.
Umesto toga, nekako mu je pobegla u smrt i ostavila ih i dalje u neznanju što se tiče trećeg uhode.
A to je bila ta druga stvar. Kako to da Fleg nije jednostavno znao za trećeg špijuna? Znao je za matorog kešu, a kad se vratio iz pustinje, znao
je i za Dejnu, i rekao im tačno kako će da završi posao s njom. Ali, to mu nije upalilo.
A sada i Đubretarac.
Đubros nije bio baš niko i ništa. Možda je to bio u staro doba, ali više ne. Nosio je mračnjakov kamen baš kao i on. Pošto je Fleg spržio
mozak onom laprdalu od advokata u El-Eju, Lojd je video kako Fleg spušta ruke Đubretarcu na ramena i govori mu blago kako su svi snovi bili
istiniti. A Đubros je prošaputao: „Život ti dajem.“
Lojd nije znao šta je to bilo između njih, ali bilo je jasno da je on tumarao pustinjom sa Flegovim blagoslovom. A sad je Đubretarac
pomahnitao.
Što je dovelo do nekih prilično ozbiljnih pitanja.
I zbog toga je Lojd sedeo tu sam u devet uveče, varao u pasijansu i priželjkivao da se napije.
„Gospodine Henrejd?“

Šta je sadi On podiže pogled i ugleda neku devojku lepog, napućenog lica. U tesnom belom šortsu. Sa halter-majicom koja joj nije do kraja
pokrivala areole oko bradavica. Radodajka, svakako, ali izgledala je nervozno i bledo, gotovo bolesno. Grčevito je grizla nokat na palcu, i on vide
da su joj svi nokti izgrizeni i iskrzani.

„Šta je?“
„Ja... moram kod gospodina Flega“, reče ona. Glas joj je brzo gubio snagu i završio se šapatom.
„Moraš, a? Pa šta ti to misliš o meni, da mu ugovaram društvene aktivnosti?“
„Ali... rekli su mi... da dođem kod vas.“
„Ko ti je to rekao?“
„Pa, Endži Heršfild. Ona mi je to rekla.“
„Kako se zoveš?“
„Uh, Džuli.“ Zakikotala se, ali samo refleksno. Preplašeni izraz neprestano joj je bio na licu i Lojd se upitao kakvo se sranje sada sprema.
Jedna takva devojka ne bi pitala za Flega osim ako nije posredi nešto zaista ozbiljno. „Džuli Lori.“
„Pa, Džuli Lori, Fleg sada nije u Las Vegasu.“
„Kad se vraća?“
„Ne znam. On dolazi i odlazi, a ne nosi sa sobom pejdžer. Niti mi objašnjava svoje postupke. Ako imaš nešto, reci meni, a ja ću se postarati
da on dobije poruku.“ Ona ga pogleda sumnjičavo i Lojd ponovi ono što je tog popodneva rekao Karlu Haugu. „Zbog toga sam ovde, Džuli.“
„Okej.“ A onda, brzo: „Ako je važno, kažite mu da sam vam ja to rekla. Džuli Lori.“
„Okej.“
„Nećete zaboraviti?“
„Neću, zaboga! A sad, o čemu se radi?“
Ona se napući. „E, pa ne morate da budete tako neprijatni.“ On uzdahnu i spusti karte koje je držao u ruci na sto. „Ne“, reče. „Verovatno ne
moram. Hajde sad, šta je posredi?“
„Onaj tutamuta. Ako je on tu negde, mislim da špijunira. Samo sam mislila da treba to da znate.“ Oči joj zlobno blesnuše. „Majku mu jebem,
potegao je pištolj na mene.“
„Kakav tutamuta?“
„Pa, videla sam retarda, pa sam zaključila da i tutamuta mora biti sa njim, znate? A oni se prosto ne uklapaju među nas. Sigurno su došli s
one druge strane.“
„Tako misliš, a?“
„Da.“
„Pa, bog me ubio ako znam o čemu ti to pričaš. Ovo je bio dugačak dan i umoran sam. Ako ne počneš da pričaš razumljivo, Džuli, odoh ja na
spavanje.“
Džuli sede, prekrsti noge i ispriča Lojdu o njenom susretu sa Nikom Androsom i Tomom Kulenom u gradu Prat, u Teksasu. O „pepto-bizmolu“
(„Samo sam se malo zajebavala sa benavim, kad je taj gluvonemi likpotegao pištolj na mene!“). Čak mu je ispričala kako je pucala na njih dok su
odlazili iz grada.
„I šta sve to dokazuje?“ upita Lojd kad je završila. Malo ga je zaintrigirala reč „špijun“, ali posle toga je zapao u omamljenost dosade.
Džuli se ponovo napući i pripali cigaretu. „Pa rekla sam vam. Taj benavi je sada ovde. I kladim se da je špijunčina.“
„Kažeš, zove se Tom Kulen?“
„Da.“
Jedva je mogao da ga se seti. Kulen je bio krupan i plav, i svakako mu je falila koja daska u glavi, ali to svakako nije bilo tako teško stanje kao
što ga je opisivala ova odurna gadura. Pokušao je da se priseti još nečega, ali bez uspeha. Ljudi su još dolazili u Vegas i to po šezdeset, pa sve i
do sto dnevno. Bilo je gotovo nemoguće voditi računa o svima njima, a Fleg je rekao da će doseljavanje grdno da se pojača pre nego što konačno
ne posustane. Pa, mogao je da ode do Pola Berlsona, koji vodi evidenciju o stanovnicima Vegasa, i sazna nešto o tom liku Kulenu.
„Hoćete li ga uhapsiti?“ upita Džuli.
Lojd je pogleda. „More, uhapsiću tebe ako mi se ne skineš sa grbače“, reče on.
„Baš lepo, jebote!“ povika Džuli Lori i glas joj se diže svađalački. Ona skoči na noge i zapilji se u njega. U tom tesnom belom šortsu činilo se
da joj noge sežu sve do brade. „A ja probala da vam učinim uslugu!“
„Proveriću.“
„Da, kako da ne, znam ja dobro tu priču.“
Ona izađe besno, vrteći guzom u malim krugovima uvređenosti.
Lojd je gledao za njom umorno i donekle razveseljeno, pomislivši kako na svetu ima mnogo riba kao što je ona - čak i sada, posle supergripa,
bio je spreman da se opkladi kako ih je mnogo unaokolo. Lako je zalepiti se za šminku, ali pripazi se kasnije noktiju. Pljunute ženke pauka koje
proždiru svoje mužjake posle seksa. Dva meseca je prošlo, a ona još nije mogla da zaboravi na to kako ju je uvredio taj nemi lik. Kako reče da se
zvao? Andros?
Lojd izvadi pohabanu crnu svesku iz zadnjeg džepa, liznu prst i prelista je do prazne stranice. Bila je to njegova knjižica za podsećanje, puna
kratkih poruka koje je pisao sam sebi - od toga da se obrije pre sastanka sa Flegom do uokvirenog podsetnika da naredi popis sadržine apoteka
u Las Vegasu pre nego što počnu da im nedostaju morfin i kodein. Ubrzo će morati da nabavi novu takvu knjižicu.
Ravnim i rastegnutim rukopisom iz osnovne škole on napisa: Nik Andros ili možda Androtis - nem. U gradu? A ispod toga: Tom Kulen,
proveriti sa Polom. On zavuče sveščiću natrag u džep. Sedamdeset kilometara severoistočno, mračnjak je konzumirao svoju dugotrajnu vezu sa
Nadin Kros pod svetlucavim pustinjskim zvezdama. Njega bi veoma zanimalo da sazna kako se prijatelj Nika Androsa nalazi u Las Vegasu.
Ali on je spavao.
Lojd je mrzovoljno spustio pogled na svoj pasijans, zaboravivši na Džuli Lori, njenu pizmu i čvrsto dupence. Na prevaru je otvorio još jednog
keca i misli su mu se žalosno vratile Đubretarcu i onome što bi Fleg mogao da kaže - ili uradi - kad mu Lojd to bude saopštio.

***
U isto vreme kada je Džuli Lori izlazila iz Kab bara, sva posrana zbog toga što je samo uradila ono što je smatrala svojom građanskom
dužnošću, Tom Kulen je stajao kraj panoramskog prozora u svom stanu u drugom kraju grada i sneno gledao u pun mesec.
Došlo je vreme da pođe.
Vreme da se vrati.
Ovaj stan nije ličio na njegovu kuću u Bolderu. Ovo mesto je bilo namešteno, ali ne i ukrašeno. On nije tu stavio nijedan plakat, a nije o
klavirsku žicu okačio ni punjenu pticu. Ovo mesto je za njega bilo samo usputna postaja, i sada je došlo vreme da krene dalje. Bilo mu je drago.

Ovde mu je bilo grozno. Osećao je ovde nekakav zadah, suv i truo smrad koji nikako ne možeš do kraja da prepoznaš. Ljudi su uglavnom bili
ljubazni, a neki od njih su mu se dopadali jednako koliko i ljudi u Bolderu, oni kao Endži i onaj mališa Dini. Niko mu se nije rugao zbog toga što
sporo misli. Dali su mu posao i šalili se s njim, a za vreme pauze za ručak menjali su se ako bi im se učinilo da u tuđoj kutiji ima nečeg boljeg. Bili
su to fini ljudi, ne mnogo drugačiji od ljudi iz Boldera, koliko je on mogao da zaključi, ali...

Ali imali su taj zadah.
Kao da su svi samo čekali i posmatrali. Ponekad bi među njima zavladala čudna tišina i oči bi im postale staklaste, kao da svi sanjaju isti
neprijatan san. Obavljali su poslove ne tražeći objašnjenje za to zbog čega ih obavljaju, ili čemu sve to služi. Kao da su na licima nosili srećne
maske, ali njihova stvarna lica, ona ispod, bila su lica čudovišta. Jednom je gledao neki strašan film o tome. Takva vrsta čudovišta se zvala
vukodlak.
Mesec se vinuo iznad pustinje, avetan, visok i slobodan.
Video je Dejnu, iz Slobodne zone. Video ju je jednom i nikad više. Šta se sa njom dogodilo? Da li je i ona bila uhoda? Da li se vratila?
Nije znao to. Ali je bio uplašen.
Na fotelji koja je stajala preko puta beskorisnog televizora u boji u stanu nalazio se mali ranac. Ranac je bio pun vakuumski spakovanih
režnjeva šunke, „slim džimova“ i slanih krekera. Uzeo ga je i namaknuo na leđa.
Putuj noću, spavaj danju.
Izašao je u dvorište i nije se ni osvrnuo. Mesec je bio toliko sjajan da je Tomova senka padala na ispucali beton gde su potencijalni veliki
kockari nekada parkirali svoja vozila sa tablicama iz drugih država.
On pogleda uvis u avetni srebrnjak koji je lebdeo na nebu.
„M-E-S-E-C, tako se piše mesec“, šapnu on. „Vala, baš. Tom Kulen zna šta to znači.“
Bicikl mu je bio naslonjen na zid stambene zgrade prekriven ružičastim malterom. Zastao je jednom kako bi podesio ranac, a onda se popeo i
povezao prema međudržavnom auto-putu. Do jedanaest sati uveče, napustio je Las Vegas i okretao je pedale prema istoku u zaustavnoj traci
međudržavnog auto-puta broj 15. Niko ga nije video. Niko nije digao uzbunu.
Um je prestao da mu se napreže, kao i uvek kada bi obavio one najpreče stvari. Postojano je vozio bicikl, svestan samo toga da mu prija
dodir noćnog lahora na oznojenom licu. Malo-malo pa je morao da zaobiđe peščane dine koje su se prikrale iz pustinje i opružile bele, kosturske
ruke preko druma, a kada se prilično udaljio od grada, počeo je da nailazi i na zaglavljena kola i kamione koje je morao da zaobilazi - gledajte
samo šta radim, vi silni, i očajavajte, mogao je Glen Bejtmen da kaže u svom ironičnom stilu.
Stao je u dva ujutro kako bi pojeo nekoliko krekera i otpio malo „kul-ejda“ iz velikog termosa privezanog za zadnji deo bicikla. Onda je
nastavio dalje. Mesec se spustio. Las Vegas je bio sve dalje iza njega sa svakim okretom njegovih točkova. Zbog toga se osećao dobro.
Ali u četiri i petnaest tog jutra, 13. septembra, preplavio ga je hladan talas straha. Još je strašniji bio zahvaljujući tome što je bio tako
neočekivan i naizgled iracionalan. Tom bi jeknuo, ali glasne žice bile su mu najednom zamrznute, blokirane. Mišići u nogama kojima je okretao
pedale opustili su mu se i on je nastavio da se vozi po inerciji pod zvezdama. Crnobeli negativ pustinje sve je sporije hujao kraj njega.
On je bio blizu.
Čovek bez lica, demon koji sada hoda zemljom.
Fleg.
Dugonja, tako su ga zvali. Iskeženi, tako ga je Tom zvao u dubini duše. Samo što ti se pred njegovim kezom sva krv u telu zaustavi i meso ti
ostane hladno i sivo. Čovek koji je mogao da pogleda mačku i natera je da ispovraća loptice od dlaka. Dok je prošao kroz gradilište, ljudi su
udarali čekićem samo sebe po noktima, stavljali crepove naopako, kao mesečari hodali do ivice grede i...
... i, o bože blagi, probudio se!
Tomu se ote cviljenje iz grla. Osetio je iznenadnu budnost. Činilo mu se da vidi/sluti kako se u tami praskozorja otvara Oko, strašno crveno
Oko još donekle krmeljivo i zbunjeno od spavanja. Okretalo se u mraku. Tražilo. Tražilo njega. Znalo je da je Tom Kulen tamo negde, ali ne i tačno
mesto na kom se ovaj nalazio.
Obamrlo je nogama pronašao pedale i nastavio da vozi, sve brže i brže, pognut nad upravljačem kako bi smanjio otpor vazduha, ubrzavajući
sve dok nije gotovo leteo putem. Da je naišao na slupana kola, naleteo bih na njih punom brzinom i možda sam sebe ubio.
Ali malo-pomalo, osetio je kako to mračno, vrelo prisustvo zaostaje za njim. A za najveće čuđenje bilo je to što je crveno Oko pogledalo prema
njemu, prešlo preko njega pogledom a da ga nije videlo (možda zato što sam se toliko pognuo na upravljač, rezonovao je Tom Kulen nesuvislo)...
a onda se ponovo zatvorilo.
Mračnjak je opet zaspao.
Kako se zec oseća kad senka sokola padne preko njega kao tamno raspeće... a onda produži bez zastajkivanja ili čak i bez usporavanja?
Kako se miš oseća kada mačku koja ceo dan strpljivo čuči ispred njegove rupe nje gazda bez pardona podigne i izbaci napolje iz kuće? Kako se
oseća jelen dok tiho stupa kraj moćnog lovca koji drema posle tri piva popijena za ručkom? Možda oni ne osećaju ništa, ili možda osećaju ono što
je Tom Kulen osetio dok je vozio izvan te crne i opasne sfere uticaja: veliki, gotovo električni nalet olakšanja; osećaj novog rođenja. I ponajviše
osećaj gotovo nezaslužene bezbednosti, to da je takva velika sreća sigurno nebeski znak.
Vozio je do pet ujutro. Ispred njega, nebo je postalo tamno-plavo, prošarano zlatnim nitima osvita. Zvezde su bledele.
Tom je bio gotovo iznemogao. Produžio je još malo, a onda ugledao oštru padinu sedamdesetak metara desno od auto-puta. Prebacio je
bicikl preko ograde i odgurao ga u suvo korito. Poslušavši ono što mu je govorio nagon, navukao je dovoljno suve trave i žbunja da gotovo sasvim
prekrije bicikl. Desetak metara od njegovog bicikla, dve stene su stajale naslonjene jedna na drugu. Zavukao se u džep hladovine ispod njih, stavio
jaknu pod glavu i gotovo istog trena zaspao.

65.

Šetač se vratio u Vegas.
Stigao je oko pola deset ujutro. Lojd ga je video kako dolazi. I Fleg je video Lojda, ali nije obratio pažnju na njega. Prolazio je predvorjem
Granda i vodio sa sobom neku ženu. Svi su okretali glavu za njom uprkos tome što su gotovo svi izbegavali da gledaju u mračnjaka. Kosa joj je bila
potpuno bela, kao sneg. Imala je strašne opekotine od sunca, toliko teške da je Lojd morao da pomisli na žrtve požara od zapaljenog kerozina u
Indijan Springsu. Bela kosa, strašne opekotine, sasvim prazne oči. Posmatrale su svet bez ikakvog izraza, toliko da tu posredi nije bila smirenost,
čak ni beslovesnost. Lojd je već jednom video takve oči. U Los Anđelesu, pošto je mračnjak završio s Erikom Strelertonom, advokatom koji je hteo
Flega da nauči kako da se ponaša.
Fleg nije gledao ni u koga. Cerio se. Doveo je ženu do lifta i uveo je unutra. Vrata su se zatvorila za njima, i popeli su se do poslednjeg sprata:
Sledećih šest sati Lojd je bio zauzet pokušajima da sve organizuje, kako bi bio spreman kada ga Fleg pozove na raport. Smatrao je da je sve
pod kontrolom. Preostalo je samo da pronađe Pola Berlsona i sazna od njega sve što može o tom Tomu Kulenu, za slučaj da je Džuli zaista
natrapala na nešto. Lojdu se to nije činilo verovatnim, ali kada je Fleg u pitanju, bolje je sprečiti nego lečiti. Mnogo bolje.
Podigao je slušalicu i strpljivo sačekao. Posle nekoliko trenutaka, čulo se škljocanje, a onda mu je u uhu zazvonio južnjački naglasak Širli
Danbar, koja je bila iz Tenesija: „Centrala.“
„Ćao, Širli, ovde Lojd.“
„Lojd Henrejd! Kakav si?“
„Nisam loše, Širlice. Možeš li da mi okreneš 6214?“
„Pola? On nije kod kuće. Otišao je u Indijan Springs. Sigurno bih mogla da ti ga nađem u Bazi.“
„Dobro, probaj tamo.“
„Svakako. Nego, Lojde, kad ćeš da navratiš da malo probaš moj kolač od kafe? Mesim novu turu svaka dva-tri dana.“
„Ubrzo, Širli“, reče Lojd i nasmeši se. Širli je imala četrdeset godina i nekih sto kila... a navrzla se na Lojda. Prilično su ga zezali zbog nje,
naročito Vitni i Roni Sajks. Ali dobro je upravljala centralom i činila je prava čuda sa telefonskim sistemom Las Vegasa. Osposobljavanje telefona -
makar onih najvažnijih - bio im je najvažniji zadatak posle struje, ali najveći deo opreme za automatske centrale pregoreo je, pa su se vratili
ekvivalentu limenih konzervi i razvučenih navoštenih kanapa. Osim toga, struja je stalno nestajala. Širli je upravljala onim čime se upravljati moglo
sa neverovatnom veštinom, i imala je strpljenja sa tri-četiri operaterke koje su još učile kako se to radi.
Osim toga, zaista je mesila dobar kolač od kafe.
„Vrlo brzo“, nadoda on i pomisli kako bi lepo bilo da se čvrsto, zaobljeno telo Džuli Lori moglo ukrstiti sa umećem i blagom, trpeljivom
prirodom Širli Danbar.
Izgleda da je time bila zadovoljna. Na liniji se začu pištanje i pucketanje, kao i visoko, odjekujuće pištanje koje ga natera da odmakne slušalicu
od uveta i iskrivi lice. Onda telefon zazvoni sa druge strane u nizu promuklih šumova.
„Bejli, Baza“, reče glas plehan od daljine.
„Lojd ovde“, dreknu on u slušalicu. „Je li Pol tamo?“
„Kakav fol, Lojde?“ upita Bejli.
„Pol! Pol Berlson!“
„O, on! Da, tu je, pije kokišku.“
Nastade tišina - Lojd pomisli da se veza prekinula - a onda se javi Pol.
„Pole, moramo da se deremo. Veza ne valja.“ Lojd nije bio sasvim siguran da Pol Berlson ima dovoljno veliki kapacitet pluća da bi se drao.
Bio je to žgoljavi čovečuljak sa debelim sočivima u naočarima, i neki ljudi su ga zvali Mister Kul zato što je uporno nosio na sebi trodelno odelo
svaki dan uprkos suvoj stezi vreline Vegasa. Ali on je bio dobro rešenje za mesto oficira za informisanje, a Fleg je rekao Lojdu jednom prilikom
kada je bio raspoložen za priču da će do 1991. godine Berlson postati šef tajne policije. I taj posao će taaaako da mu leži, dodao je Fleg sa toplim
osmehom punim ljubavi.
Pol je uspeo da govori malo glasnije.
„Jesi li poneo imenik sa sobom?“ upita Lojd.
„Jesam. Sten Bejli i ja razrađivali smo program rotacije poslova.“
„Vidi imaš li išta o liku po imenu Tom Kulen, važi?“
„Samo sekund.“ Taj sekund se razvukao u dva ili tri minuta, i Lojd je počeo ponovo da se pita nije li veza među njima prekinuta. Onda Pol reče:
„Dobro, Tom Kulen... jesi li još tu, Lojde?“
„Evo me.“
„S obzirom na to kako rade telefoni, nikad ne možeš biti sasvim siguran. Ima negde između dvadeset dve i trideset pet godina, to je moja
pretpostavka. On nije siguran. Lakše je mentalno zaostao. Ume da radi ponešto. Dodelili smo ga ekipi za čišćenje.“
„Koliko je dugo u Vegasu?“
„Nešto manje od tri nedelje.“
„Iz Kolorada?“
„Da, ali imamo ovde desetak ljudi koji su pokušali da se snađu tamo i zaključili da im se ne dopada. Ovoga su oterali. Kresnuo je neku
normalnu ženu i izgleda da su se uplašili za čistoću svog genetskog izvora.“ Pol se nasmeja.
„Imaš njegovu adresu?“
Pol mu je dade i Lojd je zapisa u svesci.
„Je li to sve, Lojde?“
„Još jedno ime, ako imaš vremena.“
Pol se nasmeja - bio je to nervozni smeh čovečuljka. „Naravski, ionako sam na pauzi za kafu.“
„Ime glasi Nik Andros.“
Pol smesta reče: „To ime je na mom crvenom spisku.“
„O?“ Lojd razmisli što je brže mogao, a to je bilo daleko ispod brzine svetlosti. Nije imao pojma šta bi mogao da bude Polov crveni spisak.
„Ko ti je dao njegovo ime?“
Iznerviran, Pol reče: „A šta misliš? Isti onaj koji mi je dao sva imena sa crvenog spiska.“
„O. Dobro.“ Pozdravio se i prekinuo vezu. Ćaskanje je bilo nemoguće preko tako loše linije, a Lojd je ionako imao isuviše tema za razmišljanje

da bi mu bilo do ćaskanja.
Crveni spisak.
Imena koja je Fleg dao samo Polu i, očigledno, nikome drugome - premda je Pol pretpostavljao da Lojd zna za to. Crveni spisak, šta to znači?

Crveno znači stoj.
Crveno znači opasnost.
Lojd ponovo podiže slušalicu.
„Centrala.“
„Ponovo je Lojd, Širlice.“
„Pa, Lojde, jesi li...“
„Širli, ne mogu sad da brbljam. Natrapao sam na nešto što bi moglo biti veliko.“
„U redu, Lojde.“ Iz Širlinog glasa iščeznu svaki prizvuk flerta i on postade strogo poslovan.
„Ko je dežurni u Obezbeđenju?“
„Bari Dorgan.“
„Spoji me s njim. I zaboravi da sam te uopšte zvao.“
„Da, Lojde.“ Sada je zvučala uplašeno. I Lojd se plašio, ali je isto tako bio i uzbuđen.
Trenutak kasnije, javi se Dorgan. On je bio dobar lik, i Lojd je zbog toga osećao iskrenu zahvalnost. Previše ljudi nalik na Pouka Frimena

gravitiralo je policiji.
„Hoću da mi privedeš nekoga“, reče Lojd. „Hoću ga živog. Moram ga imati živog makar to značilo da ćeš ti ostati bez nekoliko ljudi. Zove se

Tom Kulen i verovatno ga možeš uhvatiti kod kuće. Dovedi ga u Grand.“ On saopšti Bariju Tomovu adresu, a onda ga natera da je ponovi.
„Lojde, koliko je to važno?“
„Veoma. Ako izvedeš to kako valja, neko na višem položaju od mene biće veoma zadovoljan tobom.“
„Važi.“ Bari spusti slušalicu, a Lojd učini isto to, siguran da je Bari razumeo i suprotno: Ako zajebeš stvar, neko će se veoma naljutiti na tebe.
Bari mu se javio sat kasnije kako bi mu rekao da je prilično siguran da je Tom Kulen zbrisao.
„Ali on je benav“, nastavi Bari, „i ne ume da vozi. Čak ni moped. Ako je krenuo na istok, nije mogao stići dalje od Suvog jezera. Možemo ga

uhvatiti, Lojde, znam da možemo. Samo mi daj zeleno svetlo.“ Bari samo što nije balio. On je bio jedan od četvoro ili petoro ljudi u Vegasu koji su
znali za špijune, i pročitao je Lojdove misli.

„Daj da razmislim o ovome“, reče Lojd i prekinu vezu pre nego što je Bari stigao da protestuje. Razmišljanje mu je išlo bolje nego što je u
danima pre gripa mogao i da poveruje, ali znao je da je ovo preveliki zalogaj za njega. A ta stvar sa crvenim spiskom ga je zabrinjavala. Zbog čega
on nije znao za to?

Prvi put otkad je upoznao Flega u Feniksu, Lojd je imao zabrinjavajući osećaj da njegov položaj može biti ugrožen. Od njega su se krile stvari.
Verovatno su još mogli da uhvate Kulena; i Karl Haug i Bil Džejmison umeli su da lete vojnim helikopterima smeštenim u hangare u Indijan
Springsu, i ako budu morali, zatvoriće svaki put iz Nevade prema istoku. Osim toga, taj lik nije bio Džek Trbosek niti Doktor Oktopod; bio je
odbegli retard. Ali zaboga! Da je znao za tog Androsa, ko god on bio, kad mu je došla Džuli Lori, možda bi stigli da ga uhvate još u njegovom
stanu u severnom Vegasu.

Negde u njemu otvoriše se vrata i pustiše unutra hladan lahor straha. Fleg je zajebao stvar. A Fleg je bio u stanju da ne veruje Lojdu Henrejdu.
A to je bilo gaaaadno sranje.

Opet, moraće ovo da mu kaže. Nije nameravao da svojevoljno započne novi lov na čoveka. Ne posle onoga što se dogodilo sa Sudijom. On
ustade kako bi prišao kućnim telefonima i naiđe na Vitnija Horgana koji je dolazio odatle.

„Glavonja, Lojde“, reče on. „Tebe traži.“
„U redu“, reče on i iznenadi ga smirenost sopstvenog glasa -strah je u njemu sada bio veoma velik. A iznad svega ostalog, bilo mu je veoma
važno da upamti kako bi odavno već umro od gladi u ćeliji u Feniksu da nije bilo Flega. Nije vredelo da se zavarava; pripadao je mračnjaku od
glave do pete.
Ali ja ne mogu da radim svoj posao ako mi uskraćuje informacije, pomisli on dok je prilazio liftovima. Pritisnu dugme za apartman na vrhu
zgrade i kabina lifta se brzo podiže. Ponovo ga obuze taj uporan, neprijatan osećaj: Fleg nije znao. Treći špijun je sve vreme bio tu, a Fleg to nije
znao.

„Uđi, Lojde.“ Fleg se lenjo osmehivao u običnom plavom kariranom kućnom ogrtaču.
Lojd uđe. Klima je gruvala i učinilo mu se da je ušao u odaju pod otvorenim nebom na Grenlandu. A opet, dok je Lojd prolazio kraj mračnjaka,
osetio je telesnu toplotu kojom je ovaj zračio. Kao da je bio u sobi sa malom, ali veoma jakom peći.
U ćošku je, u beloj baštenskoj stolici, sedela žena koja je tog jutra došla sa Flegom. Kosa joj je bila brižljivo podignuta i prikačena šnalama, a
na sebi je imala jednostavnu haljinu. Lice joj je bilo prazno, kao mesec, i dok je gledao u nju, Lojd je osetio da ga prožima duboka jeza. Dok je bio
tinejdžer, jednom je sa nekim drugovima ukrao dinamit sa gradilišta, stavio fitilj u njega i bacio ga u jezero Harison, gde je dinamit eksplodirao.
Mrtve ribe koje su isplutale na površinu posle toga imale su isti taj izraz grozne prazne ravnodušnosti u praznim očima.
„Dozvoli da te upoznam sa Nadin Kros“, reče Fleg tiho iza njega, nateravši Lojda da se trgne. „Moju ženu.“
Zaprepašćen, Lojd pogleda u Flega i vide samo taj podrugljivi kez, te nemirne oči.
„Draga moja, ovo je Lojd Henrejd, moja desna ruka. Lojd i ja smo se upoznali u Feniksu, gde je Lojd bio zatvoren, pa se zbog toga spremao
da pojede kolegu robijaša. U stvari, Lojd je možda čak stigao da se posluži predjelom. Je li tako, Lojde?“
Lojd tupo pocrvene i oćuta, iako je žena bila potpuno beslovesna, ili totalno nadrogirana.
„Pruži ruku, draga“, reče mračnjak.
Nadin pruži ruku kao robot. Oči su joj i dalje ravnodušno zurile u neku tačku iznad Lojdovog ramena.
Zaboga, kako je ovo jezivo, pomisli Lojd. Laki znoj izbio mu je po telu i pored ledenog klima-uređaja.
„Baš mi je drago“, reče on i prodrma toplo meso njene šake. Potom se jedva odupre snažnom porivu da obriše ruku o nogavicu pantalona.
Nadinina ruka ostade da mlitavo visi u vazduhu.
„Ljubavi, sada možeš spustiti ruku“, reče Fleg.
Nadin spusti ruku natrag u krilo, gde ova poče da se uvija i migolji. Lojd shvati, donekle užasnut, da ona to masturbira.
„Moja žena je danas malo indisponirana“, reče Fleg sa podsmešljivim kikotom. „Osim toga, zanela je, kako se to već kaže. Čestitaj mi, Lojde.
Postaću taja.“ Ponovo taj kikot; zvuk uspaničenih, lakonogih pacova iza starog zida.
„Čestitam“, reče Lojd, osetivši da su mu usne obamrle i poplavele.
„Možemo slobodno da pričamo pred Nadin, zar ne, draga moja? Ona ti je nema kao grob. Neće nikome ni reč da zucne.

Kako stoje stvari u Indijan Springsu?“
Lojd trepnu i pokuša da promeni mentalnu brzinu, sa osećajem da je ogoljen i u defanzivi. „Stoje dobro“, izusti on konačno.
„Stoje dobro?“ Mračnjak se nagnu prema njemu i Lojd je na trenutak bio siguran da će ovaj otvoriti usta i odgristi mu glavu kao lilihip. On
ustuknu. „Teško da bih to mogao da nazovem podrobnom analizom, Lojde.“
„Ima drugih stvari...“
„Kad budem hteo da pričamo drugim stvarima, pitaću za druge stvari.“ Flegov glas se dizao, neprijatno blizu urliku. Lojd nikada nije video tako
naglu promenu raspoloženja, i gadno se uplašio od toga. „Sada hoću izveštaj o razvoju situacije u Indijan Springsu i bolje bi bilo da si mi ga
spremio, Lojde, za tebe bi bilo bolje da jesi!“
„U redu“, promrmljao je Lojd. „Dobro.“ Zapetljao je po džepu za sveskom i sledećih pola sata proveli su u razgovoru o Indijan Springsu,
mlaznjacima Nacionalne garde i projektilima tipa „svračak“. Fleg je počeo da se ponovo opušta - mada je bilo teško to ustanoviti sa sigurnošću, i
nimalo nije valjalo da bilo šta uzimaš zdravo za gotovo kad imaš posla sa Šetačem.
„Šta misliš, hoće li moći da nadlete Bolder za dve nedelje?“ upita on. „Recimo... do prvog oktobra?“
„Mislim da bi Karl to mogao“, reče Lojd dvoumeći se. „Za ostalu dvojicu ne znam.“
„Hoću da budu spremni“, promrmlja Fleg. On ustade i ushoda se po sobi. „Hoću da se oni tamo kriju u rupama do sledećeg proleća. Hoću da
udarim po njima usred noći, dok spavaju. Da preorem taj grad s kraja na kraj. Hoću da posle toga liči na Hamburg i Drezden u Drugom svetskom
ratu.“ On se okrenu prema Lojdu i lice mu je bilo belo kao pergament, dok su mu tamne oči gorele unutrašnjom ludačkom vatrom. Kez mu je ličio na
srp. „Naučiću ja njih da mi šalju špijune. Kad dođe proleće, živeće u pećinama. A onda ćemo otići tamo i loviti ih jedno po jedno. Oni će meni da
šalju špijune.“
Lojd konačno stisnu petlju i progovori. „Treći špijun...“
„Pronaći ćemo ga, Lojde. Ne brini za to. Pronaći ćemo tog gada.“ Osmeh mu je ponovo bio na licu, mračno šarmantan. Ali Lojd je primetio
trenutni gnevni i zbunjeni strah pre nego što se taj osmeh ponovo pojavio. A strah nije ni najmanje očekivao na tom licu.
„Mislim da znamo ko je on“, reče Lojd tiho.
Fleg je premetao figuricu od žada po rukama i zagledao je. Sad mu se ruka ukoči usred pokreta. On ostade nepomičan, a na licu mu se
polako pojavi neobičan izraz koncentracije. Pogled Krosove prvi put se pomeri, najpre prema Flegu, a onda žurno u stranu. Vazduh u apartmanu
na vrhu zgrade kao da se zgusnuo.
„Šta? Šta si to rekao?“
„Treći špijun...“
„Ne“, reče Fleg s iznenadnom odlučnošću. „Ne. Plašiš se senki, Lojde.“
„Ako smo u pravu, to je drugar lika po imenu Nik Andros.“
Figurica od žada skliznu Flegu kroz prste i razbi se. Trenutak kasnije Lojd se odiže od stolice povučen za košulju. Fleg je stigao do njega s
drugog kraja prostorije toliko brzo da Lojd to nije uspeo ni da vidi. A onda je Flegovo lice bilo priljubljeno uz njegovo, ta grozna i bolesna vrelina
pržila ga je, a Flegove oči crne kao u lasice nalazile su se samo nekoliko centimetara daleko od njegovih.
Fleg zaurla: „A ti si sedeo tamo i pričao o Indijan Springsu? Trebalo bi da te izbacim kroz taj prozor!“
Nešto - možda to što je video da je mračnjak ranjiv, možda samo zbog saznanja da ga Fleg neće ubiti dok ne dođe do svih informacija -
omogućilo je Lojdu da dođe do reči i kaže nešto u svoju odbranu.
„Pokušao sam da ti kažem!“ povika on. „Nisi mi dozvolio! A nisi mi rekao ni za crveni spisak, šta god to bilo! Da sam znao za to, mogao sam
još sinoć da skleptam tog posranog retarda!“
Tada polete na drugu stranu prostorije i tresnu u suprotni zid. Zvezde mu eksplodiraše u glavi i on pade na parket, ošamućen. Zatrese glavom,
pokušavajući da je razbistri. U ušima je čuo visoko zujanje.
Fleg kao da je poludeo. U trzajima je koračao po sobi, lica praznog od besa. Nadin se skupila i utisnula što je dublje mogla u fotelju. Fleg stiže
do police za dzidžabidže pune mlečnozelenih životinja od žada. Zapilji se na tren u njih, gotovo kao da su ga nečim zbunile, a onda ih sve počisti na
pod. Tamo se one rasprsnuše kao majušne ručne bombe. On poče da rita veće komade bosom nogom i oni se razleteše unaokolo. Tamna kosa
mu je pala preko čela. Zabaci je trzajem glave i okrenu se prema Lojdu. Na licu mu je bio groteskni izraz saučešća i milostivosti - a oba ta
osećanja bila su stvarna koliko i novčanica od tri dolara, pomislio je Lojd.
Fleg priđe da pomogne Lojdu da ustane i Lojd primeti da je stao na nekoliko nazubljenih komada razbijenog žada bez ikakvog znaka bola... i
bez krvi.
„Izvini“, reče on. „Da popijemo po piće.“ On pruži ruku i pomože Lojdu da se osovi na noge. Kao dete koje ima napad besa, pomisli Lojd. „Ti
beše piješ čisti burbon, zar ne?“
„Može.“
Fleg priđe šanku i nasu im čudovišno veliko piće. Lojd sruči polovinu svog u jednom gutljaju. Čaša nakratko zvecnu kad ju je spustio na stočić.
Ali osećao se malo bolje.
Fleg reče: „Mislio sam da je crveni spisak nešto što ti nikada neće zatrebati. Na njemu je bilo osam imena - sad ih je pet. To su članovi
njihovog vladajućeg saveta, i ona baba. Andros je bio jedan od njih. Ali on je sada mrtav. Da, Andros je mrtav, siguran sam u to.“ On se zapilji u
Lojda kroz spuštene kapke, pogledom punim mržnje.
Lojd mu sve ispriča, bacajući s vremena na vreme pogled u svesku. Nije mu trebala, ali bilo je dobro povremeno izbegavati taj sažižući
pogled. Započeo je sa Džuli Lori i završio sa Barijem Dorganom.
„Kažeš da je retardiran“, reče Fleg zamišljeno.
„Da.“
Zadovoljstvo se razli Flegovim licem i on zaklima glavom. „Da“, reče, ali ne Lojdu. „Da, zato nisam mogao da vidim...“
On zaćuta i priđe telefonu. Nekoliko trenutaka kasnije razgovarao je sa Barijem.
„Helikopteri. Neka Karl uzme jedan, a Bil Džejmison drugi. Neprekidna radioveza. Pošalji šezdeset - ne, stotinu ljudi. Zatvorite svaki put koji
vodi iz istočne i zapadne Nevade. Neka svi dobiju lični opis tog Kulena. I hoću izveštaje na svaki sat.“
On prekinu vezu i zadovoljno protrlja ruke. „Uhvatićemo ga. Šteta samo što ne možemo glavudžu da pošaljemo njegovom pajtosu Androsu. Ali
Andros je mrtav. Zar ne, Nadin?“
Nadin je samo prazno zurila.
„Helikopteri večeras neće biti od neke vajde“, reče Lojd. „Za tri sata će se smrknuti.“
„Nemoj da brigaš, Lojde moj stari“, reče mračnjak veselo. „Sutra će biti sasvim dovoljno vremena za helikoptere. Nije on daleko. Ne, uopšte
nije daleko.“
Lojd je nervozno savijao svesku sa spiralom tamo-amo, sa željom da se nalazi bilo gde, samo ne tu. Fleg je sada bio dobro raspoložen, ali

Lojd nije mislio da će tako biti i pošto čuje za Đubrosa.
„Imam još jednu stvar“, reče on s oklevanjem. „Reč je o Đubretarcu.“ Zapitao se hoće li ovo izazvati još jedan napad nalik na onaj sa

razbijanjem žada.
„Drago Đubrence. Je li otišao u neko novo istraživanje?“
„Ne znam gde je. Izveo je jedan mali trik u Indijan Springsu pre nego što je ponovo otišao.“ Prepričao je sve onako kako mu je Karl juče kazao.

Flegu se lice smrklo kada je čuo da je Fredi Kampanari smrtno povređen, ali kada je Lojd završio, lice mu je ponovo bilo smireno. Umesto da
plane od besa, Fleg je samo nestrpljenjem odmahnuo rukom.

„U redu. Kad se vrati, hoću da ga ubijete. Ali brzo i milosrdno. Neću da pati. Nadao sam se da će... duže potrajati. Verovatno ne razumeš to,
Lojde, ali osećao sam izvesnu... prisnost sa tim momkom. Mislio sam da bih mogao da ga upotrebim - i jesam - ali nikada nisam bio sasvim
siguran u to. Čak i majstor skulpture može da shvati kako mu se u ruci obreo manjkavi nož za vajanje. Je li tako, Lojde?“

Lojd, koji nije znao ništa o skulpturama i noževima za vajanje (mislio je da ovi koriste čekiće i dleta), zaklima glavom kao da se slaže s tim.
„Naravski.“

„A on nam je napravio veliku uslugu kada je uspeo da aktivira Svračke. On je to uradio, zar ne?“
„Jeste. On je.“
„Vratiće se on. Reci Bariju da Đubrosu treba... prekratiti muke. Bezbolno, ako je moguće. Sada me više brine taj retardirani momak istočno
od nas. Mogao bih da ga pustim da umakne, ali reč je o principu. Možda uspemo da završimo s tim i pre mraka. Slažeš li se, draga moja?“
Sada je čučao kraj Nadinine stolice. On joj dodirnu obraz, a ona uzmaknu kao da ju je dotaknuo usijani žarač. Fleg se isceri i ponovo je pipnu.
Sada mu se pokori, sva uzdrhtala.
„Mesec“, reče Fleg oduševljeno. Đipi na noge. „Ako ga helikopteri ne opaze pre mraka, večeras će im pomoći mesečina. Ama, kladim se da
koliko sada, usred bela dana, vozi bajs međudržavnim broj 15. Očekuje da ga babin bog sačuva. Ali i ona je mrtva, draga moja, zar ne?“ Fleg se
zadovoljno oglasi smehom srećnog deteta. „Kao i njen bog, rekao bih. Sve će ispasti baš kao što treba. A Rendi Fleg će da bude cakum-pakum.“
Ponovo joj dodirnu obraz. Ona zastenja kao povređena životinja. Lojd obliznu suve usne. „Ja bih sad da krenem, ako misliš da je to u redu.“
„Dobro, Lojde, dobro.“ Mračnjak se nije ni osvrnuo; zurio je ushićeno u Nadinino lice. „Sve se događa kao što treba. Vrlo dobro.“ Lojd izađe
što je brže mogao, gotovo trkom. U liftu ga sve to sustiže i on bi primoran da pritisne dugme za zaustavljanje usred vožnje pošto ga je obuzela
histerija. Smejao se i plakao skoro pet minuta. Kad je ta oluja prošla, bilo mu je malo bolje.
Ne raspada se on, reče Lojd sam sebi. Ima nekoliko problemčića, ali za njega su oni mačji kašalj. Sve će se verovatno okončati do prvog
oktobra, a ako ne dotad, onda svakako do petnaestog. Sve kreće nabolje, baš kao što je rekao, i nema veze to što me umalo nije ubio... nema
veze to što sada izgleda čudnije nego ikad pre...

Lojda je petnaest minuta kasnije pozvao Sten Bejli iz Indijan Springsa. Sten je bio gotovo histeričan od besa zbog Đubrosa i od svog straha
od mračnjaka.

Karl Haug i Bil Džejmison uzleteli su iz Springsa u 18:02, u izviđanje istočno od Vegasa. Jedan od preostala tri pilota koji su bili na obuci, Klif
Benson, vozio se sa Karlom kao posmatrač.

U 18:12, oba helikoptera su eksplodirala u vazduhu. Koliko god da je bio preneražen, Sten je poslao pet ljudi u Hangar 9, gde su stajala još
dva mala i tri velika helikoptera tipa „bebi hjui“. Pronašli su eksploziv prilepljen trakom za svih pet preostalih helikoptera i zapaljive fitilje prikačene
na jednostavne kuhinjske tajmere. Fitilji nisu bili isti kao oni kojima je Đubros minirao cisterne s gorivom, ali bili su veoma slični. Tu nije bilo mnogo
mesta za sumnju.

„Đubretarac je to uradio“, rekao je Sten. „Skroz je pomahnitao. Bog sveti zna šta ie još sve ovde minirao.“
„Proveri sve“, reče Lojd. Srce mu je tuklo brzo i drhtavo od straha. Adrenalin mu je ključao telom i činilo mu se da će mu oči iskočiti iz glave.
„Proveri sve! Da si pokupio sve ljude tamo i pretresao tu posranu bazu od početka do kraja. Čuješ li me, Stene?“
„Čemu sve to?“
„Čemu sve to?“ zaurla Lojd. „Zar moram da ti crtam, govnaru jedan? Šta će glavni baja da kaže ako cela baza...“
„Svi naši piloti su mrtvi“, reče Sten tiho. „Zar ne kapiraš, Lojde? Čak i Klif, a on nije bio naročito dobar. Imamo još šestoricu koji nisu ni blizu
tome da lete samostalno, a nemamo nijednog instruktora. Koji će nam moj sad svi ti mlaznjaci, Lojde?“
I on prekinu vezu, ostavivši Lojda da sedi zgromljen, pošto mu je konačno sinulo.

Tom Kulen se probudio te večeri malo posle pola deset, sav žedan i ukrućen. Otpio je vode iz čuturice, ispuzao ispod dve nakrivljene stene i
pogledao uvis u tamno nebo. Mesec je lebdeo gore, tajanstven i miran. Bilo je vreme da krene. Ali moraće da bude oprezan, vala baš.

Zato što su sada tragali za njim.
Sanjao je. Nik mu se obraćao i to je bilo čudno, pošto Nik nije mogao da govori. On je bio M-E-S-E-C, tako se piše gluvonem. Morao je sve
da piše, a Tom je jedva umeo da čita. Ali snovi su bili čudne stvari, u snu se sve moglo dogoditi, a u Tomovom, Nik je pričao.
Nik je rekao: „Sada znaju za tebe, Tome, ali nisi ti kriv za to. Uradio si sve kako je trebalo. Prosto nisi imao sreće. Zato sada moraš biti
obazriv. Moraš sići s puta, Tome, ali moraš nastaviti da ideš na istok.“
Tom je razumeo to za istok, ali ne i kako da se ne zbuni u pustinji. Mogao bi jednostavno da pravi velike krugove.
„Znaćeš već“, rekao je Nik. „Prvo moraš potražiti Prst božji...“
Sada je Tom ponovo zakačio čuturicu za opasač i podesio ranac. Otišao je do petlje autoputa, ostavivši bicikl za sobom. Popeo se uz nasip
do puta i pogledao i levo i desno. Pretrčao je preko srednje trake i posle novog opreznog pogleda otkaskao preko kolovoznih traka međudržavnog
auto-puta broj 15 koje su vodile na zapad.
Sada znaju za tebe, Tome.
Zakačio je nogom za kabl ograde na suprotnoj strani i stumbao se gotovo do samog dna nasipa kraj auto-puta. Nakratko je ostao da leži
tamo, dok mu je srce tuklo. Nije se čulo ništa osim slabog vetra, koji je cvileo preko izlomljenog pustinjskog tla.
Ustao je i osmotrio horizont. Vid mu je bio oštar, a pustinjski vazduh kristalno čist. Ubrzo ga je ugledao, spram neba punog zvezda nalik na
uskličnik. Prst božji. Kad se okrenuo prema istoku, kameni monolit bio je u položaju koji je odgovarao oznaci za deset sati na časovniku. On
pomisli da bi mogao da mu priđe za sat ili dva. Ali jasan i uveličavajući vazduh umeo je da prevari i iskusnije pešake u prirodi od Toma Kulena, i
njega je zbunjivalo to što se činilo da kameni prste ostaje stalno na istoj udaljenosti. Prošla je ponoć, potom i dva ujutro. Veliki časovnik zvezda se
okrenuo na nebu. Tom je počeo da se pita nije li kamen koji toliko liči na upereni prst možda samo fatamorgana. Protrljao je oči, ali ovaj je još bio
tamo. Iza njega, petlja se utopila u tamnu daljinu.
Kad je ponovo pogledao u Prst, učinilo mu se da je ovaj malo bliže, a u četiri ujutro, kad je neki unutrašnji glas počeo da mu šapuće kako je
došlo vreme da pronađe dobro skrovište za nailazeći dan, nije bilo nikakve sumnje da se primakao tom orijentiru. Ali neće moći da dođe do njega

ove noći.
A kad bude došao do njega (pod pretpostavkom da ga ne pronađu kad se razdani)? Šta onda?
Nije bilo važno.
Nik će mu reći. Stari dobri Nik.
Tom je jedva čekao da se vrati u Bolder i da ga vidi, vala baš.
Pronašao je prilično udobno mesto u senci ogromnog stenovitog hrbata i gotovo istog trena zaspao. Te noći je prevalio pedesetak kilometara

prema severoistoku i približavao se Mormonskim planinama.
Tokom popodneva, krupna zvečarka se zavukla kraj njega kako bi se sklonila sa dnevne vreline. Sklupčala se kraj Toma, odspavala neko

vreme, a onda nastavila dalje.

Fleg je tog popodneva stajao na ivici terase za sunčanje na krovu i gledao na istok. Sunce će zaći za četiri sata, a onda će retard krenuti dalje.
Jak i postojan pustinjski lahor dizao mu je tamnu kosu sa vrelog čela. Grad se završavao tako naglo tamo gde je počinjala pustinja. Nekoliko
bilborda na ivici ništavila, i to je bilo to. Toliko mnogo pustinje, toliko mnogo mesta za skrivanje. I ranije se dešavalo da se ljudi zapute peške u tu
pustinju i da ih niko nikada više ne vidi.
„Ali ne i sada“, šapnu on. „Uhvatiću ga. Uhvatiću ga.“
Nije mogao da objasni zbog čega je toliko važno da uhvati retarda; racionalnost tog problema mu je neprestano izmicala. Sve više je osećao
poriv da jednostavno dela, da se pokrene, da čini. Da uništava.
Prošle večeri, kad ga je Lojd obavestio o eksplozijama helikoptera i pogibiji tri pilota, morao je da upotrebi svaki izvor energije koji mu je
stajao na raspolaganju da ne zaurla i preda se nekontrolisanom besu. Najpre je poželeo da naredi da se smesta formira borbena jedinica - od
tenkova, vozila za spaljivanje, oklopnih vozila, svega što su imali na raspolaganju. Mogli su stići u Bolder za pet dana. I cela smrdljiva priča svršila
bi se sa nedelju i po.
Svakako.
Ali ako su planinski prevoji prekriveni ranim snegom, to bi bio kraj velikog Wehrmachta. A već je bio 14. septembar. Lepo vreme više nije bilo
sigurna stvar. Do đavola, kako je tako brzo postalo tako kasno?
Ali on je bio najmoćniji čovek na kugli zemaljskoj, zar ne? Možda postoji neki poput njega u Rusiji, Kini ili Iranu, ali taj bi problem morao da
rešava tek za deset godina. Sada je bio važan samo njegov uspon, znao je to, osećao je to. Bio je jak, i to je sve što je taj retard mogao da im
kaže... ako uspe da izbegne da se ne izgubi u pustinji ili smrzne i umre u planinama. Mogao je samo da im kaže kako Flegovi ljudi žive u strahu od
Pešaka i kako će poslušati svaku Pešakovu komandu. Mogao je da im kaže samo stvari koje bi ih dodatno demoralisale. Zbog čega onda nije
mogao da se otrese te neprestane, dosadne slutnje da se Kulen mora pronaći i ubiti pre nego što ode sa zapada?
Zato što je to ono što hoću, i dobiću ono što hoću, a to je sasvim dovoljan razlog.
A tek Đubretarac. Mislio je da može potpuno odbaciti Đubrosa. Mislio je da se Đubretarac može ostaviti kao manjkava alatka. Ali ovaj je
uspeo da uradi ono što čitavoj Slobodnoj zoni nije pošlo za rukom. Ubacio je klipove u oklopljene točkove mašinerije mračnjakovog osvajačkog
pohoda.
Pogrešno sam procenio...
Bila je to mrska pomisao i on nije hteo a dopusti da je njegov um sledi do neizbežnog zaključka. Hitnuo je čašu preko niskog bedema krova i
video kako ona svetluca i premeće se, sve dalje i sve niže. Nasumična zlobna pomisao, pomisao ćudljivog deteta, blesnu u njegovoj glavi: Nadam
se da će nekoga pogoditi u glavu!
Duboko dole, čaša pade na parking i rasprsnu se... toliko nisko da mračnjak nije to ni čuo.
Nisu pronašli više bombi u Indijan Springsu. Pretresli su celo mesto od početka do kraja. Izgleda da je Đubros minirao prvo na šta je naišao,
helikoptere u Hangaru 9 i cisterne u voznom parku kraj njega.
Fleg je ponovio naređenje da Đubretarca ubiju čim ga ugledaju. Pomisao na to da Đubros tumara okolo po tom silnom državnom zemljištu,
gde bog sveti zna šta sve nije uskladišteno, sad ga je činila krajnje nervoznim.
Nervoznim.
Da. Ono divno samopouzdanje je i dalje čilelo. Kad je ono počelo da čili? Nije mogao to da odredi, ne sa sigurnošću. Znao je samo da se sve
kruni. I Lojd je to znao. Video je to u načinu na koji ga je Lojd gledao. Možda ne bi bilo loše da Lojda snađe neka nesreća pre nego se završi zima.
Imao je previše drugara među pripadnicima garde u palati, među ljudima kao što su Vitni Horgan i Ken Demot. Čak i Berlson, koji se izlanuo u vezi
s onim crvenim spiskom. Pomislio je dokono da Pola Berlsona zbog toga odere naživo.
Ali, da je Lojd znao za crveni spisak, ništa od svega ovoga se ne bi...
„Umukni“, promrmlja on. „Samo... umukni!“
Ali ta pomisao nije htela tako lako da ga ostavi na miru. Zašto nije Lojdu rekao imena glavnih ljudi iz Slobodne zone? Nije to znao, nije mogao
da se seti. Činilo mu se da je u to vreme imao savršeno dobar razlog, ali što se više trudio da ga dokuči, to mu je on više klizio kroz prste. Je li to
bila samo lukavo-glupa odluka da ne stavlja previše jaja u istu korpu - osećaj da ne sme previše tajni poveriti jednom čoveku, čak ni nekome tako
glupom i odanom kao što je Lojd Henrejd?
Licem mu pređe izraz zbunjenosti. Zar je sve vreme donosio tako glupe odluke?
Uostalom, koliko mu je Lojd zaista bio odan? Taj izraz u njegovim očima...
On naglo reši da se mane svega toga i da malo levitira. Od toga mu je uvek bilo bolje. Osećao se jači, smireniji, i u glavi bi mu se razbistrilo.
On pogleda u pustinjsko nebo.
(Ja sam, ja sam, ja sam, JA SAM...)
Njegove izlizane potpetice čizama odigoše se od površine terase za sunčanje, zalebdeše, pa se podigoše za još nekoliko centimetara.
Potom za još nekoliko. Obuze ga mir, i on najednom shvati da može pronaći odgovore. Sve je bilo jasnije. Najpre mora da...
„Oni dolaze, znaš.“
On tresnu natrag na zvuk tog tihog, nepokolebljivog glasa. Snažan udar protrese mu noge i kičmu sve do vilice, koja glasno škljocnu. Obrnu se
u mestu kao mačka. Ali nagli osmeh se izgubi na njegovom licu kad ugleda Nadin. Bila je odevena u belu spavaćicu, u metre i metre providnog
materijala koji joj se nadimao oko tela. Kosa, bela kao i spavaćica, vijorila joj je oko lica. Izgledala je kao neka bledunjava i poremećena proročica,
i Fleg ne uspe da se odupre naletu straha. Ona obazrivo stupi bliže. Stopala su joj bila bosa.
„Dolaze. Stju Redman, Glen Bejtmen, Ralf Brentner i Leri Andervud. Dolaze da te ubiju kao lasicu koja krade piliće.“
„Oni su u Bolderu“, reče on, „kriju se pod svojim krevetima i oplakuju mrtvu crnčugu.“
„Ne“, reče ona ravnodušno. „Sad su već gotovo u Juti. Ubrzo će stići ovamo. I zbrisaće te kao bolest.“

„Umukni. Idi dole.“
„Idem ja dole“, reče ona dok mu se približavala, i sada se ona osmehnula - osmehom koji ga je ispunio strepnjom. Jarosna boja izbledela mu
je iz obraza, a sa njom kao da je nestala i njegova čudna, vrela vitalnost. Načas je izgledao kao krhki starac. „Idem dole... baš kao i ti.“
„Izlazi.“
„Idemo dole“, zapeva ona s osmehom... bilo je to užasno. „Dole, dooleeee...“
„Oni su u Bolderu!“
„Samo što nisu stigli ovamo.“
„Silazi dole!“
„Sve što si stvorio ovde se raspada, a kako i ne bi? Efektivno vreme poluraspada zla uvek je relativno kratko. Ljudi ti već šapuću iza leđa.
Kažu da si pustio Toma Kulena da pobegne, običnog i prostog zaostalog momka koji je ipak bio dovoljno pametan da nadmudri Rendala Flega.“
Reči su joj navirale sve brže i brže i sada su kuljale kroz njen podrugljivi osmeh. „Kažu da je tvoj stručnjak za oružje poludeo, a ti nisi znao da će se
to dogoditi. Plaše se da će ono što sledeći put bude doneo iz pustinje biti namenjeno njima umesto ljudima na istoku. I odlaze. Jesi li znao to?“
„Lažeš“, šapnu on. Lice mu je bilo belo kao kreč, oči iskolačene. „Ne bi se usudili. A sve i kad bi se usudili, ja bih to znao.“
Oči su joj prazno zurile preko ramena prema istoku. „Vidim ih“, šapnu ona. „Vidim ih kako napuštaju svoja stražarska mesta usred noći, a tvoje
Oko ih ne vidi. Napuštaju svoja mesta i kradom odlaze. Ekipa radnika ode sa dvadeset ljudi, a vrati se sa osamnaest. Graničari beže na drugu
stranu. Plaše se da je došlo do promene u ravnoteži snaga. Napuštaju te, napuštaju, a oni koji ostaju neće prstom mrdnuti kada ljudi sa istoka dođu
da te dokrajče jednom za svagda...“
I to puče. Šta god to bilo u njemu, sada puče.
„LAŽEŠ!“ zaurla na nju. Šakama tresnu po njenim ramenima i slomi joj obe ključne kosti kao olovke. Podiže je visoko iznad glave prema
izbledelom pustinjskom nebu i okrenu se na petama pa je zavitla, uvis i daleko od sebe, kao što je bacio čašu. Ugleda veliki osmeh olakšanja i
trijumfa na njenom licu, iznenadnu prisebnost u njenim očima, i shvati. Navela ga je da to uradi, shvativši nekako da je samo on može osloboditi...
A nosila je njegovo dete.
On se nagnu preko niskog bedema i umalo ne preturi na drugu stranu u pokušaju da opozove neopozivo. Njena spavaćica zaleprša. Šaka mu
se stegnu oko providnog materijala i on oseti da se ovaj kida, tako da mu u ruci ostade samo parče tkanine toliko tanane da je video sopstvene
prste kroz nju - kao da je sazdana od snova u vreme buđenja.
Tada ona nestade, sunovrativši se pravo dole, nožnih prstiju uperenih prema zemlji, dok joj se spavaćica nadimala u nanosima oko vrata i lica.
Nije vrisnula.
Sunovratila se nemo kao pokvarena raketa.
Začuvši neopisivi udar njenog tela o tle, Fleg zabaci glavu prema nebu i poče da zavija.
Nije bilo važno, nije bilo važno.
Sve mu je još bilo na dlanu.
On se ponovo nagnu preko bedema i vide ih kako trče, kao gvozdeni opiljci koje privlači magnet. Ili kao crvi koje privlači rasuta iznutrica.
Bili su tako mali, a on tako visoko iznad njih.
Levitiraće, odlučio je, i ponovo postići stanje smirenosti.
Ali prošlo je mnogo, mnogo vremena pre nego što su se potpetice njegovih čizama odigle od poda terase za sunčanje, a kada se to dogodilo,
zalebdele su tek pola centimetra iznad betona. Nisu mogle više da se uzdignu.

Tom se te večeri probudio u osam sati, ali još je bilo previše svetlo da bi krenuo dalje. Sačekao je. Nik mu se vratio u san, pa su razgovarali.
Bilo je tako dobro pričati sa Nikom.

Ležao je u senci velike stene i posmatrao kako nebo tamni. Počeše da se pojavljuju zvezde. On pomisli na čips marke „pringls“ i požele da mu
se nađe koje pakovanje. Kad se bude vratio u zonu - ako se zaista bude vratio u zonu - naješće se toga do mile volje.

Preždraće se od „pringlsa“. I uživaće u ljubavi svojih prijatelja. To je nedostajalo tamo u Las Vegasu, zaključio je on - jednostavna ljubav. Oni su
bili sasvim fini i sve to, ali u njima nije bilo mnogo ljubavi. Zato što su bili previše zauzeti stalnim strahom. Ljubav ne uspeva naročito dobro tamo
gde ima samo straha, baš kao što biljke ne rastu naročito dobro tamo gde je stalno mrak.

Samo otrovne pečurke rastu krupne i debele u mraku, to čak i on zna, vala baš.
„Ja volim Nika, Freni, Dika Elisa i Lusi“, šapnu Tom. Bila je to njegova molitva. „Volim isto tako i Lerija Andervuda i Glena Bejtmena. Volim
Stena i Ronu. Volim Ralfa. Volim Stjua. Volim...“
Čudno kako su mu lako dolazila njihova imena. A dok je bio u zoni, imao je sreće ako je mogao da se seti Stjuovog imena kad bi mu ovaj
došao u posetu. Misli su mu se okrenule igračkama. Garaži, kolima, modelima vozova. Igrao se sa njim iz sata u sat. Ali pitao se hoće li poželeti
da se toliko dugo igra njima kad se bude vratio odavde... ako se bude vratio. Neće biti isto. To je bilo tužno, ali možda je isto tako bilo i dobro.
„Gospod je moj pastir“, poče on tiho da recituje. „Ništa mi nedostajati neće. On mi za počinak daje zelena polja. On mi glavu miropomazuje.
On mi daje kung-fu pred neprijateljima mojim. Amin.“
Sada je bilo dovoljno mračno, pa je nastavio dalje. U pola dvanaest te noći, došao je do Prsta božjeg i zastao tamo da nešto prezalogaji. Tu je
tle bilo visoko, a kada je pogledao iza sebe, tamo odakle je došao, ugledao je svetla u pokretu. Na petlji, pomislio je. Mene traže.
Tom ponovo pogleda na severoistok. Daleko napred, jedva vidljivu u mraku (mesec, koji je bio pun prethodne dve noći, već je počeo da tone),
ugledao je zaobljenu granitnu kupolu. Tamo je sada trebalo da krene.
„Toma bole noge“, šapnu on sebi u bradu, ali donekle veselo. Stvari su mogle biti daleko gore od bolnih nogu. „M-E-S-E-C, tako se pišu bolne
noge.“
Hodao je dalje, a noćna stvorenja su bežala od njega, i kada je legao u osvit, prešao je gotovo šezdeset pet kilometara. Granica između
Nevade i Jute bila je nedaleko istočno od njega.
U osam tog jutra čvrsto je zaspao, glave položene na jaknu. Oči su počele da mu se brzo pomeraju tamo-amo iza sklopljenih kapaka.
Nik je došao, i Tom je razgovarao sa njim.
Tomu se u snu nabralo čelo. Rekao je Niku kako jedva čeka da ga ponovo vidi.
Ali iz nekog razloga, Nik mu je okrenuo leđa.

66.

O, kako se samo istorija ponavlja: Đubretarac se ponovo pržio na đavoljem tiganju - ali sada nije bilo nade da će ga Sibolini rashlađujući
vodoskoci održati u životu.

To i zaslužujem, samo to i zaslužujem.
Koža mu je izgorela, oljuštila se, izgorela i ponovo se oljuštila da bi na kraju pocrnela umesto da samo potamni. On je bio živi dokaz za tvrdnju
da čovek konačno poprimi izgled onoga što jeste. Đubros je izgledao kao da ga je neko umočio u kerozin i pripalio na njemu šibicu. Plavetnilo
njegovih očiju izbledelo je u neprekidnom nepodnošljivom sjaju pustinje, i pogled u njih bio je kao pogled u čudne, vandimenzionalne rupe u
svemiru. Bio je odeven kao da na neki čudan način oponaša mračnjaka - u crvenu kariranu košulju raskopčanog okovratnika, izbledele farmerke i
pustinjske čizme koje su već bile izgrebane, izlupane, ispresavijane i razvaljene. Ali bacio je svoju amajliju sa crvenom flekicom. Nije zaslužio da je
nosi. Pokazao se nedoličnim. I poput svih nesavršenih đavola, i on je bio prognan.
Zastao je pod proključalim suncem i prešao mršavom i drhtavom rukom preko čela. Bio je suđen ovom mestu i vremenu - ceo njegov život bio
je priprema za to. Prošao je kroz plamene hodnike pakla da bi stigao tu. Istrpeo je šerifa oceubicu, istrpeo je ono mesto u Tera Hoti, istrpeo je
Karlija Jejtsa. Posle čitavog tog čudnog i samotnog života, pronašao je prijatelje. Lojda. Kena. Vitnija Horgana.
I, o bože, kako je samo sve sjebao. Zaslužio je da izgori tu, u đavoljem tiganju. Zar mu nema iskupljenja? Mračnjak bi to mogao da zna.
Đubretarac pojma nije imao.
Sada je jedva mogao da se seti šta se dogodilo - možda zato što njegov izmučeni um nije želeo toga da se seti. On je u pustinji proveo duže
od nedelju dana pre svog poslednjeg, katastrofalnog povratka u Indijan Springs. Škorpion ga je ubo u srednji prst leve ruke (njegov jebački prst, što
bi rekao davno nestali Karli Jejts iz davno nestalog Pautenvila, vulgaran kao i svi koji su stalno visili u sali za bilijar), i ta ruka mu se nadula kao
gumena rukavica napunjena vodom. Nestvarno žestoki plamen ispunio mu je glavu. Ali on je uporno išao dalje.
Konačno se vratio u Indijan Springs, i dalje s utiskom da je samo proizvod nečije mašte. Ljudi su dobrodušno pričali među sobom dok su
razgledali ono što je pronašao - zapaljive fitilje, protivpešadijske mine, zapravo sve same sitnice. Đubros je počeo da se dobro oseća prvi put
otkad je pretrpeo ubod škorpiona.
A onda, bez ikakvog upozorenja, vreme je nekako skliznulo unazad i on se ponov obreo u Pautenvilu. Neko je rekao: „Ljudi koji se igraju
vatrom piške u krevet, Đubrose“, i on je podigao pogled, očekujući da vidi Bilija Džejmisona, ali to nije bio Bil, bio je to Rič Graudmor iz Pautenvila,
cerio se i čačkao zube šibicom, prstiju crnih od mašinskog ulja pošto je ušetao u salu za bilijar iz Teksako pumpe na ćošku, kako bi odigrao partiju
za vreme pauze. A neko drugi je rekao: „Bolje skloni to, Riči, Đubros se vratio u grad“, i zvučalo je to isprva kao glas Štiva Tobina, ali nije to bio
Stiv. Bio je to Karli Jejts u staroj, izlizanoj motociklističkoj jakni sa kapuljačom. Sa rastućim užasom, video je da su svi oni tamo, neupokojeni leševi
koji su ponovo oživeli. Riči Graudmor, Karli, Norm
Moriset i Heč Kaninhem, onaj što je počeo da ćelavi iako mu je bilo tek osamnaest godina, a svi ostali su ga zvali Heč Kunilingus.
I svi su mu se podrugljivo cerili. Tada je začuo, glasno i brzo, kroz grozničavu omamljenost godina: Hej, Đubrose, što nisi spalio ŠKOLU? Hej,
Đubrence, si već stigo sebi da spališ miška? Hej, Đubretarac, čujem da šmrčeš benzin za upaljač, je l' to tačno?
A onda Karlija Jejtsa: Hej, Đubrose, šta je matora Semplova rekla kad si joj zapalio ček od penzije?
Pokušao je da zaurla na njih, ali oglasio se samo šapatom: „Ne pitajte me više za ček od penzije stare gospođe Sempl.“ A onda je pobegao.
Ostalo je bilo kao san. Uzimanje zapaljivih fitilja i njihovo kačenje na kamione u voznom parku. Ruke su mu same radile, dok su mu misli bile
daleko, u zbunjenom kovitlacu. Ljudi su ga videli kako ide od voznog parka do svog vozila za pesak sa gumama nalik na balone, a neki od njih svi
mu čak i mahali, ali niko nije prišao da ga pita šta to radi. Na kraju krajeva, on je nosio Flegovu amajliju.
Đubrence je obavio svoje i razmislio o Tera Hoti.
U Tera Hoti su ga terali da grize gumu kad su ga podvrgavali šokovima, a čovek koji je rukovao aparatom ponekad je izgledao kao šerif
oceubica, ponekad kao Karli Jejts i ponekad kao Heč Kunilingus. A on se svaki put histerično kleo pred samim sobom da se ovaj put neće upišati.
I uvek bi to uradio.
Kad su cisterne bile sređene, ušao je u najbliži hangar i sredio helikoptere u njemu. Trebali su mu fitilji sa tajmerom da bi posao bio obavljen
valjano, pa je otišao u vojničku kuhinju i pronašao više od desetak onih jeftinih plastičnih tajmera. Podesiš ih na petnaest minuta ili pola sata i kad
se vrate do nule, oglase se sa ding, tako da zna da je vreme da izvadiš pitu iz rerne. Samo što će ovog puta, pomislio je Đubros, umesto da se
oglase sa ding, napraviti jedno veliko bum. To mu se dopadalo. To je bilo prilično dobro. Ako Karli Jejts ili Rič Graudmor pokušaju da polete u
nekom od tih helikoptera, doživeće grdno iznenađenje. On je jednostavno povezao kuhinjske tajmere sa sistemima paljenja helikoptera.
Kad je sve bilo gotovo, razum mu se načas vratio. Bio je to trenutak izbora. Zagledao se začuđeno u helikoptere parkirane u hangaru punom
odjeka, a zatim i u svoje ruke. Zaudarale su na paljevinu. Ali ovo nije bio Pautenvil. U Pautenvilu nije bilo helikoptera. Sunce u Indijani nije blistalo
tako divlje i nemilosrdno kao ovo. Nalazio se u Nevadi. Karli i njegovi drugari iz sale za bilijar bili su mrtvi. Umrli su od supergripa.
Đubros se okrenuo i sa sumnjom pogledao u svoje rukotvorine. Zbog čega je sabotirao mračnjakovu opremu? Bilo je to besmisleno,
bezumno. Poskidaće sve to, brzo.
O, ali te divne eksplozije.
Te divne vatre.
Plameno gorivo za mlaznjake koje liže na sve strane. Helikopteri koji eksplodiraju u vazduhu. Tako divno.
I on je najednom odbacio od sebe svoj novi život. Otrčao je natrag do svog vozila za pesak, sa pritajenim kezom na licu crnom od sunca.
Popeo se i odvezao odatle... ali ne predaleko. Sačekao je, i jedna cisterna sa gorivom konačno je izašla iz garaže voznog parka i sporo krenula
po asfaltu kao velika buba sivomaslinaste boje. A kad je eksplodirala, rasprsnuvši masnu vatru na sve strane, Đubros je ispustio dvogled i zaurlao
u nebo, uzmahujući pesnicama u neizrecivom zadovoljstvu. Ali to zadovoljstvo nije potrajalo dugo. Zamenio ga je smrtonosni užas i mučno, jadno
kajanje.
Odvezao se u pustinju na sevtroistok, terajući vozilo za pesak gotovo samoubilački brzo. Koliko je vremena prošlo otad? Nije to znao. Da mu
je neko rekao da je sada šesnaesti septembar, on bi samo klimnuo glavom sasvim prazno, bez trunke razumevanja.
Pomislio je da se ubije, da za njega više nema ničega, da su svi sada protiv njega i da upravo tako i treba da bude. Kad ujedeš ruku koja te
hrani, onda i očekuješ da se ta ruka stegne u pesnicu. Nije posredi samo bio uobičajen poredak stvari u životu; to je bila pravda. Pozadi u vozilu
imao je tri velika kanistera sa benzinom. Poliće se njim, a onda kresnuti šibicu. Ništa drugo nije ni zaslužio.
Ali nije to uradio. Nije znao zašto. Neka sila, moćnija od agonije kajanja i samoće, zaustavila ga je. Činilo se da čak ni samospaljivanje nalik
na nekog budističkog kaluđera nije dovoljno teška kazna. Odspavao je. A kada se probudio, ustanovio je da mu se nova misao uvukla u glavu, a ta
misao je bila:

ISKUPLJENJE.
Je li ono bilo moguće? Nije to znao. Ali ako pronađe nešto... nešto veliko... i odnese to mračnjaku u Las Vegas, zar to ne bi bilo moguće? A
čak i ako ISKUPLJENJE nije moguće, možda POKAJANJE jeste. Ukoliko je to istina, i dalje postoji šansa da umre zadovoljan.
Šta? Šta bi to moglo biti? Šta je to dovoljno veliko za ISKUPLJENJE, ili makar za POKAJANJE? Ne protivpešadijske mine niti flota kamiona
za paljenje rastinja, ne ručne bombe, niti automatsko oružje. Ništa od svega toga nije bilo dovoljno veliko. On je znao gde se nalaze dva
eksperimentalna bombardera (bili su napravljeni iako Kongres nije znao za to, i plaćeni novcem iz tajnih vojnih fondova), ali on nije mogao da ih
odvuče u Vegas, a sve i da je mogao, niko nije mogao da njima uzleti. Po njihovom izgledu, bila im je potrebna posada od deset ljudi, možda i
više.
On je bio kao infracrveni nišan koji traga po mraku i otkriva izvore toplote kao nejasna, đavolski crvena obličja. Mogao je, na neki čudan način,
da oseti stvari ostavljene u tim pustarama, gde su obavljani tako brojni vojni projekti. Mogao je da ode pravo na zapad, gde se nalazio Projekt
Plavo, gde je sve ovo i započelo. Ali hladna zaraza nije bila po njegovom ukusu, i na svoj zbrkan, ali ne sasvim nelogičan način, smatrao je da ona
ne bi bila ni po Flegovom ukusu. Zaraza nije marila za to koga ubija. Za ljudsku rasu bi možda bilo bolje da su pokretači Projekta Plavo imali tu
jednostavnu činjenicu na umu.
I tako je otišao na severoistok iz Indijan Springsa, u peščanu pustoš zemljišta vazduhoplovne baze Nelis, zaustavivši vozilo kako bi prosekao
ograde od bodljikave žice s oznakama na kojima je pisalo: IMOVINA VLADE SAD. PRISTUP ZABRANIEN i NAORUŽANI STRAŽARI, PSI
ČUVARI i KROZ OVE ŽICE PROLAZI STRUJA VISOKOG NAPONA. Ali struje nije bilo, baš kao ni pasa čuvara niti naoružanih stražara, i
Đubretarac je nastavio dalje, podešavajući smer s vremena na vreme. Nešto ga je vuklo, privlačilo sebi. Nije znao šta je posredi, ali mislio je da je
dovoljno. Sasvim dovoljno.
Balonske „gudjir“ gume na vozilu postojano su se okretale i nosile Đubrosa kroz suve dine i uz strmine toliko stenovite da su ličile na
poluogoljene kičme stegosaura. Vazduh je bio nepomičan i suv. Temperatura je bila tu negde odmah iznad četrdeset. Čulo se samo zujanje
modifikovanog „studbejker“ motora u vozilu.
Uspeo se na vrh brega, ugledao ono što se nalazilo ispod njega, i nakratko ubacio brzinu u ler kako bi bolje pogledao.
Dole je bio kompleks zgurenih zgrada koje su treperile kroz sve jaču jaru kao živa. Vojničke barake i niske građevine od blokova šljake. Vozila
zaustavljena tu i tamo na prašnjavim ulicama. Čitavu oblast okruživale su trostruke ograde od bodljikave žice, a video je i porcelanske provodnike.
Nisu to bili oni mali provodnici veliki kao zglavak šake koji su provodili slabu struju za teranje neželjenih posetilaca; ovi su bili džinovski, veliki kao
stisnuta pesnica.
S istoka, popločani drum sa dve kolovozne trake vodio je do stražarske kućice koja je izgledala kao ojačani bunker. Tamo nije bilo slatkih
malih tabli sa natpisima PREDAJTE KAMERU DEŽURNOM VOJNOM POLICAJCU ili AKO VAM SE DOPALO KOD NAS, KAŽITE TO SVOM
KONGRESMENU. Jedini primetan znak bio je ispisan crvenim slovima na žutoj pozadini, bojama opasnosti, kratak i jasan: SMESTA POKAŽITE
IDENTIFIKACIJU.
„Hvala ti“, šapnu Đubretarac. Pojma nije imao kome se zahvaljuje. „O hvala ti... hvala ti.“ Njegovo posebno čulo dovelo ga je ovamo, ali on je
sve vreme znao da se to nalazi tu. Tu negde.
Ubacio je vozilo u brzinu i krenuo u trzajima niz padinu. Deset minuta kasnije, dovezao se prilaznim putem do stražarske kućice. Na drumu su
stajale crno-bele rampe i Đubros je izašao da ih pregleda. Ovakva mesta imala su velike generatore kako bi se obezbedila znatnom količinom
rezervne energije. Sumnjao je da bi ijedan generator mogao da obezbeđuje napajanje i posle tri meseca, ali morao je svejedno da bude veoma
oprezan i uveri se da je sve pogašeno pre nego što uđe. Ono što je želeo sad mu je bilo nadohvat ruke. Ne sme dozvoliti sebi da podlegne
preteranoj želji i ostane spržen kao pečenje u mikrotalasnoj rerni.
Iza petnaest centimetara debelog blindiranog stakla, mumija u vojnoj uniformi zurila je napolje, iza njega.
Đubros se sagnuo ispod rampe na ulaznoj strani stražarske kućice i prišao vratima male betonske zgrade. Pokušao je da ih otvori i uspeo u
tome. Dobro je. Kad ovakvo mesto mora da pređe na vanredne izvore napajanja strujom, sve treba da se automatski zaključa. Ako se zadesiš u
kenjari, ostaneš tamo zaključan sve dok. kriza ne prođe. Ali ako vanredni izvori napajanja prestanu sa radom, sve se ponovo otključa.
Mrtav stražar je mirisao suvo, sladunjavo i zanimljivo, kao cimet i šećer pomešani da se zajedno proprže. Nije se naduo niti istrulio; prosto se
osušio. Još je imao crnu diskoloraciju ispod vrata, upadljivi trag Kapetana Tripsa. U uglu iza njega stajala je automatska puška „brauning“.
Đubretarac je uze i vrati se napolje.
On pomeri prekidač na pojedinačnu vatru, podesi nišan, a onda uglavi kundak u udubljenje mršavog desnog ramena. Nacilja jedan
porcelanski provodnik i opali. Začu se glasan prasak poput pljeskanja rukom i on oseti uzbudljivi dašak baruta. Provodnik se rasprsnu na sve
strane, ali bez pratećeg ljubičastobelog sjaja struje visokog napona. Đubretarac se osmehnu.
Pevušeći, on priđe kapiji i pogleda je. Baš kao i vrata stražarske kućice, i ona je bila otključana. On malo odgurnu vrata pa čučnu. Ispod
asfalta se nalazila mina koja je reagovala na pritisak. Nije znao otkud to zna, ali jednostavno je znao. Možda je bila aktivna, možda i nije.
On se vrati do vozila za pesak, ubaci ga u brzinu i prođe njim kroz branike rampe. Oni popucaše s praskom i škripom i velike balon-gume
vozila zakrckaše preko njih. Pustinjsko sunce je tuklo odozgo. Đubretarčeve neobične oči zadovoljno zasvetlucaše. Pred kapijom, on izađe iz vozila
za pesak i ponovo ga ubaci u brzinu. Vozilo bez vozača krenu napred i otvori kapiju do kraja. Đubretarac pohita u stražarsku kućicu.
On stisnu oči, ali ne začu se nikakva eksplozija. To je bilo dobro; tu zaista ništa nije funkcionisalo. Sistemi za slučaj opasnosti mogli su da
rade mesec, možda dva, ali na kraju su ih vrućina i nedostatak redovnog održavanja onesposobili. Ipak, biće oprezan.
U međuvremenu, njegovo vozilo za pesak se smireno kretalo prema zidu od talasastog lima dugačke vojne zgrade. Đubretarac potrča za njim
i sustiže ga baš dok je ovaj poskakivao preko ivičnjaka nečega što se, sudeći po putokazu, zvalo Ulica Uinois. On vrati menjač u ler i vozilo se
zaustavi. Đubretarac se pope, krenu u rikverc i obiđe oko zgrade kako bi došao do ulaza u nju.
Bila je to kasarna. Senke u unutrašnjosti bile su pune tog cimetno-šećernog mirisa. Na pedesetak kreveta nalazilo se možda dvadesetak
vojnika. Đubretarac krenu prolazom između njih, zapitavši se kuda je krenuo. Tu nije bilo ničeg za njega, je li tako? Ti ljudi su svojevremeno bili
neka vrsta oružja, ali grip ih je neutralisao.
Ali bilo je nečeg zanimljivog za njega na samom kraj zgrade. Tamo je stajao neki znak. On mu priđe da ga pročita. Unutra je bilo strahovito
vruće. Od te vreline bubnjalo mu je u ušima i činilo mu se da mu glava otiče. Ali kada je stao ispred znaka, lice mu se razvuče u osmeh. Da, bilo je
to tu. Negde u ovoj bazi bilo je ono za čim je tragao.
Znak je prikazivao karikaturu čoveka pod karikaturom tuša. On je žustro sapunjao svoje karikirane genitalije; bile su gotovo sasvim prekrivene
nacrtanim mehurićima. Ispod slike je pisalo: UPAMTITE! U VAŠEM JE NAJBOLJEM INTERESU DA SE SVAKODNEVNO TUŠIRATE!
Ispod toga je bio žuto-crni amblem sa tri trougla uperena nadole.
Simbol za radijaciju.
Đubretarac se nasmeja kao dete i pljesnu rukama u posvemašnjoj tišini.

67.

Vitni Horgan je zatekao Lojda u njegovoj sobi kako leži na velikom okruglom krevetu koji je doskora delio sa Dejnom Jirgens. Na njegovim
golim grudima stajala je velika čaša sa džin-tonikom. Zurio je ozbiljno u svoj odraz u ogledalu na plafonu.

„Uđi samo“, reče on kad ugleda Vitnija. „Šta se tu cifraš, pobogu. Ionako nisi ni kucao. Gade.“ Zaplitao je jezikom.
„Pijan si, Lojde?“ upita Vitni oprezno.
„Jok. Još ne. Ali samo što nisam.“
„Je li on tu?“
„Ko? Neustrašivi vođa?“ Lojd se uspravi u sedeći položaj. „Tu je negde. Ponoćno tumaralo.“ On se nasmeja i ponovo leže.
Vitni reče tiho: „Bolje malo pripazi šta pričaš. Znaš da nije pametno udarati po oštrom piću kad je on...“
„Ma jebeš to.“
„Seti se šta se desilo sa Hekom Droganom. I sa Strelertonom.“ Lojd klimnu glavom. „U pravu si. I zidovi imaju uši. Posrani zidovi imaju uši.
Jesi li ikada čuo tu izreku?“
„Da, tu i tamo. Ovde je ta izreka istinita, Lojde.“
„Nego šta je.“ Lojd se najednom uspravi i zavrljači piće na drugu stranu sobe. Čaša puče. „Eto malo posla za čistačicu, je l' tako, Vitni?“
„Jesi li dobro, Lojde?“
„Dobro sam. Hoćeš malo džin-tonika?“
Vitni je načas oklevao. „Njah. Ne volim to bez limete.“
„Hej, pobogu, nemoj da odbijaš samo zbog toga! Ja imam limete. Iz bočice na stiskanje.“ Lojd priđe baru i podiže plastičnu flašicu „prave
limete“. „Liči na levo jajce Zelenog džina. Smešno, a?“
„Ima li ukus kao limeta?“
„Naravski“, reče Lojd zlovoljno. „Šta misliš, koji moj, kakav je ukus? Jebote, pa nisu ti to žitne pahuljice. Dakle, šta kažeš? Budi muško i popij
jedno piće sa mnom.“
„Pa... dobro.“
„Da lepo popijemo kraj prozora dok uživamo u panorami.“
„Ne“, reče Vitni, oštro i naglo. Lojd zastade pre nego što je došao do šanka i lice mu najednom preblede. On pogleda Vitnija i oči im se načas
susretoše.
„Da, dobro“, reče Lojd. „Izvini, druže. To je bilo neukusno.“ „U redu je.“
Ali nije bilo u redu, i to su obojica znali. Žena koju je Fleg predstavio kao svoju „nevestu“ juče se sunovratila odozgo. Lojd se setio kako je Ejs
Haj rekao da Dejna ne može da skoči sa balkona zato što se prozori ne otvaraju. Ali apartman na vrhu bio je opremljen terasom za sunčanje.
Verovatno su mislili da niko od zaista velikih kockara - a to su mahom bili Arapi - nikada neće poželeti da skoči. Mnogo su pa oni znali.
Smućkao je Vitniju džin-tonik pa su neko vreme sedeli i pili u tišini. Napolju je sunce zalazilo u crvenom sjaju. Vitni konačno reče glasom
suviše tihim da bi se čuo: „Stvarno misliš da je svojevoljno skočila?“
Lojd slegnu ramenima. „Kakve veze ima? Naravski. Mislim da se bacila. Zar ti ne bi, da si sa njim u braku? Može još?“
Vitni pogleda u svoju čašu i vide, donekle iznenađen, da zaista može. Pruži je Lojdu, koji je odnese do šanka. Lojd je sipao džin nemilice, i
Vitni je bio prijatno pripit.
Ponovo su neko vreme pili u tišini i posmatrali zalazak sunca.
„Šta ima novo u vezi s onim likom, Kulenom?“ upita Vitni konačno.
„Ništa. Ni slovca. Nula. Nema ništa novo, Bari nije čuo nikakve vesti. Ništa sa puta broj 40, sa puta broj 30, sa puta broj 2 i 74, kao ni sa
međudržavnog broj 15. Ništa sa sporednih puteva. Sve smo ih pokrili, ali njega nigde nema. Tamo je negde, u pustinji, i ako nastavi da se kreće
noću i ako uspe da provali kako da i dalje ide na istok, provući će se. Uostalom, kakve veze ima? Šta može da im kaže?“
„Ne znam.“
„Ni ja. Što se mene tiče, može slobodno da ide.“
Vitniju je bilo neprijatno. Lojd je ponovo bio opasno blizu da kritikuje gazdu. Sada je bio još omamljeniji alkoholom i bilo mu je drago zbog
toga. Možda će uskoro stisnuti petlju i konačno reći ono zbog čega je i došao.
„Da ti kažem nešto“, reče Lojd, nagnuvši se napred. „Počeo je da gubi kontrolu nad utakmicom. Jebote, jesi li čuo nekada da se tako kaže?
Utakmica se bliži kraju, a on nema više rezervi na klupi.“
„Lojde, ja...“
„Može još jedna?“
„Naravski, što da ne?“
Lojd im smućka novo piće. Pruži jednu čašu Vitniju, a ovaj otpi i malo uzdrhta. Sada je to bio gotovo čisti džin.
„Gubi kontrolu“, reče Lojd, vrativši se svojoj priči. „Najpre Dejna, onda taj lik Kulen. Njegova žena - ako je uopšte to i bila - bacila se sa terase.
Zar misliš da je on isplanirao njen skok sa balkona potkrovlja?“
„Ne bi trebalo da pričamo o tome.“
„I Đubretarac. Pogledaj samo šta je taj uradio sasvim sam. S takvim prijateljima, šta će ti neprijatelji? To bih hteo da znam.“
„Lojde...“
Lojd je odmahivao glavom. „Ništa ti ja to ne razumem. Sve je išlo sasvim dobro, do one noći kad je došao i rekao da je ona starica u
Slobodnoj zoni umrla. Rekao je da je i poslednja prepreka uklonjena s našeg puta. Ali tada je sve krenulo kako ne treba.“
„Lojde, stvarno mislim da ne treba da...“
„Sad prosto ne znam. Valjda ćemo moći da ih sredimo kopnenim napadom na proleće. Sasvim sigurno ne možemo krenuti pre toga. Ali do
proleća, bog sveti zna šta će oni tamo sve da pripreme, znaš? Nameravali smo da udarimo po njima pre nego što stignu da smisle nezgodna
iznenađenja, a sada ne možemo. Osim toga, za ime božje, moramo da mislimo i na Đubrosa. On je negde tamo u pustinji i cunja okolo, tako da
sam sasvim siguran da...“
„Lojde“, reče Vitni tihim, prigušenim glasom. „Slušaj me.“ Lojd se nagnu napred, zabrinut. „Šta je bilo? U čemu je problem, stari druže?“
„Nisam znao čak ni da li ću imati petlje da te pitam“, reče Vitni. Grčevito je stezao čašu. „Ja, Ejs Haj, Roni Sajks i Dženi Engstrom. Palimo
odavde. Hoćeš sa nama? Bože, sigurno sam poludeo kad ti ovo pričam, a toliko si blizak s njim.“
„Palite odavde? Kuda ćete?“

„U Južnu Ameriku, valjda. U Brazil. To bi trebalo da bude dovoljno daleko.“ On zaćuta načas, neodlučan, pa nastavi. „Mnogi ljudi odlaze. Pa,
možda ne baš mnogi, ali prilično ih je, i sve ih je više iz dana u dan. Misle da Fleg nije sposoban da stvari dovede do kraja. Neki idu na sever, u
Kanadu. Tamo je za mene prehladno. Ali moram da se izvučem odavde. Otišao bih na istok kad bih bio siguran da će me tamo primiti. I kad bih
bio siguran da možemo da se probijemo.“ Vitni naglo zaćuta i pogleda Lojda, sav jadan. Na licu mu je bio izraz čoveka koji misli da je preterao.

„U pravu si“, reče Lojd tiho. „Neću te odati, druže stari.“
„Ovde je prosto... sve krenulo po zlu“, reče Vitni s očajanjem u glasu.
„Kad smeraš da kreneš?“ upita Lojd.
Vitni ga pogleda krajnje podozrivo.
„Ma, zaboravi da sam te to uopšte pitao“, reče Lojd. „Može piće?“
„Ne još“, reče Vitni i pogleda u čašu.
„Ja hoću.“ On priđe baru. Leđima okrenut Vitniju, on reče: „Ne mogu.“
„A?“
„Ne mogu!“ reče Lojd oštro i okrenu se ponovo prema Vitniju. „Dužan sam mu. Mnogo sam mu dužan. Izvukao me je iz gadne frke u Feniksu i
otad sam sa njim. Čini mi se da je prošlo više vremena nego što zaista jeste. Ponekad mi izgleda kao prava večnost.“
„Mogu misliti.“
„Ali nije samo to posredi. On mi je uradio nešto, postao sam nekako bistriji. Ne znam o čemu se radi, ali nisam kao pre, Vitni. Ni nalik. Pre...
njega... Bio sam običan sitni krimos. Sad mi je dao da ovde upravljam situacijom, i dobro mi ide. Kao da bolje razmišljam. Da, zahvaljujući njemu,
postao sam bistriji.“ Lojd podiže kamen sa flekicom sa grudi, pogleda ga načas, pa ga ponovo pusti. Obrisa dlan o pantalone kao da je dodirnuo
nešto gnusno. „Znam da sada nisam neki genije. Moram da beležim u svesku sve što treba da uradim kako ne bih to zaboravio. Ali dok je on iza
mene, mogu da dajem naređenja i najčešće sve ispadne kako treba. Ranije sam mogao samo da slušam druge i upadam u nevolje. Promenio
sam se... on me je promenio. Da, kao da je prošlo mnogo više vremena nego što zaista jeste.
Kad smo došli u Vegas, ovde je bilo samo njih šesnaestoro. Roni je bio jedan od njih; Dženi takođe, i jadni stari Hek Drogan. Čekali su ga.
Kad smo ušli u grad, Dženi Engstrom se spustila na ta njena lepa kolena i poljubila mu čizme. Kladim se da ti u krevetu to nikada nije pričala.“ On
se kiselo osmehnu Vitniju. „A sad hoće da zapali odavde. Pa, ne krivim je zbog toga, baš kao ni tebe. Ali svakako ne treba mnogo da se pokvari
dobar posao, je l’ tako?“
„Ti ćeš da ostaneš?“
„Do samog kraja, Vitni. Njegovog ili mog. Toliko mu dugujem.“ Nije dodao da i dalje veruje toliko u mračnjaka da misli kako će Vitni i ostali
najverovatnije skončati na krstu. A bilo je tu još nešto.
Ovde je on bio Flegov drugokomandujući. Šta bi mogao da bude u Brazilu? Pa, i Vitni i Roni su bili pametniji od njega. On i Ejs Haj završili bi
kao sitne ribe, a to baš i nije bilo po Lojdovom ukusu. Ranije mu to ne bi smetalo, ali stvari su se promenile. A kad ti se sve promeni u glavi, shvatio
je on, promeni se praktično zauvek.
„Pa, možda bi to bilo dobro za sve nas“, reče Vitni neubedljivo.
„Naravski“, reče Lojd i pomisli: Ali ne bih da sam na vašem mestu ako sve na kraju ipak ispadne Flegu u prilog. Ne bih da sam na vašem
mestu kad on konačno bude imao dovoljno vremena da obrati pažnju na vas tamo dole, u Brazilu. Tada bi razapinjanje na krst moglo da vam
bude najmanja briga...
Lojd podiže čašu. „Zdravica, Vitni.“
Vitni podiže svoju čašu.
„Da niko ne strada“, reče Lojd. „To je moja zdravica. Da niko ne strada.“
„Druže, rado ću popiti u to ime“, reče Vitni i obojica iskapiše čaše.
Vitni je otišao ubrzo posle toga. Lojd je nastavio da pije. Obeznanio se oko pola deset i zaspao mrtav pijan na okruglom krevetu. Ništa nije
sanjao, i to je bilo gotovo vredno sutrašnjeg mamurluka.

Kada je sunce granulo 17. septembra, Tom Kulen se ulogorio severno od Ganloka, u Juti. Bilo je dovoljno hladno da vidi kako mu se dah
magli. Uši su mu bile hladne i obamrle. Ali dobro se osećao. Prošao je prethodne noći sasvim blizu izbrazdanog lošeg puta i video trojicu ljudi
okupljenih oko male, pucketave logorske vatre. Sva trojica su bili naoružani.

Kada je pokušao da se provuče kraj njih kroz teško prohodno stenovito polje - sada je bio na zapadnom rubu pustara Jute - pod nogom mu se
odronilo malo oblutaka koji su se skotrljali i pali u suvo rečno korito. Tom se ukočio. Topla mokraća kliznula mu je niz noge, ali on je bio svestan
toga da se upiškio kao beba tek kada je prošao sat ili više.

Sva trojica su se okrenula i podigla oružje na gotovs. Tomov zaklon je bio slab, jedva dovoljan. Bio je tamo samo jedna od senki. Mesec je bio
skriven iza grebena oblaka. Da je odabrao taj trenutak da se pojavi...

Jedan od njih se opustio. „To je sigurno bio jelen“, rekao je on. „Ima ih svuda unaokolo.“
„Mislim da bi trebalo da pogledamo“, kazao je drugi.
„Nabij palac u dupe pa pogledaj to“, odgovorio je treći, i na tome se završilo. Ponovo su posedali oko vatre i Tom je počeo da se šunja dalje,
pazeći pri svakom koraku, posmatrajući kako se njihova logorska vatra gubi u daljini bolno sporo. Posle jednog sata, pretvorila se u puku iskru na
padini ispod njega. Konačno je nestala i sa njegovih ramena kao da je spao veliki teret. Počeo je da se oseća bezbedno. Još je bio na zapadu i
znao je da treba da bude oprezan - vala baš - ali opasnost nije više izgledala tako sveprisutna, kao da su svud oko njega Indijanci ili odmetnici.
A sada, dok se sunce dizalo, on se čvrsto sklupčao u niskom čestaru i spremio se da spava. Moram naći ćebad, pomislio je. Postaje hladno.
Onda ga je savladao san, iznenada i potpuno, kao i uvek.
Sanjao je Nika.

68.

Đubretarac je našao ono što je želeo.
Bio je u prolazu duboko pod zemljom, prolazu i mračnom kao rudnik. U levoj ruci držao je baterijsku lampu. U desnoj je držao pušku, pošto je tu
dole bilo jezivo. Vozio se električnim vozilom koje je nemo prolazilo širokim hodnikom. Oglašavalo se samo tihim, gotovo nečujnim zujanjem.
Vozilo se sastojalo od sedišta za vozača i velikog prostora za prevoz tereta. Tamo je ležala atomska bojeva glava.
Bila je teška.
Đubros nije mogao da pretpostavi koliko je teška, pošto nije uspeo rukom da je pomeri. Bila je dugačka i cilindrična. Bila je hladna. Dok je
prelazio rukom preko njene zaobljene površine, bilo mu je teško da poveruje kako tako hladan i mrtav komad metala može da izazove toliku vrelinu.
Pronašao ju je u četiri ujutro. Vratio se u vozni park i uzeo dizalicu sa gredom i lancem. Spustio je dizalicu i lanac obavio oko bojeve glave.
Devedeset minuta kasnije, ona je bila zgodno ugnežđena na električnom vozilu, nosa uperenog uvis. Na nosu joj je bilo odštampano
A161410USAF. Tvrdi gumeni točkovi lepo su se ulegli kad ju je posadio na vozilo.
Sada se približavao kraju prolaza. Pravo pred njim bio je veliki teretni lift čija su vrata stajala primamljivo otvorena. Bio je sasvim dovoljno velik
da primi vozilo, ali naravno, nije bilo struje. Đubros je sišao stepenicama. Na isti način je spustio i dizalicu sa lancem. U poređenju sa bojevom
glavom, ona je bila laka kao pero. Težina joj je bila samo nekih sedamdesetak kila. Opet, jedva je uspeo da je spusti niz petostruko stepenište.
Kako će da prenese bojevu glavu uz te stepenice?
Motornim čekrkom, šapnu njegov um.
Dok je sedeo na vozačevom sedištu i nasumično obasjavao prostor oko sebe baterijskom lampom, Đubros je sam sebi klimnuo glavom.
Svakako, tako treba. Podići će je čekrkom. Postaviće motor na vrhu i vući je, stepenik po stepenik, odmorište po odmorište, ako bude morao. Ali
gde da nađe lanac dugačak sto pedeset metara iz jednog komada?
Pa, verovatno nigde. Ali mogao bi da zavari više lanaca. Da li bi to upalilo? Da li bi varovi izdržali? Teško je to bilo proceniti sa sigurnošću. A
čak i ako izdrže, šta će sa svim onim krivinama u stepeništima?
Skočio je s vozila i prešao nežno rukom preko glatke, smrtonosne površine bojeve glave u nemoj tami.
Ljubav će pronaći način.
Ostavivši bojevu glavu na vozilu, ponovo je krenuo uza stepenice da vidi šta bi mogao da pronađe. U ovakvoj bazi sigurno ima svega pomalo.
Naći će već ono što mu treba.
Popeo se uz dva stepeništa i zastao da dođe do daha. Najednom se zapitao: Jesam li se ozračio? Oni su sve to oblagali štitom, štitom od
olova. Ali u filmovima koji su se prikazivali na televiziji, ljudi koji su rukovali radioaktivnim stvarima uvek su imali na sebi ona zaštitna odela i značke
koje su menjale boju ukoliko bi se ozračili. Jer zračenje je bilo nemo. Nevidljivo. Samo ti se usadi u meso i kosti. Ni ne znaš da si bolestan dok ne
počneš da povraćaš, gubiš kosu i juriš u klozet na svakih nekoliko minuta.
Hoće li se sve to dogoditi i njemu?
Shvatio je da ga nije briga. Odvući će on tu bombu gore. Nekako će je popeti tamo. Nekako će je odvesti natrag u Las Vegas. Morao je da se
iskupi za onu strašnu stvar koju je uradio u Indijan Springsu. Ako bude morao da umre kako bi se iskupio, onda će i umreti.
„Život ti dajem“, šapnu on u tami i ponovo krenu uza stepenice.

69.

Bila je skoro ponoć 17. septembra. Rendal Fleg je bio u pustinji, umotan u tri ćebeta, od brade do nožnih prstiju. Četvrto ćebe bilo mu je
obavijeno oko glave kao nekakav burnus, tako da su mu se videle samo oči i vrh nosa.

Malo-pomalo, on dopusti da mu sve misli iščeznu iz glave. Ostade nepomičan. Zvezde su gorele kao hladne vatre, veštičja svetla.
On odasla Oko.
Oseti kako se ono odvaja od njega sa slabim i bezbolnim trzajem. Oko polete tiho kao soko, dižući se na tamnim toplim strujama. Sada se
Fleg sjedinio sa noći. Bio je oko vrane, oko vuka, oko lasice, oko mačke. Bio je škorpion, ustrčali kućni pauk. Bio je smrtonosna otrovna strela koja
beskrajno klizi kroz pustinjski vazduh. Bez obzira na sve što se dogodilo, Oko ga nije napustilo.
Dok je leteo bez ikakvog napora, svet stvorenja vezanih za tle otvarao se pod njim kao brojčanik časovnika.
Dolaze... sad su već gotovo stigli u Jutu...
Leteo je visoko, naširoko i tiho iznad sveta pretvorenog u groblje. Ispod njega, pustinja je ležala kao izbeljena grobnica presečena crnom
trakom međudržavnog auto-puta. Leteo je na istok, sad već preko državne granice, dok mu je telo ostalo daleko iza, a svetlucave oči zakolutale su
mu u dupljama tako da su im se videle samo slepe beonjače.
Sada je zemlja počela da se menja. Brežuljci, čudni vetrom isklesani stubovi i uzvisine ravne na vrhu kao stolovi. Auto-put se pružao pravo
između njih. Sama ravnica Bonevila nalazila se daleko na istoku. Dolina lobanje negde na zapadu. Let. Zvuk vetra, mrtav i dalek...
Orao koji se nalazio na najvišoj račvi drevnog bora rascepljenog gromom negde južno od Ričfilda osetio je da nešto prolazi kraj njega, neka
smrtonosna vidovita stvar što piči kroz noć, i orao je poleteo za tim, neustrašiv, da bi ga odbio iscereni osećaj smrtonosne hladnoće. Orao umalo
nije pao sasvim na tle, omamljen, pre nego što se oporavio i ponovo uzleteo.
Mračnjakovo Oko je hujalo na istok.
Sada je pod njim bio međudržavni put broj 70. Gradovi su bili zgurene hrpe, napušteni izuzev pacova, mačaka i jelena koji su već počeli da
izlaze iz šuma pošto je miris ljudi iščeznuo. Gradovi sa imenima poput Frimonta, Grin Rivera, Sega, Tompsona i Harli Douma. Onda varoš, takođe
napuštena, po imenu Grand Džankšen u Koloradu. A onda...
Odmah istočno od Grand Džankšena videla se iskrica logorske vatre.
Oko se obruši u spirali.
Vatra je gasnula. Oko nje su spavale četiri ljudske prilike.
Dakle, to je bilo istina.
Oko ih je hladno odmerilo. Dolazili su. Iz razloga koje nije mogao da dokuči, zaista su dolazili. Nadin je govorila istinu.
Začu se duboko režanje i Oko se okrenu na drugu stranu. Iza vatre je bio neki pas, spuštene glave, repa savijenog nadole, preko genitalija.
Oči su mu sijale kao ćilibarski dragulji puni mržnje. Režao je neprekidno, kao da uporno kida tkaninu. Oko je zurilo u njega, a pasje zurio u Oko, bez
ikakvog straha. Usne su mu se povukle i ogolile mu zube.
Jedno od obličja pridiže se u sedeći položaj. „Kodžače“, promumla ono. „Zaboga, hoćeš li više umuknuti?“
Kodžak nastavi da reži, sa podignutim dlakama na vratu.
Čovek koga je probudio - bio je to Glen Bejtmen - obazreo se oko sebe, osetivši najednom nelagodnost. „Koga ima tamo, momče?“ šapnu on
psu. „Ima li tamo nečega?“
Kodžak nastavi da reži.
„Stju!“ On prodrma susedno obličje. Ono promrmlja nešto i ponovo utihnu u svojoj vreći za spavanje.
Mračnjak koji se sada pretvorio u mračno Oko video je dovoljno. Vinuo se i načas video kako pas krivi vrat kako bi ga ispratio pogledom.
Duboko režanje preraslo je u salvu laveža, isprva glasnih, da bi zatim izbledeli i iščezli.
Tišina i mrak koji hrli.
Posle ko zna koliko vremena, zastao je nad pustinjskim tlom, zagledavši se u svoje telo. Spustio se polako, prilazeći telu, a onda utonuo u
sebe. Načas je tu bio neobičan osećaj vrtoglavice, spajanja dve stvari u jednu. Onda Oko nestade i preostaše samo njegove oči, zagledane uvis u
hladne i sjajne zvezde.
Dolaze, da.
Fleg se osmehnu. Zar im je to starica rekla da dođu? Da li su je oni poslušali ako im je, na samrtničkoj postelji, naložila da izvrše samoubistvo
na taj nov i neobičan način? Pretpostavljao je da je i to bilo moguće.
Ono na šta je zaboravio bilo je toliko neverovatno jednostavno da se gotovo postideo: Oni su takođe imali probleme, oni su se takođe plašili...
a rezultat toga bila je njihova kolosalna greška.
Je li čak bilo moguće da su oterani?
Ta zamisao mu se toliko dopala da joj je posvetio mnogo pažnje, ali na kraju nije mogao do kraja da poveruje u nju. Dolazili su svojevoljno.
Dolazili su zaogrnuti u pravednost kao grupica misionara koja prilazi selu ljudoždera.
O, kako je to bilo divno!
Više neće biti sumnji. Više neće biti strahova. Biće dovoljan pogled na njihove četiri glave nabodene na šiljke ispred vodoskoka MGM
Granda. Okupiće sve u Vegasu i naterati ih da prođu kraj njih i dobro pogledaju. Fotografisaće ih, odštampati letke, poslati ih u El-Ej, San
Francisko, Spokejn i Portland.
Pet glava. Nataknuće i glavu psa na motku.
„Dobra kuca“, reče Fleg i nasmeja se naglas prvi put otkad ga je Nadin navela da je baci s krova. „Dobra kuca“, ponovi on, isceren.
Spavao je dobro te noći, a ujutro je javio da se utrostruče straže na putevima između Jute i Nevade. Više nisu tragali za jednim čovekom koji
se zaputio na istok, već za četiri čoveka i psom koji su se zaputili na zapad. I morali su da ih uhvate žive. Da ih uhvate žive po svaku cenu.
O, da.

70.

,Znate“, reče Glen Bejtmen, zagledan u Grand Džankšen u svetlu ranog jutra, „već godinama znam za izraz živo sranje iako nisam sasvim
siguran šta znači. Sad mislim da znam.“ On spusti pogled na svoj doručak koji se sastojao od vegetarijanskih kobasica „farms morning star“, i
iskrivi lice.

„Ne, ovo je dobro“, reče Ralf iskreno. „Trebalo bi da probaš nešto od onoga što su nam davali u vojsci.“
Sedeli su oko logorske vatre koju je Leri ponovo potpalio pre jednog sata. Svi su na sebi imali tople kapute i rukavice, i svi su ispijali drugu
šolju kafe. Temperatura je bila oko dva stepena iznad nule, a nebo je bilo oblačno i sumorno. Kodžak je dremao što je bliže mogao vatri, a da ne
oprlji dlaku.
„Dosta sam hranio čoveka u sebi“, reče Glen dok je ustajao. „Dajte mi svoje sirote, dajte mi svoje gladne. Kad bolje razmislim, dajte mi samo
svoje otpatke. Zakopaću ih.“
Stju mu pruži kartonski tanjir i čašu. „Ovo pešačenje je stvarno dobra stvar, ćelavi, zar ne? Kladim se da nisi bio u ovako dobroj kondiciji još od
svoje dvadesete.“
„Da, pre sedamdeset godina“, reče Leri i nasmeja se.
„Stju, ja nikada nisam bio u ovakvoj kondiciji“, reče Glen smrknuto dok je uzimao otpatke i ubacivao ih u plastičnu kesu koju je nameravao da
zakopa. „Nikada nisam ni želeo da budem u ovakvoj kondiciji. Ali ne smeta mi. Posle pedeset godina osvedočenog agnosticizma, izgleda da mi je
suđeno da sledim boga jedne matore crnkinje pravo u čeljusti smrti. Ako mi je tako suđeno, šta da se radi. Kraj priče. Ali radije bih pešačio nego
što bih se vozio, kad bolje razmislim. Pešačenje traje duže, tako da ću duže i poživeti... makar nekoliko dana. Izvinite, gospodo, moram dostojno
da sahranim ove pomije.“
Gledali su kako prilazi ivici njihovog logorišta sa ašovčićem. Ovaj „obilazak Kolorada i zapadnih mesta pešice“, kako je Glen to nazivao,
najteže je padao samom Glenu. On je bio najstariji od njih, dvanaest godina stariji od Ralfa Brentnera. Ali nekako je ostalima mnogo olakšao čitavo
putovanje. Njegova ironija bila je konstantna ali blaga, i činilo se da je pomiren sam s sobom. Činjenica da je mogao da ide dalje iz dana u dan
impresionirala je ostale, premda nije baš uspevala da im posluži kao nadahnuće. Bilo mu je pedeset sedam godina, i Stju je video kako on
razgibava zglavke prstiju u poslednja tri ili četiri hladna jutra i pri tom se mršti. „Gadno boli?“ pitao ga je Stju juče, oko jedan sat pošto su krenuli.
„Aspirin pomaže. Posredi je artritis, znaš, ali nije tako jak kao što bi bio za pet ili sedam godina, i da budem iskren, Istočni Teksašanine, ne
gledam toliko napred.“
„Stvarno misliš da će nas pobiti?“
A Glen Bejtmen je tada rekao nešto neobično: „Neću se bojati zla.“ I to je bio kraj rasprave.
Sada su čuli kako kopa u zamrznutom tlu i psuje.
„Lik i po, zar ne?“ reče Ralf.
Leri klimnu glavom. „Da. Slažem se.“
„Oduvek sam mislio da su ti profesori sa koledža mekušci, ali ovaj svakako nije. Znaš šta mi je rekao kad sam ga upitao zašto jednostavno ne
baci to sranje pored puta? Rekao je da nema potrebe da ponovo počinjemo sa tim sranjem. Rekao je da smo već ponovo uveli isuviše starih
sranja.“
Kodžak ustade i otrča da vidi šta to Glen radi. Glenov glas dolebde do njih: „Eto i tebe, brabonjku jedan lenji. Već sam počeo da se pitam kud
si se denuo. Hoćeš da i tebe zakopam?“
Leri se isceri i skinu merač pređene udaljenosti koji mu je stajao prikačen za opasač. Uzeo ga je iz sportske prodavnice u Goldenu. Podesiš
ga po dužini koraka i onda zakačiš za kaiš kao stolarski lenjir. Svake večeri je beležio koliko su prepešačili tog dana na često presavijanom listu
papira sa „ušima“.
„Smem li da pogledam taj folirantski spisak?“ upita Stju.

DA T UM KILOME T A RA UK UP NO K ILOME T A RA

6. septembar 45,20 45,20

7. septembar 43,40 88,60

8. septembar 42,60 131,20

9. septembar 45,40 176,60

10. septembar 44,90 221,50

11. septembar 46,80 268,30

12. septembar 46,30 314,60

13. septembar 47,50 362,10

14. septembar 51,50 416,60

15. septembar 52,60 469,20

16. septembar 57,10 526,30

17. septembar 59,90 586,20

„Naravski“, reče Leri i pruži mu ga.
Na početku stranice Leri je štampanim slovima ispisao: Od Boldera do Vegasa: 1.240 kilometara. Ispod toga:
Stju uze parče papira iz novčanika i poče da računa. „Pa, bolje napredujemo nego kad smo krenuli, ali još nam preostaje više od šeststo
kilometara. Sranje, nismo još prešli ni pola puta.“
Leri klimnu glavom. „I treba da idemo brže. Sad se spuštamo. A Glen je u pravu, znaš. Čemu žurba? Taj lik ima samo da nas zbriše kad
stignemo tamo.“
„Znaš, nešto baš i ne verujem u to“, reče Ralf. „Možda ćemo izginuti, svakako, ali neće to biti nimalo jednostavno niti očekivano. Majka Ebigejl
nas ne bi poslala samo da bismo bili ubijeni, bez ikakvog drugog rezultata. Ona to prosto ne bi uradila.“
„Ne verujem da je ona ta koja nas je poslala“, reče Stju tiho. Lerijev daljinometar oglasio se sa četiri jasna škljocaja kad ga je on podesio za taj
dan: 000,0. Stju je zatrpao zemljom ono što je preostalo od logorske vatre. Mali jutarnji rituali trajali su i dalje. Proveli su već dvanaest dana na putu.

Stjuu se činilo da će se dani nastaviti tako u beskrajnom nizu: Glen će dobrodušno zanovetati zbog hrane, Leri će beležiti prevaljena rastojanja na
svom pohabanom listu, dve šolje kafe, neko će zakopati jučerašnje otpatke, neko drugi će zatrpati vatru. Bila je to rutina, dobra rutina. Taman da
zaboraviš čemu sve to vodi, i to je bilo dobro. Ujutro, Fren mu je izgledala veoma daleko - veoma jasno, ali veoma daleko, kao fotografija čuvana u
medaljonu. Ali uveče, kad padne mrak i mesec zaplovi nebom, činilo mu se da je ona vrlo blizu. Gotovo dovoljno blizu da je dodirne... a tu se,
naravno, krio sav bol. U takvim trenucima, njegova vera u Majku Ebigejl pretvarala se u ogorčenu sumnju i on bi poželeo da ih sve probudi i kaže im
kako su krenuli za uzaludnim poslom, kako su poneli gumena koplja za napad na smrtonosnu vetrenjaču, kako bi bolje bilo da se zaustave u
sledećem gradu, nabave motocikle i vrate se. Kako bi bolje bilo da ugrabe malo svetlosti i malo ljubavi dok još mogu - jer Fleg im neće dopustiti
više od toga.

Ali to je bilo noću. Jutrom mu se i dalje činilo da je u redu što idu. Zamišljeno je posmatrao Lerija i pitao se misli li Leri na Lusi kasno noću.
Sanja li je i želi li...

Glen se vratio u logorište sa Kodžakom za petama, mršteći se malo pri svakom koraku. „Ajmo po njih“, reče on. „Je l’ tako, Kodžače?“
Kodžak mahnu repom.
„On kaže: Las Vegas ili propast“, reče Glen. „Hajdemo.“
Oni se popeše uz nasip do međudržavnog puta broj 70 koji se sada spuštao prema Grand Džankšenu, pa započeše svoj dnevni hod.

Kasno tog popodneva, počela je da pada hladna kiša, tako da su promrzli i razgovor među njima je zamro. Leri je hodao sam, nabivši ruke u
džepove. Isprva je mislio na Harolda Laudera, čiji su leš pronašli pre dva dana - izgleda da je postojao prećutni dogovor među njima da ne pričaju
o Haroldu - ali na kraju su se njegove misli okrenule čoveku kome su nadenuli ime Vukodlak.

Pronašli su Vukodlaka istočno od Ajzenhauerovog tunela. Tamo su kola bila gadno zaglavljena, a zadah smrti mučan i jak. Vukodlak je napola
virio iz jednog „ostina“. Imao je na sebi farmerke sa nitnama i svilenu šljokičastu kaubojsku košulju. Oko „ostina“ je ležalo nekoliko mrtvih vukova.
Sam Vukodlak je upola virio sa sedišta vozača, a na grudima mu je bio mrtav vuk. Vukodlakove šake bile su stegnute vuku oko vrata, a krvava
njuška životinje stajala je pod uglom oslonjena uz Vukodlakovo grlo. U pokušaju da rekonstruišu događaj, pomislili su da je čopor vukova sišao sa
viših planina, primetio usamljenog čoveka i napao. Vukodlak je imao pištolj. Uspeo je da ih nekoliko ubije pre nego što se povukao u „ostin“.

Koliko je vremena prošlo pre nego što ga je glad naterala da napusti skrovište?
Leri to nije znao, nije želeo da zna. Ali video je koliko je Vukodlak bio strašno mršav. Sedam dana, možda. Išao je na zapad, ko god bio, išao
je da se priključi mračnjaku, ali Leri tako groznu sudbinu nije želeo nikome. Jednom je o tome razgovarao sa Stjuom, dva dana pošto su izašli iz
tunela, kada je Vukodlak ostao bezbedno daleko iza njih.
„Stju, zašto bi grupa vukova toliko dugo ostala na istom mestu?“
„Ne znam.“
„Hoću reći, ako su već želeli nešto za jelo, zar nisu to mogli da nađu?“
„Da, mislim da su mogli.“
Za njega je to bila zastrašujuća misterija i on je neprestano razmišljao o tome siguran da nikada neće pronaći rešenje. Ko god bio Vukodlak,
imao je muda. Konačno podlegavši žeđi, otvorio je vrata suvozača. Jedan vuk ga je zaskočio i zaklao ga. Ali Vukodlak je uspeo da ga zadavi dok
je bio na samrti.
Njih četvorica su prošli kroz Ajzenhauerov tunel povezani užetom, i u tom užasnom mraku, Lerijev um se vratio njegovom putovanju kroz
Linkolnov tunel. Samo što ga sada nisu proganjale slike Rite Blejkmor već Vukodlakovo lice, zamrznuto u poslednjoj grimasi dok su se on i vuk
međusobno ubijali.
Je li vukove neko poslao da ubiju tog čoveka?
Ali ta pomisao je bila previše uznemirujuća da bi je uopšte razmatrao. Pokušao je da sve to istisne iz glave i prosto nastavi da hoda, ali bilo je
to teško izvodljivo.

Te noći su se ulogorili iza Lome, sasvim blizu državne granice Jute. Večerali su ono što su mogli da nađu i pili prokuvanu vodu, kao i za svaki
obrok - sledili su doslovno uputstva Majke Ebigejl: Pođite u odeći koja je na vama. Nemojte ništa poneti.

„U Juti će biti gadno“, napomenu Ralf. „Tamo ćemo verovatno ustanoviti da li bog zaista bdi nad nama. Ima jedna deonica, duža od sto
šezdeset kilometara, bez ijednog grada, pa čak i bez benzinske pumpe ili kafea.“ Činilo se da nije naročito zabrinut zbog toga. „Voda?“ upita Stju.

Ralf slegnu ramenima. „Ni toga nema mnogo. Mislim da ću sad na spavanje.“
Leri se poveo za njegovim primerom. Glen je ostao budan koliko da popuši lulu. Stju je imao nekoliko cigareta, pa je odlučio da popuši jednu.
Neko vreme su pušili u tišini.
„Daleko si od Nju Hempšira, ćelavi“, reče Stju konačno.
„Ni ti nisu baš nisi naročito blizu Teksasa.“
Stju se osmehnu. „Ne. Ne, nisam.“
„Pretpostavljam da ti nedostaje Fren.“
„Da. Nedostaje mi, brinem se zbog nje. Brinem se zbog bebe. Još je teže kad padne mrak.“
Glen otpuhnu dim. „To ne možeš da promeniš, Stjuarte.“
„Znam. Ali brinem.“
„Naravski.“ Glen kucnu lulom po kamenu kako bi je ispraznio. „Stju, prošle noći se dogodilo nešto čudno. Ceo dan pokušavam da ustanovim je
li bilo stvarnost, san ili nešto treće.“
„O čemu se radi?“
„Pa, probudio sam se usred noći, a Kodžak je režao na nešto. Sigurno je prošla ponoć, pošto je vatra gotovo skroz sagorela. Kodžak je bio s
druge strane i sve dlake na vratu bile su mu nakostrešene. Rekao sam mu da začuti, a on me nije ni pogledao. Gledao je uvis, desno od mene. A
ja sam pomislio: Šta ako su vukovi? Otkad smo videli onog lika koga Leri naziva Vukodlakom...“
„Da, to je bilo gadno.“
„Ali tamo nije bilo ničega. Nisam ništa video. On je režao u prazno.“ „Nanjušio je nešto, to je sve.“
„Da, ali ono nenormalno tek je usledilo. Posle nekoliko minuta počeo sam da se osećam... pa, zaista čudno. Osećao sam da ima nečega
tamo kod nasipa petlje, i da me to posmatra. Sve nas je posmatralo. Činilo mi se da gotovo mogu to da vidim, da ću ga zaista videti, samo ako
začkiljim na pravi način. Ali nisam to želeo. Zato što sam imao osećaj da je to on.
Osećao sam da je to Fleg, Stjuarte.“
„Verovatno nije posredi ništa“, reče Stju trenutak kasnije. „Vala, činilo mi se da je i te kako posredi nešto. Baš kao što se činilo i Kodžaku.“
„Pa, šta i ako nas stvarno nekako nadzire? Šta bismo mogli da uradimo u vezi s tim?“

„Ništa. Ali ne dopada mi se. Ne dopada mi se to što je u stanju da nas posmatra... ako je uopšte to posredi. Usrao sam se od straha.“ Stju je
dopušio cigaretu, pažljivo je ugasio o kamen, ali nije još kročio prema svojoj vreći za spavanje. Pogledao je Kodžaka, koji je ležao kraj logorske
vatre sa njuškom na šapama i gledao u njih. „Dakle, Harold je mrtav“, reče Stju konačno.

„Da.“
„Kakva je to samo šteta bila. Šteta zbog Su i Nika. Valjda i zbog njega samog.“
„Slažem se.“
Nisu više imali šta da kažu o tome. Naišli su na Harolda i njegovu žalosnu samrtničku poruku sutradan po izlasku iz Ajzenhauerovog tunela. On
i Nadin su sigurno prešli preko prevoja Lavlend, zato što je Harold još imao svoj motor marke „trijumf“ - ili makar njegove ostatke - a kao što je Ralf
rekao, bilo je nemoguće provući bilo šta veće od dečjih kolica kroz Ajzenhauera. Lešinari su se prilično pogostili njime, ali Harold je još ukrućenom
rukom stezao beležnicu sa plastičnim koricama. Pištolj kalibra 38 bio mu je nabijen u usta kao neki groteskni lilihip, i mada nisu sahranili Harolda,
Stju je uklonio oružje. Uradio je to nežno. Kada je video kako je mračnjak efikasno uništio Harolda, a onda ga nemarno odbacio kad je ovaj
odigrao svoju ulogu, Stju je Flega još više zamrzeo. Zbog toga mu se činilo da su se upustili u neki bezumni dečji krstaški pohod, i mada je osećao
da treba da nastave dalje, Haroldov leš sa smrskanom nogom progonio ga je baš kao što je Vukodlakova ukočena grimasa progonila Lerija.
Shvatio je da želi da se osveti Flegu zbog Harolda baš kao i zbog Nika i Suzan... ali bio je sve sigurniji u to da nikada neće imati priliku za to.
Ali bolje da se pripaziš, pomisli on smrknuto. Bolje da se pričuvaš ako ti se samo primaknem dovoljno blizu da te uhvatim za gušu, nakazo.
Glen ustade i malo se namršti. „Idem na spavanje, Istočni Teksašanine. Nemoj me preklinjati da ostanem s tobom. Žurka ti je baš dosadna.“
„Kako taj tvoj artritis?“
Glen se osmehnu i reče: „Nije strašno“, ali dok je prilazio svojoj vreći za spavanje, hramao je.
Stju pomisli da ne bi trebalo da uzme još jednu cigaretu - dovoljno je da puši dve ili tri dnevno i da ostane bez zaliha do kraja nedelje - a onda
je svejedno pripali. Ovo veče nije bilo toliko hladno, ali i pored toga, na ovim visinama nije bilo nikakve sumnje makar u to da je leto prošlo.
Rastužio se zbog toga, zato što je i dalje snažno slutio da sledeće nikada neće videti. Kada je ovo počelo, on je bio radnik sa povremenim
zaposlenjem u fabrici koja je proizvodila džepne kalkulatore. Živeo je u varoši po imenu Arnet, i mnogo slobodnog vremena provodio je na
benzinskoj pumpi Teksako koja je pripadala Bilu Heskambu, slušao kako drugi momci kenjaju o privredi, državi, teškim vremenima. Stju je
pretpostavljao da niko od njih zapravo nije znao šta su zaista teška vremena. Dokrajčio je cigaretu i bacio je u logorsku vatru.
„Budi mi dobro, Freni, stara moja“, reče on i zavuče se u vreću za spavanje. I u snovima je pomislio kako je nešto došlo u njihov logor, nešto
zlobno što ih nadzire. Mogao je to biti vuk koji misli kao čovek. Ili vrana. Ili lasica, koja se šunja kroz žbunje trbuha stisnutog uz tle. Ili je to moglo biti
nešto bestelesno, pozorno Oko.
Neću se bojati zla, promrmlja on u snu. Da, makar išao dolinom u senci smrti, neću se bojati zla. Nikakvog zla.
Konačno je san izbledeo i on je čvrsto usnuo.
Sledećeg jutra, ponovo su bili rano na drumu, Lerijeva spravica otkucavala je kilometre dok se auto-put lenjo pružao tamo-amo niz sve blažu
Zapadnu padinu prema Juti. Malo iza podneva, ostavili su za sobom Kolorado. Te večeri su se ulogorili zapadno od Harli Douma u Juti. Prvi put su
osetili da je veliki muk, preteći i zlokoban. Ralf Brentner je te noći zaspao pomislivši najpre: Sad smo na zapadu. Sa našeg terena zašli smo na
njegov.
I te noći je Ralf sanjao vuka sa jednim jedinim crvenim okom koji je došao iz pustara da ih posmatra. Odlazi, rekao mu je Ralf. Odlazi, ne
plašimo se. Ne plašimo te se.

U dva sata po podne, 21. septembra, prošli su kraj Sega. Sledeći veliki grad, po Stjuovoj džepnoj mapi, bio je Grin River. Posle njega dugo,
dugo neće više drugih gradova. Onda će, kao što je Ralf rekao, verovatno ustanoviti je li bog uz njih ili nije.

„U stvari“, reče Leri Glenu, „ne brine me toliko hrana koliko voda. Gotovo svi koji krenu na put imaju u kolima neke grickalice, keks, sušene
smokve, takve stvari.“

Glen se osmehnu. „Možda će nam gospod poslati pljuskove blagoslova.“
Leri pogleda u vedro, plavo nebo i iskrivi lice na tu pomisao. „Ponekad mi se čini da je na samom kraju potpuno skrenula.“
„Možda i jeste“, reče Glen blago. „Da si malo čitao teologiju, ustanovio bi da bog često bira da govori kroz usta samrtnika i ludaka. Meni se
čak čini - to se sad iz potaje pomalja jezuit - da za to postoje dobri psihološki razlozi. ludak ili žena na samrtničkoj postelji jeste ljudsko biće
drastično izmenjene psihe. Zdrava osoba može filtrirati božansku poruku, menjati je sopstvenom ličnošću. Drugim rečima, zdrav čovek ti je bedan
prorok.“
„Putevi gospodnji“, reče Leri. „Znam. Gledamo kroz tamno staklo. Bogami, što se mene tiče, sasvim je crno. Zašto ovoliko pešačimo kad smo
mogli za nedelju dana da se odvezemo tamo, to nikako ne mogu da shvatim. Ali pošto radimo nešto sasvim ludo, onda valjda i priliči da to radimo
na ludački način.“
„Ono što radimo ima neku vrstu istorijskog presedana“, reče Glen, „i ja uviđam savršeno osnovane psihološke i sociološke razloge za ovo
pešačenje. Ne znam jesu li ti razlozi božji ili nisu, ali za mene oni imaju smisla.“
„Kao na primer?“ I Stju i Ralf su prišli da to čuju.
„Nekoliko plemena američkih Indijanaca je u okviru rituala sazrevanja dečaka u muškarca imalo i takozvane vizije. Kad kucne čas da postaneš
muško, treba da se nenaoružan zaputiš u divljinu. Treba da uloviš jednu životinju i ispevaš dve pesme - jednu o Velikom duhu i drugu o sopstvenoj
veštini u lovu, jahanju, ratovanju i jebanju - i da doživiš tu viziju. Ne smeš da jedeš. Treba da se uzdigneš - mentalno, kao i fizički - i da sačekaš da ti
se ta vizija ukaže. I naravno, to se na kraju i dogodi.“ Zakikotao se. „Izgladnjivanje je sjajno za halucinacije.“
„Misliš da nas je Majka poslala ovamo kako bi nam se ukazale vizije?“ upita Ralf.
„Možda kako bismo stekli snagu i svetost u postupku pročišćenja“, reče Glen. „Odbacivanje stvari je simbolično, znate. Kao talisman. Kad
odbacite stvari, isto tako odbacujete i druge sa kojima imate veze i koji su simbolično povezani sa tim stvarima. Započinjete proces pročišćenja.
Praznite se kao posuda.“
Leri polako odmahnu glavom. „Ja to ne mogu da razumem.“
„Pa, uzmi za primer inteligentnog čoveka iz vremena pre pošasti. Ako mu pokvariš televizor, šta če on cele noći da radi?“
„Da čita knjigu“, reče Ralf.
„Da ode kod prijatelja“, reče Stju.
„Da sluša muziku“, reče Leri, osmehnuvši se.
„Naravski, sve to“, reče Glen. „Ali taj televizor mu i dalje nedostaje. Tamo gde je nekada bio televizor, u njegovom životu je rupa. Negde u
potaji on i dalje misli: U devet ću da uzmem nekoliko piva i da gledam Sokse na televiziji. A kad ode tamo i ugleda praznu komodu, grdno se
razočara. Deo života na koji je navikao iscurio je iz njega, zar ne?“
„Da“, reče Ralf. „Naš televizor se jednom pokvario na dve nedelje i nisam bio svoj sve dok nije bio vraćen s popravke.“

„U njegovom životu to ostavi veću rupu ako je mnogo gledao televiziju, manju ako je gledao tek malčice. Ali nečeg više nema. Oduzmite mu
sad sve knjige, sve prijatelje i muzičke uređaje. Takođe mu oduzmite sve izvore hrane osim onoga što može usput da nakupi. To je proces
pražnjenja i istovremeno umanjenje ega. Vaše biće, gospodo - pretvara se u prozorsko okno. Ili još bolje, u praznu čašicu.“

„Ali čemu sve to?“ upita Ralf. „Zbog čega prolaziti kroz čitav taj cirkus?“
Glen reče: „Ako čitate Bibliju, videćete da je za proroke bilo prilično uobičajeno da s vremena na vreme idu u divljinu - poput starozavetnog
magičnog misterioznog putovanja. Obično se kaže da su takvi izleti trajali četrdeset dana i četrdeset noći, što je hebrejski idiom koji zapravo znači
’niko ne zna tačno koliko ga nije bilo, ali potrajalo je poprilično’. Podseća li vas to na nekoga?“
„Naravski. Na Majku“, reče Ralf.
„Sad pomislite na to da ste akumulatori. Jer to zaista jeste, znate. Mozak vam radi na hemijski pretvaranu električnu struju. Kad smo već kod
toga, i mišići vam rade na male naboje - zahvaljujući hemikaliji koja se zove acetilholin, ti naboji prolaze kad treba da se pomerite, a kad treba da
stanete, stvara se druga hemikalija, holinesteraza. Holinesteraza uništava acetilholin, pa vam nervi ponovo postaju loši provodnici. I dobro je što je
tako. Inače, kad biste jednom počeli da češete nos, nikada ne biste mogli da prestanete.
Dobro, stvar je u ovome: Sve što pomislite, sve što uradite, sve to zavisi od akumulatora. Kao sporedni uređaji u kolima.“
Svi su ga pažljivo slušali.
„Gledanje televizije, čitanje knjiga, razgovor sa prijateljima, obilne večere... sve to funkcioniše zahvaljujući akumulatoru. Normalan život - makar
ono što je on bio u zapadnoj civilizaciji - ličio je na vožnju kola sa električnim prozorima, električnim kočnicama, električno podesivim sedištima,
svim tim zezalicama. Ali što više zezalica, to se akumulator teže puni. Je li tako?“
„Da“, reče Ralf. „Čak ni veliki delko’ akumulator neće se nikada dopuniti ako se nalazi u ’kadilaku’.“
„Pa, mi smo se zapravo otarasili zezalica. I sad se punimo.“ Ralf reče s nelagodom: „Ako predugo ostaviš akumulator da se puni, ima da
eksplodira.“
„Da“, saglasi se Glen. „Isto je i sa ljudima. Biblija nam govori o Isaiji i Jovu, kao i o drugima, ali ne kaže koliko se proroka vratilo iz divljine sa
vizijama koje su im spržile mozak. Pretpostavljam da ih je bilo. Ali ja gajim zdravo poštovanje prema ljudskoj inteligenciji i ljudskoj psihologiji,
uprkos ponekom zaostalom primerku kao što je ovaj Istočni Teksašanin sa nama...“
„Ne se zadevaš, ćelavi“, zareža Stju.
„Dakle, kapacitet ljudskog uma je mnogo veći i od najvećeg delko’ akumulatora. Mislim da on može beskrajno da se puni. U određenim
slučajevima, možda i više od beskraja.“
Neko vreme su hodali u tišini i razmišljali o tome.
„Zar se mi to menjamo?“ upita Stju tiho.
„Da“, odgovori Glen. „Da, mislim da je tako.“
„Malo smo oslabili“, reče Ralf. „Dovoljno je da vas pogledam i da znam da je tako. A ja sam imao žešći pivski stomak. Sad opet mogu da
vidim nožne prste. U stvari, mogu da vidim gotovo cela stopala.“ „U pitanju je stanje svesti“, reče Leri najednom. Kad su ga pogledali, izgledao je
malo postiđeno, ali je nastavio: „Otprilike poslednjih sedam dana imao sam neki osećaj koji nisam mogao da razumem. Ali sad možda mogu.
Osećao sam se naduvano. Kao da sam poduvao pola džointa stvarno žestoke trave ili ušmrknuo malo kokaina. Ali nema one dezorijentacije koja
ide uz drogu. Udrogiraš se malo i čini ti se da ti je normalan način razmišljanja malčice van domašaja. Osećam se kao da mislim sasvim dobro, u
stvari, bolje nego ikad. Ali i dalje se osećam naduvano.“ Leri se nasmeja. „Možda je to samo od gladi.“
„Glad to delimično objašnjava“, saglasi se Glen, „ali ne sve.“
„Ja sam stalno gladan“, reče Ralf, „ali to mi ne izgleda previše važno. Osećam se dobro.“
„I ja“, reče Stju. „Fizički, godinama se nisam osećao ovako dobro.“
„Kad isprazniš posudu, isprazniš je i od svih sranja koja tamo plivaju“, reče Glen. „Od aditiva. Od nečistoća. Naravski da se osećate dobro. To
vam je kao klistir celog tela, celog uma.“
„Ćelavi, baš umeš lepo da objašnjavaš.“
„Možda nije elegantno, ali jeste tačno.“
Ralf upita: „Hoće li nam to pomoći sa njim?“
„Pa“, reče Glen, „tome to i služi. Nemam tu mnogo sumnji. Ali moraćemo da sačekamo i vidimo je li tako, zar ne?“
Hodali su dalje. Kodžak je izronio iz žbunja i neko vreme koračao kraj njih, dok su mu kandže kuckale po asfaltu puta broj 70. Leri se sagnu da
ga pomazi. „Kodžače stari“, reče on. „Jesi li znao da si ti samo akumulator? Veliki stari delko’ akumulator sa doživotnom garancijom?“
Činilo se da Kodžak niti zna, niti mari za to, ali je zamahao repom kako bi pokazao da je na Lerijevoj strani.

Te noći su se ulogorili oko dvadeset pet kilometara zapadno od Sega, i kao neka vrsta dokaza za ono o čemu su razgovarali po podne, prvi
put otkad su napustili Bolder, poslužila je činjenica da nisu imali šta da pojedu. Glen je pripremio poslednje ostatke instant kafe iz kesice, pa su je
podelili iz iste šolje, dodajući je iz ruke u ruku. Poslednjih petnaest kilometara prevalili su a da nisu videli nijedna kola.

Sledećeg jutra, dvadeset drugog, naišli su na prevrnuti „ford“ karavan u kojem su bila četiri leša - dva od njih bila su deca. U kolima su bile dve
kutije keksa u obliku životinja, i velika kesa užeglog čipsa. Keks je bio u boljem stanju. Podelili su ga na pet jednakih porcija.

„Kodžače, nemoj ih proždrati“, prekori Glen psa. „Nevaljalče! Gde su ti maniri? A ako već nemaš manire - moram sada to zaključiti - gde ti je
savoir faire?“

Kodžak lupnu repom i odmeri keks na način koji je prilično jasno pokazivao da mu jednako nedostaje savoir faire kao i maniri.
„Onda nek ti bude šta ti bog da“, reče Glen i dade psu poslednji komad iz svoje porcije - tigra. Kodžak ga proždrljivo proguta, a onda s udalji
njuškajući.
Leri je sačuvao celu svoju menažeriju - desetak životinja - kako bi je pojeo odjednom. Uradio je to veoma sporo i sneno. „Jeste li primetili“,
reče on, „da keks u obliku životinja ima neki skriveni, slabi ukus na limun? Sećam se toga iz detinjstva. Nikad to nisam ponovo primetio sve
dosad.“
Ralf je prebacivao svoja preostala dva keksa iz ruke u ruku, i sada je jedan pojeo. „Da, u pravu si. Ukus im malo vuče na limun. Znaš, voleo bih
da je stari Niki ovde. Ne bi mi smetalo da još malo delimo taj keks sa njim.“
Stju klimnu glavom. Dokrajčiše keks i krenuše dalje. Tog popodneva su pronašli kamion sa robom za „Velike zapadne pijace“ koji je izgleda
bio na putu za Grin River, uredno smešten u zaustavnoj traci, sa vozačem koji je sedeo uspravljen i mrtav za volanom. Ručali su konzervisanu šunku
koju su pronašli pozadi, ali činilo se da niko od njih nije bio naročito gladan. Glen je rekao da im se svima želudac skupio. Stju je kazao da njemu
šunka ne miriše dobro - nije se ukvarila, već je samo mirisala prejako. Previše mesnato. Osećao je od toga mučninu. Uspeo je da se natera da
pojede samo jedan režanj. Ralf je rekao da bi radije pojeo još dve ili tri kutije keksa, i svi su se nasmejali. Čak je i Kodžak pojeo tek malu porciju
pre nego što se udaljio da istraži nečiji miris.

Te noći su se ulogorili istočno od Grin Rivera, a u ranim jutarnjim satima počeo je da pada praškasti sneg.

Došli su do jaruge malo iza podneva, dvadeset i trećeg. Nebo je celog dana bilo oblačno i bilo je hladno - dovoljno hladno za sneg, pomislio je
Stju - i to ne samo za onaj lagan i redak.

Njih četvorica stajali su na ivici, sa Kodžakom uz Glenovu nogu, i gledali preko. Negde severno odatle možda je popucala neka brana, ili su
jaki letnji pljuskovi padali u dugom nizu. Kako god bilo, duž San Rafaela, koji je već nekoliko godina bio samo suvo rečno dno, došlo je do poplave.
Ona je odnela pozamašno parče od desetak metara međudržavnog auto-puta broj 70. Jaruga je bila duboka petnaestak metara sa zidovima od
trošne, rastresite zemlje i sedimentnog kamena. Na dnu je mrzovoljno curkala voda.

„Bog te mazo“, reče Ralf. „Neko bi trebalo odmah da zove ministarstvo za puteve Jute.“
Leri pokaza. „Pogledajte onamo“, reče on. Oni se zagledaše u prazninu u kojoj su sada tu i tamo počeli da se naziru neobični, vetrom izvajani
stubovi i monoliti. Stotinak metara niz tok San Rafaela videli su umršenu ogradu, kablove i velike asfaltne ploče. Jedan komad je štrcao uvis prema
oblačnom, užurbanom nebu kao apokaliptični prst, sa sve isprekidanom belom linijom za preticanje.
Glen je gledao u usek pun krša sa rukama u džepovima i odsutnim, snenim izrazom na licu. Stju reče tiho: „Možeš li preći, Glene?“
„Naravski, mislim da mogu.“
„A tvoj artritis?“
„Bio je i gori.“ On se osmehnu. „Ali da budem iskren, umeo je da bude i bolji.“
Nisu imali uže kojim bi se međusobno vezali. Stju je sišao prvi, veoma oprezno. Nije mu se dopadalo to kako mu se tle povremeno pomeralo
pod nogama u malim odronima kamenja i zemlje. U jednom trenutku, pomislio da će potpuno ostati bez oslonca i otklizati se sve do dna na turu.
Posegnuo je rukom i dohvatio postojanu kamenu izbočinu, gde je ostao da visi držeći se grčevito sve dok nije pod nogama ponovo pronašao
čvrsto tle. Onda je Kođžak veselo protrčao kraj njega podižući oblačiće prašine, dok su se pod njegovim šapama slivali potočići zemlje. Koji tren
kasnije, stajao je na dnu, mahao repom i prijazno lajao odozdo na Stjua. „’Bem ti kuče razmetljivo“, zareza Stju i pažljivo siđe do dna. „Ja ću
sledeći“, doviknu Glen. „Čuo sam šta si rekao za mog psa!“
„Pažljivo, ćelavi! Pripazi, ozbiljno! Zemlja se odranja.“
Glen siđe polako, pomerajući se vrlo obazrivo i birajući oslonac. Stju je napeto posmatrao rastresitu zemlju koja se osipala pod Glenovim
iznošenim cokulama. Kosa mu se vijorila kao tanano srebro oko ušiju nošena lakim lahorom koji je počeo da duva. Stju pomisli kako je Glenova
kosa, onomad kad ga je prvi put ugledao kako pokušava da slika kraj druma u Nju Hempširu, još bila samo proseda.
Sve dok Glen konačno nije stao na ravno blatno dno jaruge, Stju je bio siguran da će ovaj pasti i polomiti se. Stju odahnu s olakšanjem i
pljesnu ga po ramenu.
„Nisam se ni oznojio, Istočni Teksašanine“, reče Glen i sagnu se da pomazi Kodžaka.
„Bogami, ja jesam“, reče mu Stju.
Ralf siđe sledeći, oprezno, od oslonca do oslonca, šuljajući se niz poslednjih dva i po metra. „Stvarno“, reče on. „Na ovom sranju možeš da se
pošteno skrljaš. A šta ako ne budemo uspeli da se popnemo uz drugu obalu? Moraćemo onda da otpešačimo sedam-osam kilometara uzvodno
dok ne pronađemo mesto gde nije toliko strmo, zar ne?“
„Još bi bolje bilo da naleti novi poplavni talas dok tragamo za takvim mestom“, reče Stju.
Leri siđe spretno i bez ikakvih problema, pridruživši im se za manje od tri minuta pošto su počeli da silaze. „Ko će prvi da se popne?“ upita
on.
„Što ne bi ti, kad si toliko drčan?“ reče Glen.
„Naravski.“
Trebalo mu je znatno više vremena da se popne, i dvaput je izgubio oslonac na nesigurnom tlu, tako da umalo nije pao. Ali, na kaju je stigao
do vrha i mahnuo im odozgo.
„Ko će sledeći?“ upita Ralf.
„Ja“, reče Glen i pođe prema drugoj obali.
Stju ga uhvati za ruku. „Slušaj“, reče on. „Možemo krenuti uzvodno i pronaći pliću obalu, kao što je Ralf i rekao.“
„I da izgubimo ostatak dana? Kad sam bio mali, mogao sam da se popnem uz takvu strminu za četrdeset sekundi, a da mi puls ostane ispod
sedamdeset, maksimum.“
„Više nisi mali, Glene.“
„Nisam. Ali sve mislim kako je još preostalo ponešto od tog klinca u meni.“
Pre nego što je Stju stigao bilo šta novo da kaže, Glen je pošao. Zastao je negde na trećini uspona, a onda nastavio. Blizu polovine, uhvatio
se za škriljčanu izbočinu koja mu se okrunila pod rukama i Stju je bio siguran da će se Glen stumbati sve do dna, onako artritičan.
„O, sranja...“ prodahta Ralf.
Glen zamlatara rukama i nekako zadrža ravnotežu. Poskoči udesno i pope se još nekih šest metara, zastade da se odmori, pa opet krenu
naviše. Pri vrhu se kamen na koji je stao odvalio i on bi pao, ali Leri je bio tamo. Dograbio je Glena za ruku i povukao ga uvis.
„Ništa lakše“, doviknu Glen odozgo.
Stju se isceri s olakšanjem. „Kako puls, ćelavi?“
„Mislim da je negde preko devedeset“, prizna Glen.
Ralf se popeo uza strmu obalu kao troma divokoza, proveravajući svako mesto oslonca, pomerajući ruke i noge krajnje promišljeno. Kad je on
stigao do vrha, Stju je pošao za njim.
Sve do trenutka kada je pao, Stju je mislio da je ta strmina zapravo blaža od one niz koju su sišli. Bilo je boljih oslonaca, stepen nagiba je bio
malo manji. Ali površina je bila mešavina krečnjačkog zemljišta i kamenih krhotina koje su vlažni vremenski uslovi gadno razlabavili. Stju je osetio
da tu neće biti šale, pa se peo obazrivo.
Grudi su mu već bile iznad ivice kada je izbočina pod njegovom levom nogom najednom iščezla. On oseti da počinje da klizi. Leri posegnu
rukom za njegovom, ali ovog puta ne uspe da je uhvati. Stju pokuša da ščepa isturenu ivicu kolovoza i ona mu se odlomi u ruci. Načas je glupavo
zurio u nju, dok se sve brže spuštao. Bacio je to u stranu sa ludačkim osećajem da se najednom pretvorio u Kostu Kojota. Sad mi samo treba,
pomisli on, da neko kaže bip-bip kad ljosnem o dno.
Koleno mu udari u nešto i on oseti iznenadni nalet bola. Zagrabi po lepljivoj površini padine, koja je sada zabrinjavajuće brzo klizila kraj njega, i
nastavi samo da otkida pregršti zemlje.
On tresnu u stenu koja je štrcala iz krša kao veliki tupi šiljak strele i premetnu se u vazduhu, ostavši potpuno bez daha. Pade pravo u dubinu od
oko tri metra i dočeka se na nozi pod neprirodnim uglom. Začu prasak. Bol je bio momentalan i strahovit. Dreknu. Prevrnu se unazad preko glave.
Sada su mu usta bila puna zemlje. Oštri šljunak išarao mu je lice i mišice krvavim ogrebotinama. On ponovo pade na povređenu nogu i oseti kako

ona puca na nekom drugom mestu. Sada nije dreknuo. Sada je vrisnuo.
Otklizao je poslednja četiri i po metra na stomaku, kao dete na podmazanom toboganu. Zaustavio se sa pantalonama punim blata, dok mu je

srce ludački tuklo u ušima. Noga mu je gorela od bola. Kaput i košulja ispod njega bili su mu zarozani do brade.
Lom. Ali koliko gadan? Sudeći po tome koliko boli, prilično gadan. Najmanje na dva mesta, možda i više. A i koleno mi je iščašeno.
Leri se spuštao niz padinu, u malim skokovima koji su izgledali gotovo kao podrugljiva imitacija onoga što se upravo dogodilo sa Stjuom.

Onda je kleknuo kraj njega i upitao ga ono što se Stju već pitao i sam.
„Koliko je gadno, Stju?“
Stju se pridiže na laktove i pogleda u Lerija, lica belog od šoka, sa mrkim prugama od zemlje.
„Mislim da ću možda ponovo prohodati za neka tri meseca“, reče on. Osećao je sada nagon za povraćanjem. On pogleda u oblačno nebo,

stisnu pesnice i zamaha prema njemu.
„OOOOO, SRANJE!“ zaurla on.

Ralf i Leri su mu stavili udlage na nogu. Glen je izvadio bočicu nečega što je nazivao „mojim pilulama za artritis“ i dao jednu Stjuu da popije.
Stju nije znao šta sadrže te „pilule za artritis“, a Glen nije hteo da mu kaže, ali bol u njegovoj nozi izbledeo je u daleko damaranje. Osećao se
veoma smireno, spokojno čak. Palo mu je na pamet da svi ionako već troše pozajmljeno vreme, ne obavezno zbog toga što su krenuli da pronađu
Flega, već zato što su uopšte preživeli Kapetana Tripsa. U svakom slučaju, znao je šta se mora uraditi... i postaraće se da to zaista i bude
urađeno. Leri je upravo zaćutao. Svi su ga pogledali zabrinuto, da vide šta će on na to reći. Ono što je bilo je sasvim jednostavno. „Ne.“

„Stju“, reče Glen blago, „ne razumeš...“
„Razumem. I kažem ne. Nema povratka u Grin River. Ni užeta. Ni kola. To je protiv pravila igre.“
„Jebote, nije ovo nikakva igra!“ uzviknu Leri. „Umrećeš ovde!“
„A vi ćete gotovo sigurno umreti u Nevadi. Krenite sad. Imate još četiri sata dnevnog svetla. Nema potrebe da ga traćite.“
„Nećemo te ostaviti“, reče Leri.
„Žao mi je, ali hoćete. Naređujem vam to.“
„Ne. Sad sam ja glavni. Majka je rekla, ako se tebi bilo šta dogodi...“
„... da treba da nastavite dalje.“
„Ne. Ne.“ Leri se obazre prema Glenu i Ralfu u potrazi za podrškom. Oni ga pogledaše, uznemireni. Kodžak je sedeo u blizini i posmatrao svu
četvoricu sa repom uredno savijenim oko šapa.
„Slušaj me, Leri“, reče Stju. „Ceo ovaj put zasniva se na zamisli da je starica znala o čemu govori. Ako počneš da to dovodiš u sumnju,
dovešćeš sve u pitanje.“
„Da, to je tačno“, reče Ralf.
„Ne, nije tačno, seljaku jedan“, reče Leri besno oponašajući Ralfov naglasak iz Oklahome. „Nije bila božja volja da Stju ovde padne, nije to čak
sredio ni mračnjak. Bila je to samo rastresita zemlja i to je sve, samo rastresita zemlja'. Neću te ostaviti, Stju. Više nikoga neću ostaviti za sobom.“
„Hoćeš. Mi ćemo ga ostaviti“, reče Glen tiho.
Leri se okrenu sa pogledom punim neverice, kao da je izdan. „Mislio sam da si mu ti prijatelj!“
„I jesam. Ali to nije važno.“
Leri se histerično nasmeja i krenu malo niz jarugu. „Ti si lud! Znaš li to?“
„Ne, nisam lud. Dogovorili smo se. Stajali smo oko samrtničke postelje Majke Ebigejl i sklopili sporazum. To je gotovo izvesno podrazumevalo
da ćemo poginuti, i znali smo da je tako. Shvatili smo dogovor. A sada ćemo ga ispuniti.“
„Pa ja to i hoću, pobogu. Hoću reći, ne mora to biti Grin River; možemo naći neki karavan, staviti ga pozadi i krenuti dalje...“
„Treba da hodamo“, reče Ralf. Pokaza na Stjua. „On ne može da hoda.“
„Tako je. Dobro. Slomio je nogu. I šta sad hoćete da uradimo? Da ga ubijemo kao što se to radi sa konjima?“
„Leri...“ zausti Stju.
Pre nego što je Stju stigao da nastavi, Glen dograbi Lerija za košulju i cimnu ga prema sebi. „Koga ti to pokušavaš da spaseš?“ Glas mu je
bio hladan i strog. „Stjua, ili sebe?“
Leri ga pogleda, pomerajući nemo usta.
„Krajnje je prosto“, reče Glen. „Mi ne možemo da ostanemo... a on ne može dalje.“
„Odbijam da to prihvatim“, šapnu Leri. Lice mu je bilo mrtvački bledo.
„Ovo je proba“, reče Ralf najednom. „Eto šta je.“
„Možda nam je razum stavljen na probu“, reče Leri. „Glasajmo“, reče Stju sa zemlje. „Ja glasam da krenete dalje.“
„I ja“, reče Ralf. „Stju, žao mi je. Ali ako će bog paziti na nas, možda će pripaziti i na tebe...“
„Ja neću to da uradim“, reče Leri.
„Nije Stju taj na koga misliš“, reče Glen. „Mislim da pokušavaš da spaseš nešto u sebi. Ali ovog puta je ispravno krenuti dalje, Leri. Moramo
tako.“
Leri polako protrlja usta nadlanicom.
„Prenoćimo ovde“, reče on. „Hajde da razmislimo.“
„Ne“, reče Stju.
Ralf klimnu glavom. On i Glen se zgledaše, a onda Glen izvuče bočicu sa „pilulama za artritis“ iz džepa i stavi je Stjuu u ruku. „Imaju
morfijumsku bazu“, reče on. „Više od tri ili četiri bilo bi verovatno smrtonosno.“ On pogleda Stjua u oči. „Razumeš li me, Istočni Teksašanine“
„Da. Razumem.“
„O čemu vi to pričate?“ uzviknu Leri. „Do đavola, šta mu ti to predlažeš?“
„Zar ti to ne znaš?“ reče Ralf sa toliko suštim prezirom da je Leri na tren zaćutao. Onda sve ponovo pohrli pred njim košmarnom brzinom
nepoznatih lica koja šibaju u prolazu na vrtešci: pilule, za dizanje, spuštanje, krstarenje. Rita. Kad ju je okrenuo u vreći za spavanje i video da je
mrtva i kruta, da joj zelena bljuvotina izbija iz usta kao užegli slatkiši sa žurke.
„Ne!“ dreknu on i pokuša da ugrabi bočicu iz Stjuove ruke. Ralf ga zgrabi za ramena. Leri poče da se otima.
„Pusti ga“, reče Stju. „Hoću da popričam s njim.“ Ralf ga je i dalje držao, zagledajući Stjua nesigurno. „Ne, slobodno, pusti ga.“ Ralf ga pusti, ali
činilo se da je spreman da ponovo skoči.
Stju reče: „Leri, dođi ovamo. Čučni kraj mene.“
Leri priđe i čučnu kraj Stjua. Zagleda se sav jadan Stjuu u lice. „Nije u redu, čoveče. Kad neko padne i slomi nogu, ne možeš da... ne možeš
prosto da odeš i pustiš ga da umre. Zar ne znaš to? Hej, čoveče...“ On dodirnu Stjua po licu. „Molim te. Razmisli.“

Stju uze Lerija za ruku i zadrža je u svojoj. „Misliš li da sam lud?“
„Ne! Ne, ali...“
„I misliš li da ljudi koji su pri čistoj svesti imaju pravo da odluče sami šta će sa sobom?“
„O, čoveče“, reče Leri i zaplaka.
„Leri, ovo nema veze s tobom. Hoću da nastavite dalje. Ako se izvučete iz Vegasa, vratite se ovuda. Možda će bog poslati gavrana da me
nahrani, ko zna. Jednom sam pročitao na stranici za razbibrigu kako čovek može preživeti sedamdeset dana bez hrane, samo ako ima vode.“
„Pre toga stići će zima. Umrećeš , čak i da ne upotrebiš pilule.“
„To ne zavisi od tebe. U ovom delu ti ne učestvuješ.“
„Ne teraj me od sebe, Stju.“
Stju reče smrknuto: „Teram te.“
„E, stvarno do moga“, reče Leri i osovi se na noge. „Šta će Fren da nam kaže? Kad sazna da smo te ostavili krticama i lešinarima?“
„Neće vam reći ništa ako ne odete tamo da ga sredite. Baš kao ni Lusi. Ili Dik Elis. Ili Bred. Ili bilo ko drugi.“
Leri reče: „Važi. Idemo. Ali sutra. Večeras ćemo se ulogoriti ovde, i možda ćemo sanjati... nešto...“
„Nema snova“, reče Stju blago. „Nema znakova. Ne funkcioniše to tako. Ostali biste jednu noć, ne bi se desilo ništa, pa biste onda poželeli da
ostanete još jednu, i još jednu... morate krenuti odmah.“
Leri se udalji malo od njih, pognute glave, i stade okrenuvši im leđa. „U redu“, reče konačno glasom gotovo nečujnim. „Uradićemo kako kažeš.
Bog nek nam se smiluje.“
Ralf priđe Stjuu i kleknu. „Stju, možemo li nešto da ti donesemo?“
Stju se osmehnu. „Da. Sve što je Gor Vidal ikad napisao - one knjige o Linkolnu, Aronu Buru i tim likovima. Oduvek sam nameravao to da
pročitam. Izgleda da mi se sad ukazala prilika.“ Ralf se kiselo osmehnu. „Izvini, Stju. Izgleda da sam malo uzdrman svim ovim.“
Stju mu stegnu mišicu i Ralf se udalji. Priđe mu Glen. I on je plakao, a kada je seo kraj Stjua, suze su mu ponovo krenule.
„Daj bre, bebo jedna“, reče Stju. „Biću dobro.“
„Leri je u pravu. Ovo ne valja. Kao nešto što bi uradio bangavom konju.“
„Znaš da se to mora uraditi.“
„Valjda, ali ko zapravo može biti siguran? Kako ti je noga?“
„Sad me uopšte ne boli.“
„Dobro, sad imaš pilule.“ Glen pređe rukom preko očiju. „Zbogom, Istočni Teksašanine. Đavolski mi je drago što sam te upoznao.“
Stju okrenu glavu u stranu. „Ne govori zbogom, Glene. Bolje je do viđenja, za sreću. Verovatno ćeš se popeti negde do pola te proklete obale,
a onda smandrljati ovamo, pa ćemo zimu provesti kartajući se.“
„Nije do viđenja“, reče Glen. „Ja to osećam, a ti?“
I pošto je i sam to osećao, Stju ponovo okrenu lice prema Glenu. „Da, i ja“, reče i onda se malo osmehnu. „Ali neću se bojati zla, je li tako?“
„Tako je!“ reče Glen. Glas mu pređe u promukli šapat. „Izvuci utikač ako budeš morao, Stjuarte. Nemoj se zajebavati.“
„Neću.“
„Onda, zbogom.“
„Zbogom, Glene.“
Njih trojica se okupiše na zapadnoj strani jaruge i Glen poče da se penje pošto se najpre jednom osvrnuo. Stju je sa rastućom brigom pratio
pogledom njegov uspon. Kretao se nehajno, jedva da je i gledao gde gazi. Zemlja se jednom odronila pod njim, pa zatim još jednom. Oba puta se
nonšalantno uhvatio i pronašao oslonac koji se oba puta slučajno baš tamo našao. Kada je Glen stigao do vrha, Stju je ispustio vazduh koji je
zadržavao u dugom, oštrom uzdahu.
Ralf je pošao sledeći, i kada je on stigao na vrh, Stju je poslednji put pozvao Lerija da mu priđe. Pogledao je Lerija u lice i pomislio kako ga
ono neverovatno podseća na lice pokojnog Harolda Laudera - izuzetno nepomično, očiju budnih i pomalo opreznih. Lice koje je odavalo samo ono
što je želelo da oda.
„Sada si ti glavni“, reče Stju. „Možeš li da izađeš na kraj s tim?“
„Ne znam. Pokušaću.“
„Ti ćeš odlučivati.“
„Zar je tako? Izgleda da je moja prva odluka bila nadglasana.“ Sada su mu oči odavale emociju: prekor.
„Da, ali to se neće dogoditi ni sa jednom drugom. Slušaj - njegovi ljudi će vas skleptati.“
„Da. Pretpostavljam da hoće. Ili će nas skleptati, ili ubiti iz zasede kao pse.“
„Ne, mislim da će vas skleptati i odvesti njemu. Mislim da će se to dogoditi u sledećih nekoliko dana. Kad stignete u Vegas, držite širom
otvorene oči. Sačekajte. Doći će.“
„Šta to, Stju? Šta će doći?“
„Ne znam. Ono zbog čega smo i odaslani. Budite spremni. Prepoznajte to kad vam se ukaže.“
„Vratićemo se po tebe, ako budemo mogli. Znaš to.“
„Da, važi.“
Leri se brzo pope uz obalu i pridruži se drugoj dvojici. Mahnuli su mu odozgo. Stju im je otpozdravio podigavši ruku. Pošli su. I više nikada nisu
videli Stjua Redmana.

71.

Njih trojica su se ulogorili dvadeset i pet kilometara zapadno od mesta gde su ostavili Stjua. Došli su do još jedne jaruge, ovaj put male. Pravi
razlog za tako bednu prevaljenu udaljenost krio se u tome što se činilo da više nisu bili onako bodri kao pre. Teško je bilo predvideti hoće li im se
taj elan ponovo vratiti. Noge kao da su im bile teže nego ranije. Malo su razgovarali. Niko od njih nije ostale želeo da gleda u lice, iz straha da tamo
ne prepozna odraz sopstvene griže savesti.

Ulogorili su se kad je pao mrak i založili vatru od nakupljenog granja šikare. Bilo je vode, ali ne i hrane. Glen je nabio poslednje ostatke duvana
u lulu i zapitao se iznenada ima li Stju cigareta. Ta pomisao istisnula je iz njega svaku želju za duvanom, pa je kucnuo lulom po kamenu, rasejano
izbacivši iz nje poslednje trunje „borkum rifa“. Kad je nekoliko minuta kasnije negde u mraku zatulila sova, on je pogledao unaokolo.

„Nego, kud se dede Kodžak?“ upita on.
„E vidiš, to ti je baš čudno, zar ne?“ reče Ralf. „Ne sećam se da sam ga uopšte video u proteklih nekoliko sati.“
Glen se osovi na noge. „Kodžače!“ viknu. „Hej, Kodžače! Kodžače!“ Glas mu je samotno odjekivao u pustoši. Nije mu odgovorio lavež. On
ponovo sede, ophrvan zlom slutnjom. Nevoljno se oglasi tihim uzdahom. Kodžak ga je sledio preko gotovo celog kontinenta. Sad ga više nije bilo.
Činilo mu se da je to grozno predskazanje. „Mislite da ga je nešto uhvatilo?“ upita Ralf tiho.
Leri reče tihim, zamišljenim glasom: „Možda je ostao sa Stjuom.“ Glen podiže pogled, preneražen. „Možda“, reče, razmislivši o tome. „Možda
se upravo to dogodilo.“
Leri je prebacivao kamičak iz ruke u ruku, tamo-amo, tamo-amo. „Stju je kazao da će mu možda bog poslati gavrana da ga nahrani. Ne
verujem da tamo ima gavranova, pa mu je možda poslao psa kao zamenu.“
Vatra zapucketa i stub varnica polete u mrak, uskovitlavši se u kratkotrajnom sjaju da bi zatim zgasnuo.

Kada je Stju video kako se tamno obličje šunja niz jarugu prema njemu, privukao se i uspravio uz obližnju stenu, sa nogom isturenom napred i
obamrlom šakom pronašao oveći kamen. Bio je sav promrzao. Leri je imao pravo. Dva ili tri dana ležanja napolju na ovakvoj temperaturi sasvim će
ga efikasno ubiti. Samo što se sada činilo da će mu pre toga konce smrsiti ovo što dolazi, šta god to bilo. Kodžak je ostao sa njim do sutona, a
onda ga je ostavio, iskobeljavši se lako iz jaruge. Stju ga nije pozvao da se vrati. Pas će pronaći Glena i nastaviti dalje sa njima. Možda je i on
imao svoju ulogu u svemu. Ali sada je priželjkivao da je Kodžak ostao malo duže. Pilule su bile jedna mogućnost, ali on nimalo nije želeo da ga
rastrgne jedan od mračnjakovih vukova.

Stegnuo je kamen čvršće, a tamno obličje se zaustavilo dvadesetak metara iznad useka. Onda je ponovo počelo da se spušta, senka crnja od
noći.

„Dođi onda“, reče Stju promuklo.
Crna senka zamaha repom i pritrča mu. „Kodžače?“
Bio je to on. I držao je nešto u ustima, nešto što je ispustio pred Stjuove noge. Onda je seo, lupkajući repom, i sačekao na pohvale. „Dobri
moj“, reče Stju zapanjeno. „Dobri moj!“
Kodžak mu je doneo zeca.
Stju izvuče džepni nož, otvori ga i raspori zeca u tri brza pokreta. Podiže utrobu koja se pušila i dobaci je Kodžaku. „Hoćeš ovo?“ Kodžak je to
i te kako hteo. Stju onda odra zeca. Pomisao na to da ga pojede sirovog nije mu nimalo podsticala apetit.
„Drva?“ reče on Kodžaku bez mnogo nade. Duž obe strane jaruge bilo je granja i izvaljenih stabala gde ih je ostavila iznenadna poplava, ali
ništa mu nije bilo nadohvat ruke.
Kodžak zamaha repom, ali se ne pomeri.
„Donesi? D...“
Ali Kodžaka najednom više nije bilo. Hitro se okrenuo, stuštio do istočne strane jaruge i dotrčao natrag sa velikim komadom suvog drveta u
zubima. Ispustio ga je kraj Stjua i zalajao. Brzo je mahao repom.
„Dobri moj“, ponovi Stju. „E stvarno, bog te mazo! Donesi, Kodžače!“
Zalajavši radosno, Kodžak ponovo otrča. Za dvadeset minuta je doneo dovoljno drva da se zapali velika vatra. Stju je pažljivo odvalio dovoljno
cepki za potpalu. Pogledao je kako stoji sa šibicama i ustanovio da ima jednu i po kutiju. Drvca za potpalu planula su posle druge šibice i on je
pažljivo dodavao granje u vatru. Ubrzo je tamo plamtela poprilično velika vatra i Stju joj se primakao što je bliže mogao, uspravljen u vreći za
spavanje. Kodžak je legao s druge strane vatre i spustio njušku na šape.
Kad je plamen počeo malo da jenjava, Stju je nataknuo zeca na granu i ispekao ga. Miris je bio dovoljno jak i primamljiv da mu zakrče creva.
Kodžak se pridigao i sada je veoma zainteresovano posmatrao zeca.
„Pola za tebe i pola za mene, bajo, važi?“
Petnaest minuta kasnije sklonio je zeca s vatre i uspeo da ga pokida na dve polovine, a da ne oprži preterano prste. Na nekim mestima,
meso je zagorelo, na drugim poluživo, ali bilo je daleko bolje od konzervisane šunke „Velikih zapadnih tržnica“. On i Kodžak su ga smazali... i dok
su završavali obrok, jezivo zavijanje doprlo je niz jarugu.
„Pobogu!“ reče Stju, ustima punim zečetine.
Kodžak je bio na nogama, dlaka oko vrata mu se podigla i režao je. Krenuo je kruto oko vatre i ponovo zarežao. Stvorenje koje je maločas
zavijalo sada je utihnulo.
Stju je legao, sa kamenom pogodnim da stane u šaku kraj jedne, i otvorenim džepnim nožićem kraj druge ruke. Zvezde su bile hladne, visoke i
ravnodušne. Pomislio je na Fren i odmah odagnao te misli od sebe. Previše ga je bolelo, bez obzira na to da li mu je želudac pun ili ne. Neću
zaspati, pomisli on. Još dugo neću.
Ali zaspao je, pomoću jedne Glenove pilule. A kada je vatra zgasnula u žar, Kodžak mu je prišao i zaspao kraj njega, tako da greje Stjua. I
tako je, prve noći posle razlaza grupe, Stju jeo dok su ostali trpeli glad, i spavao čvrsto dok su njihovi snovi bili isprekidani košmarima i neprijatnom
slutnjom da im se brzo bliži neizbežna propast.

Dvadeset četvrtog je grupa Lerija Andervuda koja se sastojala od trojice hodočasnika prevalila četrdeset osam kilometara i ulogorila se
severoistočno od Glave san Rafaela. Te noći je temperatura pala na četiri stepena, pa su založili veliku vatru i zaspali blizu nje. Kodžak im se nije
ponovo pridružio.

„Šta misliš, šta Stju radi večeras?“ upitao je Ralf Lerija.
„Umire“, rekao je Leri kratko i zažalio kad je primetio trzaj bola na Ralfovom jednostavnom, iskrenom licu, ali nije znao kako da se iskupi za

ono što je rekao. Najzad, to je gotovo sigurno bilo tačno.
Ponovo je legao i osetio sa neobičnom sigurnošću da će to biti sutra. Šta god bilo to čemu su se približavali, samo što nisu tamo stigli.
Bila je to noć ružnih snova. U onom kojeg je najjasnije upamtio posle buđenja, on je bio na turneji sa grupom po imenu Šejdi bluz konekšen.

Trebalo je da nastupe u Medison skver gardenu i sve su karte bile rasprodate. Izašli su na binu praćeni gromoglasnim aplauzom. Leri je prišao
mikrofonu da ga podesi i spusti na odgovarajuću visinu, ali nije mogao ni da ga pomeri. Prišao je mikrofonu solo gitariste, ali i taj je bio
nepomičan. Kod basiste i klavijaturiste, ista priča. Publika je počela da zviždi i tapše u ritmu. Jedan po jedan, članovi Šejdi bluz konekšena
šmugnuli su sa bine, iscereni u potaji u visoke i psihodelične kragne nalik na kragne košulja koje su Berdsi nosili 1966. godine, kad se Rodžer
Makgvin nije skidao sa trave. Ili sa težih droga. A Leri je i dalje išao od mikrofona do mikrofona i pokušavao da pronađe makar jedan koji bi
mogao da podesi. Ali svi su oni bili visoki gotovo tri metra i potpuno nepomični. Ličili su na kobre od nerđajučeg čelika. Neko je iz publike počeo
da traži: „Mala, ko je ovaj strašni baja?“ Više ne izvodim tu pesmu, pokušao je da kaže. Prestao sam da je pevam kad je nastupio smak sveta.
Nisu ga čuli, i počeo je da narasta napev, najpre iz zadnjih redova, da bi zatim zapljusnuo celu dvoranu, sve jači i glasini: „Mala, ko je ovaj strašni
baja! Mala, koje ovaj strašni baja! MALA, KO JE OVAJ STRAŠNI BAJA!“

Probudio se sa tim napevom u ušima. Znoj mu je izbio svud po telu.
Nije morao Glen da mu kaže o kakvom je snu reč, niti šta on znači. San u kom ne možeš da dosegneš mikrofone, ne možeš da ih podesiš,
uobičajen je među rok muzičarima, jednako uobičajen kao i onaj kad sanjaš da si na bini, a ne možeš da se setiš jednog jedinog stiha. Leri je
pretpostavljao da je svaki izvođač pre ili kasnije sanjao jedan od njih pred...
Pred nastup.
Bio je to san o nesposobnosti. Izražavao je taj jednostavan, posvemašnji strah: Šta ako ne budeš mogao? Šta ako budeš želeo, ali ne budeš
mogao? Užas pred izgledima da ne budeš sposoban za taj jednostavni skok u nepoznato sa kojim započinje svaki umetnik -pevač, pisac, slikar,
muzičar.
Neka ljudima bude prijatno, Leri.
Čiji je to bio glas? Glas njegove majke?
Ti si koristoljubiv, Leri.
Ne, mama - nisam. Više ne izvodim tu pesmu. Prestao sam da je pevam kad je nastupio smak sveta. Stvarno.
Legao je natrag i ponovo utonuo u san. Na kraju je pomislio da je Stju imao pravo: mračnjak će ih uhvatiti. Sutra, pomisli on. Šta god bilo to
čemu se približavamo, samo što nismo stigli tamo.

Ali dvadeset petog nisu videli nikoga. Njih trojica su uporno hodali pod vedrim plavim nebom i videli su mnogo ptica i zverinja, ali ne i ljude.
„Neverovatno je kako se divlje životinje brzo vraćaju“, rekao je Glen. „Znao sam da će taj proces biti prilično brz i zima će ga naravno donekle
usporiti, ali opet, neverovatno je. Prošlo je tek stotinak dana od prvih slučajeva zaraze.“
„Da, ali nema pasa niti konja“, reče Ralf. „To mi nikako ne izgleda u redu, znate? Izmislili su virus koji je pobio gotovo sve ljude, ali to nije bilo
dovoljno. Morao je da pokosi i njegove dve omiljene životinje. Odneo je čoveka i njegove najbolje prijatelje.“ „A ostavio je mačke“, reče Leri
mrzovoljno.
Ralf se ozari. „Ali, tu je Kodžak...“
„Tu je bio Kodžak.“
Ta opaska je u njima ubila volju za razgovorom. Bregovi zaravnjenih vrhova mrštili su se na njih, savršena skrovišta za desetine ljudi sa
snajperskim puškama. Lerija nije napuštao predosećaj da će se to desiti danas. Kad god bi se popeli na neku uzvisinu, on je očekivao da ugleda
ispred njih prepreku na putu. I kad god se to nije desilo, on je pomislio na zasedu.
Pričali su o konjima. O psima i bizonima. Bizoni se vraćaju, rekao im je Ralf - Nik i Tom Kulen su ih videli. Nije daleko dan -možda još za
njihovog života - kad će ravnice ponovo potamneti od krda bizona.
Leri je znao da je to tačno, ali je isto tako znao i da trtljaju gluposti - njihov život možda neće potrajati ni sledećih deset minuta.
Onda je počeo da pada mrak i došlo je vreme da potraže mesto na kom bi se ulogorili. Popeli su se na vrh poslednje uzvisine i Leri je
pomislio: Sada. Biće oni baš tamo.
Ali tamo nije bilo nikoga.
Ulogorili su se blizu zelenog rellektujućeg putokaza na kojem je pisalo LAS VEGAS 420. Tog dana su jeli prilično dobro: tako čips, oranžadu
iz konzerve i dva „slim džima“ koje su podelili na jednake delove.
Sutra, pomislio je Leri ponovo i zaspao. Te noći je sanjao da on, Beri Grig i Dronjavi restlovi sviraju u Gardenu. Bila je to njihova velika šansa -
svirali su kao predgrupa superbendu sa imenom po nekom gradu. Bio je to Boston, ili možda Čikago. I svi mikrofoni su ponovo bili visoki gotovo tri
metra, a on je opet počeo da se sapliće i prilazi im dok je publika tapšala u ritmu i zahtevala pesmu „Mala, ko je onaj strašni baja“?
Spustio je pogled u prvi red i osetio nalet straha nalik na iznenadni talas ledenohladne vode. Tamo je bio Čarls Menson, a slovo x na
njegovom čelu iscelilo se u beli, izuvijani ožiljak, i on je takođe tapšao i vikao. Tamo je bio i Ričard Spek, zagledan odozdo u Lerija drskim,
bezobraznim očima, sa cigaretom bez filtera među usnama. Između njih je bio mračnjak. Džon Vejn Gejši je bio iza njih. Fleg je predvodio publiku u
napevu.
Sutra, pomisli Leri ponovo dok se saplitao od jednog previsokog mikrofona do drugog pod vrelim snenim reflektorima Medison skver
gardena. Vidimo se sutra.

Ali nije to bilo ni sutra, ni prekosutra. Uveče 27. septembra, ulogorili su se u gradu Frimont Džankšen i tamo našli mnogo toga za jelo.
„Očekivao sam da se sve više završi“, rekao je Leri Glenu te večeri. „I svakog dana kad se to ne dogodi, samo mi je sve gore.“
Glen klimnu glavom. „I ja se isto osećam. Bilo bi smešno da je on samo fatamorgana, zar ne? Običan ružan san u našoj kolektivnoj svesti.“
Leri ga pogleda načas iznenađeno, razmišljajući. Onda polako odmahnu glavom. „Ne. Ne verujem da je on samo san.“
Glen se osmehnu. „Ni ja, mladiću. Ni ja.“
Sreli su ih sutradan.

Već posle deset pre podne, popeli su se na uzvisinu i ispod sebe na zapadu, nekih osam kilometara dalje, ugledali dva automobila parkirana
sučelice preko druma, tako da su preprečili put. Izgledalo je to upravo onako kao što je Leri i očekivao.

„Nesreća?“ upita Glen.
Ralf zakloni rukom oči. „Mislim da nije. Ne bi bili tako parkirani.“
„Njegovi ljudi“, reče Leri.

„Da, rekao bih“, saglasi se Ralf. „Šta ćemo sad, Leri?“
Leri izvadi maramu iz zadnjeg džepa i obrisa njom lice. Ili se to danas leto vratilo, ili su počeli da osećaju vrelinu jugozapadne pustinje.
Temperatura je bila oko dvadeset sedam, dvadeset osam stepeni.
Ali to je suva vrelina, pomisli on mirno. Samo se malo znojim. Malčice. On strpa maramu natrag u džep. Sad, kad je sve konačno trebalo da
počne, osećao se dobro. Opet je tu bio taj neobičan osećaj da je posredi nastup, koncert koji treba da se odsvira.
„Idemo dole da vidimo je li bog zaista uz nas. Je li tako, Glene?“
„Ti si šef.“
Krenuli su dalje. Posle pola sata, prišli su dovoljno blizu da vide kako su ta dva sučelice parkirana automobila nekada pripadala saobraćajnoj
policiji Jute. Tamo ih je čekalo nekoliko naoružanih ljudi.
„Hoće li pucati u nas?“ upita Ralf prijazno.
„Ne znam“, reče Leri.
„Pošto su neke od tih pušaka snajperske. Imaju optički nišan. Vidim im odsjaj sunca na sočivima. Ako budu hteli da nas poskidaju njima, za tili
čas ćemo im biti u dometu.“
Išli su dalje. Ljudi kod drumske blokade podelili su se u dve grupe, tako da ih je petoro ostalo napred, sa puškama uperenim u tročlanu grupu
koja je koračala prema njima, dok su još trojica čučala iza automobila.
„Osmorica ih je, Leri?“ upita Glen.
„Da, ja ih vidim osam. Inače, kako si ti?“
„Dobro sam“, reče Glen.
„Ralfe?“
„Samo da nam je da znamo šta da radimo kada kucne čas“, reče Ralf. „Samo to želim.“
Leri ga uhvati načas za ruku i stegnu. Onda stegnu ruku i Glenu. Sad su bili na oko kilometar i po od patrolnih kola. „Neće nas odmah pobiti“,
reče Ralf. „Već bi to uradili.“
Sada su mogli da razaznaju lica i Leri ih je radoznalo zagledao. Jedno je bilo obraslo bradom. Drugi lik bio je mlad, ali gotovo sasvim ćelav -
sigurno mu je bilo teško kad je počeo da gubi kosu još dok je bio u srednjoj školi, pomislio je Leri. Treći je na sebi imao jarkožutu majicu bez
rukava, sa iscerenom kamilom ispod koje je staromodnim krasnopisom stajalo SUPERGRBONJA. Jedan od njih je ličio na računovođu. Petljao je
nešto oko „magnuma“ kalibra 357 i izgledao je kao da se plaši triput više od Lerija; izgledao je kao neko ko će sam sebi razneti stopalo ako se
malo ne primiri. „Ne izgledaju nimalo drugačije od naših ljudi“, reče Ralf. „Naravno da izgledaju“, odgovori Glen. „Svi su naoružani.“ Prišli su
policijskim kolima koja su zaprečila put do udaljenosti od nekih šest metara. Leri je stao, i ostali su stali zajedno sa njim. U trenutku mrtve tišine,
Flegovi ljudi i Lerijeva grupica hodočasnika odmeravali su jedni druge. Onda Leri Andervud reče blago: „Zdravo.“
Čovečuljak koji je izgledao kao ovlašćeni javni računovođa istupi prema njima. Još se igrao „magnumom“. „Jeste li vi Glendon Bejtmen, Loson
Andervud, Stjuart Redman i Ralf Brentner?“
„Dobro, blento jedan“, reče Ralf, „zar ne umeš da brojiš?“ Neko se podrugljivo nasmeja. Čovek koji je ličio na računovođu pocrvene. „Ko
nedostaje?“
Leri reče: „Stju je usput doživeo nezgodu. A mislim da će se i tebi desiti isto ako ne prestaneš da petljaš po tom pištolju.“
Opet se začu podrugljivi smeh. Računovođa uspe da zavuče pištolj za pojas sivih pantalona, zbog čega je izgledao još smešnije, kao Volter
Miti koji sanjari o tome da postane odmetnik.
„Zovem se Pol Berlson“, reče on, „i na osnovu poverenih mi ovlašćenja, hapsim vas i naređujem da pođete sa mnom.“
„U čije to ime?“ reče Glen odmah.
Berlson ga pogleda sa prezirom... ali prezir je bio pomešan sa još nečim. „Znaš ti o kome ja govorim.“
„Reci onda.“
Ali Berlson je ćutao.
„Zar te je strah?“ upita ga Glen. On pogleda svu osmoricu. „Zar vas je toliko strah od njega da se ne usuđujete ni ime da mu izgovorite? U redu
onda, izgovoriću ga ja umesto vas. Njegovo ime je Rendal Fleg, poznat još kao mračnjak, poznat još kao dugonja, poznat još kao pešak. Zar ga
neki od vas ne nazivaju tako?“ Glas mu se digao do visokih, jasnih oktava besa. Neki od njih se zgledaše nelagodno, a Berlson ustuknu za korak.
„Zovite ga Velzevulom, zato što je i to njegovo ime. Zovite ga Njarlahotepom, Ahazom i Aštarotom. Zovite ga Arijelahom, Setom i Anubisom. On
ima mnoštvo imena, otpadnik je iz pakla, a vi mu dupe ljubite.“ Spustio je glas i očaravajuće se osmehnuo. „Samo sam mislio da treba odmah da
završimo s tim.“
„Drž’te ih“, reče Berlson. „Drž’te ih i pucajte u prvog koji se pomeri.“
U jednom čudnom trenutku niko se ne pokrenu i Leri pomisli: Neće to uraditi, plaše nas se koliko i mi njih, možda čak i više, premda imaju
oružje...
On pogleda u Berlsona i reče: „Ma koga ti zajebavaš, đubre jedno malo? Mi želimo sa vama. Zato smo i došli.“
Onda su se pokrenuli, gotovo kao da je Leri bio taj čija su naređenja slušali. Njega i Ralfa su strpali pozadi u jedna patrolna kola, Glena u
druga. Našli su se iza pregrade od čelične mreže. S unutrašnje strane vrata nije bilo kvaka.
Uhapšeni smo, pomisli Leri. Onda shvati koliko mu je ta pomisao zabavna.
Četvorica se naguraše napred. Patrolna kola krenuše unazad, okrenuše se i povezoše na zapad. Ralf uzdahnu.
„Plašiš se?“ upita ga Leri tiho.
„Đavo će ga znati. Toliko mi prija što više ne tabanam po putu da nisam sasvim siguran.“
Jedan od ljudi spreda reče: „Onaj matori što onako sere. Je li on glavni?“
„Ne. Ja sam.“
„Kako se zoveš?“
„Leri Andervud. Ovo je Ralf Brentner. Treći lik je Glen Bejtmen.“ On pogleda kroz zadnji prozor. Druga patrolna kola bila su iza njih.
„Šta se desilo s četvrtim?“
„Slomio je nogu. Morali smo da ga ostavimo.“
„Nije imao sreće, vala. Ja sam Bari Dorgan. Snage bezbednosti Vegasa.“
Leri oseti da mu na usne navire apsurdan odgovor: Drago mi je, i bi primoran da se malčice osmehne. „Koliko traje vožnja do Las Vegasa?“
„Pa, ne možemo baš da pičimo zbog svih tih prepreka na putu. Čistimo ih od grada, ali sporo ide. Bićemo tamo za nekih pet sati.“
„E, stvarno“, reče Ralf i odmahnu glavom. „Mi putujemo tri nedelje, a tamo se stiže kolima za samo pet sati.“
Dorgan se okrenu tako da može da ih pogleda. „Nije mi jasno zašto ste pešačili. Kad smo već kod toga, nije mi jasno zašto ste uopšte došli.
Sigurno ste znali da će se ovako završiti.“

„Poslali su nas“, reče Leri. „Mislim, da bismo ubili Flega.“
„Slabe su ti šanse za to, ortak. Ti i tvoji drugari idete pravo u Okružni zatvor Las Vegasa. Ne prolazite START, ne dobijate dvesta dolara.
Posebno se interesuje za vas. Znao je da dolazite.“ On načas zaćuta. „Samo se ponadajte da će vam to brzo završiti. Ali ne verujem da hoće. U
poslednje vreme nije naročito raspoložen.“
„Zašto ne?“ upita Leri.
Ali činilo se da Dorgan smatra da je i tako rekao dovoljno toga - možda i previše. Okrenuo se bez odgovora, i Leri i Ralf su posmatrali kako
pustinja leti kraj njih. Za samo tri nedelje, brzina je ponovo postala nešto sasvim novo.

Zapravo, trebalo im je šest sati da stignu do Vegasa. Ležao je usred pustinje kao neki neverovatni dragulj. Na ulicama je bilo mnogo ljudi;
radno vreme je bilo završeno, pa su uživali u svežini predvečerja na travnjacima, klupama i autobuskim stanicama, ili su sedeli u haustorima pustih
kapela i zalagaonica. Zijali su za policijskim kolima države Jute dok su ona prolazila kraj njih, a potom se vraćali razgovoru.

Leri je zamišljeno gledao unaokolo. Bilo je struje, ulice su bile očišćene, a krš preostao posle pljački bio je uklonjen. „Glen je bio u pravu“, reče
on. „Kod njega tramvaji poštuju red vožnje. Ali i dalje se pitam da li je ovo pravi način da se upravlja gradskim prevozom. Ovi vaši ljudi svi izgledaju
nekako nervozno, Dorgane.“

Dorgan oćuta na to.
Stigli su u okružni zatvor i odvezli se iza zgrade. Dva policijska automobila bila su parkirana na betonskom dvorištu. Kad je Leri izašao, sa
trzajem na licu zbog utrnulih mišića, video je da Dorgan drži dva para lisica.
„Ma daj, bre“, reče on. „Nećeš valjda?“
„Žao mi je. Tako je on naredio.“
Ralf reče: „U životu nisam imao lisice na rukama. Par puta su me pokupili i ubacili u ćorku da se otreznim pre nego što sam se oženio, ali
nikad mi nisu stavili lisice.“ Ralf je govorio sporo, i njegov naglasak iz Oklahome bio je sve primetniji, tako da je Leri shvatio da je ovaj potpuno
pobesneo.
„Dobio sam naređenje“, reče Dorgan. „Nemoj nepotrebno da otežavaš situaciju.“
„Naređenje“, reče Ralf. „Znam ja ko tebi naređuje. Ubio je taj mog prijatelja Nika. Za koji moj si se spetljao s tom džukelom? Izgledaš sasvim
pristojno kad si sam.“ Gledao je u Dorgana sa takvim izrazom ljutitog ispitivanja da je Dorgan samo odmahnuo glavom i skrenuo pogled.
„Ovo mi je posao“, reče on, „i obavljam ga. To je kraj priče. Pružite ruke napred, da ne bih rekao nekome da vas natera na to.“ Leri pruži ruke i
Dorgan mu namaknu lisice. „Šta si bio?“ upita Leri radoznalo. „Mislim, pre?“
„Radio sam u policiji Santa Monike. Kao detektiv.“
„I priklonio si se njemu. To je... izvini što tako kažem, ali u neku ruku je čudno.“
Glena Bejtmena doguraše do njih.
„Zašto ga tako gurate?“ upita Dorgan ljutito.
„Da si ti morao da slušaš kako ovaj kenja šest sati, i ti bi ga bogme gurao“, reče jedan od njegovih ljudi.
„Baš me briga koliko sranja ste morali da slušate, niste smeli da ga dirate.“ Dorgan pogleda Lerija. „Zbog čega je čudno što sam sa njim? Bio
sam policajac deset godina pre Kapetana Tripsa. Video sam šta se dešava kad vladaju takvi kao što ste vi.“
„Mladiću“, reče Glen blago, „tvoja iskustva sa nekoliko izudaranih klinaca i narkomana ne opravdava to što si se priklonio jednom monstrumu.“
„Vodite ih odavde“, reče Dorgan ravno. „Zasebne ćelije, zasebna krila.“
„Ne verujem da ćeš moći da izdržiš posledice svog izbora, mladiću“, reče Glen. „Izgleda da nisi dovoljno veliki nacista za to.“ Sada Dorgan
lično gurnu Glena.

Lerija su odvojili od preostale dvojice i poveli ga praznim hodnikom koji je bio ukrašen natpisima NE PLJUJ PO PODU, PUT DO TUŠEVA I
ZAPRAŠIVANJA PROTIV VAŠKI, i jednim sa rečima OVDE NISI GOST.

„Ne bi mi smetalo da se istuširam“, reče on.
„Možda“, reče Dorgan. „Videćemo.“
„Šta ćemo videti?“
„Koliko ćeš biti kooperativan.“
Dorgan otvori jednu ćeliju na kraju hodnika i uvede Lerija u nju. „A narukvice?“ upita Leri ispruživši ruke.
„Naravski.“ Dorgan ih otključa i skinu. „Bolje?“
„Mnogo.“
„Još želiš da se istuširaš?“
„Nego šta.“ Više od toga, Leri nije želeo da ostane nasamo i da sluša odjeke koraka koji se udaljavaju od njega. Ako ostane sam, strah će mu
se vratiti.
Dorgan izvadi malu beležnicu. „Koliko vas ima? U zoni?“
„Šest hiljada“, reče Leri. „Četvrtkom uveče svi igramo tombolu, a glavna nagrada je ćurka od deset kila.“
„Hoćeš li ti to tuširanje ili nećeš?“
„Hoću.“ Ali više nije mislio da će ga i dobiti.
„Koliko vas je tamo?“
„Dvadeset pet hiljada, ali četiri hiljade je mlađe od dvanaest godina i besplatno može u bioskop. U ekonomskom smislu, krajnje
problematično.“
Dorgan naglo zalupi beležnicu i pogleda ga.
„Ne mogu, čoveče“, reče Leri. „Stavi se na moje mesto.“ Dorgan odmahnu glavom. „Ne mogu to da uradim, pošto nisam lud. Šta ćete vi
uopšte ovde. Šta mislite da će vam on uraditi? Sutra ili preksutra ima da vas ubije. A ako bude hteo da propevate, uradićete to. Ako bude hteo da
stepujete i drkate istovremeno, radićete i to. Sigurno ste ludi.“
„Došli smo ovamo zato što nam je to rekla starica, Majka Ebigejl. Verovatno si je sanjao.“
Dorgan odmahnu glavom, ali najednom je izbegavao da pogleda Lerija u oči. „Ne znam šta to pričaš.“
„Onda neka ostane na tome.“
„Siguran si da ne želiš da razgovaraš sa mnom? Da odeš na to tuširanje?“
Leri se nasmeja. „Nisam ja baš toliko jeftin. Pošaljite i sami uhodu na našu stranu. Ali samo ukoliko možete pronaći nekoga ko ne izgleda kao
lasica kad god se pomene Majka Ebigejl.“
„Kako god hoćeš“, reče Dorgan. On krenu natrag hodnikom pod svetiljkama zaštićenim metalnom mrežom. Na njegovom kraju on prođe kroz

kapiju sa čeličnim rešetkama koja se zalupi za njim sa muklim praskom. Leri se obazre oko sebe. Kao i Ralf, i on je u nekoliko navrata bio u
zatvoru - jednom zbog pijanstva na javnom mestu, drugi put zbog posedovanja unce marihuane. Burna mladost.

„Baš i nije neki Ric“, promrmlja on.
Dušek na ležaju izgledao je veoma plesnivo i on se pomalo morbidno zapitao nije li neko umro na njemu u junu ili početkom jula. Toalet je
radio i kad je prvi put pritisnuo ručicu, šolja se napunila vodom boje rđe, što je bio pouzdani znak da već dugo nije bio korišćen. Neko je ostavio
neku džepnu kaubojsku knjigu. Leri je uze, a onda ponovo spusti. Sede na ležaj i oslušnu tišinu. Oduvek je mrzeo da bude sam - ali na neki način je
bio osuđen na to... sve dok nije stigao u Slobodnu zonu. I sada to nije bilo toliko strašno kao što se plašio. Jeste bilo gadno, ali mogao je s tim da
izađe na kraj.
Sutra ili preksutra ima da vas ubije.
Samo što Leri nije u to verovao. Jednostavno, to se neće tako odigrati.
„Neću se bojati zla“, rekao je u mrtvoj tišini krila sa ćelijama i dopalo mu se kako je to zazvučalo. Ponovio je to.
Legao je, i palo mu je na pamet kako je konačno uspeo da se vrati gotovo do same zapadne obale. Ali to je putovanje bilo duže i čudnije nego
što je iko mogao da zamisli. I još nije bilo sasvim gotovo.
„Neću se bojati zla“, rekao je. A onda je zaspao, smirenog lica, i spavao u blaženom odsustvu snova.

Sutradan u deset sati, dvadeset četiri sata pošto su prvi put ugledali blokadu na putu u daljini, Rendal Fleg i Lojd Henrejd su došli da posete
Glena Bejtmena.

On je sedeo ukrštenih nogu na podu svoje ćelije. Pronašao je parče ugljena ispod ležaja i upravo je završio ispisivanje sledećih reči na zidu
usred urezanih muških i ženskih genitalija, imena, telefonskih brojeva i skarednih pesmica: Ja nisam grnčar, ni grnčarevo kolo, već njegova glina;
zar vrednost dobijenog oblika ne zavisi podjednako od imanentnih svojstava gline koliko i od kola i Majstorove umešnosti? Glen se divio toj
izreci - ili je to bio aforizam - kad se najednom učinilo da je temperatura u pustom ćelijskom bloku pala za deset stepeni. Vrata na kraju hodnika
otvoriše se s tutnjavom. Pljuvačka je najednom potpuno presušila u Glenovim ustima, a ugljen mu se prelomio među prstima.

Potpetice čizama zakloparaše hodnikom prema njemu.
Drugi koraci, sitniji i beznačajni, zatapkaše u kontrapunktu, u pokušaju da ih sustignu.
Pa to je on. Videću mu lice.
Iznenada, artritis mu se pogoršao. Zapravo, grozno ga je zaboleo. Kosti kao da su mu najednom bile izdubljene i ispunjene mrvljenim staklom.
A opet, okrenuo se sa zainteresovanim osmehom punim očekivanja na licu kad su se potpetice čizama zaustavile ispred njegove ćelije.
„Vidi, vidi, tu si, znači“, reče Glen. „I nisi ni prineti onom bauku kog smo zamišljali.“
S druge strane rešetki bila su dva muškarca. Fleg je stajao desno od Glena. Imao je na sebi farmerke i belu svilenu košulju koja je blago sijala
na mutnom svetlu. Cerio se Glenu. Iza njega je bio niži muškarac koji se uopšte nije osmehivao. On je imao isturenu bradu i oči koje su izgledale
prevelike za njegovo lice. Njegovom tenu pustinjska klima nikada neće prijati; goreo je, ljuštio se, i ponovo goreo. Oko vrata je imao crni kamen sa
crvenom mrljom. Taj kamen je izgledao masno, kao nekakva smola.
„Voleo bih da upoznaš mog saradnika“, reče Fleg kroz kikot. „Lojde Henrejde, ovo je Glen Bejtmen, sociolog, član Komiteta Slobodne zone, i
jedini živi član trusta mozgova Slobodne zone sad, pošto je Nik Andros mrtav.“
„Drago mi je“, promrmlja Lojd.
„Kako tvoj artritis, Glene?“ upita Fleg. Ton mu je bio saosećajan, ali u očima mu je iskrila čista radost i potajna spoznaja.
Glen je brzo opružao i stezao šake, osmehujući se Flegu. Niko nikada neće znati sa kolikim je naporom uspevao da održi taj blagi osmeh na
licu.
Imanentna svojstva gline!
„Dobro“, reče on. „Mnogo bolje zbog spavanja unutra, hvala i za to.
Flegov osmeh malo zgasnu. Glen načas primeti tračak iznenađenja i besa. Ili straha?
„Odlučio sam da te pustim“, reče on bodro. Osmeh mu ponovo obasja lice, ozareno i prepredeno. Lojd se oglasi uzdahom iznenađenja i Fleg
se okrenu prema njemu. „Zar ne, Lojde?“
„Uh... naravski“, reče Lojd. „Svakako.“
„Pa, dobro“, reče Glen lagodno. Osečao je kako mu artritis prodire sve dublje i dublje u zglobove, tako da su obamirali od njega kao od leda,
nadimali se kao u vatri.
„Dobićeš motorče da možeš da se odvezeš natenane.“
„Naravno, ne mogu otići bez prijatelja.“
„Naravno da ne. I treba samo da to zatražiš. Da klekneš i zamoliš me.“
Glen se nasmeja od srca. Zabaci glavu i nasmeja se, dugim grohotom. I dok se smejao, bol u njegovim zglobovima počeo je da jenjava.
Osećao se bolje, snažnije, kao da ponovo kontroliše stvari.
„O, koji si ti lik“, reče on. „Da ti kažem šta bi mogao da uradiš. Nađi lepo veliku gomilu peska, uzmi malj, pa nabij njime sav taj pesak u dupe.“
Flegovo lice se smrknu. Osmeh skliznu sa njega. Njegove oči, pre toga tamne kao crni kamen koji je Lojd nosio oko vrata, sada kao da su
poprimile žućkasti sjaj. On posegnu za mehanizmom brave i obavi ga prstima. Začu se električno zujanje. Vatra mu iskoči iz prstiju i u vazduhu se
oseti miris vreline. Kutija brave pade na pod, zadimljena i crna. Lojd Henrejd jeknu. Mračnjak dograbi rešetke i zavitla vrata ćelije natrag po
šinama.
„Prestani da se smeješ.“
Glen se smejao sve jače.
„Prestani da mi se smeješ!“
„Pa ti si niko i ništa!“ reče Glen, brišući suzne oči, i dalje kroz smeh. „O, izvini... samo, svi smo te se toliko plašili... mislili smo da si neki tamo
baja... smejem se podjednako tome koliko smo blesavi bili, koliko i tvojoj žalosnoj beznačajnosti...“
„Ubij ga, Lojde.“ Fleg se okrenu drugom muškarcu. Lice mu se užasno grčilo. Šake su mu bile savijene u kandže grabljivice.
„O, ubij me sam ako već misliš da me ubiješ“, reče Glen. „Svakako si sposoban za to. Pipni me prstom i zaustavi mi srce. Napravi znak
naopakog krsta tako da dobijem moždanu emboliju. Neka me na tvoj znak munja iz sijaličnog grla na plafonu prepolovi. O... o, bože... o pa ovo je
živi piš!“
Glen se sruši na ležaj ćelije i poče da se ljulja tamo-amo, obuzet smehom punim zadovoljstva.
„Ubij ga!“ zaurla mračnjak na Lojda.
Bled, uzdrhtao od straha, Lojd zapetlja oko pištolja i izvuče ga nekako iz opasača, umalo ga ne ispusti, a onda pokuša da ga uperi u Glena.
Morao je da se posluži obema rukama.

Glen pogleda u Lojda, i dalje s osmehom na licu. Mogao je isto tako da se nalazi na koktelu nastavnog osoblja u vudsvilskom „Getu za
pametnjakoviće“ u Nju Hempširu, da se oporavlja od dobrog vica, spreman da razgovor vrati u ozbiljnije kanale promišljanja.

„Ako već treba da ubijete nekoga, gospodine Henrejd, ubijte njega.“
„Završi s tim, Lojde.“
Lojd povuče okidač naslepo. Pištolj opali strahovito glasno u zatvorenom prostoru. Odjeci počeše jarosno da se odbijaju tamo-amo od zidova.
Ali metak je samo odvalio beton pet centimetara od Glenovog desnog ramena, rikošetirao, pogodio nešto drugo i odzviždao dalje.
„Zar ništa ne umeš da uradiš kako treba?“ zaurla Fleg. „Ubij ga, kretenu jedan! Ubij ga! Stoji ispred tebe!“
„Pokušavam...“
Glenov osmeh se nije promenio i on se samo malo trgao od pucnja. „Ponavljam, ako već morate da ubijete nekoga, ubijte njega. On uopšte
nije ljudsko biće, znate. Jednom sam ga prijatelju opisao kao poslednjeg mađioničara racionalne misli, gospodine Henrejd. Bio sam više u pravu
nego što sam tada uopšte znao. Ali sada gubi svoju magiju. Ona mu klizi kroz prste i on to zna. Znate to i vi. Ubijte ga sad i poštedite nas ko zna
još koliko krvoprolića i smrti.“
Flegovo lice se najednom veoma umirilo. „Ubij jednoga od nas, Lojde“, reče on. „Ja sam te izvukao iz zatvora kada si umirao od gladi. Ovakvi
likovi su oni kojima želiš da se osvetiš. Mali ljudi puni velikih reči.“
Lojd reče: „Gospodine, nećete me prevariti. Onako je kako Rendi Fleg kaže.“
„Ali on laže. Znate da laže.“
„On mi je rekao više istinitih stvari nego što se iko potrudio da mi saopšti u čitavom mom bednom životu“, reče Lojd i opali triput u Glena. Glen
polete unazad, izvi se i okrenu kao krpena lutka. Krv prsnu u tami. On udari u ležaj, odskoči i skotrlja se na pod. Uspe da se pridigne na lakat.
„U redu je, gospodine Henrejd“, šapnu on. „Vi i ne znate za bolje od toga.“
„Umukni, gade jedan matori i brbljivi!“ vrisnu Lojd. Opali ponovo i lice Glena Bejtmena iščeznu. On opali još jednom i telo beživotno poskoči.
Lojd ispali još jedan hitac u njega. Plakao je. Suze su mu tekle niz besne, suncem opaljene obraze. Setio se zeca kojeg je zaboravio i ostavio da
pojede sopstvene šape. Setio se Pouka i ljudi u belom „koniju“, kao i Lepog Džordža. Setio se zatvora u Feniksu, pacova i toga kako nije mogao
da jede punjenje svog dušeka. Setio se Traska i toga kako je Traskova noga počela malo kasnije da mu liči na večeru u KFC-u. Ponovo je
povukao obarač, ali pištolj se oglasio samo sterilnim škljocajem.
„U redu“, reče Fleg tiho. „U redu. Dobro si to obavio. Dobro si to obavio, Lojde.“
Lojd ispusti pištolj na pod i uzmaknu od Flega. „Ne dodiruj me!“ kriknu on. „Nisam to uradio za tebe!“
„Jesi, jesi“, reče Fleg nežno. „Možda misliš da nisi, ali jesi.“ On pruži ruku i poigra se crnim kamenom koji je visio Lojdu oko vrata. Sklopio je
šaku oko njega, a onda je otvorio i kamena tamo više nije bilo. Zamenio ga je mali srebrni ključ.
„Mislim da sam ti obećao ovo“, reče mračnjak. „U jednom drugom zatvoru. On nije bio u pravu... Ja ispunjavam ono što obećam, zar ne,
Lojde?“
„Da.“
„Drugi odlaze, ili smeraju da odu. Znam ko su oni. Svima im znam ime. Vitni... Ken... Dženi... o da, svima im znam ime.“
„Zašto ih onda ne...“
„Zaustavim? Šta ga znam. Možda je bolje da ih pustim da idu. Ali ti, Lojde. Ti si moj dobri i verni sluga, zar ne?“
„Da“, šapnu Lojd. Bilo je to konačno priznanje. „Da, izgleda da jesam.“
„Bez mene, u najboljem slučaju si mogao da se nadaš sitnicama, sve i da si preživeo taj zatvor. Je li tako?“
„Jeste.“
„Mali Lauder je to znao. Znao je da ga ja mogu učiniti većim. Višim. Zbog toga je pošao meni. Ali bio je previše ispunjen mislima... previše
ispunjen...“ Najednom je izgledao smeteno i staro. Onda je s nestrpljenjem odmahnuo rukom, i na licu mu je ponovo procvetao osmeh. „Možda
zaista sve ide po zlu, Lojde. Možda je tako, iz nekog razloga koji ni ja ne mogu da shvatim... ali starom mađioničaru je još preostao poneki trik,
Lojde. Jedan ili dva. Slušaj sad. Nemamo mnogo vremena ukoliko želimo da ovo zaustavimo... da sprečimo ovu krizu poverenja. Ako želimo da je
skrešemo pre nego što ne uzme maha. Sutra treba da svršimo s Andervudom i Brentnerom. Slušaj sad veoma pažljivo...“

Lojd je legao tek posle ponoći, a zaspao je u sitnim jutarnjim satima. Razgovarao je sa Pacovčinom. Razgovarao je sa Polom Berlsonom. Sa
Berijem Dorganom, koji se složio sa tim da ono što mračnjak želi može - a verovatno i treba - da se obavi pre nego što se razdani. Gradnja je
počela na travnjaku ispred MGM Granda oko deset uveče dvadeset devetog, a angažovana je bila radna ekipa od deset ljudi s aparatima za
zavarivanje, čekićima i zavrtnjima i povećom zalihom dugačkih čeličnih cevi. Montirali su cevi na nosećim platformama dva kamiona ispred
vodoskoka. Zavarivači su ubrzo privukli gomilu.

„Vidi, mama-Endži!“ povikao je Dini. „Biće vatrometa!“
„Da, ali vreme je da svi dobri dečaci idu na spavanje.“ Endži Heršfild je odvukla dečaka sa pritajenim strahom u srcu, s osećajem da se
sprema nešto gadno, nešto zlo možda koliko i sam supergrip.
„’Oću da vidim! ’Oću da vidim varnice!“ vapio je Dini, ali ona ga je brzo i odlučno odvukla odatle.
Džuli Lori je prišla Pacovčini, jedinom čoveku u Vegasu koga je smatrala suviše jezivim da bi s njim spavala... osim možda kad krizira.
Njegova crna koža svetlucala je u svetloplavom sjaju aparata za zavarivanje. On je bio maskiran kao gusar iz Etiopije - na sebi je imao široke
svilene pantalone, crveni opasač i ogrlicu od srebrnih dolara oko mršavog vrata.
„Šta je to, Pacovčiću?“ upitala je.
„Pacovčina to ne zna, draga moja, ali misli da pretpostavlja. Bogami, izgleda da je baš tako. Za sutra se sprema nešto gadno, mnogo gadno.
’Oćeš da šmugneš malo sa Pacovčićem na brzi kres, draga moja?“
„Možda“, reče Džuli, „ali samo ako znaš o čemu se ovde radi.“
„Sutra će to znati ceo Vegas“, reče Pacovčić. „Možeš da se kladiš u svoje slatke i zamamne sikice. Hodi sa Pacovčinom, draga, da ti pokaže
devet hiljada imena božjih.“
Ali Džuli se, na veliko nezadovoljstvo Pacovčine, udaljila od njega.
Kada je Lojd konačno uspeo da zaspi, posao je bio gotov i gomila se razišla. Na platformama kamiona stajala su dva velika kaveza. Svaki je
na desnom i levom boku imao četvrtasti otvor. U blizini su bila parkirana četiri automobila, svaki sa po kukom za prikolicu. Za svaku kuku bio je
prikačen težak lanac za vuču. Lanci su vijugali po travnjaku Granda, i svaki se završavao unutar četvrtastih otvora u kavezima.
Na kraju svakog lanca visila je po jedna čelična lisica.

U zoru 30. septembra, Leri je čuo kako se na drugom kraju ćelijskog bloka otvaraju vrata. Koraci su mu se brzo približavali hodnikom. Leri je
ležao na krevetu sa prstima isprepletenim na potiljku. Nije spavao prethodne noći. Umesto toga je

(razmišljao? molio se?)
Bilo je to jedno te isto. Šta god da je posredi, stara rana u njemu konačno se zatvorila i ostavila ga u miru. Osećao je da su ona dva čoveka
koja su živela u njemu otkad zna za sebe - onaj pravi i onaj idealni - uspela da se spoje u jedno živo biće. Njegovoj majci bi se dopao ovaj Leri. I
Riti Blejkmor. Bio je to Leri kome Vejn Štuki nikada ne bi morao da objašnjava kako stvari stoje. Bio je to Leri koji bi se možda dopao čak i onoj
davnoj oralnoj higijeničarki.
Umreću. Ako Bog postoji - a sada verujem da mora da je tako - takva je volja njegova. Umrećemo i sve će se ovo nekako okončati kao
rezultat naše smrti.
Podozrevao je da je Glen Bejtmen već umro. Prethodnog dana su se iz drugog krila čuli pucnjevi, mnogo pucnjeva. Doprli su iz smera gde je
odveden Glen, pre nego Ralf. Pa, on je bio star, artritis ga je mučio, a ono što je Fleg smislio ovog jutra za njih sigurno će biti vrlo neprijatno.
Koraci stigoše do njegove ćelije.
„Ustaj, batice“, pozva ga radosni glas. „Pacovčina je došao po tu tvoju sivu guzu.“
Leri se osvrnu. Iscereni crni gusar sa lancem od srebrnih dolara oko vrata stajao je kraj vrata ćelije, sa isukanim mačem u jednoj ruci. Iza njega
je stajao lik sa naočarima koji je ličio na računovođu. Berlson, tako se, beše, zvao.
„Šta je sad?“ upita Leri.
„Dragi moj“, reče gusar, „sad nastupa kraj. Sam kraj.“
„U redu“, reče Leri i ustade.
Berlson poče brzo da govori i Leri vide da je uplašen. „Hoću da znaš da ovo nije meni palo na pamet.“
„Koliko vidim, ništa od svega ovoga ne može da se ubroji u to“, reče Leri. „Ko je to juče ubijen?“
„Bejtmen“, reče Berlson i obori pogled. „U pokušaju bekstva.“
„U pokušaju bekstva“, promrmlja Leri. On poče da se smeje. Pacovčina mu se pridruži, podrugljivo. Smejali su se zajedno.
Vrata ćelije se otvoriše. Berlson stupi napred sa lisicama. Leri se nije opirao; samo je ispružio ruke. Berlson mu namaknu lisice.
„U pokušaju bekstva“, reče Leri. „Za neki dan ćeš i ti biti ubijen u pokušaju bekstva, Berlsone.“ Očima pređe na gusara. „I ti, Pacovčiću.
Jednostavno ubijen u pokušaju bekstva.“ On ponovo poče da se smeje, i ovog puta mu se Pacovčina ne pridruži. On pogleda Lerija mrzovoljno, a
onda poče da podiže mač.
„Spusti to, budalo“, reče Berlson.
Njih trojica su izašli u koloni - Berlson, Leri i Pacov na začelju. Kad su stupili kroz vrata na kraju krila, pridružilo im se još pet muškaraca. Jedan
od njih je bio Ralf, takođe sa lisicama.
„Hej, Leri“, reče Ralf tužno. „Jesi li čuo? Da li su ti rekli?“
„Da. Čuo sam.“
„Gadovi. Još malo pa su gotovi, zar ne?“
„Da. Tako je.“
„Zavežite više!“ zareža jedan od njih. „Vi ste ti koji ste još malo pa gotovi. Sačekajte samo da vidite šta smo vam spremili. Biće to pravi šou.“
„Ne, gotovo je“, bio je uporan Ralf. „Zar ne znate to? Zar ne osećate?“
Pacovčić gurnu Ralfa i natera ga da posrne. „Umukni!“ viknu on. „Pacovčina ne želi da sluša više to belačko vudu sranje! Dosta više!
„Strašno si mi bled, Pacovčiću“, reče Leri, isceren. „Strašno bled. Čija je guza sada siva, a?“
Pacov ponovo zamahnu mačem, ali sada u tom pokretu nije bilo prave pretnje. Izgledao je uplašeno; svi su oni tako izgledali. U vazduhu se
osečalo nešto, kao da su svi ušli u senku nečeg ogromnog što je hitalo prema njima.
Prljavosivi kombi sa rečima OKRUŽNI ZATVOR LAS VEGASA na boku stajao je u sunčanom dvorištu. Lerija i Ralfa uguraše unutra. Vrata se
zalupiše, motor pokrenu, i oni se odvezoše odatle. Sedeli su na tvrdim drvenim klupama, sa okovanim rukama između kolena.
Ralf reče tihim glasom: „Čuo sam da je jedan od njih rekao kako će svi iz Vegasa biti tamo. Šta misliš, Leri, hoće li nas razapeti na krst?“
„To, ili nešto slično.“ On pogleda krupnog muškarca. Ralfu je na glavu bio nabijen oznojeni šešir. Pero mu je bilo iskrzano i zamršeno, ali je i
dalje štrcao prkosno iz trake. „Plašiš li se, Ralfe?“
„Premro sam od straha“, šapnu Ralf. „Ja nikako ne trpim bol. Nikad nisam voleo da idem kod doktora po injekciju. Tražio sam izgovor da to
odložim kad god sam mogao. A ti? Da li te je strah?“
„Veoma. Možeš li doći ovamo i sesti kraj mene?“
Ralf ustade, uz zveckanje lisica na rukama, pa sede kraj Lerija. Nekoliko trenutaka su sedeli u tišini, a onda Ralf tiho reče: „Zaorali smo
prilično dugu brazdu.“
„To je tačno.“
„Samo bih voleo da znam čemu je sve to služilo. Vidim samo da će on sa nama da napravi predstavu. Tako da svi vide koliki je baja. Zar smo
zbog toga prevalili ovoliki put?“
„Ne znam.“
Kombi je brujao dalje u tišini. Sedeli su na klupi bez reći i držali se za ruke. Leri se plašio, ali iza tog osećanja straha, dublji osećaj mira u
njemu bio je postojan, netaknut. Sve će ispati kako treba.
„Neću se bojati zla“, promrmlja on, ali se ipak plašio. On sklopi oči i pomisli na Lusi. Pomisli na svoju majku. Nasumične misli. Ustajanje u
hladna jutra kako bi krenuo u školu. Ono kada je povraćao u crkvi. Onda ono kad je pronašao časopis sa golotinjom u slivniku i pregledao ga sa
Rudijem, a obojica su imali oko devet godina. Gledanje svetskog prvenstva one prve jeseni koju je proveo u El-Eju sa Ivon Veterlin. Nije želeo da
umre, plašio se smrti, ali pomirio se s tim što je bolje umeo. Na kraju krajeva, on nikada nije imao izbora, i počeo je da veruje kako je smrt samo
priprema, mesto za čekanje, kao što čekaš u zelenoj sobi77 pre nego što izađeš da sviraš.
Namestio se što je bolje mogao, i pokušao da se pripremi.

Kombi se zaustavi i vrata se naglo otvoriše. Jarka svetlost sunca pokulja unutra nagnavši njega i Ralfa da omamljeno zatrepću. Pacov i
Berlson uskočiše. Zajedno sa suncem unutra dopre i zvuk - duboki šum žamora koji je Ralfa naterao da oprezno nakrivi glavu. Ali Leri je prepoznao
taj zvuk.

Godine 1986, Dronjavi restlovi imali su svoju najveću svirku - kao predgrupa Van Hejlenu u Čavesovoj jaruzi. A zvuk neposredno pre njihovog
nastupa ličio je na ovaj. I tako je znao šta da očekuje kada je stupio iz kombija, pa mu se izraz lica nije promenio, iako je čuo stegnuto Ralfovo
brektanje kraj sebe.

Bili su na travnjaku ogromnog hotela-kockarnice. S obe strane ulaza stajala je po jedna zlatna piramida. Na travi su stajala dva kamiona s
platformama. Na svakoj platformi stajao je kavez napravljen od čeličnih cevi.

Oko njih su bili ljudi.

Raširili su se po travi u nepravilnom krugu. Stajali su na parkiralištu kockarnice, na stepenicama koje su vodile do vrata predvorja, na kružnom
puteljku gde su se gosti pri dolasku zaustavljali dok je portir zviždaljkom pozivao nosača. Bilo ih je i na samoj ulici. Neki mlađi muškarci držali su
devojke na ramenima kako bi bolje videle nastupajuće slavlje. Tihi žamor bio je zvuk zveri - gomile.

Leri je prešao očima preko njih, i svako oko sa kojim se susreo skrenulo je pogled. Svakome je lice izgledalo bledo, daleko, obeleženo za
smrt i činilo se da svi to i znaju. A opet, bili su tu.

Njega i Ralfa poguraše prema kavezima, i Leri usput primeti kola sa kukama za prikolice i lancima. Ali Ralf je bio taj koji je shvatio njihovo
značenje. Na kraju krajeva, on je najveći deo života proveo sa mašinama i u njihovoj blizini.

„Leri“, reče on suvo. „Nameravaju da nas raščereče!“
„Hajde, ulazite“, reče Pacov, zapahnuvši mu lice užeglim smradom belog luka. „Penji se tamo, batice. Ti i tvoj drugar ćete malo pojahati tigra.“
Leri se pope na platformu kamiona.
„Daj košulju, batice.“
Leri skinu košulju i ostade golih grudi, dok mu je svež jutarnji vazduh blago milovao kožu. Ralf je već skinuo svoju. Talas razgovora proli se
gomilom i zamre. Obojica su bili strašno mršavi posle pešačenja; jasno im se videlo svako rebro.
„Ulazi u taj kavez, bledoliki.“
Leri uđe unazad u kavez.
Sada je naređenja izdavao Bari Dorgan. Išao je od mesta do mesta, proveravao kako je sve sređeno, s izrazom gađenja na licu.
Četiri vozača su ušla u kola i upalila ih. Ralf je stajao načas bez ikakvog izraza na licu, a onda je dograbio jednu zavarenu lisicu koja mu je
visila u kavezu i izbacio je kroz malu rupu. Ona pogodi Pola Berlsona u glavu, a gomilom prođe nervozni smeh.
Dorgan reče: „Bolje nemoj to da radiš, druškane. Moraću samo da pošaljem nekoliko ljudi da te drže.“
„Pusti ih da rade svoje“, reče Leri Ralfu. On pogleda odozgo Dorgana. „Hej, Bari. Jesu li te ovo učili u policiji Santa Momke?“ Gomila se
ponovo nasmeja. „Policijska brutalnost!“ viknu neka smela duša. Dorgan pocrvene, ali oćuta. On ubaci lance u Lerijevu ćeliju, a Leri pijunu na njih,
pomalo iznenađen time što uopšte ima dovoljno pljuvačke za to. Iz zadnjih redova gomile začu se kratko klicanje i Leri pomisli: Možda je ovo to,
možda će se pobuniti...
Ali u dubini duše nije tako mislio. Lica su im bila previše bleda, previše potuljena. Prkos iz zadnjih redova bio je besmislen. Oni tamo bili su
kao klinci koji prde u čitaonici, ništa više od toga. Tu je bilo sumnje - osećao je to - i odbojnosti. Ali Flegu ni to nije smetalo. Ovi ljudi su mogli da se
iskradu usred noći i pobegnu na neko drugo mesto u velikom praznom svetu. A Pešak bi ih pustio da odu, znajući da mora da zadrži samo one
okorele, ljude poput Dorgana i Berlsona. Oni što beže i šunjaju se noću kradom mogli su se pokupiti kasnije, možda i samo da bi platili cenu svoje
nesavršene vere. Ovde neće biti otvorene pobune.
Dorgan, Pacov i neki treći muškarac ugurali su se u kavez sa njim. Pacov je držao otvorene lisice zavarene za lance kako bi mogao da ih
zatvori oko Lerijevih ručnih zglobova.
„Ispruži ruke“, reče Dorgan.
„Zar red i zakon nisu sjajni, Beri?“
„Ispruži ih, đavo te odneo!“
„Ne izgledaš mi dobro, Dorgane - kako ti je srce ovih dana?“
„Poslednji put ti kažem, prijane. Proturi ruke kroz te rupe!“ Leri učini to. Namaknuše mu lisice i zaključaše ih. Dorgan i ostali uzmaknuše i vrata
se zatvoriše. Leri pogleda desno i vide da Ralf stoji u svom kavezu, pognute glave, sa rukama kraj bokova. I na njegovim zglobovima bile su lisice.
„Znate da je ovo pogrešno!“ uskliknu Leri, i njegov glas, uvežban godinama pevanja, proli mu se iz prsa iznenađujuće snažan.
„Ne očekujem da to sprečite, ali očekujem da upamtite! Nas če ubiti zato što nas se Rendal Fleg plaši! Plaši se nas i ljudi od kojih smo došli!“
Glasniji žamor prođe gomilom. „Upamtite našu smrt! I upamtite da sledeći put na vas može doći red da umrete ovako, bez ikakvog dostojanstva,
kao obične životinje u kavezu!“
Ponovo taj duboki žamor, sve jači i besniji... a onda tišina.
„Leri!“ doviknu mu Ralf.
Fleg je silazio niza stepenice Granda, a Lojd Henrejd je bio kraj njega. Fleg je na sebi imao farmerke, kariranu košulju, svoju teksas jaknu sa
dva bedža na prednjim džepovima, i izlizane kaubojske čizme. U muku koji je iznenada zavladao, čulo se samo kuckanje tih potpetica niz betonsku
stazu... zvuk iz nekog drugog vremena.
Mračnjak se cerio.
Leri se zagleda odozgo u njega. Fleg se zaustavio između dva kaveza i pogledao uvis. Osmeh mu je bio mračno šarmantan. Bio je to čovek
koji je potpuno kontrolisao situaciju i Leri je najednom znao da je ovo trenutak odluke, apoteoza njegovog života.
Fleg se okrenu od njih prema svojima. Pređe pogledom preko okupljenih, i niko se ne usudi da mu pogleda u oči. „Lojde“, reče on tiho i Lojd,
koji je bio bled i izgledao izmučeno i bolesno, pruži Flegu papir umotan kao svitak.
Mračnjak ga razvi, podiže i progovori. Glas mu je bio dubok, zvonak i prijatan, i raširio se kroz muk kao usamljeno srebrno mreškanje na
površini crnog jezera. „Znajte da je ovo valjani dokument koji sam ja, Rendal Fleg, potpisao ovog tridesetog dana septembra, godine hiljadu
devetsto i devedesete, poznate sada pod imenom Godina prva, godina pošasti.“
„Tebi nije ime Fleg!“ zaurla Ralf. Gomila se oglasi preneraženim žamorom. „Zašto nam ne kažeš kako se zaista zoveš?“
Fleg ne obrati pažnju na njega.
„Daje se na znanje da su ovi ljudi, Loson Andervud i Ralf Brentner, uhode u Las Vegasu bez dobrih namera već sa podrivačkim motivima, koji
su ušli u ovu državu kradom i pod okriljem tame...“
„Dobar štos“, reče Leri, „pošto smo došli drumom broj 70 usred bela dana.“ Glas mu se diže u gromoglasni povik. „Zarobili su nas u podne
na međudržavnom auto-putu, tako da smo baš došli kradom i pod okriljem tame!“
Fleg je to strpljivo otrpeo, kao da smatra da Leri i Ralf imaju sva prava da odgovore na optužbe... premda to na kraju krajeva neće imati
nikakvog uticaja.
Sada on nastavi: „Daje se na znanje da su kohorte ovih ljudi odgovorne za sabotažu i eksploziju helikoptera u Indijan Springsu te tako i za smrt
Karla Haua, Bila Džejmisona i Klifa Bensona. Krivi su za ubistvo.“
Leri dotaknu pogledom oči čoveka koji je stajao na prednjem rubu gomile. Iako Leri to nije znao, bio je to Sten Bejli, glavni operativac u Indijan
Springsu. Video je kako lice tog čoveka prekriva koprena zbunjenosti i iznenađenja, te kako ovaj nemo izgovara nešto glupavo, nalik na tarac.
„Daje se na znanje da su kohorte ovih ljudi poslali druge uhode među nas i da su one ubijene. Presuđeno je da se ovi ljudi usmrte na prikladan
način, tako da budu raščetvoreni. Obaveza je i dužnost svakoga od vas da prisustvujete ovoj kazni, kako biste mogli upamtiti i drugima reći šta ste
danas ovde videli.“
Flegov kez blesnu, s namerom da u tom trenutku bude brižan, ali svejedno nije bio nimalo topliji niti humaniji od keza ajkule. „To ne važi za one

sa decom.“
On se okrenu prema kolima, koja su sada radila u leru i izbacivala oblačiće izduvnih gasova u jutarnji vazduh. Dok je to radio, blizu prednjeg

dela gomile nastade neki metež. Najednom se neki čovek progura na čistinu. Bio je krupan, a lice mu je bilo gotovo jednako belo kao i kuvarska
uniforma. Mračnjak je pružao svitak Lojdu, i Lojdova ruka se grčevito trgla kad se Vitni Horgan progurao napred. Začu se jasan, snažan zvuk
cepanja svitka.

„Hej, ljudi!“ povika Vitni.
Gomilu prože zbunjeni žamor. Vitni se sav tresao, kao da ga je udarila kap. Glava mu se trzala prema mračnjaku i natrag. Fleg pogleda Vitnija
sa zverskim osmehom. Dorgan krenu prema kuvaru, a Fleg mu mahnu da odstupi.
„Ovo nije u redu!“ dreknu Vitni. „Znate da nije!“
Mrtva tišina u gomili. Kao da su se svi pretvorili u nadgrobne spomenike.
Vitnijevo grlo se grčevito pomeralo. Adamova jabučica mu je snažno poskakivala gore-dole.
„Nekada smo bili Amerikanci!“ uskliknu Vitni konačno. „Ovako se Amerikanci ne ponašaju. Ja nisam bio bogzna šta, priznajem, bio sam
običan kuvar, ali znam da se Amerikanci ne ponašaju ovako i ne slušaju neku tamo krvožednu nakazu u kaubojskim čizmama...“
Užasnuti, šumni soptaj ote se tim novim žiteljima Las Vegasa. Leri i Ralf se zgledaše zbunjeno.
„Jer on je upravo to!“ bio je uporan Vitni. Znoj mu je curio niz lice kao suze od čupavih rubova ravne frizure. „Hoćete da gledate kako ovu
dvojicu rastržu na vaše oči, a? Mislite da tako treba započeti novi život? Mislite da tako nešto uopšte može biti u redu? Ja vam kažem da ćete
sanjati košmare do kraja života!“
Gomila zažagori kao da se slaže s njim.
„Moramo prekinuti s tim“, reče Vitni. „Znate? Moramo imati vremena da razmislimo o tome šta... šta...“
„Vitni.“ Ta reč, glatka kao svila, jedva čujnija od šapata, ipak je bila dovoljna da sasvim ućutka kuvarev nesiguran glas. On se okrenu prema
Flegu dok su mu se usne nemo pomerale, a oči bile nepomične kao u skuše. Znoj mu je sada u potocima lio niz lice.
„Vitni, trebalo je da ostaneš miran.“ Glas mu je bio tih, ali ga je i dalje svako sasvim jasno čuo. „Pustio bih te da odeš... koji ćeš mi đavo?“
Vitnijeve usne su se pomerale, ali se i dalje nije čuo nikakav zvuk.
„Dođi ovamo, Vitni.“
„Ne“, šapnu Vitni, i niko nije čuo njegovo odbijanje izuzev Lojda, Ralfa, Lerija i možda Barija Dorgana. Vitniju se noge pomeriše kao da nisu
čule njegova usta. Izanđale i razgažene mokasine zašuštaše mu kroz travu dok se kretao prema mračnjaku kao avet.
Svi u gomili zinuše, zagledani netremice.
„Znao sam za tvoje planove“, reče mračnjak. „Znao sam šta smeraš pre nego što je i tebi samom to bilo jasno. I pustio bih te da otpuziš dok ne
budem spreman da te dovedem natrag. Možda za godinu dana, možda za deset. Ali to je sve sada iza tebe, Vitni. Veruj mi.“
Vitni dođe do glasa poslednji put i reči mu pokuljaše napolje u prigušenom kriku. „Ti uopšte nisi čovek! Ti si nekakav... đavo!“
Fleg ispruži kažiprst leve ruke tako da njime umalo ne dodirnu bradu Vitnija Horgana. „Da, tako je“, reče toliko tiho da ga nije čuo niko osim
Lojda i Lerija Andervuda. „Jesam.“
Lopta plave vatre velika tek koliko pingpong loptica koju je Leo beskrajno tapkao iskoči iz vrha Flegovog prsta uz pucketanje ozona.
Jesenji vetar uzdaha prože posmatrače.
Vitni vrisnu - ali se ne pomeri. Vatrena lopta mu obasja bradu. Najednom se oseti zagušljivi zadah pečenog mesa. Lopta mu pređe preko
usana i zavari ih jednu za drugu, zatvorivši vrisak iza iskolačenih Vitnijevih očiju. Pređe mu preko jednog obraza iskopavši tamo ugljenisanu i
plamenom momentalno kauterizovanu brazdu.
Zatvori mu oči.
Zastade mu iznad čela i Leri začu Ralfa kako govori, ponavlja jedno te isto iznova i iznova, pa Leri pridruži svoj glas Ralfovom, pretvorivši to u
litaniju: „Neću se bojati zla... neću se bojati zla... neću se bojati zla...“
Vatrena lopta se pope sa Vitnijevog čela i sad se oseti miris zapaljene kose. Ona mu se skotrlja prema potiljku ostavivši grotesknu ćelavu
prugu za sobom. Vitni se načas zanjiha na nogama, a onda pade, milostivo, pravo na lice.
Gomili se ote dugo, piskavo: Aaaahhhh. Bio je to zvuk kakvim se oglašavaju ljudi Četvrtog jula, kad je vatromet izuzetno dobar. Lopta plave
vatre visila je u vazduhu, sada veća, previše sjajna da bi se u nju gledalo bez čkiljenja. Mračnjak pokaza na nju i ona se polako pomeri prema
gomili. Oni u prvom redu - među njima i Dženi Engstrom čije je lice bilo belo kao surutka - uzmaknuše natrag.
Fleg im uputi gromoglasni izazov. „Ima li ovde još nekoga ko se ne slaže s mojom presudom? Ako je tako, neka se sada javi!“
To dočeka duboka tišina.
Fleg je izgledao zadovoljno. „Onda neka...“
Glave najednom počeše da se okreću od njega. Iznenađeni žamor prođe gomilom, a onda se pojača u opšte blebetanje. Činilo se da je Fleg
potpuno iznenađen. Sad ljudi u gomili počeše da uzvikuju, i mada je bilo nemoguće jasno razaznati reči, u njihovim glasovima je bio prizvuk
čuđenja i iznenađenja. Vatrena lopta se naglo spusti i nesigurno zavrte.
Do Lerijevih ušiju dopre zujanje elektromotora. I on ponovo uhvati to zbunjujuće ime koje je skakalo sa usta na usta, nikada jasno, nikada
celovito: Rac... Tarac... Đubre... Đubros...
Neko se približavao kroz gomilu, kao da želi da odgovori na mračnjakov izazov.

Fleg oseti da mu užas prodire u srčane komore. Bio je to užas od nepoznatog i neočekivanog. Predvideo je sve, čak i Vitnijev budalasti i
hiroviti govor. Predvideo je sve osim ovoga. Gomila - njegova gomila - razmicala se, uzmicala. Začu se vrisak, visok, jasan i leden. Neko se dade
u beg. Zatim još neko. A onda gomila, koja je ionako bila na ivici pucanja, popusti i nagrnu u stampedo.

„Ostanite gde ste!“ viknu Fleg iz sveg glasa, ali bilo je to beskorisno. Gomila se pretvorila u snažan vetar, a čak ni mračnjak nije bio u stanju da
zaustavi vetar. U njemu se diže strašan, nemoćni bes pridruživši se strahu u nekoj novoj i nestabilnoj mešavini. Opet je sve krenulo kako ne treba. U
poslednjem trenutku je sve nekako krenulo kako ne treba, kao s onim matorim advokatom u Oregonu, sa ženom koja je sebi prerezala grkljan na
prozorskom staklu... i sa Nadin... sa Nadin koja je pala...

Bežali su na sve strane, jurcali po travnjaku MGM Granda, preko ulice, prema bulevaru. Videli su poslednjeg gosta, koji je stigao kao neka
mračna vizija iz priče strave i užasa. Videli su, možda, pocrvenelo lice neke konačne, grozne odmazde.

I videli su šta je povratnik doneo sa sobom sa svog poslednjeg lutanja.
Dok se gomila topila, to je video i Rendal Fleg, baš kao i Leri, Ralf i Lojd Henrejd, koji je još držao pocepani svitak u rukama.
Bio je to Donald Mervin Elbert, sada poznat kao Đubretarac, sada i zauvek, do kraja sveta, aleluja, amin.
Bio je za upravljačem dugačkih, prljavih električnih kolica. Niz dugotrajnih akumulatora na kolicima bio je gotovo ispražnjen. Kolica su zujala,
pucketala i kretala se u trzajima. Đubretarac je poskakivao tamo-amo na otvorenom sedištu kao neka poludela marioneta.

Bio je u poslednjem stadijumu bolesti od ozračenosti. Više nije imao kosu. Ruke koje su mu štrcale iz dronjaka košulje bile su pokrivene
raspuklim gnojnim čirevima. Lice mu je bila crvena čorba puna kratera, odakle je jedno plavo oko izbledelo u pustinji piljilo sa strašnom, žalosnom
inteligencijom. Nije više imao zube. Nije više imao nokte. Očni kapci su mu bili iskrzane kožne krpice.

Izgledao je kao čovek koji je dovezao svoja električna kolica iz mračnog i podzemnog ždrela samog pakla.
Fleg je posmatrao njegov dolazak, ukočen. Više se nije osmehivao. Nestalo je i bogato rumenilo njegovog tena. Lice mu je najednom bilo
prozor od bledog, providnog stakla.
Đubretarčev glas zagrgolji u ekstazi iz njegovih grudi.
„Doneo sam... doneo sam ti vatru... molim te... izvini...“
Lojd je bio taj koji je uspeo da se pomeri. Načinio je korak napred, zatim još jedan. „Đubrose... Đubrence, luče...“ Glas mu je bio promukao.
Ono jedno oko se pomeri, bolno tražeći Lojda. „Lojde? Ti si to?“
„Ja sam, Đubrose.“ Lojd se silovito tresao, onako kako se maločas tresao Vitni. „Hej, šta imaš to tu? Je li to...“
„To ti je ona Velika“, reče Đubros zadovoljno. „Atomska bomba.“ On poče da se ljulja napred-nazad na sedištu električnih kolica kao
preobraćenik na verskom skupu. „Atomska bomba, ona Velika, velika vatra, život ti dajem!“
„Odvezi to odavde, Đubrose“, šapnu Lojd. „Opasno je. Radioaktivno... Nosi je odavde...“
„Neka se otarasi toga, Lojde“, zacvile mračnjak koji se sada pretvorio u bledunjavka. „Neka nosi to tamo gde je i našao. Nateraj ga...“
Đubretarčevo jedino funkcionalno oko poprimi zbunjeni izraz. „Gde je on?“ upita, a onda mu se glas diže u bolno zavijanje. „Gde je on? Nema ga!
Gde je? Šta ste to uradili s njim?“
Lojd se potrudi poslednji put, iz sve snage. „Đubrose, moraš se otarasiti toga. Ti ćeš...“
A Ralf najednom kriknu: „Leri! Leri! Božja ruka“ Ralfovo lice bilo je u zanosu strašne radosti. Oči su mu sijale. Pokazivao je u nebo.
Leri diže pogled. Vide loptu elektriciteta koju je Fleg izbacio iz prsta. Strahovito je narasla. Stajala je na nebu, podrhtavala prema Đubretarcu i
izbacivala varnice poput kose. Leri odsutno shvati da je vazduh sada toliko ispunjen elektricitetom da mu svaka dlaka na telu stoji nakostrešena.
A stvar na nebu ličila je na ruku.
„Neeeee!“ zavapi mračnjak.
Leri ga pogleda... ali Fleg više nije bio tamo. Imao je neodređeni utisak da nešto čudovišno stoji ispred mesta gde je bio Fleg. Nešto zgureno
i grbavo, gotovo bezoblično - nešto s ogromnim žutim očima presečenim tamnim mačjim zenicama.
Tada to iščeznu.
Leri vide da Flegova odeća - jakna, farmerke, čizme - stoji uspravno bez ičega unutra. U deliću sekunde, zadržala je oblik tela koje je nekada
bilo u njoj. A onda je popadala na zemlju.
Pucketava plava vatra suknu prema žutim električnim kolicima koja je Đubretarac nekako dovezao iz vazduhoplovne baze Nelis. Ostao je bez
kose, povraćao je krv i na kraju povratio i rođene zube dok je bolest od ozračenosti tonula sve dublje i dublje u njega, ali nijednom nije posustao
odlučan da donese to natrag mračnjaku... moglo se reći da nikada nije klonuo u svom nastojanju da to ispuni.78
Plava vatrena lopta baci se na zadnji deo kolica, u potrazi za onim što se tamo nalazilo, privučena tome.
„O, sranje, najebali smo svi do jednog!“ kriknu Lojd Henrejd. Prekri rukama glavu i pade na kolena.
O bože, hvala ti, bože, pomisli Leri. Neću se bojati zla, neću se b...
Nema bela svetlost ispuni svet.
I pravedni i nepravedni podjednako sagoreše u toj svetoj vatri.

72.

Stju se probudio u zoru posle noći isprekidanog odmora i ostao da leži drhteći, iako je Kodžak bio sklupčan kraj njega. Jutarnje nebo je bilo
hladno i plavo, ali uprkos drhtavici, on je goreo. Imao je temperaturu.

„Bolestan sam“, promrmljao je, a Kodžak je podigao pogled prema njemu. Zamahao je repom i otrčao u jarugu. Vratio se sa parčetom suvog
drveta i položio ga pred Stjuove noge.

„Rekoh da sam bolestan, i nisam tražio grančicu, ali valjda će poslužiti“, kazao mu je Stju. Poslao je Kodžaka po još desetak grančica. Ubrzo
je raspalio vatru. Čak ni sedenjem blizu nje nije mogao da odagna drhtavicu, iako mu se znoj slivao niz lice. Bila je to završna ironija. Imao je grip, ili
nešto veoma slično. Zakačilo ga je dva dana pošto su ga ostavili Glen, Ralf i Leri. Sledeča dva dana činilo se da grip razmatra vredi li uopšte da
se bakće oko njega. Izgleda da je zaključio da vredi. Malo-pomalo, bilo mu je sve gore. A ovog jutra se baš osećao loše.

Među raznim drangulijama u džepu, Stju je pronašao patrljak olovke, beležnicu (sve one organizacione stvari u Slobodnoj zoni koje su mu
nekada izgledale životno važne sada su bile blago blesave), i privezak sa ključevima. Dugo je zbunjeno zagledao taj privezak i vraćao mu se
iznova i iznova u poslednjih nekoliko dana, uvek iznenađen snažnim bolom tuge i nostalgije. Ovo je bio ključ njegovog stana. Ovaj je bio od
ormarića. Ovo mu je bio rezervni ključ od kola, „dodža“ iz 1977. koji je bio prilično zarđao - koliko je znao, taj „dodž“ je još bio parkiran iza
stambene zgrade u Ulici Tompson broj 31 u Arnetu.

O privesku je visila i kartonska kartica s adresom u providnoj plastičnoj foliji. STJU REDMAN - ULICA TOMPSON BR. 31 - TEL. (713) 555-
6283, to je tamo pisalo. Skinuo je ključeve s priveska, zamišljeno ih odbacivao uvis sa dlana trenutak ili dva, a onda ih bacio od sebe. Poslednji
tragovi onoga što je nekada bio završili su u suvom koritu i zazveckali su u suvom žbunju žalfije gde će ostati, pretpostavio je, dok je sveta i veka.
Izvukao je kartonsku karticu s adresom iz folije, a onda iscepao praznu stranicu iz beležnice.

Draga Freni, napisao je pri vrhu.
Ispričao joj je sve što se dogodilo do trenutka kada je slomio nogu. Rekao joj je da se nada da će je ponovo videti, ali i kako sumnja da im je
to suđeno. Mogao je samo da se nada da će Kodžak pronaći Zonu. Odsutno je ivicom dlana obrisao suze s lica i napisao da je voli. Očekujem da
me ožališ i da onda kreneš dalje, napisao je. Ti i beba morate krenuti dalje. To je sada najvažnije. Potpisao se, savio papir i zavukao poruku u
foliju gde je nekada bila kartica s adresom. Onda je prikačio privezak Kodžaku za ogrlicu.
„Dobri moj“, reče kad je to bilo gotovo. „Hoćeš da pogledaš malo okolo? Da pronađeš zeca ili tako nešto?“
Kodžak se u skokovima pope uz padinu, tamo gde je Stju slomio nogu, i nestade. Stju je ispratio pogledom njegov odlazak s mešavinom
gorčine i veselja, a onda uzeo konzervu gazirane limunade koju mu je Kodžak juče doneo sa jednog tumaranja umesto grane. Napunio ju je
blatnjavom vodom iz jarka. Kad se voda umirila, blato se nataložilo na dnu. Bilo je to piće koje je krčkalo pod zubima, ali kao što bi rekla njegova
majka, mnogo više krčka kad vode uopšte nema. Pio je sporo i gasio žeđ malo-pomalo. Bolelo ga je dok je gutao.
„Život je stvarno težak“, promrmljao je, a onda počeo sam sebi da se smeje. Na trenutak ili dva, oklevao je da prstima opipa otoke na vratu,
odmah ispod vilice. Onda je legao natrag, sa nogom u udlagama ispruženom napred, i zadremao.

Probudio se naglo oko sat kasnije, stegnuvši grumenje zemlje u snenoj panici. Zar je sanjao neki košmar? Ako je tako, izgleda da je on još
trajao. Tle mu se sporo pomeralo pod rukama.

Zemljotres? Zar nas je ovo zadesio zemljotres?
Za trenutak se držao zamisli da je posredi sigurno delirijum, da mu se temperatura vratila dok je dremao. Ali dok je gledao prema jaruzi, video
je da zemlja klizi u blatnim potočićima. Odronjeni, poskakujući obluci bleskali su liskunom i kvarcom pred njegovim iznenađenim očima. A onda se
začula slaba, tupa tutnjava - činilo se da mu se gura u uši. Trenutak kasnije, borio se za dah kao da je gotovo sav vazduh bio istisnut iz jaruge koju
je tu usekla poplava.
Iznad njega se začu cviljenje. Kodžak je stajao ocrtan spram zapadne ivice useka, pognut sa repom među nogama. Zurio je na zapad, prema
Nevadi.
„Kodžače!“ povika Stju uspaničeno. Ta tutnjava ga je prestravila - bilo je to kao da je bog najednom udario nogom po pustinjskom tlu negde
nedaleko od njega.
Kodžak se u skokovima spusti niz padinu i pridruži mu se, cvileći. Kada je Stju prešao rukom preko leđa psa, osetio je da Kodžak drhti.
Morao je da vidi, morao je. Obuzeo ga je iznenadni osečaj sigurnosti: ono što je trebalo da se dogodi događalo se: baš sada.
„Penjem se, momče“, promrmlja Stju.
Otpuzao je do istočnog ruba jaruge. Tamo je nagib bio malo strmiji, ali imao je više mesta da se uhvati rukama. Poslednja tri dana mislio je da
bi mogao da se popne tamo, ali nije u tome video nikakvu svrhu. Bio je gotovo zaklonjen od vetra na dnu useka, a imao je i vode. Ali sada je morao
da se popne tamo. Morao je da vidi. Vukao je nogu u udlagama za sobom kao batinu. Pridigao se na ruke i izvio vrat kako bi pogledao vrh.
Izgledao mu je veoma visoko, veoma daleko.
„Neću moći, momče“, promrmlja on Kodžaku, a onda svejedno pokuša.
Nova hrpa krša sakupila se na dnu kao posledica... zemljotresa. Ili šta god to već bilo. Stju se prevukao preko nje i onda počeo polako da puzi
uz strminu, koristeći ruke i levo koleno. Prevalio je dvanaest metara, a onda skliznuo šest natrag pre nego što je stigao da se uhvati za kvarcnu
izbočinu i zaustavi klizanje.
„Jok, more, nema šanse da uspem“, zabrektao je i odmorio se malo.
Deset minuta kasnije, krenuo je ponovo i prevalio još deset metara. Odmorio se. Nastavio dalje. Došao do mesta bez oslonca, gde je morao
da obazrivo puzi ulevo sve dok ga nije pronašao. Kodžak je hodao kraj njega, pitajući se nesumnjivo šta to ta budala smera, zbog čega ostavlja za
sobom vodu i lepu, toplu vatru.
Toplo. Previše toplo.
Temperatura mu se sigurno vratila, ali makar je drhtavica posustala. Novi znoj lio mu je niz lice i ruke. Kosa mu je padala na oči, prašnjava i
masna.
Gospode, sav gorim! Mora da imam trideset devet, trideset devet i po...
Slučajno je pogledao u Kodžaka. Bio mu je potreban gotovo čitav minut da shvati ono što je video. Kodžak je dahtao. Nije to bila temperatura,
ili makar ne samo temperatura, pošto je i Kodžaku bilo vruće.
Iznad njega, jato ptica najednom je uzletelo i počelo besciljno da se obrušava i gače.
I one to osećaju. Štagod bilo posredi, i ptice to osećaju.
Ponovo je počeo da puzi, dok mu je strah davao dodatnu snagu. Prošao je sat... dva. Borio se za svaki metar, svaki centimetar. Do jedan po

podne, već je stigao na samo dva metra ispod ivice. Video je iskrzane komade asfalta koji su štrcali iznad njega. Samo dva metra, ali tu je nagib
bio veoma strm i gladak. Pokušao je jednom samo da se uspuže gore kao zmija, ali rastresiti šljunak, podloga međudržavnog puta, počeo je da se
odronjava pod njim i sada se uplašio da će se sve to odroniti ukoliko on pokuša da se pomeri, pa će otklizati ponovo sve do dna i verovatno pri
tom slomiti i drugu prokletu nogu.

„Zaglavio sam se“, promrmlja on. „E, alal mi vera. Šta sad?“
To je veoma brzo postalo očigledno. Čak i bez njegovog pomeranja, zemlja je počela da se spušta pod njim. Skliznuo je za nekoliko
centimetara i rukama se uhvatio za tle. Slomljena noga mu je teško pulsirala, a on se nije setio da ponese u džepu Glenove pilule.
On skliznu još pet centimetara. Zatim petnaest. Leva noga mu je sada visila nad prazninom. Samo su ga ruke držale, i na njegove oči počele
su da klize, ostavljajući za sobom deset malih brazda u vlažnom tlu.
„Kodžače!“ povika on očajnički, ne očekujući ništa. Ali Kodžak se najednom stvori tu. Stju ga naslepo obgrli rukama, ne očekujući da bude
spasen, uhvativši se samo za ono što se uhvatiti dalo, kao davljenik. Kodžak ni ne pokuša da ga zbaci sa sebe. Ukopa se. Za trenutak su ostali
ukočeni, kao živa skulptura. Onda Kodžak poče da se pomera i kopa centimetar po centimetar, kuckajući kandžama po kamenčićima i delovima
tucanika. Obluci zasuše Stjuovo lice i on zatvori oči. Kodžak ga povuče, dahćući kao vazdušni kompresor u Stjuovo desno uvo.
On malčice otvori oči i vide da su gotovo na vrhu. Kodžaku je glava bila pognuta. Furiozno je kopao zadnjim nogama. Savladao je još deset
centimetara i to je bilo dovoljno. S očajničkim krikom, Stju pusti Kodžakov vrat i zgrabi asfaltnu izbočinu. Ona mu se odlomi u rukama. On dograbi
drugu. Dva nokta mu se sljuštiše unazad kao vlažne nalepnice i on zaurla. Bol je bio izuzetan, onesposobljavajući. On zagreba naviše, odbacujući
se zdravom nogom i konačno - nekako - sruči se zadihan na površinu međunarodnog puta broj 70, zatvorenih očiju.
Kodžak se tada nađe kraj njega. Zacvile i oliza Stjuovo lice.
Tada se Stju polako pridiže u sedeći položaj i pogleda na zapad. Ostade da gleda dugo, ne mareći za vrelinu koja mu je i dalje zahvala lice u
toplim, ogromnim talasima.
„O, bože“, reče on konačno slabim, napuklim glasom. „Vidi ti to, Kodžače. Leri. Glen. Nema ih više. Bože, ničeg više nema. Sve je nestalo.“
Pečurka oblaka nadvila se nad horizontom kao stegnuta pesnica na kraju dugačke, prašnjave podlaktice. Kovitlao se, zamućen na ivicama, i
počeo već da se razilazi. Bio je osvetljen otpozadi turobnim narandžastocrvenim sjajem, kao da je sunce odlučilo da zađe rano po podne.
Vatrena oluja, pomisli on.
U Las Vegasu su svi bili mrtvi. Neko je čačnuo gde ne treba i nuklearno oružje je eksplodiralo... i to neko pakleno veliko, sudeći po izgledu
oblaka i vrelini. Možda je otišlo i celo skladište. Glen, Leri, Ralf... sve i da nisu još stigli do Vegasa, sve i da su i dalje hodali, svakako su bili
dovoljno blizu da ih eksplozija žive sprži.
Blizu njega, Kodžak nesrećno zacvile.
Radioaktivne padavine. Na koju će ih stranu nositi vetar?
Zar je bilo važno?
Setio se svoje poruke za Fren. Bilo je važno da doda šta se dogodilo. Ako vetar ponese radioaktivne padavine na istok, to bi im moglo doneti
nevolje... ali i više od toga, morali su da znaju da je Las Vegas sada nestao kao mračnjakova teritorija za pripremu ofanzive. Ljudi su zbrisani
zajedno sa svim tim smrtonosnim igračkama koje su jednostavno ležale unaokolo i čekale da ih neko uzme u ruke. Trebalo bi sve to da doda u
poruci.
Ali ne sada. Sada je bio previše umoran. Bio je iscrpljen od penjanja, a čudesan prizor oblaka-pečurke koji se razilazio iscrpeo ga je još više.
Nije osećao ushićenje, već samo tup i neumoljiv premor. Legao je na asfalt i poslednje što je pomislio pre nego što je utonuo u san bilo je: Koliko
megatona? Pomislio je da to niko nikada neće saznati, niti poželeti da zna.

Probudio se posle šest. Oblak-pečurka je nestao, ali zapadno nebo bilo je ljutito, ružičastocrveno, kao svetla masnica opekotine. Stju se
odvukao u zaustavnu traku i legao, ponovo potpuno iscrpljen. Drhtavica mu se vratila. I groznica. Dodirnuo je čelo ručnim zglobom i pokušao da
tamo izmeri temperaturu. Pretpostavljao je da ima preko trideset devet stepeni.

Kodžak se pojavio u rano veče sa zecom u čeljustima. Položio ga je pred Stjuove noge i zamahao repom, sačekavši da bude pohvaljen.
„Dobri moj“, reče Stju umorno. „Baš si ti jedan dobar pas.“
Kodžakov rep zamaha brže. Jesam, ja sam jedan prilično dobar pas, kao da se slagao sa njim. Ali ostao je zagledan u Stjua kao da nešto
čeka. Deo rituala nije bio završen. Stju pokuša da se seti šta je to. Mozak mu je veoma sporo radio; dok je spavao, neko kao da mu je zalio sve
vijuge sirupom.
„Dobar pas“, ponovi on i pogleda mrtvog zeca. Onda se seti, iako nije više bio siguran ni da li uopšte ima šibice. „Donesi,
Kodžače“, reče on, uglavnom da bi udovoljio psu. Kodžak odskakuta i ubrzo se vrati sa dobrim komadom suvog drveta.
Imao je šibice, ali digao se jak lahor, a ruke su mu se snažno tresle. Trebalo mu je mnogo da potpali vatru. Uspeo je da upali cepke za potpalu
koje je strgnuo sa grana tek desetom šibicom, a onda je vetar podlo iznenada dunuo i pogasio plamenove. Stju je pažljivo ponovo poslagao drvca,
štiteći plamen telom i šakama. Imao je još preostalih osam šibica u kutiji iz Poslovne škole Lasal. Ispekao je zeca, dao Kodžaku njegovu polovinu, i
uspeo da pojede tek delić svog komada. Dobacio je Kodžaku ono što je preostalo. Kodžak to nije uzeo u usta. Pogledao je, a onda nelagodno
zacvileo na Stjua.
„Samo napred, momče. Ja ne mogu.“
Kodžak je to pojeo. Stju ga je gledao i drhtao. Njegova dva ćebeta su, naravno, ostala dole.
Sunce je zašlo i zapadno nebo bilo je puno grotesknih boja. Bio je to najspektakularniji zalazak sunca koji je Stju video u životu... i ujedno pun
čistog otrova. Sećao se glasa naratora iz Filmskih novosti koji je oduševljeno govorio početkom šezdesetih kako su posle nuklearne probe zalasci
sunca bili divni nedeljama. I naravno, posle zemljotresa.
Kodžak se pojavio iz jaruge sa nečim u ustima - bilo je to jedno Stjuovo ćebe. Ispustio ga je u Stjuovo krilo. „Hej“, reče Stu, zagrlivši ga
nesigurno. „Ti si jedan neviđeni pas, znaš li to?“
Kodžak zamaha repom kako bi pokazao da zna.
Stju obavi ćebe oko sebe i pomeri se bliže vatri. Kodžak leže kraj njega, i ubrzo obojica zaspaše. Ali Stju je spavao lako i nelagodno, plutajući
po burnim vodama delirijuma. Malo iza ponoći prenuo je Kodžaka zavikavši u snu.
„Hep!“ povika Stju. „Bolje isključi pumpe! On dolazi! Crni baja dolazi po tebe! Bolje isključi pumpe! On je u onim starim kolima!“
Kodžak nelagodno zacvile. Čovekje bio bolestan. Osećao je zadah bolesti i sa njim se mešao još jedan. Crni zadah. Bio je to zadah zečeva
dok je on skakao na njih. Taj zadah je osetio od vuka kojeg je rasporio ispod kuće Majke Ebigejl u Hemingford Houmu. Taj se zadah osećao u
gradovima kroz koje je prolazio na putu prema Bolderu i Glenu Bejtmenu. Bio je to zadah smrti. Da je mogao da ga napadne i istera ga iz čoveka,
on bi to učinio. Ali bilo je to unutar ovog čoveka. Čovek je udisao svež vazduh i izdisao taj zadah nastupajuće smrti, i njemu je preostalo samo da
sačeka i ostane tu do samog kraja. Kodžak ponovo zacvile, tiho, pa zaspa.

Stju se sledećeg jutra probudio sa jačom groznicom nego ikada. Žlezde ispod njegove vilice nadule su se i sad su ličile na loptice za golf. Oči
su mu bile vreli klikeri.

Umirem... da, mogu to da potvrdim.
On pozva Kodžaka i izvadi privezak i poruku iz folije za adresu, dopisa ono što je video i vrati poruku na mesto. Onda ponovo leže i zaspa. A
zatim, nekako, gotovo je pao mrak. Još jedan spektakularan, užasan zalazak sunca goreo je i titrao na zapadu. A Kodžak je doneo hrčka za
večeru.
„Nisi uspeo da nađeš ništa bolje?“
Kodžak zamaha telom i isceri se postiđeno.
Stju ga je ispekao, podelio i uspeo da pojede celu svoju polovinu. Bio je žilav i imao užasno jak ukus divljači, i kad je završio s jelom, pretrpeo
je gadan napad grčeva u stomaku.
„Kad umrem, hoću da se vratiš u Bolder“, reče on psu. „Vrati se i pronađi Fren. Pronađi Freni. U redu, ti veliko blentavo pseto?“
Kodžak sumnjičavo mahnu repom.
Sat kasnije, Stjuov želudac oglasi se jednom u znak upozorenja. Imao je taman dovoljno vremena da se okrene na lakat i izbegne da se ne
opogani pre nego što je svoj deo hrčka izbljuvao napolje.
„Sranje“, promrmlja on sav jadan i zadrema.
Probudio se u sitne sate i pridigao na laktove, dok mu je u glavi zujalo od temperature. Video je da se vatra ugasila. Nije bilo važno. Bio je pri
kraju snaga.
Probudio ga je neki zvuk u tami. Šljunak i kamenje. To se samo Kodžak penje iz useka uz nasip...
Samo što je Kodžak spavao kraj njega.
Čim ga je Stju pogledao, pas se probudio. Glava mu se digla sa šapa i trenutak kasnije bio je na nogama, okrenut prema useku, režeći
duboko u grlu.
Džangrljanje šljunka i kamenčića. Neko - nešto - nailazilo je odozdo.
Stju se nekako uskobelja u sedeći položaj. To je on, pomisli. Bio je tamo, ali nekako je pobegao. Sad je ovde, i namerava da me dokrajči
pre nego što to bude mogao grip.
Kodžakovo režanje se pojačalo. Dlake oko vrata su mu se nakostrešile, glava mu je bila spuštena. Džangrljanje je sada bilo bliže. Stju začu
tiho dahtanje. Tad nastade stanka, dovoljno duga da Stju otre znoj sa čela. Trenutak kasnije, neko tamno obličje pojavi se zgureno na ivici useka i
glava i ramena mu zakloniše zvezde. Kodžak krenu napred, ukrućenih nogu, režeći i dalje.
„Hej!“ reče zbunjeni, ali poznati glas. „Hej, je li to Kodžak? Je li?“ Režanje smesta prestade. Kodžak radosno potrča napred, mašući repom.
„Ne!“ zakrklja Stju. „To je trik! Kodžače...!“
Ali Kodžak je skakao gore-dole kraj ljudske prilike koja je konačno uspela da se uzvere na asfalt. A to obličje... nešto je i u tom obličju bilo
poznato. Pošlo je prema njemu sa Kodžakom za petama. Kodžak je bez prestanka radosno lajao. Stju je obliznuo usne i pripremi se da se bori
ako bude morao. Mislio je da bi mogao da zada jedan dobar udarac, možda dva.
„Ko je to?“ doviknu on. „Ko je to tamo?“
Tamna prilika zastade, a onda progovori.
„Pa, ovde Tom Kulen, eto ko, vala baš, da. M-E-S-E-C, tako se piše Tom Kulen. A ko je to?“
„Stju“, reče on i glas mu dopre sa velike udaljenosti. Sada je sve bilo veoma udaljeno. „Zdravo, Tome, drago mi je što te vidim.“ Ali nije ga
video, ne te noći. Stju se onesvestio.

***
Došao je sebi u deset ujutro drugog oktobra, premda ni on ni Tom nisu znali koji je datum. Tom je založio ogromnu lomaču i umotao Stjua u
svoju vreću za spavanje i ćebad. Sedeo je kraj vatre i pekao zeca. Kodžak je zadovoljno ležao na zemlji između njih dvojice. „Tome“, izusti Stju.
Tom mu priđe. Stju vide da je pustio bradu; nije mnogo ličio na čoveka koji je pre pet nedelja otišao iz Boldera na zapad. Plave oči su mu
zadovoljno svetlucale. „Stju Redmane! Sad si budan, svega mi, da! Drago mi je. Ala mi je drago što te vidim. Šta ti je to bilo s nogom? Povredio si
je, a? Ja sam jednom povredio svoju. Skočio sa plasta i slomio je, valjda. I da li me je taja izmlatio? More, nego šta je! Bilo je to pre nego što je
pobegao s onom Didi Pekalot.“
„I moja je slomljena. I te kako. Tome, strašno sam žedan...“
„O, ima vode. Svake fele! Evo.“
On dade Stjuu plastičnu bocu u kojoj je nekada bilo možda mleko. Voda je bila bistra i izvrsna. Bez ikakvog krckanja. Stju je žedno ispi, a
onda sve povrati.
„Treba sporo i polako“, reče Tom. „Tako treba. Sporo i polako. Vala, baš mi je drago što te vidim. Povredio si nogu, zar ne?“
„Da, slomio sam je. Pre nedelju dana, možda duže.“ Otpio je još vode, i sada je uspeo da je zadrži u sebi. „Ali nije posredi samo noga. Gadno
sam bolestan, Tome. Imam groznicu. Slušaj me.“
„Tako je! Tom sluša. Samo kaži šta da radim.“ Tom se nagnu napred i Stju pomisli: Ama, izgleda mi nekako bistriji. Je li to moguće? Gde je
Tom to bio? Zna li bilo šta o sudiji? O Dejni? Imali su toliko tema za priču, ali sada za to nije bilo vremena. Stanje mu se pogoršavalo. Iz grudi mu
se čulo duboko čegrtanje, poput zvuka transportne trake u pokretu. Simptomi su bili veoma nalik na supergrip. Bilo je to zapravo veoma smešno.
„Moram da oborim temperaturu“, reče on Tomu. „To je pod brojem jedan. Treba mi aspirin. Znaš šta je aspirin?“
„Naravski. Aspirin. Za brzo-brzo-brzo olakšanje.“
„Upravo tako, u redu. Pođi putem, Tome. Pogledaj u kasetu svakih kola na koja naiđeš. Potraži komplet za prvu pomoć - biće to najverovatnije
kutija sa nacrtanim crvenim krstom. Kad pronađeš malo aspirina u jednoj od tih kutija, donesi ga ovamo. A ako nađeš kola s opremom za
kampovanje, donesi i šator. Važi?“
„Naravski.“ Tom ustade. „Aspirin i šator, a onda će ti opet biti bolje, je l’ tako?“
„Pa, biće dobro za početak.“
„Nego“, reče Tom, „kako je Nik? Sanjao sam ga. U snovima mi on kaže kuda da idem, zato što u snovima može da govori. Snovi su čudni, zar
ne? Ali kad ja pokušam da popričam s njim, on uvek ode. Dobro je, zar ne?“ Tom zabrinuto pogleda u Stjua.
„Ne sad“, reče Stju. „Ja... ne mogu sada da pričam. Ne o tome. Samo donesi aspirin, važi? Onda ćemo razgovarati.“
„Važi...“ Ali strah se spustio na Tomovo lice kao sivi oblak. „Kodžače, hoćeš li poći s Tomom?“
Kodžak je hteo da pođe s njim. Udaljili su se zajedno, prema istoku. Stju je legao i prekrio oči rukom.

Kad je Stju ponovo skliznuo u stvarnost, bio je suton. Tom ga je drmao. „Stju! Probudi se! Probudi se, Stju!“
Uplašio se zbog toga kako se činilo da vreme klizi u iznenadnim naletima - kao da su se zupci na zupčaniku njegove lične stvarnosti izlizali.

Tom mu je pomogao da se uspravi, a kada je seo, morao je da se nagne među noge i iskašlje se. Kašljao je tako dugo i snažno da se umalo
ponovo nije onesvestio. Tom ga je zabrinuto posmatrao. Malo-pomalo, Stju je stekao kontrolu nad sobom. Privukao je ćebad bliže sebi. Ponovo se
tresao.

„Tome, šta si pronašao?“
Tom mu pruži komplet za prvu pomoć. Unutra su bili flasteri, antiseptički rastvor i velika boca „anacina“. Sjtu se prenerazio kada je shvatio da
ne može da otvorio poklopac sa zaštitom za decu. Morao je bocu da pruži Tomu, koji ju je nekako konačno otvorio. Stju je popio tri „anacina“ s
vodom iz plastične flaše.
„A našao sam i ovo“, reče Tom. „Bilo je u kolima punim stvari za kampovanje, ali nije bilo šatora.“ Bila je to ogromna, naduvena dupla vreća za
spavanje, sa spoljne strane fluorescentno narandžasta, dok je postava bila ukrašena drečavim motivom zvezda i pruga. „Da, to je sjajno. Gotovo
kao šator. Dobro si to uradio, Tome.“
„Kao i ovo. Bilo je u istim kolima.“ Tom zavuče ruku ispod jakne i izvadi pet-šest pakovanja u foliji. Stju je jedva mogao da poveruje rođenim
očima. Suvi koncentrati. Jaja. Grašak. Bundeva. Sušena govedina. „Hrana, Stju, zar ne? Tu su slike hrane, vala baš.“
„To jeste hrana“, reče Stju zahvalno. „I mislim da jedino takvu sada i mogu da jedem.“ U glavi mu je zujalo, a daleko, u središtu njegovog
mozga, sladunjavo mučno visoko C brujalo je i brujalo. „Možemo li zagrejati malo vode? Nemamo ni šerpu niti čajnik.“
„Pronaći ću nešto.“
„Da, dobro.“
„Stju...“
Stju pogleda u to izmučeno, očajno lice, lice koje je i dalje pripadalo dečaku bez obzira na bradu, pa polako odmahnu glavom.
„Mrtav je, Tome“, reče blago. „Nik je mrtav. Pre skoro mesec dana. Bila je to... politička stvar. Atentat, moglo bi tako da se kaže. Žao mi je.“
Tom spusti glavu, i u svetlu tek založene vatre, Stju vide kako mu suze kaplju u krilo. Tekle su kao blaga srebrna kiša. Ali Tom je ćutao.
Konačno je podigao pogled, i plave oči bile su mu sjajnije nego ikad. Obrisao ih je ivicom dlana.
„Znao sam“, reče promuklo. „Nisam hteo da mislim da znam, ali znao sam. Svega mi. Stalno mi je okretao leđa i odlazio. On mi je bio
najvažniji, Stju - jesi li znao to?“
Stju pruži ruku i uhvati Toma za krupnu šaku. „Znao sam, Tome.“
„Da, on mi je bio, M-E-S-E-C, tako se piše najvažniji. Strašno mi nedostaje. Ali videću ga na nebu. Tom Kulen će ga videti tamo. I on će umeti
da priča, a ja ću umeti da mislim. Je li tako?“
„To me uopšte ne bi iznenadilo, Tome.“
„Zlikovac je ubio Nika. Tom zna to. Ali bog je sredio tog zlikovca. Video sam to. Božja ruka se spustila s neba.“ Hladan vetar zazviždao je
iznad tla pustara Jute i Stju se silovito stresao u njegovom zagrljaju. „Sredio ga je zbog onog što je ovaj učinio Niku i sirotom Sudiji. Vala, baš.“
„Šta znaš o Sudiji, Tome?“
„Mrtav je! Gore, u Oregonu! Ubili ga!“
Stju umorno klimnu glavom. „A Dejna? Znaš li bilo šta o njoj?“
„Tom je nju video, ali ne zna. Zaposlili su me na čišćenju. A kad sam se jednog dana vratio, video sam kako ona radi svoj posao. Bila je gore,
u vazduhu, i menjala je sijalicu ulične lampe. Pogledala me je i...“ Zaćutao je na tren, a kada je ponovo progovorio, više se obraćao sebi nego
Stjuu. „Je li videla Toma? Je li prepoznala Toma? Tom to ne zna. Tom... misli... da jeste. Ali Tom je nikada više nije video.“
Tom je ubrzo zatim krenuo u potragu i poveo Kodžaka sa sobom, a Stju je zadremao. Nije se vratio sa velikom limenom kantom, što je bilo
najbolje čemu se Stju nadao, već sa loncem dovoljno velikim da u njega stane božična ćurka. Izgleda da je pustinja bila puna blaga. Stju se malo
osmehnuo i pored bolnih plikova koji su od groznice počeli da mu se pojavljuju na usnama. Tom mu je rekao da je našao lonac u jednom
narandžastom kamionu s velikim slovom U - Stju je pretpostavio da je to neko bežao od supergripa sa svom imovinom. Ali to mu očigledno nije
mnogo vredelo.
Pola sata kasnije, imali su hranu. Stju je obazrivo jeo i držao se povrća, pomešavši koncentrate sa dovoljno vode da napravi retku čorbicu.
Uspeo je sve da zadrži u sebi i osećao se malo bolje, makar privremeno. Nedugo posle večere, on i Tom su zaspali, a Kodžak je ležao između
njih.

„Tome, slušaj.“
Tom je čučnuo kraj Stjuove velike, naduvene vreće za spavanje. Bilo je to sledećeg jutra. Stju je mogao da pojede samo malo toga za
doručak; grlo ga je bolelo i gadno mu je oteklo, i tištali su ga svi zglobovi. Kašalj mu se pogoršao, dok „anacin“ nije naročito dobro uspevao da mu
snizi temperaturu.
„Moram naći negde krov nad glavom i popiti lekove inače ću umreti. I to mora biti danas. Vidi, najbliži grad je Grin River, oko sto kilometara
istočno odavde. Moraćemo da vozimo.“
„Tom Kulen ne ume da vozi kola, Stju. Svega mi, ne ume!“
„Da, znam. Biće to prava muka za mene, jer pored toga što sam bolestan kao pas, slomio sam i tu posranu nogu.“
„Kako to misliš?“
„Pa... sad nije važno. Previše je to teško objasniti. Nećemo se čak ni brinuti zbog toga, pošto nam to nije glavni problem. Glavni problem je
paljenje motora. Većina kola stoji tu već tri meseca ili duže. Akumulatori su im sigurno sasvim prazni. Trebaće nam zato malo sreće. Moramo
pronaći kola sa standardnim menjačem na vrhu jednog od ovih brda. Možda ćemo i uspeti u tome. Ovo je prilično brdovit teren.“ Nije dodao da bi
takva kola morala da budu u relativno dobrom stanju, da u njima ima nešto benzina... i da im ključ stoji u bravi motora. Svi oni likovi na televiziji
možda i umeju da upale motor pomoću žica, ali Stju pojma nije imao kako se to radi.
On podiže pogled u nebo na koje se navlačila skrama oblaka. „Najveći posao će zapasti tebi, Tome. Moraš mi zameniti noge.“ „U redu, Stju.
Kad nabavimo kola, hoćemo li se vratiti u Bolder? Tom želi u Bolder, a ti?“
„Više od svega, Tome.“ On pogleda prema Stenovitim planinama, koje su se pretvorile u mutnu senku na horizontu. Je li sneg već počeo da
pada na visokim prevojima? Gotovo sigurno. A ako nije još, pašće ubrzo. Zima stiže brzo u ovom visokom delu sveta bogu iza leđa. „To putovanje
može potrajati“, reče on.
„Kako da počnemo?“
„Tako što ćemo napraviti polunosila.“
„Polu...?“
Stju dade Tomu svoj džepni nožić. „Moraš izbušiti rupe na dnu ove vreće za spavanje. Po jednu sa svake strane.“
Bio im je potreban jedan sat da naprave polunosila. Tom je pronašao nekoliko prilično pravih grana koje je nabio u vreću za spavanje i
proturio kroz rupe u dnu. Doneo je malo kanapa iz prikolice u kojoj je pronašao lonac, pa je Stju njime privezao vreću za motke. Kad je bilo gotovo,

podsetilo je to Stjua pre na neku ludačku rikšu nego na polunosila poput onih koja su koristili Indijanci iz ravnica.
Tom podiže motke i pogleda sumnjičavo preko ramena. „Stju, jesi li unutra?“
„Jesam.“ Pitao se koliko će dugo šavovi izdržati pre nego što se ne rasparaju po dužini vreće. „Jesam li ti težak, Tomi?“
„Ne mnogo. Mogu te daleko vući. Điha!“
Pokrenuli su se. Jaruga u kojoj je Stju slomio nogu - jaruga u kojoj je bio siguran da će umreti - polako je ostajala za njima. Iako je bio slab, Stju

je osećao ludačko ushićenje. To makar neće biti tamo. Umreće na nekom drugom mestu, verovatno ubrzo, ali neće biti sam u blatnjavom jarku.
Vreća za spavanje se njihala tamo-amo i uspavljivala ga. Zadremao je. Tom ga je vukao pod sve gušćim oblacima. Kodžak je tapkao kraj njih.

Stju se probudio kad ga je Tom spustio.
„Izvini“, reče Tom pokajnički. „Morao sam da odmorim ruke.“ Počeo je da ih okreće ukrug, a onda opruža i savija.
„Odmaraj se koliko god hoćeš“, reče Stju. „U trci pobeđuje onaj ko se kreće sporo i lako.“ Bubnjalo mu je u glavi. Pronašao je „anacin“ i
nasuvo progutao dve tablete. Grlo kao da mu je bilo obloženo šmirglom po kojoj neki sadista pali šibice. Pogledao je šavove vreće za spavanje.
Kao što je i očekivao, rašivali su se, ali još nije bilo mnogo strašno. Bili su na dugom, postepenom usponu, koji je upravo bio ono što je on tražio.
Na takvoj padini, dužoj od tri kilometra, kola sa pritisnutim kvačilom mogla su da se prilično dobro zalaufaju. Onda bi mogao da pokuša da ih upali
u drugoj, možda čak i u trećoj brzini.
Čežnjivo je pogledao ulevo, gde je ljubičasti „trijumf“ bio postrance parkiran u zaustavnoj traci. Neki kostur u svetlom vunenom džemperu bio je
nagnut za volanom. „Trijumf“ je svakako imao ručni menjač, ali nije bilo nikakve šanse da on svoju nogu s udlagama uglavi u njegovu malu kabinu.
„Koliko smo daleko stigli?“ upita Tom, ali Tom je mogao samo da slegne ramenima. Ipak, to je svakako bio dobar deo puta, pomislio je Stju.
Tom ga je vukao najmanje tri sata pre nego što je stao da se odmori. Stari orijentiri nestali su u daljini. Tom, koji je bio građen kao mladi bik, vukao
ga je možda deset ili dvanaest kilometara dok je on dremao. „Odmaraj se koliko god hoćeš“, ponovi on. „Nemoj se premoriti.“
„Tomu je o-kej. O i K, tako se piše okej, vala baš, svi to znaju.“ Tom je halapljivo ručao, a Stju je uspeo ponešto da pojede. Onda su nastavili.
Drum je i dalje vijugao naviše, i Stju je počeo da shvata da to mora biti ovo brdo. Ako se popnu na vrh i tamo ne pronađu odgovarajuća kola,
trebaće im još dva sata da stignu do sledećeg. A onda mrak. Kiša ili sneg, sudeći po izgledu neba. Lepa, hladna noć napolju, na vlažnom. I
zbogom, Stju Redmane. Naišli su na „ševrolet“ sedan.
„Stani“, zakrklja on, i Tom spusti polunosila. „Idi tamo i pogledaj u ona kola. Izbroj pedale na podu. Reci mi da li su dve ili tri.“
Tom pritrča i otvori vrata kola. Mumija u haljini sa cvetnim aplikacijama ispade odande kao nečija loša šala. Tašna ispade kraj nje i iz nje se
rasu kozmetika, papirne maramice i novac.
„Dve“, doviknu Tom Stjuu.
„O-kej. Moramo dalje.“
Tom se vratio, udahnuo duboko i dograbio ručke polunosila. Oko četiri stotine metara dalje, naišli su na „folksvagen“ kombi.
„Da prebrojim pedale?“ upitao je Tom.
„Ne, sada ne moraš.“ Kombi je stajao na tri ispumpane gume.
Pomislio je kako ih neće pronaći; sreća ih je jednostavno izdala. Došli su do jednog karavana koji je imao samo jednu ispumpanu gumu, ali
kao i kod onog „ševi“ sedana, Tom je izvestio da ima samo dve pedale. To je značilo da mu je menjač automatski, te tako i beskoristan za njih. Išli
su dalje. Sada je dugačko brdo postalo ravnije, blizu vrha. Stju je video ispred njih još jedna kola, poslednju priliku. Stju poče da gubi nadu. Bio je to
veoma star „plimut“, u najboljem slučaju iz 1970. Za divno čudo, stajao je na četiri napumpane gume, ali je bio izjeden rđom i izlupan. Niko se
nikada nije mnogo trudio da održava taj krš; Stju je dobro poznavao takvu sortu iz Arneta. Akumulator će mu biti star i verovatno napukao, ulje crnje
od ponoći u rudarskom oknu, ali volan će biti obložen ružičastom jambolijom dok će na zadnjoj klupici verovatno stajati punjena pudlica šljokičastih
očiju i klimave glave.
„Hoćeš da pogledam?“ upita Tom.
„Da, trebalo bi. Nismo u situaciji da biramo, je l’ tako?“ S neba je počela da se navlači fina hladna izmaglica.
Tom pređe preko druma i pogleda u kola, koja su bila prazna. Stju ostade da leži i drhti u vreći za spavanje. Tom se konačno vrati.
„Tri pedale“, reče on.
Stju pokuša da razmisli. Visoko, slatko-kiselo zujanje u glavi neprestano mu je smetalo.
Stari „plimut“ će sigurno biti ćorak. Mogli bi da nastave preko druge strane brda, ali tamo će sva kola biti okrenuta na pogrešnu stranu, uzbrdo,
osim ako ne pređu preko razdelnice... koja se ovde sastojala od kamenitog tla širokog nekih osamsto metara. Možda će i uspeti da pronađu s
druge strane kola sa standardnim menjaćem... ali tada će već pasti mrak.
„Tome, pomozi mi da ustanem.“
Tom mu nekako pomože da se osovi ne povredivši mu previše nogu. U glavi mu je bubnjalo i zujalo. Crne komete mu suknuše pred očima i on
se umalo ne obeznani. Onda je jednom rukom obgrlio Tomov vrat.
„Odmor“, promrmlja on. „Odmor...“
Nije imao pojma koliko je dugo tako stajao i koliko ga je Tom strpljivo pridržavao dok je on plivao kroz sive nijanse polusvesti. Kad se svet
konačno vratio, Tom ga je i dalje strpljivo pridržavao. Izmaglica se zgusnula u sporu, hladnu kišicu.
„Tome, pomozi mi da priđem kolima.“
Tom obgrli Stjua oko struka i njih dvojica se zateturaše do mesta gde je stari „plimut“ stajao u zaustavnoj traci.
„Otvorimo haubu“, promrmlja Stju, zapetljavši po rešetki plimuta. Znoj mu se slivao niz lice. Silovito je drhtao. Pronašao je kvačicu za otvaranje
haube, ali nije mogao da je podigne. Naveo je Tomove ruke do nje i hauba se na kraju podigla.
Stju je upravo i očekivao takav motor - prljav i neodržavan, sa osam cilindara. Ali akumulator nije bio toliko loš kao što se Stju plašio. Bio je
Sirsov, ne baš vrhunski, ali utisnuti garantni rok je bio februar 1991. Odupirući se grozničavoj navali misli, Stju poče da broji unazad i pretpostavi da
je akumulator bio nov prošlog maja.
„Pritisni sirenu“, reče on Tomu i osloni se o kola dok se ovaj naginjao da to uradi. Čuo je da se davljenici i za slamku hvataju i činilo mu se da
sada to razume. Poslednja šansa da preživi bio mu je ovaj krš sa otpada.
Sirena glasno zatrubi. Dakle, u redu je. Ukoliko ima ključa, vredi probati. Verovatno je trebalo da Tomu kaže najpre to da proveri, ali kad je
bolje razmislio, to i nije bilo mnogo važno. Ukoliko nema ključa, sasvim sigurno su gotovi, bez obzira na sve.
Spustio je haubu i zakačio je tako što se svom težinom naslonio na nju. Onda je odskakutao do vozačevih vrata i zagledao se unutra, sasvim
siguran da će ugledati praznu bravu motora. Ali ključevi su bili tamo i visili su o privesku od imitacije kože sa inicijalima A. K. Sagnuvši se pažljivo,
on okrenu ključ kako bi uključio napajanje pomoćnih sistema. Igla pokazivača goriva polako se zanjiha preko četvrtine rezervoara. Eto prave
misterije. Zbog čega je vlasnik kola, zbog čega je A. K. stao kako bi dalje nastavio peške, kad je mogao da vozi?
Onako ošamućen, Stju pomisli na Čarlsa Kempiona koji je, gotovo mrtav, naleteo na Hepove pumpe. Stari A. K. je imao supergrip i bio je u

gadnom stanju. U završnoj fazi. Zaustavio se, isključio motor kola - ne zato što je mislio na to, već zbog davno stečene navike - i izašao. Bio je u
delirijumu, možda je i halucinirao. Odlutao je u pustare Jute, nasmejan, sa pesmom, uz mrmljanje i cerekanje, da tamo umre. Četiri meseca kasnije,
Stju Redman i Tom Kulen slučajno su naišli, ključevi su ostali u kolima, akumulator je bio relativno svež, u rezervoaru je bilo benzina...

Božja ruka.
Zar Tom nije to pomenuo u vezi sa Vegasom? Božja ruka se spustila s neba. A možda je bog ostavio i ovaj izanđali „plimut“ iz 1970. za njih,
kao manu u pustinju. Bila je to ludačka zamisao, ali ništa luđa od zamisli o tome da crnkinja stara sto godina vodi grupu izbeglica u obećanu
zemlju.
„I još je sama mesila kolače“, zakrklja on. „Sve do samog kraja, još je sama mesila kolače.“
„Šta, Stju?“
„Nema veze. Pomeri se, Tome.“
Tom ga posluša. „Možemo li da se vozimo?“ upita on pun nade.
Stju gurnu vozačevo sedište tako da Kodžak može da uskoči, što ovaj i učini posle malo opreznog njuškanja. „Ne znam. Pomoli se da ovo
čudo ovde upali.“
„O-kej“, reče Tom srdačno.

Stju je utrošio čitavih pet minuta na to da se zavuče iza volana. Seo je nakrivo, gotovo na sredinu prednjeg sedišta. Kodžak je budno sedeo
pozadi i dahtao. Kola su bila puna kutija iz Mekdonaldsa i omotnica Tako Bela; unutrašnjost se osećala na užegli kukuruzni čips.

Stju okrenu ključ. Stari „plimut“ zavergla oštro dvadesetak sekundi, a onda anlaser poče da trokira. Stju ponovo lupnu po sireni i sad se začu
samo slabi pisak. Tom obesi nos.

„Nismo još gotovi“, reče Stju. Bio je ohrabren; još se struje krilo u Sirsovom akumulatoru. On pritisnu kvačilo i ubaci u drugu. „Otvori vrata i
poguraj nas. Onda uskoči nazad.“

Tom reče sumnjičavo: „Zar kola nisu upravljena na pogrešnu stranu?“
„Sada jesu. Ali ako uspemo da pokrenemo ovu starudiju, sredićemo to začas.“
Tom izađe i upre u dovratak. „Plimut“ krenu. Kad jebrzinomer pokazao deset kilometara na sat, Stju reče: „Uskači, Tome.“
Tom uđe i zalupi vrata. Stju okrenu ključ u aktivni položaj i sačeka. Upravljač je radio na struju i nije vredeo bez uključenog motora, tako da mu
je bila potrebno gotovo sva snaga koja je ionako bila na izmaku, samo da bi prednju stranu „plimuta“ zadržao uperenu pravo niz drum. Igla
brzinomera polako se pope na 15, 25, 35. Nemo su se kotrljali niz brdo uz koje ih je Tom vukao gotovo čitavo jutro. Rosa se sakupila na
vetrobranu. Stju prekasno shvati da su ostavili polunosila za sobom. Četrdeset pet kilometara na sat. „Još ne radi, Stju“, reče Tom zabrinuto.
Pedeset na sat. Dovoljno brzo. „Bog neka nam sada pomogne“, reče Stju i pusti kvačilo. „Plimut“ poskoči i trže se. Motor zakašlja, zacvrča,
omanu, ugasi se. Stju zastenja, koliko zbog osujećenosti, toliko i zbog bola koji mu je strelovito suknuo kroz smrskanu nogu.
„Bog te mazo!“ kriknu on i ponovo otpusti kvačilo. „Pumpaj tu pedalu za gas, Tome! Rukom to radi!“
„Koja je?“ povika Tom zabrinuto.
„Ona dugačka!“
Tom se spusti na pod i dvaput zapumpa pedalom za gas. Kola su ponovo ubrzavala i Stju je morao silom da natera sebe da sačeka. Spustili
su se gotovo niz polovinu padine.
„Sad!“ viknu on i ponovo pusti kvačilo.
„Plimut“ riknu i proradi. Kodžak zalaja. Crni dim izlete iz zarđalog auspuha i postade plav. Tada kola krenuše sama, sa seckanjem, preskačući
dva cilindra, ali motor je radio. Stju ponovo pritisnu kvačilo i ubaci u treću, pritiskajući sve pedale levom nogom.
„Idemo, Tome“, grmnu on. „Sad imamo prevoz!“
Tom viknu zadovoljno. Kodžak zalaja i zamaha repom. U ranijem životu, u životu pre Kapetana Tripsa kad je on bio Veliki Stiv, vozio se često u
kolima svog gospodara. Bilo je lepo voziti se ponovo, s novim gospodarima.

Posle nekih sedam kilometara došli su do polukružnog skretanja između traka koje su vodile prema zapadu i prema istoku. SAMO ZA
SLUŽBENA VOZILA, upozoravao je strogi znak. Stju je uspeo da pritiska kvačilo dovoljno dobro da poveze okolo u trake koje su vodile prema
istoku, samo sa jednim gadnim trenutkom kada su se stara kola zagrcnula i poskočila, zapretivši da se ugase. Ali motor je sada bio topao, tako da
je Stju uspeo to da prebrodi. Vratio je menjač u treću brzinu, a onda se malo opustio, zadihan, trudeći se da sustigne otkucaje rođenog srca, koji su
bili brzi i slabi. Sivilo je pretilo da se vrati i preplavi ga, ali on nije hteo to da dozvoli.

Nekoliko minuta kasnije, Tom ugleda svetlonarandžastu veću za spavanje od koje su bila napravljena Stjuova priručna polunosila.
„Ćaos!“ doviknu Tom, dobro raspoložen. „Ćaos, odosmo mi za Bolder, vala baš!“
Večeras ću se zadovoljiti i Grin Riverom, pomisli Stju.
Stigli su tamo taman pošto je pao mrak i Stju je pažljivo vozio u niskom stepenu prenosa kroz tamne ulice prošarane napuštenim kolima.
Parkirao se na glavnoj ulici, ispred zgrade koja je na sebi imala natpis „Hotel Juta“. Bila je to grozna trospratnica sa spoljnim okvirom od drva, i Stju
je pomislio kako Voldorf-Astorija još ne mora da brine zbog eventualne konkurencije. U glavi mu je ponovo zvonilo, i naizmenično je napuštao
stvarnost i vraćao se u nju. Povremeno mu se, u poslednjih trideset kilometara, činilo da su kola puna ljudi. Fren. Nik Andros. Norm Bruet.
Pogledao je jednom i učinilo mu se da kraj njega sedi Kris Ortega, šanker u Indijanskoj glavi.
Umoran. Je li ikada bio tako umoran?
„Unutra“, promrmlja on. „Moramo tu provesti noć, Niki. Gotov sam.“
„Ja sam Tom, Stju. Tom Kulen. Svega mi.“
„Tom, da. Moramo da stanemo. Možeš li mi pomoći da uđem?“
„Naravski. Paljenje ovih starih kola je bila sjajna stvar.“
„Daj mi još jedno pivo“, reče mu Stju. „I zar nemaš cigaretu? Umreću ako ne popušim jednu.“ On klonu na volan.
Tom izađe i odnese ga u hotel. Predvorje je bilo vlažno i mračno, ali u njemu je bio kamin i poluprazan sanduk sa drvima. Tom spusti Stjua na
izlizanu sofu ispod velike preparirane glave losa i poče da loži vatru dok je Kodžak tapkao unaokolo i njuškao. Povremeno bi nešto promrmljao i
malo-malo pa bi vrisnuo nerazaznatljivo, od čega se Tomu ledila krv u žilama.
Naložio je čudovišno veliku vatru, a onda pošao u razgledanje. Pronašao je jastuke i prekrivače za sebe i Stjua. Dogurao je sofu malo bliže
vatri, a onda se Tom smestio kraj njega. Kodžak je legao s druge strane, tako da su bolesnika okružili svojom toplotom.
Tom je ležao i gledao u tavanicu od nabranog lima, opervaženu paučinom u ćoškovima. Stju je bio veoma bolestan. Bilo je to veoma
zabrinjavajuće. Ako se Stju ponovo probudi, Tom će ga pitati šta da uradi u vezi sa bolešću.
Ali šta... šta ako se ne probudi?

Napolju je vetar ojačao i počeo da zavija oko hotela. Kiša je ošinula po prozorima. Do ponoći, kada je Tom zaspao, temperatura je pala za još
četiri stepena i začuli su se krckavi naleti susnežice. Daleko na zapadu, oluja je pred sobom gonila ogroman oblak radioaktivnog zagađenja prema
Kaliforniji, gde će još ljudi umreti.

Malo posle dva ujutro, Kodžak je podigao glavu i nelagodno zacvileo. Tom Kulen je ustao. Oči su mu bile razrogačene i prazne. Kodžak
ponovo zacvile, ali Tom ne obrati pažnju na njega. Priđe vratima i izađe u razularenu noć. Kodžak priđe prozoru predvorja i podiže šape,
zagledavši se napolje. Ostade neko vreme tako da gleda, oglašavajući se dubokim i nezadovoljnim zvucima iz grla. Onda se vrati i ponovo leže
kraj Stjua.

Napolju, vetar je zavijao i kreštao.

73.

„Malo mi je falilo da umrem, znaš“, reče Nik. On i Tom su išli zajedno praznim pločnikom. Vetar je postojano zavijao, kao beskrajni avetni voz
koji tutnji nebesima. U sokacima je neobično hučao. Bog te mazo, rekao bi Tom da je bio budan, i pobegao odatle. Ali on nije bio budan - ne baš -
i Nik je bio s njim. Hladna susnežica mu je udarala u lice.

„Stvarno?“ upita Tom. „Svega mi!“
Nik se nasmeja. Glas mu je bio dubok i melodičan, dobar glas. Tom je veoma voleo da ga sluša.
„Nego šta. Svega mi, tako je. Grip me nije sredio, ali jedna mala ogrebotina na nozi zamalo da me sredi. Evo, pogledaj ovo.“
Naizgled ne mareći za hladnoću, Nik raskopča farmerke i spusti ih niz noge. Tom se radoznalo nagnu napred, kao dečak kome neko pokazuje
bradavicu iz koje raste dlaka ili zanimljivu ranu ili ubod. Niz Nikovu nogu se spuštao ružan ožiljak, jedva zaceljen. Polazio je tik ispod prepona, na
butnom mišiću, i vijugao pored kolena do sredine cevanice, gde se konačno gubio.
„I zbog toga ti je malo falilo da umreš.“
Nik podiže farmerke i zakopča kaiš. „Nije bilo duboko, ali se inficiralo. Infekcija znači da unutra prodru gadni bacili. Infekcija je nešto
najopasnije, Tome. Infekcija je omogućila da supergrip ubije sve te ljude. I upravo je infekcija naterala ljude da požele da stvore taj bacil. Infekcija
uma.“
„Infekcija“, šapnu Tom, opčinjen. Ponovo su hodali, gotovo lebdeli nad pločnikom.
„Tome, Stju sada ima infekciju.“
„Ne... ne, govori tako, Nik... plašiš Toma Kulena, svega mi, plašiš!“
„Znam da je tako, Tome, i žao mi je zbog toga. Ali moraš to da znaš. On ima upalu oba plućna krila. Spavao je napolju skoro dve nedelje.
Moraš neke stvari da uradiš za njega. I opet, gotovo je sigurno da će umreti. Moraš biti spreman za to.“
„Ne, nemoj...“
„Tome.“ Nik spusti ruku Tomu na rame, ali Tom ne oseti ništa... Nikova ruka kao da se sastojala od dima. „Ako on umre, ti i Kodžak morate
nastaviti. Moraš se vratiti u Bolder i reći im da si video božju ruku u pustinji. Ako bog bude tako hteo, Stju će ići sa vama... kada dođe vreme. A ako
je volja božja da Stju umre, onda će umreti. Kao ja.“
„Nik“, preklinjao ga je Tom. „Molim te...“
„Imao sam razloga da ti pokažem nogu. Postoje pilule za infekcije. Na ovakvim mestima.“
Tom pogleda unaokolo i iznenadi se kad vide da više nisu na ulici. Bili su u nekoj mračnoj radnji. U drogeriji. Invalidska kolica visila su o žici sa
tavanice kao neki avetni mehanički leš. Tabla desno od Toma oglašavala je: SREDSTVA ZA HIGIJENU.
„Da, gospodine? Izvolite?“
Tom se brzo okrenu. Za pultom je stajao Nik u belom mantilu. „Nik?“
„Da, gospodine.“ Nik poče da reda bočice sa pilulama ispred Toma. „Ovo je ’penicilin. Veoma je dobar za upalu pluća. Ovo je ampicilin, a ovo
amoksicilin. Takođe dobra stvar. A ovo je ’ve-ci-lin, koji se obično daje deci, i može da deluje ako ostali ne vrede. On mora piti mnogo vode i mora
uzimati sokove, ali to možda neće biti moguće. Zato mu daj ovo. Tablete vitamina C. Isto tako, mora se voditi u šetnje...“
„Ne mogu sve to da upamtim!“ zavapi Tom.
„Plašim se da ćeš morati. Zato što nema nikog drugog. Sam si.“ Tom zaplaka.
Nik se nagnu napred. Zamahnu rukom. Nije bilo šamara - opet je tu bio taj osećaj da je Nik samo dim koji se vije oko njega i možda prolazi
kroz njega - ali Tomu se glava svejedno trgnu unazad. Nešto u njegovoj glavi kao da puče.
„Prestani s tim! Sada ne smeš da se ponašaš kao dete, Tome! Budi muško! Zaboga, budi muško!“
Tom se zapilji u Nika, sa rukom na obrazu, razrogačenih očiju. „Šetaj ga“, reče Nik. „Neka se oslanja na zdravu nogu. Vuci ga, ako budeš
morao. Ali mora ustati kako se ne bi udavio.“
„On nije pri sebi“, reče Tom. „Viče... viče na ljude koji nisu tu.“ „U delirijumu je. Svejedno, šetaj ga. Koliko god budeš mogao.
I teraj ga da uzima taj penicilin, pilulu po pilulu. Daj mu aspirin. Utopljavaj ga. Moli se. To je ono što možeš da uradiš.“
„U redu, Nik. U redu, probaću da budem muško. Probaću da upamtim. Ali voleo bih da si tu, svega mi, baš bih voleo!“
„Potrudi se koliko god možeš, Tome. To je sve.“
Nik nestade. Tom se probudi i shvati da je u pustoj drogeriji kraj pulta za lekove koji se izdaju na recept. Na staklu pred njim bile su četiri
bočice s pilulama. Tom je dugo zurio u njih, a onda ih je pokupio.

Tom se vratio u četiri ujutro, sa nanosom susnežice na ramenima. Napolju je oluja slabila i videla se čista pruga praskozorja na istoku. Kodžak
zalaja u ekstazi dobrodošlice, a Stju zastenja i probudi se. Tom kleknu kraj njega. „Stju?“

„Tome? Ne mogu da dišem.“
„Doneo sam lekove, Stju. Nik mi je pokazao. Uzmi to da se rešiš infekcije. Moraš odmah uzeti jedan.“ Tom izvadi četiri bočice s pilulama iz
kese koju je doneo, a zatim i veliku bocu oranžade. Nik je pogrešio u vezi sa sokom. U samoposluzi u Grin Riveru bilo je mnogo sokova u flašama.
Stju pogleda pilule, prinevši ih blizu očiju. „Tome, odakle ti ovo?
„Iz drogerije. Nik mi je dao.“
„Ne, stvarno.“
„Stvarno! Stvarno! Moraš prvo uzeti penicilin da vidiš hoće li delovati. Na kojoj bočici piše ’penicilin’?“
„Na ovoj... ali Tome...“
„Ne. Moraš. Nik je tako rekao. I moraš da šetaš.“
„Ne mogu da šetam. Slomljena mi je noga. I bolestan sam.“ Stjuov glas postao je mrzovoljan, hirovit. Bio je to glas kakav priliči bolesničkoj
sobi.
„Moraš. Ili ću te ja vući“, reče Tom.
Stju je ostao bez ionako nesigurnog dodira sa stvarnošću. Tom mu je stavio jednu kapsulu penicilina u usta i Stju je refleksno progutao, zalivši
je oranžadom da se ne bi ugušio. Svejedno se žestoko zakašljao, a Tom ga je zalupao po leđima kao da tera bebu da podrigne. Onda je povukao
Stjua tako da se ovaj osloni na svoju zdravu nogu i počeo da ga vuče po predvorju, dok ih je Kodžak zabrinuto pratio.
„Molim te, bože“, govorio je Tom. „Molim te, bože, molim te, bože.“
Stju uskliknu: „Znam gde može da se nađe daska za ribanje, Glene! Ima ih u onoj muzičkoj radnji! Video sam jednu u izlogu!“
„Molim te, bože“, dahtao je Tom. Stjuova glava se ljuljala. Bio je vreo kao peć. Noga u udlagama beskorisno se vukla za njim.

Bolder nikada nije izgledao tako daleko kao tog užasnog jutra.

Stjuova borba s upalom pluća trajala je dve nedelje. Ispijao je kartone „gatorejda“, V-8, Velčovog soka od grožđa i razne marke pića od
pomorandže. Retko je znao šta pije. Mokraća mu je bila obilna i zaudarala je na kiselo. Praznio je creva kao beba, i baš kao u bebe, stolica mu je
bila žuta, retka i potpuno čista. Tom ga je brisao. Tom ga je vukao po predvorju hotela Juta. I Tom je čekao noć kad će se Stju probuditi, ne zato
što je ovaj bulaznio u snu, već zato je konačno prestao da onako izmučeno diše.

Posle dva dana, „penicilin“ je doveo do ružnog crvenog osipa, pa je Tom prešao na „ampicilin“. To je već bilo bolje. Sedmog oktobra, Tom se
probudio ujutro i video da Stju spava čvršćim snom nego danima pre toga. Čitavo telo bilo mu je natopljeno znojem, ali čelo mu je bilo hladno.
Temperatura mu je spala preko noći. Sledeća dva dana, Stju je gotovo samo spavao. Tom je morao da se pomuči i probudi ga makar za toliko da
uzme pilule i kocke šećera iz restorana kraj hotela Juta.

Bolest mu se vratila 11. oktobra i Tom se strašno uplašio da je to kraj. Ali temperatura mu nije skočila preterano, a disanje mu nije postalo
onako teško i mučno kao u zastrašujuća jutra petog i šestog.

Trinaestog oktobra, Tom se probudio iz omamljenog dremeža u jednoj od fotelja u predvorju i video da Stju sedi i zagleda prostoriju. „Tome“,
šapnu on. „Živ sam.“

„Da“, reče Tom radosno. „Svega mi, da!“
„Gladan sam. Možeš li pronaći neku konzervu supe, Tome? Sa rezancima, možda?“
Do osamnaestog, snaga je počela malo da mu se vraća. Mogao je da se kreće po predvorju i do pet minuta, na štakama koje mu je Tom
doneo iz drogerije. Osećao je neprekidan, izluđujući svrab u slomljenoj nozi pošto su kosti tamo konačno počele da mu srastaju. Dvadesetog
oktobra je prvi put izašao napolje, umotan u termo donji veš i ogromnu bundu od ovčije kože.
Dan je bio topao i sunčan, ali osećao se u njemu nagoveštaj hladnoće. U Bolderu je možda još bila sredina jeseni, jasike su počele da se
zlate, ali ovde je zima bila gotovo dovoljno blizu da se dodirne. Video je mrljice zamrznutog, zrnastog snega u senkama koje sunce nije nikada
doticalo.
„Ne znam, Tome“, reče on. „Mislim da možemo stići do Grand Džankšena, ali posle toga jednostavno ne znam. U planinama će biti dosta
snega. A ja ionako ne smem neko vreme da se pomeram. Moram povratiti snagu.“
„Koliko će proći vremena pre nego povratiš snagu, Stju?“
„Ne znam, Tome. Moraćemo da sačekamo da bismo to saznali.“

Stju je bio rešen da se ne kreće prebrzo, da ne prenagljuje - bio je dovoljno blizu smrti da bi uživao u svom oporavku. Hteo je da mu taj
oporavak bude što potpuniji. Prešli su iz predvorja hotela u dve spojene sobe u prizemlju. Soba preko puta postala je Kodžakova privremena
kućica. Stjuova noga je zaista zarastala, ali pošto nije bila dobro nameštena, to više nikada neće biti onaj isti, pravi ud, osim ako je Džordž
Ričardson ne polomi ponovo i namesti je kako treba. Kad bude prestao da koristi štake, hramaće.

Bez obzira na to, počeo je njome da vežba, u pokušaju da joj povrati gipkost. Biće mu potrebno mnogo vremena da nogu ponovo osposobi
makar do 75 procenata efikasnosti, ali činilo mu se da ima za to čitavu zimu.

Dvadeset osmog oktobra, Grin River je bio prekriven nanosom od gotovo petnaest centimetara snega.
„Ako ubrzo ne krenemo“, rekao je Stju Tomu dok su gledali napolje u sneg, „provešćemo celu prokletu zimu u hotelu Juta.“ Sutradan su odvezli
„plimut“ do benzinske pumpe na kraju grada. Često je pravio pauze da bi se odmorio dok je Tom obavljao fizički teške stvari, ali na kraju su uspeli
da zamene ćelave zadnje gume parom kramponki. Stju je pomislio da uzme vozilo sa pogonom na sva četiri točka i konačno odlučio, potpuno
iracionalno, da se drže onoga što im se već posrećilo. Tom je posao dovršio ubacivši četiri džaka od po dvadeset pet kilograma peska u prtljažnik
„plimuta“. Napustili su Grin River na Noć veštica i zaputili se na istok.

Stigli su u Grand Džankšen u podne drugog novembra, kako se ispostavilo, sa jedva nešto više od tri sata prednosti. Nebo je bilo olovnosivo
čitavog prepodneva, i kada su skrenuli u glavnu ulicu, prvi vlažan sneg počeo je da klizi po haubi „plimuta“. Videli su usput kratke nalete rastresitog
snega u desetak navrata, ali ovo neće biti lake padavine. Nebo je obećavalo jak sneg.

„Biraj gde ćemo“, reče Stju. „Možda ćemo neko vreme morati tu da ostanemo.“
Tom pokaza. „Tamo! U motelu sa zvezdom!“
Motel sa zvezdom je bio Holidej In Grand Džankšen. Ispod znaka i zvezde koja je mamila goste nalazio se pano na kojem je krupnim crvenim
slovima pisalo: BRO DOŠLI NA LETNJI STIVAL GR ND DŽAN ŠNA ’90! OD 12. JUNA DO 4. JU A! „Dobro“, reče Stju. „Onda neka to bude
Holidej In.“
Zaustavio je „plimut“ i ugasio motor koji, koliko su njih dvojica mogli da znaju, nikada ponovo nije proradio. Do dva po podne, mestimični naleti
snega pretvorili su se u gustu belu zavesu koja je padala bešumno i naizgled beskonačno. Do četiri sata, laki vetar se pretvorio u vihor koji je terao
sneg pred sobom i pravio nanose koji su rasli toliko brzo da im je to ličilo na halucinaciju. Padalo je cele noći. Kada su Stju i Tom sledećeg jutra
ustali, zatekli su Kodžaka kako sedi pred velikim dvokrilnim vratima predvorja, zagledan u gotovo nepomični svet beline. Ništa se nije pomeralo
osim jedne jedine sojke koja se važno šetkala po zatrpanim ostacima letnje nadstrešnice preko puta.
„Bog te mazo“, šapnu Tom. „Zatrpo nas sneg, Stju, zar ne?“
Stju klimnu glavom.
„Kako da se vratimo u Bolder kad je ovako?“
„Sačekaćemo do proleča“, reče Stju.
„Tako dugo?“ Tom je izgledao razočarano, pa je Stju zagrlio krupnog čoveka dečaka.
„Vreme će proći“, rekao je, ali čak ni on nije bio siguran da će ijedan od njih biti u stanju toliko dugo da čeka.

Stju je već neko vreme stenjao i brektao u tami. Najzad je jeknuo dovoljno glasno da sam sebe probudi i istupi iz sna u tu motelsku sobu
Holidej Ina pridignut na laktove, zagledan razrogačeno u prazno. Oglasio se dugim, drhtavim uzdahom i posegnuo za prekidačem lampe kraj
noćnog stočića. Škljocnuo je dvaput pre nego što mu se sve vratilo. Čudno, koliko je vera u elektricitet teško umirala. Umesto toga, pronašao je na
podu gasnu „kolmenku“ i upalio nju. Kad je zasijala, upotrebio je nokšir. Onda je seo na stolicu kraj radnog stola. Pogledao je na sat i video da je tri
i petnaest ujutro.

Ponovo taj san. San sa Freni. Košmar.
Uvek je bio isti. Freni u bolovima, lica okupanog znojem. Ričardson između njenih nogu, a Lori Konstebl u blizini, kako bi mu pomagala.
Frenine noge bile su podignute u uzengije od nerđajućeg čelika...
Napni se, Freni. Hajde sad. Dobro ti ide.

Ali dok je gledao u Džordžove smrknute oči preko njegove maske, Stju je znao da Freni uopšte ne ide dobro. Lori joj je sunđerom vlažila
znojavo lice i uklanjala kosu s čela.

Dete je okrenuto naopako.
Ko je to rekao? Bio je to zlokobni, bestelesni glas, tih i razvučen, kao glas sa ploče od 45 obrtaja puštene na 33 .1/3
Deteje okrenuto naopako.
Džordžov glas: Bolje zovi Dika. Kaži mu da ćemo možda morati da...
Lorin glas: Doktore, ona sada gubi mnogo krvi...
Stju pripali cigaretu. Bila je strašno ustajala, ali posle tog sna, sve mu je moglo pružiti utehu. To je samo san izazvan brigom. Tipična muška
pomisao da se stvari neće odigrati kako treba ako ti nisi tamo. Utuvi više sebi u glavu, Stjuarte; ona je dobro. Ne obistinjuje se svaki san.
Ali previše ih se obistinilo u proteklih pola godine. Osećaj da vidi budućnost u tom povratničkom snu o Freninom porođaju nikako ga nije
ostavljao na miru.
Ugasio je poludopušenu cigaretu i prazno se zagledao u postojani sjaj gasne lampe. Bio je 29. novembar; odseli su u Holidej Inu Grand
Džankšen pre skoro četiri nedelje. Vreme je sporo prolazilo, ali imali su dovoljno zabave pošto im je čitav grad stajao na raspolaganju za
pronalaženje raznoraznih stvari za razbibrigu.
Stju je pronašao Hondin generator električne struje srednje veličine u stovarištu na Grand aveniji, pa su ga on i Tom odvukli u Kongresnu
dvoranu preko puta Holidej Ina tako što su ga postavili na saonice sa čekrkom, a onda za saonice prikačili dve motorne sanke - drugim rečima,
premestili su ga na način veoma sličan načinu na koji je Đubretarac doneo svoj poslednji dar Rendalu Flegu.
„Šta ćemo s njim?“ upita Tom. „Da napajamo motel strujom?“
„Premali je za to“, reče Stju.
„Šta će nam onda? Čemu to služi?“ Tom je poigravao od nestrpljenja.
„Videćeš“, reče Stju.
Smestili su generator u razvodni ormar Kongresne sale, i Tom je odmah zaboravio na njega - čemu se Stju upravo i nadao. Sutradan se
odvezao motornim saonicama do multipleks bioskopa u Grand Džankšenu, pa je uz pomoć saonica i čekrka, ovog puta sam, spustio stari filmski
projektor od trideset pet milimetara s prozora na spratu u priručnom skladištu gde ga je pronašao prilikom jedne od istraživačkih poseta. Bio je
umotan u plastičnu foliju... a onda jednostavno zaboravljen, sudeći po prašini koja se nakupila na zaštitnom omotaču.
Noga mu se lepo oporavljala, ali i dalje mu je trebalo skoro tri sata da prenese projektor od ulaza u Kongresnu salu do središta partera.
Koristio je troja kolica sa platformom i neprestano očekivao da se Tom svakog trena pojavi, u potrazi za njim. Da je Tom bio tu da mu pomogne,
posao bi završili mnogo brže, ali to bi pokvarilo iznenađenje. Ali Tom je očigledno imao svoja posla i Stju ga čitavog dana nije video. Kad se vratio
u Holidej In oko pet, rumenih obraza i umotan u šal, iznenađenje je bilo potpuno spremno.
Stju je doneo sa sobom svih šest filmova koji su se davali u bioskopskom kompleksu Grand Džankšena. Te noći, posle večere, Stju je nehajno
rekao: „Tome, hajde sa mnom u Kongresnu salu.“
„Zašto?“
„Videćeš.“
Kongresna sala je stajala nasuprot Holidej Ina, s druge strane zavejane ulice. Stju dade Tomu kutiju sa kokicama na vratima.
„Šta će mi ovo?“ upita Tom.
„Pa ne možeš u bioskop bez kokica, blento jedan veliki“, isceri se Stju.
„BIOSKOP?“
„Nego.“
Tom upade u Kongresnu salu. Ugleda veliki projektor postavljen, s ušniranom filmskom trakom. Vide da je spušteno veliko kongresno platno
za projekcije. Opazi dve sklopive stolice nasred ogromnog, praznog partera.
„Auh“, šapnuo je i njegov izraz ogoljenog čuđenja bio je upravo ono čemu se Stju i nadao.
„Radio sam ovo tri leta u drajv-in bioskopu Starlajt u Brejntriju“, reče Stju. „Nadam se da nisam zaboravio kako da sredim projektor ako se film
negde prekine.“
„Auh“, ponovi Tom.
„Moraćemo da pravimo pauze između rolni. Mrzelo me je da se vraćam po drugi projektor.“ Stju kroči kroz haos produžnih kablova koji su
vodili od projektora do Hondinog generatora u razvodnom ormaru, pa povuče uzicu za paljenje. Generator veselo zapućka. Stju zatvori vrata koliko
god je mogao kako bi prigušio zvuk motora i pogasi svetla. I pet minuta kasnije, sedeli su jedan kraj drugog i gledali kako Silvester Stalone ubija
stotine dilera droge u filmu Rambo IV: Borba s vatrom. Dolbi zvuk je treštao oko njih iz šesnaest zvučnika Kongresne sale, ponekad toliko glasno
da je bilo teško čuti dijalog (koliko god ga malo bilo)... ali obojica su bili oduševljeni.
Dok je sada razmišljao o tome, Stju se osmehnuo. Neko ko bi se pravio pametan nazvao bi ga tupanom - mogao je da prikači video na neki
mnogo manji generator, pa bi tako mogli da biraju između stotina filmova, verovatno u samom Holidej Inu. Ali filmovi na TV-u nisu bili isti, nikada,
bar ne onako kako je on gledao na stvari. I zapravo nije u tome uopšte bila suština. Suština je bila jednostavno u tome da su morali nečim da ubiju
vreme... a nekim danima je ono umiralo krajnje nevoljno.
U svakom slučaju, jedan od filmova bilo je ponovno izdanje poslednjih Diznijevih crtaća, Olivera i kompanije, koji nikada nisu bili objavljeni na
video-traci. Tom je to gledao iznova i iznova i smejao se kao dete ludorijama Olivera, Vešte Vrdalame i Fejgina, koji su u crtaću živeli na jednoj
barži u Njujorku i spavali na ukradenoj stolici iz aviona.
Pored filmskog projekta, Stju je napravio više od dvadeset maketa, uključujući i „rols-rojs“ koji je imao 240 delova i prodavao se za šezdeset
pet dolara pre supergripa. Tom je napravio čudan, ali nekako ubedljiv pejzaž sa konturama terena koji je zauzeo gotovo polovinu podnog prostora
glavne prostorije Holidej Ina; koristio je vlažan papir, gips i razne boje za hranu. Nazvao je to Mesečevom bazom Alfa. Da, zanimali su se, ali...
To na šta pomišljaš je ludost.
On opruži nogu. Bila je u boljem stanju nego što je mogao da se nada, delimično i zahvaljujući teretani i mašinama za vežbanje u Holidej Inu.
Još je bila znatno kruta i malo ga je bolela, ali mogao je da hramlje okolo bez štaka. Mogli su da se opuste. On je bio sasvim siguran da bi mogao
da pokaže Tomu kako da upravlja jednom od „arktičkih mačaka“ koje su gotovo svi ovde čuvali spakovane u zadnjem delu garaže. Da prevaljuju
trideset kilometara na dan, nose sa sobom šatore, velike vreće za spavanje, mnogo tih sušenih koncentrata...
Svakako, a kad se na vas stušti lavina na prevoju Vejl, ti i Tom možete da mašete pakovanjem sasušenih šargarepa pred njom i kažete joj
da vam se skloni s puta. Čista ludost!
Opet...
Smrvio je cigaretu i isključio gasnu lampu. Ali prošlo je mnogo vremena pre nego što je zaspao.

Za doručkom je rekao: „Tome, koliko zaista želiš da se vratiš u Bolder?“
„I vidim Fren? Dika? Sendi? Svega mi, želim da se vratim u Bolder više od svega, Stju. Ne misliš valjda da su nekome dali moju kućicu?“
„Ne, siguran sam da nisu. Hoću da kažem, da li misliš da bi to bilo vredno rizika?“
Tom ga pogleda, zbunjen. Stju se spremao da mu dodatno objasni na šta misli, kada Tom reče: „Svega mi, pa sve zavisi od čiste sreće, zar
ne?“
I odlučili su jednostavno tako. Napustili su Grand Džankšen poslednjeg dana novembra.

Nije morao da podučava Toma osnovama vožnje motornih sanki. Stju je pronašao čudovišnu mašinu u spremištu Putne službe Kolorada,
nepun kilometar i po od Holidej Ina. Imala je preterano velik motor, providan štit skrojen tako da gotovo sasvim zakloni vozača od vetra, i najvažnije
od svega, bila je modifikovana tako da je imala i veliki prostor za tovar. Tu je nekada nesumnjivo stajala najrazličitija oprema za intervencije na
putevima. Taj odeljak bio je dovoljno velik da se u njega udobno smesti oveći pas. S obzirom na brojne prodavnice u gradu posvećene
aktivnostima u prirodi, nije im bilo nimalo teško da se opreme za put, iako je supergrip udario početkom leta. Uzeli su lake šatore i teške vreće za
spavanje, po par skija za kros-kontri (iako se Stjuu ledila krv na pomisao da mora da podučava Toma osnovama terenskog skijanja), veliku gasnu
peć marke „kolmen“, lampe, boce s gasom, dodatne akumulatore, koncentrate hrane i veliku pušku „garand“ s teleskopom.

Oko dva sata tog prvog dana, Stju je shvatio kako je njegov strah da će ih negde zavejati sneg i da će umreti od gladi bio neosnovan. Šume
su praktično vrvele od divljači; nikad u životu nije video ništa slično. Kasnije tog popodneva, ulovio je jelena, svog prvog jelena posle devetog
razreda, kad je pobegao iz škole kako bi išao u lov sa stricem Dejlom. Bila je to žgoljava srna čije je meso imalo ukus divljači i bilo prilično gorko...
zbog toga što je jela koprivu, kako je rekao stric Dejl. Ovaj je bio srndać, lep, težak i širokih grudi. Ali opet, pomislio je Stju kad ga je rasporio
velikim nožem koji je uzeo iz prodavnice sportske opreme u Grand Džankšenu, zima je tek počela. Priroda je umela i sama da se obračuna sa
prenaseljenošću.

Tom je naložio vatru dok je Stju kasapio jelena što je bolje umeo, tako da su mu se rukavi teškog kaputa ukrutili i ulepili od krvi. Kada je
završio s jelenom, već je tri sata bio mrak, a povređena noga mu je pevala „Ave Marija“. Jelena koga je ulovio sa stricem Dejlom odneli su starcu
po imenu Šoj, koji je živeo u straćari tik preko linije atara Brejntrija. Ovaj ga je odrao i sredio za tri dolara i pet kila mesa.

„Baš bih voleo da je ovde večeras stari Šoj“, reče on s uzdahom.
„Ko?“ upita Tom, prenuvši se iz poludremeža.
„Niko, Tome. Ja to pričam sam sa sobom.“
Kako se ispostavilo, divljač je bila vredna toga. Slatka i ukusna. Pošto su se najeli, Stju je sledećeg jutra ispekao još tridesetak kilograma
mesa i spakovao ga ujedno od manjih spremišta motornih sanki putne službe. Tog prvog dana prevalili su samo dvadeset pet kilometara.

Te noći, san se promenio. Ponovo je bio u porodilištu. Svuda je bilo krvi - rukavi belog mantila koji je imao na sebi bili su kruti i lepljivi od nje.
Čaršav kojim su prekrili Freni bio je potpuno natopljen. A ona je i dalje vrištala.

Evo ga, dahtao je Džordž. Konačno je kucnuo njegov čas, Freni, jedva čeka da se rodi, zato se napni! NAPNI SE!
I dete se rodilo, izašlo u posledajem mlazu krvi. Džordž je izvukao bebu i oslobodio je, zgrabivši je za kukove pošto je bila postavljena
naopako.
Lori poče da vrišti. Instrumenti od nerđajućeg čelika poleteše na sve strane...
Jer bio je to vuk sa iscerenim ljudskim licem, njegovim licem, bio je to Fleg, njegovo vreme je ponovo došlo, nije bio mrtav, još nije bio mrtav,
još je hodao svetom, Freni je rodila Rendala Flega...
Stju se probudio, i čuo sopstveno glasno i oštro disanje. Je li vrisnuo?
Tom je još spavao, zguren toliko duboko u svojoj vreći za spavanje da je Stju video samo njegov zalizani pramen. Kodžak je bio sklupčan kraj
Stjua. Sve je bilo u redu, to je bio samo san...
A onda se usamljeno zavijanje diže u noći, naraste u leleku, srebrni zvon očajničkog užasa... zavijanje vuka, ili možda urlik duha nekog ubice.
Kodžak podiže glavu.
Stju oseti da mu se ježi koža na rukama, butinama, preponama.
Zavijanje se nije ponovilo.
Stju je zaspao. Ujutro su se spakovali i krenuli dalje. Tom je bio taj koji je primetio i napomenuo da je utroba jelena nestala. Tamo gde je ona
ležala bilo je mnogo tragova i mrlja od krvi Stjuovog ulova izbledela u mutnoružičasto na snegu... ali to je bilo sve.

Pet dana lepog vremena dovelo ih je do Rajfla. Sledećeg jutra, probudili su se u jakoj mećavi. Stju je rekao da bi trebalo tu da sačekaju da
prođe, pa su se smestili u obližnji motel. Tom je držao otvorena vrata predvorja, a Stju je uvezao motorne sanke pravo unutra. Kao što je rekao
Tomu, bila je to zgodna garaža, premda su teške gusenice vozila znatno sažvakale duboki tepih predvorja.

Sneg je padao tri dana. Kad su se probudili ujutro desetog decembra i iskobeljali se iz smetova, sunce je jarko sijalo i temperatura se popela
na oko dva stepena. Sneg je sada bio mnogo dublji, i bilo je sve teže pratiti krivine i vijuganja međudržavnog puta broj 70. Ali tog svetlog, toplog i
sunčanog dana Stjua nije brinulo kako će pratiti auto-put. Kasno po podne, kad su plave senke počele da se izdužuju, Stju je oduzeo gas i ugasio
motor vozila, nakrivivši glavu, kao da osluškuje čitavim telom.

„Šta je bilo, Stju? Šta je...“ Znači, i Tom je to čuo. Duboku tutnjavu levo i ispred njih. Ona je narasla u duboku grmljavinu ekspresnog voza, a
onda utihnula. Popodne se ponovo umirilo.

„Stju?“ upita Tom zabrinuto.
„Ne brini“, reče on i pomisli: Ja ću brinuti dovoljno za obojicu.

Topli dani su potrajali. Trinaestog decembra su stigli gotovo do Šošona, i uspinjali su se dalje prema vrhovima Stenovitih planina - za njih će
najviša tačka pre ponovnog spuštanja biti prevoj Lavlend.

Malo-malo pa bi čuli duboku tutnjavu lavina, ponekad daleko, ponekad toliko blizu da su mogli samo da podignu pogled i ponadaju se da te
velike police bele smrti ne prekriju nebo. Dvanaestog se jedna sjurila preko mesta gde su se nalazili samo pola sata ranije, zatrpavši tragove
motornih saonica tonama nabijenog snega. Stju se sve više plašio da će vibracije izazvane zvukom motora saonica biti ono što će ih konačno
ubiti, okidanjem lavine koja će ih zatrpati na dubini od deset metara pre nego što uopšte shvate šta se dešava. Ali sada su mogli samo da teraju
dalje i nadaju se najboljem.

Onda su se temperature ponovo sunovratile i pretnja je donekle posustala. Zahvatila ih je još jedna oluja, pa su morali dva dana da provedu u

mestu. Pročistili su sebi put i nastavili... a noću su zavijali vukovi. Povremeno su bili daleko, povremeno toliko blizu da se činilo kako su odmah iza
njihovih šatora, tako da je Kodžak skakao na noge, režao duboko u grudima, napregnut kao čelična opruga. Ali temperature su ostale niske i
lavine su bile ređe, premda su osamnaestog još jednu jedva izbegli.

Dvadeset drugog decembra, ispred grada Ejvona, Stju je sleteo motornim sankama niz nasip auto-puta. U jednom trenutku su vozili brzinom
od petnaest kilometara na sat, bezbedni i opušteni, podižući oblake snega za sobom. Tom je upravo pokazao na neko malo selo ispod njih, nemo
kao kakva slika stereoptikona iz osamdesetih godina devetnaestog veka, s jednim belim crkvenim tornjem i netaknutim nanosima koji su dosezali
sve do krovnih greda kuća. Sledećeg trenutka, obloga motornih sanki počela je da se naginje napred.

„Jebote, šta t...“ zaustio je Stju, i to je bilo sve za šta je imao vremena.
Motorne sanke se nagnuše još više napred. Stju oduže gas, ali bilo je prekasno. Bio je tu neobičan osećaj bestežinskog stanja, osećaj koji
vas obuzme kad skočite sa skakaonice i sila gravitacije se izjednači sa silom vašeg skoka uvis. Oni poleteše s mašine i premetnuše se kroz
vazduh. Tom i Kodžak nestade iz Stjuovog vidokruga. Hladan sneg mu zasu nos. Kad je otvorio usta da vikne, sneg mu ispuni grlo. Zapade mu za
vrat ispod kaputa. Tumbao se. Padao. Konačno se zaustavio u dubokom belom jorganu od snega.
Borio se da izroni kao plivač, sopćući vrelo. Grlo mu je bilo oprženo snegom.
„Tome!“ viknu on dok je gacao kroz sneg. Začudo, iz ovog ugla je sasvim jasno video nasip auto-puta i mesto gde su s njega sleteli, izazvavši
pri tom sopstvenu malu lavinu. Zadnji deo vozila štrcao je iz snega petnaestak metara niz strminu. Ličio je na narandžastu bovu. Čudno kako su te
slike u vezi s vodom bile uporne... i uzgred, zar se to Tom davi?
„Tome! Tome!“
Kodžak iskoči na površinu, kao da je od glave do repa bio posut šećerom u prahu, pa poče grudima da se probija kroz sneg prema Stjuu.
„Kodžače!“ viknu Stju. „Pronađi Toma! Pronađi Toma!“
Kodžak zalaja i pomuči se kako bi se okrenuo. Zaputi se prema razbucanom mestu u snegu i ponovo zalaja. Upinjući se, padajući, gutajući
sneg, Stju stiže tamo i zapipa unaokolo. Jednom rukom u rukavici dograbi Tomovu jaknu i furiozno je cimnu. Tom iskoči napolje, brekćući i
povraćajući nasuvo, pa obojica padoše na leđa u sneg. Tom podvrisnu i zasopta.
„Moje grlo! Jao što je vruće! Svega mi, jadan ja...“
„To je od hladnoće, Tome. Proći će.“
„Gušio sam se...“
„Sad je u redu, Tome. Biće sve o-kej.“
Ležali su na snegu i čekali da dođu do daha. Stju zđgrli Toma oko ramena kako bi umirio rmpalijino drhtanje. U daljini, najpre glasno, a zatim
sve tiše, čula se hladna tutnjava nove lavine.

Ostatak dana utrošili su na to da pređu kilometar i nešto od mesta gde su sleteli s puta do grada Ejvona. Pokušaj vađenja motornih sanki ili
zaliha privezanih za njih nije dolazio u obzir; vozilo je jednostavno sletelo predaleko niz strminu. Ostaće tamo do proleća, u najmanju ruku - a možda
i zauvek, s obzirom na situaciju.

Stigli su do grada pola sata posle sutona, previše promrzli i bez daha da urade bilo šta osim da nalože vatru i pronađu iole pristojno mesto da
prespavaju. Te noći nije bilo snova - samo crnila krajnje iscrpljenosti.

Ujutro su prionuli na zadatak ponovnog opremanja. To je bilo teže izvesti u gradiću Ejvonu nego u Grand Džankšenu. Stju je ponovo pomislio
da se jednostavno tu zaustave i prezime - ako on kaže da tako treba da urade, Tom to neće dovoditi u pitanje, a koliko juče su sasvim jasno uvideli
šta se dešava ljudima koji preterano iskušavaju sreću. Ali na kraju je odbacio tu zamisao. Bebi je termin bio negde početkom januara. Želeo je da
bude prisutan kad se dete rodi. Želeo je da se rođenim očima uveri da je sve u redu.

Na kraju kratke Ejvonove glavne ulice pronašli su prodavnicu Džona Dira, a u garaži iza izložbenog salona pronašli su dva „džon dir“ vozila za
sneg. Nijedno od njih nije bilo dobro kao velika mašina službe za puteve kojom je Stju sleteo s puta, ali jedno od njih imalo je naročito široke
pogonske gusenice opremljene kramponima, pa je pomislio da će im poslužiti. Nisu našli koncentrate, pa su umesto toga morali da se zadovolje
konzervisanom hranom. Drugu polovinu dana proveli su preturajući po kućama u potrazi za opremom za kampovanje, i bio je to posao u kom niti
jedan od njih nije nimalo uživao. Žrtve pošasti bile su svuda, pretvorene u groteskno raspadnute eksponate iz ledene pećine.

U smiraj dana pronašli su najveći deo onoga što im je trebalo na jednom mestu, u velikom pansionu nedaleko od glavne ulice. Pred izbijanje
supergripa, ona je očigledno bila puna mladih ljudi koji su obično dolazili u Kolorado da rade sve ono o čemu je pevao Džon Denver. Tom je, u
stvari, pronašao veliku zelenu plastičnu kesu za đubre u prostoru ispod stepenica, punu vrlo moćne verzije „Visova Stenovitih planina“.

„Šta je ovo? Je li to duvan, Stju?“
Stju se isceri. „Pa, neki ljudi su izgleda mislili da je tako. To ti je trava ludara, Tome. Ostavi je tamo gde si je našao.“
Pažljivo su natovarili vozilo za sneg, pakujući konzerve, vezujući vreće za spavanje i šatore. Tada su već počele da se pojavljuju prve zvezde,
pa su odlučili da provedu još jednu noć u Ejvonu.
Dok je vozio polako po snegu na kom se hvatala kora prema kući u kojoj su se smestili, Stju je najednom pomislio nešto neverovatno: sutra će
biti Badnje veče. Činilo mu se da ne može da poveruje da je vreme prošlo toliko brzo, ali dokaz mu je bio na kalendaru ručnog sata. Pošli su iz
Grand Džankšena pre više od tri nedelje.
Kad su stigli do kuće, Stju je rekao: „Ti i Kodžak uđite i naložite vatru. Ja moram da obavim jedan poslić.“
„Šta to, Stju?“
„Pa, radi se o iznenađenju“, reče Stju.
„Iznenađenje? Hoću li ja otkriti šta je to?“
„Da.“
„Kad?“ Tomu zasijaše oči.
„Za nekoliko dana.“
„Tom Kulen ne može da čeka nekoliko dana na iznenađenje, svega mi.“
„Tom Kulen će morati tako da uradi“, reče Stju kroz osmeh. „Vraćam se za sat. Ti samo spremi sve za spavanje.“
„Pa... dobro.“
Prošlo je zapravo sat i po pre nego što je Stju pronašao upravo ono što je želeo. Tom ga je gnjavio pitanjima o iznenađenju sledeća dva ili tri
sata. Stju je čuvao tajnu, i kada su legli da spavaju, Tom je potpuno zaboravio na to.
Dok su ležali u mraku, Stju reče: „Kladim se da bi sad više voleo da si ostao u Grand Džankšenu, a?“
„Svega mi, ne“, odgovori Tom pospano. „Hoću da se vratim u svoju kućicu što pre. Samo se nadam da nećemo opet sleteti s puta i upasti u
sneg. Tom Kulen se umalo nije ugušio!“
„Samo ćemo morati da vozimo sporije i više pazimo“, reče Stju, ne pomenuvši šta će im se verovatno dogoditi ako do toga zaista ponovo