Zane Grey - Žutokljunac Predstaviću se kao kauboj! - Ernest Selbi je bio toliko uzbuđen da je ovu misao glasno izgovorio. Brzo se obazreo da vidi nije li ga možda neko čuo. Njegovi saputnici nisu obraćali posebnu pažnju na njega, pa je odahnuo. Ernestovo oduševljenje je sve više raslo otkako je voz zašao u Reton klanac. Sada je praktično bio u Arizoni. Ovo je bio Zapad, stvarni Zapad, koji je oduvijek povezivao s pustolovinama, a sada mu se na čudesan način pružila prilika da bude dio njega. Otkako je napustio svoj dom u Ajovi, svaki Čas je vadio papire i pismo od advokata u Čikagu u kome je pisalo da je njegov stric Silas Selbi, koji je iznenada umro, ostavio svom nećaku u nasljedstvo ranč u Arizoni koji se zvao Crvena stijena. Advokat je, takođe, obavještavao nasljednika da je gospodin Silas Selbi namjeravao otputovati na ranč da bi provjerio zašto je prihod opao. Izvještaji upravnika Hepforda očito su bili uredni. Objašnjavali su zašto je u posljednje tri godine broj goveda sa dvadeset hiljada spao na šest hiljada. Međutim, gospodin Selbi je osjećao da tu nešto nije u redu. Sada je novi vlasnik, Ernest Selbi, trebao da nastavi istragu. Iako advokat nije direktno govorio o nepoštenju tog Hepforda, same činjenice bile su dovoljno jasne da bi se stekao taka^' utisak. I Ernest je o svemu porazgovarao sa ocem i majkom i onda, nimalo ne oklijevajući, smjestio se u voz koji je išao na Zapad. Bio je zahvalan stricu Silasu što mu je ostavio ranč, a još više što mu se pružila prilika da napusti svoj prilično ograničen život na maloj farmi u Ajovi i prepusti se romantici i pustolovini koje je obećavao Zapad. Ali, mora biti razborit, govorio je sebi; mora malo obuzdati svoj žar i potruditi se da iznađe najbolji način kako sve to da provede. Znao je malo ili gotovo ništa o životu na rancu i bio je potpuno nespreman da preuzme rukovođenje imanjem. Morao bi da nauči posao na licu mjesta, da stekne iskustvo u različitim poslovima vezanim uz uzgoj stoke, da otkrije šta se događa. Nije čak znao ni kako da otkrije nepoštenje ili loše rukovođenje rancem. A onda mu je sinulo: zašto se ne bi pod nekim drugim imenom pojavio i zatražio zaposlenje kao kauboj na vlastitom rancu? To bi, izvjesno, bilo vrijedno iskustvo. Naravno, za njega će novina biti i status kauboja, ali je Ernest imao dovoljno iskustva s konjima i radom na farmi; bio je snažan i žilav i vjerovao je da će biti u stanju da savlada početne teškoće. Na taj način će moći ući i u trag poslovanju na imanju. Možda će biti problema da ubijedi Hepforda da ga zaposli, ali Ernest se trenutno o tome nije brinuo. Vidjeće šta će biti kada se nađe na licu mjesta. Sada kada je stvarno bio na Zapadu sa svim njegovim misterioznim i blistavim mogućnostima, osjećao se dorastao svakoj situaciji. Selbi je napustio voz u Holbruku. Pažnju mu je privukla nekolicina kauboja koji su dokoličili preko puta stanice. Kauboji su bili mladi, rumenih obraza, oštrog pogleda, lijeno su se kretali i bili su obučeni u uobičajenu odjeću, nosili su velike šešire, flanelske košulje i traperice uvučene u kožne čizme s visokim potpeticama na koje su bile prikačene nevjerovatno duge mamuze. Uputio se prema njima, zadovoljan što je jednostavno obučen. - Može li se negdje nešto pojesti? - upitao je. Moglo bi se reći da su gledali kroz njega. - Kako da ne - odgovorio je ipak jedan od njih pokazujući preko ulice. - Tamo je hotel. A i u stanici se može nešto žvaknuti. Ako ti ni to nije dovoljno, možeš da svratiš kod jednog žutog na kraju ulice. - Kada kreće kočija za Springertaun? - Ernest se usudi o da postavi j oš j ed n o pi ta nj e. - Pa, u jedanaest, a možda i neće - dobio je odgovor. - Hvala na ljubaznosti - odgovorio je Selbi ne mijenjajući ni boju glasa, ni izraz lica. Njegov govor privukao je sumnjičave poglede. Ali, više ništa nije rečeno i on je krenuo prema hotelu. Tamo je ostavio torbu i, nakon što se još malo raspitao, pošao u obilazak. Pogled mu je najprije privukla jedna crvenokosa djevojka. Dok je prolazio pored nje, malo se osvrćući da bolje pogleda lice te djevojke, čuo ju je kako govori svom pratiocu: - Žao mi je, Poli, ali jutros se kočijom vraćam na Crvenu stijenu. Stari mi je rekao da iz banke podignem prilično novca, te moram da žurim. Ova primjedba je zainteresovala novog vlasnika ranca Crvena stijena. Impuisivno se okrenuo i dotakao šešir. - Izvinite, gospođice... - počeo je, ali se naglo zaustavio shvativši da se htio predstaviti. Pogledale su ga radoznale zelene oči. Mladić iz Ajove je zamucao, ali je nekako uspio da nastavi: Ho... hoćete li... možete !i... da me uputite do prodavnice gdje bih mogao kupiti opremu za jahanje? - Zar ne znate čitati? - odgovorila je prilično neuljudno dok je pokazivala prema natpisu sa krupnim bijelim slovima iznad izloga direktno preko ulice. Selbi joj se zahvalio i, dok je prelazio ulicu, čuo je opasku da je zgodan žutokljunac. Ova podrugljiva primjedba mu se i dopala i nije. Bio je osjetljiv na to što ga
srnatraju žutokljuncem jer je bio svjestan svog izgleda i neiskustva. Odlučio se za restoran koji je držao Kinez i tu doručkovao. Bio je tu dugačak šank, iza kojeg je bila kuhinja i nekoliko stolova. Ernest je izabrao sto pored daščanog zida koji je dijelio restoran od neke radnje na sljedećem ulazu. Postoje pregrada očito bila nedovoljno debela, njegove osjetljive uši uhvatile su tihe glasove s druge strane. Svaka riječ je bila razgovjetna. - Vidio sam da je Hepfordova cura uzela. - U banci? - Aha. I nosi već ovog jutra kočijom za Springer. - A ako bude drugih? - Hm, Bad će se dokopati ako mi ne uspijemo. Otišao je naprijed. Ali, i mi ćemo pokucati da iskoristimo šansu. Zatim se ćula škripa stolica, pa koraci. Selbi je pogledao kroz prozor i trenutak kasnije vidio dvojicu koji su izašli iz susjedne prostorije. Pažljivo ih je osmotrio. Ne bi ih mogao zaboraviti. Brzo su krenuli niz ulicu, a Ernestovo uzbuđenje je bilo toliko da je jedva mogao objasniti Kinezu šta želi da jede. A kada je konačno dobio jelo, nije više imao apetita. Pred njim je bila divna prilika! Djevojka kojoj se obratio bila je kćerka Heptorda, upravnika ranca Crvena stijena, i bilo je očito da je namjeravaju orobiti. Pošto je za to znao, sa uzbuđenjem je shvatio da je njegova dužnost da spriječi pljačkaše. Bandit o kome su govorili kao o nekom Badu sigurno je namjeravao da uleti u kočiju negdje usput, dok će dvojica lupeža koje je prisluškivao krenuti kočijom i sačekati da im se ukaže povoljna prilika. Pa, on će biti u kočiji i dobro paziti da osujeti zavjeru, po mogućnosti bez rizika. Ako se s takvim podvigom predstavi na Crvenoj stijeni, biće mu osigurani i dobrodošlica i mogućnost da se zaposli kao kauboj. Pokazaće da nije žutokljunac! Ta misao ga je do te mjere zaokupila da je potpuno prigušio unutrašnji glas koji mu je savjetovao da obavijesti gradske vlasti. On je mogao sa ovim izaći nakraj. Pustolovina bi privukla Ernesta i da djevojka nije bila upletena, pa čak i da ona nije tako zgodna. Nabaviće revolver. Oduševljen svim što ga je očekivalo, krenuo je da nade radnju. U radnji Ernest je bio uzbuđen veličinom i izborom robe koji bi se mogao mjeriti i sa većim gradom. Pažljivo je razgledao, idući od police do police, sve dok mu napokon nije prišao prodavač i upitao ga šta želi. Ernest je odgovorio: - Običnu kaubojsku opremu. Nije mu trebalo dugo da kupi ono što želi. Prodavač je, očito, pretpostavljao da je njegova mušterija žutokljunac, što je nagnalo Ernesta da pokupuje i marame, ćebe i, napokon, revolver, opasač i metke. Nije želio cia izaziva pažnju i, u svojoj žurbi da što prije nestane iz radnje sa velikim zamotuljkom, skrenuo je tako naglo iza ugla da se sudario s nekim na nogostupu. Bila je to djevojka koja se od sudara malo zateturala i gotovo bez daha sjela na vreću s brašnom. Na svoj užas, prepoznao je Heptordovu kćerku. Njene prelijepe zelene oči posmatrale su ga s neprikrivenom dosadom. Sjedila je rumenog lica, Iju ti to namještajući šeširić. - }a... ja... izvinite - zamucao je Ernest. - Nisam gledao gdje idem. Baš sam nespretan, jeste li u redu? Ustala je i ošinula ga pogledom koji mu je natjerao rumenilo u obraze. Dok je prolazila pored njega, Ernest je opazio da je i ona porumenjela. Instinktivno je htio da krene za njom i objasni joj da ga ni njegovo iskreno divljenje prema zgodnoj djevojci ne bi navelo da se s njom namjerno sudari. Odustao je. Ernest se vratio u hotel, uzeo sobu, obukao u kaubojsku odjeću i postao toliko zadovoljan sam sobom da je potpuno zaboravio na neugodan susret. Pristajala mu je gruba odjeća. Više nije podsjećao na kicoša. Odlučio je da za sada ne stavlja mamuze dok ne nauči kako se hoda s njima. Ako bi ih sada stavio, bilo je izvjesno da bi se sapleo i tako se odao. Revolver je bio velik i težak. Napunio ga je i nadjenuo za pojas. Kada se spakovao, uputio se pre- y ma mjestu gdje su mu rekli da će stajati kočija. Tamo je, i pored pesimističke obavijesti onog kauboja, saznao da kočija uskoro kreće. Vozilo je Ernesta podsjećalo na veliki vagon, sa četiri široka sjedišta iza vozačevog, umjesto krova nalazila se cerada koja je sada bila uvijena. Bila su upregnuta četiri konja koja su nestrpljivo čekala da krenu. - Gdje ideš, kauboju? - upitao je vozač, pedesetogodišnjak grubog lica, blistavih plavih očiju. - U Springertaun - odgovorio je Selbi najkraće što je mogao. Osjećao je zadovoljstvo što ga je kočijaš oslovio ' kao kauboja. - Deset... unaprijed - zatražio je vozač grubo, ne dovodeći tako u pitanje svoje iskustvo sa gospodom na granici. - Čega deset? - upitao je Ernest. - Hej, momak, odakle ti dolaziš? - upitao je vozač kočije pretvarajući se da je iznenađen. - Deset somova! - Oh, mislio sam da je karta deset centi - odgovorio je Ernest naivno i izvadio novčanik iz kojeg je pažljivo izvukao zelembaća. - Auh - progundao je vozač uzimajući novac. - Sjedni na stražnje sjedište, a torbe stavi ispod. Ernest je lijeno učinio kako mu je rečeno, nakon čega se smjestio da uživa u situaciji. Sjedište ispred njega je bilo prazno, a sljedeće su zauzimala ona dvojica grubijana čije je planove prisluškivao. Na nogostupu je primijetio crvenokosu djevojku koju je onako nezgodno sreo dvaput tog jutra. Izašla je iz hotela s
jednom sredovječnom ženom i kaubojem pretovarenim torbama i zamotuljcima. Kada su stigli do kočije, Ernest je okrenuo glavu, iako bi više volio da vidi njen izraz lica kada ga prepozna. - Do viđenja, Džefe, i hvala ti na svemu - govorila je 10 djevojka. - Baš mi je žao što ranije nisam saznao da si u gradu, još mi je zalije što ideš - odgovorio je kauboj otežući. - Ali, sigurno ćeš doći četvrtog. - Bojim se da neću, Džefe - odgovorila je sa žaljenjem. - Au! Nećeš valjda propustiti igranku! - Mislim da ću propustiti mnogo više. Da nisam morala obaviti posao za tatu, ne bih ovog puta ni došla u grad... U stvari, Džete, strašno smo ovih dana uznemireni na rancu. - Ma, šta mi kažeš, Ana! A zbog čega? - Pa, vjerujem da mogu reći svim mojim prijateljima rekla je djevojka rezignirano. Govorila je tiše, ali su njene riječi ipak jasno doprle do Ernestovih ušiju. - Ti znaš da mi u stvari nismo vlasnici Crvene stijene, iako je uvijek izgledalo da jesmo. Tata samo vodi ranč za onog starog škrticu Selbija. I sada, čini se, Selbi je umro. Ništa nismo znali dok nije došlo pismo od advokata. Ono nas je upoznalo sa činjenicom da moramo očekivati da u Arizonu stigne neko ko će, prije ili kasnije, preuzeti ranč. - Prokletstvo! Baš gadno - uzviknuo je kauboj. - Kome je stari Selbi ostavio ranč? - Advokat nije rekao. Vjerujem nekom žutokljuncu, sinu ili nećaku. Tata ne misli tako. Selbi ima i brata - odgovorila je djevojka s gorčinom. - Razvedri se, Ana - Džef se nasmijao. - Sigurno će sve opet biti po starom. Taj tip se neće pojaviti, a ako dođe, možeš se udati za njega. Ha... ha... ha! - kauboj se zagrcnuo od smijeha. I žene su se počele smijati. - Tako me je posavjetovala i gospoda Džons - nastavila je djevojka. - To nije smiješno. Zar možeš i zamisliti da bih se mogla udati za nekog bljedunjavog žutokljunca ili pak ćelavog tipa sa Istoka? Ne bih ni po cijenu ranca! - Svakako, to je sreća za nas kauboje - odvratio je Džef žarko. - Pa, adios. Ipak se nadam da ćeš doći četvrtog. I, slušaj, pozdravi onu tvoju malu rođaku Dejzi Bruks. - Kako da ne, Džefe Martine - odvratila je. - Ah, vi kauboji!... Adios. Nećak Silasa Selbija se potpuno složio sa ovom crvenokosom curom da nimalo nije smiješno ovo sa nasljedstvom. Ernesta je prilično uzdrmala činjenica da je j privlačna djevojka, čiji se temperament može mjeriti s njenom kosom, kćerka Džona Hepforda, koji je godinama vodio ranč Crvena stijena za njegovog strica Silasa. Na prvi pogled privukla ga je Ana Hepford, ali na drugi ga je već prilično odbijala. Vagajući njenu zajedljivu opasku o Silasu Selbiju, zaključio je da mu se uopšte ne dopada. Kada je sa svojom pratiljom sjela ispred njega i vidjevši iz blizine njenu plamenu kosu i vitak bijeli vrat, shvatio je da, ipak, pobuđuje njegovo zanimanje. Prepoznao je simptome. Napadali su ga povremeno sve dok nije napunio dvadeset i jednu godinu, i jednom ili dvaput tokom naredne tri godine. Ovo je bilo nešto drukčije. Pa, kada je uopšte vidio neko tako divno stvorenje kao stoje Ana Hepford? - Ana, nisi mi ispričala te novosti o rancu - obraćala se starija žena djevojci uzbuđenim glasom dok se smještala. Zaboga, svi u Springeru gledaju na ranč kao da je vaš... pošto si ti jedino dijete. A toliko dugo je tvoj dom! - Pa, sada je sigurno da nije ni moj, ni tatin - djevojka je kratko odgovorila. - Pobjesnila sam kada sam čula novosti, a tata mi je odmah rekao na čemu smo. Oh, bio je uznemiren! Sada su počele da šapuću i, mada je Ernest besramno prisluškivao, više nije mogao uhvatiti ni riječ. A kada je kočija krenula, tandrkanje točkova i udaranje kopita potpuno su ga onemogućili da prisluškuje. Ernest se predao sanjarenju koje nije isključilo ni njegov problem, ni budnu pažnju na dvojicu zavjerenika na sjedištu iza vozača. Ipak je iskreno uživao u pejzažu. Konji su brzo odmicali, a izgledalo je da svaka nova milja vodi u još fascinantniji kraj. Zeleni pašnjaci, sivkasta polja načičkana stokom, pokoja rančerska kuća smještena u dolini ili na šumovitom brežuljku, valovita brda s kedrovima godili su pogledu momka iz Ajove, ali su ga jedva pripremili na ovo gorje. Bio je navikao na neograničen vidik. Ovo prostranstvo valovitog sivila sa ivicama bijelog i crvenog, oduzimalo mu je dah. Arizona! Sve do sada to ime je za njega bilo mit. Nije se sjećao strica Silasa, iako su mu kod kuće pričali da ga je njihao na krilu i govorio da će jednog dana od njega napraviti zapadnjaka. Kočija se kotrljala. I dame ispred njega više nisu razgovarale. Gospođica Hepford je bila zamišljena. Bio je siguran da ga nije primijetila. Radoznalo je očekivao trenutak kada će ga prepoznati; nije znao zašto je zamišljao da bi se iz toga moglo nešto izroditi. Slučaj je spojio stvarnog vlasnika ranca Crvena stijena i djevojku koja je sanjala da ga posjeduje. Ovdje je Ernest, dokazujući da je i sam sanjar, zamišljao sebe kako je inkognito krenuo na Crvenu stijenu i kako je, kao siromašan kauboj, spasio crvenokosu curu od pljačkaša i na kraju zadobio njenu ruku i kao vjenčani dar poklonio joj ranč koji je toliko voljela. Taj san ga je držao miljama, daleko preko doline koja ga je očarala i uz dugu strminu do neravnog vrha. Prizor koji mu se na tom mjestu ukazao raspršio je Ernestovo sanjarenje. Sa strahopoštovanjem je zurio u daleke
visoravni i ta začaranost ga nije napuštala sve dok se kočija nije spustila u drugu dolinu. Zaustavili su se u malom naselju ispred niske krčme. - Konačno - najavio je vozač. - Pauza za ručak. Gospođa Džons se probudila, a i gospođica Hepford se trgnula iz sanjarenja. Ernest je navukao obod sombrera preko očiju. Kada se djevojka okrenula, naslutio je da će se njemu obratiti. II Ispod širokog oboda svog sombrera Ernest je mogao vidjeti jedino ruku u rukavici na čijem se dlanu nalazio srebrni novčić. - Hoćete li mi, molim vas, donijeti sendvič sa šunkom - rekla je. Ernest je uzeo novac, mrmljajući da mu je zadovoljstvo i, iskočivSi iz kočije, ušao u krčmu. Sredovječna žena bujnih grudi dala mu je sendviče, ali uputila i značajan pogled. Mladić je razmišljao o tome kako više ne bi trebalo da obmanjuje djevojku u kočiji, pa je izašao sa podignutim šeširom i širokim osmijehom na licu. Gospođica Heprord nije ga primijetila sve dok joj nije pružio sendviče. Tada su joj se zelene oči širom otvorile. Izraz iznenađenja zamijenila je ozarenost. - Hej! - uskliknula je i nasmijala se. Laskalo je njenoj taštini. Ernest je odmah shvatio da ona zamišlja da je on prati i da je nešto slično uobičajeno u njenom životu ovdje. To ga je naljutilo. Posmatrao ju je kako šapuće nešto svojoj družbenici koja je uskliknula: - Zaboga! - Nakon toga je gospoda Džons zainteresovano pogledala Ernesta. Selbi je uzvratio kompliment sa osmijehom, namignuvši. U tom trenutku dvojica lupeža na drugom sjedištu pobudili su Ernestovu pažnju. Sinulo mu je da je njegov povratak došao u za njih nezgodan čas. Pošto su bili odsutni i on i vozač kočije, vjerovatno su smislili da je pogodno vrijeme za njihov plan. Krupniji od njih dvojice, tvrdih očiju i s bradom koja nije skrivala tanke usne i kvrgavu bradu, gurnuo je dolar prema Ernestu. - Hej, sinak, donesi i nama isto - rekao je. - Ernest je odgurnuo prljavu ruku. - Slušaj ti! - javio se sada drugi tip. - Kakvo je to ponašanje. Natjeraj ga da donese sendviče, Bile, ili razbij njegovu zgodnu njušku. Na to je Bil bacio srebrni dolar na Selbija, koji je stajao pored stražnjeg točka. Snažno ga je pogodio i otkotrljao se na tvrdu zemlju. - Pokupi to i donesi sendviče - naredio je. - Hej, vas dvojica ste lijeni tvorovi - odgovorio je Er~ nest bijesno. Bil je preskočio preko točka umjesto da prođe pored žena koje su postale svjesne prepreke i pažljivo posmatrale trojicu muškaraca. Selbi je krajičkom oka vidio da ga gospođica Hepford gleda i ta činjenica je bila dovoljna da ne ustukne. Potpuno je zaboravio da ima revolver, inače bi ga u tom trenutku izvukao. Naslućivao je bitku i, pošto ga je djevojka posmatrala, jedva je čekao da ovoj dvojici očita lekciju. Čim je sišao, Bil je pokupio dolar i stavio ga u džep. Zatim je naglo ispružio ruku da zgrabi Ernesta za košulju. - Pokazaću ja tebi ko je tvor - zarežao je i onda se okrenuo da svom drugaru uputi značajan pogled. Ovaj je shvatio i ustao. Bio je nizak, nabijen tip, žutih očiju i isturenih zuba. - Puštaj - oštro je naredio Selbi i snažnim trzajem se oslobodio. Isto tako brzo je ispružio pesnicu. Pogodio je Bila u vilicu i ovaj je tresnuo na zemlju s tupim izrazom na bradatom licu. Ležao je trenutak s rukom na licu, očiju ispunjenih mješavinom šoka i mržnje. - Jesi li to ti mene udario, ulickani? - zaurlao je. - Ha, kako je bilo? - Ernest se smijao. - Hoćeš li da ti pomognem da ustaneš i da ovo ponovim? Kavgadžija je skočio i pojurio kao razjareni bik, vičući nešto svom drugu. Selbi je, jednostavno izmaknuvši se, izbjegao divlji napad. Snažan udarac ljevicom zaustavio je Bila, a još snažniji zamah desnice bacio ga je među točkove kočije. - Uzmi lovu, Bile - vikao je tip iz kočije. - Ja ču se pobrinuti za tog mangupa. Zatim je skočio iz kočije, bacivši se na leda momka iz Ajove i oborivši ga na zemlju. Da li je namjeravao da samo zadrži Ernesta ili da ga prebije, to dvije žene u kočiji nikad neće saznati. Jer, snažni i pokretni mladić se otkotrljao s njim i, brzo se oslobođivši stiska, uspravio se. Bil se upravo dizo, ali prije nego što se i snašao, Selbi ga je ponovo bacio na zemlju. Uto je i onaj niži tip opet skočio na Ernesta. Uslijedila je žestoka borba i mladić iz Ajove je imao podosta posla izbjegavajući banditove ruke dugačke kao kod gorile. - Bile... uzmi curi... tašnu! - dahtao je Selbijev napadač. - Kočijaš je... Ernest se otrgnuo i snažno zamahnuo nogama. Razbojnik se zavrtio i tresnuo. Mladić je čekao da se ovaj podigne. Izgledalo je da je njegov protivnik za sada ošamućen. - Daj tu tašnu! - Ernest je čuo kako Bil reži. Okrenuvši se brzo, ugledao je Anu Hepford, koja je vrišteći ustala sa svog sjedišta dok je objema rukama čvrsto držala torbicu koju joj je otimao bradonja. - Puštaj... lopove! - bijesno je vikala. U tom trenu Selbi se sjetio svog oružja. Naglo ga je izvukao iz džepa i naciljao u razbojnika. - Ostavi to! - povi kao je. Prije nego što se čovjek okrenuo, revolver je snažno odjeknuo. Pucanj. Neiskusni Selbi je čvrsto stisnuo obarač, a uopšte nije imao namjeru da puca. - Ne pucaj! - povikao je razbojnik promuklim glasom, ispustivši djevojčinu torbicu i podižući ruke. Njegove zakrvavljene oči divlje su buljile u Ernesta. - Kidaj, Bile - povikao je oniži tip kada se uspravio. I ne osvrnuvši se, pojurio je kao da ga svi đavoli gone. Uto se i Bil snašao i
skočio s kočije jurnuvši prema grmlju iza stijene. Selbi, uplašen koliko i razbojnik, ponovo je, naciljao prema dvojici bjegunaca koji su upravo ulazili u grmlje i povukao obarač. Beng! Beng! Beng! Meci su? pogodili zemlju i uskovitlali prašinu i natjerali razbojnike; da brže potrče. Prije nego što je Ernest uspio i četvrti put da opali, nestali su. Na zvuk pucnjave, iz krčme je izjurio vozač kočije u pratnji snažnog muškarca u čizmama. Na vratima se poja- . vila i žena. Niže na ulici prolaznici su se brzo sklanjali s puta. - Kakva je to pucnjava? - pitao je vozač približavajući se Selbiju čiji se revolver jo.š pušio. - Ona dvojica su pokušali da me opljačkaju - izjavila je gospođica Hepford ljutito, pružajući torbicu u znak dokaza. - Prokletstvo! - uzviknuo je čovjek koji je istrčao za vozačem. Ernest je vratio revolver u džep i nije vadio ruku da ne bi primijetili da drhti. Inače, uspio je da na licu pokaže ravnodušnost. - Prokletnici! Nisu me mogli zavarati - govorio je vozač. - Nisu mi platili vožnju! Gospođica Hepford je smireno sjela, iako je bila blijeda. Zelene oči, sada blještave, radoznalo su počivale na mladiću u novom kaubojskom odijelu. - Hvala, kauboju - rekla je usiljeno. - Učinili ste mi uslugu. Zašto ste pucali? - Pa, izgledalo mi je da je to jedini način - objasnio je Ernest. - Nisam ih obojicu mogao savladati. A onaj tip je držao vašu torbicu. - Oh, ali vi ste savladali obojicu - javila se i starija žena. - Da li ste pucali da ubijete? - pitala je gospođica Hepford sve radoznalija. - Nisam, zaista. Samo... samo sam htio da ih uplašim... Ali, da nije pustio, mislim da bih ga napunio olovom - Ernest je završio prilično hladnokrvno. - Oh - uskliknula je. - Ipak mi je drago da ih niste zbog mene morali napuniti olovom. -I da jeste, trebalo bi da budeš zahvalna - živahno je dodala njena pratilja. - Gospodo Džons, dosta mi je kauboja koji koriste i najmanju priliku da pucaju jedan na drugog samo zbog mene, to mi se ne dopada. - Ana, ovo je nešto drugo - gospođa Džons je bila zapanjena zbog djevojčinog držanja. - Ona misli da sam nezahvalna, gospodine RevolveraSu - obratila se gospođica Hepford Ernestu, a topao, blistav osmijeh iznenada joj je obasjao lice - ali zaista nisam. Tako izgleda samo zato što mrzim ogovaranja, a sada će opet krenuti nova priča o meni. - Žao mi je ako sam vas, čini se, kompromitovao - odgovorio je Ernest ukočeno. - Ana, ovo ti nimalo neće naškoditi - nasmijao se krupni muškarac. - Čika Bruk, kladim se da vjeruješ da je ovaj kauboj unajmio dvojicu tipova da me kao bajagi opljačkaju - bunila se djevojka. - Ha! Ha! Ha! - Ah, ti kauboji! - uzviknula je gospođa Džons odmahnuvši nemoćno rukama. Selbi je, ipak, uhvatio pogled divljenja starije žene. Hepfordova kćerka je gledala u pravcu u kojem su se izgubila dvojica razbojnika. Ponovo je ušao u kočiju, na posljednje sjedište. Krupni muškarac, neobrijan i s mirisom uzoranih polja i konja, prijateljski je odgurnuo Ernesta i sjeo pored njega. - Samo se vi raskomotite - rekao je Ernest sa osmijehom. - Dragi moj mladiću, starost ispred ljepote - bio je od govor, ljubazne oči dobro su osmotrile momka. Vozač je ošinuo bičem i kočija se otkotrljala iz Konce, crvenokosa djevojka je naslonila glavu na rame gospođe Džons, a krupni muškarac pored Ernesta pokazao je želju da se sprijatelji. - Gdje si se uputio, mali? - Springertaun : odgovorio je Ernest, zainteresovanj da otkrije koliko odjeća čini Čovjeka. - Nisi dugo u ovim krajevima i pored tvoje igre s pucaljkom? - Nisam. - Odakle si? - Iz Ajove. Dodao je da traži posao. Bilo mu je drago što može da razgovara, osjećajući se pomalo nesiguran sada kada je uzbuđenje iščezlo. Koža na rukama mu je bila zguljena, osjećao je oštar bol i napipao čvorugu na zatiljku, a novo odijelo bilo mu je prljavo od prašine i krvi. - Pa, vjerujem da će to biti lako. Hok Sibert, predradnik na rancu Crvena stijena, traži jahače. Ima problema sa družinom. Hepford ne može da zadrži ljude. Ako tamo ne uspiješ, ja ću te uzeti. Naravno, ne mogu platiti mnogo, ali važan je posao. - Hvala - odvratio je Ernest, kojeg je privlačio ovaj jednostavni, ljubazni rančer. - Ipak ću prvo pokušati kod Hepforda... čuo sam dosta o Crvenoj stijeni. Zašto ne može da zadrži ljude? - Pa, davno nekad je bio drugačiji, ali posljednjih godina postao je stočar za kojeg kauboji ne jašu ako ne moraju. I sam ćeš to otkriti. - Nije baš ohrabrujuće... a novajlija sam na Zapadu. U stvari, i ja sam čuo neke... hm... nezgodne stvari o tome kako vodi ranč. - Hm. On je zaista uništio ranč, što svako ovdje već zna - odgovorio je rančer, s prilično gorčine. - Bio je to veliki ranč kada sam ga ja vodio. Ernest je uspijevao da prikrije zaprepaštenje. Ne pokazujući preveliku radoznalost, nastojao je da pokaže prirodno interesovanje ka u boj a bez posla. Saznao je da se njegov poznanik zove Sem Bruks i da je godinama radio za Selbija. Rekao je da je nekad bilo šezdeset hiljada grla stoke. Bruksova žena bila je rođaka Hepfordovih. Kada je Selbi kupio ranč, dao je Bruksu stotinu ari zemlje u dnu doline koje se Hepford, kada je oslobodio Bruksa od posla, nije mogao dokopati. - Nikad nije prestao da me zastrašuje - nastavio je Bruks. - Ja imam tu zemlju i jednog dana će biti vrijedna. Znaš, potok izvire na mojoj zemlji
i u vrijeme suše Crvena stijena bi usahnula da nije mog izvora. Nikad Heptordu nisam pravio probleme. Selbi mi je dao zemlju i ne bi valjalo da sam uskraćivao svoju vodu. Ali, jednog dana... Bruks nije završio rečenicu, lice mu je zato otvrdnulo. A onda, nagnuvši se prema Ernestu, prstom je pokazao na Anu Hepford i šapnuo: - To je Hepfordova mala. Ona misli da posjeduje Crvenu stijenu. Ernest je, zbog Bruksove blizine, osjetio da je ovaj prilično popio čemu je i mogao zahvaliti na njegovoj razgovorljivosti. Činilo mu se da je imao sreće stoje upoznao Bruksa. Tokom sljedećeg sata saznao je još više o rancu i okolici. Čak je Bruks nagovijestio da nešto nije u redu sa poslovanjem Džona Heptorda i u njegovom glasu se osjećala gorčina, tako da je novi vlasnik ranca Crvena stijena sada bio ubijeđen da je nečemu na tragu. Milje su brzo odmicale uz Bruksovo pričanje i promicanje zanimljivog pejzaža sve dok kočija nije došla do vrha dugačkog uspona s kojeg se pružao pogled u dolinu. - Čudesno! uzviknuo je Ernest. - Vidiš li one crvene stijene i litice tamo pod onim drvećem? - pitao je Bruks. - Pj, kada ih je Selbi vidio, nazvao je svoj ranč Crvena stijena... Još ne možeš vidjeti moju zemlju. - Koliko ove doline posjeduje Hepford... htio sam reći... pripada rancu Crvena stijena? - Svaki djelić i još više, osim mojih stotinu ari! - Uh! - uskliknuo je mladić žureći zadivljeno. Pogled na veliki ranč očito je imao snažan efekat i na Bruksa, drukčiji pak nego na Ernesta. Možda je i Bruks nekad gajio nadu da posjeduje Crvenu stijenu. Zaćutao je. Kočija se kotrljala širokom cestom koja je krivudala niz planinu i kroz pojase borovine, kedra, hrasta i javora do doline. Ernest je vidio blistavi potok koji je jurio kroz ze» 20 : lene pašnjake i polja i vodio do bijele kolibe ispod crvenog grebena, gdje se dolina sužavala. Kočija se zaustavila na stazi koja je vodila pravo do kolibe. Tada je Ernest ugledao djevojku koja se naginjala preko kapije. - Stigao si, Seme - povukao je vozač kočije. - Izlazi. Bruks se teško izvukao i Ernest mu je pružio pakete. Pa, mali, ovdje silazim. Šta ono reče kako se zoveš? - Zaboravio sam da vam kažem. Ja... zovem se Ernest Hauard - odgovorio je mladić, sretan što se sjetio i svog srednjeg imena. - Ja sam Sem Bruks. Dojaši do mene ako se zaposliš u susjedstvu. - Bogami, hoću. A možda će mi i zatrebati taj posao... ako me ne uzme gospodin Hepford - odvratio je Ernest, malo preglasno zbog gospođice Hepford, koja se bila trgnula iz drijemeža i sada se obazirala oko sebe. U međuvremenu se djevojka s kapije polako približavala kočiji. Imala je oko sedamnaest godina i stidljive, krupne i tamne oči. Bila je bosonoga. - Zdravo, Dejz, evo me, natovaren sam kao mazga pozdravio ju je Bruks i počeo da joj dodaje zavežljaje. - Kako si, Dejzi - javila se i gospođica Hepford. - Nisam te odavno vidjela. - Kako si, rođako - odgovorila je djevojka. - Ne izlazim mnogo u posljednje vrijeme. Slušajući ih i posmatrajući, Ernest je zaključio da među rođakama nema mnogo ljubavi. 1 upravo kada je kočija ponovo krenula, Bruksova kćerka je podigla glavu i susrela njegov radoznao pogled. Snažno se zarumenjela da je požalio što je tako zurio. Gospođica Hepford je opazila djevojčinu zbunjenost, pa se veselo nasmijala. Kada se kočija malo odmakla, mladić se ponovo osvrnuo. Ovog puta se nasmiješio, kao da je želio ublažiti malopređašnju uvredu. Dolina je bila duža i šira nego što je to izgledalo s vrha. Prirodno, nakon prvog posjedničkog uzbuđenja, Ernest je počeo detaljnije i pažljivije da osmatra imanje koje mu je pripadalo. Da nije bilo papira u njegovoj torbi, sigurno bi posumnjao u svoja čula. Cesta je zavijala ispod pošumljene padine kroz šumarak i uz bistri brzi potok čija ga je veličina, pošto se prisjetio Bruksove tvrdnje da ide od malog izvora na njegovoj farmi, uveliko čudila. U isto vrijeme, Ernest je razmišljao o tome da je stric Silas pogriješio što se odrekao izvora. Pomislio je da bi možda mogao otkupiti taj komad zemlje ili se dogovoriti sa Bruksom oko korištenja vode. Otkrio je mali broj goveda s obzirom na prostranstvo i zaključio da stoka vjerovatno pase i iza brda. Nije vidio nikakvu ogradu sve dok nisu došli do samog ulaza u dolinu. Tada je postalo očito da je dolina prelazila u jedan od prostranih valovitih perivoja po kojima je ovaj dio zemlje bio poznat. Vjerovatno je to bilo pravo carstvo za uzgoj stoke. Sve stijene i litice na suprotnoj strani širokog perivoja stajale su u zapanjujućim sjenama i nijansama crvenila iznad zelenila gorja. U zaobljenoj okuci doline, gotovo kao u amfiteatru, kočoperila se čistina, a između raštrkanih borova i čvornovatih starih hrastova stajala je niska, dugačka rančerska kuća, smještena u slikovitom ambijentu uz ambare, sjenike, korale, sve do ispod padine. Ernest je uzdahnuo duboko, gotovo bolno. Ovo sve nije moglo da bude njegovo! Ali bilo je! I već je osjećao da će iskusiti i zabavu i pustolovinu prije nego što otkrije da je stvarni vlasnik. Pitao se šta bi ova drska djevojka, ova zelenooka Ana Hepford, rekJa da to zna. Gledajući je kako sjedi ispred njega, lica okrenutog prema rančerskoj kući, pitao se kako će ovo oholo stvorenje reagovati kada sazna istinu. - Hej! - povikao je vozač i zaustavio
kočiju na ivici puta gdje je gusti šumarak zaklanjao pogled na dolinu u oba pravca. 22 Na cesti se iznenada pojavio neki muškarac. U istom trenu Ernest se sjetio razgovora pljačkaša koji su nagovijestili da će treći član njihove družine po imenu Bad doći do novca koji je nosila gospođica Hepford, ako oni u tome ne uspiju. Selbi se naglo uspravio, a ruka mu je sama pošla ka džepu. Lupežima na granici očito nije nedostajalo drskosti. Ovaj tip je bio mlađi od svojih drugara, a lice mu je bilo tamno, vilice snažne. Po izgledu bi mogao biti rančer ili kauboj, mislio je Ernest, ali je imao tvrde oči što ga je podsjetilo na one kauboje koje je tog jutra vidio na stanici. - Što hoćeš? Otkud si ovako naglo izbio? - upitao je vozač sumnjičavo. - Moram do Springera. Konj mi je povrijeđen - dobio je smiren odgovor. - Gdje ti je konj? - Vezan malo niže - odvratio je nepoznati glavom pokazujući unazad. - Vratiću se po njega. - Pa, u redu, upadaj - nevoljko je odgovorio vozač. Mladić je skočio na stepenik i u tom trenutku Ernest je osjetio da je podvrgnut najprodornijem pogledu koji je ikad sreo. To je mladić iz Ajove protumačio kao drsku procjenu njega kao žutokljunca, što ga je zapalilo. Štaviše, to ga je ubijedilo da je tip koji se upravo ukrcao na kočiju treći razbojnik. Hladno je prihvatio izazov u očima nepoznatog. Nije spustio pogled. Bio je sretan što u revolveru ima još dva metka. Gospođica Hepford bi uskoro mogla vidjeti nešto što nije bilo sračunato da potakne njenu sumnjičavu taštinu, oko trikova koje koriste kauboji da bi pridobili njenu naklonost. Selbi se nagnuo naprijed kako bi što prije reagovao kada je tip zakoračio kao da želi sjesti između žena. Ipak, nije sjeo. Brzo, poput munje, nagnuo se nad gospođicu Hepford i zgrabio joj torbicu koju je držala u krilu. - Pustite! - vrisnula je. - Upomoć! - Pomamno se otimala da vrati torbu. Nije u tome uspijevala. Ernest je skočio sa izvučenim revolverom tako da se razbojnik, kada se okrenuo, našao pred njegovom cijevi. - Stani ili pucam! - Selbi je povikao promuklo i sam se naježivši dok je držao prst na okidaču. Tamno lice razbojnika se promijenilo, više od iznenađenja i zlovolje nego od straha. - U redu je - promrmljao je. Ernest nije napravio pogrešan korak. Znao je šta radi kada je lijevom rukom istrgnuo torbicu od lopova. - Okreni se... Sada sjedi... Ne spuštaj ruke! Njegova naređenja su izvršena. Zatim je Selbi naredio ženama da pređu na sjedište ispred njih. - Možda ću morati da pucam na ovog razbojnika - dodao je - i ne želim da reskiram da pogodim jednu od vas dvije. Nisu gubile vrijeme. Gospođa Džons se gotovo onesvijestila i klonula na rame gospođice Hepforđ. Lice crvenokose djevojke bilo je blijedo i ljutito. - Nemojte ga... ubiti! - povi kala je, ali u njenom glasu nije bilo sažaljenja. - Ako budem morao, pripaziću da mu se mozak ne raspe po vama - Ernest je hladno odgovorio. Zatim je snažno pritisnuo cijev revolvera na zatiljak lopova. - Dakle, ti si Bilov drugar - promrmljao je. - Možda te interesuje da je ova pucaljka prije izvjesnog vremena sama od sebe opalila. Uto se i vozač snašao i počeo da psuje. - Izgleda da su Šume pune ovih jeftinih razbojnika! Kauboju, ti si pravi! Pazi ga dobro! - Vozi na ranč! - oštro je naredio Ernest. Već u sljedećem trenutku kočija je krenula. Kada je zaokrenula nadesno, konji su došli do blage strmine iznad koje je bio borik sa rančerskom kućom. Vozač je, zatim, zaustavio kočiju na zelenom travnjaku ispred kuće. Psi su zalajali u znak dobrodošlice. Niz široke stepenice sišao je visok muškarac u košulji kratkih rukava, tamne špicaste brade i oštrih očiju. Nosio je visoke kožne čizme s mamu -tama i Ernest je odmah pomislio da je to Džon Hepford. - Kog đavola... - iznenađeno je rekao buljeći u putnike. - Oh, tata, dvaput su me orobili - povikala je njegova kćerka. - Orobili? O čemu govoriš? Je li ovo jedan od tvojih drumskih razbojnika? - upitao je pokazujući prema Ernestu i njegovom zarobljeniku. - Bogami, Hepforde, dvaput su napali - progovorio je i vozač bijesno. - U Holbruku sam primio dva tipa. U Konci bi uzeli tašnu gospođice Ane da nije bilo ovog mladića ovdje. On ih je otjerao. A onda nas je tamo iza šumarka presreo ovaj lupež koji je takođe uzeo tašnu. Kako vidiš, ovaj momak ga je omeo. - Smiri se, kauboju - rekao je rančer hladno. - Prsti su ti nervozni. - Jesu - odgovorio je Selbi. - Evo torbice koju su ti razbojnici tako željeli. - Ernest je dobacio tašnu Hepfordu. - Rekla sam ti da me ne tjeraš da uzimam toliko novca - procijedila je djevojka silazeći. - Dođite i vi, gospođo Džons. Kasnije ćemo vas odvesti u Springer. Neke od mojih ljudi poslaću sa ovim lopovom kod šerifa. I dok su uplašenoj gospođi Džons pomagali da siđe iz kočije, nekoliko radnika dotrčalo je na rančerov poziv. - Šta je bilo, gazda? - Ana je napadnuta. Momci, odvedite ovog tipa u Springer i predajte ga šerifu Vokeru. Tri momka su se odmah popeli na kočiju i zauzeli različita mjesta. - Nije bilo lako, ha? - rekao je jedan. - Pa, možeš se opustiti. Mi ćemo se sada pobrinuti za njega. Ernest je vratio oružje u džep i iskočio iz kočije. Vo zač mu je pritekao u pomoć. - Velika hvala, kauboju. Ovdje silaziš. Čuo sam šta si rekao Semu Bruksu... Ne zaboravi svoje stvari. Mladić iz Ajove je iznenada postao
svjestan činjenice da ga posmatraju hipnotičke zelene oči. - Želim da se izvinim, gospodine Revolverašu - rekla je gospođica Hepford. - Mislila sam da je to trik kauboja... Ja sam Ana Hepford. Ovo je moj tata. - Kako se zoveš? - pitao je rančer. - Ernest... Hauard - zamucao je Ernest. - Odakle? - Ajova. - Jesi li pratio moju kćerku otuda? - nastavio je ne spuštajući pogled svojih hladnih i oštrih očiju sa Ernesta. - Nisam, gospodine - odgovorio je Ernest ukočeno. Baš me briga za vaše aluzije. Sasvim mi je svejedno, ali imali ste sreće što sam se našao u kočiji. - Svakako. - Nestalo je sumnjičavosti u rančerovom glasu. - Neću to zaboraviti. Vjerujem da tražiš posao. - Da, gospodine. - Pa, potraži Hoka Siberta i vidi da li će te uzeti - zaključio je rančer mahnuvši rukom. - Gospodine Erneste Hauarde - zacvrkutala je Ana možete reći Sibertu da sam mu ja poručila da vam nađe posao. III Selbi je pokupio svoje stvari i žurno krenuo u pravcu koji mu je pokazao Hepford. Prošao je pored kuće, ne usuđujući se da pogleda stepenište koje je vodilo prema širokom trijemu. Na stazi koja je vodila do kaubojske spavaonice sreo je zgodnog džina nemirnih očiju. - Gdje mogu naći Hoka Siberta? - upitao je Ernest. - Samo bog zna - otegao je visoki kauboj i otišao dalje. Ernest je zastao neodlučan. Bilo mu je teško da shvati ravnodušnost, nepovjerenje, čak otvoreni antagonizam tih zapadnjaka. Instinkt mu je govorio da bi bilo najbolje da okrene leđa ovom negostoljubivom mjestu. Ali, izgledalo je da su mu noge već srasle s tlom koje mu je pripa26 dalo. Valjda i čudna očaranost Anom Hepford ne bi ga pustila da ode. Krenuo je. Mladić iz Ajove već je počeo da shvata da kauboj žutokljunac ne uživa nikakav ugled na velikom rancu. Ovo je bilo upravo ono što je želio, ipak je reagovao na ovu situaciju sa osjećajima Ernesta Selbija. Možda Ana Hepford neće biti onakav snob kada sazna ko je on u stvari. Slutio je da ona neće pokazati mnogo zadovoljstva kada sazna da je on vlasnik ranca Crvena stijena. Nije znao šta mu je manje važno - njeno sadašnje snobovsko ponašanje ili osjećaj mržnje i neraspoloženja koje će, bio je siguran, pokazati kada otkrije ko je on. Štalski momak je uputio Ernesta do spavaonice i rekao da će tamo naći Siberta. Stigavši do duge jednospratne zgrade, primijetio je da na trijemu sjedi nekoliko mladih kauboja i jedan stariji. - Tražim Hoka Siberta - počeo je Selbi. - Tu sam. Ne sjećam se da sam ikad išta imao s tobom - odgovorio je predradnik sumnjičavo. Ernestu se dopalo njegovo lice i oči. - Tražim posao - rekao je Ernest. - Gdje? - pitao je Sibert, sada pažljiviji. I drugi kauboji postali su svjesni strančevog prisustva. - Ovdje... na rancu Crvena stijena. - Kakav posao? - Bilo kakav. Nisam izbirljiv. - Nadam se da nisi jedan od onih teksaških jahača koji nose pucaljke? - Ja sam iz Ajove... Da, nosim pucaljku. U tom trenutku, visoki zgodni kauboj kojeg je Ernest prvog sreo, stigao je na scenu pjevajući: - Revolveraš iz Ajove Moju curu ukrao je... Sada je Hok Sibert malo pažljivije zagledao momka koji traži posao i nakon nekoliko trenutaka, kada se pjevač odgegao preko trijema i ušao u spavaonicu, upitao. 27 - Dojahao si sa gazdinom kćerkom? - Ona je bila u kočiji - odgovorio je Ernest. - Njen si prijatelj? - Ja? Nikad ranije nisam vidio gospođicu Hepford. Po sumnjičavim pitanjima i pogledima Hoka Siberta, Selbi je zahvaljivao sretnoj zvijezdi što se nije predstavio onako kako mu je Ana Hepford naredila. Sibert je procjenjivačkim pogledom osmatrao pridošlicu. Ernest se nije plašio rezultata tih pogleda. Udaljeni i uporni pogled kauboja, međutim, natjerali su ga da počne da se rumeni. - Izgleda da si bio u gužvi - primijetio je Sibert. " - Hm. Ali, nije za priču. - Auh. Zavisi kako na to gledaš. - Slušaj, Hok - javio se kauboj koji je ušao u spavaonicu. - Ajova je plodno tlo za lutalice, kavgadžije, revolveraše i udvarače koji unajmljuju grubijane da bi organizovali lažnu pljačku. Sibert se nije obazirao na ovu iznenađujuću primjedbu. - Kako se zoveš? J - Ernest Hauard. - Pa, nije mi potreban jahač, ali bi mi trebao momak koji je uvijek pri ruci. '. - Sigurno sam taj - odgovorio je Ernest sa osmijehom. - Kopati rupe za ogradu, stavljati bodljikavu žicu,; skupljati sijeno i tako to? - otegao je predradnik. Selbi tada nije znao da kauboj koji dobrovoljno pristane da obavlja proste poslove na rancu odmah detiniše svoj status kao najniži. - Treba mi posao i ne biram - odgovorio je osmjehujući se. I nije bio siguran da li njegov žar i osmijeh pale kod Hoka Siberta. - Primljen si. Četrdeset mjesečno. Smjesti se kod Nebraske Kempa - zaključio je predradnik pokazujući na otvorena vrata u dnu trijema. Ernest mu se zahvalio i okrejiuo.se da uzme stvari. Je 28 dan od kauboja je zacvilio. - Zaboga, Hok, što si mene izabrao? Ubaci ga kod Duda ili Lenkija. - Čuo se protest i drugog kauboja i, prije nego što je Ernest odmakao, uši su mu gorjele. Uz crvenokosu Hepfordovu curu i ove kauboje imaće dosta neugodnosti ovdje na Crvenoj stijeni. Ipak, i pored nadmenog držanja djevojke i očite antipatije kauboja, priđošlica je počeo da sagleda i zanimljive okolnosti u svojoj ulozi najamnog radnika na vlastitom rancu. Ernest je došao do kraja spavaonice, kako mu je rečeno, i otkrio da su
vrata sobe otvorena. Kauboj dječačkog lica mrzovoljno je bacao svoje stvari. - Ti si Nebraska Kemp? - upitao je Ernest široko se osmjehujući. - Ja... baš sam imao sreće - odgovorio je drugi. - Bogami, ja sam sretan. Plašio sam se da ću za cimera dobiti onog ljepuškastog pjevača. Ti mi ličiš na ljudsko biće. - Pa, nisam siguran da ti mogu uzvratiti kompliment zagundao je Nebraska, ipak je krupnim plavim blistavim očima odmjeravao svog novog cimera. - Slušaj, ako ovdje nisam dobrodošao, radije ću spavati u ambaru. Nisi baš bio duhovit... mislim ono što si rekao Sibertu kada sam otišao. U stvari, otkud znaš ko sam ili šta sam? - U pravu si - složio se Nebraska. - Ali, morao sam da... nema veze. Hajde, ulazi. Ernest je unio stvari i spustio ih. Mislio je da je najbolje da sa ovim kaubojem bude načisto. - Staviću karte na sto. Ja jesam neiskusan. Gadno mi je potreban posao... ali i prijatelj. Vjerovatno ću na ovom rancu biti jagnje medu vukovima. Ali... otkud znaš da nisam vrijedan da budeš uz mene? - Ne znam. I odao si se onako kako se ne bi odao ni kauboj, ni zapadnjak kada ti je Sibert dao posao koji ponižava kauboja. Nijedan stranac nije dobar dok ne dokaže suprotno. 29 - U redu, ne tražim vize - odgovorio je Ernest jednota no i pružio ruku. Zbunjeni Nebraska ju je nerado prihvatio. - Loše si startao, momak. Kad god neki tip dojaše sa gospođicom Anom ili za njom... pa, baca crvenu maramu u lice Dudu Hajslipu. A Dud je odmah iza Hoka. - Kladim se da je Dud onaj uobraženi kauboj što pjeva - primijetio je Ernest. - Bogami jeste. Ali, nemoj da te Dud čuje da ga zoveš pjevač. - Nebraska, nisam došao sa gospođicom Hepford niti za njom. Niko nije ćorav da ne vidi da je zgodna cura. Ali, ja sam došao zbog posla i molim te da to ne kažeš Hajslipu. Neka misli šta god hoće. Samo... ako i dalje bude pjevao onu pjesmu o revolverašu iz Ajove... biće nevolje. - Auh. šta reče kako se ono zoveš? - Ernest Hauard. - Pa, ostaće ti nadimak Ajova kao što je meni Nebraska... I, Ajova, možeš se kladiti u svoj slatki život da će Dud i dalje pjevati onu pjesmu. - Onda ću morati da ga nalemam - odlučno je rekao Ernest. - Šta ćeš? - prasnuo je Nebraska. - Izlemaću ga. I nemoj misliti da to ne mogu? Možda je on dobar na konju, ali hoda k'o da su mu bagave noge. A ja se dobro snalazim na zemlji. - Ajova, ako ti izlemaš Duda Hajslipa, bogami će biti za tebe šanse da duže ostaneš na Crvenoj stijeni. - Ne brini. Ostaću ja dovoljno dugo - rekao je Ernest slatko se nasmijavši. - Do vraga, čini mi se da mi se dopadaš - uzvratio je Nebraska mrzovoljno. - Dobro, uzmi gornji ležaj i složi svoje stvari. Deset minuta kasnije, dok je Ernest raspakivao stvari, u sobu je ušao predradnik Sibert. - Hauarde, mogu li slobodno da govorim pred Nebra 30 I skom, ha? - upitao je. - Svakako. Nebraska će biti moj prijatelj. - Pa, sretan si ako hoće... Već se uveliko priča ovuda. Ili je Dud Hajslip negdje saznao, ili je izmislio. Kakva su to trojica napala kočiju? Selbi je ovo očekivao i jedva je dočekao ovo nimalo neljubazno pitanje. - Sve je čisto k'o suza - izjavio je otvoreno gledajući predradnika i radoznalog kauboja. - Slušajte. Evo kako se sve dogodilo. - Ernest im je detaljno sve ispričao, ne bježeći od priznanja zašto nije upozorio šerifa u Holbruku. - Znači, tako je bilo - rekao je Sibert, očito ubijeden. Čini mi se da ti vjerujem, Hauarde, ali, ako si se našalio, j budi sada iskren. > - Rekao sam istinu... časna riječ - izjavio je Ernest raz- , i dražljivo. - Hok, nema smisla, ali, do vraga... ja mu vjerujem rekao je Nebraska. - Pa, i ja mu vjerujem. O tome nećemo trubiti... Ha- uarde, Hajslip je ispričao da si u Holbruku unajmio trojicu l kavgadžija da kao bajagi opljačkaju gospođicu Hepford > kako bi je ti mogao spasiti. Ona kaže da su momci tako i ranije činili. - Hajslip je prokleti lažljivac - uzbudio se Ernest. - Rekao sam Nebraski da ću izlemati Hajslipa ako još jednom zapjeva onu pjesmu. Nije mu potrebno da pjeva. Idem odmah... - Stani, momak - prekinuo ga je Sibert. - Ne treba da žuriš. Ako namjeravaš da se ovdje zadržiš, onda moraš malo pričekati... A što se tiče prepada, slučajno sam saznao nešto što ću jednog dana morati ispričati gospođici Ani. Tip kojeg si zgrabio u kočiji bio je Bad Miler, a on je, bogami, pravi lupež. - Zašto mi ne date da se pobrinem za ovu smiješnu optužbu? - pitao je Ernest. 31 - Pa, sve u svoje vrijeme. Ti si nagao momak... Šta ti kažeš, Nebraska? - Mislim da bih sada malo popustio - odgovorio je Kemp zamišljeno. - U svakom slučaju, niko ti neće vjerovati da ovdje nisi došao zbog Ane. Sljedećeg jutra, u cik zore, novi radnik je najprije počeo da pomaže Meksikancima da pokriju sjenik. Kauboji su jahali pored njih i Dud Hajslip je pjevao iz dubine pluća: "Revolveraš iz Ajove". U vrijeme obroka nisu prestajali sa izazivanjem, ali se Ernest pravio gluh. Taj dan bio je samo uvod. Sljedeći, a i oni naredni, bili bi mora za Ernesta Selbija da nije osjećao unutrašnje zadovoljstvo što radi za sebe i uči o rancu i što je svakog dana mogao da vidi Anu Hepford. Ernestovom pogledu ništa nije promicalo. Trikovi koje su kauboji izmišljali da mu napakoste rasli su proporcionalno s njegovim naporima da ih ignoriše. Neki su bili bezazleni i smiješni, drugi ni jedno, ni
drugo. Ernest je sve prihvatao dobrodušno. Mogao je sebi dozvoliti da bude strpljiv, ne samo zato što nije žurio da pokaže ko je nego i zbog crvenokose djevojke. Ako je bila privlačna u običnoj putničkoj odjeći, plašio se i d^ pomisli kako izgleda kada je, recimo, obučena za igranku koja se trebala održati u Springertaunu. Selbi je odlučio da ode, makar da posmatra. Onaj nepodnošljivi Dud Hajslip! Iz govorkanja kauboja saznao je da Dud ozbiljnije razmišlja o ljepotici sa Crvene stijene. Više od nedjelju dana novi radnik nije imao prilike da uzjaše konja, a i kada mu se ukazala, nije to bio jedan od rasnih konja koji su pasli na pašnjacima ili jurcali u ko-' ralu. Ernest je volio konje i morao je da skreće pogled kad god bi pored njega, dok je obavljao neki sitni posao, projahao neki kauboj. Nije mogao prikriti uzbuđenje što svaki od tih predivnih konja pripada njemu. Kako će se samo 32 provesti gospodin Dud Hajslip onog dana kada otkrije da je revolveraš iz Ajove njegov gazda! Ernest nije dozvolio da ga čežnja za Anom i Hajslipova ljubomora ometu u njegovom glavnom cilju - da otkrije kako to Džon Hepford vodi ranč. Springertaun je bio nekoliko milja udaljen od ranca Crvena stijena. Bio je središte grupe rančeva i veći nego Stoje Selbi zamišljao. Projahao je glavnom ulicom pažljivo gledajući natpise iznad dućana, salune i prolaznike. Bila je subota i dosta gužve na ulici. Nebraska mu je rekao da kauboji imaju slobodno popodne, ali da se ta privilegija nije odnosila na najamnike medu koje je spadao i Ernest. Ajova je sjahao i vezao konja za prečku, osjećajući veliko zadovoljstvo zbog toga. Imao je zadatak da preda narudžbu u jednu radnju i, dok je čekao, prošetao je ulicom zagledajući u salune, zaustavljajući se da prijateljski popriča s nekim farmerom ili mladićem. Izbjegavao je kauboje jer je primijetio da su Stiv Monel, Bouns Megil i Šep Dejvis iz družine sa Crvene stijene već prilično pod gasom. Predveče, po riječima Nebraske, ti kauboji će urlati po gradu. Ispred jednog dućana sreo je djevojku pretrpanu paketima. Ispao joj je jedan zavežljaj dok je stavljala stvari u kola i popela se na prednje sjedište i ne primijetivši to. Ernest je brzo podigao paket i pružio joj ga rekavši: - Gospođice, nešto ste ispustili. - Hvala - odgovorila je zbunjeno. Za trenutak, Ernest se pitao gdje ju je vidio. Onda se sjetio tamnih očiju. Bila je to Dejzi Bruks. Ovdje su mu se pružile dvije prilike u jednoj, pomislio je Ajova, i to nije smio propustiti. - Skoro vas nisam prepoznao - rekao je ljubazno, svjestan koliko je drukčiji utisak zbog zgodne haljine i šešira. - Ja sam Ernest Hauard. Nisam li vas sreo onog dana kada sam stigao kočijom i upoznao vašeg oca? Zamolio me je da dođem da ga posjetim, ali do sada nisam imao vremena. 33 Volio bih da mu kažete da smo se sreli. Možda ću prihvatiti onaj posao koji mi je ponudio. Ubijaju me na Crvenoj stijeni. - Čuli smo o tome - rekla je stidljivo. - Oh? Onda ne treba da vas gnjavim svojim žalopojkama - odgovorio je smijući se. - Nisam znao da se o meni već priča. - Pa, kauboji obično pričaju... kada idu na Crvenu stijenu -rekla je. Ernest je primijetio nešto duboko i skriveno u njenim tamnim očima prije nego Što je spustila pogled. Uto im je prišao njen otac i srdačno potapšao Ernesta. - Ha, uhvatio sam te kako se udvaraš mojoj curi, ha? nasmijao se i sjeo u kola. - Isti si kao Dud Hajslip. - U stvari, gospodine Bruks, nisam joj se ni predstavio. Ali, ne možete okriviti momka ako razgovara sa zgodnom djevojkom. Ja sam toliko usamljen... i ugledavši gospođicu Dejzi sjetio sam se... kako ste bili ljubazni prema meni od Holbruka. - Ne ljuti se, momak. Samo sam zadirkivao Dejz - rekao je pokazujući na djevojku koja se zarumenjela. - Možeš li doći sutra na ručak? Nedjelja je. Sibert će te pustiti. - Hoću. Velika hvala - odgovorio je mladić gledajući u Dejzi. Ernest se s njima pozdravio i krenuo niz ulicu prilično nezadovoljan. Nije li cijeli kraj mislio da je postao radnik na Crvenoj stijeni samo da bi bio u blizini mlade gospodarice? Nije mu se dopadala ta pomisao, ali je znao da u njoj ima pola istine. Nije bio previše tašt, ipak, bio je siguran da nije učinio neki naročit utisak na Anu Hepford. Stoga se nakon susreta sa Bruksovim i ovih misli vratio na ranč prilično neraspoložen. U ambaru je sreo Hoka Siberta. - Mogu li sutra dobiti slobodan dan? - upitao je Ernest. 34 - Svakako. Zašto nisi ostao u gradu na igranci? - upitao je predradnik dobrodušno, pažljivo osmatrajući svog novog radnika. - Ma kakvi. Vaši ljudi bi me izbacili iz sale - odgovorio je Ernest gorko. - Bogami i bi - odvratio je Sibert. - Hauarde, ne izgledaš mi kao neko ko bježi. Možda nisi shvatio, ali sve mi se čini da ćeš ovdje imati neprilika. Tako je sa svakim obožavateljem gospođice Ane... Pa, nisi baš visoko stao kod te mlade dame. A nisi dobro stao ni kod mojih kauboja. Meni se dopadaš, mladiću. I u ponedjeljak idemo u obi- lazak imanja. f IV U nedjelju ujutro Ernest se malo više posvetio svom izgledu, prvi put nakon dolaska na ranč, što nije promaklo oštrom pogledu Nebraske. - Oho! Ideš danas sa Anom u crkvu? - upitao je sa mješavinom iznenađenja, radoznalosti i ljubomore. - A htio bi da znaš, je li? - bockao ga je Ernest. - Pa, to nema veze sa mnom nego pripazi na Duda. Jutros
je nešto naoštren. Ana ga je sinoć izradila za ples. Ako ta cura nije najveća namiguša u Arizoni, poješću košulju. - Nebraska! - uzviknuo je Ernest, zapanjen zbog uvrede predmeta njegovom divljenja. - Nemoj ti mene obmanjivati. Zar te sinoć nije tražila: "Gdje je moj novi kauboj?"... Ne bih da ti solim pamet, Ajova, ipak okanio bih se te cure. Ernest je bio kivan na Nebrasku, ali je u isto vrijeme bio u oblacima. Znači, gospođica Heptorđ ga nije zaboravila! Selbi je pješačio do farme Bruksovih, punih pet milja, i ne primjećujući daljinu. Da mu Nebraska nije spomenuo Anu, vjerovatno bi bio više impresioniran s Dejzi Bruks. Uredna koliba i ukusan ručak svakako su svjedočili o sposobnosti domaćice 35 Sema Bruksa. Osim toga, u svakoj drugoj prilici sigurno bi obratio više pažnje na Dejzinu ljepotu. Oči su je izdavale i jednom, dok ga je posluživala za stolom i dotalda ga rukom, brzo se odmakla, porumenjevši. U poređenju sa procvaJom ružom na Crvenoj stijeni, ona je izgledala samo kao skromni različak. Nakon ručka Bruks je poveo Selbija da mu pokaže ranč, posebno izvor koji je navodnjavao dolinu i tokom sušnog perioda spašavao stoku. Ernest nikad nije vidio takav izvor. Izbijao je ispod mahovinom obrasle stijene i bilo je očito da nikad neće presušiti. - Kada bih imao nešto gotovine, mogao bih mnogo učiniti s tom vodom - govorio je Bruks. - Možda jednog dana... - Bruks, da Ji biste ikad prodali... ako bi vam bila ponuđena dobra cijena? - Ernest je nemarno upitao. - Ništa ne bih prodao - odvratio je Sem. - Misliš dayne znam Sta imani? jednog dana možda ću biti partner Džona Hepforda ili nesretnog kauboja koji konačno ugrabi Anu. - Zašto nesretnog? - Hej, Hauarde, nećeš mi reći da za sve ovo vrijeme otkako si na Crvenoj stijeni još ništa ne znaš? - Bojim se da je tako. - Pa, jedino mogu da kažem da si slijep i dobrodušan momak. Ernest je obilazio mali rani sa Bruksom pokazujući takvo interesovanje da je rančer bio oduševljen i, kako je raslo njihovo prijateljstvo, tako je i on postajao razgovorIjiviji. Razgovor je tako skrenuo i na Hepforda i Crvenu stijenu. Semov gost je otkrio da je vjerovatno jedini radnik koji ne zna da će uskoro biti otjerano veliko krdo. Izgleda daje Hepford prodavao veliki broj stoke, ali je samo nekoliko puta tokom posljednjih godina gonio toliko krdo. Selbi je bio radoznao, kako i priliči zelembaću. Kakva je razlika između tjeranja manjeg i većeg broja stoke? Bruks nije otvoreno govorio o nepravilnosti, ali je njegova 36 aluzija bila nepogrešiva. - Hepford šalje dvogodišnjake u Holbruk - objasnio je Bruks. - Ali, kada prodaje iz ovako velikog krda, onda ne ide na željeznicu, idu izvan Pajna, do Blu Ridža, do rezervata. Vladin kupac po imenu Džons. posljednji put su tjerali stoku u junu prije godinu dana. Čudno je to... Baš bih volio da vidim kakve je izvještaje slao vlasniku, Selbiju. - Seme, čuo sam da je Sihis Selbi umro - rekao je Ernest ne gledajući u njega. - Šta? Ma nemoj! Pa: Gdje si to čuo? - uzvikivao je Bruks uzbuđeno. - Zna se na rancu. Sibert je to spomenuo... govoreći kaubojima da će mnogi otići kada se pojavi novi vlasnik. - Hauarde, bogami i ne moram da ti govorim da na rancu ima i poganih ljudi. Na primjer, onaj Dud Hajslip. Proklet bio! Volio bih da ga isibam, ako ne i nešto više. - Šta vam je uradio, Seme? - Povrijedio je osjećanja Dejzi. Bila je djevojka Kempa Nebraske dok ga Dud nije otjerao. A Nebraska je mislio ozbiljno, dok je Dud samo tjerao kera. - Nebraska!... OhoL. Seme, upamriću to kada budem izmlatio Duda - rekao je Ernest ozbiljno. - Nadam se da hoćeš. Hauarde, pazi da izabereš trenutak kada je Hajslip bez revolvera. Izgledalo je da je Bruks uznemiren viješću o Selbijevoj smrti, jer je postao zamišljen. Ernest se, stoga, pozdravio i krenuo natrag, sretan zbog samoće i mogućnosti da razmišlja. Kada je došao u spavaonicu, još je bilo sat vremena do sumraka. Ernest je otključao svoju torbu, izvadio dragocjene papire nad kojima se dobrano udubio i, sakriv.ši ih ispod košulje, izašao iz sobe, uspeo se uz strminu do pošumljenog grebena - jednog od crvenih stijena. Pogled odatle je bio veličanstven, ali u tom momentu Ernest nije bio raspoložen da uživa u ljepoti doline. Ponovo je 37 pročitao zakonske papire, korespondenciju, godišnje izvještaje. Neki su bili stari i deset godina. Bilo je zanimljivo, međutim, nije bilo izvještaja iz godine kada je Hepford preuzeo upravu nad rančom. A, još značajnije, uopšte nije bilo izvještaja o velikim prodajama stoke. Ovdje je bio dokaz kako se brojka od dvadeset hiljada grla spustila na sadašnju od šest hiljada. Očito, Hepford je bio kradljivac stoke. Hepford je vjerovatno računao da nikad neće posjedovati ranč, ali će zato, dok je u njegovim rukama, iskoristiti sve što može. Posljednjih deset godina nisu bile jalove, naprotiv, cifra od dvadeset hiljada grla, računajući i česte prodaje dvogodaca, mogla se još uvijek vrtjeti, pa čak biti i veća. Tako se Džon Hepford oslobodio petnaest hiljada grla i sigurno je negdje sakrio najmanje dvije stotine hiljada dolara. Da li je mogao prikrivati svoje tragove ili je računao da bolesni Selbi nikad neće posjetiti ranč? Ako je bio nepošten, što je bilo jasno, da li je Hok Sibert
namjerno zatvarao oči pred onim što je moralo biti jasno svakom starom stočaru? S druge strane, bilo je moguće da Sibert nikad nije vidio izvještaje koji su upućivani na istok. Vjerovatno ih je pisao sam Hepford. Ernest je sjedio na stijeni razmišljajući i došao do jedinog mogućeg zaključka učiniće sve kako bi pokušao spriječiti tu posljednju proda-;' ju stoke. Prije nego što optuži, morao je imati nešto u ru-? kama, a za sada nije mogao reći šta je to. I Svanuo je ponedjeljak, dan odluke za Selbija. Zbacila su ga tri konja prije nego što je našao jednog na kome se -: mogao održati, a tog je sam izabrao. Ponedjeljkom ujutro, I nakon pijančevanja preko vikenda, kauboji su gadno ma- i, murali. Čak je i njihova želja da se tuku bila ograničena. Ernest je imao izuzetnu priliku da se potuče s Dudom, ali i je odustao pošto je bio prilično ugruvan nakon što ga je ;, 38 }l prvi konj zbacio. Stoga se zadovoljio glasnim zadirkivanjem. - Hajslip, ti si spretan jahač, i to ti priznanjem. Ti si i zgodan momak, ali te to samo uljuljkuje u praznim snovima koji te nigdje neće odvesti. Shvataš li šta govorim? Kladio bih se u milion dolara da ću te vidjeti kako dobijaš otkaz na ovom rancu. - Ha! Ha! Slušajte ga samo - rugao se Hajslip, iako mu je zgodno lice plamtjelo. - Ne možeš ponuditi ni dvije glave, ti bijedni seljačiću iz Ajove. - Pazi da ne vrijeđaš Ajovu - rekao je mladić. - A otkud znaš da nemam milion? - Momci, on je šenuo - prasnuo je Hajslip u smijeh, a ostali kauboji su mu se pridružili. Ernest je ćutao shvativši da bi mogao izazvati kavgu kad god poželi i mrgodno krenuo na posao. A bilo ga je dosta. Ne bi bilo prijatno jahati na vrelom junskom danu u prašini i da nije trebalo prebrojavati stoku. Stoga nije bilo čudno što je ovog prvog dana, ganjajući junad, mladić bio iscrpljen. U veće se samo svalio na krevet i zaspao kao zaklan. Nebraska ga je ujutro morao dobro prodrmati da ga probudi. Drugi dan je bio još gori. Treći je bio isti. Nakon toga, situacija je počela da popušta. Trebalo je svakog dana okupiti što više četverogodaca i s pašnjaka ih dotjerati na ranč. Kada je to izgledalo prirodno, Ernest je upitao ko provjerava broj grla? Nebraska je odgovorio: - Niko. Mislim da ih Hepford prebrojava kada prodaje. Selbiju nije trebalo govoriti zašto se stoka ne prebrojava na rancu. Stoga je on brojao što je tačnije mogao. Ovo je bila pukotina u Hepfordovim proračunima. Nijedan kauboj se nije mogao, i da je htio, sjetiti koliko je grla otjerano. Ernest je to provjerio postavljajući tu i tamo naoko naivna pitanja. Krajem juna na ogromnom pašnjaku ranca Crvena stijena bilo je više od petnaest stotina červerogodaca spremnih za pokret. Selbi je čuo kada je Hepford rekao Si 39 bertu: - Ovo će biti dovoljno do iza četvrtog. Neke ćemo posla:! u i iolbruk. Džonsovi ljudi će doći po ostatak. Na osnovu ovog, Hepfordove mućke se ne bi mogle otkriti kada bi prošlo izvjesno vrijeme. U ovom slučaju Ernest je imao dovoljno podataka ako bi došlo do suda, u stoje sumnjao. Selbi je prilikom pada povrijedio ruku, što mu je bilo opravdanje da dobije dozvolu za odlazak u Holbruk. Putovao je kočijom, koja se zaustavila pored rančerske kuće dok ga je Ana Heptord radoznalo pratila pogledom. U posljednje vrijeme ona je počela primjećivati Ernesta, i zbog to malo pažnje on je bio prilično ushićen. Zbog Ane je odlučio da ne traži hapšenje Heptorđa, ali je želio da dođe do onog što je bilo njegovo. U Holbruku je našao advokata kome je povjerio slučaj. Advokat po imenu Džetorđ Smit bio je zapadnjak i stočar. Advokatura mu je bila sporedna i prihvatao ju je kao nešto što je potrebno za okrug. Smit je klimao glavom i zviznuo kada je pregledao Ernestove papire. - Jasno kao na dlanu - rekao je kratko. - Slučajno znam da Heptord ima u Holbruku novaca više nego što je ikad platio Selbiju. Hepford je ovdje direktor banke. Takođe, ima udjela u banci u Globu, a sigurno i u drugim gradovima... Mladiću, izvjesno je da ćete ga stjerati u ćošak ako budete mogli sve to da dokažete. Pametno ste učinili što ste ovdje došli kao nepoznat kauboj da biste se .sami uvjerili. Ali, ne žurite. Nastojte da nađete dokaze. Budite oprezni. Ako nađete dokaze, Hepford će polomiti noge da se sporazumije... da ovo zataška, da ne kažem da kupi nekog da bi izbjegao zatvor. Ernest je osjetio bubnjanje u ušima i morao je duboko da udahne prije nego što je mogao govoriti. Trenutno je u rukama držao sudbinu Ane Heptord. Sada je osjećao samo nježnost prema djevojci sa zelenim očima. Sigurno je da nije želio uništiti joj sreću i više nego ikad bio je sklon da joj uz sebe podari i ranč. Ali, više je volio da je pridobije 40 kao Ernest Hauard, kauboj iz Ajove. - O ovome, nadam se, nećete nikome govoriti - rekao je advokatu. - Upamtiću vaš savjet. Neću žuriti. Selbi je noć proveo u Holbruku i sljedećeg jutra krenuo nazad. Vrijeme mu je brzo odmicalo. Činilo mu se da i nema vremena za razmišljanje. Uglavnom je sanjario. Na povratku, zastao je na stazi koja je vodila do Sema Bruksa. f Nimalo nije bio iznenađen što je na kapiji zatekao Dejzi. f Dočekala je kočiju da bi uzela stvari koje je naručila iz [ Holbruka. Njeno rumenilo i Ernestova zbunjenost žaba- i. vljali su vozača, a da i ne spominjemo druge putnike. Tako se
desilo da je krenuo sa Dejzi do njihove kuće. t Nije bio neosjetljiv na njen šarm i naivno zadovoljstvo što je u njegovom društvu. Nešto nije bilo u redu i, prije nego što su stigli do kolibe, njena živahnost je prešla u sjetu. i Nejasno nezadovoljstvo samim sobom mučilo je posjetio- [ ca. Nije mogao zaboraviti na činjenicu da će jednog dana f biti gospodar Crvene stijene. ; Kada su stigli do kolibe, Bruks nije krio zadovoljstvo što ih vidi, tako da je ponovo osjetio neugodnost. - Bio sam u Holbruku - počeo je Ajova bez uvoda. Bojim se da sam u nevolji i želio bih da vas pitam da li ćete biti uz mene ako mi bude potrebna pomoć. - Nešto u vezi sa Heprordom? - upitao je Bruks, čije su oči odjednom otvrdnule. - Možda. Sve mi se čini da ću izgubiti posao. Hoćete li me vi uposliti? - Svakako. I ne pitaj više ništa - odgovorio je rančer toplo. - Velika hvala. Dobro je znati da imam prijatelja na koga mogu računati. Do viđenja, Seme, idem - rekao je Ernest naglo i okrenuo se. Nije daleko odmakao kada je čuo Dejzin glas. Pratila ga je do ograde. Bio je zabrinut, ali ga je interesovalo šta djevojka želi. Lice joj je bilo rumeno kada se okrenuo i blijedo kada ga je dostigla. 41 - Ja... nisam mogla da govorim pred ocem... ali imate dva prijatelja - rekla je odvažno. - Upamtiću to, Dejzi - odgovorio je, suzdržavši se da je ne uzme za ruku. I budala je mogla primijetiti kako su njene tamne divne oči rječite. - Žao mi je, Erneste. Ja... mislim da znam o kakvoj nevolji govorite - nastavila je Dejzi. - Juče smo se odvezli na ranč i ja sam srela Nebrasku. Ja... on... mi smo se... pa, tata vam je rekao. Čini mi se da vas Nebraska ne mrzi. Vas ne vole drugi kauboji, posebno Dud Hajslip. Nebraska mi je kazao... kada je Ana rekla da s vama ide na ples u Springer... pa, Dud je pobjesnio... Najmanje što možete očekivati jeste tuča. To se i prije dešavalo zbog nje. Ja... voljela bih... da... ali, nema veze. Ernest je bio zbunjen. Očito se za njegovog odsustva svašta dešavalo. A onda je oduševljenje zamijenilo čuđenje, što je jedva prikrivao. - Hvala vam što ste me upozorili, Dejzi - rekao je zahvalno. - Nadam se da ćemo se vidjeti na igranci. - Mislim da ću doći. Džo Springer me pozvao - odgovorila je. - On je... tek momčić. Biće to velika igranka... Ali, ja... nisam trčala za vama da vam to kažem. - Dejzi, šta hoćete da kažete - upitao je Ernest blago, iznenada shvativši koliko joj znači to što je imala da kaže. Uzeo ju jeza ruku. - Ako oni... oh, dođavola... ne dopustite mojoj rođaki da od vas... napravi budalu! - strasno je uzviknula i istrgnuvši ruku pojurila nazad. - Oho! - uskliknuo je Selbi. Šta li je to prijetilo njegovom raju? Nije mogao da odgonetne. Očito se nešto spremalo, i to vrlo nepovoljno. Za njega je bilo iznenađenje Dejzina stidljiva uzdržanost. Naslućivao je njenu iskrenost. Samo, staje značila ta njena aluzija? Prije nego što je i shvatio, došao je do kraja puta. Sunce na zalasku pozlatilo je crvene grebene. Bio je umoran od putovanja i razmišljanja. Kada je zaobišao veliki 42 ambar, primijetio je šarca ispred trijema spavaonice. Ernest se naglo zaustavio jedva vjerujući svojim očima. Ana Hepford je sjedila na trijemu pored Nebraske. Mahnula mu je i pozvala ga: - Zdravo, Ajova. Dođi odmah ovdje! V Selbi je odgovorio na veseli Anin poziv kao na poziv vojničke trube. Bez daha, sa sombrerom u ruci, došao je do nje i potpuno zaboravio da pozdravi Nebrasku. - Nebraska je rekao da ćeš se vratiti kočijom. Ali nisi... a ja sam cijelo vrijeme čekala - rekla je prijekorno. - Svratio sam kod Bruksovih... i vratio se... pješke odgovorio je Ernest. - Primijetila sam da često svraćaš kod Bruksovih drsko ga je pogledala. Ajova je potpuno zaboravio na Dejzino upozorenje. Međutim, primijetio je nezadovoljstvo Nebraske. - Bio... bio sam samo nekoliko puta - promucao je porumenjevši. - Bruks je... jedini prijatelj kojeg ovdje imam... osim Nebraske... - Bruks? Pih, sigurno misliš na Dejzi Bruks. Nemoj da lažeš. Moja rođaka je slatka mala. Nadam se da je nisi pozvao na ples. - Ne, nisam - odgovorio je Ernest i, uprkos naporu da bude ravnodušan, i njemu samom je izgledalo da gleda i govori poput kakvog nestrpljivog đaka. - Želim da me povedeš - rekla je slatko. I, ako je dotad bilo imalo nade da bi Ernest razumno reagovao na takvu situaciju, ta nada je zamrla pred njenim osmijehom. - Ja... biće mi... zadovoljstvo - promucao je. - Hvala, Ajova - odgovorila je široko se osmjehujući. Kasno je, znam. Zaista nisam očekivala da ću ići na taj ples. Nagovarala sam tatu da me pusti u Holbruk, zbog velike igranke. On mi je rekao: "Ne." Ovih je dana ljut... Molim te, nemoj obući kaubojske čizme. - Neću... ni mamuze - rekao je nasmijavši se. Skliznula je s trijema i zastala pred njima u svom pu 43 nom sjaju i, milo se nasmijavši, pogledala Nebrasku. Zatim je uzjahala. - U srijedu uveče... i, ah, skoro sam zaboravila. Dođi rekla je. Selbi je prišao do njenog konja. Ana se sagnula tako daje svojim Šeširom okrznula njegovo uho. Dotakla mu je rame. - Ako želiš da me zabaviš, pjevaj onu pjesmu "Revolveraš iz Ajove" da Dud čuje. - Hoću - povikao je Ernest glasno. Stisnula mu je ruku i uspravila se u sedlu sa sjajem u očima. Zatim je odjahala. Ernest ju je pratio pogledom sve dok nije iščezla. Često je to isto činio, ali
nikad sa osjećajima koji su ga sada bili obuzeli. Zatim se spustio pored namrštenog Nebraske, i tek tada primijetivši njegov kiseo izraz lica. - SJabić. Ako nisi najveći koji se pojavio na ovom rancu, onda ću progutati svoje mamuze. Do vraga, razočarao si me, Ajova. - Ja... prokleto mi je žao, Nebraska - odgovorio je Ernest iskreno zbunjen. Njegov cimer je stvarno izgledao žalostan. - Nisam znao da me toliko voliš. - Pa, volio sam te. I baš danas sam stao na tvoju stranu i svu družinu zgranuo. - Jesi li? Nebraska! Časna riječ!? - Kunem se da jesam. Možeš pitati Hoka. I on se zakleo u tebe. To je uzdrmalo Hajslipa. Pa, morali smo. Sada ćeš se morati potući s njim ili otići odavde. - Nebraska, ja ću ovdje ostati - rekao je Selbi polako ali odlučno i ispružio ruku. - Ti si najbolji čovjek ovdje i, ako si moj prijatelj, svi mogu da odu do vraga. - Pa, sprijateljio sam se s tobom, Ajova - odvratio je Nebraska kao da priznaje strašnu slabost i nerado je prihvatio ruku. - Ti si, bogami, dobar drugar. Avaj, da bar nisi dopustio ovoj zelenookoj namiguši... - Nebraska! Pazi... ako si mi prijatelj - prekinuo ga je Ernest. 44 's - Prokletstvo! Crno mi je pred očima zato što sam ti prijatelj. Ja ozbiljno mislim to o njoj. Znaš li to? Od tebe je napravila slabića. A sve sam se nadao i vjerovao da joj nećeš popustiti... Slušaj, Ajova, Ana Hepford nas, kauboje, koristi samo za svoju zabavu. A Dudu je dopustila više nego ostalim. I baš me briga za tog uobraženog tipa. Trebalo je da ide na igranku u Holbruk s tipom iz Sent Luisa. Stari je to spriječio. Zatim se porječkala s Dudom. A kako svi mi imamo curu za ples... pa, zato je izabrala tebe. I bogami, bilo joj je lako!... Zato je ovdje u spavaonici sinoć i bila svađa. Izgleda da je Ana rekla Dudu da će te pitati, a Dud je pomahnitao. Ustao sam i rekao da te Ana Hepford neće smotati. Dobro smo se posvađali. Uto je i Hok Sibert stao na tvoju stranu. Hajslip nas je ismijao. "Šta?" - urlao je. "Zar će taj seljaćić iz Ajove odbiti Anu? Momci, vi ste ludi. Taj će slomiti vrat da bi joj jeo iz ruke!" - Znači tako - zarežao je Selbi. - Ne mogu da vjerujem, Nebraska. - Pa, Hok i ja smo rekli da imaš snage da je odbiješ odvratio je Nebraska. -1 stoga si me razočarao. Ernest se digao. - Zaista mi je žao - rekao je. - Nemoj biti suviše razočaran u mene. - Ispunilo ga je posebno zadovoljstvo kada su se kraticom iza ambara pojavili Dud Hajslip, Bouns Megil i Lanki Polard. - Bolje ti je da se uvučeš - posavjetovao ga je Nebraska. Ernest nije bio raspoložen đa prihvati savjet. Čekao je da trojica razdraganih drugara stignu na trijem, pa ih je veselo pozvao. - Hej, momci, kako ste. Vratio sam se i sigurno ću ići. - Čuli smo te - odgovorio je Bouns zajedljivo. - A gdje ćeš to ići? - Pa, zaboga... na ples, naravno. Dud Hajslip je izgledao smrknut, a rumenilo na licu mu nije bilo od sunca. Nije ni pogledao Ernesta, nacerio se svojim prijateljima: - Pa, možda i ide na ples, ali će se si 45 gumo epotaći prije nego što zasvira. Na to je Nebraska otišao do vrata svoje sobe i osvrnuo se preko ramena. - Samouvjeren si, Dud. - Nebraska, ti si sinoć svoje rekao - prosiktao je Hajslip. - Izjasnio si se za Hauarda. I svi su ti na tome zamjerfli. Kada otjeramo stoku, obojica ćete biti otpušteni. - Ma šta mi kažeš! - odvratio je obično smireni Nebraska. Selbi se pridružio Nebraski na dovratku. - U pravu si, Hajslip - rekao je veselo. - Uskoro će sa ranca otići neki loši kauboji, slučajno to znam. Onda je ušao i počeo da pjeva: - Revolveraš iz Ajove... Moju curu ukrao je Onda je ponovio još glasnije: - Revolveraš iz Ajove Moju curu ukrao je... Nebraska se skamenio nakon prve strofe, nakon druge pokazao je Ernestu da stane. Treći put, međutim, ovaj je zapjevao iz sveg glasa. Ajova se presavio od smijeha. Pucanj i lomljava stakla brzo su se utišali. Nebraska se zavukao ispod ležaja. Ernest je za trenutak mirno stajao, a kada je drugi metak prošao kroz vrata, skupio se iza dimnjaka. Beng! Treći metak proletio je kroz prozor i probio tanki drveni zid. Uto su Hajslipovi drugovi pokušali da zaustave ovu pucnjavu, ali je pobješnjeli kauboj nastavio da prazni revolver. - Slušaj, Hauarde, pusti ovo za sada - Nebraska se izvukao ispod ležaja, zaplašen i ljut. - Ja primam metke umjesto tebe. - Nebraska, neće proći dugo i mi ćemo sami imati ovu brvnaru i nećemo morati odbijati metke - rekao je Selbi. - Bogami, ti si šenuo. Sada bar prestani da pjevaš. - Neću - rekao je Ernest. - I, drugar, kada uhvatim onog naduvenka bez pucaljke, sravniću ga sa zemljom. 46 Ernest je nakon toga nastavio da pjeva, ni melodično ni preglasno, ali dovoljno drsko. Tišina je dočekala ovaj njegov izazov. Očito, drugovi su odvukli Hajslipa. Uslijedila su dva dana napornog rada, tokom kojih je Ernest radio kao u transu. Zatim je osvanuo dan plesa, sunčan i topao. Ajova je sebe ubijedio da su Dejzine i Nebraskine sumnje bez osnova. Gotovo je uspio da utiša tihi, nezadovoljni glas. Mora da je bio težak strpljivom Nebraski tog toplog ljetnjeg dana. Oko četiri sata, dok je ljenčario na svom ležaju čekajući da prođu predugi sati, Nebraska je ušao po deseti put tog popodneva. - Slušaj, Ajova - počeo je. Ernest je osjetio loš predosjećaj. - Pa, mrzim što ti moram ovo reći, ali sam te upozorio. Pojavio se onaj Anin kicoš iz Sent Luisa i odvezao je u Springer. Obukla se da
ti stane dah... ili, tačnije, skinula. Nikad je takvu nisam vidio. Imala je šal kada je izašla, pustila je da joj sklizne pa smo je dobro vidjeli. - Sent Luis? Kicoš! Šal! - dahtao je Selbi, ne shvatajući. - Zavući se pod krevet. Zar ne shvataš da si poražen? Ana Hepford te izradila, kao što je svako predvidio... čim je dobila nekog drugog da je odvede na ples. U Ernestu je nešto puklo. Nebraska je s gorčinom saopštio ove vijesti i ne gledajući prijatelja. Ajova se digao bez riječi i izašao krenuvši prema rančerskoj kući. Misli i emocije su mu se ispreplitali. Uspeo se uz stepenice i pokucao. Vrata su bila otvorena i služavka ga je pozvala da ude. U dnevnoj sobi je ugledao gospodina Hepforda u razgovoru sa nekim tipom. - Hej, Ajova, šta želiš? - upitao je Hepford. - Došao sam da pozovem gospođicu Anu na večerašnju igranku - odgovorio je Ernest. - Ana je otišla maloprije s mladim Sinklerom iz Sent Luisa. 47 - Hoće li se vratiti? - Neće. Obukla se za ples. Ručaće u gradu. - Gospodine Hepforde, očekivao sam da ću povesti gospođicu Anu na ples. Ona me zamolila da pođem s njom. - Tako? Žao mi je što si ispao iz igre, Hauarde - odgovorio je Hepford razdražljivo. - Ana se samo zabavljala. Uvijek se šali, što bi vi ka u boj i trebali da znate. Sigurno nikad nije ozbiljno ni pomislila da pode s tobom. - Kako biste vi to prihvatili, gospodine, da ste na mom mjestu? - upitao je Ernest oštro. Hepford se nasmijao. - Priznao bih da sam žutokljunac. - Ali, gospodine Zapadnjače, i žutokljunac je ljudsko biće - uzvratio je Ernest, prvi put dopustivši sebi, otkako je došao na ranč, da iskaže svoja osjećanja. Kako ga je samo ovo pogodilo! - Možete reći vašoj kćerki da se bojim da će me ipak morati shvatiti ozbiljno. Dok je govorio, nije skidao prodoran pogled sa zbunjenog Hepforda, a onda je izašao iz kuće. Njegova iluzija se raspala. I u tom trenutku je shvatio zašto nije nikad vjerovao da može biti stvarna. Bio je gadno povrijeđen, ali se sve moglo izliječiti. Malo je nedostajalo da se do ušiju zaljubi u Anu Heptord. Sada je shvatio daje samo bio zanesen zalenim očima i crvenom kosom. Kada je malo kasnije poput vjetra naletio na Nebrasku, ovaj je rekao otežući: - Dobro! Sada više ličiš na muškarca. - Zaveži, blesane, ili ću te zviznuti - povikao je Ajova. Zatim je brzo spakovao tamno odijelo, crne cipele i druge stvari i izašao. - Bolje ti je da spakuješ revolver - povikao je Nebraska za njim. Pošto nije dobio odgovor, dodao je: - Vidjećemo se na igranci, Ajova, i biću uz tebe dok se ovo ne ohladi. Ernest se nije mogao oduprijeti takvom izljevu oda 48 nosti, pa je odvratio: - Mebraska, drugarčino, nikad zbog toga nećeš zažaliti. Tri milje do Springera učinile su se Ernestu prekratke. Kada je stigao u grad, već se bio pribrao. Baš je ispao pravi magarac! Springer je bio ukrašen za praznik Četvrti juli i u gradu je bilo mnogo ljudi. Radnje su bile otvorene, iako je bilo prošlo šest i dječaci su još bili zabavljeni bacanjem prskalica. Otišao je u jedini hotel u gradu i prijavio se kao Ernest Hauard sa ranca Crvena stijena. Ušao je u sobu i zadovoljno zbacio sa sebe sombrero, košulju, kombinezon i čizme. Zatim se posvetio svom izgledu. VI Ernest se sam sebi nasmijao. Taština nikad nije bila njegov urođeni grijeh. Istina je bila da ne želi dopustiti Ani Hepford da ga smatra seljačićem iz Ajove. Kod kuće je uživao popularnost kod djevojaka. I zamišljao je da će se prije ili kasnije utješiti kada gospođicu Hepford upozna s pravom istinom. Kakvo će mu biti zadovoljstvo da vidi njeno lice kada shvati da je on Ernest Selbi! Kasno je izašao iz sobe. Foaje je bio prepun. Počeo je bal za praznik Četvrti juli. Hladan i smiren, Ernest je otišao na večeru. Prvi put otkako je došao u Holbruk osjećao se kao onaj stari Ernest. Trpezarija je bila poluprazna. Njegova sreća se promijenila. Skoro istog trena ugledao je Anu Hepford, koja je za susjednim stolom sjedila u društvu jedne djevojke i dvojice mladića. Za djevojku koja živi na selu i to na Zapadu, na sebi je imala haljinu sa prilično smjelim dekolteom i bez rukava. To je sada još v'še isticalo njenu ljepotu. Ernest je progutao pljuvačku i zahvaljivao svojim sretnim zvijezdama da ju je prozreo prije nego što ju je vidio u ovom izdanju. Brzo se opet pribrao i počeo nemarno da gleda oko sebe. 49 Očito ga Ana u prvom trenutku nije prepoznala i to je bio melem za Ernestovu ranjenu dušu. Kada joj je pogled ponovo skrenuo prema njemu, vidio je kako je od iznenađenja razgoračila oči. Porumenjevši, lako mu je klimnula. Ernest se pravio da je uopšte ne primjećuje. Večerao je, izašao i prošetao bučnom ulicom, provirio u plesnu dvoranu gdje su se mladi skupljali, a onda se vratio u hotel. Noć je bila topla. Sjedio je na terasi oko jedan sat i uživao. Konačno je otišao na ples, nimalo uznemiren što dolazi sam. Igra je bila u punom jeku. Na vratima ga je zaustavio jedan muškarac koji je sjedio za stolom i tražio dolar za ulaz. Ernest bi rado dao sav novac koji ima kod sebe. Selbi je sebi krčio put u dvoranu. Bila je to građevina poput ambara, ali ukrašena zastavicama i zelenim granjem. Prozori su bili širom otvoreni, pa nije bilo zagušljivo. Prolazio je pored plesača i našao mjesto odakle je mogao da posmatra. Jedan dio dvorane otvarao se prema natkriljenom trijemu koji je vodio u vrt.
Ajova je našao sjedište pored vrata. Primijetio je da su djevojke ne samo zgodne nego i izuzetno obučene. Kauboji su bili upadljivi po sjajnim licima, zalizanoj kosi, blistavim maramama i struganju čizama. Plesali su poput razigranih nilskih konja. Ernest je ugledao Anu i njenog partnera. On nije bio loš plesač, iako ju je čvrsto držao. Ona je bila izuzetno zgodna. U istom trenu Ernestu je pala divlja pomisao na um. Zamoliće je za ples. I kada se valcer završio, a parovi otišli prema stolicama poredanim uz zidove, Ernest je krenuo prema AniVidjela ga je kako prilazi i njena zbunjenost je bila očita. Galantno se poklonio i upitao da li bi mogao imati čast da pleše s njom. - Ajova, zašto mi se nisi obratio u hotelu? - upitala je tupo. - Niste me prepoznali... nisam bio u kaubojskom odi 50 jelu... a osim toga... - Znam da nisam. 1 sada te jedva prepoznajem - rekla je gledajući ga blistavim pogledom. - Da, plesaču s tobom. Nakon ove igre. Selbi se zahvalio promrmljavši nešto, potpuno Svjestan iznenađenja njenog partnera i vratio se na svoje mjesto. Sljedeći ples bila je igra iz Virdžinije što mu je dalo priliku da malo bolje osmotri igrače. Jedan od njih bio je i Dud Hajslip i Ernest je morao priznati da dobro izgleda. Lice mu je, ipak, bilo suviše crveno, radost prenaglašena, ruke previše slobodne, a čizme suviše živahne. Dud se očito družio s bocom. Plesao je s vitkom djevojkom u bijelom čija je skromna gracioznost privlačila poglede. Bio je iznenađen kada je prepoznao Dejzi Bruks. Do kraja plesa i za vrijeme pauze, dok je hodao uokolo, i tokom sljedećeg plesa nikog drugog nije vidio osim Dejzi. Nekoliko puta učinilo mu se da je uhvatio njen pogled, ali se prevario. Brzo je primijetio da je stidljivost koja joj je toliko pristajala još upadljivija u ovoj plesnoj dvorani. Sljedeći ples bio je valcer i, kada su violine zasvirale, • Ajova se pripremio za teško iskušenje. Ana se nalazila u jednom uglu okružena udvaračima i prijateljicama koje je Ernest jedva primijetio. - Moj ples, gospođice Heptord? - rekao je, gledajući je u oči. U njima je pročitao nešto što ranije nije primjećivao. - Nisam zaboravila, Ajova - odgovorila je ustajući. Osjetio je kako je uzdrhtala od uzbuđenja kada je zaplesao. Ernest je bio talentovan igrač i sada se, više nego ikad ranije, trudio da prevaziđe samog sebe dok je čvrsto držao crvenokosu djevojku sa dubokim dekolteom. - Oh... Ajova! Odlično plešeš - prošaputala je, gledajući ga blistavim pogledom. - Tako su mi rekle i djevojke u Sent Luisu, De Moenu, riji i mnogim drugim seljačkim gradovima - odgovorio )e nemarno gledajući je. - Ne kvari sve ovo hvalisanjem... Pitam se...- eočela je 51 nesigurnim glasom. Ernest ju je gledao i vidio njeno lice kao cvijet naslonjeno na njegovo rame. Kroz guste duge trepavice uhvatio je izraz njenih očiju i u tom trenu želja za osvetom potpuno se ugasila. Postepeno se predavala uživanju u igri. Upravo tada i muzika je utihnula. Kroz širom otvorena vrata pozivala ih je mjesečina. Poveo je Anu u blagu noć, pod srebrnastim sjajem koji je, tako mu se činilo, uhvatila i držala njena kosa. - Ana, postupili ste prema meni prilično ružno, zar ne? - upitao je malo ukočeno. Trgnula se iz sanjarenja. - Rđavo sam se poigrala s tobom. Žao mi je. To sam više učinila stoga da bih naljutila Duda Hajslipa nego da budem sa Sinklerom. U stvari, nimalo me ne privlači, priznajem... Ti mi se dopadaš. Radije bih plesala s tobom nego s nekim drugim. Kao da si noćas drukčiji... Hoćeš li opet sa mnom plesati? - Svakako. Biće mi zadovoljstvo - odgovorio je oklijevajući. Nije znao kako da opiše ovu djevojku. Njena privlačnost je bila stvarna, neodoljiva. Imala je mnogo raspoloženja i mušica. Da li ju je ikad vidio zamišljenu, iskrenu, žalosnu? A možda je samo glumila? Ta pomisao je bila samo dodatak njegovoj gorčini. Vidjeće. Kada su ulazili u sjenu ispod mjesecom obasjanih stabala, smjelo, ali ipak sa strepnjom, obuhvatio ju je oko pasa znajući da ga je potakla njegova sumnja. Na njegovo iznenađenje nagnula se prema njemu, nije ga odgurnula. 1 izgledalo je da su njih dvoje sami. - Ana, od prvog trena znate da vas volim zar ne? glasno izgovori misao koju je htio sakriti. - Mislim da je tako - rekla je kratko se nasmijavši. -1... samo ste se igrali? - nastavio je s gorčinom. - Mislim da je tako. Ali, nisi me smio pustiti. - Dakle, ja sam kriv... Ana, htjeli ste da me ponizite, kako mi reče Nebraska. 52 - Nisam - odvratila je. - Šta sam mogla ako juriš za mnom... kao svi drugi? - Oh, budite pošteni! Muškarac može oprostiti djevojci sve osim neiskrenosti. - Oh, Ajova, ne mogu da budem iskrena prema sebi, a kamoli prema nekom muškarcu - priznala je. - Kako to? Odmahnula je glavom. Osjećao je da mora priznati da sada ne koketira s njim. Okrenula je lice. Primijetio je njeno ubrzano disanje. Iznenada je odgovorio na impuls rođen iz strasti ali i poruke, zgrabio ju je u naručje i privio uz grudi. 1 - Stani malo... kauboju... otišao si predaleko - uskliknula je ostavši bez daha. Objema rukama se oprla o njegove grudi, ne i dovoljno snažno da bi se i oslobodila stiska. On sam je sigurno poludio, mislio je, u njenim očima nije vidio vragolasto izazivanje. - Ovo za tebe... nije predaleko - rekao je. - Ni jednom
kauboju nisam ovoliko dopustila - odvratila je. - Zelenooka lažljivice! - Ajova! Izgledalo je da je više iznenađena nego ljuta ili uvrijeđena. Ernest ju je čvršće stisnuo, obasipajući joj poljupcima oči, obraze i onda usne. Sam nije bio toliko zanesen da ne bi primijetio njeno popuštanje. Bila je nježna i podatna u njegovom naručju. Oči su joj bile zatvorene. Glava joj je ležala na njegovom ramenu. On se prvi trgnuo iz ovog zamamnog trenutka. Smijeh i koraci koji su se približavali natjerali su ga da je pusti, da je malo prodrma. Nasmijala se. - Ajova, ti si večeras neobičan... Zaslužila sam to. Nemoj o ovome pričati. - Za koga me držiš? - upitao je. - Nisam ja od onih koji nekog poljube i to odmah rastrube. - Hajdemo prije nego što nas neko vidi. Ćutke su se vraćali mjesečinom obasjanom stazom. Ernest je bio kao u 53 vatri. Samo kada bi ona manje flertovala! Prolazili su pored drugih parova, koji su bili zabavljeni sobom. - Ajova - rekla je. - Vjerujem ti što si rekao da nećeš nikome pričati. - Hvala - odgovorio je ukočeno. - Kada bi bila potrebna ikakva potvrda tvoje površnosti, ta bi opaska poslužila. Na stepenicama se okrenula i radoznalo ga pogledala. - Večeras si za mene potpuno nov. Pokazaću ti, gospodine, da nisam površna. I te kako sam duboka. Ti si učinio da se tako... uh... osjećam. Nisam navikla da dopuštam kaubojima da me grle i ljube. A tebi jesam. Nisam podigla ni prst... Eto, gospodine Erneste Hauarde. Ustrčala je uz stepenice i ostavila ga na mjesečini, poput žrtve prepune konfliktnih misli i emocija. Tek nakon nekoliko trenutaka Ernest je uspio da se dovoljno pribere da bi mogao razmišljati povezano. Shvatio je da je otišao predaleko. Prekoračio je preko ambisa. Da drži Anu u naručju, da osjeća kako se ona opušta, da je ljubi bez protivljenja - to je bila slabost. Kakva god da je bila, on je sada bio ludo zaljubljen u nju. Šta s njenim riječima i ponašanjem? Ona je priznala neiskrenost, zloću... a onda se slatko popravila. Morao je priznati da flertuje ali, kada je bila s njim nasamo, pokazala je da joj se dopada. Ernest se nije usuđivao da dalje o tome razmišlja. Da li je zaista imao neku moć nad Anom Hepford? Nešto je tu bilo pogrešno. Obrisao je vlažno čelo i polako odmahnuo glavom. Izgledalo je kao da je iz tave iskočio u vatru. Samo je u jedno mogao biti siguran - u njen šarm i fizičku privlačnost kojima nije mogao odoljeti. Okrenuo se od trijema i opet krenuo ka vrtu. Želio je da bude na otvorenom kako bi mu svježi povjetarac rashladio krv. Izbjegavao je plesače i skrenuo na drugu stazu, ka klupi skrivenoj u sjeni. Vidio je vitku priliku u bijelom gotovo obavijenu visokom prilikom u crnom. A onda poznato otezanje. - Pa, Dejz, ne možeš tako sa mnom. 54 - Ne... nemoj... - dahtala je djevojka otimajući se od svog pratioca. Ernestu je trebalo samo nekoliko koraka da dođe do njih. Snažnim pokretom razdvojio ih je i stao pred HajsliPa - Hej, nije li to Ajova! - uzviknuo je kauboj iznenađeno. A onda mu je do mozga doprlo šta je ovaj učinio. - Vidi ti, nalickana seljačino... Ni ne razmišljajući, Ernest je skočio na njega. Udario ga je preko brade. Hajslip je pao natraške, slomio naslon na klupi, tresnuo na zemlju i više se nije maknuo. - Eto ti, kicošu! - promrmljao je Ajova beskrajno zadovoljan. Zatim se okrenuo prema Dejzi. Skljokala se na klupu, a oči su joj bile neprirodno velike i tamne na blijedom licu. - Oh, to si ti, Ajova. Bilo je to... - htjela je da nastavi, ali nije mogla od jecaja. - Idemo, Dejzi. Prošetaćemo - odgovorio je i pomogao joj da ustane. Izašli su na mjesečinu i dalje od tog dijela vrta. - Možda bi bilo bolje da uđemo - rekao je kada je bolje razmislio. - Hajslip može doći sebi i onda... Hoćeš li da plešemo, Dejzi? - Molim te - odgovorila je veselo. - Moj partner, Nebraska, večeras nije od plesa. Pije i svadljiv je. Ovo sa Dudom, bilo je posljednji put... Ajova, ja... morala sam triput da te pogledam prije nego sto satrt te prepoznala. Drukčiji si! Izgleda da su te svi primijetili... vidjela sam kada si plesao sa Anom. Bila je sretna da je on još Ernest Hauarđ, iako nekako drukčiji. Umiješali su se među plesače. Dejzi je bila tako nježna i laka da je jedva osjećao njeno tijelo uz sebe i stoga ju je možda jače privio. Nije pričala dok je muzika svirala. Kasnije, kada su izašli na trijem, primijetila je: - Ti si najbolji plesač kojeg sam upoznala. - Hvala, Dejzi, želim da ti nešto priznam - počeo je. Ana Hepford je napravila budalu od mene. Nisam slušao 55 ni tebe ni Nebrasku i... pa, uvalio sam se u nešto i ne znam kako će se sve svršiti. - Ne brini, Ajova. Sve je u redu... - rekla je saosjećajno. - Ne, nije u redu - bio je uporan. - Želim da ti kažem da već vidim svoju grešku i... slabost. Ana je... pa, ona je divno stvorenje, ali nije za mene. - Zaboga, Ajova! - uzviknula je. - Nisi se valjda nadao... da ona misli ozbiljno. Ona ne zna da bude ozbiljna... ni s jednim muškarcem. - Sada sam zaboravio. Zanosio sam se. I sada sam bijesan kada pomislim kakav sam ispao magarac dopustivši joj da se igra sa mnom. Ernest je opet s njom plesao i kasnije šetao okolo, naočigled sviju. Dejzi je blistala. Oči su joj sjale poput zvijezda. Sjedio je pored nje na pauzama i poklanjao joj pažnju. Poslije još jednog plesa poveo ju je do otvorenog prozora. Sjela je na stolicu
pored njega i zagledala se u mjesec. - Dejzi, bojim se da je Dud Hajslip ženskaroš - počeo je Ernest. - Ajova... nemoj mene kriviti - molila ga je. - Nebraska je dovoljno loš. - Nebraska je ljubomoran. On je zaljubljen u tebe, zar ne? Okrenula je glavu i kada ju je Ernest blago vratio, bio je iznenađen što nije otkrio stidljivost, kako je očekivao, nego suze. $ - Dejzi! Šta ti je? -Ja... možda ću ti jednom ispričati. Ali nemoj... ne mogu sada... ne ovdje - prošaputala je. -Ja sam prijatelj Nebraske. Želim da budem i tvoj. - Znam. Nebraska se kune u tebe. Ali odnedavno te optužuje da... juriš za mnom. - Hm! Svadljivac jedan!... Budi iskrena sa mnom, Dejzi. Zar se ti i Nebraska ne simpatišete? 56 - Pa, jesmo... dok Dud... - rekla je oklijevajući. - Ajova, sada ti više ništa neću reći. Ako si mi stvarno prijatelj, odvedi me odavde. Nadi Nebrasku. Mora me vratiti kući. A bolje da i ti podeš. Dud Hajslip je već dvaput prošao kroz salu. Dud Hajslip nije jednom napravio džumbus na plesu. - Je li? Pa, nisam raspoložen da se sada s njim kačim. Učinio je to neki dan. Ali, Dejzi, osjećam da će uskoro ostati bez posla. - Mislila sam da dobro stoji kod Hepforda. A i da nije tako, moja rođaka bi ga zadržala na rancu... Erneste, molim te, izvedi me odavde. - Svakako. Ne krivim te što hoćeš da ideš. Uzećemo tvoj šešir i mantil. Onda ću naći Nebrasku. Ernest je odahnuo što nisu naišli ni na Hajslipa ni na Anu, zato su naletjeli na Nebrasku Kempa. VII Dječačko Nebraskino lice bilo je crveno kao krv i smrknuto. Njegove krupe plave oči gorjele su neprirodnom vatrom. Isprsio se ispred Ernesta i Dejzi i podbočivši se pogledao ih kao da su najveći krivci. - Hajdemo odavde, drugar - rekao je Selbi. - Pih! Ti nisi moj drugar, Ajova Hauarde. Ti si guja, baš kao što sam i pomislio kada sam te prvi put vidio - odgovorio je Kemp s gorčinom u glasu. Njegove riječi privukle su pažnju i ostalih. - Dosta s tom glupom pričom, kauboju. Izgleda da si dobro potega- odvratio je Ernest oštro. - Nebraska, pijan si. Izađi ovog trena... ili ću zamoliti Ajovu da me odvede kući - rekla je Dejzi očajna. Nervoznu ruku stavila je Kempu na rame kao da se plašila da bi mogao navaliti na svog prijatelja. Njen gest je imao opravdanja. - Razbiću tu tvoju ljepuškastu... njušku - mrmljao je Nebraska zaplićući jezikom. 57 Selbi se nasmijao. Bilo mu je smiješno što inače dobroćudnog Nebrasku vidi tako ratobornog, iako je očito prizor bio neprijatan za Dejzi. Čvrsto je uhvatio Nebrasku. - Uhvati ga, Dejzi. izvući ćemo ga. Drugi su se smijali dok su ga vukli. Prilično su se namučili dok su izvukli Kempa na ulicu. Kada su došli do parka, istrgnuo im se. - Sada ćemo ovo raščistiti... evo, ovdje - rekao je kauboj. - U redu, ako želiš da se tučeš. Ali, zbog čega? - odvratio je Ernest strpljivo. - Ti si mi ukrao curu. - Zaveži, ti velika ludo! - povikala je Dejzi. - Vidi... vidi... ona viče na mene - podigao je mlitavu ruku prema Dejzi. Ernest se osvrnuo uokolo, zadovoljan što nema nikog na ulici. Spustio je prijateljsku ruku na Kempovo rame. - Drugar, ja sam tvoj.i Dejzin prijatelj. - Auh. Njen jesi, to se vidi. Možda si i njen dragan. Vidio sam kako plešete. Sramota kako si je stisnuo... Proklete žene... Sve su iste... Odmah lete za ljepotanima... Hauarde, moram te udariti. Mrzim to, ali... -1 ja to mrzim, Nebraska, i već gubim strpljenje. Dejzi hoće da ide kući a ti se ovdje prsiš... Hej, stani!... Fazi... Kemp je zamahnuo, ali ga je Dejzi brzo uhvatila za ruku. - Nebraska, ako udariš Ajovu, ja... nikad više s tobom neću progovoriti - rtkJa je sa suzama u očima. - Optužuješ svog najboljeg prijatelja. Pa, samo prije pola sata on je... nokautirao Duda Hajslipa zato što... zato što me je uvrijedio. Kakav Hajslip? - pobjesnio je Kemp. - Nisi ga valjda opet pogledala? - Ja... jesam. Ja... plesala sam s njim - priznala je Dejzi. - Znam, obećala sam ti. Ali, nisam mogla odbiti. Pozvao me je pred Anom i... i drugim. Nije čekao... poveo me je. 58 Nakon toga... - Nebesa... šta ti o ovome misliš? - povikao je okrenuvši se Selbiju. - Žene su pokvarene! Ernest je počeo da shvata da postoji nešto više od apsurdne ljubomore pijanog kauboja. Dejzi je počela da plače. Ovo je bilo očito više nego što je Nebraska mogao podnijeti. - Dejz, ne cmizdri. To ne mogu izdržati. Neka te Hauard odvede kući. A ja ću pronaći onog hvalisavca. - Ne... ne... želim da odeš iz grada. Ako vidiš Hajslipa... - Auh! Plašiš se da ću ga ustrijeliti, je li... Dejzi je jecala. - Oh, Ajova... možeš li... učiniti..-. nešto? Ljudi... dolaze... ja... ja... ne mogu ovo podnijeti. Hoću... kući. i Ernest je klimnuo smrknuvši se i počeo da vuče Kem- .1 pa niz ulicu, psujući ga i grdeći. Kauboj je pokušavao da se otrgne ili zastane, govoreći nepovezano, oni su ga sve brže i snažnije vukli. Noćni vazduh, koji se spuštao sa planina, bio je hladan i oštar. Dejzi je zakopčala kaput. Prestala je da plače. Ernest je pomislio kako izgleda veoma tužno i nesretno. Opet se pitao. Konačno su stigli do korala. - Nebraska, pomiri se s Dejzi dok ja dovedem konje rekao je Ernest. - Nemam ja šta da se mirim - režao je Kemp. - Nikad više. Previše sam popuštao. - Ne trućaj više - planuo je Selbi - inače mi se čini da ću te odalamiti kao što sam odalamio Duda Hajslipa. - Odalamiti! Šta to govoriš? - Pa, Dejzi ti je već rekla. Razbio sam ga. - A zašto? - Otišao sam u vrt i čuo plač
djevojke. Bila je to Dejzi. Sjedila je na klupi sa Hajslipom. Pokušavao je da je privuče, a ona se opirala... ili tako nešto... pa sam je odmaknuo od njega... i tresnuo ga... Pogledaj moju pesnicu... 59 Natekla je! ' Nebraska je gledao u natečenu ruku pa u Ernestovo lice, a onda u Dejzi. Počeo se trijezniti. - Dejz, ako si otišla s njim... - Rekla sam ti kako se desilo... nisam željela da idem... on me je odvukao. Snažan je. Nisam željela da vičem. Šta sam mogla drugo?... Kada je pokušao... ja sam vrisnula... - Časna riječ, Dejzi? - Časna riječ. - A zar je bilo normalno da... da odeš s njim u vrt... kada to nisi htjela? - Oh, ja sam blesava! - povikala je djevojka strasno. Mogla sam to izbjeći. Ali ja... bila sam van sebe. Dud uvijek tako... - Slušaj, Dejz - prekinuo ju je Kemp mrko - mogao bih ti oprostiti zbog te male šetnje po mjesečini. Ako je Dud stavio svoju ruku na tebe... protiv tvoje želje... Na to je Kemp zgrabio djevojku za ramena i prodrmao je, žureći joj u lice. - Nebraska... nemoj... boli me drhtala je. - Ne brini zbog Ernesta. Ako mi je prijatelj, kako se oboje kunete, baš me briga ako zna za nas... Sada mi reci... - Naravno da sam ti prijatelj - prekinuo ga je Selbi. Prokletstvo, Nebraska, ne sviđa mi se kako postupaš s Dejzi. Pijan si, čovječe. - Nisam više pijan! Ernest nije htio da se dalje upliće. Iako je osjećao sažaljenje prema Dejzi, bilo mu je jasno da je djevojka zbog nečeg kriva. Nebraska ju je napokon pustio. - Idem po konje - rekao je i odgegao se. Ernest je posmatrao tu okretnu priliku kako se kreće na mjesečini, preko tamne strane korala, gdje su ograda i drveće bacali sjene. Okrenuo se, zatim, Dejzi. - Šta sve ovo znači, Dejzi? - upitao je ozbiljno. - Je li Nebraska bio u pravu što je onako s tobom govorio? - Jeste. Ima pravo i da me istuče... i voljela bih da to i 60 učini - odgovorila je s gorčinom. - Dejzi Bruks? Kako možeš to da kažeš? - To je tačno. Ponižavala sam Nebrasku - nastavila je žurno. - On je najbolji momak kojeg sam... Bili smo vjereni. A onda... onda se umiješao Dud Hajslip... I ja sam prekinula. - Otkud, onda, Nebraski pravo da se onako ponaša? - Pa, Nebraska još drži do mene iako ga nisam dostojna. - Gluposti. Da li ti je još stalo do Nebraske? - Oh, to me i boli. Jeste, stalo mi je. Više nego ikad! - Fino! Sada budi iskrena prema njemu, Dejzi. I onda će se sve srediti. - Bojim se da neće. Ja bih da nisam sigurna da će ubiti Duda. - Ubiti Duda?... Zaboga! Dejzi, govoriš li to ozbiljno? - Svakako. - Onda tu ima i nešto više od obične ljubomore? Nije odgovorila, što je bilo dovoljno Ernestu da potvrdi njegovu zebnju. Zaista je žalio ovu bespomoćnu djevojku. - Zar nećeš nešto više da mi kažeš? - upitao je blago, uhvativši je za ruku. - Neću sada. Drugi put. Uto je kloparanje kopita prekinulo njihovo šaputanje i trenutak kasnije tamne prilike izronile su na mjesečini. Nebraska je vodio tri konja. - Ajova, veži svog konja iza kola i odvezi Dejzi kući, hoćeš li? - pitao je. - Ja ću ti donijeti stvari iz hotela. - Svakako. Ali mislim da i ti treba da pođeš s nama odgovorio je Ernest. - Imam nekog posla - rekao je i upregnuvši konje bacio uzde u kola. Lice mu je bilo mračno ispod širokog oboda sambrera. Čekao je. - Nebraska, povedi me kući - molila je Dejzi. - Penji se, curo. Ajova će se za tebe pobrinuti. 61 - Molim te, nemoj ostati. - Slušaj, Dejz. Bio sam ljut na tebe. Ali me je prošlo, baš kao što sam se i otrijeznio. Ako želiš da znaš, više neću piti. Potrebna mi je bistra glava ako želim da učinim ono što moram. Dosta mi je više tog Hajslipa i njegove petljavine oko tebe. - Šta ćeš uraditi, Nebraska? - tiho je upitala. - Pa, sve zavisi od Duda. Ako povuče, u redu. Pokaže li se kao kukavica, isprebijaću ga. - Dud je kukavica. Nikad se neće sukobiti s tobom iako ga bije glas revolveraša. Ne plašim se toga. Znam tvoju narav. Možda imaš dobru namjeru, ali bi mogao nešto uprskati kada ga vidiš. Nemoj ostajati, Nebraska. Zbog mene. I Ernest ga je zadržavao. - Mislim da neću pogriješiti - rekao je Kemp gledajući Dejzi. - Vjerujem da imam dobar razlog da izlemam Duda, ako ne i više. - Imaš dobar razlog, Nebraska. Ali, nemoj zbog mene. - Auh. Slušaj, Dejz. Zini već jednom. Imaću bolje mišljenje o tebi, a i Ajova. Djevojka je jadno izgledala. Ipak je hrabro odgovorila. - Nebraska, on može da me vrti oko malog prsta kada je sa mnom. Samo tada. Kada nije blizu, mrzim ga. Mrzim ga. Moraš mi vjerovati. -Jeli? - Mrzim ga - ponovila je. - Igra se sa mnom. Dolazi kući i tatu potkupljuje s bocom pića. Ti znaš tatinu slabost. A onda... onda se igra sa mnom. - Dejz, ako ti nije stalo, mogla bi se ukloniti s puta kada je on u blizini - mrštio se kauboj. -1 sklanjam se... često. Nekad mu ne mogu izmaći... I kada me zgrabi ja... ja... - Ti ga voliš, je li? - Ne! Ne!... Možda jesam u početku. Ali više ne. To nema veze. Ja sam kao ptić sa zmijom i mislim da on to 62 zna. Zato i dolazi. Oh, stidim se. - AuuhL. Pa, Dejz Bruks, kakvi su tvoji osjećaji prema meni? - Nikad se nisam promijenila, Nebraska. I pored svega... stalo mi je... sve više i više... i sada... Opet je bila blizu plača. Nebraska ju je privio na grudi. Sombrero mu je skliznuo kada je podigao glavu. Lice mu je blistalo na mjesečini. - Drugar, čuješ li? - upitao je prijatelja. - Da, čuo sam, Nebraska. 1 mislim da je sada sve u redu - rekao
je Ernest sa olakšanjem. Nebraska je nagnuo glavu nad nježnom prilikom u naručju. - Dejz, hvala ti što si bila iskrena. Mislim da sve baš i ne shvatam, ali nije važno. Ti si još dijete. Obećaj mi i ja ću se držati dalje od Hajslipa. - Da... što god hoćeš - prošaputala je djevojka. - Od sada budi iskrena prema meni. - Oh, Nebraska, kunem se da hoću. Stidljivo ju je poljubio u obraz i onda je podigao u kola. Zatim je pružio ruku Ernestu. - Pa, nisam se nešto pokazao noćas, Ajova. Odsad će biti drukčije. - Nebraska, drago mi je zbog vas oboje - Ernest je prihvatio ruku prijatelja. - I zbog mene. Trebaće mi prijatelji. Krenuli su prema rancu Crvena stijena. Ernest je kaskao za kolima. Uskoro su izašli iz grada i jahanje je za Ajovu bilo prijatnije. Vazduh mu je zagrijao krv. Noć je bila tiha, hladna i vedra. Žalosni urlik kojota dolazio je s brda. U početku, Ernest nije volio te pustinjske zvijeri. Sada je osjećao da su i one dio ove samotne zemlje. Dok su išli putem, daleki urlici povremeno su dopirali do njih. Divlji zečevi su poput sivih zraka pretrčavali cestu. Postepeno se ravnica pretapala u klanac kroz tamne, neravne brežuljke. Daleko iza njih uzdizali su se blijedi vrhovi. I oni su počeli ostavljati neobjašnjiv utisak na Ernesta. 63 Sada je svrnuo pogled prema kolima ispred sebe. Nebraska je slobodnom rukom zagrlio Dejzi, a ona se sva privila uz njega. Ovaj prizor ga je dirnuo, a u isto vrijeme bocnuo. Samo prije sat ili dva i on je u svom naručju držao Anu Hepford. Preplavio ga je talas vreline. Osjetio je da se gubi. Pa, zar je mogao imati razuma kada je u pitanju bila Ana? Želio je da se jasno sjeća, da analizira njenu reakciju na njegovo ponašanje, da nađe nešto opipljivo što bi pothranilo njegovo apsurdno ubjedenje da je Ana bila iznenađena njegovim žarom i po prvi put prisiljena da bude iskrena. Možda je to bila samo pusta nada. Uzalud je Ernest žalio Sto je išao na ples. Predao se. Bilo je prekasno. Strasno je u sebi poricao da je zaljubljen u Anu. Znao je da je suprotno. Nije se mogao sjetiti šta je bilo prije tog ludog trenutka: bio uhvaćen u mrežu strasti, gore nego ikad dosad, i to zbog žene u koju nije mogao vjerovati. To saznanje mu je u obraze nagnalo krv od stida. Vrijeđalo je njegov ponos, taštinu. Morao je stalno da se bori za Anu. Da traži izvinjenja za nju! Da se zavarava uvjerenjem da je duboko u srcu ipak dobra! Ernest je jahao kroz noć kao plijen konfliktnih emocija. Nebraska je čekao na okuci. Stigli su do Crvene stijene. Zvijezde su blijedjele. Zora nije bila daleko. Kojoti su prestali da zavijaju. Mjesec se spustio iza planina. - Gotovo je svanulo, drugar - rekao je Nebraska tiho. - Uh, kakav dan! Najgori i najsretniji u mom životu!... Dejzi je zaspala. Jadno dijete. Morala je dosta toga da izdrži. Muškarci nisu dobri, Ajova... Vratiću se rano ujutro. Zdravo, prijatelju. - Zdravo, prijatelju - rekao je i Ernest. Učio je dosta i ono što je naučio te noći još ga je više približilo prijatelju. Gledao je kako Nebraska posmatra malu glavicu na svom ramenu i grlo mu se steglo. Kauboj je krenuo i nestao među kedrovima. Ernest je poveo svog konja prema koralu. 64 VIII Cijeli sljedeći dan kauboji su se dovlačili na ranč, svaki otkrivajući više ili manje posljedice veselog Četvrtog jula. Dud Hajslip se uopšte nije pojavio, niti nekolicina jahača koji su došli preko Plavih planina da preuzmu tjeranje velikog krda za Hepforda. Kasno popodne Nebraska je još spavao na svom ležaju. Ernest nije ni oka sklopio i na licu su mu se vidjeli i fizički i duhovni zamor. Bio je nemiran, nervozan, oprezan i veliki dio vremena proveo je na trijemu. Predveče ga je tu sreo Sibert. - Hej, Ajova, praznik je prošao a ti još mamuraš - rekao je iznenađeno odmjeravajući Ernesta. - Da, gazda, ali ima još stvari koje nisu - odgovorio je Ernest, trudeći se da se osmijehne. - Šta, na primjer? - Problemi. - Ajova, kladio bih se u deset somova da si ti zatvorio Dudu oko - rekao je Sibert odjednom se razvedrivši. - Nisam mu vidio oko. jesam ga dovoljno snažno odalamio da mu zatvorim oba oka, samo što mi se činilo da sam ga zakačio po bradi. - Pogledao je otečenu šaku. - Mislio sam da je to učinio Nebraska. Pa, Ajova, prikači svoju pucaljku... Dud je sinoć bio gadno popio. Bjesnio je i psovao uokolo tražeći tipa koji ga je tresnuo. Najsmješnije je što ne zna. - Šta? Obratio mi se po imenu prije nego što sam ga udario - rekao je Ernest ne vjerujući. - Pa, izgleda da je zaboravio. I ako mu ti ne kažeš, nikome neće ni pasti na um da si to ti bio. Nadam se da nikome nisi rekao. - Samo Nebraski. - Pa, on će ćutati. Onda skloni revolver. - Hok, zar iskreno mislite da bih odsad nadalje trebao da spakujem revolver i vježbam gađanje kad mi se za to 65 ukaže prilika? - Hm, Ajova, nadao sam se da na rancu imam bar jednog časnog kauboja - izjavio je Sibert sa žaljenjem. - A tebe sam zavolio. - Ja sam častan, gazda. I slušao sam vas i prihvatao vaš savjet u svemu. Uz Nebrasku, vi ste mi ovdje jedini prijatelj. - Pa, ako je tako... u redu onda - predradnik je nevoljko priznao. - Osjećam da je nevolja blizu. - U pravu ste, gazda. Ne mogu vam se potpuno povjeriti, reći svu svoju nevolju - rekao je Ajova ozbiljno. - Sinoć sam malo provirio na ples. Vidio sam da plešeš sa zamamnom Anom. Ajova, očito je da si sviju pretekao i... - Šta i, gazda? -Ajova,
jesi li pio? - Ni kapi. Nije mi bio potreban nikakav stimulans da bih se odvažio. - Prokletstvo! Sviđa mi se tvoja hladnokrvnost... Ajova, imaš li nekog bliskog... nekog kome je stalo do tebe? - Nemam. Sam sam na svijetu - lagao je Ernest ni ne trepnuvši. - Momče, žao mi je što je ovako krenulo. Jer, ta cura će te navesti i da piješ i da pucaš. I, bogami, nećeš se onda ovdje zadržati. - Neće me ona ni na šta navesti - Ernest je gotovo povikao i osjetio kako mu krv oblijeva obraze. U tom poricanju odgovorio je na drugu optužbu. - Hoće. Ako postoji ijedna cura koja uzima muške skalpove, onda je to Ana Hepford. Pa, Ajova, ona je bila bacila oko i na mene. Ali, ja sam stari lisac. - Auuh! Hok, zar ne govorite s nepoštovanjem o kćerki našeg poslodavca? - Mislim da si u pravu, Ajova. I sigurno je da ni pred kim drugim ne bih ovako govorio. Stvarno te puno volim i sve se nekako nadam da te mogu izvesti na pravi put. 66 ..:; Reći ću ti još nešto. Ne slažem se sa Hepfordom. Uskoro odlazim i, kada krenem, volio bih da ti i Nebraska pođete sa mnom. - Hvala, Hok. To je fino od vas. A i priznajem da sam iznenađen. Šta nije u redu između vas i rančera? - Ne sviđa mi se što radi sa stokom - odgovorio je Sibert namrštivši se. - Auuh. Pa, ne znam mnogo o stoci. Vratimo se djevojci... niste li malo prestrogi prema njoj? - Pa, proklet da sam ako znam - odgovorio je Sibert. Možda u njoj ima i nešto drugo. Način kako se oblači... ili bolje reći razgolićuje... pa, kako flertuje s momcima... bogami, to je skandalozno. A ljuljkao sam tu curu u krilu kada sam tek došao na ranč. Čini se da je bilo davno, a nije. Cak i tada je znala da obrlati svakog onim svojim zelenim ti okicama. Samo se nadam, Ajova, da ne misliš ozbiljno. II Ako misliš, onda idi kod nje i zaprosi je. Zvuči ludo, ali "1 poslušaj me. Jednom mi je rekla da joj svi momci izjavljuju ljubav, ali je nijedan nije zaprosio. - Hm. Nisu se usudili. Bili su svjesni da nije ozbiljna. - Svakako, i zato ih nije mogla prihvatiti ozbiljno. Učini kako sam ti rekao. I ja bih to isto učinio. Biće to za nju nešto novo. A, bogami, nikad se ne zna sa ženama... Možda ću vas i poslušati, Hok. - Idi odmah. Upravo sam došao od kuće. Ona je na trijemu, lješkari. Stari je sa Andersonom, onim kupcem s druge strane planine. Nešto, bogami, kuhaju. Hepford me odmah otjerao. Poslušaj me, Ajova, i odmah kreni. Ernest je skočio kao oparen. Nije imao pojma šta ga je ubijedilo da prihvati savjet Hoka Siberta. - Hok, krećem - rekao je i požurio. - Cekaću te - povikao je Sibert za njim. Ernest je išao prema rančerskoj kući kao u transu. Uopšte nije razmišljao. Samo je želio da je vidi. Najviše rou se dopadalo što će se razlikovati od drugih kauboja koji su obožavali Anu, ali je znao da je situacija bezna 67 dežna. Bilo je kasno popodne i postajalo je svježije. Zlatni sunčevi zraci probijali su se kroz borove. Jedan orao je nadlijetao iznad crvenih stijena. Ajova je bio potpuno nesvjestan okoline. Stigao je do kuće. Prednji dio i lijeva strana trijema bili su pusti. Ernest se tiho uspeo uz stepenice. Vrata su bila otvorena pa je mogao čuti oštri Hepfordov glas. - To je moja cijena, Andersone. I možeš tjerati stoku. Ernest je zaobišao lijevo krilo trijema odakle je vidio Arru kako leži u mreži pod dubokom sjenom borova koji su rasli odmah uz kuću. Približio se i vidio da spava. U istom trenu kada ju je pogledao, poželio je da je ljubi dok se ne probudi. Bila je obučena u bijelo, što je još više isticalo njenu zlatastu boju kože i blještavilo crvene kose. Odjednom je primijetio da zuri u širom otvorene sanjive zelene oči. Žmirkale su. Sanjivost je ustupila mjesto laganom čuđenju. - Zdravo, Ajova. Otkud ti ovdje? - Samo... sekundu - odgovorio je Ernest teško progutavši. Skinuvši sombrero, sjeo je u pletenu stolicu pored mreže. Najviše se čudio što ona nije ni uvrijeđena, niti zapanjena njegovim prisustvom. Možda se još nije sasvim razbudila. A onda je Ernesta odjednom preplavilo osjećanje hladnoće i dostojanstva, a ni sam nije shvatao otkud to odjednom. - Ana, došao sam da se izvinim zbog mog sinoćnjeg ponašanja i da objasnim - čuo je sebe kako govori. - Oh, je li! Baš zanimljivo - rekla je otežući. Ali, slabo rumenilo koje joj je oblijevalo obraze poricalo je ravnodušnost njenih riječi. Ernest nikad nije vidio takvu Anu Hepford i po prvi put otkako ju je upoznao gledao ju je bez imalo sumnjičavosti. - Nisam bio pijan - nastavio je. - Jednostavno sam dao oduška neodoljivoj ljubavi prema tebi. To nisi znala. Nisam ni ja... tada. Ali, moraš shvatiti da nisam mislio da te 68 I uvrijedim. Nisam htio da iskoristim situaciju. Izvinjavam se zbog moje plahosti... I molim te da se udaš za mene. Zurila je u njega. Sada joj je boja lica postala ružičasta. Oči su joj se još više raširile i postale ljepše od misli i emocija koje su ih zatamnile. - Erneste Hauarde! - promrmljala je. - To je šok, znam. Ali se zbog toga ne izvinjavam. Samo zbog mog ponašanja prošle noći. - Ti... ti me voliš, Ajova? - Bojim se da je tako - odgovorio je kroz čvrsto stisnute usne jer je tek sada shvatio beznadežnu istinu i prirodu svoje zaslijepljenosti. -1 hoćeš da se oženiš sa mnom? - nastavila je gotovo sanjivim glasom. - Upravo tako. A onda se naglo preobrazila u Anu Hepford koju je poznavao. - Luckasti kauboju! Da te
tata čuje, bacio bi te preko ograde - odgovorila je, veselo se nasmijavši. - Vjerujem. Kakav je tvojodgovor, Ana? - Jesi li poludio, Ajova? Da se udam za tebe, bezveznog kauboja s platom od četrdeset dolara!? - Nije riječ o mojoj finansijskoj situaciji - odgovorio je s dostojanstvom. - Pitao sam te jer to dugujem i tebi i sebi. Vjerovatno to ne možeš da razumiješ. - Ja razumijem da si ti najneobičniji kauboj koji je ikad jahao na rancu Crvena stijena. A to je kompliment, Ajova. - Hvala i na tome - odgovorio je Ernest ustajući. - Do viđenja, Ana. Više ti neću dosađivati. - Ko je rekao da mi dosađuješ? Sjedi, Ajova. Hoću da te nešto upitam. - Oči su joj blistale i samo uloga koju je odabrao da igra sprečavala ga je da im se potpuno preda. Nije sjeo nego je ostao na nogama i gledao je. - Reci mi jesi H se sinoć potukao sa Dudom Hajslipom? - Nisam. - Do vraga! - uzviknula je iskreno žaleći. - Nadala sam 69 se da si to bio ti. Neko mu je divno zatvorio oko. - Pa, zatvorio sam mu oko, ali nije bilo tuče. Samo dva udarca. Jedan kada sam ga pogodio i drugi kada je tresnuo na zemlju. - Ajova! Znala sam da si to ti učinio. I znala sam zašto. - Jesi li? - upitao je Ernest kome je bilo jasno da ona ništa ne zna. - Bilo je to zbog mene. Bio si tamo u vrtu. Kladila bih se da si nas pratio. Znaš, Dud je bio polupijan. Mora da si vidio kada je postao nasrtljiv. I kada sam otrčala, sigurno si skočio da mu pokažeš. - Vrlo dobro, ako znaš šta se desilo, zašto me pitaš? - Sada sam sigurna da si to učinio ti... Osim toga, Ajova... možeš me poljubiti ako želiš. - Pružila je ruku. Nije opazio nikakav znak osjećanja osim lakog nadimanja njenih grudi, ali )e u tom trenutku bila prelijepa. Vatra koja mu je jurila venama upozorila je Ernesta na opasnost tog trenutka. Nešto ga je upozoravalo da to nije trenutak da se Ernest Selbi preda Ani Hepford. - Plemenita si, Ana - odgovorio je boreći se da obuzda emocije. - Samo, ne bih ugrožavao tvoje dobro ime po drugi put. Sinoć je bilo dovoljno. Nisam došao da tražim još. Došao sam da te zaprosim. Vidim da te tako nešto ne interesuje. - Ajova, u pravu si. I ja sam prokleto blesava. Hvala ti. - U redu je. Do viđenja. Sada idem - rekao je Ernest i, naklonivši se, krenuo natraške. - Ajova... ti... - nije završila. Ajova je vjerovao da vidi kako se ugrizla za jezik. Njene krupne oči su plamtjele. Okrenuo se. - Ajova... - pozvala ga je vragolasto - ponuda ipak važi. Ernest je osjećao da bi poželio da trči. Brzim korakom je sišao niz stepenice i krenuo stazom. Usporio je kada se našao u šumarku. Uh! - prošaputao je. - Kakva cur?!... Sada mi je još gore. Ali sam sretan... tako mi svega! Ako Ana Hepford nije bešćutna koketa, ovo će je natjerati da raz 70 misija. - I dok je došao do trijema spavaonice, gdje ga je čekao Sibert, izgledao je potpuno pribran. -1, šta bi, kauboju? Jesi li imao sreće? - pitao je blago, sa sjajem u očima. - Ma kakvi! Mislim da sam imao sreće što sam živ utekao - odgovorio je Ernest sa žarom. - Hej, Ajova, ti nisi pitao Anu, je li? - nastavio je Sibert ne vjerujući. - Bogami jesam. Nasmijala se. Hok, drago mi je što ste me u ovo uvukli. Časna riječ. Bilo je to iskustvo koje neću nikad zaboraviti. - Auuh! Slušaj, Ajova, tjeraš me na razmišljanje. Ima nešto čudno s tobom u vezi. U to se na vratima sobe pojavio Nebraska. Njegovo rumeno lice razvuklo se u topao osmijeh, krupne plave oči su s ljubavlju gledale Ernesta. - Šta se to ovdje događa? - upitao je. - Šta si pitao Anu Hepford i zašto nosiš tu pucaljku? - Sibert se kratko nasmijao dok je silazio s trijema. Ajova, mislim da ću te sutra poslati sa Andersonovim ljudima. - To bih volio - odgovorio je Selbi brzo. - Šefe, moj drugar ne može nigdje bez mene. Jasno? - U redu, poslaću obojicu. Andersonu nedostaju jahači. Polazak je u cik zore. - Odlično, Hok. To nije loša ideja - primijetio je Nebraska. - A i za nas dvojicu je bolje da se malo uklonimo. Koliko ćemo ostati? - Pa, tri dana tamo i dva za povratak - odvratio je predradnik. Nakon toga je Nebraska dohvatio Ernesta i gotovo ga unio u njihovu malu sobu, a onda zatvorio vrata. - Ejr^gar, ležao sam ovdje i čuo svaku riječ što si rekao Hoku - rekao je. - I šta onda, Nebraska? - upitao je Ernest, lukavo se 71 smješkajući. - Oh... ti pokvarenjake jedan! Bogami, divim ti se. Ernestu je sinulo da treba da uzvrati osjećanja Nebraski. - Zaista mi je drago da smo napokon pravi prijatelji rekao je Ajova duboko u to ubijeđen. Dva dana kasnije, u sumrak, Ernest Selbi je čučao uz logorsku vatru sa Nebraskom i Andersonovim ljudima na pola puta preko Plavih planina. Iako je jahanje bilo naporno, Ajova je postajao sve zaljubljeniji u divljinu Arizone i život koji je vodio. Već se navikao na sedlo i zavolio svog konja iako je bio i spor i star. Andersonovi ljudi su bili uljudni, ali suzdržani. Nisu se smijali Ernestu, niti se rugali njegovim naporima ili izmišljali trikove, te je putovanje bilo sve ugodnije. Tokom ovih nekoliko posljednjih sati on i Nebraska zbližili su se kao braća. - Pa, Erni, mogu reći da si pravi drug - Nebraska je stalno ponavljao. Anderson je jahao sa svojim ljudima. Bio je predradnik za veliku stočarsku kompaniju s druge strane Planina i Ernest je u njemu gledao tvrdokornog i ćutljivog gazdu, uvijek opreznog i budnog. Nikad se nije obraćao momcima sa Crvene
stijene osim da im izda naredbu koja je uvijek značila najgori zadatak. Nebraska se uveliko žalio i davao oduška svom nezadovoljstvu psovkama, ali je izgledalo da je njegov drugar izuzetno zadovoljan. U stvari, uvijek je izgledao bezbrižan i sretan osim kada bi mu misli bile zaokupljene Anom Hepford. Lukavstvo koje ga je dovelo na ranč Crvena stijena bilo je bolje nego što je očekivao. Gotovo je i sam povjerovao u ono što su drugi o njemu mislili - da je kauboj žutokljunac a ne Ernest Selbi, vlasnik Crvene stijene. Ponekad i nije želio da dođe do neizbježnog otkrića. Nastojao je da o tome što manje misli. Saznao je dosta toga što kao vlasnik ranca sigurno ne bi otkrio. I bio je na tragu Hepfordovim mahinacijama. 72 Stoka je mukala. Vazduh je bio topao i težak i grmljavina je prijetila iza Plavih planina. Vrhovi su bili sakriveni crnim oblacima. Nisko na zapadu zlatni i purpurni sunčevi zraci su gorjeli. Noć se spuštala i hladan povjetarac se privlačio sa zelenih padina. Kojoti su zavijali oko podnožja. - Šefe, koga šalješ na stražu - upitao je jedan od jahača. - Dogovorite se između sebe. Možete odrediti Hepfordove ljude da stražare u tri - odgovorio je Anderson. - Izgleda da će oluja - primijetio je jedan drugi jahač. Stoka je nemirna. Moguć je i stampedo. - Sigurno, ako dođe do grmljavine i sijevanja - dobio je odgovor. - Sve mi se, ipak, čini da neće biti. Čuvši naređenja, Ernest i Nebraska su se odmakli od vatre do stabla omorike gdje su namjestili ležaj. Nebraska je sjeo na svoje ćebe i počeo da skida čizme. - Drugar, ne dopadaju mi se ni ovaj Anderson ni njegova družina. Šta ti kažeš? - Uh, meni izgledaju u redu - odgovorio je Ernest. Onaj Li je dobar tip. - Pa, slažem se da je Li drukčiji. Ali, ostali... Erni, ti si novi na Zapadu. Ti misliš da je sve onako kako vidiš. Pravi kauboj kao tvoj čika Nebraska vidi malo bolje. - Ja sam sigurno glup, Nebraska - priznao je Selbi smijući se. - Ti treba da me podučiš. -1 jesi neko čudno čeljade. Zbog toga te i volim. Da si iskusniji i radoznali) i, vidio bi da ovaj posao smrdi. - Smrdi? Šta hoćeš da kažeš, drugar? - pitao je Ajova. Šta nije u redu? - Pa, i sam se malo upitaj. Zašto Hepford tjera ovoliko krdo, više od hiljadu pet stotina grla, koliko mi se čini, kada je u Springertaunu mogao da proda za četrdeset dolara po glavi ili četrdeset i pet na željeznici? Tamo preko ne može dobiti tu cijenu. Naravno, ja to ne znam, ali bih se mogao opkladiti. I otkud ovoliki zaobilazni put da bi pro 73 dao stoku? - Kada ti tako kažeš, onda i izgleda čudno - odgovorio je Ernest zamišljeno. - Još ima čudnih stvari na rancu. - Ja sve dobro vidim - Nebraska je bio ozbiljan. - Moj otac je bio rančer. Cijelog života živim sa stokom. I kada bih imao dovoljno novaca da kupim barem nekoliko stotina grla... siguran sam da bih brzo uspio. Ali, do đavola, nemam dovoljno novaca ni da kupim prsten za Dejz. - Imaćeš jednog dana, Nebraska. Ili ću ti ja posuditi. - Uh! Od tvojih četrdeset pišljivih dolara! Ali, zakleo bih se da bi mi dao ako bi se jednog dana obogatio. -1 bih, drugar. I šta misliš zašto Hepford prodaje ovdje ako je u gradu mogao dobiti više? - Osjećam nešto. A pokušao sam da iskušam i Hoka neki dan. Čudno me je pogledao, ali ništa nije rekao. - Rančeri tu i tamo pomažu jedni drugima, zar ne? pitao je Ernest. - Svakako. Ovo je šesti put da Hepford tjera veliko stado otkako sam s njegovim jahačima. I mogao bih se kladiti u sve što imam da ne pomaže nikom drugom osim sebi. - U šta sumnjaš, prijatelju? - nastavio je Ernest. - Vjerujem da se Hepford služi trikom koji je star koliko i krađa stoke. Samo je sigurniji. Prikriva prodaju, što je prokleto lako ako vlasnik ranca nije u blizini. - Prikriva prodaju? Šta to znači? - Pa, to znači da prodaje mnogo stoke a izvještava da je prodao manje. Sigurno da Hepford mora da izvijesti nekog. Čuo sam da je taj negdje na istoku. - Oh - rekao je Ernest sumnjičavo, kao da mu nije jasno. - Pa, šta tu nije u redu? - Teško je povjerovati, naročito nakon izvjesnog vremena. Na primjer, i ja sam dvaput bio među momcima koji su tjerali krdo i proklet da sam ako bih se mogao sjetiti koliko je bilo grla. Pretpostavimo da moram svjedočiti na sudu, ne bih se mogao zakleti da li je bilo dvije stotine ili 74 hiljadu grla tom prilikom. A većina kauboja u tome bi bili još gori od mene. Shvataš li sada, Erni? - Jasnije mi je. Ako je tvoja pretpostavka tačna, Hepford će prodati ovo krdo i poslati izvještaj da je prodao manje i razliku strpati u svoj džep. - Tačno. - Znači, Hepford tako radi. - On petnaest godina vodi ranč, otkako je Bruks otišao. Pravi gazda nikad nije dolazio. Vjerujem da neće mnogo ostati od Crvene stijene kada konačno dođe. Ernest je pognuo glavu da sakrije lice. - Nebraska, hajde da onako, iz šale, prebrojimo ovo krdo - predložio je. - Nemam niSta protiv. Ipak, moram ti reći da je to opasno. Oni ubijaju momke zbog toga... Uostalom, ne bi bilo ni svrhe osim ako se ne dokopamo citara koje će Hepford poslati u izvj eštaj u. - Svejedno, možemo to učiniti zbog sebe. - Sibert će povesti nas dvojicu kada krene. Biće ti teško, Erni, da se oprostiš od zelenooke cure. - Hoće, bogami, prijatelju moj. - Zar si se toliko zatreskao? - Ne mogu ti opisati. Nebraska je uzdahnuo i ostao zamišljen dok je polako zamotavao
cigaretu i palio je. Konačno je progovorio: Ljubav je strašna boljka. Ponekad se osjećam kao bolesna krava koja se prejela. Ali se uvijek oporavim. To je jedino dobro u ljubavi. Uvijek preboliš i odmah si spreman za nova osvajanja. - Da li bi mogao voljeti neku drugu djevojku osim Dejzi? - Sada ne znam. Ali sam prokleto svjestan toga da bih mogao. - Onda je ne bi ni smio koriti zbog njenog ponašanja. - Pa, neću joj prigovoriti sljedeći put - odgovorio je Nebraska smrknuvši se - ali ću je tako izdevetati da će vid 75 jeti sve zvijezde. - Fino! To je originalna ideja. Šta misliš da isto pokušam sa Anom? Nebraska je sinuo. - Oho, to bi bilo ono pravo! I možda bi uspjelo, Erni. Bojim se jedino da bi ti Ana mogla uzvratiti. A bogami, snažna je... S njom moraš upotrijebiti drukčiju taktiku. Samo budi iskren prema njoj, Erni. - Ona nije iskrena. Siguran sam u to. - Ne zavaravaj se. Ta cura je iskrena. Ne mislim u flertovanju. Ne tako zgodna cura. Ona je u stanju da obmane stotinu momaka i ismije ih. To je ženama u krvi. Siguran sam da Ana nema pojma da Hepford nešto muti. - Nebraska, drago mi je da tako misliš - rekao je Ernest toplo dok je savijao svoj kaput da ga stavi kao jastuk. - Jer, kada se oženim sa Anom, ne bih te pozvao u našu kuću ako si imalo u nju sumnjao. - Hej, ti, blesane, spavaj - rekao je Nebraska prezrivo. - Sanjaj o ljubavi i Ani i velikom rancu i drugim glupostima. A kada te u tri ujutro bubnem da ustaneš, shvatićeš da si samo siromašni kauboj. Ernest se nasmijao. Nije mogao prihvatiti prijateljev savjet. U glavi mu je brujalo. Noć se spustila. Oluja više nije prijetila. Blijede zvijezde svjetlucale su kroz tamno granje iznad njegove glave. Ljetna toplina odlepršala je na krilima noćnog vjetra. Stoka se smirila, a kojoti su još žalosno zavijali u daljini. Vjetar je bio pun mirisa borovine. Tamne prilike kauboj a sa velikim sombrerima prolazile su tamo amo između njega i treperave vatre. Glasovi su im bili tihi, a poneki je glasno zijevao. Sve je bilo čudesno stvarno i primamljivo za neiskusnog mladića iz Ajove. A ipak je nekako bio siguran da bi mogao biti sretan u ovom kraju čak i kada bi mu Ana Hepford slomila srce, ako je to namjeravala. Odjednom je odlučio da još više odgodi preuzimanje ranca. Tako bi mogao malo duže da živi u varljivim iluzijama. Zatim je tok njegovih misli sa Ane skrenuo na njenog 76 oca i primjedbe Nebraske. Moraće se dobro potruditi da zadrži mir ako želi da spriječi od propasti ranč koji mu je stric ostavio. Šta li će mu donijeti sljedeće sedmice? Prije nego što padne snijeg sigurno će doći do velikih promjena na Crvenoj stijeni. Ernest je razmišljao o tome da bi volio da zadrži Hoka Siberta i, naravno, Nebrasku. Kako će se razvijati Nebraskina ljubav? A tek njegova? I opet je bio na istom mjestu kada je počeo da razmišlja o ljepotici, njenom šarmu, sumnjivim vrlinama, neograničenim mogućnostima Ane Hepford. IX Grubo drmusanje nasilno je prekinulo Ernestove snove. - Diži se, Ajova - otezao je Nebraska. - Probudi se da vidim kako ti se sviđa ustajanje u hladno i mračno jutro. Selbi se trgnuo ni ne primjećujući mrke oblake, niti osjećajući ledeni vazduh. Navukao je čizme, kaput i rukavice, ali nije mogao da nađe sombrero. - Jesi li ti ukrao m...m...moj Šešir? - upitao je škrgućući zubima. - Šuti! Ako probudiš one tipove, ubiće te - upozorio ga je Nebraska. - Sigurno si ga stavio u šifonjer. Ernest se uzdržao od odgovora na ovu zajedljivost. Našao je sombrero nedaleko od mjesta gdje je spavao. - Hej, popio bih kafu i nešto gricnuo - rekao je, zaboravljajući da je ovakvu strašnu zoru već dvaput iskusio. - Ha! Ha! - nasmijao se Nebraska. - Ti si stvarno lud. I ja bih pitu od jabuka i... Hej, šta ti je? Diži se! Uskoro se Ernest našao sam, u divljem sivilu gdje su se u jutarnjoj izmaglici vidjele samo nepomične sablasne prilike stoke. Stražario je u zavjetrini. Nebraska je zaista bio plemenit. Ipak, vjetar mu je prolazio kroz kosti. Sjahao je i vodio konja gore-dolje. Stoka se skupila i nije davala glasa od sebe. I zvijezde su ugasle. Ernest je zaboravio da 77 ponese deblji kaput i neko vrijeme se baš bijedno osjećao. Međutim, entuzijazam ga nije napuštao iako mu nikad u životu nije bilo tako hladno. Jedan sat je jedva prošao. A onda se na istoku počelo pomaljati slabo bljedilo. Dan je svitao. Odnekud je doprla i pjesma kauboja. Nije to bila vesela pjesma, nego jadikovka kauboja zbog neuzvraćene ljubavi. Prošao je još jedan sat i Ernest je bio ushićen ljepotom izlaska sunca u Arizoni. Pomaljalo se polako, preko beskrajnih gorja, kao da nerado odjednom otkriva svu svoju ljepotu. Ružičasti i ljubičasti tonovi oslikavali su se na horizontu. Veliki zlatni luk svjetlosti uslijedio je nakon pojave blještećeg sunca. Sjene su se iskrale. Oštri vazduh bio je pun svježe slatkoće, pjesme ptica i mukanja stoke. Nebrasku i Ernesta su posljednje pozvali na doručak, pa su se morali zadovoljiti mrvicama. I dok su pojeli ono malo što im je ostavljeno, stoka je već bila u pokretu. Požurili su i uskoro dostigli posljednje jahače. Nalazili su se u veličanstvenoj dolini, posivjeloj od izblijedjele trave i načičkanoj zelenim skupinama drveća. Iza doline su se izdizale planine i bilo je lako shvatiti zašto se zovu plave. Ernest je uskoro ugledao ranč koji se nalazio nekoliko milja
dalje i ocijenio da će im trebati nekoliko sati da dođu do njega. Preko široke doline krivudavi put, bijel na sunčevoj svjetlosti, vodio je prema jugu u klanac kroz planine. Znao je da iza tog gorja leži još jedna, drukčija stočarska oblast. Uskoro su sunce, vrelina i prašina, ne računajući naporno jahanje, natjerali Ajovu da zaboravi na sve osim na umor koji je tog trenutka osjećao. Pitao se zašto su on i Nebraska stalno podalje od raštrkanog krda. Ipak, bio je siguran u jedno; neće imati priliku da se uvjeri u njihov broj kada stoka prođe kroz široke kapije u ogromni ograđeni pašnjak. Staviše, znao je da ni Nebraska neće biti u boljoj situaciji. Putovanje je okončano kasno popodne. Ernest je do 78 jahao do Nebraske i zajedno su došli do kuća ranca koje su se uveliko razlikovale od onih na Crvenoj stijeni. Zgrade su bile stare, sive i oronule, kaubojske spavaonice bile su neuredne brvnare, dvorišta i korali suhi, bez zelenila. Na vidiku nije bilo tekuće vode. Nebraska je primijetio da je to veliki ranč, ali ne i mjesto za dvojicu Romea. - Pa, ovdje, izgleda, nismo nimalo dobrodošli - nastavio je. - Prokleti bili, morati barem da nas nahrane. - Hoćemo li ovdje prenoćiti? - pitao je Ernest. - Momče, ponovo ćemo spavati pod zvijezdama, to ne smiješ zaboraviti. A meni to više odgovara. Vrtićemo se ovuda dok nam se konji ne odmore, a onda se povući čim se smrkne. Ernest je oponašao Nebrasku i nije pokazivao da primjećuje izdvojenost Andersonove družine. Izuzetak je bio kauboj Li, koji je izgledao prijatno i prijateljski. Uvijek je bilo ljubavi između Crvene stijene i Plave doline primijetio je Li suho, značajno se osmjehnuvši. - Ne bih znao o tome ništa reći. Novi sam ovdje - rekao je Selbi osmijehnuvši se. - Primijetio sam - otegao je Li. - Prvi put sam sa kaubojima koji tjeraju ovoliko krdo nastavio je Selbi oduševljen. - Mora da ima preko dvije hiljade grla. - Kauboju, nisi baš dobar u brojanju - nacerio se Li. - Ne bih volio da jašem za tebe ako bi ikad postao rančer - upao je Nebraska, koji je sjedio s njima naslonjen na ogradu korala ispred koliba. - Pa, šta ti misliš koliko ima? - upitao je Li. - Ne bih znao reći. Ni jednom nisam bio u prilici da vidim cijelo stado. - Tačno petnaest stotina osamdeset i šest grla - izjavio je Li. - Čuo sam kada je to Boldi rekao Andersonu. Dot je računao da ih je oko petnaest stotina šezdeset i dva grla. Ali, Boldijev račun će uzeti novac, u to se možete kladiti. Ernest je pognuo glavu, što mu je ušlo u naviku kada 79 se nije pouzdavao u svoje oči. - Oh, bilo bi sjajno imati toliko stoke. - Li, ko je onaj tip u kožnoj jakni što razgovara sa Andersonom i Vilkinsom? - interesovao se Nebraska, pokazujući na grupu muškaraca u prašnjavim čizmama ispred rančerske kuće. - Čuo sam da je to kupac iz Maripoze. Nisam saznao njegovo ime. Ovdje je bio i ranije. Vjerujem da će se Vilkins brzo osloboditi većeg dijela krda koje smo dotjerali. Ernest se više nije uplitao u razgovor. Njegove misli ponovo su se uskovitlale, a srdžba na Hepforda povećala. Ipak je bio dovoljno priseban da sluša sve ono što se oko njega pričalo, posebno kada su bili pozvani na večeru koja je jahačima bila poslužena u velikoj kuhinji rančerske kuće. Kuhar je bio Meksikanac, a hrana odlična. Ernest je bio pregladnio. Nebraska takode. Poslije večere, Li se od njih oprostio rekavši da ima djevojku i oni su ostali sami. Selbi je predložio da malo procunjaju oko rančerske kuće. Nije bilo trijema. Vrata prema dnevnoj sobi su bila otvorena. Pošto se već uveliko smrklo, Ernest nije mogao nikog da prepozna u sobi, ali je mogao da čuje glasove. - Nebraska, privući ću se tamo i malo osluhnuti - rekao je. - Zašto? - Ne znam. Možda sam radoznao. - Uh, još ima svjetla. Čekaj dok se smrkne. Samo, dobro osmotri uokolo, kako bi prepoznao okoliš. I ja sam nekako radoznao... Otišli su do korala, lijeno natovarili mazgu i osedlali svoje konje. U međuvremenu se i smrklo. Brvnare su postale nejasne. Odveli su konje do kraja staze. - Pametnije ti je da skineš čizme - posavjetovao je Nebraska. - Dobro pazi. Trči k'o sam vrag ako te vide ili čuju. Ovo nije zdravo mjesto za kauboja s Crvene stijene koji prisluškuje. 80 - Budi siguran da me neće uhvatiti - odgovorio je Ernest. Skinuo je čizme i šešir i počeo da se prikrada stazom, dobro otvorivši oči i naćuiivši uši, provukao se kroz ogradu prije nego što je dospio do korala i onda odlučno krenuo do prednjeg dijela kuće. Ovdje se osjećao prilično siguran. Blještava svjetlost izvirala je kroz otvorena sobna vrata, a isto tako i kroz prozor koji Ernest ranije nije bio primijetio. Kako nije bilo zvijezda, noć je bila mrkla. Bilo je i tiho i morao se osigurati da napolju nema nikoga. Polako se privukao do duboke sjene kuće. A onda se spustio i četveronoške dovukao do otvorenog prozora. Nije mogao odoljeti. Nastojao je da suzdrži disanje dok je osluški- . vao. - Mogao sam mu se nasmijati u lice kada me je upozorio na kradljivce stoke - govorio je Anderson. - Nema razloga za smijanje - čuo se osoran odgovor. Ima dosta kradljivaca. - Svakako. Ti znaš na šta mislim - nastavio je Anderson. - Hepford je nastojao da mi usadi u glavu gubitak koji u stvari ne postoji, i to zbog učestalih krađa. - A šta je sa onim tipom Sibertom? -
Pitanje je uputio neko treći, tip širokih prsa i promuklog glasa. Vjerovatno kupac iz Maripoze. - Zaboravi na njega - odgovorio je Anderson oštro. Nije mi se svidjelo kako me gleda. A nije bio učtiv, čak ni pred Hepfordom. r - Taj Sibert je dobar stočar. Čuo sam za njega. i - Andersone, nemaš razloga za brigu - rekao je Vil- kins. - Ako ima neke mućke, mi sigurno nismo u to uplete- j ni. Mi kupujemo stoku od Hepforda. Da. Pa šta ako za nju ( dajemo manje nego što bi on mogao dobiti u Maripozi ili ¦ Holbruku? i - Ne znam o tome, Džone - odvratio je Anderson. Mogli bismo doći do suda. Nikad nisam bio zadovoljan sa ' Hepfordom do ovog posljednjeg razgovora s njim. Spre 81 tan je. I predložio je još jedno, posljednje veliko krdo u oktobru. -Jeste vraga! - Nisam smio biti iznenađen - nastavio je predradnik. - Kada sam bio u Springeru, čuo sam govorkanja o Crvenoj stijeni. Hepford je zapustio ranč. Nikad ga i nije posjedovao. A mislim da on ne posjeduje ni stoku. Bio je tamo godinama prije nego što sam došao u Arizonu. Sada mi se sve čini da je došlo ili će uskoro doći do promjene vlasništva. Mogu se kladiti da će Hepford klisnuti. - Aha. Takvi poslovi su i ranije obavljani u Arizoni. To neće nikome dobrog donijeti. Savjest mi je čista što se tiče kupovine ove stoke. Sve mislim da neću prihvatiti onu u oktobru. - Zašto, čovječe? Šta te briga? Ako ti nećeš, onda će ušićariti neki drugi stočar. - Možda griješim. Hepford svuda stvara neprijatelje umjesto prijatelje. Možda ima svoje razloge što ne prodaje u Holbruku ili na istoku... Hej... koji je to vrag? Oštar glas trgnuo je Andersona kao što je okamenio i Ernesta koji je bio toliko zainteresovan za razgovor da nije čuo približavanje koraka. - Njuškaš, kojotu! - grmio je oštar glas. Snažna ruka podigla je Ernesta na noge. Onda se nešto tvrdo zabilo u njegova leđa. - Diži šape, kauboju... Sada, marš naprijed! Sa tako odlučnim naređenjem prisluškivač se trgnuo iz svog transa i ne gubeći vrijeme podigao ruke. Bio je uhvaćen na djelu. Strah je zamijenio čuđenje kada je gurnut preko praga pred trojicu ljudi koji su bili zapanjeni koliko i on. Pošto je bio prisiljen da se suoči s njima, uspio je da povrati moć rasuđivanja. - Šta ovo treba da znači, Boldi? - zarežao je predradnik. - Proklet bio ako znam, šefe - odgovorio je medvjed iza Ernesta. Otezao je u govoru. - Pušio sam dolje na stazi kada sam opazio ovog tipa kako se šunja poput sjene. Sto 82 ga sam ga slijedio. Izgubio sam ga u mraku, ali sam hodao uokolo sve dok nisam naišao na njega. Ležao je ispod prozora i prisluškivao. - Dakle! - povikao je rančer Vilkins dok mu se lice smračivalo. Treći član te družine, krupni kupac iz Maripoza, naglo je problijedio. - Slušaj - odjednom je procijedio Anderson - to je jedan od kauboja sa Crvene stijene. Pomogao nam je tokom putovanja. Zovu ga Ajova. - Ukloni revolver, Boldi - upao je rančer i crne prodorne oči upravio na Ernesta. Selbi je odahnuo kada je popustio snažan pritisak na njegova leda. - Mladiću, kako se zoveš? - Ernest Hauard - odgovorio je gledajući svog sagovornika pravo u oči. - Odakle si? - Iz Ajove. - Jašeš za Hepforda? - Da, gospodine. - Sigurno nisi pijan. A ne ličiš ni na lopova... I zašto si, onda, špijunirao ispod mog prozora? - Nisam ništa loše mislio, gospodine. Samo sam bio radoznao - odvratio je Ernest sa" naivnim osmijehom na licu. - Radoznao, zbog čega? - Zbog vas zapadnjaka. - Ovdje je Ernest odlučio da nade izgovor. - Sa mnom ne postupaju dobro na Crvenoj stijeni. I tražim novi posao. - Pa, nama ovdje ne trebaju takvi radoznalci - odvratio je rančer hladno. Kupac iz Maripoze je pokazivao prstima u kojima je podrhtavala cigara. - Gospodine, jeste li primijetili da je ovaj posjetilac samo u čarapama? - Ne, nisam. - Prokletstvo! 83 Uslijedila je tišina. Ernestu nisu promakJi rječiti pogledi trojice prisutnih, lako situacija nije bila ugodna, Ernest nije bio uplašen. Dobro ih je proučio. Nijedan od njih ne bi mogao naslutiti da je on lično zainteresovan za prodaju stoke sa Crvene stijene. - Gazda, trebalo bi ga zatvoriti i neka onda objašnjava šerifu - rekao je Anderson. - Vjerovatno je tako najbolje. Na to je Ernest spustio ruke i žučno prorestvovao da to ne učine. Bio je odlučio da izjuri ako iko učini ikakav pokret da ga zadrži. - Pa, dragi moj radoznali žutokljunče, svakako ću te zatvoriti i onda ti pokazati šta ti sljeduje - otegao je jahač koji je uhvatio Emesta. - Hej, vi tamo! Neka niko ne mrda! - čuo se bijesan, ali poslovan glas kroz prozor. Ernest ga je odmah prepoznao. Bio je to Nebraska. Drugi su se ukočili, a oči su im nemirno lutale. - Baci revolver na pod, Boldi... Brzo, ti smrdljivi kradljivce stoke, ili ću poslati metak! Glas je bio ubjedljiv. Boldi je brzo ispustio revolver. - A sada, Ajova, izlazi! Ernest nije gubio vrijeme prolazeći preko praga. Sa stepenica je ugledao blještavo lice Nebraske, koje se sijalo na svjetlosti što je dopirala kroz prozor. - Boldi - nastavio je oštrim tonom - nije neka hrabrost uperiti pucaljku u žutokljunca. Ovaj momak ovdje nije lopov. On je samo radoznali momčić iz Ajove. Sigurno je bio radoznao zbog važe negostoljubivosti. Zaista ste bili neprijatni prema dvojici radnika koji su vam pomogli tokom puta. - Neprijatni! - prasnuo je Boldi. - Ne možeš mi to prišiti a da mi ne platiš
zbog toga! - Eto ti Andersona... I, gospodine Vilkinse, vjerujem da će ova mala Boldijeva igra malo pogoršati odnose između naših i vaših ljudi. 84 - Pobrinuću se da Hepford obojicu otpusti - odvratio je Vilkins bijesno. - Samo naprijed. Selbi je pojurio u tamu zaustavivši se nekih desetak metara dalje da sačeka Nebrasku. Čuo je opor smijeh, a onda teški bat čizama. - Njuškala! - vikao je Anderson s vrata. - Da se više nikad niste ovdje pojavili! - Idi do đavola, pokvarenjače jedan! - grdio je Nebra- ska. Ernest je ugledao crvene odbljeske. Revolver je grmio. Pa još jednom. Beng! Beng! Meci su udarali u zemlju nedaleko od mjesta gdje je stajao. Srce mu je zastalo, a onda je naglo zatutnjalo od olakšanja kada je izronila vitka prilika Nebraske. Jezik kauboja bio je nepovezan, ali očito prost. - Ovuda, Nebraska - pozvao ga je Ernest. Dok mu se Nebraska približavao, iz rančerske kuće odjeknulo je još nekoliko pucnjeva. Dva metka su, izvjesno, došla iz sačmarice. A kiša metaka dala je krila Ernestovim bosim nogama. Došao je do staze prije Nebraske i pojurio do otvorene kapije gdje se zaustavio i navukao čizme. Čuo je njištanje konja. Onda je doteturao Nebraska teško dahćući. - Uh... pun sam... sačme - dahtao je sipljivo. - Hajde, drugar. Nisi pogođen! - tješio ga je Ernest dok se naginjao da pogleda prijatelja. - Ona sačmarica... zabiberila me je... uh... Ajova!... Pratio sam te... jer sam... plašio se da ćeš... učiniti nešto... ludo... Zamalo... nisi... dospio iza rešetaka. - Neka te to ne brine, prijatelju - brzo je odvratio Ernest. - Zahvalan sam ti što si došao. Ali, ako si pogođen... - Nije to ništa. I ranije sam dobijao. Doduše, nikad u stražnjicu. Ha! Ha! A i ti si baš morao da prisluškuješ... ErniL. Skači na konja! Ernest je morao da pričvrsti sedlo, te je u početku 85 zaostao za Nebraskom, koji je brzo odjahao vukući i tovarnu mazgu. Ipak, brzo ga je dostigao. Nekoliko milja su dobro napredovali, sve dok nisu došli do uspona. - Konji su umorni - rekao je Nebraska. - Moraćemo do potoka, onda ćemo se ulogoriti... Prokletstvo, Erni, u cijelom kraju će se pročuti da smo otjerani s Plave doline. - Pa, šta? - Čudan si ti stvor. Ponekad se pitam jesi li sav čitav. - Otpustiće nas... to je sigurno - složio se Ernest sa žaljenjem. - Baš se pitam. Možda bi nas Vilkins potjerao, ali će ga Anderson zadržati... Šta si čuo, ha? Nakon što je malo razmislio, Ernest je zaključio da bi Nebraskino mišljenje bilo vrijedno, pa je pažljivo ponovio razgovor stočara, gotovo doslovno. - Pa, čini mi se da stari Nebraska nije pogriješio - uzviknuo je kauboj zadovoljno. - Ajova, naš gazda je pokvarenjak. - Izgleda tako. Kako ćemo to dokazati? - Zaboga, kauboju, zašto bi želio da to dokažeš? Nije naše da se miješamo. Osim ako to nećeš da iskoristiš da ti crvenokosa cura padne pred noge. Ha! Ha! - Nebraska! Zar misliš da sam toliko kvaran? - Sve je dozvoljeno u ljubavi. Prijatelju, kada dobro razmislim, ne bi to bila loša ideja. Mogao bi spasiti Anu od sramote. - Kako to? - Pa, samo mi je palo na um. Da vidim... Prvo, rasvijetli Hepfordovo poslovanje. Onda ispričaj djevojci. Tada ga oboje preplašite da mora otići s Crvene stijene pije nego što neko ne dođe sa istoka i potpuno ga uništi. Ako voliš Anu, onda tako i učini. Ha, šta kažeš? - Nebraska, ti si pravi Makijaveli - rekao je Ernest zadivljeno. - Ko ti je sad taj? - upitao je kauboj sumnjičavo. - Prijatelju, ne bi mi smetalo da Anu dobijem i na taj 86 način - rekao je Ernest odlučno. - Znaš, momak, nije važno kako ćeš pridobiti ženu, važno je da je dobiješ. Dok su jahali kroz noć, Ernest je razmišljao. Kako god gledao i zaključivao, shvatio je da će se uskoro sve saznati. U njegovim proračunima nije bilo mjesta za način kako stvarno pridobiti srce Ane Hepford. Na prvom mjestu, sve mu je izgledalo besmisleno, a s druge strane, nije bio sigu ran da je sada želi. Imao je loše slutnje. Mogao je preći preko nesumnjive zloće djevojčinog oca, mogao joj je oprostiti na taštini, na koketeriji, ako je otišla predaleko s drugim momcima kako se govorkalo, onda ona nije bila djevojka o kojoj bi trebalo ozbiljno razmišljati. - Bolje bi bilo da se držim dalje od nje - glasno je re kao. - Šta to? - upitao je Nebraska. - Do vraga, govorim sam sa sobom. - Pa, čini mi se da si govorio istinu... Evo potoka, Ajo va. Nanjušio sam vodu prije nego što sam je čuo. Skre nućemo među kedrove, rasedlati konje i pričekati da svane. I Ernest se budio nekoliko puta tokom noći, svaki put sa nejasnim osjećajem zadovoljstva zbog događaja od prethodne noći. Stajao je pred revolverom kauboja; gađali su ga, znao je kako zvuči fijuk metka. A postojala je i mogućnost da njihovim tragom sutra krene i potjera. Nije čudo što je Ernest ustao prije zore i brzo osedlao konje. Dok je pripaljivao vatru, probudio se i Nebraska. Sjeo je. Namrštivši se, pažljivo je dotakao stražnjicu i uzviknuo: - Do đavola, nekoliko zrna se zaustavilo. Moraćeš mi ih izvaditi kada dođemo kući. - Požuri, ljenčugo - veselo je pjevušio njegov prijatelj. - Svanulo je, a možda će za nama krenuti i potjera. - Zaboga, ti samo nešto sanjariš - otegao je Nebraska. 87 - Baš je pravo čudo da se Ana nije do ušiju zacopala u tebe. A kladim se da hoće. - Nebraska, zaboga, daj mi priliku da zaboravim tu curu - Selbi je planuo. - Hajde, drugar,
smiri se... Gdje smo, do vraga? Ah, znam. Nebraska je spavao obučen i samo je trebao da na glavu stavi sombrero. Smotao je svoj ležaj, vezao ga i stavio na mazgu. I ne opravši lice ili ruke počeo je da guli krompir. Ernest je to odmah primijetio. - Operi ruke - posavjetovao ga je. - E, pa da sam proklet! - Nebraska se zabuljio u njega. - Postao si mi nekako probirljiv. - Izbacio je krompir iz lavorića i otišao do potoka zviždučući. Doručkovali su pržene krompire, kafu i tvrd hljeb koji su namočili u svojim limenim šoljama. Zatim je Nebraska stavio stvari na mazgu, dok je Ernest oprao posuđe. Nekoliko minuta kasnije već su jahali među kedrovima u susret suncu. Kada su prešli uzvisinu, krenuli su brže. Nebraski nije ni padalo na pamet da se osvrne, ali je Ernest to učinio više nego jednom. U dugom klancu nije se pojavio ni oblačić prašine. Prije nego što je sunce ugrijalo, ušli su u šumu, idući lijevo od puta kojim je išla stoka. - Ajova, možemo jahati i noćas ako želimo - rekao je Nebraska prekinuvši dugu tišinu. - Čemu žurba? - usprotivio se Ernest. - Imamo dva dana. A onda će me Sibert poslati u Holbruk po žito. - I to mi je neki posao - nacerio se Nebraska. - Cijeli dan i noć u gradu... Cure... Hej, znaš šta... Možeš odnijeti pismo Dejz. Hoćeš li, drugar? - Svakako. I natjeraću je da me zbog toga poljubi - rekao je Selbi zadirkujući ga. - Erni, molim te, ne igraj se s mojom curom. Ona je još dijete. A ti si zgodan đavolak, to dobro znaš. Kada bi htio, u tome bi mogao preteći i Duda. - Pa, dobro onda. Nastojaću da se oduprem iskušenju. 88 Žao mi je zaista što nisam ranije upoznao Dejzi. -1 meni. Onda ne bih imao toliko problema. - Problema? Slušaj, Nebraska, tvoji problemi se i ne mogu porediti s mojim. - Zar nisi čuo Dejz kada je priznala kakav uticaj ima onaj ljepuškasti smrdljivko na nju? - Čuo sam i, da ti pravo kažem, to me brine. Razgovaraću s Dejzi. Moramo se potruditi da je izvučemo iz Hajslipovih kandži. On je zaista lupež. - Čudno, ali izgleda da se većini žena sviđaju baš lupeži. Selbi je upravo htio da to porekne kada se sjetio da je prvi i jedini put upotrijebio silu prema Ani što je donijelo iznenađujuće i nezaboravne rezultate. Možda je Nebraska bio u pravu. On se zbog te svoje grubosti i postidio. Ali su nekako Nebraskine neotesane riječi imale snagu da ga pokrenu naprijed. I kada je to sebi priznao, shvatio je da će ponoviti svoje silovito ponašanje prema Ani Hepford ako dođe u sličnu situaciju. Jahali su dalje, uz sjenoviti put, ispod visokih grebena i niz kanjone gdje je voda milozvučno zapljuskivala obale i gdje je sve bilo svježe i mirisno. Zatim su jahali preko suhog prolaza gdje su požutjeli borovi bili raštrkani i srne promicale poput crvenih aveti preko čistine. Od klanca put je vodio uz cn'ene litice, odakle se pružao pogled preko crvenih stijena ispod njih, sve do prostranog zelenog ranca, snenog na suncu. Ernest je zaustavio konja i zagledao se u prizor koji se pred njim pružao. Da, on je volio ranč Crvena stijena. To osjećanje ga je postepeno osvajalo. Želio je da tu radi cijelog života. Ali, šta će sa. Anom? Da li je tu mogao biti sretan bez nje? Odgovor mu je bio tvrdokoran, bolan, i govorio je da ima nade i izvjesnosti da negdje postoji i neka druga zgodna djevojka, možda s crvenom kosom i zelenim očima, djevojka koja može biti iskrena koliko je Ana nepostojana. U srcu je znao da za njega postoji samo jedna 89 crvenokosa cura. Na zalasku sunca ulogorili su se kod izvora Zlatna voda, koji je za Ernesta predstavljao najdivljije ali i najljepše mjesto koje je vidio. - Kako je ovo mjesto dobilo ime? - pitao je. - Pa, neki kažu da je jedan Meksikanac tu našao zlato. A drugi da je izvor dobio ime po boji vode - odgovorio je Nebraska. - Nije daleko od ranca? - Oko milju, ako bi skočio s litice. A tri putem. - Zaboga, onda pripada Hepfordu, u stvari rancu Crvena stijena? - Naravno. - Pa, zašto, zaboga, Hepford nije sproveo vodu do kuće, spavaonica i konj usnice? - Veliki je to trošak, a Hepford nije zainteresovan za poboljšanje zemlje. Činjenica je, Ajova, da upravnici rade u svom vlastitom interesu. - Nebraska, ako bih ja... ako bih ja posjedovao taj ranč, odmah bih sproveo tu divnu vodu do kuće. - Hmmm.... Izvini, drugar, što se s tobom ne slažem. Prvo bi morao da klekneš pred svoju crvenokosu ljepojku. A to bih baš volio da vidim. Ha! Ha! Na to je Ernest bacio prvi predmet što mu je bio pri ruci, a bila je to kantica za mlijeko. Pogodio je Nebrasku, koji je žestoko opsovao. A onda su obojica prasnuli u srnijeh Ručali su, nahranili konje i onda opet krenuli ivicom litice odakle su mogli posmatrati dolinu. Suton je ispod njih bacao tajanstvene sjene. Obronak je bio tamnoplave boje. A preko, na drugoj strani, uzdizale su se crvene stijene obasjane rumenilom sunca na zalasku, nevjerovatno lijepe. Tišina je bila duboka. Ernest nije mogao otkriti nijedan zvuk osim udaranja vlastitog srca. Slatka samotnost te visine ovijala ga je poput najnježnijeg ogrtača. Odlučio je da često dolazi na to mjesto - da mu on sam da 90 ime. - Pravo mjesto za ljubavne sastanke - primijetio je Nebraska. - Prijatelju, u pravu si. Jedino nikad ne možeš spojiti i vrijeme, i mjesto, i voljeno biće. - Nije to greška djevojke. Kauboj je očito izražavao dosta drskih i izazovnih
pomisli. Ali, u tom trenutku Ernest je želio samo da posmatra, osjeća i sanjari, pa je ućutkao Nebrasku tužnim proročanstvom da ni Dejzi ni Ana nisu za njih. Iz sanjarenja ga je trgnuo Nebraskin glas. - Hej, misliš li ti sanjariti cijelu noć? - Nevoljko se vratio svom prijatelju i uskoro se uvukao pod ćebad, više se ne odupirući snu. Sljedećeg jutra Nebraska ga je pretekao jer je ustao ranije i, kada se izvukao ispod ćebadi, ugledao je osedlane konje, kafa se pušila na ognjištu a slanina cvrčala. - 'bro jutro, mali - otegnuo je Nebraska. - Razbudi se i počuj ptice. Savi svoj ležaj i dođi da štogod pojedeš. A onda ćemo požuriti da otkrijemo koji se mangup posljednji I udvarao Ani. t - Samo se ti zavitlavaj - dobio je odgovor. Bili su već na pola krivudavog puta kada se sunce uz- :, diglo iznad istočnih brežuljaka. 1 došli su upravo u vrijeme kada je kuhar Džet pozivao družinu na doručak. - Prijatelju, ti rasedlaj konje dok ja nađem Hajslipa rekao je Nebraska kada su se zaustavili ispred spavaonice. - Uh - progundao je Selbi. Počeo je osjećati da se njegov drugar u posljednje vrijeme promijenio. Više nije bio bezbrižan jahač. Možda su problemi izvukli iz njega skrivenu snagu njegove ličnosti. Shvatio je da bi Nebraska mogao biti i ljut neprijatelj. Ne žureći, rasedlao je konje i pustio ih u koral. Kada se vratio, Nebraska ga je čekao. - Izgleda da nema razloga za brigu - rekao je. - Ali je družina nešto napeta. Hok nije raspoložen. Čini se da ih je Hepford dobro naribao. 91 Ušli su da doručkuju i sjeli na drugu klupu za drve nim stolom. Ernest je sasvim veselo zaželio dobro jutro. Sep Dejvis i Stiv Monel su odgovorili, kao i Sibert. Hajslip i njegovi pajdaši Lanki Polard i Bouns Megil nisu ni okom trepnuli. Hajslip nije ni mogao trepnuti pošto mu je jedno oko bilo skoro zatvoreno. Pravilne crte tog zgodnog lica bile su tužno pomjerene. Ajova je bio zadovoljan, pa se sa gnuo nad svoj tanjir. - Hej, Nebraska, izgleda da je ova družina presretna što smo se vratili - primijetio je malo glasnije da bi nad jačao zveckanje posuđa. - Naravno da smo sretni - odvratio je Šep. - Danima nismo vidjeli nasmiješeno lice. Hok Sibert je upravio svoj prodorni pogled prema Er nestu. - Ti uzmi velika kola i odmah poslije doručka kreni u Holbruk. Poslaću narudžbu Bebitu. - Odlično, gazda. Baš se radujem. Biće fino opet vidje ti grad. I radnje... i sve one zgodne cure. - Ha! Ha! - nasmijao se Hajslip nasilu, ne dižući po gled. Bio je to hladan, usiljen smijeh, pun prezira. Krv se odmah uzburkala u Ernestovim žilama. Nasmijali su mu se i neki drugi kauboji, ali bez uvrede. - Nebraska, šta ti misliš o ovome? - upitao je prijatelja. - Prilično gadno. Ti si kriv. Ne raduj se previše. - Nešto ste se uzjogunili, je li? - upitao je Sibert oštro. - Sta se desilo tamo na Plavoj dolini. - Pucali su u nas i otjerali nas s ranca - odgovorio je Selbi lakonski, poprimajući ulogu koju su on i Nebraska smislili. - Eh, mali, ti si zaistav blesav - optužio ga je predrad nik. - O čemu on to priča, Nebraska? - Istinu, gazda. A ako ne vjeruješ, pokazaću ti ožiljke na mojim nogama. - Ožiljke od sačme! - Pa da. A prije toga smo čuli lajanje pravog kolta. Ti I " poznaš taj zvuk, Hok. Hok se nagnuo prema njima. Sada su i svi drugi kauboji bili zainteresovani. - Zašto? Ko je pucao u vas? - Ni zbog čega, gazda - odgovorio je Nebraska hladno. - Anderson i njegovi ljudi bili su gadni prema nama tokom cijelog puta. I kada smo već tamo stigli pa... nisu nam čak dali ni da čestito jedemo. Nešto slično u gostoljubivom kraju bilo je za stočare nezamislivo. Čule su se prigušene psovke. - Pa, šta ste očekivali? - upao je Hajslip značajno. - Dud, ja ovdje pitam. Stoga ućuti - rekao je Sibert oštro. - Nastavi, Nebraska. - Pa, Ajova i ja smo ipak upali u kuhinju i sjeli. Morali su da nas nahrane. Poslije smo hodali po rancu, pušili i pričali o našim curama... a to se mom drugaru i te kako sviđa - i došli smo do otvorenih vrata rančerske kuće. Ajova je zastao da oslušne, a i ja sam isto učinio... I uhvatili su nas, pa je bilo ili uteći ili potezati revolvere. Mi smo potrčali... Jesu li pucali u nas? Bogami, jesu. Sibert je šakom lupnuo o sto da su sve čaše poskočile. Oči su mu gorjele kao žeravice. Ali to njegovo osjećanje nije skrivalo znatiželju i iznenađenje. - Nebraska, šta ste to čuli? - pitao je. - Pa, gazda - otegao je kauboj - izvini, to je naš posao. Tiče se gospodina Heprorda i, ako mu pridođe da nas otpusti, onda ćemo mu možda reći. brnest je primijetio kako je Sibert neznatno poblijedio. Krv mu je uzavrela. Znači da ni predradnik nije bio slijep kada je u pitanju bio Heprord. Možda je i on u svemu imao udio. Na to se Ernest ražalostio. Sviđao mu se Sibert i nije želio da ga izgubi. - Ah, tako - odvratio je Hok polako i bilo je izvjesno da je uspio da se suzdrži. - Pa, ako se to ne tiče mene, nemam više šta da kažem. Pola sata kasnije naglo je otvorio vrata Ernestove so 93 be, ušao i brzo zatvorio vrata. - Gdje je Nebraska? - Kod konja. - Ajova, da stavimo karte na sto - počeo je Sibert bez ikakvog uvoda. - Kakve karte, gazda? - pitao je Ernest naivno. - One karte o kojima je Nebraska blebetao. - Hok, dobar ste mi prijatelj i sviđate mi se - rekao je Ernest trudeći se da ocijeni predradnika i da malo razmisli kako da riješi ovu situaciju. Sibert se svalio na klupu. Bio je uznemiren.
Ernest je skrivao iznenađenje. - Svakako da sam ti prijatelj, i više od toga. Ostavio sam te ovdje iako je družina bila protiv tebe. I sigurno ću povesti tebe i Nebrasku, kao što sam vam već jednom rekao. - Gdje ćemo? - Još ne znam, ali, vjeruj mi, biće to podalje od ovog mjesta. - Auli! Zašto nas vodite, Hok? - Pa, vi ste dobri momci. Sviđate mi se. A ovdje ima zle krvi. Bogami će biti i prolivena ako ostanete ovdje. - Hoćete reći da su Hajslip i njegovi pajdaši protiv nas? - Još juče se Dud zakleo da vas moram otpustiti ili će on, Bouns i Lanki otići. - Šta ste vi rekli, Hok? - Rekao sam mu da ide do đavola. Ne bi bilo koristi da ga otpustim, Ajova, Heptord bi ga odmah vratio. - Znači tako? Toliko ga voli? - Nije to ljubav. Dud drži rančera u šaci. - Mislite preko Ane? - Nisam na to mislio. U tom trenutku Ernest je odlučio da otkrije karte. Uporno gledajući u Hoka naglo je upitao: - Da li napušta^ te ranč zato što je Heptord lopov? 94 Bio je to pun pogodak. Sibert je bio stari lisac odrastao u ovom kraju. Bio je siguran da Ernest nešto zna. - Otkud ti ta ideja, kauboju? - upitao je hladno, a onda je sa smiješkom počeo da zamotava cigaretu. - Nebraska mi je rekao. - Ma nemoj!... Znači, vas dvojica ste pametnjakovići? Rekao sam gazdi da je grdno pogriješio što je otjerao ovo posljednje krdo. Prekorio me i rekao da je moje da vodim ljude a ne da njega savjetujem. - Hepford je svakako gadno pogriješio s ovim posljednjim poslom. Još je veću grešku napravio Sto je poslao mene i Nebrasku. - AuuhL. Pa, šta ste tamo čuli? - Pitajte Nebrasku kada odem. Ako on želi da kaže, nemam ništa protiv. - Ajova, drago mi je što slušaš Nebrasku. On nije blesav. I on pozna stočare. Na tankom si ledu ako misliš da ćeš zaplašiti Hepforda ili ga izraditi. Mudar je i brzo misli, i pucaće u tebe prije nego što i zineš. A u ovom poslu tvoje riječi neće imati mnogo težine protiv njegovih. r i - Hvala, Hok. Cijenim vaš savjet. Siguran sam da neću JI pogriješiti... Koliko je tanak led po kojem vi gazite? "' Ernest je munjevito postavio to pitanje. Hok nije ni trepnuo. Zadivljeno je gledao svog mladog jahača. - Sada znam zašto si mi se dopao. Jednostavno sam osjetio da nisi običan kauboj. Mislim da bi najbolje bilo da ti, Nebraska i ja odmaglimo odavde dok smo još čitavi. - Čemu žurba, Hok? Postaje interesantno. - Pa, prokleto interesantno... Ajova, led ispod mene još nije otvrdnuo. - Hok, nemojte mi reći da ste sa Hepfordom u ovom poslu sa stokom - rekao je Ernest stavivši ruku na Hokovo rame. Taj gest i njegov pogled dokazali su nešto Sibertu. - Nisam, bogami, ne brini - rekao je tonom koji je otkrivao da su riječi dugo, predugo bile zadržavane u njemu. - Ovdje sam nekoliko godina. I Hepford je počeo da 95 sumnja u mene. Naravno, ako novi vlasnik Crvene stijene iznenada dođe, Hepford će mene okriviti. I? Ajova, trebaće mi prokleto dugo vremena da dokažem suprotno. Ne vjerujem da bih rizikovao da izađem pred sud. - Šta biste uradili, Hok? - Pa, jednom sam već potegao revolver da ne bih završio u zatvoru. Učinio bih to opet. - Hok, šta vas je ovdje zadržalo ako ste već bili sigurni da Hepford nije rančer koji se može poštovati? Sibert se nasmijao, a rumenilo mu je preplavilo inače tamno lice. - Ajova, bio sam stara budala. Kao i svi ostali, i ja sam bio zanesen Anom. - Zaboga! Zar i vi? - Svakako. Bila je djevojčica kada sam došao, ali kada je napunila šesnaestu... Nemoj me tako prezrivo gledati. Prošlo je to mene, Ajova. I, eto, tako sam ostao. - Mnogo volite Crvenu stijenu? - nastavio je Ernest prilazeći prozoru. - Veoma, Ajova. Svejedno, moraćemo da odemo. Ernest se okrenuo, potpuno staložen i siguran u sebe. - Nadam se da nećemo morati odmah otići. Volio bih da još koji put vidim Anu. - Zaboga, šta li će na to reći crvenokosa? - Hok, da li mislite... da li je ona kvarna? - pitao je Ernest gotovo ne dišući. - Ana je u redu. Samo je luda za momcima. Ako ikad nade pravog, biće žena kakva se na Zapadu samo može poželjeti. - Uh kako bih volio da ja budem taj - uzdahnuo je Ernest. - Ali, priberimo se malo... Nebraska i ja smo dosta razgovarali. Mi smo jednostavno dvojica kauboja koji su naišli i shvatili neke nepravilnosti. Stoga mi recite da li je ikako igdje moguće iznijeti to Što Hepford mućka? - Pa, sumnjam da bismo išta mogli dokazati - odgovorio je predradnik neodlučno. - Kada se dođe do suda, sve 96 ode u vjetar. Šta može sud zaključiti ako se jedan svjedok i I zakune da je bilo prodato ili ukradeno dvije stotine grla, a j drugi se zakune da nije. Ali, siguran sam da bi za Hepfor- Vi da bilo veoma gadno kada bismo mogli uporediti njegov izvještaj upućen na istok sa brojkama koje su sada nama poznate. Propisao bi krv. Uto je ušao Nebraska blistavih očiju. - Izlazite odavde, smutljivci. Moram da pišem mojoj curi. Erni, određen si da budeš Anin pismonoša. Poručila je Džefu da dođeš i uzmeš njena pisma. I neke narudžbe. - Ana! - Da, to sam i rekao. Ne bulji kao da sam te zviznuo u gubicu. Sibert se nasmijao i izašao. I dok se Nebraska spremao da piše pismo, Ernest je brzo počeo da se umiva i brije. Obukao je novu košulju i stavio svijetlu traku, i pošto se začešljao, izjurio na trijem. Sibert je tamo razgovarao s nekim kaubojima među kojima su bili Dejvis i Hajslip. - Hej, Šep, šta to
gospođica Hepford želi da učinim? upitao je ravnodušno, kao da je i inače bio kurir te mlade dame. - Da pošalješ pisma i nešto pokupuješ u gradu. A sve to ti je u stvari mig da joj doneseš kutiju slatkiša - odgovorio je Sep kome nije nedostajalo smisla za humor. Ernest je čuo kako je Hajslip izustio psovku. Nikad za kraće vrijeme nije prešao put do rančerske kuće. Čim je izašao iz borika, opazio je Anu kako sjedi na stepenicama. Srce mu je poskočilo. Nije podigla pogled sve dok nije stao ispred nje. Osmijehnuo se poželjevši joj dobro jutro, kao da od nje uopšte ništa ne očekuje. - Dobro jutro, Ajova - odgovorila je, pomalo zamišljeno. - Po izgledu ne bi se reklo da si previše radio. - Oh, odlično sam. Putovanje je bilo divno. Ovo je čudesna zemlja. Da li si ikad vidjela izvor Zlatne vode? - Jesam, ali nisam odavno odlazila tamo. Tamo je zaista divno. Voljela bih da opet ponekad tamo odjašem. 97 Otići ćemo kada tata negdje ode. - Znam da ne spadam medu njegove miljenike - odgovorio je Ernest suho. -1 nisi. Meni si drag - rekla je zagonetno se smješkajući. Zatim je klimnula da joj priđe. - Voljela bih da pošalješ ova moja pisma. 1, naravno, donesi pisma iz pošte ako ih bude. Druga pošta i nije važna. Tata je osjetljiv na svoju poštu. On će otići sljedeće nedjelje. A ovdje je i lista stvari koje bih željela da mi kupiš. Tu je i novac. Ernest je uzeo svežanj pisama i podeblju kovertu prijatno se naježivši kada su Anini hladni prsti dotakli njegove. -1 još nešto? - upitao je gledajući je. - Pa, šta ti misliš? Ti ideš u grad - rekla je otežući, ne spuštajući pogled s njegovog lica. Zaista nije bilo pomoći, Ernest je tiho zaječao. - Vidjeću... ako nešto bude - odgovorio je tiho. Zašto nije bio smjeliji? Kad god bi se našao pred Anom, bio je upravo onakav kakvim ga je smatrala. - Da se nisi usudio da svratiš i očijukaš s mojom rođakom Dejzi - upozorila ga je. - Moraću joj odnijeti pismo od Nebraske. - Je li još lud za njom? - Vjerujem da jeste. Nije čudo. Mila je i slatka. - Da, primijetila sam da si to zapazio dok si neku noć s njom plesao - rekla je razdražljivo i porumenjela. - Pa, zbog toga se ne sramim - odvratio je odvažno. - Trebalo bi... nakon onog kako si sa mnom postupao. Sto više o tome razmišljam, sve sam više ljuta. - Izvinio sam se i pokušao da objasnim. - Jesi i... malo sam ti oprostila, ali... Ajova, vjerujem da se poigravaš s mojim nježnim osjećajima. U očima joj je bilo nestašluka i smijeha, tako da je njena primjedba izgubila ozbiljnost. Poželio je da joj se nasmije u lice. - Tvoje nježne osjećaje! Bogami, ova ti je dobra! - Šta hoćete da kažete, gospodine? - upitala je iznenada, sumnjičava i ohola. - Moraš da znaš da postoji velika razlika između mukanja mnogih kauboja i mojih osjećaja. - Nadam se. Pa, ja ionako nisam mukao - odvratio je vragolasto. - Kažeš da nisi. Pogledaj samo ovo! - Zavrnula je rukav jakne i otkrila prelijepu ruku, oblu i čvrstu, čija je bjelina bila umrljana crnim i tamnim modricama. - Ovo si ti učinio! - Ne!... Nisam mogao biti toliko grub - bunio se. - Pobrkala si me s nekim drugim... - Erneste Hauarde! Reci da tako ne misliš... da u to ne možeš vjerovati! - Njene strasne riječi nisu ubijedile Ernesta jer je nekako uvjeravao sam sebe da je sve ono što je rekla neiskreno. Ovog puta ubijedile su ga njene oči. Bile su krupne, bijesne, srdite. - Izvini... ne vjerujem u to - odgovorio je Ernest žurno. - Ti si jedini kauboj koji se usudio da me uvrijedi - rekla je drhtavim usnama. - To sam dobila zato... zato što te nisam otjerala... Ti vjeruješ da svaki kauboj može tek tako da mi se približi. - Vjerovao sam - odvratio je oprezno, susrevši njen pogled. - A ipak si me zaprosio - nastavila je puna čuđenja i prezira. - Naravno, trebalo je da pomislim da ne bi poželio djevojku koja je slobodna s drugim muškarcima. -1 ne bih. Ali, tebi bih mogao oprostiti i zaboraviti. - Pa, gospodine, pogriješili ste što se tiče mene, koliko i ja što se tiče vas - odvratila je. - Pa, šta ste, gospođice Hepford, mislili o meni? - upitao je ozbiljno. - Znam da sada govorite o našem susretu u Holbruku. - Mislila sam da si običan žutokljunac koji se pretvara da je kauboj. -1 bila si savršeno u pravu. 99 - Pa, barem si iskren - odgovorila je i opet otkrila svoje interesovanje za njega. 1 opet je ovaj čudni mladić iz Ajove dobio rundu. Nije bilo teško primijetiti da Ana nije bila navikla na iole obrazovane kauboje. - A šta si ti onog dana mislio o meni? - Da si čudesna djevojka, iskrena i slobodna koliko i lijepa. - Hm! Pa, ništa slično nisi pokazao... A kakvo je tvoje mišljenje bilo nakon dolaska na Crvenu stijenu... nakon svih onih govorkanja? - Da si nezasita koketa! Naduta kao paun! Željna da natjeraš svakog muškarca da puže pred tobom! Cura koja nimalo ne štedi svoje čari za onog pravog ljubavnika koji bi mogao doći i probuditi ono najbolje u njoj!... Mlada žena koja jednostavno ne misli! Dok je Ernest držao ovaj drzak govor, opazio je kako je rumenilo oblijeva od vrata do sljepoočnica, a vatra zahvata zelene oči. - Nikad ti ovo neću oprostiti. Mrzim te - povikala je bijesno i skočivši, kao da ju je guja ujela, utrčala u kuću. Ernest je bio toliko zbunjen da je krenuo zaobilaznim putem oko kuće, udvostručivši tako razdaljinu do korala gdje su bila kola. To je bilo i dobro jer je mogao izbjeći susret sa kaubojima. Ne bi
mu bilo milo da ih sretne. Srce mu je bubnjalo. Lice mu je blistalo od znoja, a krv mu je ključala. Kako je samo Ana bila bijesna... i kako lijepa u tom bijesu! Nikad mu neće oprostiti... mrzi ga! Da je pogled mogao ubiti, on bi sada ležao pod borovima. Pa, sada joj je rekao istinu i tako završio svoju malu romansu. Nastojao je da ubijedi sebe kako mu je zbog toga drago. Bilo je to jadno ubjeđivanje. Ernest je došao do velikih kola i popeo se na visoko sjedište. Nebraska je dotrčao do njega. - Evo ti moje pismo, prijatelju - rekao je pružajući zapečaćenu kovertu. - Daj to Dejzi odmah, a na povratku joj kupi kutiju slatkiša. Hoćeš li? - Svakako. Reći ću i koju dobru riječ za tebe, Nebra 100 ska. - Dobro... Hej, ti si mi nešto slab s curama. Auh... upravo sam vidio Anu!... Razvedri se, drugar. Ima i drugih riba, ako ovu ne prizemljimo. I to crvenokosih. Sretno i brzo se vrati. Pet milja puta do Bruksovih prošlo je prebrzo za Ernesta čije su misli bile uzburkane i išle čudnim nekim tokom. Prije nego što je stigao do kraja staze, opazio je Dejzi koja je potrčala preko dvorišta čim ga je primijetila. Ernest se zaustavio i sakrio pismo iza leđa. Kako je bila mila! Oči kao u srne, tamne, meke, velvetne, sada nisu bile melanholične nego pune želje i predivne. - Zdravo, Ajova - pozdravila ga je veselo. - Ideš u grad? - Da, Dejzi, i imam nešto za tebe. Pogodi. - Teško pogađam. - Jedno važno pismo od Nebraske. Šta ćeš mi dati za njega? - Šta želiš? - Pa, ne bih mogao uzeti nešto manje od poljupca. Da li pismo toliko vrijedi? - Vjerujem, s obzirom na glasnika - odgovorila je porumenjevši. Pa, i Dejzi je voljela da koketira. - Hvala - odgovorio je Ernest, veselo se nasmijavši dok joj je pružao pismo. - Pokupiću moju nagradu nakon što vidim Nebrasku. - Onda je nikad nećeš dobiti - odvratila je ljupko. Do viđenja, Ajova. Krenuo je stazom i sa svog sjedišta osmotrio Dejzi, koja je sjedila na ogradi. Mahala je pismom. Ernest joj je uzvratio. - Slatka mala. I voli Nebrasku... onog sretnika. Pa, mogla mi je dopustiti da je poljubim! Do vraga sa ženama! Dosta mi ih je! XI Selbi je vozio do sumraka i onda zaustavio u jednom 101 gaju gdje je bilo dovoljno trave i vode. Stočari i vozači zaprega obično su se, na putu u grad, zaustavljali na usputnim rančevima. Kapije su uvijek bile otvorene. Ernest je više volio da bude sam; nije želio da sluša ogovaranja, niti mu je bilo do priče. Da je imao i dvostruko više vremena, ne bi mu bilo dovoljno za razmišljanje. Bio je siguran da nijedan mladić nije bio u sličnoj situaciji kao on. Ispregao je konje i dao im žito. Njegov sljedeći zadatak bio je da potpali vatru i otvori paket koji mu je Sibert spremio. Pojeo je obilnu večeru i ubrzo nakon toga namjestio ležaj u kolima, ali još nije bio spreman da zaspi. Tama se spustila nad pustinju i bilo je veoma tiho. Vazduh se još nije bio ohladio. Ernest je sjeo pored vatre. Volio je ovu samoću i osjećao se važnim zbog odgovornosti što vozi sam zapregu. - Svaki farmer iz Ajove treba da bude u stanju da sam goni zapregu - rekao mu je Sibert. Miris dima od kedrovog pruća bio je prijatan, ali su mu oči suzile. Dok je tu sjedio, osluškujući kapanje vode preko kamenja i povremeno tapkanje kopita, kroz kedrove je doprlo uzdisanje. Vatra se rasplamsala i varnice su počele da lete uokolo. Izgledalo je da se podiže topli sanjivi vazduh i ustupa mjesto hladnom vjetru s brežuljaka. Ernest se popeo u kola, skinuo čizme i zavukao pod ćebad. Nebeski pokrivač iznad njega bio je svjetlucava mreža zvijezda. Nastojao je da što duže ostane budan, ipak, napokon je usnuo. Kada se probudio, nebo je bilo sivoplavo i prazno. Činilo mu se da je spavao samo koji minut. Sjeo je. Na istoku se pomaljalo rumenilo. Hladna svježina i miris pustinjskog vazduha bili su nešto najvedrije što je iskusio. Problemi koji su ga prošle noći mučili kao da su iščezli. Život je bio bogat, sladak, pun obećanja. Izgledalo je kao da se Zapad oko njega odmotava i pokazuje svoj sjaj i slavu. Sredinom trećeg dana Ernest se dovezao u grad i, ra spitavši se uokolo, brzo našao radnju gdje je trebalo oba102 viti kupovinu za Siberta. Kola su uskoro bila natovarena. Zatim se Ernest odvezao do korala izvan grada, ispregao i nahranio konje, nakon čega se ponovo vratio u grad. Njegov sljedeći zadatak bio je da posjeti advokata Smita, koji ga je primio s velikim interesovanjem. Razgovarali su oko jedan sat, nakon čega se Smit složio da piše Ernestovom advokatu u Ajovi i naloži mu da Hepfordu uputi hitan zahtjev za izvještaj o prodaji stoke i o svim potrebnim detaljima važnim za novog vlasnika koji će uskoro preuzeti ranč. Zatim je krenuo da obavi kupovinu za Anu. U koverti je bilo četrdeset dolara i dugačka lista artikala od kojih se Ernestu dizala kosa na glavi. Možda će naići na prodavačicu koja će mu pomoći. Ispod posljednje riječi Ana je ostavila malo prostora, zatim je stavila podužu crtu i uz nju znak pitanja. - Sta li joj ovo znači? - pitao se. Ubrzo je Ernest povezao te izazovne znake sa Aninim odgovorom kada ju je upitao može li još nešto za nju učiniti. "Pa? Ideš u grad." Kakav odgovor. Providan kao staklo! Nasmijao se. Ona je napisala listu i to rekla prije nego što ju je uvrijedio. Ipak će udovoljiti njenim željama iako ga je sada mrzila. Ernest nikad nije obavio tako
neugodan zadatak kao ovaj što mu je nametnula Ana. Imao je pun naramak zavežljaja prije nego što je došao do radnje sa tekstilom gdje mu je prišla zgodna djevojka kose boje lana koja je odmah shvatila da je ono što i jeste - neiskusan. Najgori je bio prvi sat. Ova cura ga nije baš ismijavala i, kada su se pojavile njene prijateljice, bila je dovoljno pristojna da poštedi mušteriju, ali se sama izuzetno zabavljala. Konačno je Ernest postao očajan. - Da li se večeras može negdje otići na igranku? - upitao je. - Ja... ne znam - odgovorila je iznenađena. 103 - Žao mi je. Volio bih da vas pozovem. Mislim da sam vidio sve djevojke u gradu, ali vi ste najljepši. Snažno je porumenjela i od tog trenutka Ernest je vladao situacijom. Kada je platio račun i pokupio stvari, djevojka je vragolasto rekla: - Igranka je u subotu uveče. - Zaista mi je žao, neću biti ovdje - odgovorio je i izašao, zadovoljan što je preokrenuo karte. Odnio je pakete do kola i pažljivo ih smjestio ispod sjedišta. Zatim se vratio da dovrši svoju kupovinu. Potrošio je sav Anin novac, čak je bio u iskušenju da svojim novcem plati ono što je naručiJa. Nebraski nije ni palo na pamet da mu da novac da kupi slatkiše za Dejzi. U trećoj radnji Ernest je našao dvije ogromne kutije Čokolade umotane u šareni papir i vezane crvenim trakama. Kupio je obje i ponovo otišao do kola. Popodne još nije bilo odmaklo. Prilično brzo je obavio sve poslove. Stoga je odlučio da prošeta gradom, da večera i da krene čim sunce zađe. Najednom uglu Ernest je sreo dvojicu kauboja njegovih godina koji su ga prijateljski pozdravili. - Vozim zapregu za Hepforda sa ranca Crvena stijena. Vraćam se večeras - rekao je Ernest upoznavajući se s njima. - Čuo sam da je tamo gadna družina. Najgori je neki jahač po imenu Hajslip - rekao je jedan od kauboja. - On je iz Teksasa. I ja sam otud. Ernest se zainteresovao i sjeo s njima, slobodno razgovarajući i postavljajući naizgled naivna pitanja. Nastojao je da otkrije štogod iz Hajslipove prošlosti. - Pa, strance, saznao bi dosta o Hajslipu kada bi otišao do Milforda ili Brazosa - odgovorio je Teksašanin prilično osorno. Ernest je uočio da je radoznalost opasna. Prošetao je malo s kaubojima, napustio ih je kada su ušli u salun. Zatim je sam krenuo uokolo i razgovarao sa svakim ko bi ga pogledao ili mu se obratio. Tako je oslušnuo i razgovor iz 104 I među dvojice stočara, jedan je bio u dvokolici a drugi na al konju. Zastali su da izmijene pozdrave baš u blizini mjesta SI gdje je Ernest slučajno zastao i naslonio se na stub. r, I - Dobio sam četrdeset i osam po grlu - govorio je onaj na konju. - Najbolja cijena ove godine - odgovorio je drugi. - Dobro bi se zaradilo kada ne bi bilo kradljivaca. - Zar ih ima? Pa, kod nas nema mnogo krađa. Možda zato što kod nas i nema mnogo stoke. Čujem da je u Plavu dolinu dotjerano poveliko krdo. Ukradeno, naravno. Rančeri su se pozdravili, a Ernest je ostao zamišljen. Bio je rančer i gubio je stoku. Trebalo je uzeti u obzir kradljivce. Bio je to rizik za svakog rančera. Uvijek ga je zbunjivao termin kradljivac. Bili su to lopovi, a ipak je shvatio da su neki kradljivci i stočari koji vode rančeve; drugi su bili i kauboji koji su krali od poslodavaca; a bilo je grupica razbojnika koji su upadali tu i tamo. Pitao se da li i Hepforda može nazvati kradljivcem, ali je zaključio da ne može. On je bio proračunat lopov. Zakleo se da će ga razotkriti prije nego što i pomisli da u oktobru ponovo potjera stoku. Tada se sjetio Ane. Ako njenog oca izvede na sud, hoće li je to uništiti? Ova pomisao ga je uznemirila, pa je odlučio da se vrati što prije. Došavši u koral, uhvatio je svoje konje, napojio ih, upregao i krenuo iz grada dok je sumrak padao. Put je vodio nizbrdo tako da je išao četiri do pet milja na sat. Dobro je odmakao prije nego što je odlučio da se ulogori. Sljedećeg dana vozio je četrnaest sati, nekoliko puta se kratko odmarajući. Sljedećeg dana, rano popodne, s vrha dugog brda s kojeg se vidjela predivna dolina Crvena stijena opazio je dvokolicu u koju su bili upregnuti njemu poznati crni konji. Kroz glavu su mu prošle razne misli. Hepford sigurno nije na rancu i mogao bi vidjeti Anu samu. Odmah je odbacio tu pomisao. Nije htio da vidi Anu samu. Zaustavio je zapregu na širem dijelu puta da bi pro 105 pustio Hepforda. Rančerov vozač je bio mladi Meksikanac, koji je poslušao rančera i zauzdao konja. - Zdravo, Hauarde. Brzo si se vratio. Sibert te nije očekivao prije sutra uveče - rekao je Heprord sa zadovoljstvom osmotrivši konje. Ernest je bio sretan što životinje nisu pokazivale da su brzo tjerane. - Nisam se zadržavao u gradu, gospodine. - Ima li pošte za mene? - Nema, gospodine. Rečeno mi je da tražim samo poštu za gospođicu Anu - odgovorio je Ernest. - To je u redu. A sada požuri - rekao je Hepford i okrenuo se ostavljajući Ernesta pred iskušenjem s kojim se trebalo suočiti kada se vrati na Crvenu stijenu. Toliko je razmišljao o Ani da je prošao pored puta za kuću Bruksovih prije nego što se sjetio da ima paketić za Dejzi. Zaustavio je zapregu i, uzevši kutiju sa slatkišima, iskočio iz kola i krenuo prema kući. Misli su mu opet bile prijatne. Pokušaće isti trik - sakriće kutiju iza leda i tražiti istu nagradu. Sada više nije bio siguran da
neće izvući poljubac. Neko je ostavio otvorenu kapiju. Ernestov oštar pogled brzo je uočio svježe konjske tragove u pijesku. Tuda je nedavno prošao jahač i nije se vratio. Možda je to bio Nebraska. A onda je pored potoka, u gaju, ugledao bijelog mustanga. Mogao bi ga prepoznati i na milju udaljenosti. Bio je to konj Duda Hajslipa! Ernestu se ovo nije nimalo dopalo. Ubrzao je korak, nestalo je njegovog malopredašnjeg zadovoljstva. Nije trebalo kriviti Dejzi, ali ju je trebao urazumiti. Nije sebi smjela dopuštati da bude sama sa onim zgodnim lupežom. Vrata sobe bila su otvorena. Ernest je pokucao i pozvao. Nije dobio odgovor, pa je prešao preko praga. Na prvi pogled, pomislio je da je soba prazna. A onda je čuo snažno disanje. Ušao je. Soba je bila neuredna. Zaudarala je na viski. Na stolu su bile dvije prazne boce, a pored njih treća, dopola puna. Ajova se osvrnuo po sobi. Na podu je 106 ugledao Bruksa obamrlog od pića. Ernest je želio da ga šutne, brzo se pribrao i počeo snažno da ga drmusa. Bruks je samo gunđao i mrmljao. - Prokleta pijanduro! Gdje je Dejzi? - upitao je zabrinuto. Nije ni mogao dobiti odgovor. Izašao je iz sobe namršten i pozvao Dejzi. U kući su bile samo tri prostorije. Provirio je u kuhinju koja je bila prazna. Treća soba je imala zastor preko dovratka. Ernest je ponovo pozvao, a onda provirio. Bila je to uredna sobica koja je sigurno pripadala Dejzi. Govorila je o njoj. Ali, i ona je bila prazna. Izašao je vani. Možda je otišla do Crvene stijene. Nije! Ernest je odbio da se zavarava. Vazduh je bio pun napetosti i nagovještaja. Uhvatio je sebe kako oponaša običaj kauboja koji su uvijek gledali u zemlju da otkriju tragove. Ispred kuće je vidio samo svoje i široke otiske Bruksovih čizama. Tada je otišao iza kuće. Na tlu u blizini kuhinjskih vrata opazio je jasne tragove koji ostaju od peta kaubojskih čizama. Sagnuo se da bolje pogleda. Hajslip! Bio je to otisak komadića metala u obliku srca koji je Hajslip prikovao za svoje čizme. Svuda u okolini znali su ga po tom znaku. Ernest se namrštio i počeo da slijedi tragove čizama. Ljutio se na Dejzi što je sebi dopustila da krene uz potok ili u šumu sa Hajslipom. Ta zvijer je bio u stanju da je silom odvuče od kuće. Ernest je osjetio kako u njemu bijes polako raste zbog Hajslipa. Uvjeravao je sebe da se to tiče i njega pošto je bio Nebraskin prijatelj, a Nebraskina sreća, ako ne i čast, bili su ugroženi. Ernest je više puta sa Bruksom obilazio imanje. Dobro ga je upamtio zbog ljepote. Kedrovi i smreka duž obale pružali su ugodnu sjenu. Ali, Dejzi nije bila u blizini kuće. Nastavio je dalje, okolo i iznad izvora gdje je voda hučala ispod sive mahovinom pokrivene stijene i sve do brežuljka sa borovima. Izašavši naglo iz guštika na proplanak posut cvijećem, ugledao je par koji je tražio. 107 Ernest je stao ispred njih. Dejzi je sjedila na mahovinom pokrivenoj stijeni. Lako je kriknula kada ga je ugledala. Bljedoća njenog zgodnog lica bila je obilježena prljavim tragovima. Kosa joj je bila neuredna, a jedno rame otkriveno. Ali, njene oči su još jasnije o svemu govorile. Bio je dovoljan jedan pogled na Hajslipa. Njegovo ljepuškasto lice bilo je zajapureno i oznojeno.. Brada opuštena. S prezirom izustivši psovku zbog neuspjeha, okrenuo je leda Ernestu. - Dejzi, ovo su slatkiši koje sam ti donio jer me je Nebraska zamolio - progovorio je Ernest pružajući joj kutiju. Nije se pokrenula da je uzme, iako je promrmljala zahvalnost. Ajova je ispustio paketić. Bio je ljut i pomalo zgađen na djevojku koja je bila drukčija sa Nebraskom, a potpuno njemu nepoznata sa ovim zgodnim i pokvarenim kaubojem. Od pogleda na Dejzino lice, bilo mu je zlo od sumnje, tuge, razočarenja. Osjećao je da treba da se okrene i ostavi je s tim lupežom. Zbog prijatelja učinio je još jedan pokušaj da je dozove razumu. - Dejzi, pogazila si riječ datu Nebraski - rekao je bla Klimnula je. - Ti... treba da se sramiš! - nastavio je. Bile su to smiješne riječi, jer djevojka nije mogla pokazati dublji stid. - Erneste... ja... ja... nisam mogla - zamucala je, kršeći ruke. - Kada je došao... nisam htjela da ga vidim. Otišla sam u kuhinju. On i tata su počeli da piju... ja... trebalo je da pobjegnem... ali nisam mislila na to... kada... Ušao je u kuhinju... zgrabio me... pokupio me... Oh, Erneste... šta sam mogla da učinim? Ernest je osjećao kako mu se zateže svaki nerv. Snažno je spustio ruku na Hajslipovo rame i okrenuo ga. - Da imam revolver, ubio bih te kao psa, što i jesi - rekao je hladno. - Bah! Ti ne bi ubio ni kojota. Žutokljunac! Odlazi 108 odavde! Hajslipovo prvobitno iznenađenje pretvaralo se u bijes. - Hoću vraga. Tebi treba nešto utuviti u glavu, Dude Hajslipe. A onda... - Šta se tebe sve ovo tiče? - prekinuo ga je Dud sav crven u licu. - Nebraska je moj najbolji prijatelj. -1 onda? Šta ako Dejzi više voli mene nego njega? Izgledalo je da se Ernest povlači. - Pa, prijatelj ili ne, ako je tako, onda nemam razloga da se miješam. Ali, ne vjerujem ti. - Pa, pitaj nju, pametnjakoviću. Ernest se okrenuo Dejzi. Nije morao da pita. Lice joj je plamtjelo, oči su pokazivale strah i tugu. - Jednom je... imao je... moć nada mnom - drhtala je. Ja... nikad nisam... voljela... njega.... 1 sada... ja... ja ga mrzim! Oh, Erneste, drago mi je da si došao na vrijeme... - Čuješ li
ovo, Hajslipe? - procijedio je Ernest. - Ah, gluposti. Ona ne zna šta govori. Pa, kada sam je pokupio... i ljubio... uzvratila mi je poljupce... Šta kažeš na to, Dejzi Bruks? - jesi li ga poljubila, Dejzi? - upitao je Ernest mirno. Pognula je glavu. - Ja... ja... priznajem da jesam... Jaja... rekla sam ti... ima neku moć... Ernest se više nije brinuo o njoj. Mislio je da je sada shvatio situaciju. I dao je sebi oduška. Oduvijek je priželjkivao da se sukobi sa Hajslipom. - Dud, ljepotan! Grmalj što slama ženska srca! Ti si mi neka mustra. Zaboga, ti si smrdljiva kukavica! - Hauarde, neću više da slušam - odvratio je Hajslip, dok mu je lice postalo još rumenije. - Dosta sam ti već dopustio. - Čućeš ti još više od mene, Dude Hajslipe - odvratio je Ernest. - Prije nego što ti dam ono što zaslužuješ, želim da ti kažem, kao muškarac muškarcu, da je tvoje ponaša 109 nje prema ovoj djevojci suviše kukavičko da bih te pustio nekažnjenog. Kada se o ovom pročuje, sa psima će te protjerati u Teksas. - Ona voli batine i grubosti. Isto kao i druge cure. -1 ti si mi neki muškarac! Ma, ti si samo gomila kostiju i mesa koja pruža prijatan efekat. Dopadaš se ženama i' misliš da ti to dozvoljava da uzimaš sve što ti dođe pod ruku. - Pa, znam ono što znam - Hajslip je bio tvrdoglav i činilo se da je iznenađen sam sa sobom što ništa nije učinio da se odbrani od ovih napada. - Okomio si se na djevojku kakva je Dejzi koja nema snage više od kakvog mačeta. Šta bi dobio kada bi isto pokušao sa Anom Hepford? Hajslipovo zgodno lice je buknulo. - Šta bi dobio? - nastavio je Selbi bezdušno, koristeći svoju prednost. - Znam šta si dobio. Ana mi je rekla! Morao sam da se nasmijem, Dude Hajslipe. A kladim se da znam šta ćeš dobiti ako još jednom na nju spustiš ruku. Štaviše, i sam to znaš. Činilo se kao da rasprava sa Ernestom počinje da trijezni Hajslipa. Jer, zaista je bio pripit. A posljednja Ajovina rečenica ga je ućutkala. Pogled na njegovo lice poticao je u njegovom tužiocu želju da ga udari. Da nije bilo njegove ogromne želje da kaže istinu ovom uobraženom kauboju, odavno bi skočio na njega. - Lažeš! - povikao je Hajslip bijesno. - Kako bih znao da mi Ana nije ispričala? - Dokaži to... ti... ti... - planuo je Hajslip koji nije mogao sakriti sram i bijes. Bilo je jasno da je Selbi pogodio njegovu najbolniju tačku - taštinu. Ernest je sada bio odlučan da ga dokrajči. -1 šta? - odvratio je Hajslip kada je Selbi završio. - Misliš da mi je stalo do tvojih riječi?... Dokaži to o Ani Hepford... ili ću to izvući iz tebe. - Aha! Šta kažeš na ovo? - Ernest se nageo prema kau 110 boju čije su usne pomodrile. - Ja sam ti zatvorio oko kada si jednom ranije navalio na Dejzi... one noći na igranci. To sam bio ja. I ja sam ispričao Ani... A ona se toliko zabavljala... pa, žao mi je što nisi mogao čuti kako se smije... Hajslip je poskočio kao da ga je neko iglom ubo. - Na to je, dakle, mislila kada mi je jutros rekla! - procijedio je zapanjen, a onda je planuo. - Proklet bio, Hauarde! I ti si me udario?... 1 tebe je ona... Zagušio se, a tanina ruka koju je ispružio podrhtavala je od bijesa i uzbuđenja. - Baš ja - procijedio je Ernest. - A da nisam ja... ubio bi te Nebraska! I ako neću ja... ubiće te Nebraska! - Govoriš o ubijanju, ha? - škrgutao je Dud. Ernest nije imao revolver pa je brzo poput munje skočio i zgrabio Hajslipa za ruku. - Dejzi, dograbi njegovo oružje! - povikao je Ernest promuklo. Dejzi se okrenula lica blijedog, drhtavih ruku. Zagrebala je Hajslipovu desnu ruku koja je zgrabila dršku revolvera. - Prokleta mačko! Platićeš mi za ovo! - bjesnio je Hajslip nastojeći da se oslobodi. - Ugrizi ga, Dejz... ugrizi ga! - vikao je Ernest svom snagom, zavrćući ruku Hajslipu. Kauboj nije mogao da oslobodi desnu ruku, ali je počeo da lijevom nogom udara Ernesta. Dejzi je pala na koljena. Tada je Hajslip kriknuo. Aaaah... Dejzi je pala, ali je u ruci držala revolver. - Trči s tim, Dejz. Trči! - naredio je Ernest. Dejzi nije bila od onih koji trče. Bacila je oružje daleko od sebe. Ernest je vidio kako se okreće u vazduhu, blješteći na suncu i nestaje preko stijene. Pustivši Hajslipa, odskočio je u stranu. Kauboj, čije je lice bilo iskrivljeno, ispružio je okrvavljenu ruku. - Dejz Bruks, sljedeći put ćeš mi za ovo platiti - procijedio je. 111 - Dude, neće biti sljedećeg puta - povikao je Ernest i zamahnuo svom snagom. Godinama je vježbao sa vrećom s pijeskom i udarao mnoge, na ringu i inače. Mogao je udariti i pogoditi kada bi poželio i gdje bi poželio. A ovaj udarac se spustio na Hajslipovo još modro oko. Kauboj se prevrnuo preko stijene. Zarikao je kao bik. Vukući se na koljenima polako se uspravljao plamteći. Iznad oka mu je već rasla pogolema čvoruga. - Ho... ho! Da samo vidiš svoje lijepe oči, Dude!... A sada ćemo i drugo - vikao je Ernest divlje se smijući. Izgledalo je da je ovaj susret u njemu oslobodio samog đavola. Hajslip je odbio ovaj udarac i onda je nastao pravi pakao. Selbi bi inače mogao odbiti i zaustaviti udarce kauboja. Ali je njegov bijes bio tako ogroman da je izgledalo da ih ne želi izbjeći. Rado ih je primao. Samo je želio da svog protivnika što brže porazi. Ovo je isključivalo znanje, prednost koju je imao nad Dudom. Hajslip je prvi pao na zemlju. Dvaput je pao naglavačke i podigao se okrvavljenog lica, ali nije
posustajao. Treći put je pod snažnim udarcem tresnuo o stablo bora što ga je spasilo od pada. Ernest je mogao vidjeti da je ovaj udarac bio odlučan. Njegovo samopouzdanje bilo je nešto oslabljeno pošto je Hajslip pokazao snagu. Sada je bio siguran da može savladati kauboja. Hajslip je prestao da se bori na uobičajeni muški način - da prima i zadaje udarce. Pognuo se i pojurio, nastojeći da sruši Ernesta koji ga je udarao po licu i ljevicom i desnicom. Hajslip se zaletio među Ajovine noge, očaj-. nički nastojeći da ga obori. Ernest se ritnuo i izbjegao medvjeđi juriš. Opet je navalio. Ernest, čiji su udarci počeli da gube snagu, počeo je da se povlači; tako su se borili preko cijelog proplanka, pod borovima, do ruba brijega koji se spuštao prema izvoru. Odjednom je Hajslip dohvatio jednu golemu granu. Zavitlao ju je svom snagom. Pogodio je Selbija u glavu i 112 grana se raspala. Srećom, drvo je bilo trulo. Da je bilo Čvrsto, taj udarac bi označio kraj njegovog protivnika. Ipak je nečemu poslužio - Ernest je živnuo. Umjesto da uzmiče pred Hajslipovim napadima, dočekao ga je kišom udaraca pred kojima je kauboj morao da ustukne. Zateturao se za trenutak i onda teško pao. - U redu... bori se... na svoj način - dahtao je Ernest i nastavio da udara Hajslipa koji je ležao na zemlji. Dejzin glas je postao kreštav. - Udari ga... smoždi ga... ubij ga! Taj divlji povik blage Dejzi Bruks natjerao je Ernesta u posljednji pomahnitali napad. Bitka je sada prerasla u valjanje, rvanje i konačno završila sa kolapsom Hajslipa na rubu obronka gdje je Ajova, klečeći, pesnicom udarao i udarao u okrvavljeno lice pred sobom sve dok Hajslipovo tijelo nije omlitavilo i skliznulo niz strminu. Sjurio je kroz grmlje i tresnuo na stijene. I Ernest je posustao i ostao ležeći na zemlji iscrpljen i poluzaslijepljen krvlju i znojem. Dejzi je kleknula pored njega plačući od straha, nastojeći da ga podigne, vukući ga za ramena. Ernest se konačno pridigao i sjeo. - Prebijen sam... Dejz - rekao je gotovo jecavim šapatom. - Ne, nisi!... Oh, Erneste, pokazao si mu. Vjerujem da je mrtav, tresnuo je... Baš se nadam da je mrtav. -1... ja. Gdje je? Hajde... da vidimo. Ajova je posrćući ustao i krenuo niz padinu preko koje se otkotrljao Hajslip, ali ga je Dejzi odvela do staze i onda do izvora. Hajslip je ležao sa čizmama u vodi i glavom na kamenu. Njegova kovrdžava plava kosa umrljana krvlju bila je prilijepljena uz glavu. Teško je disao. - Nije mrtav, Dejzi. I mislim da mi je zbog toga drago - rekao je Ernest sa olakšanjem i naginjući se nad Hajslipom podizao mu ruke i noge da vidi jesu li mu kosti čitave. Bilo je očito da je kauboj samo ugruvan. - Prokletstvo, mora da i sam isto izgledam! - uzviknuo 113 je Selbi. Jakna mu je bila izderana, a košulja krvava pa je Ernest oboje bacio u grmlje. Ruke su mu bile izgrebane i krvave. - Dejz, ne vidim lice - rekao je skrušeno - ali mogu zamisliti na što liči. - Oh, Erneste... - suze su joj jurile niz obraze. - Ali oči su ti u redu... Ta posjekotina na usnama... da očistim... Uh, koliko samo ima posjekotina i čvoruga! Skvasila je maramicu u potoku i oprala mu lice. Ernest je jasno vidio da maramica ostaje krvava. Dao je Dejzi svoju maramu i dopustio joj da mu polako opere i obriše lice. - Biće u redu, Dejz. Hvala. Sada hajdemo odavde - rekao je i uhvatio je za ruku. Jedva da su napravili jedan korak kada je Ernest opazio Hajslipov revolver na obali. Gotovo je ležao u vodi. Selbi ga je podigao i stavio u džep. - Pucao bi u tebe - prošaputala je Dejzi. - Vjerujem da bi... Neka leži tu gdje je. Otjeraću njegovog konja kući. I ako bude u stanju, neka se vrati... pješke. Zaključaj se u kuću... i nikad više ovom tipu ne dopusti da ti se približi. Bilo bi dobro da uzmeš Hajslipov revolver. Znaš li pucati? - Znam, Erneste - rekla je, nastojeći da održi s njim korak - ali mi neće trebati. - Ne govori ocu o ovome. - Neću, Erneste. Prešli su pola puta do kuće kada se Ernest sjetio kutije sa slatkišima. Zamolivši Dejzi da pričeka, požurio je da je donese. Kada je došao do mjesta gdje je ispustio kutiju, mogao je da vidi kako je mali proplanak izrovan od skorašnje bitke. Odozdo, od potoka, čulo se jecanje. Podigao je Nebraskin poklon i vratio se Dejzi. Uzela je paketić i zahvalila se. Nakon što joj se zagledao u oči, Ajova je rekao: - Dejzi, ma šta da se desilo između tebe i Hajslipa... ostaće naša tajna. 114 - Ne, Erneste. Reći ću Nebraski - odgovorila je bez oklijevanja. - Ne... nemoj. Ubiće Hajslipa - molio je. - Moram mu reći. Ne bi bilo pošteno... Sigurno mi više nikad neće oprostiti. Ali to više nije važno... Moraš pokušati da ga spriječiš da ubije Hajslipa. - Pokušaću, Dejz. Kada pobjesni, Nebraska je tvrdoglav kao bik. Nećemo rizikovati. Neće ga povrijediti ono što ne zna. Neka ovo ostane naša tajna. - Dragi Erneste, u pitanju je i moja čast. Selbi je osjetio knedlu u grlu. Osjećao je snažnu želju da je zagrli i zaštiti. Ovoj djevojci je potrebna zaštita, ne i sažaljenje. - Šta god da odlučiš, računaj na mene - rekao je. - Sada moram da krenem. Vjerujem da više nećeš morati da strahuješ od Hajslipa. Bar ne tako brzo. Ali, zaključaj se dok tvoj otac ne dođe sebi... Uzeću onu bocu viskija. To je dokaz koji će nam možda biti potreban. Selbi je požurio u sobu da uzme bocu i ne osvrnuvši se na Bruksa. - Reci Nebraski da dođe večeras - rekla je
Dejzi gotovo preklinjući. - Ako... ako budem morala da čekam... plašim se... plašim se da bih mogla izgubiti nerve. - Poslaću ga, Dejz. Nećeš morati dugo da čekaš. Kasno je - odvratio je Ernest žurno. - Drži se. Ajova je gotovo potrčao stazom, usporivši tek kada je izvadio revolver iz džepa. S tim i s bocom viskija koračao je brzo prema kolima. Kada je sjeo, osvrnuo se, Dejzi je ušla u kuću. Vrata su bila zatvorena. XII Nikad onih pet milja od Bruksove farme do Hepfordove kuće nisu mu izgledale duže. Konji su bili umorni i nije ih požurivao jer je želio da dođe kasnije. Programirao je dolazak u sumrak kada kauboji budu za večerom. Ako se to moglo nazvati srećom, nikog nije bilo na vi 115 diku kada je pošao do korala. Iskočivši iz kola brzo je na travu spustio svoje stvari i Anine zavežljaje i požurio u spavaonicu, skrivajući u jakni revolver, bocu i čokoladu za Anu kada su Nebraska i Sibert izašli iz trpezarije i opazili ga. - Hej, prijatelju - veselo ga je pozvao Nebraska. - Bogami si požurio. - Brzo si se vratio, Ajova. Zadovoljan sam - dodao je Sibert. Ernest ih je čekao motreći da li još neko ide za njima. Nebraska je došao do njega ispružene ruke, a onda je naglo ustuknuo. - Za boga miloga! - uskliknuo je - Ulazi unutra. I vi, Hok. - Šta se, do vraga, desilo? - pitao je predradnik. Krenuli su za njim u sobu gdje je još bilo dovoljno svjetlosti, barem pored prozora, tako da su mogli dobro da ga vide. - Drugar! - povikao je Nebraska oštro. - Ajova, tukao si se - rekao je Sibert istim tonom. Ajova se nasmijao. Ovo nije ispalo tako loše. Nije očekivao nikakvo uzbuđenje pri susretu s njima. U njihovim očima i glasu bilo je topline i prijateljstva. - Zaboga, čovječe, sav si izubijan - nastavio je Nebraska. Prije nego što je odgovorio, Selbi se pogledao u ogledalo. Jedan pogled mu je bio dovoljan. Onda je na sto stavio sve osim revolvera. - Hajslipov revolver! Poznam koštanu dršku - progovorio je Sibert. - Svakako, Dudovo oružje... Erni, mogu se zakleti da su tvoji dani ovdje okončani. Ernest je oružje pružio Sibertu. - Hajslip je pokušao da puca u mene - počeo je, boreći se da dođe do daha. - Ja... ja sam ga uduzeo od njega... i onda smo se potukli. 116 - Ma šta kažeš? - predradnik je zablistao. - Zbog čega? - pitao je Nebraska razdragano, tapšući Ajovu po leđima. - Uh. Ne diraj me. Svaka me kost boli... E, pa, čuj... otišao sam do Bruksovih da bih Dejzi odnio tvoje slatkiše. Našao sam kućna vrata otvorena. Bruks je ležao pijan na podu. Dvije prazne boce i ova - napola puna - bile su na stolu. Dejzi nije bila u blizini. Zaboravio sam da vam kažem da sam ugledao Hajslipovog konja vezanog u gaju... Mora da je sada ovdje. Potjerao sam ga kući... Pa, iznenadio sam Dejzi i Hajslipa. Ona je izgledala prilično uznemirena. Upitao sam je zašto je sama s njim. Ispričala mi je... pa, Nebraska, ono što će tebi ispričati kada večeras odeš kod nje. Psovao sam ga, izazivao. Konačno sam priznao da sam mu ja zatvorio oko na igranci. Potpuno je poludio... Onda sam... onda sam spomenuo Anu Hepford... i kako ju je taj moj udarac razveselio. - Bogami igrao si se sa smrću - provalilo je iz Nebraske, koji je snažnom pesnicom udario o sto. - Ako ti nisi dokrajčio tu guju, onda ću mu ja zavrnuti šiju! - Nastavi, Ajova - poticao ga je Sibert. - Rukom je dohvatio revolver - nastavio je Selbi. Zgrabio sam ga i zavrnuo mu ruku. Onda sam doviknuo Dejzi da mu uzme oružje. Hajslip se luđački otimao. Dejzi ga je ugrizla za ruku pa je morao da ispusti revolver. Oh, hrabra je ona cura! Dograbila je revolver, a ja sam gospodina Hajslipa pogodio u ono povrijeđeno oko... Nakon toga... Pa, bio sam suviše ljut i suviše siguran u sebe. Gadno i me je izlemao prije nego što sam ga srušio niz obronak na ' stijene pored izvora. Pomislio sam da sam ga ubio. Spustili smo se i zatekli ga živog. Još tamo leži. - A Dejz? - upitao je Nebraska promuklo. - Ona se pribrala. Otišli smo u kuću. Rekao sam joj da se zaključa. Zamolila me je da te odmah pošaljem kod nje. Ona želi da ti svojim riječima ispriča šta se desilo. - Idem odmah - rekao je Nebraska ledenim glasom. 117 r - Stani - pozvao ga je Ernest kada je Nebraska došao do vrata. - Prije svega moraš da misliš na Dejzi. -1 mislim, prijatelju - odgovorio je promuklo. - Bez revolvera, Nebraska - dodao je Sibert - osim ako te Hajslip ne prikliješti. Bilo bi gadno za tebe ako bi ga ubio. Ne bi bilo nikoga da dokaže da je borba bila ravnopravna. A Dud je Hepfordov miljenik. To bi okaljalo djevojčino dobro ime, a da i ne govorimo kako bi joj slomilo srce. Mućni glavom, kauboju. - Hoću, Hok. I obećavam tebi, Ajova - rekao je i izašao u noć. - Prokletstvo, kako je samo problijedio! - uzviknuo je Ernest zapanjen. - Hok, hoće li on održati riječ? - Mislim da hoće, osim ako se nešto drukčije ne desi. Zavisi od Hajslipa. A po onome što si ispričao, nije u stanju da se sukobi ni s kim, a kamoli sa Nebraskom. - To je sigurno, bar za večeras. Ipak, zabrinut sam, Hok. - Pa, i ja sam. Sve je to gadno. - Molim vas, neka neko drugi istovari žito i pobrine se za konje - rekao je Ernest prisjetivši se svog puta. - Moram Ani odnijeti poštu i pakete. - Bolje ti je pusti mene. Ne može joj promaći da si se tukao. - Da pustim vas? Ne pada mi na pamet - nasmijao se Ernest i povukavši ćebe sa Nebraskinog
kreveta požurio napolje. Bilo je dovoljno rrfračno da bi ga mogao primijetiti neki od kauboja, a nije mario ako Ana otkrije kako je iznakažen. Raširivši ćebe stavio je na njega brojne zavežljaje, nasmijavši se kada je došao do kutije sa čokoladom. Bio je siguran da će ih pojesti čak i ako ga još mrzi. Povezao je krajeve ćebeta, podigao teret preko ramena i krenuo, odahnuvši što nikog usput nije sreo. Kako su bili odsutni i Anin otac i Hajslip, nije bilo šanse da će ikog zateći i u kući. Teret je bio težak, a on umoran. Ipak, nije se usput 118 odmarao sve dok nije stigao do stepenica trijema. Velika kuća je bila tamna, samo je iz sobe na desnoj strani hodnika dopiralo blago svjetlo. Široka vrata su bila otvorena. - Eheej - pozvao je Ernest i sačekao. Odmah je čuo lagane korake. -Koje to? Bio je to Anin glas koji je tako snažno uticao na Ernesta daje oklijevao, pomislivši koliki je magarac. - Niko, samo tvoj tovarni konj i poštanski kurir - odgovorio je Ernest. - Šta! - iz tame je izronila bijela Anina prilika. Izašla je na trijem. - Poštanski kurir?... Nije valjda Ajova? - Da, sve ono što je ostalo od njega - odgovorio je skrušeno i podigavši improvizovanu vreću odnio je na trijem i spustio. - Vratio si se dva dana ranije! Oh, toliko mi je drago da bih... da bih mogla da te zagrlim! Ernest je jedva vjerovao vlastitim ušima. Samo prije nekoliko dana rekla mu je da ga mrzi. A sada... pa, nije očekivao ovakav prijem. - Nemoj. Mogao bih se prelomiti na dvoje. - Glas ti je slab... umorio si se na putu? Pretpostavljam da si se kratko odmarao usput kako bi mogao što prije da dođeš da bi meni ugodio? - Da, prilično sam žurio... sve do danas popodne, kada sam posustao. - Hvala ti, Erneste - rekla je. Srce mu je poskočilo nakon ovih njenih riječi. Sigurno je zaboravila da ga mrzi! - Hoćeš li da ti ovo unesem u kuću? - Da, budi ljubazan. Otpratila ga je u hodnik gdje su neki zavežljaji poispadali iz ćebeta. Na to je Ernest ispustio i ostalo, izvukao ćebe i odnio ga na trijem. Zatim je podigao s poda kutiju sa slatkišima i sakrio je iza leda. - Šta to kriješ, Erneste? - brzo je upitala primijetivši njegov pokret. Prišla mu je bliže. U polutami hodnika nje 119 ne zelene oči izgledale su crne. Ernest je odjednom bio ubijeđen da nema razloga da strepi zbog tih krupnih očiju. - Oh, nešto. Šta... šta ćeš mi dati za ovo? - upitao je odvažno. Ono što je uspjelo kod Dejzi, možda će imati isti efekat i na Anu Hepforđ. - Da ti dam za to? Pa, nije li to moje? - Pa nije. Nije još. Nije dok ti ne dam... ako ti uopšte dam. - Erneste Hauarde!... Ma čuj ti njega... Šta je to? Molim te. - Kutija slatkiša... Svježe... iz Kanzas Sitija - odgovorio je izazivajući je. - Za mene? - pljesnula je rukama. - Ni za kog drugog... osim... - Šta bi volio da ti dam za to? - prekinula ga je uzbuđeno. Smijao se, ali sada je stajao ćutke dok mu se njeno lice sve više približavalo. Milo se osmjehnuvši spustila je hladne usne na njegov obraz, suviše blizu usana. Odmakla se stavivši ruku na usnice. - Erneste, šta ti je to s licem? - upitala je bez daha. Nije mogao izmisliti brz odgovor. Ostao je nijem, ne zbog njenog otkrića nego zbog tona njenog glasa. Koraknula je do mjesta gdje je dopirala svjetlost iz sobe i pogledala ruku koju je sklonila sa usnica. - Ah! Krv.'... Osjetila sam čudan ukus. Nešto slankasto, Erneste, kako si posjekao lice? - Pa, mogao sam pasti s kola, ali nisam - pokušao je da se šali. - Kauboju, da li si pio? - Nisam - odgovorio je, brzo uhvativši notu nesvjesnog žaljenja u njenom pitanju. Pomnije ga je pogledala. - Izgledaš nekako drukčije... Dođi ovamo. Nije mogao izbjeći njen dodir i, kada ga je ne baš bla 120 go uhvatila za povrijeđene ruke, primjetno se trgnuo i brzo ih izvukao. To ju je nagnalo na odlučniju akciju. Zgrabivši ga za mišicu, povukla ga je u osvijetljenu sobu. Čim ga je jasno vidjela, kriknula je. - Oh, zaboga!... Ajova, lice ti je u modricama i natečeno... I krvariš. - Auuh - bio je zadovoljan što nije ustuknula zbog njegovog izgleda. Ovo je bilo prvi put da je vidi u jednostavnoj i skromnoj bijeloj haljini. Na igranci njena haljina je bila izazovna i odbijala ga je. - Opet si se potukao - ustanovila je dok su joj oči bljeskale. -1 jesam - otegao je. - Dud Hajslip? -Da. - Oh, Ajova!... Samo da se vidiš! Sutra te niko neće ni prepoznati... Da ti vidim ruke... Ne trzaj se... Okreni ih da bolje vidim... I ruke su mu jadno izgledale. Koža zguljena, natečene i crvene kao sirovo meso. - Oh, Erneste, zašto si dozvolio da te isprebija? - uzviknula je. Suze su blistale u njenim tamnim očima. Nije ni shvatila da nježno drži njegove ruke. - Bojim se da jesam - odgovorio je pošteno. - Proklet bio! Viši je od tebe. Jači. Ovaj trenutak je za Ernesta bio očajnički drag. Jedva je mogao povjerovati i očima i ušima. Koraci u stražnjem dijelu kuće vratili su ga u stvarnost. - Ana, molim te, hajdemo napolje. Ne smeta mi što me ovakvog vidiš, ali bih radije... - Ovdje nema nikog ko bi te mogao vidjeti - prekinula ga je. - To je Marija. Pusti da ti očistim posjekotine. Čini mi se da si suviše ponosan. Biće ti lakše. Izvela ga je vani, držeći ga čvrsto za ruku i povela oko širokog trijema do krajnjeg ugla gdje se u nejasnoj sjeni njihala velika mreža. Gurnula ga je na sjedište medu jastuke i onda tiho sjela pored njega. 121 - Sada mi sve ispričaj - pro.šaputala je. - Radije ne bih, Ana - rekao je zagledavši se u noć. -
Moraš. Sigurno si se tukao zbog mene? - Pa, tvoje ime je ubrzalo tok. Psovali smo jedan drugog. A onda sam se sjetio kako si se zabavljala kada sam ti rekao da sam mu ja zatvorio oko. I to sam mu rekao. - Erneste, blesavi dječače! Pravo je čudo da te nije ubio. - Pokušao je. Lako je uočiti da je lud za tobom. Posegao je za revolverom... Ana je iznenada uplašeno kriknula i onda ovila ruke oko njegovog vrata. Sjedio je savršeno miran. Iznenađenje i strah treperili su u njenom glasu; i da nije bio toliko emocionalno uznemiren, otkrio bi nešto milo i dirljivo u njenom ponašanju. - Oh, Erneste! Nisam ni sanjala da je to tako... tako ozbiljno - rekla je stresavši se. - Hajslip nije jednom ubio. Kad samo na to pomislim... srce mi zastaje... - Pa vrijedilo je iskrvariti ako si... ako ti... ako ti je zaista žao. - Žao! Svakako, a i bijesna sam. Mrzim tog Duda Hajslipa. Ako ga tata neće otjerati, ja ću... ja ću ga sama otjerati s ranca. Ernest je sada bio siguran da sanja. On je u svojoj mašti slušao ove mile i drage riječi. Pa dodir njene ruke oko njegovog vrata i blagi dah na njegovom grozničavom obrazu - mora da su snovi sačinjeni od toga. Ali, ipak je izgledalo da se ta ruka još više privija uz njega. Glava joj je sada gotovo bila na njegovom ramenu i nastojala je da mu vidi lice u tami. - Šta se desilo... kada je pokušao da izvuče revolver? upitala je drhtavim šapatom. Ernest je odjednom shvatio da je upao u škripac. Nije mogao odati Dejzinu ulogu u ovoj avanturi. Ana bi to možda i saznala, ali bolje da ne čuje od njega. S druge strane, više nije želio da laže Ani. Izgledalo je da se ona 122 mijenja, postaje drukčija, onakva kakvu je on želi. Pokušao je da o njoj razmišlja onako kako je ranije razmišljao - da je gruba i površna i neiskrena. Iznenada je morao sebi priznati da ga stvarno voli - da, da je zabrinuta zbog njega, da je postala mila, blaga i nesebična. A ipak ga je mučilo pitanje šta će biti sutra ili sljedeće sedmice - kakva će biti kada nestane čarolije noći? - Ja... ja... obuhvatio sam ga oko pasa - odvratio je. Nije mogao uzeti oružje. Skočio sam da ga klepnem preko onog oka koje je još uvijek bilo rovito. Moj udarac ga je oborio. Tada se digao i krenuo... Nisam ni na šta više mislio. Pa, uskoro smo obojica bili obliveni krvlju. Tukli smo se preko cijele... - Ernest je naglo zastao. Ana je ćutala. Ernest je osjetio kako podrhtava. Osjećao je da bi u tom trenutku dopustila da je uzme u naručje kada bi to pokušao. Žudio je da je privije uz grudi. Ali, hrabrost ga je napuštala. I tako je prošao i taj slatki trenutak! - Vjerovatno misliš da je strašno Što jedna djevojka kao što sam ja ne smatra tvoju tuču sa Hajslipom odvratnom - rekla je. - I sigurno ne bi trebalo da se toliko radujem. Ali, Ajova, on... on... moram ti to reći i ne smiješ reći nikome... čak ni Nebraski... on me je uvrijedio... i to na tako nizak način. Nikad nije ni sanjao da su njegova udvaranja ... jeftina i uvredljiva. On misli da svaku djevojku može obrlatiti. Od one noći... bilo je to baš ovdje... nikad nisam bila s njim sama. Plašila sam se njega kao kuge. - Trebalo je da kažeš ocu - odvratio je Ernest mrko. - Nisam. Tata je lud za njim. Da sam ga mogla ubijediti u istinu... on bi ubio Duda. Zato sam ćutala. Samo ti to znaš, Ajova... - Molim te, ne zovi me više tako - prekinuo ju je Ernest razdražljivo. Nervi su mu bili napeti i osjećao je da se ljuti na sebe stoje propustio priliku... možda zauvijek. - Pa, mogu ti dopustiti - nastavio je, trudeći se da bude veseo - samo ako budeš govorila "dragi Ajova". 123 Malo se trgnula, kao da se iznenada našla iznad ponora. - Oh, zaista. U tom slučaju, moraću da te zovem Ernest - odvratila je takvim tonom da je zažalio što ju je upozorio da je spremna da otkrije prava osjećanja. Zakleo se da više neće praviti slične gluposti. I zaključio je da bi sada bilo najmudrije da razbije čaroliju, da ode. - Ana, strašno sam umoran. Mislim da je bolje da sada odem. Ti imaš svoju poštu - mora da ima tuce pisama - i tolike pakete. Poželjeću ti laku noć. Uzvrpoljila se i učinila pokret kao da će ustati, ali je iznenada opet ovila ruku oko njegovog ramena. - Erneste, baš sam sebična što te zadržavam. Ali, ja... ne mogu podnijeti da me sa4a napustiš. Nikad nisam bila tako sretna kao noćas. Molim te, vjeruj mi!... Ali, pustiću te ako ćeš mi obećati da ćeš me sutra odvesti do izvora Zlatne vode. - Ja... moraću da radim - promucao je. - Ne možeš raditi kada su ti ruke tako izranjavane pobunila se. - Reći ću Sibertu. I ja ću ti ih očistiti i povezati. Hoćeš li doći? - Naravno, bio bih presretan. Ana, da li stvarno misliš da bi trebalo da dođem? - Zašto ne? Često odlazim na jahanje s kaubojima, iako rijetko samo s jednim, to moram priznati. Ali, tata je na putu. - Ono što su drugi kauboji radili ili rade ne tiče me se. - Misliš da će nas neko vidjeti i da će onda biti govorkanja? - Upravo tako. - Erneste, hvala ti što o tome misliš. Niko nije bio takav. I baš zbog toga nije me briga ko će nas vidjeti. I reći ću tati kada se vrati. A ako te otpusti, naći ćemo se u brdima. Eto, tako ti je to, Erneste Hauarde! - Ana, tako se ponosim - rekao je promuklo. - Ali, malo me i plašiš. Osjećao bih se kao kukavica kada bih osjetio da ne bih nigdje mogao da odem s tobom ili da ne mogu 124 ništa učiniti za tebe... nakon ovog što si rekla. - Ja sam kukavica -
promrmljala je i ustala sa ležaljke. Tada je ustao i Ernest, znajući da je čarolija prekinuta. Zajedno su otišli do stepenica. Sišao je stepenicu-dvije i onda se okrenuo. Stajala je iznad njega, lica blijedog na mjesečini, nedokučivih tamnih očiju. - Ja... ja te volim - ozbiljnost kojom je to rekla uzdrmala ga je više nego išta u životu. - U istom smo čamcu - rekao je žurno i ostavio je. - Ne zaboravi, sutra ujutro! - viknula je za njim. XIII Kao čovjek kojeg gone furije, Ernest je trčao kroz šumarak do spavaonice. Otkrio je da njegova usamljenost i i tamni ogrtač nisu dovoljna zaštita protiv konfliktnih pli- i ma njegovih osjećaja. i Tek kada se počeo skidati, odjednom je postao svjestan koliko ga sve boli. Zatim je ležao u tami, nastojeći da " u red dovede haos u svojim mislima. Ali nije bilo reda. Iz- • gledalo je da nema ništa osim ljubavi kojoj se nije ! usuđivao ili nije mogao prepustiti. Satima se prevrtao na ' ležaju, kao u košmaru. Napokon je zaspao od iscrpljeno- ¦ sti, i fizičke i duhovne. { Probudio ga je Sibertov razdragan pozdrav kroz pro- u zor. - Hej, sine, jesi li živ? Odavno te zovem. I - Jeste li to vi, Hok? - zaječao je Ernest. ' - Glavom i bradom. Hoćeš li ustati i doručkovati? Svi < drugi su otišli. - Naravno da ću ustati... to jest, vjerujem da hoću... .¦ Joj!... AuhL. Djavolski me sve boli. ' - Ha! Ha! Nemoj se gledati u ogledalo, Ajova. Nikad . nisam vidio užasniju njušku. i I pored upozorenja, Ernest je odšepao do ogledala od } kojeg je tako naglo ustuknuo kao da je naišao na utvaru. f - Zaboga! - zacvilio je. - Ajova, danas ću te osloboditi jahanja - rekao je pred 125 radnik tješeći ga. - Ali, moram da jašem. - Dajem ti slobodno, glupane. Vratio si se iz grada dva dana ranije, tako da imaš dovoljno vremena. - Hok, jasno mi je. 1 velika hvala. Ali, danas jašem do Zlatne vode. - Oho! Kladim se da ideš sa kćerkom našeg gazde. Bogami, hrabar si, iako te nije prijatno gledati usred dana. - Hok, osjećam da je Ana sita ljepotana. - Pa, bilo je i vrijeme... Ajova, vjerujem da ne bi slušao savjete. - Ne bih, ako je protiv ove šetnje. - Ne bih ni ja da sam na tvom mjestu. Samo ne bih volio da od sebe napraviš magarca. Mi sa zapada to možemo i da podnesemo. Ti si drukčiji, Ajova. To će te samo uništiti. - Ali šta to? - pitao je Emest, mučeći se da navuče nove traperice. - Znaš ti dobro o čemu ja govorim. Nastojim da te lijepo upozorim. Vrlo brzo ćeš se zaljubiti u Anu. I onda će početi nevolje. - Zaljubiti?... Ha! Ha! Ha! Ha!... Neću, Hok, starino. Ne, nikada! Neću se zaljubiti! - Pa, moram ti reći da sam sretan zbog toga - odgovorio je Sibert zbunjen, ali ne i potpuno siguran. - Neću. Neću ni kada bih na Crvenoj stijeni ostao godinama. Ja sam se već zaljubio. Zabrinuti predradnik je samo podigao ruke. - Toga sam se i plašio. Ni ti nisi ništa pametniji od drugih... Ajova, mi smo propali. Juče ujutro sam se žestoko posvađao sa Hepfordom. Zakleo se da će me otpustiti, a ja sam rekao da se tome i nadam. Odjahao je u grad bijesan kao ris. Hajslip se nije vratio. Njegov konj jeste. Nije došao ni Nebraska. Bouns Megil i Lanki Polard se žestoko oko nečeg prepiru. Izgleda kao da mi je družina otišla dođavola. - Bilo bi to prokleto dobro - odgovorio je Ernest veselo. - Razlog ću vam reći jednog dana. 126 i Sibert je samo odmahnuo glavom i izašao iz spavaonice. Dok je Ernest oblačio čizme, oblio ga je leden znoj. Još jednom se usudio da se ogleda. Oči su mu bile širom otvorene i nisu bile upaljene, a ni nos, iako izgreban, nije izgledao tako ružan. Ali, posjekotina i modrica bilo je na svim drugim mjestima; lijevo uho mu je bilo ogromna natečena masa, jedna usna je bila opuštena a druga rasječena, prednji zubi veoma osjetljivi. - Pa, sve što mogu da kažem jeste; ako Ana Hepford može da me pogleda u lice usred bijela dana, onda me voli - promrmljao je. - Prokletstvo, ne mogu se ni umiti. Ni obrijati, ni počešljati. A kladim se da ne mogu zakopčati ni košulju. Ruka ga je ipak najviše boljela. Ukočeni prsti bili su mu kao smrznuti udovi. Bio je u pravu kada je govorio o kopčanju košulje - ostavio ju je nezakopčanu. Uspio je da zakopča dva donja dugmeta na jakni. Mučio se oko mašne i onda je ostavio i uzeo maramu. Zatim je otišao da doručkuje. Ovog jutra Džef je bio nevjerovatno uljudan prema njemu, vrlo brižan i vrlo radoznao. Nije mu bilo lako ni da jede i konačno je odustao i otišao do štale i zamolio Pedra da mu osedla konja. Vodeći konja, otišao je do rančerske kuće. Ana ga je čekala na trijemu. Njen poni je stajao pored ograde. - Erneste, čekam te čitav sat - počela je razdražljivo kada je došao do stepenica. - Dobro jutro, Ana. Izvini što sam zakasnio. Ali, zaista nisam bio u stanju - odgovorio je Ernest bolno se osmjehnuvši. - Dođi ovamo. Da vidim - rekla mu je. Ernest se polako peo uz stepenice. Ana je izgledala veoma vitko u plavom jahaćem kompletu, čizmama i mamuzama. Bluza joj je bila siva, a nosila je i crvenu maramu. Nekako je u ovakvoj odjeći izgledala manje opasna. - Izgledaš užasno - povikal'a je. 127 - Osjećam se još gore - odgovorio je. - Čini mi se da ću morati da te liječim. Trebalo je da to učinim još sinoć. Ulazi. Ernest ju je pratio do trpezarije gdje mu je rekla da sjedne za sto. Napustila je sobu, ali se brzo vratila s rukama punim bočica, kutijica i peškira.
Meksikanka prijatnog lica unijela je lavor tople vode. Ana je zbacila sombrero i zavrnuvši rukave do lijepo oblikovanih laktova, uozbiljila se. - Baš neki muškarci nemaju sreće - rekla je suho. - Auuh. Pitam se gdje je Hajslip. - Ne bih voljela da kažem gdje je... Hajde, da prvo pogledamo tvoje ruke. Ernest je ispružio iznakažene prste na sto. I bez dalje priče Ana se bacila na posao. Isprala je prašinu i pijesak iz sasušenih ranica na njegovim člancima. Boljelo ga je i na sam dodir i Ana bi odmah postajala nježnija kada bi osjetila da se trgnuo. - Izgleda da boli. - Nije tako strašno kao neke unutrašnje rane - rekao je. - Je li te Dud udarao u rebra...? - slatko je pitala. Ali je savršeno razumjela o čemu je Ernest govorio. - Nije. Govorio sam o emocionalnoj rani. O nečem što ti ne bi shvatila, Ana Heprord. - Možda zato što sam neotesana, cura sa zapada, bez nježnih osjećaja... - Izvini. Nisam ništa slično mislio - rekao je ukočeno. - Pa, šta si onda mislio? - Ti nemaš srca, bezdušna si. Uzdahnula je. - To je sve što ti znaš. Pažljivo je stavila melem na povrijeđena mjesta i nježno ovila zavoje. Zatim je nastavila da mu umiva lice i stavlja mirisno ulje na brojne posjekotine i modrice. - Doktore, pogledajte i ovu čvorugu na mojoj glavi predložio je Ernest. - Auh! Velika je kao guščije jaje. I tu je posjekotina, 128 Erneste. Krv se sasušila... Ovo te sigurno neće mnogo boljeti... Bol, kao što je rekla, nije bio nepodnošljiv, ali prolazio je kroz pravi pakao dok je osjećao njene ruke na svojoj glavi. - Ipak, imaš zgodnu glavu, Ajova... Izvini, zaboravila sam ono što je trebalo da upamtim. Da, vrlo zgodnu glavu i lijepu valovitu kosu. - A ipak praznu, zar ne misliš tako? - Uopšte ništa nisi pogodio, Erneste - rekla je zamišljeno. - Pa, mogao bih ti pomoći u pogađanju? - Ne. Prijatnije je pogađati... Dakle. Mogla bih dosta toga pogoditi dok ti ublažavam rane, Erneste. Stavio je ruku na srce. - A šta je sa ovom povredom? upitao je. Spustila je pogled. - Nisam doktor za srce, Erneste. - Kauboji te nazivaju curom koja slama srca. - Laskavo!... Vjerujem da ti nisi u takvoj opasnosti. - Hvala ti na ljubaznosti, Ana. Sada se osjećam bolje. I ruke me manje bole. - Erneste, bolje bi bilo da danas ne jašemo - predložila je. - Odgodimo to za prekosutra. - U redu - odgovorio je pomalo zbunjen. - Dotad će mi biti bolje. Jesi li sigurna da odlažeš izlet samo zato što ne bi mogla podnijeti da me gledaš? - Baš si dijete!- nasmijala se. - Hoćeš li jahati sama? - Ne, Aj... Stalno zaboravljam da te ne smijem zvati Ajova... idi odmori se, Erneste. Ako Sibert želi da radiš, a on je, bogami, strog, reci mu da si slobodan dok tata ne dođe. Izjahaćemo u ponedjeljak ujutro. Adios. Otpratila ga je do hodnika i zastala. Ernest je otišao pitajući se šta ju je to odjednom spopalo. Iznenadilo ga je što je odgodila jahanje. Mislio je da stvarno želi da ide. Nije bilo lako razumjeti žene, posebno ne Anu Hepford. 129 Kada se vratio u svoju sobu i skinuo čizme i košulju, izvalio se na krevet i otkrio da je nevjerovatno umoran i da čak ima i manju groznicu. Možda je Ana uočila njegovo stanje. Bio se spremio za duži odmor i razmišljanje, uskoro je utonuo u san. Kada je ponovo otvorio oči, ugledao je Nebrasku, koji je na prstima hodao po sobi nastojeći da bude što tiši. Dan je već bio dobro odmakao, što je Ernest mogao zaključiti po suncu koje je provirivalo kroz prozor. - Zdravo, Nebraska. Drago mi je da si se vratio. - Au, drugar, mora da sam te probudio - odvratio je kauboj i sjeo pored Ernesta. - Kako si? - Dobro sam se naspavao. Mnogo mi je bolje. - Ko ti je tako fino povezao ruke? - Ana. - Oho. I šta je rekla za tvoj izgled? - Pa... bila je tako prokleto umiljata da sam opet pošašavio. - Slušaj, prijatelju, nikad više i nećeš doći sebi. Ali, bogami, drago mi je. Uvijek sam vjerovao da poznajem Anu bolje od svih onih mulaca u spavaonici. Oni misle da je... pa, znaš. Kažem ti, Erni, Ana Hepford će te iznenaditi kada se budeš najmanje nadao. Može od nje ispasti prava žena. - Hm, baš si me utješio - odvratio je Ernest. - Gotovo da joj i vjerujem. - Bićeš lud ako ne budeš vjerovao. Ni jedan muškarac neće daleko odmaći sa curom ako misli da je ona onakva kako drugi o njoj misle. - Nebraska... da li si vidio Dejzi... je li u redu? - upitao je Ernest oklijevajući. - Jeste, ali je uzdrmana. Nisam joj dozvolio da mi išta kaže. Rekao sam joj da mi nimalo nije važno šta se desilo. - Nebraska, nigdje nema takvog momka! - uskliknuo je Ernest zadivljeno. -1 Šta je Dejzi na to rekla? - Zaklela se da će mi jednom ispričati. Onda mi je pala 130 u naručje i zaplakala. Zaboga... kako je samo ta djevojčica plakala! Uplašila me je, ali mislim da joj je to pomoglo. Samo sam je držao, a kada se smirila, odveo sam je u njenu sobu i spustio na krevet. Zatim sam izašao i pokušao da nešto učinim sa Bruksom. Još uvijek je bio obeznanjen. Spavao sam na njegovom krevetu dok je on hrkao na podu. Probudio se trijezan i razdražljiv. Rekao sam mu da pode u potragu za Hajslipom. Pa, otišao je i prilično dugo ga nisam vidio. U stvari, Dejz ga je prva ugledala. Probudila se i otišla u kuhinju. Otišao sam kod nje kada ga je pozvala i pokazala kroz prozor. Bruks je pomagao Hajslipu da uzjaše na njegovog konja. Bilo je prilično daleko ali, Erni, dobro sam vidio šta si učinio tom lupežu. Mogao sam
kliknuti kao Indijanac. Dejz se samo stresla kada ga je vidjela. To me i brine... Pa, posmatrali smo kako Hajslip odlazi pognut na sedlu, a odjahao je u grad umjesto na Crvenu stijenu. Sigurno nije bio u stanju da odjaše u Holbruk. Možda je otišao do Fišerove brvnare. Tamo će se sakriti. Nakon toga Bruks se iskrao, crven u licu i posramljen, a ja sam ostao sa Dejz... - Nebraska, da te odavno nisam zavolio, učinio bih to sada zbog tvoje odanosti prema toj djevojci - rekao je Ernest toplo. - Pa, bogami, imamo nevolje s našim curama, ali sve će biti dobro... Hoćemo li na večeru? - Hoćemo. Jutros se nisam rano probudio pa nikog nisam vidio. Sibert mi je ispričao da se posvađao sa Hepfordom, koji mu je zaprijetio da će ga otpustiti kada se vrati •z Holbruka. Kažem ti, Sibert je uznemiren. Rekao je da su Megil i Polard razdražljivi i da je, u stvari, cijela družina otišla do đavola. Otišli su na večeru. Džef, koji je stajao iza kuhinjskih vrata, dao je Ernestu mig upozorenja. Svi kauboji su zurili u njega osim Bounsa Megila, koji je pognuo mrko lice iznad jela. Prije nego što je pošteno sjeo za sto, Megil je skočio. 131 - Momci, ja ću ovo s njim sada raščistiti - izjavio je kivno. - Pa, ti naduveni pjetliću, ako želiš da se tučeš sa sličnim Dudu, ne možemo te zaustaviti - rekao je Polard prezrivo. - Slušajte, momci, mi hoćemo da jedemo - rekao je Nebraska suho, lako gurnuvši Ernesta. - Nakon toga bićemo spremni na sve što želite. Megil je zaprijetio šakom preko stola. - Hauarde, isprebijaću te tako da nećeš znati za sebe. - Zaista? Nešto novo za mene. Mogu li da pitam zašto? - upitao je Ernest iskreno iznenadan. - Zato što si iznenadio mog prijatelja Hajslipa dok je bio pijan i na smrt ga isprebijao - odgovorio je Bouns ratoborno. - Koje to rekao? - Svi znaju, a Džeri Blejk je dojahao da nam to kaže. Vidio je Hajslipa i čuo kako si to učinio. - Bouns, ti si lažljivac. Isto tako i Džeri Blejk. A neću ni da govorim šta je Hajslip - odvratio je Ernest. - U redu. Idemo napolje. - Vrlo rado, Bouns. Ali ćeš morati sačekati dok večeram. Ušao je kuhar noseći hranu čiji je sam miris pobudio glad u Ernestu. - Neću jesti dok te ne izlemam - povikao je Megil nagnuvši se preko stola. Ernest, brz kao munja, ispružio je dugačku ruku. Otvorenim dlanom je tako tresnuo Bounsa preko jednog obraza da je kauboj zateturao natraške preko klupe i pao na pod. U to je Sibert ušao. - Hej, šta je ovo? Nebraska je pokazao na Megila koji se koprcao na podu. Kada se podigao i otkrio zarumenjen obraz, bilo je potrebno postaviti nekoliko pitanja. 132 I - Ko te je udario, Bouns? - Onaj... onaj žutokljunac Ajova - povi kao je Megil. Obrisaću pod s njim. - Oh, to će biti zanimljivo - odvratio je predradnik podrugljivo. Zatim je pogledao Ernesta. - Hauarde, jesi li ga udario? - Ošamario sam ga, gazda. - Zašto? - Optužio me je da sam prebio Hajslipa kada je bio pijan. I inače je počeo vrijeđati. Učtivo sam mu rekao da ćemo se tući nakon večere. Onda je nasrnuo na mene preko stola pa sam ga ošamario. - Auh... Pa, jesi li pretukao Hajslipa kada je bio pijan? - Nisam - odgovorio je Ernest srdito. - Da li si ga inače pretukao? - To je već nešto drugo. Osim toga, to se nikog drugog ne tiče. Ovdje je Megii pokazao da se to tiče njega i počeo je gadno da psuje. Ernest je ustao. - U redu, ako tako hoćeš. Idemo napolje. Megil je krenuo za njim. Družina je pošla za obojicom. Ono što je uslijedilo na travnjaku ispred kuhinje, završilo se brzo kao što je i počelo. Ajova se vratio u trpezariju opipavajući svoje umotane ruke i sjeo. - E, pa, momci, da sada jedemo u miru. Iz kuhinje je dopro zvuk, kao da se neko smijao. Nebraska se sageo nad tanjir. Trojica ostalih kauboja tupo su zurili od Ernesta do vrata. Bouns Megil se nije pojavio. Sibert je oštro gledao Ernesta, a u očima mu se vidio zbunjen izraz. I on se jednom osvrnuo da vidi ima li traga od Megila. - Pa, da me đavo nosi... Možda ćemo imati mira... Džefe, daj mi da nešto pojedem. Večera je nastavljena bez daljnih prekida i izmijenja 133 no je i nekoliko riječi. Ernest je upravo jeo pitu od jabuka kada su trojica Megilovih drugara završili jelo i ustali. - Ako sačekate dok pojedem pitu, biće mi drago da udovoljim želji jednog ili možda sviju - rekao je Ernest ljubazno. - Naravno, u slučaju da još mislite da sam imao prednost nad vašim zgodnim drugarom Dudom. - Idi do đavola, Hauarde - odgovorio je Polard. Šep Dejvis mu je uputio opasan pogled. - Hauarde, vjerujem da si ti neki vašarski rvač ili nešto slično. Ako ne odeš odavde, biće i pucnjave. - Dejvis, zaveži - naredio je Sibert. - Da više nisam čuo nešto slično, inače ću te otjerati. - Ti ćeš nekog otjerati? - nacerio se Stiv Monel. - Trebalo ti je odavno dati nogu u stražnjicu. - Je li tako? - procijedio je Sibert skočivši. - Pa, otpuštam vas prije nego što izgubim autoritet. Ovog časa! I da više nisam ni jednu čuo! Trojica kauboja su izašli. Čuli su kako Polard psuje. - Prokleti bili. Da tako popustite... Kada su dovoljno odmakli i više ih nisu čuli, Sibert se vratio na svoje mjesto i popio kafu. Ernest je zagrizao posljednji komadić pite. Onda su se sva trojica zgledali. - Hok, biće gužve - primijetio je Nebraska. - Izgleda - odgovorio je predradnik zamišljeno. - Ali, i ranije sam čuo slične priče. - Erni, šta si tamo učinio sa Bounsom? - Nisam mnogo.
Jedan ili dva udarca. Izduvao je odmah - nasmijao se Ernest. - Polard ja zao. Ali, ne moraš se ni zbog njega mnogo uzbuđivati - nastavio je Sibert. - Šep Dejvis je gadan tip. Nije mi se dopao njegov pogled. - Ni meni - odvratio je Ernest kratko. - Pa, upozoren sam i to je mnogo. XIV Hok Sibert je još dugo nakon večere ostao sa Erne134 stom i Nebraskom. Bilo je očito da je obeshrabren i neraspoložen, iako je nastojao prikriti osjećanja. Konačno je ustao. - Pa, neće biti mnogo posla dok se Hepford ne vrati. A onda, nelfe ga uopšte biti za nas. Kada je predradnik otišao, Ernest je upitao Nebrasku šta on misli o sadašnjoj situaciji. - Hm! - izustio je dobričina. - Ovo sam viđao i ranije. Hajslip je oklevetao Siberta kod Hepforda. A Hajslipovi pajdaši su to čuli i nisu mogli da to zadrže u sebi. Vrlo brzo ćemo ti, Hok i ja morati potražiti novi posao. Žao mi je. Jer, postali smo dobri prijatelji. -1 ja ne bih volio da se raziđemo - odvratio je Ernest. - Ali, ne vjerujem da ćemo morati. - Šta hoćeš da kažeš, prijatelju? - Zajedno ćemo dobiti posao. - Volio bih da znam gdje. Svakako, ja mogu otići kod Bruksa. Potreban sam mu. Ali, on ne može uzeti i tebe i Siberta. A ni Bruksu nije sve ružičasto. Zabrinut je. Hepford odavno prijeti da će ga otjerati s ranca. A čini mi se da je sada spreman za svaku svinjariju. - Gluposti. Hepford ne može otjerati Bruksa - rekao je Ernest ljutito. - Zašto ne bi mogao? Šta ti znaš o stočarima u ovom kraju? Ako Bruksa ne može zaplašiti, ovaj ne može ništa dobiti ni na sudu. Dejz mi kaže da nema nikakve papire za onih stotinu ari zemlje. A ima pravo na vodu. - Nebraska, ne znam mnogo o stočarima i Zapadu priznao je Ernest namrštivši se. - Ja... jednostavno osjećam da će sve ispasti dobro. - Erni, ti si pošten momak - rekao je Nebraska ozbiljno. - Nekako mi ulijeva.š nadu. Nikad odlazak nikome nije pomogao. A možda i nije tako loše kako Hok i ja mislimo. Barem se nadam. Ernest je imao utisak da mu Nebraska nije otkrio glavni izvor svojih problema. Bio je zamišljen i tužan. Er je uskoro krenuo za njim na spavanje, ali je dugo 135 ležao budan. Ponovo je razmišljao o tome kako bi vrlo lako mogao ubrzati čas preokreta ovdje na rancu, što bi bilo sudbonosno za njegove protivnike, a dobrodošlo za njegove prijatelje. Situacija međutim još nije bila sazrela, još nije dovoljno znao o Hepfordovim poslovima. Ako ne obezbijedi dokaz o nepoštenom poslovanju, sigurno će izgubiti znatnu sumu novca. Ernest je odlučio da još izvjesno vrijeme pusti da stvari miruju. Tek ako bi Hepford pokušao da se oslobodi većeg dijela stoke, onda bi požurio da otkrije identitet. Bio je siguran da bi to sada mogao spriječiti. Osim toga, nije želio nikakvu promjenu u sadašnjem odnosu prema Ani Heptord. Vjerovao je u nju i pored njenog ponašanja i riječi koje bi mogle pojačati nepovjerenje. Želio je da ta vjera opstane i pojača se. Prije ili kasnije, biće stavljena na ispit. Osjećao je da bi ponovo mogla postati hladna i zla, koliko je sada mila i ljubazna, kada otkrije ko je. Želio je da odgodi taj odlučan dan. Ona sebe nije znala. Bio joj je potreban šok. Ernest je to priželjkivao, ali je oklijevao da ubrzava tok stvari. Osjećao je da će se situacija sama razvijati. Znao je da je ljubav slijepa i, priznao je, naročito u njegovom slučaju. Sljedeći dan označio je čekanje na Crvenoj stijeni. Kauboji su radili ono što su htjeli. Selbi je posebno zapazio da se Stiv Monel nije odvajao od ranca. Međutim, on i njegovi prijatelji izbjegavali su kontakt sa Ernestom i Hokom. Nebraska je rano odjahao prema rancu Bruksovih. Nakon što je duže vrijeme razbijao glavu oko toga šta da radi, Ernest je našao valjan razlog da ode do rančerske kuće. Ideja mu se toliko dopala da se zakikotao. Pokucao je na širom otvorena vrata i pozvao: - Ima li ikog kod kuće? - Ko je to? - javila se Ana iz male sobe s desne strane hodnika koja je Hepfordu služila kao kancelarija. Ernest je ušao, gologlav i, ako mu oči nj,su blistale prije nego što je vidio Anu, sigurno je da su zablistale tog trenutka. Izgledala je svježa kao ruža. - Oh, to si ti, ljepotane! To sam i pretpostavljala - rekla je vedro. - Šta želiš? Posjetilac je iznio razlog svog dolaska. Bio je toliko providan da se nasmijala, ali nije izgledala ljuta. - E, baš si zgodan kauboj - rekla je zadivljeno. - Kladim se da ćeš mi jednog dana donijeti i prsten. - Nadam se da hoću - odvratio je Ernest gorljivo i nasmijao se od olakšanja. - Šta sada radiš? - Neka dosadna pisma i račune za tatu. - Znači da danas nećeš sa mnom na jahanje? - Ne mogu. Tata će se uskoro vratiti a ja sa ovim prilično kasnim. Možda sutra, Erneste. - Stvarno? Ali, ti bi voljela da pođeš, zar ne Ana? Osmjehnula mu se. Bio je to jedan od onih trenutaka kada se nesvjesno otkrivala. Ernest je pogledao po kancelariji, kroz prozore i vrata i onda se brzo sageo da je poljubi. - Erneste! Ti... ti... - bunila se, porumenjevši i odmaknuvši stolicu. - Morao sam. Izgledaš tako... tako... slatko. Odmahnula je glavom sumnjičavo. - Nikad kauboju ne treba pružiti prst, jer on odmah zgrabi ruku. ' - Ana, ako ne griješim, ti si mi dala više od prsta - Ernest je bio ozbiljan. - Možda jesam - rekla je spustivši pogled. - Ali, meni nije žao... ako je žao tebi. - Meni? Ja sam na sedmom nebu. Pružila je ruku prema njemu. Ajova je osjećao da joj
njegovo prisustvo nimalo ne smeta iako je rekla: - Odlazi, Erneste. Zaista nisi normalan. A imam i dosta posla da završim. - Reci da me voliš, pa ću otići. - Ma nemoj! Ne možeš me na taj način potkupiti! Trebalo bi da kažem "ne"! - Da li to znači da nećeš da mi kažeš ili da me ne vo 137 liš? - Oboje. Molim te, Erneste, odlazi. Naljutiću se. - To mi neće smetati. Dopusti da ti pomognem. Razumijem se u račune. Zar ti vodiš očevo knjigovodstvo? - Ne baš sve - odvratila je. - On je posebno pedantan. Pogledaj ovu plavu svesku. Zaboravio je da je zaključa kada je krenuo. Ne bih se usudila da zavirim u nju. - Zašto? - Zato što mi je zabranio, a ima povjerenja u mene. Ernest je dohvatio plavu svesku povezanu gumenim trakama. Ruke su mu podrhtavale. Predosjećao je da ova sveska sadrži informacije koje su mu bile potrebne da demaskira Hepfordove poslove. Ana je otrgla svesku iz njegovih ruku. - Ti si radoznao i bezobrazan kauboj. Odlazi! - povikala je gotovo ljutito. - Ne ljuti se, Ana. Samo sam se šalio. Ipak, mislim da bi trebalo da malo više saznaš o očevim poslovima. - Zašto? - upitala je oštro. - Pa, zato što je netačan... nemaran u svojim metodama. Mogao bih čak reći da je neodgovoran. To može da vidi i svaki blesan. - Ti nisi blesan - rekla je zamišljeno dok ga je proučavala blistavim očima. - Hvala! To je zaista kompliment kada dolazi od tebe. Sada idem - odgovorio je i krenuo. - Erneste! - pozvala ga je. Okrenuo se, ali se nije vratio. - Nadam se da si se predomislila što se tiče jahanja u mom društvu - rekao je. - Nisam. Bilo je to samo... nema veze. Reći ću ti sutra odgovorila je i nagnula se nad sto dok joj je rumenilo oblijevalo obraze. - Fino. Znači da mi neće biti potreban izgovor da dođem sutra. - To ti nikad nije potrebno, Erneste. Samo... ne mo 138 gu... ništa više... obećati. - Ana, i to je obećanje. I znači mi mnogo. - Ti od sitnica vidiš previše - bunila se. - Zar je poljubac sitnica? - Ti si ga ukrao. - Jesam danas. A neki dan? - Ja... ne sjećam se... Molim te, odlazi. Ernest je otišao. Krv mu se uzburkala, u glavi mu se vrtjelo. Otišao je do šumarka i sjeo ispod velikog stabla nastojeći da shvati zelenooku djevojku i - sebe. Ako joj nije bilo stalo do njega, ako je nije uznemiravalo njegovo prisustvo i riječi, onda je on najveća uobražena budala ili se ona tako vješto pretvara. Jednostavno, nije mu izgledalo razumljivo da bi se ona tako mogla ponašati sa svim momcima. A zar, ipak, nije imao dokaz za to? Osjetio je ljubomoru. Kada ga je popustila ta uznemirenost, sjetio se plave sveske u koju Ana nije smjela da zaviri. Naravno, Hepfordu nije ni palo na pamet da bi njegova kćerka mogla otkriti njeno postojanje. Ajova je odlučio da vidi šta ima u toj plavoj svesci, pa ako bude morao, poslužiće se i nedozvoljenim sredstvima da dođe do nje. Zar mu nije pripadala kao i sve ostalo na rancu! Želio je da mu pripada i Ana Hepford. Sve misli uvijek su se vraćale njoj. Cijelo sljedeće jutro Ernest je bio kao na iglama čekajući popodne. A rano popodne vidio je kako štalski momak vodi osedlanog Aninog šarca prema rančerskoj kući. Ernest je požurio da osedla svog konja koji je bio spreman u koralu. Morao je proći pored spavaonice gdje su Monel i Dejvis sjedili na trijemu, mrkih pogleda, drskog držanja. - Jašeš u propast, žutokljunče - primijetio je Monel. - Misli da je pametnjaković - dodao je Dejvis. Ajova ih je dobro osmotrio i zaustavio konja da im 139 dovikne: - Slušajte, vi usijane glave! Pogledajte malo Megilovu njušku. I ne zaboravite da sam uvijek spreman da i vas tako ukrasim. Nisu mu odgovorili, ali Ernestu nije promakao opasan sjaj u očima Šepa Dejvisa. Krenuo je zamišljen i sve dok nije opazio Anu na stepenicama trijema, nije uspio da zaboravi zlovoljne kauboje. Požurio je do kuće i sjahao. - Stigao si, dakle. Mislila sam da si opet zaboravio rekla je pretvarajući se da je ljuta. - Nema šanse da ikad zaboravim nešto što ima veze s tobom. - Erneste! Blijed si... Šta se desilo? - brzo je upitala razrogačivši zelene oči. - Naljutili su me tvoji kauboji Monel i Dejvis. - Oni nisu moji kauboji. Mrzim obojicu. Šta su rekli? - Nema veze. Nije sada važno. Žao mi je što me je lice izdalo. Više nisam uznemiren, Ana. - Erneste, molim te, reci mi - povikala je zapovjednički. Prvo je mislio da joj ne govori ništa o svojim nedavnim svađama, ali se predomislio i ispričao joj šta se desilo. Porumenjela je. - Ne krivim te. Šta oni misle o meni... - zastala je, a onda se brzo okrenula prema konju. - Zaboravimo sve to, Ana - požurivao ju je. - Želim da uživamo u šetnji. Možda mi se više nikad neće pružiti nova prilika da bude s tobom. - Zašto? - Priča se da ću dobiti otkaz. - Zaista. Znaju mnogo... Erneste, zabrinuta sam. Ovdje se dosta toga promijenilo. Ne razumijem ni tatu. I on se promijenio. Dosta toga se krije od mene... Čujem i neke stvari koje ne razumijem. Hajdemo! Ernest joj je pomogao da uzjaše iako se bunila. - Koliko sam ti puta rekla da sam ja djevojka sa Zapada? - upitala je napućivši usnice. 140 - Znam da se ti bolje razumiješ u konje od mene, ali ne mogu da se uzdržim da ti ne pomognem, bez obzira na to koliko sam nespretan. Vragolasto ga je pogledala. - Pitam se... nije li to razlog što... mi se sviđaš. Jahali su jedno pored
drugog kroz šumarak. Ana je postavljala pitanja o njemu, njegovoj porodici i njegovom životu u Ajovi. Srećom, Emest nije morao da laže ili da izbjegava odgovore, jer ga nije pitala ništa što bi ga moglo zbuniti - na primjer zašto je došao u Arizonu. - Znači da tvoja porodica i prijatelji nisu tako siromašni kao kod većine momaka koji pobjegnu od kuće da bi se obogatili? - Ne, nisu tako... Ali, ja nisam pobjegao. - Sigurna sam da nisi, Erneste Hauarde. Sigurno imaš divnu porodicu. - Da. Vjerujem da će ti se dopasti moja majka i sestra kad ih jednog dana upoznaš - odvratio je gledajući je krajičkom oka. - Šta to govoriš! - uskliknula je. Mamuznula je konja i odgalopirala ispred njega. Izvjesno vrijeme nije mogao da je dostigne. Otkrio je da joj se raspoloženje opet promijenilo. Ponovo je bila čudna i kapriciozna. Nije joj se jahalo do izvora. Nije htjela ni da sjaše da se odmori. Izgledalo je da ne želi čak ni da razgovara. Ernestu se ipak dopadalo ovakvo njeno raspoloženje. Osjećao je da ju je dirnulo nešto što je rekao i da se stidjela divlje, plitke, tašte strane svoje prirode. Na povratku - a i to se desilo za njega prilično brzo jahali su kroz tamni borik gdje je Emest uspio da je uhvati za ruku. Otimala se, ali je on nije puštao. Naglo je odustala i izvjesno vrijeme jahali su držeći se za ruke, ćutke - ona je bila zamišljena, a on se pitao da li može vjerovati i ovoj njenoj blagosti. U svakom slučaju, ohrabrio se i u najvećoj sjeni borika zagrlio ju je i privukao sebi. Konji su zastali. Ana se njihala tako da joj je glava počivala na njego 141 vam ramenu, lica podignutog prema njemu, očiju zatvorenih a usnica poluotvorenih. Ernest ju je nježno poljubio. Prošao je dugi trenutak tišine. Ernest je znao da ne bi trebalo da ga prekida, ali je morao da progovori. - Ana, volim te - rekao je osmjehujući joj se. - To sigurno već znaš. Ako ne, onda ti je sada jasno! Malo se trgnula i onda brzo uspravila u sedlu. - Oh, prekinuo si čaroliju! - povikala je i mamuznula konja. Ovog puta Ajova je nije mogao sustići. Bio je zadovoljan što je poražen u ovoj trci, pošto je u srcu osjećao da je gotovo pobijedio u drugoj. Kada je došao do trijema, bio je zapanjen videći Anu sa ocem i Dudom Hajslipom. Hepfordovo lice bilo je zabrinuto, a kada je ugledao Ernesta, još više se smrknuo. Kicoš je bio, kao i uvijek, uredan, što se ne bi moglo reći za njegovo lice. Selbi je brzo shvatio da je to pobudilo Anino sažaljenje. Zbog očite Anine simpatije, ukočeno se naklonio Hepfordu. - Hauarde, nisam li ti rekao da ne smiješ jahati sa Anom? - pitao je rančer. - Ne sjećam se, gospodine. - Tata, nije važno da li si rekao ili ne. ja sam ga pozvala - progovorila je Ana. - Dovoljno sam stara da mogu birati svoje pratioce. - Okrenula se prema Ernestu. - Jesi li ti odgovoran za Hajslipov izgled? - Naravno da nisam - odgovorio je Ernest jetko. - Da jesam, onda bih se sam sebe stidio. - Ali on kaže da si ga pretukao! - Tukli smo se. On je odgovoran za to. Ajova nije mogao da shvati Aninu očitu ljutnju. Nešto joj je rečeno prije njegovog dolaska. Zatim je na trijemu opazio Megila, Dejvisa i Mont'a. Osjećao se kao da je uhvaćen u kradi i zbog toga ga je obuzeo hladan bijes. - Hajslip tvrdi da si ga.zatekao kako spava, nakon što je pio, i da si ga isprebijao do besvijesti - nastavila je Ana optužujućim tonom. 142 - Gospodin Hajslip je uvijek u besvjesnom stanju. Takav je i rođen - rekao je Ernest oštro. - Izbjegavaš odgovor. - Ništa ja ne izbjegavam!... Ana Hepforđ, da li to želiš reći da treba da poričem takvu besramnu optužbu? Tebi? Ne bih se tako nisko spustio. Vjeruj šta god hoćeš o meni odvratio je strasno - čak i gluposti koje ti priča ovaj Teksašanin! Hepford je sišao s trijema i stao pred Selbija. - Hauarde, da nisi malo previše digao nos! Možda si hvalisavac, a možda si samo divlji žutokljunac. Ako hoćeš da ostaneš čist, onda ti je bolje da govoriš. - Od čega treba da se očistim, gospodine? - Pa, prije svega od uve Hepfordove optužbe. - To je prljava laž - procijedio je Selbi ukočeno sjahavši. - Neka Hajslip dođe ovdje. Sada nije ni pijan, niti spava. Biće mi zaista drago da ponovim onaj tretman koji sam mu već dvaput priuštio. Hajslip se meškoljio, mamuze su mu zazveckale. U očima mu je sijevala svjetlost mržnje. - ]a nisam rvač - bunio se. - A kada se sljedećeg puta pobijemo, onda će to biti sa oružjem. - Pih! Ti si blefer. Već si jednom pucao kada nisam imao revolver kod sebe. Učinio bi ti to i opet. Ti si kukavica, Hajsltpe - završio je Ernest. Uto se i Hok Sibert pojavio iz borika. Nije mu mogla promaći Selbijeva optužba. - Šta se to dešava? - upitao je hladnim glasom koji je oporavio Ernesta. Nije mu trebalo govoriti da je Sibert njegov prijatelj. - Izgleda da sam na sudu - odgovorio je, trudeći se da povrati kontrolu nad sobom. Hepford se okrenuo i ponovio Hajslipovu optužbu, natuknuvši da može razriješiti sukob i bez miješanja svog predradnika. - Pa, sve dok ja vodim ovu družinu... - počeo je Sibert 143 mrko. - Ti više ništa ne vodiš - prekinuo ga je Hepford. Možda je to novost za tebe. - Pa, i jeste. - Hajslip je sad predradnik. Naimenovao sam ga juče, u gradu. - I ne obavijestivši mene? - pitao je Sibert čije je tamno lice postalo crveno kao krv. - Nisi bio prisutan kada sam to odlučio. Osim toga, nije ni važno. - Hvala, Hepforde -
otegao je Sibert približivši se rancem u kojeg je upravio prezriv pogled. - Drago mi je što sam slobodan, iako moj otkaz nije regularan. A kada je o tome riječ, Hepforde, ima dosta toga što tebi nije važno. I kažem ti to u lice. Uvijek si bio neka čudna mustra stočara i odnedavno sam te prozreo, isto kao i tvoje mračne poslove sa Andersonom. Stoga mi i jeste jasno zašto si stavio Hajslipa na moje mjesto. Hepford je pomodrio. Ana je prekinula neugodnu tišinu. - Tata! Kako možeš dozvoliti njemu... ili bilo kome drugom da tako s tobom govori? - povikala je. - Hepforde - nastavio je Sibert - ne vidim imaš li uz sebe revolver. Ako imaš, ni ne pokušavaj da ga izvučeš. Metkom bih ti otkinuo ruku. Moraš progutati to što sam ti rekao. I još više. Družina se raspala. I to treba da zahvališ tom svom kicošu. On je rastjerao našu družinu. Ako misliš opstati ovdje na Crvenoj stijeni uz Hajslipa koji treba da vodi ljude i stoku... pa, bogami si lud. Kladio bih se da ti to nije namjera. To je sve što sam imao da kažem. Zadrži ono malo crkavice što si mi dužan. Biće ti potrebno ako budeš morao da polažeš račune. Ha! Ha! Sibert se prezrivo smijao. Zatim je počeo da se povlači natraške sa rukom na opasaču i onda nestao. Nakon toga uslijedila je duga neprijatna tišina. Bilo je očito da se Hepford i te kako trudi da prevaziđe šok. Pri 144 rodna boja počela je da mu se vraća u lice. Kada je pogledao užasnutu kćerku, već je gospodario situacijom. - Eto, vidiš - rekao je mahnuvši rukom. Ernestovom oštrom pogledu nije promaklo da mu ruka podrhtava. Moja družina se zaista raspala. Zato treba kriviti Siberta, a ne Hajslipa. Odavno ovdje postoje neslaganja. Sibertu se nije dopadao moj način upravljanja rancem. Želio je kontrolu. A sada, kada sam ga otpustio, pokazao je pravo lice i počeo sa ružnim optužbama. - Trebalo je da ga ubiješ - izjavila je Ana čije su oči bljuvale zelenu vatru. Hepford se neveselo nasmijao. - Sibert je vještiji s revolverom od mene. Odjednom je izgledalo da se Ana sjetila Ernestovog prisustva. Okrenula^se i upravila u njega pogled pun hladnoće i optužbi. - Vjerujem Hajslipu. - rekla je, Ajova se naklonio. - To je prirodno... za djevojku kakva si ti. - A kakva sam to ja? - Tašta, prazna cura i Dud ti je po mjeri. To mi je bilo jasno od samog početka. - A šta si ti to očekivao? - Oči su joj bile ponosne, tamne, pune bijesa. - Bio sam budala, naravno. Vjerovao sam da si poštena, iskrena, dobra. Trebalo je da poslušam govorkanja. To ju je, izgleda, porazilo, i spustila je pogled. Sada je Hajslip progovorio i Selbi je mogao vidjeti da se kočoperi. - Gospodine Hepforde, ovaj tip Hauard je slatkorječiv. Obilazio je oko Ane, isto kao što je to činio i sa Dejzi Bruks. Ernest je skočio naprijed kao da ga je neSto ubolo. Hepford mu je prepriječio put. Stajao je tamo kao plijen bijesa i boli. Ono što se desilo izgledalo mu je nestvarno koliko je bilo i nepravedno. Nakon jednog trenutka ipak je uspio da izvuče posljednje atome snage i dostojanstva. 145 Dovoljno je povratio kontrolu nad emocijama tako da nije morao otkrivati identitet i istog trenutka postupiti prema ovim ljudima onako kako zaslužuju. Što se vize obuzdavao, to će biti veći njegov gnjev kada dođe čas da udari! - Gospodine Hepforde - rekao je smireno - rado prihvatam otkaz, baš kao i Sibert. Moram vam još samo reći da ni pod kakvim uslovima ne bih više radio za čovjeka kakav ste vi. Njegove riječi ili možda ton kojim su izrečene ili njegov izraz lica ostavili su očit utisak i na Hepforda i na njegovu kćerku. Kao da je mladi Ajova odjednom postao neka druga osoba. Sažaljivo je pogledao Anu, a onda se ponosno okrenuo vodeći konja. Kada je izmakao iz njihovog vidokruga, Ernest je gotovo zaslijepljen posniuo na stazi - čvrsto je držao uzde, jer je bio gotovo obnevidio, grlo mu je bilo suho. Nakon neprijatne scene gotovo je obamro. Sibert ga je čekao u spavaonici i, kada se Ajova skljokao, primijetio je: - Auh. Čini mi se da si i ti svoje dobio. A to sigurno očekuje i Nebrasku... Slušaj, momče, blijed si... - Blijed sam, Hok. Zlo mi je. Toliko sam bijesan da bih mogao da ubijem... - Ne lupetaj. Neko bi mogao da te čuje. Smiri se. Pobrinuću se za tvog konja. Ernest se izvalio na trijemu. Osjećao se kao da je sve Stoje važno iščezlo iz njegovog života. Sve njegove nade i planovi vrtjeli su se "oko Ane Hepford. I pored svih ranijih sumnji, zatvorio je oči i otvorio joj svoje srce. Sada kada je ućutkao sve svoje sumnje i uklonio ograde, ona gaje izdala. A samo prije sat vremena predavala mu se! Samo prije jedan sat! Njeno zaneseno lice, sklopljene oči, otvorene crvene usne, slatke, izazovne. I sad...! Sta ju je u trenu spopalo da se potpuno promijeni, da podrži nacerenog, lažljivog kukavicu Hajslipa pred ocem i grubim kaubojima? Sta ju je moglo spopasti ako ne njena prava narav? Kako je sam sebi gorko prebacivao što je sebi dozvolio da i za tre 146 nutak vjeruje u raj! Sibert se vratio. - Hej, Hauarde, izgleda da te više grize to što nisi izgubio samo posao, je li tako? - Posao! Baš me briga za posao! - Auh! Zatreskao si se u Hepfordovu curu... a ona se s tobom pakleno poigrala? - Jeste. Bili su u pravu svi oni prokleti, nacereni kauboji - priznao je Ernest. - Rekli su da jašem u propast... da sam rođeni žutokljunac! Znali
su kakva je djevojka o kojoj su govorili. - Pa, ne znam. Ali su otkrili tvoju boljku. A Ana je loš lijek. Ipak, ne vjerujem da je skroz pokvarena. Moraš i sebe da kriviš. Sada jednostavno sve to moraš nekako sam da podneseš. Ernest je sjeo. Raspoloženje mu se malo popravilo zato što je ovaj stari zapadnjak malo i hvalio Anu. Dok je sebe prezirao što je još beznadežno voli, osjećao je stid umjesto nje zbog njene izdaje. - Ajova, mogli bismo se spakovati i posuditi konje i _. onda put pod noge - počeo je Sibert. - Noćas možemo II svratiti kod Bruksa. Vjerujem da je Nebraska sada tamo. Ne bi valjalo da čeka da ga otpuste... A onda... pa, možemo o svemu porazgovarati sa Semom, ako bude trijezan. Ali sada u ovim krajevima nema poslova... - Ha! Nema posla za tebe i Nebrasku! - provalilo je iz Ernesta. - A možda će i naivko kakav sam ja uskoro doći do posla... čim poželim da ga prihvatim. - Pa, momče, prirodno je što sada pričaš kao da nisi pri sebi - odgovorio je Sibert filozofski. Blago je spustio ruku na Ernestovo rame. - Omilio si mi, Hauarde. I, bogami, moram na tebe da pripazim. Mogao bi ubiti Hajslipa ili učiniti još neku veću glupost. A znaš da nas trojica ne bismo mogli dobro proći kod šerifa u Springertaunu. - Hok, vi ste moj prijatelj... je li tako? - Naravno da jesam. A isto tako i Nebraska. -1 mogu vam vjerovati? ( 147 - Meni! To je glupo pitanje, sine. - Nešto ću vam povjeriti ako mi svojom čašću obećate da nećete reći Nebraski? - Svakako, Erni... sve što želiš. Ali, suviše si uzbuđen pa... - Jesam, priznajem. Svejedno znam šta govorim. - Govori, onda, kauboju - otegao je zapadnjak toplo se osmjehnuvši. . j - Hok, ja sam Ernest Hauard Selbi... vlasnik ranca Crvena stijena! XV Ajovino otkriće izgovoreno je gotovo šapatom. Alko je očekivao da će oboriti Siberta, prevario se. Predradnik je počeo da se smije, a onda se naglo uozbiljio. - Sine, ti si skrenuo - rekao je blago. - Prokletstvo! Glupi ste kao i svi drugi zapadnjaci uzviknuo je Ernest ustajući. - Udimo! Ernest je zatvorio vrata iza Siberta i zakračunao ih; zatim je kleknuo i ispod ležaja izvukao torbu. Otključao ju je i izvukao gomilu podebljih koverata i ugurao ih u Sibertove ruke. - Evo! U svakoj ćete naći dokaz - rekao je. Sibert je otvorio jednu, preletio pogledom, pa zatim pogledao Ernesta, a onda brzo počeo da pregleda i sadržaj drugih. - Neka sam proklet!... Ja sam lud... Erneste Hauarde Selbi! - Ne govorite tako glasno. Da, ja sam Selbi. I sada znate zašto, nakon svega, vi i Nebraska niste nesretni. - Pa, ako ti prijateljstvo nešto znači... kao žutokljuncu Erniju Hauardu ili kao rančeru Selbiju! Bogami si me oborio, Erneste. Kako ti je palo na pamet da ovako izigraš Hepforda? - Hok, u početku nisam mislio ozbiljno. Kada sam počeo da sumnjam u njegovu krivicu, onda sam odlučio 148 da odigram ulogu žutokljunca na Zapadu. «i Sibert je tiho zviznuo. Sada je sve počelo da mu po- Jal staje jasnije. Počeo je da hoda gore-dolje po sobi. Povre- r meno bi pljesnuo šakom o dlan druge ruke. Zatim bi se zakikotao. Nakon nekog vremena ponovo je sjeo. - Pametan si ti! Uvijek mi je bilo nešto čudno u vezi s tobom. I sada vidim jasno kao dan. Želio si da nađeš dokaz da Hepford krade tvoju stoku? - Da... Imam neke dokaze, ali mi to nije dovoljno. Obojica znamo da je varalica, Hok, vi možete shvatiti zašto još ne mogu zatvoriti zamku sve dok nemam crno na bijelo dokaz koji ću iznijeti pred sud. - Pa, biće teško dokazati. Prikrivao je tragove. Nikad nisam radio za lukavijeg stočara. Vjerujem da mogu objasniti kako vodi svoje poslove. Samo, ovdje na sudu riječi ne pomažu. Njegovim riječima će uvijek više vjerovati nego mojim. Tebi su potrebne činjenice. - Kunem se da se više neće dokopati nijednog mog dolara! Ili goveda! A to me podsjeti da moram uzeti svoju platu. - Svakako. Idi do kuće i zatraži. Nemoj opet gubiti glavu, Ajova. Sada je ovo drugačija igra. Hepford bi te ubio dok trepneš okom, posebno ako sazna ko si. A tek Hajslip... dobro pripazi na njega! - Hoću. Spremiću revolver, nastojaću da budem hladnokrvan i motriću na njih poput mačke - odvratio je Selbi zakopčavajući opasač. - Zaboga! - odjednom je povikao Hok. - Šta je sada? Kažem vam da se mogu brinuti o sebi. - Nije to, sinak. Samo sam se sjetio kako se sada možeš poravnati i sa Hepfordom i sa Anom. Gadno su ti se zamjerili. Ani će biti gore. Kunem ti se, ona ima dobro srce. A uvijek je mislila da je Crvena stijena njen ranč. - Pa, nije - odvratio je Ernest namršth ši se. - Dobro, dobro... ako se stvarno s tobom poigrala, onda je i zaslužila da bude uništena. 149 Ako je... Zaboga, Hok, šta vi želite? - odvratio je Ernest žarko. - Samo pola sata, ma ne, četvrt sata prije nego što smo se vratili - ona je dopustila da je poljubim. Ona je to željela. I to nije prvi put... Minut kasnije - kada je naletjela na oca i Hajslipa - promijenila se. Bila je hladna i gruba. Vjerovala je njegovim lažima. Ponašala se prema meni kao da sam gubav. Izdala me je pred ocem i pred njim. - Čuo sam, Erneste, jer sam bio u boriku. I vidio sam sve. Zato sam se i pojavio. Svejedno, momče, ja bih to polako. Ti si vlasnik ranca - i svega što je na rancu. Kad god poželiš, možeš ih otjerati. Jedino prije nego što njega uništiš i nju poniziš, moraš saznati da li joj je stalo do tebe. - Hok,
i vi mi savjetujete da ne žurim! - povikao je Ernest. - Niko ne zna zašto žena čini ovo ili ono. Možda te je Ana danas i izdala zato što te voli i ne želi da to oni saznaju. - Možda, ali nije tako - odvratio je Ernest gorko. - Sačekajte ovdje i razmislite o svemu. Brzo ću se vratiti. - Upamti moj savjet. I kada budeš tamo, zamoli ih da nam posude konje. - Ha! Ha! Da posudim vlastite konje. Svakako, učiniću tako, Hok. Ernest je brzo koračao prema rančerskoj kući, sigurniji i samopouzdaniji. Ipak, gorčina ga nije napuštala. Dok je išao između borova, odjednom je osjetio ubod u srcu. Nikad više neće moći da prođe kroz borik. Trijem je bio pust. Vidio je da su vrata kancelarije otvorena i u isto vrijeme je Čuo glasove. Odvažno se uspeo i pokucao. - Ko je to? Ulazi - pozvao je Hepford. Ernest je ušao. Rančer je sjedio za stolom, a Hajslip je stajao pored njega. Kada su ugledali Ernesta sa opasačem, obojica su se trgnuli. - Došao sam po svoju platu - smireno je rekao. 150 - Naravno, Hauarde - odgovorio je Hepford žurno. - Koliko ti pripada? Ajova je izrekao sumu, osmjehujući se. Hepford je izbrojao novac i pružio mu. - Velika hvala. Sibert i ja bismo posudili konje, bar do Bruksovog ranca. - Ti i Sibert možete i pješke - Hajslip se ružno nasmijao. - Ne posuđujem svoje konje. - Tvoje konje! - Ernest se brzo ugrizao za jezik. - Hajslipe, kladim se u deset hiljada dolara da ćeš u roku od sedam dana sam otići pješke sa ovog ranca ako te prije ne odnesu. Hepford se nasmijao, ali se i zagledao u ovog kauboja koji je nekako bio drugačiji. - Deset hiljada? Ha! Ha! A imaš samo dvadeset i šest koje si sada uzeo! - cerio se Hajslip. Selbi je osjećao da je beskorisno trošiti riječi na ovu dvojicu, barem dok im ne kaže šta misli o svemu. Samo je uputio čudan pogled Hepfordu, a onda je značajno pogledao Hajslipa. Pogled mu se zatim zaustavio na stolu na kome su ležali papiri i novac. Srce mu je poskočilo kada je ugledao plavu svesku. Tada se polako povukao iz kancelarije. Kada se okrenuo, pogledao je niz hodnik pošto je čuo korake. Ana je stajala u sjeni. Za trenutak je bio kao paralizovan. Lice joj je bilo blijedo, a zažarene krupne oči bile su ispunjene kajanjem. Brzo se okrenuo i strčao niz stepenice, a onda kroz borik do spavaonice. Sibert je sjedio na ležaju gdje ga je i ostavio. - Zaboga... brzo si to obavio... Ernest je pokazao novac koji je čvrsto držao u ruci. - Hajslip kaže da možemo i pješke - rekao je. - Pa, nisam iznenađen. Šta si ti odgovorio? - Ponudio sam opkladu od deset hiljada dolara da će ga za nedjelju dana ili odnijeti s ranca ili će sam otići pješke. - Fino. Ni ja ne bih to bolje učinio. Pa, idem po svoje 151 stvari. - Ja imam dvije torbe, Hok... Baš me interesuje šta će Bruks reći. Kladim se da će Nebraska praskati. Nešto prije zalaska sunca dvojica otpuštenih kauboja sa Crvene stijene umorno su se vukli stazom koja je vodila do Bruksove kuće. Dejzi ih je prva primijetila i mahnula im kapicom. Već sljedećeg trena na vratima se pojavila krupna Bruksova prilika. Polako je krenuo prema njima. Zatim se pojavio i Nebraska i zaurlao. - Seme, možeš li nas prihvatiti? - upitao je Sibert kada im je prišao Bruks. - Naravno, hoću. Šta se desilo? Ili su vas otjerali ili ste sami otišli? - Šta je ono bilo, Erneste? - Sve mi se nešto čini da smo otjerani i da nam je novi predradnik Hajslip rekao da idemo pješke. Uh, baš su ove torbe teške! Došli su do kuće gdje ih je dočekala zajapurena i zabrinuta Dejzi. Izgledala je ljupko, primijetio je Ernest. Nebraska je stajao naslonjen na dovratak, smijuljeći se. - Samo se ti smij, pametnjakoviću - zaprijetio je Ernest. -1 ti si ostao bez posla. Tako su otjerani kauboji bili prihvaćeni i nahranjeni. Naravno, pitanja nisu nedostajala. Ernest je pustio da Sibert govori, a nakon svega Bruks je bio uveliko zabrinut. - Biće mi teško da izgubim ovu kuću - rekao je tužno. - Da izgubite kuću? - planuo je Ernest. - Niko sa Crvene stijene ne može vas odavde otjerati, Seme. - Seme, ne obraćaj pažnju na momka - otegao je Sibert. - Malo je šenuo, ali srce mu je još u redu. Pričali su dugo u noć. Dejzi, koja je u kuhinji prala sude sa Nebraskom, izašla je da im kaže da je vrijeme za spavanje. 152 - Imamo dosta ćebadi - rekao je Bruks. - Vi momci, možete sa Nebraskom spavati na trijemu. Kada su svjetla ugašena i kada se sve smirilo, Nebraska se dovukao do Ernesta i šapnuo: - Prijatelju, sigurno ti je bilo teško zbog Ane. -1 te kako! - Zaista mi je žao. Bila je sva med i mlijeko, a kada ti je zatrebao prijatelj, odbacila te je zbog Hajslipa? - Nebraska, stari prijatelju, bilo je baš tako. - Proklete joj bile one zelene oči! Uvijek sam se nadao da Ana ima dobru dušu. - Obmanula je i tebe i Hoka. Ana nije dobra. Nebraska je uzdahnuo. - Je li ti teško, prijatelju? - Bogami, gadno je. Isto kao što je bilo tebi sa Dejzi. - Pa, proklet bio ako bih odustao - Nebraska je rekao promuklim glasom i, okrenuvši se na drugu stranu, odmah zaspao. Ernest nije mogao dugo da usni. U početku je razmišljao o ljubaznosti ovih dobrih prijatelja i kako ih voli i kako će ih nagraditi kada preuzme ranč. Nakon toga misli su mu se vratile događajima od tog dana, sve je ponovo preživljavao, nastojao da stvari drugačije sagleda, da pronađe uzroke i posljedice. Uzalud je tražio tračak nade kada je u pitanju bila Ana. I svaka misao
ostajala je bez rješenja. Satima je ležao budan, na kraju ga je umor ipak savladao i on je upao u privremeni zaborav. Ujutro su Nebraska i Sibert otišli s Bruksom u obilazak ranca, a Dejzi je bila zaposlena u kuhinji. Ernest se vrtio tamo amo i konačno se uspeo uz obronak gdje je sjeo ispod jednog stabla i zagledao se u predivnu dolinu. Pašnjaci, valovita polja, zeleni grmovi graška, crne padine koje su vodile do crvenih stijena - sve je to svojom ljepotom i mirom, svojom samotnošću i divljinom donekle ublažilo njegovu dušu. Dan je prošao a da nije došao do nekog rješenja svog problema. Za večerom je jedva ubijedio Nebrasku da ne 153 ide na Crvenu stijenu. Nije mu se dopadao njegov hladan ton, niti sjaj u očima. Ernesta nisu mogle prevariti njegove riječi da želi da ode po stvari koje su mu ostale na rancu. I Sibert se pridružio Ernestu kako bi ga odvratio od namjere. - U redu. Dragi moji, jednog dana ipak ću morati da odem. Da uzmem platu, sedlo i ćebad. I, naravno, da ukazem svoje poštovanje novom predradniku. - Nebraska Kempe! - povikala je Dejzi gorljivo. I ona je s pravom strepila kao i Ernesr. - Do vraga! Još nisi moj gazda! - žalio se Nebraska. - Pa, vrijeme je da postanem... zbog tebe - odgovorila je Dejzi. Sve do sredine sljedećeg popodneva situacija se nije mijenjala. A onda je Ernest, koji je sjedio napolju, opazio dvojicu jahača. Nije mu mnogo trebalo da prepozna Hajslipa i Anu. Za trenutak mu je bilo neugodno. A tada ga je obuzela ljubomora. Uletio je u kuću. - Dejzi, vidio sam Hajslipa. Biće bolje da se s njim suočim. - Hajslip! Oh... ja... ne mogu ga vidjeti - zamucala je. -1 ne treba da ga vidiš - odgovorio je kratko. - Zatvori vrata za mnom. Izašao je uznemiren što se Dejzi toliko uzbudila i zbog samog pomena Hajslipovog imena. Mala glupača ga sigurno voli. Obuzet vlastitom ljubomorom i mržnjom brzo je zaboravio Dejzi. Hajslip je, naravno, izmislio izgovor da dođe do Bruksa. Zašto Ana ide s njim? Još jedan od njenih niskih trikova. To nije moglo biti slučajno. Zastala je kod kapije a Hajslip je krenuo prema kući. Nije pokazivala nikakav znak, da je vidjela Ernesta. A bilo je nemoguće da ga nije vidjela. Jer, nije bilo daleko, a nije bilo ni drveća koje bi skrivalo pogled. Hajslip se zaustavio ispred vrata. - Želim da vidim Bruksa - važno je rekao. - Niko nije kod kuće. Svi su u polju. 154 ' - Je li i Dejzi s njima? - Jeste. A i Nebraska. Poslušaj me. Ne idi tamo - odgo vorio je Ernest. - Osim toga, sudeći po tvom izgledu, to za tebe ne bi bilo zdravo mjesto. - Ja nemam posla sa takvim bijednicima kao što si ti odgovorio je Hajslip dok ga je oblijevalo rumenilo od bije sa. - Možeš Semu Bruksu poručiti od mene da se spremi da ide sa ranca. - Kakvog ranca? - odmah je upitao Ernest. - Pa sa Crvene stijene. - Ali ovaj ranč nije Crvena stijena. Ovo je Bruksov ranč. - On za to nema nikakve papire. - Tako sam i ja čuo. Ali, moj... stari Selbi mu je dao zemlju. Stotinu ari. Bruks ima papire za prava na vodu. - Dosta toga ti znaš, Hauarde - cerio se Hajslip. Bruks ne može koristiti vodu ako ne posjeduje ili nema dozvolu za zemlju. Hepford mu je dozvolio da ostane. Sa da sam ja predradnik na Crvenoj stijeni. I on mora da seli! - Je li to Hepfordovo naređenje? - pitao je Ernest jed va prigušujući bijes. - To je moje naređenje i to je dovoljno - odgovorio je Hajslip okrenuvši konja. Ernest je iskoristio priliku da pođe za njim do kapije. - Prenijeću mu poruku, iako nerado. - Možeš mi uštedjeti vrijeme da ne dolazim opet. - Svakako... Znam da bih ti mogao uštedjeti dosta to ga... - Zdravo, Dejz - prekinuo ga je Hajslip mahnuvši pre ma prozoru gdje je Ernest opazio djevojčinu blijedu prili ku. Brzo je nestala. - Vjerujem da znam - nastavio je Hajslip, a njegov iz gled i ton bili su više nego dovoljni da Ernest plane. Stigli su do otvorene kapije. Hajslip je izjahao, a Er nest je stavio prečku. Zatim je pogledao prema Hajslipu i djevojci iza njega. 155 - Znam dosta toga, Hajslipe - potvrdio je, a glas mu je podrhtavao. - Bruks nikad neće otići sa ove zemlje. A savjetujem ti da se i ti držiš podalje... ako želiš da sačuvaš svoju strašljivu stražnjicu. Ana je naglo mamuznula konja. Ernest je samo za trenutak ugledao njeno lice, ali je i to bilo dovoljno da primijeti da je zaplašena. Hajslip je krenuo njišući se u sedlu i podrugljivo zapjevao: - Revolveraš iz Ajove moju curu ukrao je... Njegov smijeh je dugo odzvanjao. Uskoro je dostigao Anu i jašući uz nju nagnuo se da je uhvati za ruku. Izgledalo je da mu se rado prepušta. Zatim su, držeći se za ruke, odjahali niz stazu. Ernest je stajao u nemoćnom bijesu. Napokon je promrmljao: - Ko bi povjerovao da bi to ona mogla učiniti?... Ona je sve ovo smislila! Zbog ljubomore i izdaje odlučio je da ne odgađa ono što je odavno trebao da dovrši. XVI Te večeri, Nebraska je dojahao ranije nego obično. Sa sobom je donio miris šume, a odjeća mu je bila puna borovih iglica. - Ne izgledaš kao da si kopao rupe za ogradu - primijetio je Ernest. - Sem i Hok su to obavili - odgovorio je Nebraska. - Pa, gdje si ti bio? - Jahao sam uokolo. Ernest se pitao zašto je Nebraska to radio. A onda je ovaj nemarno pitao ko su bili jahači koji su išli prema Crvenoj stijeni. - Hajslip i Ana - odgovorio je Selbi, isto tako nemarno. Kauboj je sočno opsovao. - Ona