J. R. R. Tolkien - Farmer Gil od Buta

Biblioteka Zmaj Urednik DRAGAN LAKIČEVIĆ

J.R.R. Tolkien FARMER GIL od BUTA

Aegidiusu Ahenobarbusu Juliusu Agricoli de Hammo, Domini de Domito aule Draconarie, Comitis Regni Minimi Regis et Basileum. Narodski rečeno: Uspon i čudesne avanture Farmera Gila, Lorda od Ukroćenog Grofa od Crvodvora i Kralja od Malog Kraljevstva

NASLOV ORIGINALA J. R. R. Tolkin Farmer Giles of Ham Ilustracije: POLIN DAJAN BEINS Preveo: RADOSLAV PETKOVIĆ Likovna oprema: JELENA GRUJIČIĆ

PREDGOVOR Raspolažemo sa tek nešto malo nepotpunih dokumenata koji se odnose na istoriju Malog Kraljevstva; ali srećom, ostao je očuvan jedan izveštaj o njegovom nastanku; možda bi tačnije bilo reći, jedna legenda; jer, očigledno da je u pitanju kasnija kompilacija prepuna čudesa, koja se ne zasniva na trezvenim letopisima, već na narodnim pesmama na koje se autor često poziva. I za njega su događaji o kojima pripoveda davna prošlost; ali, čini se da je živeo u oblastima u kojima se, jednom, nalazilo Malo Kraljevstvo. ¡Sve što iz geografije zna (a geografija mu, inače, nije najjača strana) nalazi se baš u ovom području, a što se udaljenijih oblasti, bilo na sever ili zapad, tiče, o njima jednostavno nema pojma. Razlog zašto smo ovu neobičnu priču preveli sa vrlo iskvarenog latinskog na naš moderni jezik, prevashodno je u tome što ona omogućuje uvid u jedan mutan period britanske istorije, a i da ne pominjemo činjenicu da osveti java poreklo nekih zagonetnih naziva mesta. Po nekome bi se ličnost i doživljaji glavnog junaka mogli i sami po sebi učiniti zanimljivim. Nije lako na osnovu oskudnih podataka odrediti ni vremenske ni prostorne granice do kojih je dopiralo Malo Kraljevstvo. Od vremena Brutovog dolaska u Britaniju nastajala su i nestajala mnoga kraljevstva i carstva. Podela pod Lokrinom, Kamberom i Albanakom je tek prva u nizu bezbrojnih doba. U stalnom sukobu opšte želje za sitnom, lokalnom nezavisnošću na jednoj, i žudnje kraljeva za novim teritorij ama na drugoj strani, godine, kako nam ptripovedaju istoričari Arturovog doba, behu

ispunjene brzim smenjivanjem rata i mira, veselja i jada; vreme nesigurnih granica, u kojem se pojedinac može iznenada i uzdići i pasti, a narodni pevač ima obilje tema za svoje željne slušaoce. Događaje ovde ispripovedane moramo staviti negde u dug period, možda posle doba kralja Koela, ali svakako pre Artura i Sedam engleskih kraljevstava; pozornica ikn je dolina Temze sa jednim kratkim izletom na severozapad do međa Velsa. Očigledno je da je glavni grad Malog Kraljevstva, kao i London, bio izmešten u jugoistočnom delu zemlje, ali granice su neodredive. Izgleda da nikada nisu sezale zapadnije od Temze i severnije od Otmura; istočne granice su nejasne. U tek delimično sačuvanoj legendi o Gilovom sinu Georgiusu i njegovom pažu Souvetauriliusu (Sjutu) Ama indikacije da su se pred istraže koje su motrile na Srednje Kraljevstvo nalazile u Fartingou. Ali, stanje granica nije u vezi sa našom pričom koju ovde dajemo bez Azmena i komentara, osim što smo njen prvobitni, veličanstveni naslov, razumno redukovali na Farmer Gil od Buta. Čovek po imenu Aegidius de Hammo živeo je u središnjem delu britanskog ostrva. Njegovo puno ime glasilo je Aegidius Ahenobarbus Julius Agrioola de Hammo; jer, u ta davna vremena, ljudi behu bogato snabdeveni (imenima, a ostrvo je još uvek bilo srećno podeljeno na mnoga kraljevstva. Tada je vremena bilo više, a naroda manje, pa je većina ljudi bila ugledna. No, bilo kako bilo, više nije, te u priči što sledi ovog čoveka zvati skraćeno i narodski: farmer Gil od Buta, koji je imao crvenu bradu. But beše samo selo, ali slobodno i ponosno.

Farmer Gil je imao psa. Pas se zvao Garm. Psi su se morali zadovoljavati kratkim imenima; ona što su poticala iz književnog latinskog behu rezervisana za njihove gospodare. Garm na latinskom nije umeo ni lajati; ali mogao se koristiti narodskim govorom kad god bi se svađao, hvalisao ili ulizivao. Svađao se sa prosjacima i onima što su gazili po gospodarevom imanju, hvalisao pred drugim psima, a ulizivao svome gospodaru. Gila se istovremeno plašio i ponosio njime, jer se ovaj mogao i svađati i hvalisati mnogo bolje od svoga psa. Nije to bilo grozničavo vreme žurbe. Ali onaj koji radi, od žurbe ima malo koristi. Ljudi su svoje poslove obavljali ne žureći; a imali su vremena i za ¡rad ii za priču. A mnogo beše toga o čemu se moglo pričati jer ¡su se zbivanja pamćenja vredna događala vrlo često. Ali, u času kada ova priča počinje, ništa se slično u Butu već uistinu ¡dugo nije dogodilo. To je farmeru Gilu savršeno odgovaralo; beše on malo sporiji momak koji je voleo neki svoj red ¡i gledao svoja posla. Imao je briga preko glave (tako je govorio) da drži vuka podalje od svog stada; a to je značilo da ostane debeo i spokojan onako Kuko je, pre njega, bio i njegov otac. Pas se lomio da mu u ovome pomaže. Nijedan od njih dvojice nije mnogo mario za Veliki svet izvan njihovih polja, sela i najbliže pijace. Ali Veliki svet beše tu. Šuma nije bila daleko, a na zapad i sever prostirala su se Divlja Brda i neodređene granice planinske zemlje. A mnogo je moćnih tamo živelo, kao na primer, divovi; grub i nekulturan svet koji je umeo biti prilično neugodan. Zapravo, postojao je jedan vrlo konkretan div, veći i gluplji od svojih sunarodnika. Njegovo ime nisam uspeo da pronađem ni u jednom letopisu, ali ono i nije tako bitno. Div beše vrlo veliki, nosio je Štap poput debla i koračao teškim korakom. Brestove je čupao kao travu; a predstavljao je pravu napast za drumove, i propast za vrtove jer su njegove ogromne stope pravile rupe duboke kao bunari; i ništa ne bi ostalo od kuče na koju bi natrapao. A svu bi ovu štetu načinio čim bi

se promenio, jer mu je glava bila visoko iznad kućnih krovova, a noge išle kuda god su one htele. Bio je i kratkovid i poprilično gluv. Na svu sreću, živeo je duboko u divljini, i zemlje što su ih ljudi naseljavali posećivao je retko, a nikada namerno. Stanovao je u velikoj, oronuloj kući, duboko u planinama; ali zahvaljujući svojoj gluvoći i gluposti, kao i priličnoj oskudici u divovima, nije imao mnogo prijatelja. Običavao je da se šeta Divljim Brdima i pustim predelima u području planina, uvek sam. Jedne lepe letnje večeri div pođe u šetnju i dugo je besciljno lutao praveći lom po šumi. Najednom opazi da sunce zalazi i oseti kako se bliži vreme za večeru; kad, otkri i da je u nepoznatom kraju i da ne zna put. Nepogrešivo odabra pogrešan pravac, te je hodao i hodao sve dok ne pade noć, Tada sede i sačeka da mesec izađe. Pod mesečinom je opet hodao i hodao divovskim koracima, nestrpljiv da što pre stigne kući. Na vatri je ostavio svoj najbolji bakarni kotlić te se plašio da bi mu mogao zagoreti. Ali, od planina je bivao sve dalje, i već je dospeo u predele naseljene ljudima. Zapravo, obreo se u blizini farme Aegidiusa Ahenobarbusa Juliusa Agrioole i sela zvanog (narodskim jezikom) But. Bila je to divna noć. Krave su pasle u poljima, a pas farmera Gila se iskrao i pošao u skitnju za svoj račun. Mesečina i zečevi su ga ushićivali. Naravno, pojma nije imao da je i div u šetnji. Inače bi to bio sasvim dobar razlog da nestane bez zbogom i još bolji da ostane u kuhinji, šćućuren. Div je, oko dva izjutra, dospeo do njive farme Gila, polomio ogradu, izgazio kukuruz i spljeskao plastove sena. Za pet minuta načinio je veću štetu no što bi to mogao učiniti kralj u lovu, sa svojom celokupnom pratnjom.

Garm je čuo bat koraka sa druge strane reke i otrčao do zapadne strane brežuljka, gde se nalazila farmerova kuća, tek da osmotri šta se dešava. Iznenada, tačno na drugoj strani reke, ugleda diva baš kada je nagazio Galateu, farmerovu najdražu kravu i spljoštio je onako kako bi farmer spljoštio bubašvabu. To je Garmu bilo više nego dovoljno. Kriknu od užasa i jurnu kući. Potpuno zaboravivši da je otišao bez pitanja, dojuri zavijajući pod prozor gospodareve spavaće sobe. Odgovora dugo nije bilo. Ne beše ako probuditi farmera Gila. „Upomoć! upomoć! upomoć!" jaukao je Garm. Prozor se najednom otvori i kroz njega izlete dobro naciljana flaša. »Jao« reče pas, dobro izvežban u skokovima u stranu. »Upomoć! upomoć! upomoć!« Farmerova glava se promoli: »Prokleta psino! Kakvu si psinu uradio?« »Nikakvu« reče pas.

»Daću ja tebi nikakvu! Živog ću te odrati ujutro.« Kaza farmer zatvarajući prozor. »Upomoć! upomoć! upomoć!« zapomagao je pas. Gilova glava se ponovo pojavi. »Ako još pisneš, ubiću te,« reče: »Šta te najednom spopalo, idiote?« »Ništa« reče pas. »Ali nešto je spopalo tebe.« »Šta 'oćeš da kažeš?« reče Gil najednom se ohladivši. Nikada mu ranije Garm nije tako odbrusio. »Eno ga div u tvojim poljima, ogroman div; i ide ovamo.« reče pas. »Pomoć! Pomoć! Izgazio ti je ovce. Nagazio je na sirotu Galateu i spljoštio je ko flis papir. Pomoć! Pomoć! Lomi ti ograde, gazi ti kukuruz. Gospodaru, ima da budeš neustrašiv i hitar ili ubrzo ničeg nećeš imati. Upomoć!« Garm poče da zavija. »Začepi!« kaza farmer i zatvori prozor. »Dobri bože!« prošapta sebi; a drhtao je i cvokotao iako je noć bila topla. »Ajde u krevet i ne budi budala!« reče mu žena. »A ujutro utopi tog psa. Ne treba verovati psećem lavežu; svašta će ti da izmisle kad ih ufatiš da zabušavaju ili kradu.« »Može da bude, Agata,« kaza on »a može da ne bude. Ali nečeg ima u mojim poljima, ili je Garm običan zec. Ustravljen je. I što bi došao usred noći da zavija kada se mogao ujutro uvući na stražnja vrata i sačekati mleko?« »Nemoj da tu stojiš i drobiš!« reče ona. »Ako veruješ psu, onda ga i poslušaj; budi neustrašiv i hitar!« »Lakše reći nego učiniti,« uzvrati Gil; jer, zaista je verovao bar upola od onoga što je Garm kazao. U sitnim noćnim satima, pojava diva ne zvuči suviše neverovatno.

Ali, imanje je imanje; a farmer Gil je umeo da rešava probleme sa onima što su mu po imanju gazili i malo ko mu se mogao suprotstaviti. Zato je navukao čakšire, otišao u kuhinju i skinuo svoju grmenjaču sa zida. Neko bi se sa punim pravom mogao upitati šta mu je to grmenjača? Zaista, baš ovo pitanje je postavljeno Četvorici Mudraca iz Oksforda koji su, posle kraćeg razmišljanja odgovorili: »Grmenjača je kratka puška velikog kalibra koja izbacuje više kugli ili komada olova, a sposobna je da vrši uništavanje na ograničenom dometu bez određenog cilja. (U kulturnim zemljama sada ju je potisnulo drugo vatreno oružje).« U svakom slučaju, ždrelo Gilove grmenjače beše široko poput trube, i nije izbacivalo ni kugle ni komade olova već sve što je on mogao skupiti da u nju potrpa. A nije ni vršila uništavanje jer je punio retko kada, a opalio nije nikada. Sama njena pojava ispunjavala je svrhu. A zemlja još ne beše kulturna, jer grmenjače nisu bile potisnute; to je u stvari bila jedina vrsta pušaka koja se mogla naći, a i ona tek izuzetno. Ljudi su više voleli lukove i strele, a barut su najčešće koristili za vatromet. I tako je farmer Gil skinuo svoju grmenjaču sa zida, dobro je napunio barutom, tek za slučaj da vanredne mere budu neophodne, a u široko ždrelo nasu stare eksere, komadiće žice, parčad razbijenog krčaga, koske, kamenčiće i druge sitnice. Potom navuče čizme i kaput te se zaputi kroz vrt. Mesec se spustio nisko i farmer nije mogao videti ništa strašnije od dugih, tamnih senki što su ih bacali grmovi i drveće; ali je zato mogao čuti strašni bat koraka koji su se penjali uzbrdo. Što god bi Agata mogla reći, on

se nije osećao ni neustrašivim ni hitrim; ali sopstveno imanje ga je brinulo više od sopstvene kože. I mada ga je remen neugodno žuljao, on krete uz obronak brda. Iznenada, na samoj ivici brda ukaza se divovo lice, obasjano bledom mesečinom što je svetlucala u njegovim ogromnim, okruglim očima. Noge su bile duboko dole i kopale su rupe po poljima. Mesec je zaslepio diva, pa on nije mogao videti farmera, ali je zato farmer Gil video njega i prestravio se kao zec. Bez razmišljanja, cimnu obarač i grmenjača gromoglasno grmnu. Bila je, na svu sreću, uglavnom uperena u pravcu divovog ružnog lica. Izleteše razne sitnice, kamenčići i koske, i parčad krčaga i žice i pregršt eksera. A pošto je daljina zaista bila ograničena, čistom srećom i bez ikakve farmerove zasluge mnoštvo ovih sitnica pogodi diva; komad krčaga mu upade u oko, a veliki ekser mu se zabi u nos. »Majku mu!« reče div na svoj, narodski način. »Ožeže me!« Buka nije ostavila naročit utisak na njega (bio je poprilično gluv) ali mu se ekser nije dopao. Mnogo je prošlo otkako je poslednji put naleteo na nekog lim insekta dovoljno žustrog da oproba njegovu debelu kožu; ali čuo je priče kako daleko na istoku, u Fensu, postoje zmajmuve koje štipaju kao užarena klešta. Pomisli da je sigurno natrčao na nešto slično. »Mnogo nezdrav kraj, očigledno,« reče. »Neću ja tu više noćas da se muvam.« Zato pokupi sa brežuljka par ovaca da bi nešto prezalogajio kad stigne kući i vrati se preko reke grabeći krupnim koracima ka severozapadu. Put do kuće je napokon našao jer se konačno zaputio u dobrom pravcu; ali bakrač već beše zagoreo. Što se, pak, farmera Gila tiče, on se, čim je grmenjača zagrmela, prostro koliko je dug; i ležao je gledajući u nebo i pitajući se ima li nade da ga divovo stopalo mimoiđe u prolazu.

Ali, ništa se nije događalo, a grmljavina koraka je utihnula u daljini. I tada se, iznenada, razlegoše glasovi oduševljenja. Seljaci su čuli strašni bat divovskih koraka i većina se smesta, zavukla pod jorgane; neki i pod krevete. Ali se Garm za svoga gospodara istovremeno i plašio i njime se ponosio. Bio je uveren da je ovaj, kada se naljuti, strašan i divan; i prirodno, bio je siguran kako isto mišljenje mora imati i neki div. I zato, čim je video Gila da izlazi sa svojom grmenjačom (pouzdan znak velikog besa) jurnuo je u selo uz lavež i dreku: »Izlazite! Izlazite! Izlazite! Ustajte! Ustajte! Izlazite da vidite moga velikog gospodara! Kako je neustrašiv i hitar! Upucaće diva što mu gazi po imanju! Izlazite!« Vrh brda se mogao videti skoro iz svih kuća. Kada su ljudi i pas ugledali divovsko lice koje se pomalja iznad vrha, klonuše duhom i dahom i svi, osim psa, behu uvereni da je Gil zagrizao suviše krupan zalogaj. Tada je grmenjača zagrmela, a div se okrenuo na petama i nestao, pa su oni, zaprepašćeni i oduševljeni, pljeskali i klicali, dok je Garm lajao sve dok nije promukao. »Uraa!« vikali su. »Ovo će da ga nauči pameti! Dao mu je gazda Egidus šilo za ognjilo. Nek sad ide kući da crkne kako mu i treba.« Pa svi ispočetka klicali u glas. Ali čak i kličući, dobro su pamtili kako grmenjača zaista može i da opali. O tome pitanju je bilo nekih rasprava u seoskoj krčmi, ali je ono sada bilo rešeno. Farmer Gil će ubuduće imati malo nevolja sa onima što su mu gazili po imanju. Kada je izgledalo da više ne preti nikakva opasnost, neki od neustrašivoj ih popeše se na samo brdo da stegnu ruku farmeru Gilu. Nekolicina — paroh, kovač, mlinar i još jedna ili dve značajnije ličnosti —

potapšaše ga po ramenima. Farmeru baš ovo nije prijalo (leđa mu behu poprilično ugruvana), ali se osetio obaveznim da ih pozove svojoj kući. Posedaše po kujni nazdravljajući mu i hvaleći ga na sav glas. Gil se nimalo nije trudio da prikrije svoje zevanje, ali, dokle god je pića bilo, gosti nisu obraćali nikakvu pažnju. Kada su ispili jedinu ili dve (a farmer dve ili tri) i sam se počeo osećati neustrašivim; kada su oni stigli do druge ili treće (a farmer do pete ili šeste) poče se osećati tačno onoliko neustrašivim kakvim ga je smatrao njegov pas. Na kraju se rastadoše kao veliki prijatelji; i on je njih srdačno tapšao po ramenima. Ruke su mu bile velike, crvene i teške; tako im je vratio dug. Sledećeg dana farmer otkri da su vesti prerasle u priču i da je u svom mestu postao važna ličnost. Sredinom sledeće nedelje vesti su doprle do svih sela u krugu od dvadesetak milja. Postao je Okružni Junak. I otkri da je to vrlo prijatno. Narednog pijačnog dana, naručivali su mu pića da se u njemu mogao kupati; što znači da mu zamalo nije godio i previše, a kući se vratio pevajući stare junačke pesme. Napokon je sve saznao i Kralj. Glavni grad države u tim srećnim danima Srednjeg Kraljevstva ostrva, nalazio se neka tri dana hoda daleko od Buta i na dvoru su, po pravilu, vodili malo računa o tome šta gejaci rade po unutrašnjosti. Ali, ovako ekspeditivno proterivanje onako štetnog diva činilo se vrednim pažnje i neke ljubaznosti. Zato je posle odgovarajućeg vremena — znači otprilike tri meseca, a na dan Sv. Mihajla — Kralj poslao jedno divno pismo. Bilo je ispisano crvenim mastilom na belom

pergamentu, a izražavalo je kraljevsku hvalu »našem vernom podaniku, dragom nam Aegidiusu Ahenobarbusu Juliusu Agricoli de Hammo«. Pismo beše potpisano crvenom mrljom; ali dvorski pisar je dodao: EGO AUGUSTUS BONIFACIUS AMBROSIUS AURELIANUS ANTONIUS PIUS et MAGNIFICUS, DUX, REX, et BASILEUS MEDITERRANEARUM PARTIUM, subscribo; i stavio veliki crveni pečat. Tako nije bilo sumnji u pravovaljanost dokumenta. Gilu je predstavljalo veliko zadovoljstvo, a mnogi su mu se divili, pogotovo kada su otkrili kako se molbom da se pismo pogleda može zaraditi i mesto i piće kraj farmerovog ognjišta. Vredniji od svedodžbe beše propratni dar. Kralj je poslao opasač i dug mač. Istinu govoreći, sam Kralj taj mač nije nikada koristio. Visio je u oružarnici kao porodično vlasništvo, od pamtiveka. Ni oružar ne bi umeo reći kako je mač tu dospeo ili kakva bi korist od njega mogla biti. Ovakvi prosti, teški mačevi su izašli iz mode na dvoru, pa ga je Kralj smatrao pravim poklonom za neku geačinu. Ali, Gil je bio ushićen, a njegov okružni ugled posta ogroman.

Gil je neopisivo uživao u ovakvom obrtu stvari. Kao i njegov pas. One obećane batine nije nikada dobio. Gil je imao sopstveno shvatanje pravde; i, u dubini duše, priznavao je Garmu po zasluzi, mada nije išao tako daleko da mu to iskaže. Kada bi mu naspelo, i sada bi ga psovao i gađao svim što bi mu pod ruku došlo, ali se pravio da ne primećuje njegove male nestašluke. Garm bi lutao daleko u polja. Farmeru je sve polazilo za rukom i sreća mu se smešila. Jesenji radovi i početak zimskih dobro su napredovali. Sve je izgledalo sjajno — a onda se pojavio zmaj. Već u to vreme, zmaj je na ostrvu bio retka pojava. Do doba vladavine Augustusa Bonifaciusa protekle su mnoge godine, a da nijedan nije viđen u središnjim područjima. Naravno, zapadno i severozapadno nalazili su se nepoznati krajevi i nenastanjene planine, ali donde je bio dalek put. Nekada je tamo lunjao priličan broj raznovrsnih zmajeva koji su kretali u pohode na sve strane. Ali, Srednje Kraljevstvo beše čuveno po hrabrosti Kraljevih vitezova, i mnogi zalutali zmaj bi bio pogubljen ili bi se vratio tako ozbiljno oštećen da su se drugi okanuli pohoda u ovom pravcu. I dalje je postojao običaj da se za Kraljevu Božićnu gozbu služi Zmajev Rep; i svake se godine birao jedan vitez sa zadatkom da ga ulovi. On bi, po običaju, kretao na dan Sv. Nikole a kući se vraćao najkasnije na veče praznika. Ali, već godinama je Kraljevski Kuvar spremao divan slatkiš, Kobajagi Zmajev Rep od kolača, bademovog krema sa krljuštima vešto napravljenim od šećerne glazure. Njega bi na samo Badnje veče nosio odabrani vitez uz zvuke violina i jeku truba, Kobajagi Zmajev Rep se jeo posle Božićne večere i svako bi kazao (da kuvara učini srećnim) kako je mnogo ukusniji od Istinskog repa.

Tako su stvari stajale kada se pojavio pravi zmaj. Ovo je, najvećim delom, bila divova zasluga. Posle pustolovine, on je svoju raštrkanu rodbinu počeo obilaziti mnogo češće no što je inače običavao, i mnogo više no što bi njoj bilo drago. Stalno je pokušavao da pozajmi veliki bakrač. Ali, bez obzira na to da li ga je dobio ili nije, zaseo bi i na svoj trapavi način, bez pauze, pripovedao o divnoj zemlji na istoku i mnogobrojnim čudesima Velikog sveta. Uvrteo je sebi u glavu kako je veliki i odvažni putnik. »Lepa zemlja«, rekao bi »zgodno ravna, meka za noge, hrane kol’ko 'oćeš, samo da se sagneš i pokupiš; i znate, svuda su krave i ovce i lako ih je pronaći samo ako pažljivo gledaš.« »Ali, kakav je narod?« rekli bi oni. »Ni traga im nisam vid’o« kazao je on. »Od vitezova, drugari moji dragi, ni traga ni glasa. Jedino oko reke ima muva što peckaju.« »A što se ti tamo ne vrneš i ne ostaneš?« rekli su oni. »Ah, znate ono, svuda pođi, domu svome dođi« kazao je on. »Ali, ako mi jednom dune, može i to da bidne. A okreni, obrni, ja sam tamo bar jednom bio, što mnogi ovde ne mogu da kažu. Nego, šta ćemo za onaj bakrač?« »I kažeš, te kao bogate zemlje,« žurno bi ga upitali »ti prijatni predeli puni nebranjenih stada, gde mu je to? Kol’ko ima da se ide?« »Pa,« odgovarao bi »to ti je na istok ili jugoistok. Ali ima mnogo da se ide.« I potom bi započeo priču o ogromnim rastojanjima koje je morao preći, o šumama i brdima koje je pregazio da se nijedan, manje dugonog div nije toga poduhvatio. Ali, razgovoru nikad kraja.

Posle toplog leta, došla je hladna i duga zima. Beše žestoko hladno u planinama, a hrane malo. Priče učestaše. Mnogi su pominjali one ovce i stoku dole, na bogatim pašnjacima. Zmajevi naćuliše uši. Behu gladni, a priče primamljive. »Znači, vitezovi su mitska bića!« kazao je jedan mlađi i neiskusniji zmaj. »Uvek smo tako i mislili.« »U najgorem slučaju, izgleda da su postali retki« razmišljao je jedan stariji i mudriji div »daleki i malobrojni pa nema razloga da ih se plašimo!« Priče su naročito zagolicale jednog zmaja. Zvao se Krisofilaks Gnjurac, jer je poticao iz drevne, vladarske i vrlo bogate porodice. Bio je vešt, radoznao, pohlepan, dobro oklopljen, ali ne preterano hrabar. Ali, u svakom slučaju, nimalo se nije bojao ni muva ni insekata ma koje vrste ili veličine bili; on je bio još i gladan kao vuk. Tako je jednog zimskog dana, na sedmicu pre Božića, Krisofilaks raširio krila i odleteo. Usred najdubljeg noćnog mira, spustio se u srce Središnjeg kraljevstva kojim je vladao Augustus Bonifacius, rex et basileus. Zmaj je za tili čas načinio poveliku štetu, paleći i proždirući ovce, stoku i konje. To mesto beše poprilično daleko od Buta, ali će se baš ovde Garm najesti straha za ceo život. Koristeći slabost svoga gospodara, zaputio se u

veliku ekspediciju odlučivši da van kuće provede celu noć. Sledio je ivicom šume jedan privlačan trag i, zaokrenuvši, iznenada naleteo na nov i zastrašujući miris; zapravo je naleteo na sam rep Knisofilaksa Gnjurca koji se upravo prizemljio. Nikada nijedan pas nije brže podvio svoj rep i zagrebao kući kao Garm tada. Čuvši njegovo zapomaganje, zmaj se okrenuo i frknuo; ali Garm je već bio van domašaja. Ostatak noći je proveo trčeći i kući stiže tačno na doručak. »Upomoć! upomoć! upomoć!« zapomagao je kraj stražnjih vrata. Gil ga je čuo, a ton mu se nimalo nije dopao. Priseti se da se neočekivane stvari događaju baš onda kada se čini da je sve u najboljem redu. »Ženo, pusti prokletog psa unutra« reče »i izudaraj ga!« Garm se pokunjeno uvuče u kujnu iskolačenih očiju i podvijena repa. »Upomoć!« zapomagao je. »I šta si sada napravio?« reče Gil bacivši mu kobasicu. »Ništa« reče Garm suviše izbezumljen da bi kobasicu i pogledao. »Onda prekini da ne bi bio odran« kazao je farmer. »Ništa loše nisam uradio. Nisam ništa loše ni nameravao,« kaza pas. »Ali sam slučajno naleteo na zmaja i prestrašio se.« Farmer se zagrcnu pivom. »Zmaja?« reče. »Prokleto bezvredno njuškalo! Šta ti je trebalo da nabasaš na zmaja baš sada kada imam posla preko glave? Gde je taj?« »Oh! Severno preko brda i još dalje, kada prođeš Uspravno Kamenje, pa još,« reče pas. »Ah, tako daleko!« kaza Gil sa velikim olakšanjem.

»Već sam čuo da u tom kraju ima čudnih tipova i tamo zaista svašta može da bude. Nek’ oni trljaju glavu! Nemoj me više da gnjaviš sa takvim pričama. Čisti se!« Garm se počisti i razglasi novost po ćelom selu. Nije zaboravio ni napomenuti kako se njegov gospodar nije ni najmanje uplašio. »Bio je mrtav ’ladan i nastavio da doručkuje.« Kod svojih kuća ljudi su vedro čavrljali. »Kao u dobrim, starini vremenima!« govorili su. »I to baš pred Božić. Prava sezona za zmaja. Kako će se Kralj obradovati! Može za Božić da dobije Pravi Rep.« Ali sledećeg dana stigoše nove vesti. Ispostavilo se da je zmaj izuzetno veliki i svirep. Pravio je strašnu štetu. »Šta je sa Kraljevim vitezovima?« počeše ljudi da se pitaju. Isto pitanje su već mnogi postavili. Tačnije, glasnici iz ugroženih sela su već stigli do Kralja i pitali onoliko glasno i često koliko su se usuđivali: »Gospodaru, šta je sa tvojim vitezovima?« Sa vitezovima nije bilo ništa; sva obaveštenja koja su imali o zmaju još uvek su bila samo nezvanične prirode. Zato im je Kralj izneo ceo problem u potpunosti i zvanično, zahtevajući da hitno preduzmu odgovarajuće korake. Bio je vrlo nezadovoljan saznavši da odgovarajući koraci neće biti nimalo hitni, a potom su se iz dana u dan stali još više odgađati. Međutim, izvinjenja vitezova su van svake sumnje bila opravdana. Pre svega, Kraljevski Kuvar, osoba koja je jako držala do toga da sve svoje poslove obavi na vreme, već je pripremio Božićni Zmajev Rep. Ne bi bilo lepo uvrediti ga donoseći pravi rep u zadnji čas. Kuvar je bio vrlo vredan službenik. »Vrlo važno za Rep! Odsecite mu glavu i sredite ga već jednom!« kukali su glasnici iz najugroženijih sela. Ali, došao je Božić a na svu nesreću za Jovandan beše zakazan veliki viteški turnir; pozvani su vitezovi iz svih krajeva i došli su da se nadmeću za vredne nagrade. Bilo bi potpuno nerazumno upropastiti sve šanse vitezova iz Srednjeg Kraljevstva slanjem najboljih u lov na zmaja pre no što se turnir okonča. Potom dođe Nova godina.

A zmaj nije mirovao ni jednu noć; i svake se noći sve više približavao Butu. Novogodišnje noći ljudi su mogli videti plamen u daljini. Zmaj se smestio u šumi, udaljenoj desetak milja i ona je živahno gorela. Beše on vrlo vreo zmaj kada se nalazio u formi. Tada ljudi počeše da zagledaju farmera Gila i da se došaptavaju iza njegovih leđa. Njemu baš nije bilo prijatno; ali se odlučio da ništa ne primećuje. Sledećeg dana, zmaj se približio još nekoliko milja. Onda i sam farmer Gil poče na sav glas govoriti o skandaloznom ponašanju Kraljevih vitezova. »Baš bih vol'o da znam zašto li vuku svoje plate,« kazao je. »I mi!« složiše se svi u Butu. Ali mlinar dodade: »Ima, kol'ko mi je poznato, ljudi koji su zaradili svoje viteštvo. Na kraju krajeva, naš Egidius ovdašni je tako reći vitez. Zar mu Kralj nije poslao crveno pismo i mač?« »Ima još do viteza osim mača,« reče Gil. »Kolico se ja razabiram, tu ima proizvođenje za viteza i još koješta. A obrni, okreni, imam ja i svoja posla.« »Ah, siguran sam da bi Kralj učinio proizvođenje, samo da ga zamolimo,« reče mlinar. »I da to uradimo pre nego bude kasno!« »Jok!« kaza Gil. »Nije proizvođenje za mene. Ja sam seljak i time se ponosim: prost, častan čovek, a kako se već kaže, častan se čovek na dvoru razboli. To bi pre bilo nešto za tebe, gazda Mlinaru.« Paroh se nasmeši: ne zbog farmerovog odgovora, jer su se Gil i mlinar prepucavali kada god bi se sreli, pošto su, kako se u Butu govorilo, bili prisni neprijatelji. Parohu je iznenada sinula ideja koja mu se jako dopala, ali je za sada ćutao. Mlinaru se nije toliko dopala i on se smrknu. »Prost čovek, sigurno, a častan možda,« kaza. »Ali, otkud to da baš moraš na dvor i postaneš vitez pre no što ubiješ zmaja? Baš juče čuh kako gazda Egidius kaže da je hrabrost sve što treba. A valjda je on hrabar ko svaki vitez?« A sav okupljeni narod povika: »Ma kakvi!« i »Nego šta! Tri puta ura za Junaka od Buta!«

Tako se farmer Gil vratio kući sasvim se neugodno osećajući. Otkrio je kako bi se moglo dogoditi da bude prisiljen da potvrđuje svoju okružnu slavu, što bi opet moglo biti neprijatno. Šutnuo je psa, a mač sklonio u ostavu. Pre toga je visio izložen iznad ognjišta. Sledećeg dana zmaj je stigao do susednog sela Ouercentum (narodski nazvanog Hrastovac). Ne samo što je ovaj put obedovao ovce, stoku i neke mlađe osobe, nego je pojeo i paroha. Paroh je, prilično nepromišljeno, pokušao da ga odvrati od grešnog života. Ovo je izazvalo dosta uznemirenja. Predvođeni svojim parohom, svi stanovnici Buta dođoše na brdo; tu su čekali farmera Gila. »Tebe tražimo!« rekoše; i tu ostadoše poređani ukrug, zureći dok farmerovo lice ne posta crveni je no njegova brada. »Kad' ćeš da kreneš?« upitaše. »Tja, kako mu stvari stoje, ne bi' danas mogo,« reče on. »Imam gužve kol'ko voleš, jer mi je kravar bolestan. Videću šta ću.« Ljudi odoše; ali uveče se proširiše glasovi da se zmaj primakao još više i svi dođoše ponovo. »Tebe tražimo, gazda Egidiuse,« rekoše. »Tja,« reče Gil »sad mi baš nikako nije zgodno. Kobila čeka ždrebe i baš poče da se ždrebi. Videću što pre mogu.« I ponovo odoše, ali ne bez gunđanja i sašaptavanja. Mlinar se smeškao. Paroh je stajao malo izdvojen ne pokazujući nikakvu nameru da krene. Sam je sebe pozvao na večeru i uz put izrekao nekoliko zajedljivih primedbi. Čak zapita šta se dogodilo s mačem i zatraži da mu ga Gil donese.

Već dugo je mač ležao na polici kuhinjskog ormana i u času kada ga farmer Gil uze, on ispade iz korica koje farmer ispusti kao da su usijane. Paroh skoči na noge i prosu pivo. Pažljivo podiže mač i pokuša da ga vrati u korice; al uspe da ga ugura samo malo, a mač opet skoči čim paroh skloni ruku sa balčaka. »O Bože! Ovo je vrlo neobično!« kazao je paroh i pažljivo se zagledao u korice i sečivo. On je bio učen čovek, za razliku od farmera koji je s mukom mogao čitati samo velika slova, a imao dosta poteškoća da pročita i sopstveno ime. Zato nikada i nije obratio pažnju na čudna slova što su se jedva nazirala na koricama i sečivu. Što se, pak, Kraljevskog oružara tiče, on se beše toliko navikao na krune, imena i druge oznake moći i značaja na mačevima i koricama da više o njima nije ni vodio racima; a svakako ih je smatrao zastarelim. Ali paroh ih je razgledao pažljivo i mrštio se. Očekivao je da će na maču ili na koricama pronaći neki natpis što mu je dan ranije i palo na pamet; ali beše iznenađen onim što je video, jer, mada su slova zaista bila gde ih je očekivao, nije im mogao uhvatiti ni glavu ni rep. „Postoji neki natpis na koricama i neki, pa, zagonetni znaci vide se na maču,« reče. »Zaista?« kaza Gil. »I je l' vrede nešto?« »Tip slova je arhaičan, a jezik varvarski,« rekao je paroh da bi dobio u vremenu. »Moraću ih pažljivije ispitat.« Zamoli mač za jednu noć na zajam što mu famer usliša sa zadovoljstvom. Kada je paroh došao kući, pokupio je mnoge učene knjige sa polica i ostao nad njima do duboko u noć. Sledećeg jutra se ispostavilo da se zmaj primakao još više. Svi žitelji Buta zabraviše vrata i navukoše kapke na prozore; oni koji su imali podrume zavukoše se u njih tresući se uz svetlost sveće.

Ali paroh izađe i krete od vrata do vrata: kroz neku pukotinu ili ključaonicu govorio je svakome ko bi ga hteo saslušati sve ono škto je otkrio u svom proučavanju. »Naš vrli Egidius,« govorio je paroh »milošću Kraljevom je sada vlasnik Kaudimordaksa, slavnog mača što ga narodna pesma narodski naziva Grizorepom.« Oni što čuše ime, najčešće otvoriše vrata. Svima im je bila znana slava Grizorepa, jer je taj mač pripadao Belomariusu, najvećem utamanitelju zmajeva u državi. Po nekim tvrdnjama on je čak bio čukunčukim deda današnjeg Kralja. Mnogo je pripovesti i pesama bilo o njegovim delima i, mada zaboravljene na dvoru, pamćene su po selima. »Ovaj mač,« govorio je paroh »ne može mirovati u koricama ako je zmaj bliže od pet milja; i kada je u rukama hrabrog čoveka, nema zmaja koji mu se može odupreti.« Tako se ljudi ohrabriše; neki otvoriše prozore i pomoliše glave. Napokon je paroh ubedio nekolicinu da izađu i pridruže mu se; ali je samo mlinar bio za to zaista oran. Da vidi Gila u gadnom škripcu činilo mu se vrednim svakog rizika. Uspeše se uz brdo uznemireno gledajući ka drugoj strani reke. Od zmaja ni traga. Po svoj prilici je spavao; za Božić se odlično najeo. Paroh (a i mlinar) zalupaše na Gilova vrata. Pošto odgovora nije bilo, zalupaše jače. Gil se naposletku pojavi. Lice mu je bilo crveno. I on je probdeo najveći deo noći ispivši popriličnu količinu piva; a nastavio je čim se probudio. Okružiše ga nazivajući ga Egidiusom Vrlim, Ahenobarbusom Junačkm, Juliusom Velikim, Agrikolom Nepokolebljvim, Ponosom od Buta, Okružnim Junakom. I zborili su mu o Kaudimordaksu, Grizorepu, Maču što neće u Korice, zvanom Pobeda ili Smrt, Slava slobodnih seljaka, Odbrana

zemlje, Dobrobit naroda, sve dok u farmerovoj glavi ne nastade kompletna zbirka. »A sad dosta! Jedan po jedan!« izreče kada uspe da otvori usta. »Šta se zbiva, šta se zbiva? Da znate da jutros imam posla preko glave.« Zato prepustiše parohu da razjasni situaciju. A mlinar je imao zadovoljstvo da vidi farmera sateranog u škripac kakav mu je samo mogao poželeti. Ipak se stvari nisu razvijale sasvim onako kako je mlinar očekivao. Prvo, Gil je pio prilično jako pivo. Drugo, osetio se vrlo ponosnim i osokoljenim kada je čuo da je njegov mač sam Grizorep. U detinjstvu je obožavao priče o Belomariusu i, pre no što je postao zreo i pametan čovek, priželjkivao je da ima svoj sopstveni junački i čudesni mač. I zato mu iznenada dođe da zgrabi Grizorepa i jurne u lov na zmaja. Ali, cenjkao se čitavog života, te odluči da još jednom odgodi poduhvat. »Šta!« kaza. »Ja da idem u lov na zmaja? Sa svojim starim uvijačima i gunjem? Kol'ko čuh za zmajeve treba da imaš neki oklop. A takvog nećeš kod mene naći, pa da mi kuću prevrneš.« Zaključi Gil. Svi se složiše kako je to, u izvesnoj meri, neugodna okolnost, ali poslaše po kovača. On zavrte glavom. Bio je to spor, tmuran čovek narodski zvan Sunčani Sem, dole mu je pravo ime bilo Fabracius Cunctator1 . Nikako nije imao običaj da pevuši dok radi, osim ako se ne bi obistinila neka nevolja (na primer, mraz u maju) koju je ranije predskazao. A pošto je najraznovrsnije nevolje predsikazivao svakodnevno, retko da bi se dogodila neka nepredviđena, što je znatno doprinosio njegovom ugledu. A inače mu je to bilo i najveće zadovoljstvo; zato, prirodno, nije bio spreman da učini ma šta što bi nevolju predupredilo. Ponovo je zavrteo glavom. »Ne mogu ja od ništa da napravim oklop,« rekao je. »A i nije mi struka. Najbolje da vi lepo odete stolaru pa on da napravi drveni oklop. Nije da će da vredi. Mnogo vreo taj zmaj.« Svi se snuždiše; ali ni mlinar nije lako odustajao od plana da Gila pošalje zmaju na rupu samo ako bi ovaj hteo da ide; ili da uništi sav njegov okružni ugled ako bi na kraju odbio. »A kako stvari stoje sa verižnjačom?« upita. »Ona bi bila od koristi; a ne mora baš da bude mnogo fino urađena. To mu je za poso a ne da se po dvoru producira. Šta je sa tvojim starim gunjem, prijatelju Egidiuse? A eno

u kovačnici velike gomile karika i alki. Sve mi se čini da ni sam gazda Fabricius ne zna šta tamo ima.« »Ne znaš ti šta pričaš,« uzvrati kovač, sve bolje raspoložen. »Ako misliš na pravu verižnjaču, od toga nema ništa. Veština patuljaka ti je potrebna da svaki mali prsten zakačiš sa četiri okolo pa da sve sklopiš. Čak i kada bih bio toga zanata, nedelje bi mi trebale. A dotle bismo se već svi našli u svojim grobovima,« kaza, »ili bar u zmaju.« Svi sa užasom počeše kršiti ruke i kovač se osmehnu. Ali, seljaci su se sada toliko uznemirili da nisu lako odustajali od mlinarevog plana, te mu se obratiše za savet. »Pa,« reče on »slušao sam kako u starim danima oni koji ne bi mogli nabaviti blistavu verižnjaču iz Južnih zemalja, zašili bi gvozdene alke na štavljeni kaput i bili time zadovoljni. 'Ajde da vidimo šta bi se tu moglo napraviti!« Potom je Gil morao da iznese svoj stari gunj, a kovač je hitno poslat u kovačnicu. Tamo su svi zavirili u svaki ćošak i prevrnuli svaku, već godinama nediranu hrpu starog gvožđa. Na dnu nađoše, prekrivenu rđom, čitavu hrpu malih prstenova otpalih sa nekog zaboravljenog kaputa, baš onakvog o kakvom je mlinar govorio. Sem, sve bezvoljniji i tmurniji što su izgledi da poduhvat uspe rasli, bi uposlen da skuplja, razvrstava i čisti alke; a kada se ispostavilo (što je on radosno obznanio) kako ih je sasvim nedovoljno za nekog tako plećatog kakav je gazda Egidius, nateraše ga da raski- -ne stare Janee, a beočugom najbolje što je umeo, prekuje u alke. Spreda su na gunj prišili manje prstenove; veće i nezgrapnije prišiše na leđa; a pošto su Sema dobro pritisli, ostalo ih je još te uzeše i jedne

farmerove pantalone, pa ostatak prišiše na njih. U nekom mračnom uglu kovačnice mlinar je pronašao drveni kostur šlema i dade ga kožaru da ga prekrije kožom što bolje može. Na posao su utrošili ostatak ovog i ceo sledeći dan — i mada beše Bogojavljenje, o praznicima nisu nimalo vodili računa. Farmer Gil je iskoristio priliku da popije piva više no obično ali, zmaj je milostivo spavao. Privremeno je zaboravio i na glad i na mačeve. U rano jutro seljaci se popeše na brdo noseći svoje rukotvorine. Gil ih je čekao. Više nije bilo opravdanja; zato navuče oklopljeni gunj i pantalone. Mlinar se smeškao. Potom Gil navuče svoje jahaće čizme i stavi par starih mamuza; kao i kožom presvučeni šlem. Ali, naposletku, preko šlema natuče jedan stari šešir od klobučine a preko oklopnog gunja prebaci veliki sivi ogrtač. »Čemu to, gazda?« zapitaše ga. »Pa,« kaza Gil, »ako vi mislite da se u lov na zmaja ide zveckajući i tandrčući ko crkvena zvona, ja bome ne mislim. Nekako mi se ne čini pametno da zmaj treba da zna kako dolazim drumom pre no priđem bliže pre no gužva počne.« Prstenovi su bili prišiveni jedan preko drugog, tako da je donji kraj jednog visio na gornjem kraju drugog i itekako su zveckali. Ogrtač je donekle ublažio buku, ali je zato Gil u ovoj odeći izgledao kao da je pobegao iz cirkusa. To mu nisu rekli. S mukom su ga opasali i namestili mu korice na opasač; ali mač je morao nositi jer nije hteo da ostane u koricama osim ako bi ga čovek svom snagom u njih 'gurao. Farmer pozva Garma. Bilo je to baš po njegovom osećanju za pravdu. »Pseto,« reče »ideš sa mnom.«

Pas zaurla: »Upomoć! Upomoć!« jaukao je. »Prekini!« reče Gil. »Ii' ćeš sa mnom da prođeš gore nego sa bilo kojim zmajem. Znaš miris toga crva i možda bi jednom mogao ispasti i koristan.« Potom farmer pozva svoju sivu kobilu. Ona ga podozrivo pogleda i frknu. Ipak mu je dopustila da je uzjaše; i tako su njih troje krenuli a da niko nije bio suviše srećan. Kaskali su kroz selo, a narod im je pljeskao i klicao uglavnom sa prozora. Farmer i kobila su se trudili da deluju što su vedrije mogli; ali Ganu nije znao za stid i vukao se podvijena repa. Reku su prešli mostom na kraju sela. I usporili su, jer se nađoše van domašaja pogleda. Ipak su suviše brzo prešli polja što su pripadala farmeru Gilu i drugim stanovnicima Buta i dospeli u krajeve što ih je zmaj pohodio. Dočekalo ih je polomljeno drveće, spaljene ograde, sagorela trava i preteča, neprirodna tišina. Sunce je peklo i farmer Gil se poče kolebati da skine bar nešto od odeće; činilo mu se da je ipak preterao. »Lep kraj Božića« mislio je. »A biću srećan ako ne bude i moj kraj.« Obrisao je lice velikom maramicom — razumljivo zelenom, ni slučajno crvenom; jer, bar koliko je on čuo, crvena marama razdražuje zmaja. Ali zmaja nije pronašao. Prejahao je mnogo jutara preko napuštenih polja, ali od zmaja ni traga. Od Garma, opet, nije bilo nikakve koristi. Držao se uz kobilu, odbijajući da upotrebi svoj nos.

Napokon stigoše na tek malo oštećen vijugav put koji se činio tih i bezopasan. Prejahavši njime jedno pola milje Gil se poče pitati nije li svoju dužnost već izvršio i stade razmišljati o povratku i prijateljima kojima će kazati kako je zmaj, videvši ga, jednostavno odmaglio. I baš tada upade u nevolju. Ili tačnije, nagazi na zmaja koji se ispružio preko slomljene ograde, a njegova strašna glava je počivala nasred druma. »Pomoć!« izreče Gram i ispari. Siva kobila se prope, a farmer Gil pade u jarak. Podigavši glavu ugleda potpuno budnog zmaja koji je gledao u njega. »Dobro jutro!« reče zmaj. »Izgledate iznenađeni.« »Dobro jutro!« reče Gil. »I jesam.«

»Oprostite,« reče zmaj. Sumnjičavo je ćulio uši jer su, kada je farmer pao, prstenovi zazveckali. »Oprostite što to pitam, ali da vi slučajno ne tražite mene?« »Ne, ni slučajno,« kaza farmer. »Ko bi i sanjao da ste vi ovde. Izišao sam tek da projašem.« Žurno se izvukao iz jarka i povlačio ka sivoj kobili. Ona je opet bila na nogama i štipkala travu kraj druma, delujući potpuno nezainteresovano. »Tada nas je srećan slučaj spojio,« kaza zmaj. »Na moje veliko zadovoljstvo. Čini mi se da je na vama praznično odelo. Neka najnovija moda?« Farmer Gil primeti da mu je šešir pao, a sivi ogrtač se rastvorio; jedino mu je drskost preostala. »Ja,« reče »najnovija. Ali moram da vidim šta mi je sa psom. Izgleda da jurca zečeve.« »Baš i ne izgleda,« kaza Krisofilaks oblizujući usne (znak da se odlično zabavlja). »Čini mi se da će kući stići mnogo pre vas. Ali, nemojte da vam smetam, satno vi produžite vašim putem, gazda — pa vidi, čini mi se da ne znam vaše ime?« »Ni ja vaše,« uzvrati Gil »i neka tako ostane.« »Kako vi kažete,« reče Krisofilaks i dalje oblizujući usne, ali sada i zatvorivši oči. Bio je zao (kako su to već zmajevi) ali ne preterano smeo (što nije retko). Voleo je obrok za koji se nije morao boriti; i posle dobrog sna, apetit mu se povratio. Paroh iz Hrastovca je bio žilav, a mnogo je vremena prošlo otkako je zmaj poslednji put gricnuo pristojno debelog čoveka. Sada se odlučio da okuša ovaj laki mesni obrok i samo je vrebao da staru budalu uhvati u nepažnji. Ali, stara, budala nije bila tako budalasta kako se činilo i Gil je zmaja držao na oku čak i dok je pokušavao da uzjaše. Međutim, kobila je imala neke sopstvene planove te se ritala i bacakala dok se Gil trudio da se popne. Zmaj posta nestrpljiv i pripremi se za skok. »Oprostite!« reče. »Da niste nešto ispustili?«

Stari trik, ali upali; jer, Gil je zaista nešto ispustio. Kada je pao, ispustio je Kaudimordaksa (narodski zvanog Grizorep) i mač je ležao kraj puta. Gil zastade da ga podigne; a zmaj skoči. Ali ne tako hitro kao Grizorep. Našavši se u farmerovoj ruci on blješteći polete, pravo zmaju u oči. »Hej!« uzviknu zmaj zaustavivši se u mesitu. »Šta je to?« »Sitnica, samo Grizorep što mi ga je Kralj poklonio,« reče Gil. »Kakva greška!« reče zmaj. »Molim vas da mi oprostite.« Potrbuške se izvali na zemlju i farmer Gil se sinesta oseti mnogo ugodnije, »Čini mi se da niste bili pošteni prema meni« »Kako nisam?« kaza Gil. »A i zašto bi’?« »Prikrili ste vaše uvaženo ime i tvrdili da je naš susret slučajan; a očigledno ste vitez visokog roda. Nekada je, gospodine, bio običaj da u ovakvim slučajevima vitezovi upute izazov na dvoboj i to posle propisane razmene titula i akreditiva.« »Možda je nekad i bio takav običaj, a može biti da je još uvek,« kaza Gil sve zadovoljniji sobom. Mora se oprostiti ako se malo uobrazi čovek pred kojim puzi jedan ogroman zmaj vladarskog porekla. »Napravio si ti, stari crve, više od jedne greške. Nisam ja nikakav vitez. Ja sam farmer, Egidius od Buta, taj sam ti ja; i ne mogu da smislim one što mi gaze po poljima. Već sam sa grmenjačom upucao diva što je napravio mnogo manje štete od tebe sad. I nikakav mu izazov nisam upućivao.« Zmaj se uznemiri. »Prokleti lažljivi div,« pomisli. »Kako me je navukao. I šta se uopšte može činiti kada natrčiš na neustrašivog farmera sa tako sjajnim i opasnim

mačem?« Nikako se nije mogao dosetiti nekog primera odgovarajućeg datoj situaciji. »Ja se zovem Krisofilaks,« reče. »Krisofilaks Bogati. Šta bih mogao učiniti za vas?« dodade umiljato pažljivo odmeravajući mač i priželjkujući da izbegne bitku. »Mogo bi da se čistiš odavde, ti gadni, stari gušteru,« uzviiknu Gil takođe priželjkujući da izbegne bitku. »Želim jedino da se tebe ratosiljam. Smesta se gubi odavde i vraćaj se u svoju prljavu jazbinu!« Zakorači ka Kristofilaksu mlatarajući rukama kao da plaši vrane. Ali je to Grizorepu bilo više nego dovoljno. Blješteći napravi krug vazduhom; zatim se obruši i klepnu zmaja po zglobu desnog krila da je sve odjeknulo, a zmaj se prekomerno potresao. Naravno Gil je malo znao o pravim načinima ubijanja zmaja, jer se mač mogao spustiti i na neko osetljivije mesto; ali Grizorep je učinio najbolje što je u neiskusnim rukama mogao. A to je i Krisofilaksu bilo sasvim dovoljno — narednih nedelja neće moći da koristi svoja krila. Skoči, pokuša da uzleti i otkri da ne može. Farmer se baci na kobilu. Zmaj jurnu. Kobila za njim. Hukćući i duvajući, zmaj galopiraše preko polja. Ali i kobila. Farmer se drao i podvriskivao kao da navija na konjskoj trci; a Grizorep om je sve vreme mlatarao. Što je brže jurio, zmaj je bio sve zbunjeniji; jer pustivši korak što je više mogla, kobila ga je sve vreme u stopu pratila. Jurili su po puteljcima, kroz prolaze na živici, preko mnogih polja i mnogih potoka. Zmaj je duvao i rikao i uopšte više nije znao kuda trči. Napoikon, iznenada, izbiše na most pred Butom, pretutnjaše preko njega i uz riku se spustiše seoskim sokakom. Tu Garm skupi dovoljno drskosti da se išunja iz jednog sokačeta i pridruži lovu. Sav narod je virio kroz prozore ili sa krovova. Neki su se smejali, a neki klicali; poneko je lupao u tiganj ili bubanj; drugi su duvali u rogove, trube

ili zviždaljke; a paroh je zvonio crkvenim zvonima. Već stotinama godina u Butu ne bi takve huke i buke. Zmaj je odustao ispred same crkve. Legao je nasred puta i dahtao. Garm priđe i onjuši mu rep, ali je Krisofilaks izgubio svaki osećaj stida. »Dobni ljudi i plemeniti ratnice,« brektao je dok je farmer Gil silazio sa kobile a seljaci ga okruživali (na razumnoj udaljenosti) naoružani vilama, motikama i žaračima. »Ne ubijajte me, dobri ljudi! Vrlo sam bogat i nadoknadiću svu štetu što sam je počinio. Platiću sahranu za sve koje sam pobio, a pogotovo za paroha iz Hrastovca; dobiće otmen nadgrobni spomenik — iako je bio prilično žilav. Svako će od vas dobiti lep dar, samo ako mi dopustite da po njega odem kući.« »Koliko?« reče farmer. »Pa,« kaza zmaj brzo se preračunavajući. Primetio je da se okupila velika gomila sveta. »Pedeset groša po glavi?« »Bez veze!« reče Gil. »Koještarije,« reče narod. »Zafrkava nas!« reče pas. »Dva zlatnika svakom, a deci pola?« kaza zmaj. »A psima?« reče Garm. »Nastavi!« reče farmer. »Slušamo te.« »Deset zlatnika i kesa srebra po glavi, a zlatne ogrlice za pse?« reče Krisofflaks nesigurno. »Ubij ga!« povika narod postajući nestrpljiv. »Torba zlata za svakog, a dijamanti za dame?« požuri Krisofilaks. »Sada si već nešto rekao, ali nedovoljno pametno,« reče farmer Gil. »Opet ne vodiš računa o psima,« reče Garm. »Kolike su torbe?« rekoše muškarci.

»Koliko dijamanata?« rekoše žene. »O Bože! Bože!« kaza zmaj. »Upropastićete me.« »Zaslužio si,« reče Gil. »Možeš da biraš da te il’ upropastimo il' na licu mesta i smesta ubijemo!« Zamahnu Grizorepom i zmaj se zgrči. »Odlučuj se već jednom!« Povika narod sve hrabriji i sve se više približavajući. Krisofilaks je žmirkao; ali, zapravo mu je bilo smešno; taj bljesak vedrine oni nisu primetili. Njihovo cenkanje je njega počinjalo da zabavlja. Bi mu jasno da su svi hteli nešto da udare. Malo su znali o pravilima koja vladaju u velikom i pokvarenom svetu — uistinu, niko od onih koji su u ovome kraju sada živeli nije imao nikakvog iskustva u natezanju sa zmajevima i njihovim trikovima. Krisofiilabsu se povratio dah, ali i pa et. Okliznuo se. »Vi recite cenu!« kaza. Tada svi progovoriše uglas. Krisofilaks ih je slušao sa interesovanjem. Samo mu je jedan glas smetao: kovačev. »Upamtite šta vam kažem, od svega ovoga neće biti vajde,« govorio je on. »Što god vi rekli, crv se neće vrnuti. I kako god okreneš, od ovog nema da ima koristi.« »Ako tako misliš, onda se i ne mešaj,« rekoše mu i produžiše da se pogađaju i ne obraćajući više pažnju na zmaja.

Krisofilaks podiže glavu; ali ako se premišljao da li da na njih skoči ili zbriše dok rasprava traje, morao se razočarati. Farmer Gil je stajao sa strane i zamišljeno grickao slamku; a u rukama je držao Grizorep i zmaja na oku. »Lezi tu de si,« reče »ili ćeš da dobiješ po zasluzi, pa bilo il' ne bilo zlata.« Zmaj se opruži potrbuške. I naposletku, paroh istupi kao govornik i stade kraj Gila. »Bedni Crve!« kaza. »Smesita ima da vratiš sve nasiljem oduzeto imanje; i pošto se nadoknadi šteta svima kojima si je naneo, ostatak ćemo pošteno podeliti među sobom. Zatim, ako nam obećaš da nikada više ovu zemlju nećeš uznamiravati, niti da ćeš poslati drugo čudovište da nam pravi nevolje, pustićemo te da odeš svojoj kući sa glavom na ramenima i netaknutim repom. A sada ćeš morati položiti talio čvrstu zakletvu da ćeš se vratiti (i sa odštetom) da će ona obavezati čak i tvoju crvljivu savest.« Posle jedne vrlo upečatljive scene kolebanja, Krisofilaks prihvati. Čak je prolivao i gorke suze oplakujući svoju propast, sve dok potočići nisu potekli niz drum; ali, niko se nije potresao. Položio je mnoge, svečane i strašne zakletve, da će se sa svojim celokupnim blagom pojaviti na dan svetog Hilariusa i svetog Feliksa. Dali su mu rok od osam dana, prekratak za toliki put što su bar neki, makar nemali nikakvog pojma o geografiji, morali dokonati. Ali ga pustiše da ide i otpratiše ga sve do mosta. »Do našeg sledećeg viđenja,« kaza zmaj prešavši reku. »Uveren sam kako ćemo ga svi sa nestrpljenjem iščekivati.« »Mi sigurno,« odgovoriše mu. Naravno da su bili poprilično tupavi. Jer, mada savest zbog položenih zakletvi zmaju ne bi dala nijednu mirnu noć, on, avaj, savesti uopšte nije imao. I mada je lako moguće da ovu žaljenja vrednu ¡slabost u jednoj vladarskoj porodici običan svet nije mogao ni zamisliti, ipak je paroh, kao učen čovek morao bar naslutiti. Možda i jeste. Bio je on veliki znalac gramatike pa mu je ono što će se u budućem vremenu dogoditi nesumnjivo bilo mnogo poznatije nego drugima. Kovač je zavrteo glavom vrativši se u svoju kovačnicu. »Zlokobnih li imena!« kazao je. »Hilarius i Feliks2 ! Ne volim ni da ih čujem.« Razumljivo je da su ovakve novosti ubrzo dospele i do Kralja. Širile su se zemljom poput požara i ništa nije ostalo tajna. Kralj je iz mnogih razloga,

a ponajpre finansijskih, bio duboko ganut; zato se odlučio da lično odjaše u But gde su se, izgleda, zbivale tako neobične stvari. Stigao je četiri dana posle zmajevog odlaska i prešao most na belom konju praćen mnogim vitezovima, trubačima i ogromnim prtljagom. Sav narod se obukao u praznična odela i izašao na ulicu da ga pozdravi. Povorka je zastala ispred crkvenih vrata, pod vedrim nebom. Farmer Gil kleče pred Kralja da bi mu bio predstavljen; ali mu Kralj reče da ustane i, pred svima, potapša ga po ramenu. Vitezovi se napraviše da ne primećuju ovu familijarnost. Kralj naredi da se celo selo okupi na velikom Gidovom pašnjaku pored reke, i kada se svi tamo nađoše (uključujući Garma koji je smatrao kako se sve ovo i njega tiče) Augustus Boruifacius, rex et basileus, izvole im se blagonaklono obratiti. Detaljno im je objasnio zašto sve blago bezbožnog Krisofilaksa pripada njemu kao gospodaru zemlje. Nije suviše potezao zahtev da bude smatran vladarem planinskih krajeva (jer to beše sporno pitanje) ali, kazao je, »nema ni najmanje sumnje da je sve blago ovog crva ukradeno od naših predaka. No, pošto smo mi, kako je svima poznato, i pravedni i darežljivi, dostojno ćemo nagraditi našeg vernog Egidiusa; a nijednog podanika iz ovog mesta, od paroha pa do deteta u kolevci nećemo ostaviti bez nekog znaka naše pažnje. Jer, mi smo sa Butom vrlo zadovoljni. Najmanje što možemo reći jeste da ovde čvrst i neiskvaren narod čuva staru hrabrost naše rase.« Za to vreme, vitezovi su ćaskali o najnovijim. modelima šešira. Narod je skidao kape, klanjao se i ponizno pozdravljao. Ali, zažalili su što nisu prihvatili zmajevu ponudu na deset zlatnika i sačuvali celu dogodovštinu za sebe. U svakom slučaju, imali su dovoljno iskustva da su

dobro znali kako Kraljeva pažnja neće ići toliko visoko. Jedini je farmer Gil bio uistinu zadovoljan. Nadao se bar nekoj nagradi, a bio je vraški srećan što je izvukao živu glavu iz ovog nesrećnog poduhvata a da mu je pri tome okružni ugled porastao više nego ikad. A Kralj nikako da ode. Svoje šatore je podigao na polju farmera Gila i čekao četrnaesti januar nastojeći da se što je bolje mogao zabavi u bednom selu, daleko od prestonice. U roku od tri dana, kraljevska pratnja je pojela sav hleb, jaja, piliće, slaninu i ovčetinu i ispila sve staro pivo što se u selu moglo pronaći, do poslednje kapi. Potom su počeli da kukaju zbog nedostatka komfora. Ali, Kralj je sve kavaljerski plaćao (u bonovima koje je kasnije trebalo naplatiti od Državne blagajne, a Kralj se nadao da će ona uskoro biti puna do vrha); ali narod Buta beše zadovoljan jer im je pravo stanje Blagajne bilo nepoznato. Došao je i četrnaesti januar, praznik Hilaniusa i Feliksa i svi siu na nogama bili još od ranog jutra. Vitezovi su navukli svoje oklope. Farmer je obukao svoju verižnjaču iz domaće radinosti i glasno su mu se smejali svi dok nisu primetili Kraljevo mrgođenje. Takođe, farmer je opasao Grizorepa koji u. korice uđe lako kao u buter i tu ostade. Paroh je pažljivo motrio na mač i vrteo glavom. Kovač se smejao. Stiže i podne. Ljudi bebu tako uzbuđeni da nisu čak bili ni previše gladni. Poslepodne je lagano protkalo. Grizorep i dalje nije pokazivao

nikakvu nameru da iskoči iz korica. Niko od onih što su motrili sa brda, niko od dečaka koji su se popeli na vrhove visokog drveća nije mogao primetiti ništa ni na nebu ni na zemlji što bi najavljivalo zmajev povratak. Kovač je cupkao; ali sve dole ne pade noć i dok se ne pojaviše zvezde seljaci mi pomislili nisu da zmaju opšte nema nameru da se vrati. Neprestano su u sećanje dozivali mnogobrojna izrečena obećanja i strašne zakletve nadajući se i dalje. Ali prođe ponoć i okonča se zakazani dan, a razočarenje bi veliko. Kovač je bio presrećan. »Zar vam ne rekoh,« izjavio je. Ali oni još uvek ne behu razuvereni. »Ipak je bio teško ranjen,« kaza neko. »Nismo mu dali dovoljno vremena,« rekli su drugi. »Ima strašno puno do planina da se žipči, a on još ima toliko da nosi. Možda mu je trebalo pomoći.« Ali prođoše i sledeći i sledeći dan. Tada ih napusti svaka nada. Kralja obuze strašan bes. Ponestale su sve zalihe hrane i pića, a vitezovi su gunđali glasno. Zeleli su da se vrate udobnostima dvora. Ali, Kralj je želeo novac. Sa svojim vernim podanicima se pozdravio, ali kratko i zajedlji o i poništio je polovinu bonova Državne blagajne. Prema farmeru Gilu ponašao se hladno i otpustio ga je kratkim klimanjem glave. »Još ćete čuti o nama,« kazao je i odjahao sa svojim vitezovima i trubačima.

Optimisti i naivni su mislili da će poruka, koja ubrzo treba da stigne sa dvora biti poziv da gazda Egidijus dođe kod Kralja i bude proizveden za viteza. Poruka je stigla već za nedelju dana, ali je glasila sasvim drukčije. Bila je napisana i potpisana u tri primerka: jedan primerak za Gila; jedan za paroha; i jedan da se zakuca na crkvena vrata. Vajde je bilo samo od onog primerka upućenog parohu, jer je dvorski rukopis bio osoben i butskom narodu nejasan koliko i književni latinski. Ali paroh ga je preveo na narodski i pročitao sa predikaonice. Pismo beše kratko i jasno (koliko to kraljevo pismo može biti); Kralju se žurilo. »Mi Augustus B. A. A, P. i M. rex et cetera obznanjujemo da smo zarad sigurnosti naše države i časti našeg imena odlučili da crv ili zmaj koji sebe naziva Krisofilaksom Bogatim ima da bude pronađen i primerno kažnjen zbog svojih zlodela, štetočinstava, veleizdaje i krivokletstva. Svi vitezovi Našeg Dvora imaju da se smesta naoružaju i da se zapute u potragu za narečenim čim Gazda Aegidius A. J. Agricola stigne na naš dvor. Kako se rečeni Aegidius dokazao kao veran čovek sposoban da izađe na kraj sa divovima, zmajevima, kao i drugim neprijateljima Kraljevskog mira, sada mu naređujemo da smesta pojaše i priključi se našim vitezovima najvećom mogućom, brzinom.« Narod zaključi da je to velika čast, bezmalo kao i proglašenje za viteza. Mlinar je zavideo. »Prijatelj Egidius se penje sve više i više,« reče. »Nadam se da će nas još uvek poznavati kada se vrati.« »Ako se vrati,« kaza kovač. »E sad mi te je, konjska njuško, zaista dosta!« reče farmer. »Da te đavo nosi! Ako se vratim, biće mi čak i mlinar drag. Ipak, ima nečeg prijatnog u

pomisli da ćete mi obojica jedno vreme nedostajati.« I to rekavši, ode. Kralju se ne može pravdati kao svojim susedima; bilo da se ovce jagnje ili ne jagnje, ore se ili ne ore, crno je ili belo je, Gilu je jedino preostalo da pojaše svoju kobilu i krene. Paroh ga je ispratio. »Nadam se da si sa sobom poneo jedan čvrst konopac?« upita. »Zašto?« reče Gil. »Da se obesim?« »Jok! Razvedri se, gazda Egidiuse!« kaza paroh. »Čini mi se da te prati sreća kojoj se može verovati. Ali, ipak ponesi dug konopac, jer ti, ako me moja pamet ne vara, može ustrebati. A sada zbogom i vrati se čitav!« »Ah! Vrati se i nađi kuću i imanje u raspadu. Prokleti zmaj!« reče Gil. Potom, smotavši veliko parče užeta pod sedlo, uzjaha i ode. Psa sa sobom nije poveo, jer je ovaj sa vidika nestao još rano ujutro. Ali, čim je Gil otišao, Garm se ušunjao u kuću i tu ostao da zavija celu noć, dobij a batine i nastavlja da zavija. »Upomoć, vau, upomoć!« zapomagao je. Nikada više neću videti svog dragog gospodara što beše tako strašan i tako divan. Kamo sreće da sam i ja pošao sa njim, o, kamo sreće. »Zaveži!« kazala je farmerova žena »ili nećeš poživeti dovoljno dugo da saznaš hoće li se vratiti ili ne.« Kovač ču zavijanje psa. »Loš predznak,« reče vedro. Prolazili su dani, a vesti niotkuda. »Nikakve vesti su loše vesti,« kazao je kovač i zapevao.

Na dvor je Gil stigao umoran i prašnjav. Ali svi vitezovi, u uglačanim oklopima i sa sjajnim šlemovima već su stajali kraj svojih konja. Kraljev poziv jednom farmeru ozlojedio ih je, te su zahtevali da se naređenje doslovno sprovede i krene onog časa kada im se Gil pridružio. Jedva je siroti farmer imao vremena da proguta parče hleba umočenog u vino a već se ponovo našao na putu. Kobila je bila uvređena. Sreća što nije umela da kaže ono što je o Kralju mislila jer je to bilo ravno veleizdaji. Dan je već dobro odmakao. »Suviše kasno da se počne sa lovom na zmaja,« mislio je Gil. Ali i nisu mnogo odmakli. Kada su jednom krenuli, vitezovima se više nije žurilo. Lagano su jahali u razvučenoj povorci: vitezovi, štitonoše, sluge, pa poniji natovareni prtljagom; na kraju se klatio farmer Gil na svojoj umornoj kobili. Uveče su se zaustavili i podigli šatore. Za farmera Gila nije bila predviđena nikakva hrana i svoj je obrok pozajmio gde je mogao. Kobila se rasrdila i najsvečanije zaklela na nevernost vladarskom domu Augustusa Bonifaciusa. Jahali su i naredna dva dana. Trećeg dana, u daljini su se pojavili mutni obrisi negostoljubivih planina. Ubrzo su se našli u krajevima gde se vlast Augustusa Bonifacijusa nije jednoglasno priznavala. Zbiše se i jahali su opreznije. Četvrtog dana su stigli do Divljih Brda, na granice tajanstvene zemlje koju su, verovalo se, nastanjivala bića iz legendi. Iznenada, jedan od onih koji su jahali na čelu naiđe na zloslutne tragove u pesku kraj jedne rečice. Pozvaše farmera Gila. »Šta je ovo, gazda Edigiuse?« zapitaše. «Zmajevi tragovi.« reče on.

»Predvodi nas!« kazaše mu. Sada su jahali ka zapadu a na čelu je bio farmer Gil kome su zveckali svi prstenovi njegovog oklopnog gunja. Ali, na to niko nije obraćao pažnju; vitezovi su se smejali i pričali, a uz njih su jahali minstreli pevajući im junačke pesme. Svaki čas bi vitezovi prihvatali refren pesme i pevali ga zajedno, glasno i snažno. Ovo ih je bodrilo, jer pesma beše dobra — nastala je u onim vremenima kada su bitke bile uobičajenije nego turniri; ali nije bilo pametno. Za njihov dolazak je sada znao svaki stvor te zemlje, a u svim pećinama zapada zmajevi su ćulili uši. Nije bilo nade da će Krisofilaksa uhvatiti na spavanju. Baš kada su dospeli u duboku senku tamnih planina, dogodi se nešto za šta je možda bio zaslužan prst sudbine, a možda i sama kobila; naime, ona poče hramati. Sada su išli strmim i kamenitim stazama, penjali se sa mukom i sve zabrinutiji. A kobila je saplićući se i hramajući sve više zaostajala i izgledala tako očajno da je farmer Gil morao sjahati i produžiti peške. Ubrzo su se našli na začelju kolone, među tovarnim ponijima; ali, to niko nije ni primećivao. Pažnja vitezova odavno beše zaokupljena raspravom o etikeciji i pravu prvenstva. Inače bi opazili kako su tragovi zmaja sve upadljiviji i brojniji. U stvari došli su do mesta po kojima je Krisofilaks često lunjao ili sletao posle svojih svakodnevnih vežbi u vazduhu. S obe strane staze videli su se potpuno niski brežuljci i padine izgoreli i izgaženi. Malo je bilo trave, a između širokih pojaseva pepela i spaljene zemlje nazirali su se čvornovati ostaci štipavice i vresa. Već je dugo ovaj kraj bio igralište zmajeva. Pred povorkom se uzdizao tamni zid planina. Farmer Gil se brinuo zbog kobile; ali bio je zadovoljan što ima razloga da se zahvali na ukazanom poverenju. Nikako mu se nije dopadalo da u neprijatnom i tajanstvenom kraju jaše na čelu ovakve povorke. Ubrzo će biti još zadovoljniji i iz sveg srca zahvaljivati sudbini (i kobili). Jer, baš negde oko podneva — na Kandlemasov dan i sedmi dan njihovog jahanja — Grizorep iskoči iz korica, a zmaj iz pećine. Bez upozorenja i formalnosti on jurnu u bitku. Uz huku i urlik obruši se na povorku. Uprkos svom drevnom i vladarskom poreklu on zaista nije bio preterano hrabar kada se nalazio daleko od svoje kuće. Ali sada ga ispuni veliki gnev; jer, borio se baš na svome pragu i branio je sve svoje blago.

Sruči se niz padinu kao splet gromova uz buku oluje i zaslepljujući crveni sjaj. Rasprava o prvenstvu namah prestade. Konji se razleteše na sve strane, a neki vitezovi popadaše. Poniji, prtljag i posluga, okretoše se u mestu i jurnuše. Nije bilo nikakvih dilema o pravu prvenstva. Najednom ih prekri i osmudi oblak dima u kojem se pojavi zmaj obrušavajući se na čelo kolone. Nekolicina vitezova pogibe pre no što su uspeli da izreknu propisani poziv na borbu, a nekolicina drugih se načte na zemlji zajedno sa svojim konjima. Što se ostalih tiče, o njima su se brinuli njihovi konji od megdana, koji su se okrenuli i dali u bekstvo, ne vodeći računa želeli to njihovi gospodari ili ne. A većina je žarko želela. Ali, siva kobila se ne mrdnu. Možda se plašila da će polomiti noge niz strmu i kamenitu stazu. Možda je bila suviše umorna da bi bežala. Slutila je da je zmaj mnogo opasniji kada se nalazi iza nego ispred vas, a da morate biti brži od trkaćeg konja da biste od bekstva imali neke koristi. Osim toga, ona je Krisofilaksa već upoznala i sećala se da ga je u svojoj zemlji jurila i tako sredila da se krotko izvalio nasred glavne seoske ulice. Bilo kako bilo, tek ona se ukopa u mestu i poče frktati. Lice farmera Gila sigurno nije moglo biti bleđe nego što je već bilo, ali on ostade kraj nje; činilo se da mu ništa drugo nije ni preostalo. I tako se dogodilo da se zmaj, jurišajući na povorku, nenadano našao oči u oči sa svojim starim neprijateljem i Grizorepom u njegovim rukama. Ovo nije očekivao. Skrete naglo, poput velikog slepog miša i sruči se na padinu kraj staze. Siva kobila dojuri zaboravivši da bi trebalo da hramlje. Na njoj se žustro koprcao farmer Gil vidno ohrabren. »Oprostite mi,« reče on »ali da slučajno ne tražite mene?« »Ni slučajno,« reče Krisofilaks. »Ko bi i sanjao da ste vi ovde? Samo sam letuckao unaokolo.« »Onda nas je spojio srećan slučaj,« reče Gil. »Na moje veliko zadovoljstvo; ja tražim tebe. Treba neke sitnice da raspravim s tobom; pravo da reknem, čitavu gomilu sitnica.« Zmaj frknu; farmer Gil podiže ruku da se zaštiti od vrelog daha i koraknu napred sa isukanim Gnizorepom opasno ga približivši zmajevom nosu.

»Hej!« reče ovaj i zaustavi dah. Poče se tresti i uzmicati a sva mu vatra iščile. »Ja se, dobri gospodaru, nadam da niste došli da me ubijete?« zacvile. »Jok! jok!« reče farmer. »Ni reč ne reko o ubijanju.« Siva kobila šmrknu. »Pa, ako je tako, smem li da vas upitam šta ste ono radili sa svim onim vitezovima?« reče Krisofilaks. »Vitezovi uvek ubijaju zmajeve, osim ako mi njih pre toga ne pobijemo.« »Sa njima nisam radio baš ništa. Nisam im ni rod ni pomozi bog,« kaza Gil. »A u svakom slučaju sada su svi mrtvi ili su zbrisali. Nego, šta si ti ono pričao na poslednje Bogojavljenje?« »O čemu ono beše?« kaza zmaj nesigurno. »Kasniš skoro mesec dana,« kaza Gil i rok ti je istek o. Došo sam zbog naplate. Duguješ mi izvinjenje zbog cele ove gnjavaže što sam je imo.« »Najiskrenije se izvinjavam,« reče zmaj. »Tako bi mi bilo milo da se niste mučili da dođete.« »Sad ću da ti pokupim svaku mrvicu iz tvoje riznice i nemoj da mi prodaješ neke pijačne štosove,« reče Gil, »ili si mrtav, a kožu ću da ti okačim na naš crkveni toranj za pouku sličnima.« »To je tako surovo!« reče zmaj. »Pogodba je pogodba,« kaza Gil. »Da li bih bar mogao zadržati neki prstenčić i majušnu gomilicu zlata, s obzirom na to da plaćam u gotovom?« upita zmaj. »Ni mesingano dugme!« odvrati Gil. Još su se izvesno vreme cenjkali i prepirali kao na vašaru. Ipak je na kraju sve bilo onako kako biste mogli i

pretpostaviti; mora se priznati da se rodilo malo takvih što bi u cenjkanju mogli da nadmaše farmera Gila. Ceo put nazad, do pećine, zmaj je morao prepešačiti jer mu je Gil sa Grizorepom bio za petama. Brdska staza se uspinjala na planinu i jedva da je bilo mesta za obojicu. Kobila je išla odmah za njima i delovala je duboko zamišljeno. Beše najmanje pet milja teškog puta; i Gil je žipčio hukčući i daščući, ali nije skidao oka sa crva. Napokon dospeše do pećinskog grotla na zapadnom obronku planine. Ulaz je, veliki i mračan, izgledao preteće; a čelična su vrata bila uglavljena u gvozdene stubove. Videlo se da u danima davno zaboravljenim ovo beše mesto moći i ponosa; jer nisu zmajevi gradili ovakva zdanja niti su prokopavali takve hodnike već su se, rado, nastanjivali u grobnicama i riznicama drevnih, silnih ljudi i divova. Vrata dubokog doma behu otvorena i zmaj i Gil zastadoše u njihovoj senci. Sve do sada Krisofilaks nije imao priliku za bekstvo. ali, našavši se na svome pragu on podskoči napred i spremi se da zaroni u dubinu. Farmer Gil ga pljoštimice udari mačem. »Oj!« reče. »Da ti pre no odeš unutra, kažem nešto. Ako se hitro ne vratiš sa nečim vrednim nošenja ima da dođem za tobom i iseckam te od repa naviše.« Kobila šmrknu. Nikako nije mogla zamisliti farmera Gila kako silazi u zmajevu jazbinu, ni za sve blago ovog sveta. Ali, Krisofilaks je, pred oštrim i sjajnim Grizorepom, bio sasvim oran da mu poveruje. A možda je, za razliku od kobile, bio u pravu, jer ona, uprkos svojoj mudrosti, nije shvatala promenu što se zbila sa njenim gospodarem. Farmer Gil se oslanjao na

svoju sreću i posle dva uspešna poduhvata poče verovati da nema tog zmaja koji bi mu se mogao suprotstaviti. U svakom slučaju, Krisofilaks se vratio najbrže što je mogao noseći desetak kilograma zlata i srebra i gomilu prstenova, brazletni i drugih zgodnih sitnica. »Eto!« reče. »Šta?« kaza Gil. »To nije ni pola od onog što treab, ako si to hteo da kažeš. I ni pola onog što imaš — još ako bi pola bacili u vodu.« »Sigurno da nije!« reče zmaj suviše smućen da zapazi koliko je farmer oštroumniji nego onog dana u selu. »Sigurno. Ali ne mogu sve odjedanput da iznesem.« »A ni iz dvaput, smeo bi' da se kladim,« kaza Gil. »Unutra i vraćaj se duplo brže da ne bi probo ukus Grizorepa!« »Ne!« reče zmaj jurnuvši unutra i vrati se duplo brže. »Eto!« izreče spuštajući ogroman tovar zlata i dve gomile dijamanata. »A sad probaj opet!« kaza farmer. »I još se bolje potrudi!« »Trudim se, oh kako se trudim!« reče zmaj vrativši se ponovo. Ali, sada se kobila poče brinuti za svoju kožu. »Samo se pitam, ko će sve ovo da tegli kući?« mislila je; i tako je tužno gledala sve one vreće i kovčege da farmer pogodi šta ona misli. »Ne brini se devojčice!« kaza. »Nateraćemo starog crva da se pobrine za prevoz.« »Milost!« zavapi zmaj koji je čuo ove reči stižući po treći put iz pećine sa najvećim tovarom i rogom dragog kamenja, što je blistalo poput zelene i crvene vatre. »Milost!« Ako ponesem sve ovo jedva ću preživeti, a ne bih više ni torbu mogao, pa makar me ubili.« »Znači, tamo ima još?« kaza farmer. »Ima,« reče Knisofilaks »dovoljno da ostanem ugledan zmaj.« Za divno čudo skoro da je govorio istinu a pokazaće se da je govorio i mudro. »Ako mi to ostaviš,« dodade vrlo prepredeno »biću ti prijatelj do groba. A sve ću ovo poneti tvojoj kući, a ne Kraljevoj. I pomoćiću ti da blago sačuvaš, što je još važnije,« dodade.

Tada je farmer uzeo čačkalicu u ruke i duboko razmišljao ceo minut. Onda izreče »Dogovor kuću gradi!« i pokaza hvale vrednu razboritost. Da je na njegovom mestu bio vitez, polakomio bi se za celim blagom i priđe bi dobio ono prokletstvo koje na blagu leži. Jer, što god da je nameravao, da je Gil baoio zmaja u očajanje ovaj bi se odlučio za borbu. I u tom bi slučaju Gil, ako sam ne bi izgubio glavu bio prisiljen da uništi svoje transportno sredstvo i najveći deo blaga ostavi u planinama. Ovako se sve rešilo. Za svaki slučaj, farmer je džepove napunio dragim kamenjem; a omanji kovčeg je stavio na kobilu. Sve ostalo, u sanducima i vrećama nakrcao je na Krisofilaksova leđa tako da je ovaj izgledao kao da seli čitavu državnu blagajnu. Nije bilo bojazni da će odleteti jer mu tovar beše pretežak, a Gil mu je svezao krila. »Baš mi je naposletku valjao ovaj konopac,« pomislio je sa zahvalnošću se setivši paroha. I tako je zmaj kaskao hukčući i duvajući dok ga je kobila pratila zalepivši se za njegov rep a na njoj farmer koji je nosio isukani Kaudimordaks, blještav i zastrašujući. Zmaju ni na pamet nisu padali nikakvi trikovi. Uprkos teretu, zmaj i siva kobila su se vraćali brže no što je kraljevskoj povoroi trebalo da stigne. Gilu se žurilo — nikako nije mogao imati poverenja u Krisofilaksa koji je jednu svečanu i čvrstu zakletvu već prekršio, te Gilu nije bilo najjasnije kako da noć pregura zdrav i čitav. Ali, sreća će mu se ponovo osmehnuti pre no što padne noć; nabasali su na grupu slugu i ponija što su u onoj velikoj žurbi odjurili i sada izgubljeno lutali Divljim Brdima. Oni se razbežaše u strahu i zaprepašćenju, ali Gil povika za njima.

»Hej, momci!« reče. »Vraćajte se. Imam poso za vas a dobro ću vas nagraditi ako sve dobro ispadne.« I oni stupiše u njegovu službu srećni što imaju vodiča i nadajući se da će biti isplaćivani urednije nego što su inače navikli. Jahali su dalje, sedam ljudi, šest ponija, jedna kobila i jedan zmaj; Gil se poče osećati kao gospodinčovek i isprsi se što je više mogao. Odmarali su se samo koliko su morali. Uveče bi Gil privezao zmaja za četiri koca, svaki za po jednu nogu i odredio trojicu da ga čuvaju. Ali, kobila je spavala otvorenih očiju pribojavajući se da bi stražari mogli nešto da probaju za sopstveni račun. Do granica svoje zemlje stigli su za tri dana; a dolazak je izazvao zaprepašćenje i zbrku kao malo šta od svega što se između dva mora ikad zbilo. U prvom selu u kojem su konačili hranu i piće su im dali besplatno, a polovina seoskih mladića je želela da se pridruži povorci. Gil odabra dvanaestoricu naočitih, mladih ljudi. Obeća im dobru nagradu i kupi najbolje konje što ih je mogao naći. Po glavi su počinjali da mu se vrzmaju neki planovi. Posle jednodnevnog odmora ponovo se našao u sedlu praćen svojom novom svitom. Pevale su se pesme u njegovu čast; i mada neskladne i prigodne, dobro su zvučale u njegovim ušima. Neki momci su ćeretali, neki se vedro smejali. Beše to veseo i čudesan prizor. Ubrzo je farmer Gil skrenuo na jugozapad pravo svojoj kući, ne prolazeći blizu Kraljevog dvora niti mu poslavši ikakvu poruku. Ali, vesti o povratku gazda Egidiusa širile su se poput šumskog požara; a izazivale su veliko zaprepašćenje i uzbuđenje. Jer, stigao je u času kada je kraljevskim ukazom proglašena u svim selima i gradovima opštenarodna žalost za hrabrim vitezovima koji su pali u planinama.