Gde god se farmer Gil pojavio, žalost bi bila zaboravljena a zvona su zvonila i ljudi su se tiskali kraj puta kličući i bacajući uvis kape i marame. Ali, zmaja su tako pozdravljali da ovaj poče gorko žaliti zbog sklopljene pogodbe. Bilo je to preveliko poniženje za nekog sa tako drevnim i vladarskim poreklom. Kada su dospeli do Buta, svi psi su na njega prezrivo lajali. Svi, osim Garma; on je imao oči, uši i nos samo za svoga gospodara. Zapravo, potpuno je izgubio glavu i valjao se po celoj ulici. Naravno, But je farmeru priredio veličanstven doček; ali je farmer, po svoj prilici, najsrećniji bio što vidi mlinara bez podrugljivog osmeha i kovača koji nije znao šta da kaže. »Neće se ovo ovako završiti, upamtite šta vam kažem!« rekao je, ali ništa gore nije uspeo smisliti i turobno je pognuo glavu. Farmer Gil, praćen šestoricom ljudi i dvanaestoricom naočitih mladića, pope se na brežuljak i tu se skrasiše. U kuću je pozvao samo paroha. Vesti su ubrzo doprle do prestonice i narod se, zaboravljajući i zvaničnu žalost i svoja posla, okupljao po ulicama. Bi mnogo poklika i buke. Kralj se nalazio u svojoj velikoj kući i tamo grickao nokte i mrsio bradu. Naizmenično tužan i besan (a neprestano opsednut finansijskim brigama) bio je tako razdražljiv da se niko nije usuđivao da mu se obrati. Ali, napokon, buka mu je doprla do ušiju; nije zvučalo ni kao naricanje, ni kao plač. »Šta znači ova buka?« zapitao je. »Recite narodu da se raziđe kućama i žali svečano i dostojanstveno. Ovo pre liči na guščji sajam.« »Gospodaru, zmaj se vratio,« odgovoriše mu.
»Šta!« reče Kralj. »Skupite sve naše vitezove ili bar sve što je od njih ostalo!« »Gospodaru, nema potrebe,« odgovoriše mu. »Pošto je gazda Egidius kraj njega, zmaj je miran kao jagnje. Bar koliko je nama poznato. Tek što smo o svemu saznali, a i izveštaji su protivrečni.« »Bože, blagoslovi nas!« reče Kralj sa vidljivim olakšanjem. »I kada samo pomislim da smo za prekosutra naredili da se održi služba za momke! Opozovite to! Ima li ikakvih znakova našeg blaga?« »Izveštaji govore o čitavoj planini blaga, gospodaru,« odgovoriše mu. »A kada će stići?« reče Kralj žustro. »Dobar čovek taj Egidius izvedite ga pred nas čim dođe!« Sa odgovorom su oklevali. Na kraju, neko skupi hrabrost i reče: »Oprostite, gospodaru, ali mi smo čuli da se farmer zaputio svojoj kući. Ali nesumnjivo će prvom prilikom požuriti ovamo čim se dolično opremi da se pred vama pojavi.« »Nesumnjivo,« reče Kralj. »K vragu i dolična oprema. Šta on ima da traži kod kuće a da nas ne izveštava! Vrlo smo nezadovoljni.« Prva prilika je došla i prošla, a potom i naredne. Tačnije, farmer Gil je kod kuće bio već nedelju ili više, a ni slovce njegove poruke nije stiglo do
dvora. Desetog dana Kralj puče od besa. »Pošaljite po momka!« kaza; i poslaše. Put do Buta i nazad zahtevao je po dan napornog jahanja. »Gospodaru, neće da dođe!« rekoše mu dršćućim glasom dva dana kasnije. »Munjo nebeska!« reče Kralj. »Naredite mu da se nacrta ovde sledećeg utorka ili će živ istrunuti u zatvoru!« »Gospodaru, molim vas za oproštaj, ali on i dalje neće da dođe,« reče, vrativši se u utorak sam, istinski nesrećni glasnik. »Sto mu hiljada gromova!« kaza Kralj. »Ovu budalu strpajte u zatvor mesto one. A sada pošaljite nekoliko ljudi da seljačinu bace u okove!« riknu na svoju okolinu. »Koliko ljudi?« zamucaše, »tamo je zmaj i... i Grizorep i...« »I trice i kučine!« reče Kralj. Naredi da mu spreme njegovog belog konja, sakupi sve svoje vitezove (ili bar sve što je od njih ostalo), četu naoružanih pešaka i pojaha pun vatrenog gneva. Iznenađen, sav narod izađe iz svojih kuća. Ali, farmer Gil više mije bio samo Okružni Junak; postao je Miljenik Zemlje; i ljudi nisu klicali Kralju i njegovim vojnicima kada su prolazili, mada su i dalje pred Kraljem skidali kape. I što je bio bliže Butu, sretao je
sve mrgodnlja lica; u nekim selima seljaci su zabravljivali vrata i ni živa duša se nije mogla vide ti na ulici. Tada Kraljev vatreni gnev pređe u ledeni bes. Mračnog lica jahao je ka reci iza koje se nalazio But i farmerova kuća. Naumio je da sve spali iz temelja. Ali, na mostu ugleda farmera Grla kako sedi na svojoj sivoj kobili, sa Grizorepom u rukama. Niko se drugi nije mogao videti, osim Garma izvaljenog nasred puta. »Dobro jutro, gospodaru!« reče Gil, vedar kao vedar dan i ne čekajući da bude prvi oslovljen. Kralj ga hladno odmeri: »Ti se zaista ne umeš dolično vladati u našem prisustvu,« reče »ali te ni to ne izvinjava što nisi došao na naš poziv.« »Pravo da vam kažem, gospodaru, ni na pamet mi nije palo,« reče Gil. »Imao sam mnogo svojih briga, a malo vremena da ga trošim na vaše zapetljancije.« »Deset mu hiljada munja!« zaurla Kralj ponovo usijavši od besa. »Neka đavo nosi tebe i tvoj bezobrazluk. Nikakvu nagradu nećeš dobiti; a možeš biti srećan ako te ne obesimo. A sigurno i hoćemo, osim ako smesta ne zamoliš za oproštaj i ne vratiš nam naš mač« »Je l'?« reče Gil. »Meni se čini da sam svoju nagradu već dobio. Pronaći znači steći, a steći znači imati, kažemo mi ovde. I čini mi se da je Grizorepu mnogo bolje sa mnom nego sa tim vašim momcima. Ali, šta će vam svi ovi vitezovi i vojnici?« upita. »Ako ste došli u posetu, bili biste dobrodošli i sa manje. A ako ste došli da me odvedete, trebalo bi vam mnogo više.« Kralj se zagrcnu, a vitezovi pocrveneše i spustiše noseve. Neki od vojnika se isceriše, jer im je Kralj bio okrenut leđima. »Daj mi svoj mač!« zaurla Kralj konačno povrativši svoj glas, ali izgubivši svoj plural. »Daj nam svoju krunu!« reče Gil; zaprepašćujuća izjava koja se nikada ranije, u čitavoj istoriji Srednjeg Kraljevstva nije mogla čuti. »Munjo nebeska! Ščepajte ga i vezujte!« vrisnu Kralj sasvim opravdano iskočivši iz kože. »Šta se muvate tamo pozadi? Vezujte ga ili pogubite!« Vojnici zakoračiše napred. »Upomoć! uopmoć! upomoć!« kričao je Garm.
A u tom času, zmaj izroni ispod mosta. Ležao je skriven, pod suprotnom obalom reke, duboko u vodi. Sada je puštao gustu paru, jer je ispio mnoštvo litara reke. Najednom nastade neprozirna magla u kojoj su se videle samo plamene zmajeve oči. »Budale, idite kući!« riknu on, »ili ću da vas iscepam na paroiće. Eno gomile vitezova mrtvih, hladnih, u planini, a sada će ih još više biti u reci. Svi Kraljevi konji i svi Kraljevi ljudi!« Zatim skoči i kandžom raspali Kraljevog belog konja; a ovaj pojuri brzinom onih nebeskih munja koje je Kralj tako rado pominjao. Ostali konji su ga spremno sledili; neki od njih su se već sreli sa zmajem koji im nije ostao u dragoj uspomeni. Vojnici pružiše korak u svim pravcima osim u pravcu Buta. Beli konj je bio samo ogreban, a nije mu bilo dopušteno da ode daleko. Posle izvesnog vremena, Kralj ga natera da se vrati nazad. Nesumnjivo, bio je gospodar svoga konja; i niko nije mogao reći da se na svetu bojao ijednog čoveka ili zmaja. Dok se vratio, magla se razišla, kao i njegovi vitezovi i vojnici. Sve je bilo sasvim drukčije sada kada je Kralj, potpuno sam razgovarao sa snažnim farmerom sa kojim su bili zmaj i Grizorep. Ali, razgovor nije ničemu vodio. Farmer Gil beše tvrdoglav. Nije hteo ni da moli ni da se bori, iako ga je Kralj izazivao na dvoboj smesta i na licu mesta. »Jok gospodaru!« kazao je smejući se. »Idi kući i raz'ladi se! Neću da te ozledim; ali ti je najbolje da ispariš jer za crva ne mogu da odgovaram! Zbogom!«
I to je bio kraj bitke na butskom mostu. Nikada Kralj nije dobio ni peni blaga ni reči izvinjenja od farmera Gila, koji je o sebi stekao veoma visoko mišljenje. I štaviše, u okolini se od tada više neće priznavati vlast Srednjeg Kraljevstva. Ljudi su, miljama unaokolo, smatrali Gila svojim gospodarom. Nikada, Kralj, uprkos svim svojim titulama nije nikog mogao nagovoriti da krene protiv buntovnika Egidiusa; jer, on je postao Miljenik Zemlje o kome su pevane pesme; i nije bilo moguće ućutkati sve priče što su slavile njegova dela. A jedna od najomiljenijih beše rugalica koja je opevala bitku na mostu. Dugo je Krisofilaks ostao u Butu na veliku Gilovu korist; jer, prirodno je da se poštuje čovek koji ima ukroćenog zmaja. Sa parohovom dozvolom, smestili su ga u opštinski ambar i tu su ga čuvala dvanaestorica naočitih mladića. Tako je nastala prva Gilova titula: Dominus de Domito Serpente ili narodski, Lord od Ukroćenog Crva ili skraćeno Ukroćenog. I kao takav, uživao je veliku počast; ali je Kralju i dalje plaćao uobičajeni danak: šest goveđih repova i bačvu piva, isplaćivan na dan Sv. Matije, dakle, dan sukoba na mostu. Ali, nije mnogo prošlo da je Gil od Lorda napredovao u Erla, a trbuh Erla od Ukroćenog beše toliki da mu je bio neophodan uistinu poveliki kajiš da ga opaše.
Posle nekoliko godina postao je princ Julius Egidius i prestao da plaća danak. Postao je basloslovno bogat, sagradio je divan dvorac i sakupio snažnu vojsku. Beše to blistava i sjajna vojska odevena u najbolje ruho što se moglo nabaviti. Svaki od dvanaestorice naočitih momaka postao je kapetan. Garm je imao blistavu ogrlicu i celog života je lajao kad god mu je bilo volja, ponosan i srećan pas, koga su njegovi drugari sa mukom podnosili jer je od drugih pasa zahtevao da mu odaju dužno poštovanje u skladu sa strahom i trepetom koji je predstavljao njegov gospodar. Svoje preostale dane siva kobila je provodila u miru i niko nije mogao saznati šta ona zapravo misli. Na kraju je Gil postao kralj, naravno, Kralj Malog Kraljevstva. Krunisan je u Butu pod imenom Aegidius Draconarius; ali bio je poznatiji pod imenom Stari Gil Crvoviti. Jer, u modu je na njegovom dvoru ušao narodski jezik i svoje govore nikada nije držao na književnom latinskom. Njegova žena je postala veličanstvena i povelika kraljica koja je strogo
vodila računa o kućnim izdacima. Kome god je nešto bilo potrebno nju ne bi mogao zaobići ili bi, bar morao mnogo da zaobilazi. Najzad je Gil postao dostojanstven starac sa dugom belom bradom koja mu je dopirala do kolena i vrlo uvaženim dvorom (na kojem su zasluge najčešće bile nagrađivane). I osnovao je potpuno nov viteški red. Vitezovi su se zvali Crvočuvari a na grbu im beše zmaj; najstariji članovi su bili dvanaestorica naočitih momaka. Mora se priznati da je za svoj uspon Gil mnogo dugovao sreći, iako je pokazao i veštinu da je iskoristi. Mudrost i sreća su ga pratile do kraja, na veliku korist njegovih prijatelja i suseda. Paroha je velikodušno nagradio; a čak su i mlinar i kovač dobili svoj deo. Jer, Gil je sebi mogao dozvoliti velikodušnost. Ipak je, postavši kralj, doneo strog zakon protiv zlokobnih proročanstava a mlevenje žita je proglasio kraljevskim monopolom. Kovač je promenio zanimanje i postao preduzimač, ali mlinar je postao verni sluga krune. Paroh je napredovao u biskupa i, kada je crkva u Butu odgovarajuće uvećana, učinjena je njegovim središtem. Oni koji i sada žive na području Malog Kraljevstva primetiće da ova istorija sadrži pravo objašnjenje nekih imena koja gradovi i sela nose i u naše vreme. Jer, oni koji su u te stvari upućeni, objašnjavaju nam kako je But, zahvaljujući razumljivoj zbrci u titulama Lorda od Buta i Lorda od Ukroćenog, postao poznat po svom drugom imenu koje mu je ostalo do naših dana; jer, Thame sa h je besmislica bez značenja3 . Kao uspomenu na zrnaja, kojem duguju svoju sreću i slavu Draconarii su podigli veliko zdanje, četiri milje severozapadno od Buta, na mestu gde su se Gil i Krisofilaks prvi put sreli. Ovo je mesto širom kraljevstva bilo znano pod imenom Aula Draconaria, ili narodski Crvodvor po kraljevom imenu i grbu. Mnogo se šta od onda promenilo, a kraljevstva su nastajala i nestajala; šume su padale, reke menjale korita, a jedino su bregovi ostajali, mada su i njihov lik menjali kiša i vetar. Ostajala su i imena; ljudi, istina, ovo mesto danas zovu Crevar (bar koliko sam ja čuo) jer su sela izgubila nekadašnju slavu. Ali, u danima o kojima zbori priča, selo se zvalo Crvodvor i Kraljevska prestonica, a zastave sa grbom zmaja vile su se iznad drveća; i sve je bilo dobro i veselo u to doba kada je Grizorep blistao svim svojim sjajem.
EPILOG Često je Krisofilaks molio za slobodu; a pokazalo se da njegova ishrana mnogo košta, jer je, kako je to već sa zmajevima slučaj, nastavio da raste pošto oni, kao i drveće, rastu celog života. Zato je Gil, kada je dovoljno učvrstio svoj položaj, dozvolio bednom crvu da ode kući. Rastali su se uz bezbrojne izjave uzajamnog poštovanja i sklopili ugovor o večitom prijateljstvu. Zmaj je, u svom zlom srcu poneo za Gila onoliko simpatija koliko je to jednom zmaju uopšte moguće. A povrh svega, postojao je Grizorep; i zmaj je lako mogao izgubiti i svoj život i svoje blago. Naravno kod kuće ga je čekao sasvim pristojan deo blaga (kao što je Gil i pretpostavljao). Do planina je leteo sporo i teško, jer su mu se krila odvikla od uportebe, a oklop mu postao mnogo teži. Stigavši kući, nabasao je na jednog malog zmaja dovoljno nepromišljenog da iskoristi Krisofilaksovo odsustvo i naseli se u njegovoj pećini. Pričalo se da je huka te bitke odjekivala čitavom Venodotijom. Kada je, sa velikim zadovoljstvom proždrao svoga pobeđenog protivnika osetio se bolje, ukus poniženja bi ublažen i on leže da dugo spava. Ali, najednom se probudi i dade u potragu za najvećim i najglupljim od svih divova koji je čitavu ovu zbrku i zamesio jedne davne letnje noći. Detaljno mu je objasnio šta o svemu misli i jadni div bese poprilično ugruvan. »A to je bila grmenjača?« kazao je češući se po glavi. »A ja mislio konjske muve!« Finiš ili narodski - KRAJ
prim.prev. 1 Cunctator (lat.) — Oklevalo. Aluzija na rimskog vojskovođu, koji je ovaj nadimak stekao ratujući protiv Hanibala. — Prim. prev. 2 Hilarius znači Veseli, a Félix Srećni (latinski). Tmurnom kovaču ova imena naravno ne prijaju, jer su predznak da bi sve moglo i na dobro izaći. Zato se snuždio, kao što će se na prve predznake nesreće razveseliti. 3 Pred ovom, jednom u nizu Tolkinu dragih igara reči. prevodilac je bio prisiljen da bezuslovno kapitulira. Thame (0eim) je toponim koji se po Tolkinu izvodi iz Ctilove titule Lord of Tame (teim) ovde prevedene kao Lord od Ukroćenog. Uostalom, u knjigama od nauke fusnote su neophodne — Prim, prev.