crvenokosa namiguša! 156 Igra li ona Hajslipovu igru? - Ne znam, Nebraska. Bio sam iznenađen kada sam vidio kako odose držeći se za ruke. Zaista je kvarna. - Prokleta bila. Možda samo tebe izaziva i ne zna koliko je Hajslip u stvari zao. Neko bi morao da joj kaže. Naravno, tatica ne može. Zato i Dejz uvijek zadrhti kadgod se spomene Hajslipovo ime. To me, bogami, ljuti. Ali, Dejz je poštena. Ispričala mi je. Rekla mi je da ju je hipnotisao kao što zmija hipnotiše ptice. Da nije tako, dragi moj prijatelju, dao bih joj već sutra nogu. Srce joj je dobro. Moram ostati uz nju. Brine me to da bi Hajslip jednog dana mogao dojahati ovdje i uhvatiti Dejzi samu. Vjerujem da je zato danas dolazio da malo osmotri i zato doveo Anu. - Može biti. Rekla je da kažem Bruksu da se seli odavde. - Ma šta mi kažeš! 1 učiniće to, Erni, ako mu dopustimo. Zakon je na Hepfordovoj strani. Bruks nema ništa napismeno. - Pa, Nebraska, biće ti drago da čuješ da nećemo pustiti gospodina Hajslipa - odgovorio je Ernest radosno. - To su prave riječi. Bogami, tebe je lijepo imati za prijatelja, Erni. Zaista ne znam šta sam radio i kako sam živio prije nego što si došao! - Hvala. Sretan sam što mogu uzvratiti kompliment... A sada da malo razmotrimo sve ovo. Neka se Bruks i Sibert pozabave ogradom. Nas dvojica ćemo naizmjenično paziti na kuću. Odozgo, iz šume, odakle se pruža pogled u oba pravca. - Auuh. To je pametno. Neka dođe i zatekne Dejzi samu ha?... Erni, nekako slutim da će doći. - Naravno da će doći. Kada su danas došli, Ana je ostala kod kapije. Vidio sam ih i rekao Dejzi da zatvori vrata. Kada je Hajslip dojahao, lagao sam... rekao sam da nije ovdje. Rekao sam mu da je Dejzi s tobom i da mu je bolje da se ukloni. Dejzi, luđača jedna, pojavila se na prozoru. Hajslip ju je vidio. 1, bogami, udarilo mu je u glavu! 157 Odjahao je pjevajući onu o Ajovi. - Auuh. Drago mi je da si mi rekao, Erneste. To je ono čega sam se i plašio. Odgegao se u kuću, ostavljajući Selbija. Trenutak kasnije Ernest je čuo strogi glas, a zatim Dejzin plač. Ne želeći da prisluškuje, ustao je i krenuo do klupe ispod bora. U to je izašao Nebraska, bijel kao kreč. - Gdje si, Erneste? - pozvao je. Onda ga je opazio, otišao kod njega i sjeo u sjenu velikog bora. Maramom je obrisao znojavo lice. Inače, izgledalo je da je miran. - Još je gore, Erni - počeo je smireno. - Zaskočio sam Dejz. Zaklela se da se ne sjeća da je provirila kroz prozor da vidi Hajslipa i ne bi znala reći zašto je to učinila. Priznala je da se plašila da bi je mogao uvaliti u nevolju. To mi je morala priznati i izgledalo je kao da joj je laknulo. A onda je nešto promrmljala i ja sam se ukočio. Upitao sam je voli li Hajslipa. Rekla je da ga mrzi i tako je izgledala. Onda sam je upitao voli li mene. I zaklela se da me voli... Onda sam joj rekao da mi je to dovoljno. Uskoro ćemo u grad da se vjenčamo. Onda će je Hajslip ostaviti na miru. Ajova je tiho opsovao i primijetio: - To isto ću i ja učiniti, Nebraska. - Svakako, znao sam da hoćeš... A sada, kada sam ja svoje sredio, brinem se zbog tebe. - Nema problema, Nebraska. I ja ću sve brzo srediti. Dva dana nakon tog razgovora Ernest je sjedio na brijegu i osmatrao put kada je opazio Hepfordovu dvokolicu. Ubrzo je prepoznao i putnike. Bili su to Hepford i Hajslip, koji je držao uzde. Ernest je prvo pomislio da dolaze na Bruksov ranč, ali su prošli stazu i brzo nestali iz vida. - Idu u grad - glasno je rekao Ernest. I zamislio se. Iznenada je skočio, uskliknuvši: - Pa, to mi je šansa! Otići će do Crvene stijene i pod okriljem tame, pošto 158 nema Hepforda i njegovog skutonoše, dokopaće se plave sveske koja će, bio je u to ubijeđen, potkrijepiti njegove sumnje u rančera. Ernest se nije vratio u kuću. Držeći se šume, napravio je širok krug oko Bruksove farme i došao do puta koji je vodio do zapadne strane doline. Išao je polako, oprezno. Mogao je naići na nekog od Hajslipovih jahača, a Ernest nije želio da ga iko vidi. Sunce je zašlo kada je došao do suprotne tačke i iznad rančerske kuće. Tu je sačekao. Njegov pogled je s ponosom lutao preko prostrane zemlje po kojoj su se prikradale dugačke purpurne sjene. Prostrani zeleni pašnjaci bili su prošarani sa stotinjak konja, daleko iza ovih bili su još širi pašnjaci na kojima je pasla stoka. Tamo negdje krave su mukale, blejanje jagnjadi dolazilo je iz ravnice iza kuće. Bila je to izuzetna scena i Ernestovo srce se napinjalo od ponosa. Sve to je bilo njegovo. U tom trenutku u njegovom srcu nije bilo milosti. Varao ga je otac, ismijavala ga je kćerka. Prošlo je vrijeme kada je između njega i njegovog posjeda stajala kruna crvene kose i sjaj zelenih očiju. Daleko iznad suprotne padine posljednji zlatasti zraci obasjavali su planinske vrhove. Ernest je posmatrao kako se produžuju purpurne sjene, kako sumrak prelazi u tamu, tama u noć. Tada je krenuo iz svog zaklona, do borika koji je, okruživao kuću. Postao je oprezniji. Zaustavilo ga je lajanje psa; gotovo se zaledio kada je čuo nečije korake niz stazu. Napokon je došao do gustog grmlja što je raslo sa sjeverne i istočne strane kuće i odmah osjetio veću sigurnost Izvirio je iz sjene i primijetio samo svjetlo u kancelariji. Njegovo oštro uho uhvatilo je lake korake. To je, bez sumnje, bila Ana, jer je bio siguran da ne mogu biti ni
Hajslip, ni Hepford. Ernest nije mario ni za kog drugog, ali se plašio i od same pomisli da sretne Anu. Ako bi se desilo da naleti na Hajslipa ili Hepforda, to bi značilo pucnjavu. Pripremio se i kada mu je ruka dotakla hladnu dršku revol 159 vera, osjetio se sigurniji. Ovo nije bila dječija igra. Čučnuo je i pripremio se da čeka dok se ne ugasi svjetlo u maloj sobi. Sjedio je sve dok mu se udovi nisu ukočili. Vrijeme se oteglo, a on nije imao osjećaj da treba žuriti. Ipak je ustao i krenuo preko čistine ispred kuće, pazeći da ne prođe ispod jedinog otvorenog prozora. Sjena je bila neprobojna. Morao je da opipava oko sebe i pomalo se pribojavao da ga ko ne primijeti. Napokon se dovukao do stepeništa trijema i zastao da proviri kroz prozor. Prvo je vidio kako se Anina crvena kosa presijava na svjetlosti. Osjetio je oštar ubod. Još više se primakao. Sada je vidio da Ana sjedi za stolom s glavom oslonjenom na prekrštene ruke. Bio je to položaj koji je odavao očaj. I najtvrđe srce bi bilo dirnuto pred tom tugom i klonulošću. Pitao se šta se to moglo desiti. Nije ni radila, ni pisala. Opet se Ernest pridigao da malo bolje pogleda. Pognuta djevojčina ramena počela su da podrhtavaju od jecaja. Sve je ukazivalo na osobu koja se predala tuzi i beznađu. Ernest je napustio svoj položaj i skliznuvši u zaklon odlučio da još osmatra, čeka i misli. Nešto se desilo što je donijelo tugu toj oholoj i svojeglavoj djevojci. Da li je to bilo u vezi s njenim ocem? S njim? S Hajslipom? Bio je siguran da ni to ne bi ni za tren moglo poljuljati njegovu odluku. Ipak je osjećao da ga bijes popušta. A znao je da je i to moglo biti moguće. Djevojčina narav imala je ćudi aprila. Čak je sebe uhvatio kako se nada da ona pati. Ako nije tada patila, znao je da će patiti uskoro. Postao je nemiran, nervozan, a zatim nesiguran. Uznemirila ga je Anina nesreća. Gorko je sebe optuživao da je slabić. Ali nije bilo pomoći. Gotovo da je poželio da odustane. Da ode i njoj ostavi Crvenu stijenu. Ali, ipak, ostalo mu je dovoljno zdravog razuma da mu kaže da su to sentimentalne gluposti. Još se borio sa sobom kada je svjetlo ugašeno. Napo 160 kon! Ernest je čuo kako se vrata zatvaraju i koraci udaljavaju. Sačekao je još izvjesno vrijeme. Minuti su mu se činili dugi kao sati. U svakom slučaju nije više mogao čekati. Sskinuo je čizme. Bešumno je iskliznuo iz grmlja, obazirući se uokolo, osluškujući kao jelen kojeg gone. Zatim se uspeo uz stepenice. Vrata kancelarije bila su zaključana. Pokušao je s prozorom. Bio je čvrsto zatvoren. Bilo je to nezgodno, ali je bio i na to spreman. Njegov lovački nož, koji je nosio za pašom, imao je otpornu oštricu. Uvukao ju je između okvira i praga i podigao. Trgnuo se kada se čula škripa. Ponovo se ukočio dok je osluškivao, spreman na sve. Ništa se nije desilo. Opet se nagnuo prema prozoru. Lako ga je otvorio, ali je imao problema da ga pridržava dok je ulazio unutra. Zatim ga je spustio. Nakon toga je otišao do vrata, napipao bravu i polako i oprezno otvorio vrata. Na prstima je otišao do stola i nagnuo se nad njega pažljivo pipajući. Odjednom su mu prsti dohvatili nešto meko i vlažno. Maramica! Ana ju je ostavila. Ernest je osjetio dobro poznati miris. To ga je uzbudilo gotovo više nego pogled na nju. Maramica je bila vlažna od suza. Impulsivno ju je strpao ispod košulje. Zatim se dao na posao. Sto je bio prazan. Opipavao je po malim ladicama jedan predmet za drugim dok mu prsti nisu dotakli svesku omotanu gumenim trakama. Svesku je stavio u džep. Da bi provjerio, još jednom je opipao svuda po stolu i po ladicama. Imao je ono što je želio. Njegov zanos naglo je zamro. Brzo udaranje kopita gotovo ga je paralisalo. Konji su se približavali. Zatim je čuo povik, tako blizu da mu se krv zaledila u žilama. Otišao je do vrata. U tami je primijetio dvokolicu. Jedan čovjek je iskočio. - Odmah sve momke pozovi - zvao je Hepford promuklim glasom. - Pošalji Pedra po dvokolicu. Ali, reci mu da ne ispreže konje. Požuri. 161 Čovjek je otrčao. Heprord je izlazio iz kola. Ernestov mozak radio je brzinom munje. Prvo je pomislio da smjelo siđe niz stepenice i suoči se sa Hepfordom. Rančer je bio uzbuđen. Nešto se desilo. Ernest bi morao da ga ubije. Zatim je odlučio da pređe preko trijema i iskoči u sjenu. Ni to ne bi uspjelo. Ostalo mu je samo jedno. Skliznuo je u tamni hodnik. Namjeravao je da prođe kroz kuću i izađe na stražnjem dijelu. Naletio je na vrata koja se nisu otvarala. Osjećao se kao u zamci. Na trijemu su odjeknuli brzi Hepfordovi koraci. Ernest je išao duž zida, tražeći vrata s lijeve strane. U istom momentu čuo je udaljene povike. Odjednom je njegova ruka nešto napipala. Vrata! Našao je ručku. Polako je okrenuo, izvirujući niz hodnik prema trijemu. Vrata su se otvorila i našao se u osvijetljenoj sobi. Ernest je naglo uletio u sobu i zaključao vrata iza sebe. Tek tad je podigao glavu i - ugledao Anu Hepford koja se uspravila na krevetu. XVII Ernest je brzo stavio prst na usne. Ali to nije spriječilo Anu da poviče: - Erneste! - Šapnuo joj je da bude mirna. - Šta ovo znači? - uskliknula je, a izraz iznenađenja prelazio je u gnjev. Približio se dugačkim koracima do njenog kreveta. Svjetlost noćne lampe ga je cijelog obasjala. Anine krupne oči postale su još krupnije kada ga je odmjerila od gole glave do bosih
nogu, njegovo prijeteće držanje, revolver. Klonula je teško uzdahnuvši. - Zaboga!... Šta radiš u mojoj sobi? Šta ćeš mi učiniti? Njen strah pomogao je Ernestu. Nije mu bilo ništa drugo na umu osim da je utiša. - Pa, zavisi - procijedio je bijesno. Opet je sjela, a crvena kosa joj je padala preko blijedog lica i golih ramena. Strah i uznemirenost učinili su je još ljepšom. Ernest je pomislio da ona vjerovatno misli ka162 ko su njegov iznenadan upad i držanje mogli značiti samo jedno - da je došao da joj se osveti zbog njene izdaje i grubosti. - Erneste... ti... ti ne bi... - počela je i podigla drhtavu ruku. - Učinio bih sve, Ana Hepford - prošaputao je prijeteći, naginjući se nad krevet i gledajući je pravo u oči. Imao je namjeru da je straši sve dok mu ne pomogne kako da riješi ovu dilemu. - Natjerala si me da te zavolim do mahnitosti. Onda si me izdala... prezrela me pred ocem... i onim prokletim lopovom! - prošaputao je promuklo. - Oh... ali, pričekaj... saslušaj! Erneste! - počela je divlje. - Nisam toliko opaka kako misliš. Kada smo se vratili... iz one šetnje... svi su me ismijavali. Bila sam bijesna... jer sam... počela shvatati da mi je stalo do tebe. Nisam smjela da popustim. Ponovo sam ohrabrila Hajslipa... I kada sam te vidjela kod Bruksa, željela sam da se osjećaš bijedno kao i ja... Bilo mi je žao. To me je potreslo. Večeras sam ti pisala... o tome koliko sam pogriješila što sam te povrijedila... koliko mi je žao što sam ti sve to učinila. Moraš mi vjerovati, Erneste. - Ana Hepford, ti lažeš - odvratio je, nimalo se ne pretvarajući daje ljut. - Ne lažem, Erneste. Imam pismo ispod jastuka. Okrenula se i ispod jastuka izvukla pismo i pružila mu. Žurno se nagnuo preko kreveta da ga dograbi. Jedan pogled bio mu je dovoljan da vidi da je adresirano na njega. Koverta je bila debela i nesumnjivo je sadržavala nekoliko stranica. Polako je pismo spustio u džep. Sumnja u nju bila je velika koliko i bol koji mu je zadala. Silio se da ne podlegne njenim čarima i njenim lažima, da ne bi ponovo bio ponižen. A ipak je ostao bez daha pred tom slatkoćom dok je bespomoćna ležala u krevetu. - Dakle, sada si počela da pišeš pisma? Zašto ne pozoveš Duda da ih uruči mjesto tebe? - upitao je oštro. 163 - Molim te, Erneste - preklinjala ga je. - Znam da zaslužujem... oh, Erneste, bila sam bezdušna. Znam da sam pogriješila. Ne tražim da mi oprostiš... samo da mi vjeruješ. Sve je u pismu. Ispovjedila sam se. Napokon sam rekla istinu... kako sam otkrila da te zaista volim... kako mrzim sebe zbog svoje zaslijepljenosti, tvrdoglavosti... preklinjala te da ću sve učiniti što tražiš. - Ana, to što kažeš je nemoguće. - Zaista nije. Sve je u tom pismu... i ako ne možeš da mi vjeruješ, pročitaj ga sada, ovdje. Ne krivim te. Ja... lagala sam... flertovala... bila sam kukavica. Erneste, ja sebe nisam poznavala... nisam. - Ako je to tačno... onda je prekasno! - rekao je okrenuvši se da mu ne vidi lice. Uspravila se i dohvativši ogrtač izvukla se ispod jorgana i krenula prema dnu kreveta gdje je sjedio. Gledala je u pod. Lice joj je bilo crveno. - Nije prekasno, Erneste. Ne reci to... ne ako me još... Ućutkali su je teški koraci i kucanje na vratima. Ernest se povukao. Iznenada je shvatio u kakvom je položaju i kako je ovo kompromitujuća situacija za djevojku. - Ana, jesi li budna? - čuo se glas njenog oca. - Oh! Jesi li to ti, tata? Da, budna sam, ali sam u krevetu - odgovorila je tonom koji se Ernestu učinio neprirodnim. - Pusti me da uđem. Tek tada se lako promijenila. Zaplašen pogled napustio je njene oči. - Ali, tata, rekla sam ti. U krevetu sam. Ne želim da ustajem. - Mislim i da ne trebaš. Onaj novac je kod tebe? - Da. Sakrila sam ga. - U redu. Sada nije važno. Vjerovatno ću biti vani cijelu noć... Ana, nešto strašno se desilo. -Šta? - Mladi Hauard je ubio Hajslipa... Kauboji misle da je 164 I to čisto ubistvo. Anin užasnuti pogled ga je ukočio. - Oh, tata... to je I strašno! - povikala je promuklo. - Pa, bilo je strašno za Hajslipa i biće strašno za Ha uarda ako ga uhvatimo - odgovorio je Hepford bijesno. Biće to linč. Žao mi je, Ana, što ti to moram reći, ali i ti si kriva. Rekao sam ti da se okaniš onog žutokljunca. Od sa mog početka sam slutio da je drukčiji. Nije uopšte kauboj, nije čak ni zapadnjak. Bio je do ušiju zacopan u tebe... Ne ma sada koristi od priče. Prekasno je. Ovo će ti poslužiti kao lekcija. Sada spavaj, ako možeš. Sve ću ti sutra ispričati. Njegovi teški koraci udaljavali su se hodnikom. Čuli su se glasovi s trijema. Mnogo njih. Ernestovo srce koje mu je bilo došlo u grlo, vratilo se na mjesto. Njegovo zaprepaštenje, a zatim strah, bili su upućeni Nebraski. U trenu je shvatio šta se desilo. Hep ford i Hajslip nisu otišli u grad. Bez sumnje se Hajslip vra tio na Bruksov ranč i tamo naletio na Nebrasku. A onda je Hepford, a možda i neko drugi, namjerno uvukao Erne stovo ime u cijelu gužvu. Odjednom je Ernest postao svjestan Aninog prisu stva. Dok su mu te misli prolazile kroz glavu, potpuno je zaboravio na nju i gdje se nalazi. Došla je nesigurno do I Ernesta i ledenim rukama obuhvatila njegove. Lice joj je bilo avetinjski bijelo, oči širom otvorene i pune straha. " - Oh, bože, sada znam... zašto si rekao da je prekasno ' - ječala je. - Ja sam te na to navela. Ne krivim te. Ja sam kri- va. Oh,
Emeste, zašto, zašto nisi čekao? Zašto nisi prije I došao kod mene? Sada mi je sve jasno. Hajslip je navalio na tebe. Zbog mene! Uobražena luda! 1 ti si ga ubio! Oh, bože, oprosti mi! Ernest ju je zagrlio i privio na grudi, ne vjerujući vla stitim čulima. Ali, mogao je da osjeti udaranje njenog srca, mogao je da vidi tragični očaj u njenim krupnim očima. - Ana, ćuti. Tvoj otac... ili neko drugi mogu te čuti. 165 I Život mi je u opasnosti - prošaputao je. - Čula si šta je rekao o linču. - Jesam... jesam. - Privila se uz njega drhteći. Htio je da joj kaže da nije on ubio Hajslipa, da je uvjeri u svoju nevinost, ali nije imao snage da odoli ovom trenutku. Šta bi više mogla da kaže? Šta bi mogla da učini? I opet je otkrio da je siguran da ga ova predivna djevojka, i pored svega što se desilo, istinski voli. Izgledalo je nemoguće, nerazumljivo, a ipak... Malo se odmakla od njega i vidio je kako prikuplja snagu. - Moramo odmah napustiti Crvenu stijenu - prošaputala je. - Ti bi pošla sa mnom? - Neka nam nebo pomogne! Da, ići ću. Čim pređemo granicu, bićeš siguran. Ako te uhvate sada... tata i njegovi ljudi će te objesiti. Oh, oni te mrze, Erneste, zbog nečeg što ne shvatam... Moramo odmah krenuti. - Ana, ti bi stvarno... pobjegla sa mnom? - upitao je zadivljeno. - Rekla sam ti. Da, da, hoću. Moram. Nikad te neću pustiti samog. - Ali zašto? - Jer sam te uništila... I jer ja... volim te, Erneste. Ovila je ruke oko njegovog vrata i poljubila ga. - Ali, Ana. Razmisli. Ne čini to samo... zbog grize savjesti ili sažaljenja. Moraćeš da se udaš za mene. - Pa, to bih i voljela, Erneste. Ali, ja bih pošla bez obzira na to hoćeš li se sa mnom oženiti ili nećeš. Daću svoj život. Platiću. Ja sam nova Ana Heptord. I znam šta radim. Ubio si čovjeka zbog mene. Ali, on je zaslužio da umre. Želim da živiš zbog... mene. - Bićemo veoma siromašni, Ana. Naučila si da imaš sve što želiš. Možda ćeš zažaliti. - Ja želim samo da te odvedeni od njih... Erneste, ti me voliš? Nisi me prezreo? Ni jedan ljubavni san koji je sanjao nije mu nudio to 166 liku milinu i strast u njenom glasu, molbu na njenom licu. - Ana, volim te više nego ikad. A ipak, još jednom razmisli šta radiš. - Poljubi me - prosaputala je nudeći mu usnice. A onda se naglo odmakla od njega. - Pustiću te kroz prozor - rekla je brzo. - Drži se mraka. Nađi svoje cipele. Ja ću se obući, spakovati nekoliko stvari i naći ćemo se za petnaest minuta. Proći ću kroz šumarak, niz put. Čekaj me pored velikog bora. Moram pokušati da uzmem konje, ako budem mogla. Smanjila je svjetlost, tako da je u sobi bilo gotovo mračno, i podigla zastor. Prozor je bio otvoren. Napolju je bilo mračno i tiho. - Sada - šapnula je - i, molim te, pazi da te ne vide. Ne rekavši više ni riječi, Ernest se izvukao. Poljubila ga je u obraz i rekla: - Mili. - Ernest je pao na meku travu. Nejasna prilika s prozora je iščezla. Za trenutak je stajao kao opčinjen. Kako je bila tamna noć! Kako tiha! Drhtao je. Osluškivao je. Do ušiju mu je doprlo lupkanje konjskih kopita. Krenuo je. Razmicao je lišće grmlja i kretao se bešumno dalje od kuće, u šumarak. Našao je cipele i obukao ih. Morao je da opipava debla borova. Promicao je između njih postepeno vraćajući kontrolu nad svojim čulima dok se prikradao cesti. Na ivici šumarka je zastao da se orijentiše. Preko čistine nalijevo vidjela se svjetlost na prozorima spavaonica. Prešao je široki tamni prostor do desne strane šumarka i došao do visoke ograde obrasle divljom lozom. Kliznuo je do kraja gdje je skretala pod pravim uglovima, formirajući jedan zid ambara. Trebao je još samo da obiđe ambar pa da dođe do staze. Čuo je udaranje kopita, prilično blizu, i škripu točkova na šljunku. Neko je od kuće dovozio dvokolicu. Iznenada je te zvuke prigušila jurnjava konja iz drugog pravca. Projurilo je nekoliko jahača prema rančerskoj kući. Ernest je vidio samo tamne prilike. Nije imao vremena da razmišlja i planira. Držače Anu 167 za riječ, pobjeći će s njom, oženiti se i neka... Zanos mu je ispunio srce. Ali, nisu mogli otići pješke. Mora nabaviti konje. Možda ne bi valjalo da čeka dok mu se Ana pridruži. Ipak je čekao. Uskoro su se u tami pojavile nejasne prilike. Pedro je vodio dvokolicu. Meksikanac je pjevuSio. Prošao je pored njega. Ernest je iskoristio priliku i brzo zaobišavši ambar požurio niz stazu. Izgledalo je da je uobičajeni mir u ovo doba na rancu poremećen. Do ušiju mu je dopro zvuk udaljenih glasova i udaranje čizama na drvenim podovima. Kauboji su išli gore-dolje, Ernest se brinuo zbog trojice jahača koji su projahali. Želio je da se vrate. Ipak, razmišljao je, možda su otišli prema Springertaunu. Nije prošao više od pola puta do velikog bora koji je bio uz sam put, ali čekao je podalje od ambara i osluškivao, nestrpljivo izvirujući u tami. Bio je siguran da će Ana doći. Nestalo je i najmanje sumnje. Zahvaljivao je bogu što je i pored svega uspio da joj vjeruje. A kako je samo pogriješio onog dana na Bruksovoj farmi. Ona je bila samo smušena. Njena taština i ponos podlegli su pred ljubavlju prema naivku koji se pretvarao da je nespretan kauboj. Ernest je bio presretan zbog uloge koju je igrao. Inače je možda nikad ne bi osvojio. Bilo je potrebno Hajslipovo ubistvo da bi ona postala žena. Odjednom je njegovo oštro uho uhvatilo zvuk lakih i brzih koraka. Krv
mu se uzburkala. Dolazila je. Dolazila je da bude s njim, da ode s njim, da dijeli s njim njegovu sudbinu. Iz tame je izronila tamna sjena. Na sebi je imala crni kaput i nosila je malu torbu. Ernest je izašao iz svog skrovišta. Trgnula se kao zaplašeno ždrijebe. Blago je izustio njeno ime, umirujući je. Došao je do nje i uzeo joj torbu. - Kasnim. Ali... bilo je lako - šaptala je. - Tata je tamo sa svojim ljudima. Ja... za trenutak sam osluškivala... Sada moramo naći konje. - Pedro je upravo uveo dvokolicu. 168 - Odlično. Dovešću je. Čekaj me na kapiji. Otvori je. - «j Poslušao ju je požurivši niz stazu. Mogla je da se snađe sa Pedrom. Prije nego što je stigao do kapije čuo je točkove. Potrčao je da otvori kapiju. Ana je usporila, ali nije zastala. - Upadaj! - pozvala ga je kratko se nasmijavši. Ernest je uskočio. - Rekla sam Pedru da ništa ne govori dok ne odmaknem. I da idem u Springertaun. To će tatu navesti na pogrešan trag. Pobjesniće... ali ni upola toliko kao kada otkrije gubitak još nečeg. Ernest ju je obuhvatio oko vitka pasa. - Krenuli smo. Nije važno gdje. Oh, Ana, predivno je da bi bilo istinito. - Pa, dovoljno je istinito - odgovorila je oštro. - Nekako čudno govoriš za čovjeka kojeg traže zbog ubistva. - Šta si mogla očekivati? Ispalo je da me ne mrziš nego da me voliš. - Erneste, odsad moraš da malo više razmišljaš - odgovorila je ozbiljno. - Nekako se nadam da kauboji neće krenuti za našim tragom, nego pravo u Springertaun. Ali i ako krenu, neće nas uhvatiti. - Gdje idemo, Ana? - Skrećemo oko deset milja iza Bruksovog ranca. To je prilično dobar put, ali se mnogo ne koristi. Kratica do Snouflejka, Šoudauna, do granice Novog Meksika. Mislim da će biti bezbjedno. Do tih gradova ne može doći glas o tvojoj... tvojoj borbi sa Hajslipom prije nego što mi tamo dođemo. A kada jednom pređemo granicu, bićemo sigurni od tatine družine. - Tvoj otac nikad nije bio za mene. Ne znam zašto. - Nikad mu se nisi dopadao. U početku je bio sumnjičav. Zaklinjao se da nisi kauboj. Mislio je da možda njuškaš. Uvijek je računao na Hajslipa. Želio je da se udam za njega! Zamisli samo! I naravno, Hajslipovi pajdaši će polomiti noge da te se dočepaju. Ne bi čekali šerifa nego bi te linčovali, Erneste. A tata bi gledao kako oni to obavljaju. 169 - Bez dokaza da sam... da sam ja ubio Hajslipa? - pitao je Ernest. - Dokaz? Mora da ga imaju... Kada ćeš mi reći šta... kako se desilo? - Kada se vjenčamo i budemo sigurni. - Možda je bolje da mi nikad i ne kažeš... Slušaj, uskoro ćemo biti na Bruksovom putu. Moramo biti oprezni. Vješto je upravljala konjima i Ernest je bio zadivljen. Noć je bila vedra i hladna; zvijezde su sjale bijelom svjetlošću; hladni vjetar je rashlađivao njegovo zažareno lice. - Sigurno će kasnije biti i hladnije - primijetio je. -1 hoće. Ispod sjedišta je debelo ćebe. Izvuci ga. Nemaš kaput. Biće hladna noć. Ernest je izvukao ćebe i raširio preko njihovih krila. Ispod sjedišta je vreća sa žitom. - Dobro. Baš je čudno. Tata je otišao u Holbruk u namjeri da ostane nekoliko dana i... - Ana je zastala, a Ernest je nije ništa pitao. Neko vrijeme su se ćutke vozili. Ernest je pažljivo gledao okolo. - Prošli smo stazu. Prečka je spuštena. Neko je zaboravio. Bruks nikad ne ostavlja spuštenu prečku - primijetio je Ernest zamišljeno. Sada su konji išli sporije. Ernest je osjećao hladnoću pošto je ćebe stalno klizilo. Misli su mu skrenule na Hajslipovo ubistvo i više je bio zabrinut zbog Nebraske nego zbog sebe. Ali je bio i zadovoljan pošto je Nebraska sigurno morao imati opravdanje za svoje djelo. Kada se istina sazna, niko neće žaliti, niti čak braniti Hajslipa. Hepford je morao imati neki lični razlog za svoje simpatije prema kicošu i uplitanje Ernesta u ubistvo. Sibert je to nagovijestio otvoreno u svom govoru rančeru. Ernest je to za sada odbacio. Učinio je sve što je mogao da odigra ulogu. Želio je da svoju obmanu ne otkriva sve do vjenčanja sa Anom a, ako bude moguće, ni nakon toga sve do trenutka kada će moći da stane pred Hepforda i pokaže mu dokumente o 170 I vlasništvu Crvene stijene. Biće to uzbudljiv trenutak kada Ani otkrije svoj pravi identitet. Pokušao je da zamisli njeno iznenađenje kada sazna da se udala za bogatog rančera a ne siromašnog kopača rupa za kolje za ogradu. A kada se oporavi od šoka, možda neće mnogo zažaliti što je supruga Ernesta Hauarda Selbija. Brinulo ga je kako će izbjeći to otkriće dok se budu vjenčavali. Biće teško osim ako ne ubrza ceremoniju i ako se ne pouzda u uzbuđenje nevjeste koja možda neće čuti da joj se muž preziva Selbi, a ne Hauarđ. Povremeno bi se Ana okrenula i zagledala u njegovo lice. Mogao je vidjeti njene tamne oči i smiješak na blijedom licu. - Ne brini, Erneste. U ovo sam te ja uvalila i ja ću te i izvući. - Ne brinem se. Suviše sam sretan da bih se sada sekirao... niti se imalo brinem za ono što će se desiti kasnije. - Šta kasnije? - Nakon vjenčanja. A to će biti sutra. Nasmijala se. - Znači, više žuriš da se sa mnom oženiš nego da pobjegneš ljudima mog oca ili šerifu? - Priznajem da je tako. Rado ću i na vješala samo da mi budeš žena bar jedan dan. - Pa, ja to neću. Želim te zauvijek... Zaboga, Erneste, nije li divno što se volimo! Da smo bar ranije to znali! - Ja jesam. Rekao sam ti. Molio te. Možda si
mislila da nisam muškarac s kojim se treba petljati? - Pogrešno sam te ocijenila. 1 svi ostali, posebno Hajslip. -1 jesi. Ja sam loš - odgovorio je Ernest hladno. - Još ću te iznenaditi. - Nemoj, molim te. 1 ovo mi je bilo dovoljno. Kažnjena sam za sva vremena. Tako su razgovarali, povremeno bi ućutali a milje su promicale pod brzim točkovima dvokolice. Skrenuli su s glavnog puta i nakon toga Ana je odahnula. Štedjela je konje i nije ih zaustavljala sve do iza ponoći. Zastali su u 171 borovoj šumi. Odnekud iz tame dopirao je žubor potoka, a vjetar je uzdisao u krošnjama. - Odmorićemo konje i zapaliti vatru da se malo ugrijemo - predložila je Ana. - Imaš li šibice? - Nemam, ali ti sigurno imaš. - Ni drvce. Tako se Ernest našao pod istim pokrivačem sa Anom, glave naslonjene na vreću sa žitom. Ana je glavu naslonila na njegovo rame. U stvari, bila mu je u zagrljaju i njena kosa mu je milovala lice. - Pa i nije tako loše za bjegunce - rekla je blago. - Uštini me da vidim sanjam li. - Spavaj sada. Nije vrijeme za romantiku, mili Erneste. Za to ćemo imati dovoljno vremena kada se izvučemo iz omče tatinih ljudi. Ernest više ništa nije rekao. Ležao je presretan, suviše svjestan Aninog prisustva. Samo se jednom promeškoljila, i to kada je skidala rukavice. Lijevu ruku prebacila je oko Ernestovog vrata, a prsti su joj bili hladni kao led. Ubrzo je zaspala. Selbi je vidio blistave zvijezde kroz tamno lišće i osluškivao uzdisaje vjetra u lišću iznad glave. Pitao se šta će donijeti sljedeći dan, iako, zbog svoje uloge, nije želio da ikad osvane. Satima kasnije učinilo mu se da je zvjezdani pokrov izblijedio, a onda je i umilna blizina Ane prešla u zaborav. XVIII Kada se Ernest probudio, nebo je bilo sivo. Njegovo meškoljenje uznemirilo je Anu, koja je naglo sjela divlje gledajući oko sebe. Ali, trebao joj je samo tren da sadašnjost poveže sa prošlim dogadjajima. Zbacila je ćebe, veselo se smijući. - Baš mi je bilo udobno i toplo. Izvuci se, kauboju. Nisi nešto veseo za mladoženju. Ernest se brzo izvukao. - Gdje su moje rukavice?... Uf, ležala sam na svom 172 šeširu... Erneste, moramo nahraniti konje i krenuti iako ćemo sami ostati bez doručka. Ovdje ima vode, ali sumnjam da će konji piti. Ernest je uspravio vreću sa žitom. - Nikad nisam spavao na tvrđem jastuku. - Oh, zato je moj bio mekan... nakon što se unutrašnja mašina stišala. Erneste, u početku ti je srce kao ludo lupalo. - Hm! Zašto ne bi? Nikad ranije nije služilo kao jastuk tako zgodnoj i čarobnoj glavici. - Časna riječ? - Časna riječ! - Imam mnogo razloga što te volim, a to je još jedan više. Znala sam, iako mi nisi rekao. - Ko je sada sentimentalan? Čime ćemo nahraniti konje? - Uzmi zobnice. Sigurno su ispod zadnjeg sjedišta. Uveliko je svanulo kada su konačno bili spremni da krenu. Kada je Ana skrenula kola na put, otkrila je nešto na zemlji. - Erneste, mi nismo napravili one tragove - primijetila je. I on je primijetio tragove točka i konjskih kopita u ji pjeskovitom tlu. - Izgledaju prilično svježi - rekao je. I - Sigurno su od juče. Ko je to mogao krenuti prije " nas?... Erneste, ovo mi se nimalo ne dopada. - Nije važno sve dok su ispred nas. - Možda je to neko ko će da razglasi novosti. - Šta da radimo? - Reskiraćemo. Idemo dalje. Tako su i učinili, dok se nebo rumenjelo na istoku, sunce blistalo na mrazom pokrivenoj travi a predivna šuma budila. Ernest je vidio jelene i konje za koje je bio siguran da su divlji. Njegovo oduševljenje nije dijelila i Ana koja je izgledala ozbiljna i sramežljiva sada kada je svanu 173 lo. Ernest je nakon izvjesnog vremena uzeo uzde od nje. A kako je, bez sumnje, bio dobar vozač, konji su uskoro živnuli pod njegovim upravljanjem. Ana je primijetila da bi od njega mogla ipak napraviti zapadnjaka. Napokon su stigli do potoka gdje su se konji napojili. I Ernest je sišao i napio se vode. Ali, Ana je izjavila da više voli da bude žedna i da jedva čeka toplu kafu i tost. Uspinjali su se uz dugačku padinu preko pošumljenog brda i onda se spustili na čistinu. Selbi je uzalud tražio ograde i rančeve, čak nije vidio ni znaka od goveda. Zatim su počeli da se spuštaju još niže, gdje su iščezle stijene i borovi i gdje su počeli da se pojavljuju pustinjski kedrovi. Ovdje je stoka pasla i uskoro su došli i do prvog ranca. - Ne znam koliko još ima, ali sigurno ćemo uskoro biti u Snouflejku - rekla je Ana zabrinuto. - Ovim putem sam išla jednom prije više godina. Njena zabrinutost prešla je i na Ernesta, koji je požurivao konje. Izgledalo je da konji uopšte nisu umorni. - Koliko smo prešli? - upitao je jednom. - Oko šezdeset, ako ne i više. Sutra u ovo vrijeme preći ćemo granicu. - Ana, samo ako nađem sveštenika, mi ćemo danas preći bračnu granicu. Porumenjela je. - Ti baš žuriš da postanem gospođa Ernest Hauard. - Malo je reći da žurim. - Plašiš se da ću se predomisliti? - Moram priznati da si najćudljivija djevojka. Neću više da reskiram. - Erneste, ne plaši se. Nikad me nećeš izgubiti - rekla je čežnjivo. S vrha brda opazili su naselje u dolini. Ana je objasnila da je to Snouflejk. Bilo je dosta zelenila iz kojeg su izvirivale bijele i sive kuće i crkveni toranj i jedna dugačka 174 zgrada od crvenih cigala. - Odlično! Vidim crkvu - povikao je Ernest i potjerao brže konje. - Ali, mili, tamo je... tamo je i zatvor - zamucala
je Ana. - Pa šta? Možemo i ovdje dovesti sveštenika i vjenčati se kao i na svakom drugom mjestu. - Baš me iznenađuješ - odvratila je zbunjena njegovom bezbrižnošću i veselošću, a u isto vrijeme i zahvalna. Tako su ušli u Snouflejk i Ernest je bio iznenađen njegovom veličinom. Nije to bilo malo naselje, kako je očekivao. Ušli su u grad glavnom ulicom s čije su se obje strane uzdizale brojne zgrade. Na periferiji su bile manje kolibe smještene medu drvećem i s vrtovima. - Hej, dečko, gdje mogu naći sveštenika? - Ernest je upitao jednog dječaka na magarcu. - Nedavno je došao novi župnik. To je gospodin Parson. Stanuje tamo... u onoj kući preko... odmah pored crkve. - Hvala ti, sinak. Evo ti dolar - odgovorio je Ernest zahvalno i bacio srebrnjak dječaku koji ga je vješto dohvatio. - Oho! Velika hvala, gospodine. Sigurno ćete se ženiti. Ernest se trudio da se pripremi za ono što ga očekuje. Zabavio se konjima i nije gledao Anu sve dok nisu došli do kuće koju im je dječak pokazao. Upravo je htio da side s kola kada ga je Ana zgrabila za ruku. - Pogledaj! - prošaputala je odjednom uzbuđena. Ernest je pogledao niz ulicu, očekujući da vidi potjeru koja je krenula za njima. Ali, ulica je bila pusta i dremljiva na popodnevnom suncu. Izgledalo je da cijeli grad drijema. - Nebraska i moja rođaka Dejz Bruks! - povikala je Ana. Ernest se brzo okrenuo. Od kuće su dolazile tri prilike od kojih su dvije bili njegov prijatelj i Dejzi. Nebraska 175 je bio obučen u svoju najbolju odjeću i nije trebalo mnogo da shvati da je isto i sa Dejzi. Ernest se spustio na sjedište i zabuljio, kao gromom ošinut. Tada je i Nebraska pokazao iznenadno uzbuđenje. Otkrio je prisustvo poznate dvokolice i putnika u njoj i potrčao do kapije. Ernest ga nikad nije vidio tako blijedog. - Za ime boga, Erni, jesi li to ti? - upitao je. - Mislim... da je tako, Nebraska... ali više ni u šta nisam siguran - odgovorio je Selbi polako. -1 s tobom je Ana? - Da, mislim da je tako. Bila je - odgovorio je Ajova okrenuvši se da vidi da li se Ana krije iza njega. - Jesi li čuo šta se desilo... sa mnom? - Nisam. Ništa nisam čuo - odgovorio je Ernest, proučavajući ozbiljno lice prijatelja. - Pa, zašto ste nas onda pratili? - Nebraska, mi nismo išli za tobom. Nismo pojma imali da ste ovdje - odgovorio je glasom koji nije dozvoljavao nikakvu sumnju. - Prijatelju, ako ja nisam lud, onda ti moram reći da sam tu dvokolicu vidio juče oko četiri popodne. I sada je u Snouflejku. - Može biti, Nebraska. Ali, to ne dokazuje da si lud. - Šta, do vraga... izvinite, župniče - provalilo je iz Nebraske kada su im se pridružili Dejzi i treći član grupe. Erni, zašto si onda ovdje? - Samo zbog jedne stvari, Ana i ja želimo da se vjenčamo - odgovorio je Ernest ponosno. - Jupi! - povikao je kauboj. - Zato smo došli Dejzi i ja, i to smo učinili! Vjenčali smo se! Ernest je iskočio iz kola i otišao do kapije. Blijedo lice Dejzi, koje nikad nije skrivalo osjećaje, postalo je rumeno. - Čestitam, prijatelju. Zaista mi je drago... Dejzi, poljubiću te. Znaš, to sam oduvijek želio. 1 Ernest je to zdušno obavio. - Imaš najboljeg muža na svijetu... Ana, dođi. Tvoja 176 rođaka i moj najbolji prijatelj su se vjenčali. - Ja... nisam slijepa - promucala je Ana dok se nesigurno izvlačila iz kola. Lice joj je bilo blijedo, a krupne zelene oči ispunjene čuđenjem i zadovoljstvom. - Dejz, sretna sam zbog tebe. Želim ti svu sreću - rekla je i zagrlila je. - Oh, Ana!- povikala je Dejzi, gotovo se gušeći, i privila uz rođaku. Ernest je naslutio da su obje djevojke i te kako uzbuđene, i to ne samo zbog vjenčanja. - Hej, dolazi ovamo, Ana - prekinuo ih je Nebraska. Erni je poljubio Dejz i, bogami, ja ću tebe. Isto kao i on, to sam oduvijek želio. 1 dobrano je iskoristio priliku. Ipak, napetost nije popuštala. Ernest je to osjećao i naslućivao razlog, iako je zaista bio zbunjen Nebraskinim dolaskom u Snouflejk. Ali, i to će se brzo razjasniti. Trebalo je sa ovim što prije okončati. - Župniče, hoćete li nas vjenčati? - upitao je Ernest okrenuvši se čovjeku prijatnog lica i blagih očiju koji je sa zanimanjem pratio šla se događa. - Naravno, ako je mlada dama napunila osamnaest bio je odgovor. - Danas je drugi dan otkako sam u Snouflejku. A ovo je već druga bračna ceremonija. - Ana, ja ću prvi ući i... srediti sa župnikom - rekao je Selbi ne trudeći se da sakrije uzbuđenje. Glas ga je gotovo izdao. - Ti uđi kada te pozovem... Nebraska, prijatelju, budi uz nju. Ne daj joj d^ pobjegne. - Ne brini, Ajova - odgovorio je ka u boj i zagrlio Anu. Ernest je požurio sa župnikom u kuću. - Veoma ste nestrpljivi, mladi čovječe - primijetio je župnik osmjehujući se. - Kada biste samo znali šta sam sve prošao dok sam zadobio onu djevojku! - rekao je Ernest. - Ali, požurite, dajte mi vjenčani list da ga ispunim... Evo vam dvadeset dolara. Sve što imam uz sebe... Ah! Hvala vam. Ernest je zgrabio papir, sjeo za sto i počeo da popunjava. Župnik se nagnuo nad njim. - Obično to ja radim, mladiću. Ali, u redu je... Gospođica Ana Heptord, stara T7 dvadeset... 1 Ernest Hauard Selbi... star dvadeset i četiri. Vrlo dobro. Pozovite ostale. Ernest je otišao do vrata. - Dođite, Nebraska. Ti i Dejzi treba da je uvedete. Nebraska i dvije djevojke požurili su u župnikovu kuću. Iako je bio uzbuđen, Ernest je uspio da ih smireno dočeka. Ana više nije bila blijeda. Kada su im
se pogledi sreli, osjetio je kako ga preplavljuje talas miline. - Imate li spreman prsten? - upitao je župnik, uzimajući Bibliju. - Nemamo - odgovorio je Ernest tupo. Srce mu je stalo. Odlaganje bi moglo biti fatalno, ne samo za brak nego i za identitet koji je želio prikriti. Dejzi je pritekla u pomoć. - Uzmi moj, Erneste... Nebraska je zaboravio da nabavi, pa smo koristili ovaj. - Bogami, prijatelju, moramo kupiti prstenje kada dođemo u Flegerstaun. Župnik je uzeo prsten i odmah počeo da čita službu. Ernestu su se usta sasušila, srce je htjelo da mu iskoči dok je čekao da župnik počne. Brzo je uslijedilo pitanje: - Da li ti, Erneste, uzimaš ovu ženu... - Da! - uzviknuo je i na njegovu radost župnik je prešao preko ovog prekida i nastavio. Kraj je došao brzo. Ana je ispružila drhtavu ruku da primi prsten i njeno "Da" izašlo je iz same dubine srca. Sve je bilo gotovo. Ona je bila njegova žena. Izgledalo mu je kao da se soba okreće oko njega. Poljubio je Anu ne obazirući se na prisutne. - Oh, suviše je dobro da bi bilo istinito! - rekao je nježno. - Ana, sjedi ovdje i potpiši se... Požuri, najdraža... Ovdje! Potpiši! - Nagnuo se nad nju i ona je upisala svoje ime i ne pogledavši sta piše na papiru. Zatim ju je Ernest podigao i uzeo dokument iz njenih ruku, pa se i sam potpisao i pružio uvjerenje župniku. Cijela ceremonija je začas bila okončana. Selbi je presavio dragocjeni papir i mahnuo Ani. - Ti si moja žena. Ovdje je dokaz. A ja sam najsretniji 178 .. čovjek na svijetu. - Da. I ja sam... i ja sam sretna, ali, Erneste, moramo da idemo... znaš. Moramo požuriti. - Svakako - odgovorio je Ernest sretan što u svom džepu ima tako važan papir. - Ali, prvo moramo nešto pojesti. Umirem od gladi. To ranije nisam ni osjetio, ali sada... - 1 ja - pridružio mu se Nebraska. - Čemu žurba? Sada smo svi vjenčani i ništa se ne može desiti. Ovdje je i hotel. Hajde da jedemo. Izgledalo je da je Ana još uvijek pomalo ošamućena. Poveli su je vani. Župnik ih je otpratio do kapije zaželjevši im još jednom mnogo sreće i pozdravio ih. Kada su ponovo sjeli u dvokolicu, Ana je počela da moli: - Erneste, nemoj da se ovdje zaustavljamo. Moramo požuriti. - Ali, dijete, nema opasnosti. Osim Nebraske i Dejzi niko drugi ne zna da smo ovdje. - Neko može svakog časa da se pojavi. - Svakako. Samo što to nije sigurno. Ne možemo bez jela nastaviti. Ubijedio ju je i odvezli su se do hotela. Kada su djevojke ušle, Ernest i Nebraska su odveli konje u konjušnicu. - Možeš ih ispregnuti, prijatelju - rekao je Nebraska. Ovdje ćemo prenoćiti. - To mi odgovara - odgovorio je Ernest kratko. - Slušaj, ti si svakako lud - nastavio je Nebraska oštro gledajući prijatelja. - Šta te grize? - Mnogo toga. - Čuo si za mene? - Ni riječ. Rekao sam ti - procijedio je Ernest. - Pa, ne moraš mi skakati za vrat. Prokletstvo, učinio sam ti uslugu. Pobrinuli su se za konje, a onda je Nebraska odvukao Ernesta u jedan ugao i obazrevši se da ih ko ne čuje, prošaputao: - Hajde, zini, glupane! 179 Ernest je duboko uzdahnuo. - Juče popodne... ili kada je to bilo?... vidio sam kada su se Hepford i Hajslip provezli pored Bruksove farme. 1 iskoristio sam priliku da... da odem do Crvene stijene. Otišao sam. Čekao sam da se smrkne. Tada sam se uvukao u kuću. Ja... upao sam u Aninu sobu... - Kog si vraga čekao? Zaboga, Erni, zabrinut sam za tebe - prekinuo ga je Nebraska, crven u licu. - Zaveži. Sada je na mene red da govorim - nastavio je Ernest. - Upao sam u Aninu sobu. Bila je u krevetu. Čitala je. Umrla je od straha... Pa, to sam želio. Namjeravao sam da je uplašim... između ostalog. Bila je sigurna da sam došao da je ubijem... ili još nešto gore... jer me je ponizila... kada je Hepford pokucao na njena vrata. Dobro je da sam ih bio zaključao. Želio je da ude, ali ga nije pustila. Tada je rekao da sam ja ubio Hajslipa... da će me linčovati. Otišao je... i onda... pa, Nebraska, ne mogu ti reći šta se zapravo desilo. Ispalo je da me Ana stvarno voli i zaklela se da će pobjeći sa mnom... prevesti me preko granice. Nisam uspio da joj kažem da ja nisam ubio Hajslipa. Znao sam da si ti to učinio i bio sam zabrinut zbog tebe. Pustio sam je da vjeruje jer sam želio da vidim kako će ona to prihvatiti... Bila je sjajna, Nebraska. Pomogla mi je da izađem, ukrala dvokolicu, vozila cijelu noć... i evo nas ovdje! Nebraska ga je zgrabio ukočenim prstima. Oči su mu bile sjajne kao vatra. - Nisam li ti rekao da je ona drukčija. Da će ispasti da je cura u redu? Čovječe, ne smiješ dopustiti da i dalje vjeruje da si ubica. Jer, ja sam ubio Hajslipa i ponosim se zbog toga. - Ispričaj mi! - povikao je Ernest gorljivo. - Vratio sam se na ranč oko četiri - počeo je Nebraska hladno i polako. - Sem i Hok su bili sa mnom, ali su ostavili konje dalje dok sam ja krenuo kući. Čuo sam kako Dejzi viče. I pojurio sam kao bez glave. Vrata su bila zatvorena. Provirio sam kroz prozor i ugledao Duda Hajslipa kako 180 drži Dejz. Dobro sam se zagledao i vidio da se ona otima. I, prijatelju, hvala nebesima... bila je... bila je kao divlja mačka! Hajslip je uvijek zaludivao Dejz, ali kada je prigustilo, pokazala se... Pa, pogledao sam uokolo da uzmem nešto da bih provalio vrata kada su se pojavili Sem i Hok. "Šta je bilo?", pitali su i ja sam rekao: "Brzo, provalimo ta prokleta vrata!" Sva trojica smo navalili i... kvrc! Popustila su. Sem je još
jednom udario u dovratak, ali je Hok uletio unutra. I onaj luđak je pucao u njega. Bio sam dovoljno priseban da ne stanem na otvorena vrata. Otrčao sam do prozora. Pucao sam kroz staklo, ali sam Hajslipa nisko pogodio. Izletio je vičući. Pucao je u Sema bas kada sam ga ja ponovo pogodio. Bio sam nervozan, prijatelju. A Hajslip je mahao revolverom prema meni kada sam ga ubio. - Prokletstvo! - izustio je Ernest s mješavinom olakšanja i užasa. - Nemoj mi reći da je ubio Hoka? - Ni govora. Hok je dobio metak u rame i pobjesnio. Dejz se onesvijestila. Pa, Hoka smo na brzinu previli. U međuvremenu je Dejz došla sebi. Bruks je pripremio kola i odveo Hoka u Holbruk rekavši nam da krenemo za njim. Dejz i ja smo dobro razmislili i odlučili da dođemo ovdje i vjenčamo se, tako da i to bude gotovo kada se vratimo u grad... Ostavili smo Hajslipa tamo gdje je pao... Eto kako se sve desilo. Hajslip i Hepford su se zbog nečeg razišli. Hajslip se vratio do Bruksove tarme i izgubio glavu kada je Dejz zatekao samu. Mora da se kasnije Hepford vratio i onda svu krivicu bacio na tebe. Ili su taj poslić obavili Megil, Dejvis i Polard. - Gadno je sve to, ali je glavno da tebe ne mogu zatvoriti... Nebraska, znači vraćaš se u Holbruk? - Svakako. To će skratiti istragu. - Siguran sam da je Hepford poslao potjeru za mnom. Zamisli da dođu ovdje... - Pa, odmah bih ih zaustavio. Iako ne vjerujem da će se pojaviti. Hajdemo unutra i kaži Ani istinu. - Možda je Dejzi već ispričala. 181 - Sigurno nije. Rekao sam joj da ćuti. Kada su se vratili u hotel, Ernest i njegov prijatelj su zatekli žene u odvojenim sobama. Ana nije skinula ni kaput ni šešir i željela je da što prije otputuju. - Hajdemo prvo do Nebraske i Dejzi. A kasnije, ako i dalje budeš htjela da žuriš, odmah ćemo krenuti - rekao je njen muž. - Erneste... kako to govoriš! Sigurna sam da Dejz zna. Čudno se ponašala. Nije mogla sakriti suze. Ernest je prešao hodnik i odveo Anu kod Dejzi i Nebraske. Bila je to velika, dobro osvijetljena soba. Nebraska je izgledao miran i opušten, Dejzi nervozno brižna. Ana je započela razgovor. - Dejzi, ti i tvoj muž ste na bračnom putovanju... Ali, Ernest i ja... spašavamo njegov život. Pošto on neće da vam kaže, ja ću. On... - Čekaj, malo, Ana - prekinuo ju je Nebraska otežući. Ovdje je neka greška. Nema razloga da vas dvoje bježite. Jer... - Nebraska, moj otac je poslao svoje ljude za Ernestom - povikala je Ana očiju tamnih od brige i očaja. - Oni mrze Ernesta. Objesiće ga! - To je malo pretjerano, Ana. Zaboga, zašto? - Ernest je ubio Hajslipa. Ja... ja sam kriva. Oh, bila sam gadna prema Ernestu. Znam da nije kriv za ubistvo. Pucao je u Hajslipa u samoodbrani. Oni to neće povjerovati. Neće dati mom... mom mužu šansu. Nećemo biti sigurni sve dok ne pređemo granicu. -Ana, mila, čekaj. Da i mi nešto kažemo. Nisi pomislila da je možda... tvoj otac... pogriješio - prekinuo ju je Ernest. - Pogriješio! Kako? - odvratila je Ana smeteno. Zurila je od jednog do drugog. A kada je Dejzi počela da plače, okrenula se da je tješi. - Pa... oko tog... ubistva - rekao je Nebraska. - Ana, moj prijatelj Erni to nije mogao učiniti. Jednostavno nije mogao. - Zašto... zašto nije mogao? - upitala je nečujno, sa na 182 dom u očima. - Pa, na prvom mjestu, Emi nije bio tamo kada se to desilo... Ja sam ubio Hajslipa. Ana je samo zinula, zanjihala se i, da je Nebraska nije dočekao na ruke, sigurno bi pala. v XIX Ernest je brzo uzeo svoju onesvijeStenu nevjestu iz Kempovog naručja i spustio je na krevet; Dejzi joj je sklo nila šešir, a onda su joj oboje svukli kaput i lice joj ovlažili hladnom vodom. Napokon su njeni kapci zatreperili i ot vorili se da otkriju dva tragična zelena izvora svijesti. - Osvijestila se - prošaputala je Dejzi. - Au... izgledalo je da je umrla. Ko bi pomislio da je :Ana Heprord tako osjetljiva! - Ana, najdraža - mrmljao je Ernest držeći je za ruke. Nebraska je povukao Dejzi. - Slušajte, djeco, odosmo la naručimo specijalnu večeru - rekao je i izašao s Dejzi. - U redu, ali neka ne žure - dobacio je Ajova za njima i atvorio vrata. Kada se vratio do kreveta, otkrio je jednu kovu Anu Hepford. - Erneste, je li... ono... istina? - zamuckivala je. - Šta, mila? - Da ti nisi... ubio... Hajslipa? - Naravno da je istina, i sretan sam što to sada znaš. Mila, nikad nisam ni rekao da sam to učinio. - Nisi ni porekao. - Nisam. Pustio sam da tako vjeruješ. - Oh, zašto si me obmanuo? - upitala je prijekorno. Ernest se nagnuo nad nju držeći je za ruke i žureći u njene oči koje su napokon izražavale njenu pravu dušu. - Pa, uzela si to zdravo za gotovo. Bila si tako uzbu đena, tako si gorljivo sebe prekorijevala da jednostavno nisam mogao podnijeti da ti kažem istinu - objašnjavao je. - Erneste, ti si tako divan. Ne znam kako... ali zaista jesi - govorila je sneno. Izvukla je jednu ruku da bi ga 183 nježno dotakla po obrazu. - Bio si okrutan. Nemaš pojma kroz kakve sam muke prošla. - Ni meni nije bilo lakše, slatka moja ženice. - Zaboravila sam. Ja sam tvoja žena... Oh, sretna sam da ti nisi ubio onog Hajslipa. Erneste, ja nisam kukavica. Ja sam rođena na Zapadu. Ne plašim se smrti... ili čovjeka koji drugome oduzme život u ravnopravnoj borbi. Ali me je ubijalo to što sam vjerovala da sam ja kriva. - Mogao sam to i učiniti. Spremio sam revolver zbog toga. - Nisi...
Pomozi mi, mili, da ustanem... Vrti mi se... Ernest ju je odveo do fotelje i sjedajući povukao je u krilo. Nije prošlo dugo i rumenilo joj se vratilo u obraze. - Mogli bi da se vrate - prošaputala je. - Pa, šta? Ana, još mi nije jasno da me voliš i da imam pravo da te zagrlim i poljubim kad god poželim. - Ako dobro pamtim, nešto slično si učinio... i prije nego što si imao ikakvo pravo... Oh, trudila sam se da ti se oduprem. Stid me je, ali moram priznati da... sam... nakon onog prvog puta... bila luda za tvojim poljupcima. - Oho! I nikad mi to nisi dala do znanja! - povikao je skrušeno. - Ponašao si se kao da znaš... Erneste, molim te, ispričaj mi gdje, zašto i kako je Nebraska ubio Hajslipa. Ernest joj je sve objasnio i prepričao Nebraskinu priču. - To je i zaslužio - zelene oči su opasno sijevnule. -1 ja sam se uvijek plašila tog kauboja. Kad god sam išla s njim na jahanje, dobro sam se čuvala da nikad ne sjašem. Vjeruj mi... Žao mi je Dejzi. Jadnica! Hajslip ju je jednostavno hipnotisao... Moglo je biti i gore. Mislim da je Nebraska dobar čovjek. Sigurno je mnogo voli. Sve će na kraju dobro ispasti. - Nadam se da je tako... - Dosta toga je i pred nama - rekla je zagrlivši ga. - Nimalo se ne plašim onog što me čeka. Ja znam raditi. Možda 184 nikad ne bi povjerovao, Erneste, ali ja znam da kuham, perem, Šijem. Časna riječ. Vjerujem da sam rođena da budem žena kauboja. Negdje ćemo se skrasiti. Mogu i cijepati drva, čak znam i upravljati plugom. - Nadam se da nećeš morati toliko raditi za mene. Možda ćemo nešto bolje smisliti. Zar ne misliš da bi od mene mogla napraviti rančera? - Svakako da bih mogla. Samo - uzdahnula je - sada ne mogu biti na Crvenoj stijeni! Kada pomislim koliko volim ranč... uvijek je izgledalo kao da je moj... osjetim slabost. Zamisli, Erneste. Kada smo prvi put čuli da novi vlasnik dolazi da preuzme ranč... ja... bila sam odlučila da se udam za njega! Bilo da je mlad ili star. To ti kazuje koliko volim taj ranč. A sada... - Zaboga, kako si ti bila proračunata! 1 vjerujem da bi to i učinila. Ni jedan muškarac ti ne bi mogao odoljeti, Ana. Ti si se ipak udala za siromašnog kauboja - završio je oduševljeno. - Tako izgleda. Meni nije žao, Erneste. Nikad i neću zažaliti. I sam ćeš se u to uvjeriti. - Ana, sada nećemo o ozbiljnim stvarima. Barem dok... - Ludice, pa naši problemi sada počinju. Osjećam se tako slobodna... tako sretna što ne strahujem zbog tebe... pa, mogu se sa svim i svačim sada suočiti. - Čak i sa životom s vječno siromašnim kaubojem? upitao je osmjehujući se. - Da, sve dok je taj vječno siromašni kauboj Ernest klimnula je ozbiljno, milujući mu kosu. - Vrlo sam ponosan, mila - gotovo je prošaptao. - Ali... Ana, moram ti nešto reći... mi ne možemo biti pravi muž i žena... dok... - O čemu sada govoriš? - upitala je zapanjena, dok joj je rumenilo oblijevalo vrat i obraze. - Ja... ne mogu uzeti tvoju ljubav... i sve ono što uključuje brak... sve dok ne budem potpuno iskren. Veliko je iskušenje ovako nastaviti. Ali... 185 - Erneste! - povikala je divlje ga prodrmavši. - Ana, gadno sam te obmanuo. - Zbog Hajslipa? Ali, to mi je sada poznato. - Nije to u pitanju. Nešto mnogo gore. Nadam se da ćeš me još voljeti... ali, možda i nećeš. - Oh, a šta je to? - Još ti ne mogu reći. - Erneste, nije valjda... da voliš... neku drugu? - Ne, nije to. - Nikad ranije nisi volio neku drugu djevojku? - Nisam, časna riječ. - Da ne postoji neki razlog zašto ne mogu biti tvoja žena? - Ne. - Pa, šta si to, zaboga, učinio? - Sada ti neću reći. - Kada? - Pa, za koji dan. Kada odemo u Holbruk i osporimo optužbu tvog oca. I kada s njim raščistimo. - Pih! Plašiš se tate? - uskliknula je osjetivši olakšanje. - Da, malo. Nikad mu se nisam sviđao. A Hajslip i njegovi pajdaši su me mrzili. Prirodno, to je bio razlog više da Hepford bude protiv mene. Pa, onog dana kada smo se vratili s jahanja... bio sam uzrujan. Bio sam odlučan da učinim nešto što će ga razotkriti. Sibertove riječi su mnogo otkrile. - Rekle su mnogo i meni - rekla je Ana gorko. Opravdale su moje zebnje. Da sam imala imalo pameti, shvatila bih da je tata nepošten. Znala sam... osjećala sam... da je nepošten kada je povukao sav novac iz banke i rekao mi da ubrzo napuštamo Crvenu stijenu. I Sibert je to znao. - Pa, mila, i ja to znam - odvratio je Ernest. - Otpustio me je. Ti si me ismijala. Odlučio sam da nađem dokaz za moje sumnje. I to je bio jedan od razloga što sam upao u tvoju kuću... Ana, ja sam ukrao onu plavu svesku koju mi nisi dala da pogledam. Ukrao sam je one noći. Sada je u 186 !mom džepu. - A tako! - promrmljala je. - Da. Heptord se dovezao do kuće. Gotovo me izne nadio u svojoj kancelariji. Nisam mogao pobjeći, pa sam otrčao hodnikom. Tako sam uletio i u tvoju sobu. Kakva sreća za mene! Ali, da si to znala... srce mi je bilo stalo. - Znači da nisi došao da mi se svetiš? Oh, Erneste, ka ko sam sretna... Kada si upao u sobu... bijel kao kreč... di vljeg pogleda... ja sam klonula. Pomislila sam da si došao da... pa... da učiniš nešto u Hajslipovom stilu. Sada kada sam ti žena mogu da ti priznam... Ne! Neću ti to priznati. Možda jednog dana. - Ana, vjerujem da pogađam. Ja sam te suviše volio da bih se svetio... ili nešto slično. Ne, došao sam u kuću da ukradem ovu svesku. Dok ju je vadio iz džepa, izvukao je i debelu kovertu. - Šta
je ovo? Oh, tvoje pisnu). VIorani ga pročitati. Nije mi više potrebno kao dokaz da me voliš. - Ipak, pročitaj to pismo, Erneste, ali ne sada. Da prvo vidimo šta je u tatinoj svesci. - Ne. Mogla bi se rastužiti - odvratio je, vraćajući i svesku i pismo u džep. - To može sačekati. - Erneste, i ja sam lopov - priznala je odvažno. - Kako to? - Tata mi je povjerio novac koji je povukao iz banke kada je posljednji put bio u gradu. Kada odlazi od kuće, uvijek to čini... pa... mi... morali smo da imamo novaca. Po nijela sam taj novac. - Ana, ukrala si zbog mene! - Bogami, jesam. Sada mi je krivo pošto nisi bjegunac pred zakonom. Moraću to vratiti tati... iako osjećam da bih ga trebala zadržati za novog vlasnika Crvene stijene. On bi me vjerovatno nagradio, Erneste. A ti i ja moramo imati dovoljno novaca da bismo mogli negdje dalje da odemo. Ne možemo ostati ovdje. - Nisam siguran šta možemo učiniti. Gdje je taj 187 novčanik, Ana? - U mojoj torbi. - Ja ću je donijeti. - Ernest se odmakao od Ane i brzo, preko hodnika, otišao u njihovu sobu. Prsti su mu bili nesigurni dok je otvarao Aninu torbu. Kakav preokret! Našao je novčanik toliko nabrekao da mu je izgledalo da će puknuti. Ernest nije mogao odoljeti da ne vidi da li je u njemu zaista novac. Oći su mu se iskolaćile. Zatvorivši novčanik, odjurio je do Ane i ne misleći da sakrije oduševljenje. - Ana, ovo je velika lova - rekao je mašući novčanikom. - Erneste, nećeš valjda doći u iskušenje? - pitala je zabrinuto. - Čak i ako je tata bio nepošten, to nije razlog da budemo i mi. Jer, ja sam ukrala novac. A ako me natjeraš da ga zadržimo, i ti ćeš biti nepošten. - Šta da radimo, mila? - upitao je, shvativši da je ovo sada najveći ispit za Anu Hepford. - Dao sam posljednji dolar da bih se oženio s tobom. Dobro ćemo se namučiti prije nego što steknemo vlastiti dom... i sve ono na šta si navikla. - Erneste! Plašiš me... Bila bih sretna da potrošim... svaki dolar... da spasim tvoj život... ili da te izvučem iz zatvora. Ali, ti si slobodan. Oboje smo mladi, snažni i imamo mozga. Nećemo krasti, Erneste. Mogli bismo taj novac staviti... u banku... i sačekati punopravnog vlasnika. Ernest je od radosti tako vrisnuo da je Ana širom otvorila oči. - Jesi li ti čitav, mladiću? - Toliko sam radostan dA bih mogao poletjeti. Ne možeš shvatiti kako se osjećam. Ti si divna. - Jesam li? Ljubav je slijepa, Erneste... Skloni taj novčanik prije nego što se vrate Nebraska i Dejzi. Ernest ga je jedva ugurao u unutrašnji džep. - Ne mogu iščekati da prebrojim. - Ja sam to već učinila - nasmijala se Ana. -1 koliko ima? 188 - Pogodi. - Nekoliko hiljada. - Misliš da bi se veliki rančer toliko brinuo zbog tako malo novca? Erneste, u tom novčaniku je preko četrdeset hiljada dolara! Selbi je sjeo, iskolačivši oči. -Ne! - Možemo zajedno prebrojiti kada budemo sami. Iako ne mislim da je to pametno. Ti bi mogao... Prekinulo ih je kucanje na vratima. - Jesi li to ti, Nebraska? Ulazi - povikao je Ernest radosno. Vrata su se otvorila i u sobu su ušli vitki kauboj i Dejzi. - Pa, Ana, dobro si se oporavila. A šta je s tobom, prijatelju? - Umirem od gladi. Je li večera gotova? - Šta ti misliš! Hajdemo. Zaboravimo naše nevolje. I pored Nebraskinog oduševljenja i obilne hrane koju je pripremila gazdarica, večera nije bila mnogo uspješna. Iako je tvrdio da umire od gladi, Ernest se silio da jede. A i djevojke su bile suviše uzbuđene da bi osjetile glad. Stoga je Ernest predložio da odmah krenu u Holbruk. Bilo je još svijetlo. Mogli bi se voziti do kasno i zaustaviti u nekoj rančerskoj kući... - Š... šta? - zinuo je Nebraska. - Da spavam u nekoj Stali ili sjeniku... prve bračne noći... kada možemo prenoćiti i u ovom finom hotelu? - Budi razuman, prijatelju. Ovo jeste naše bračno putovanje, ali moraš priznati da nije sve normalno - bunio se Ernest. - Ajova, o ovome sam sanjao i molio se otkako sam prvi put vidio Dejzi - bunio se i kauboj. - Nebraska, i ja sam isto osjećao i nadao se otkako sam upoznao Anu - nastavio je Ernest smijući se zbog zbunjenosti obje nevjeste. - Slušaj me sada, Romeo. Moramo ne 189 ke stvari srediti prije nego što otpočnemo s našim medenim mjesecom. - Sta, na primjer? - Pa, ovaj tvoj bijeg... pošto si uklonio nepoželjnog tipa sa Crvene stijene. I da potražimo novi posao da bismo se mogli vratiti... nakon medenog mjeseca. Idemo prvo u Holbruk, pa na Crvenu stijenu i, kada sve sredimo, imaćemo naš medeni mjesec i putovanje. - Nas četvoro? - upitala je Dejzi žudno dok su joj tamne oči blistale. - Oh, to bih voljela. - Zvuči fino. Čini mi se... to prihvatam - dodala je Ana, koja je očito željela da pomogne Ernestu, nije bila sasvim sigurna da je s njim sve u redu. Nebraska sezabuljio u prijatelja. - Mogli bismo čak uzeti dovoljno novaca da odemo u Kalifornvju - nastavio je Ernest, trudeći se da ostane ravnodušan. - Pa, prijatelju, sada znam šta je Ani zavrtilo glavu. Tvoj slatki jezik - prasnuo je Nebraska zadivljeno, ali i sjetno. - Uh, kada bismo to mogli učiniti! Ja sam gotovo propao. A i ti. Dejz nema novaca. Imaš li ti, Ana? - Vjerujem da Ernest može nešto nabaviti. Zar ne bismo bili ludi da sve to potrošimo na putovanje kada će nam biti kasnije potrebnije? - Naravno da bismo bili ludi - priznao je kauboj. - Volio bih da jednom budem toliko lud... A što se tiče posla, Ajova, radiću sa Dejzinim
ocem. Ići će sporo, ali i to je već nešto. - Kauboju, iz Bruksove zemlje možeš izvući novac samo ako je navodnjavaš, ako zasadiš grašak i uzgajaš stoku u gorju - rekao je Ernest poslovno. - Bogami, nikad na to nisam pomislio - zviznuo je Nebraska. - Nije ni Sem. Ajova, ti pak nisi toliki naivko. Ana je bila toliko zadovoljna Ernestovim idejama da joj se lice raznježilo. - To je i tata namjeravao učiniti s farmom kada bi orje 190 rao Bruksa - rekla je. - Oh, ja ću jednog dana biti rančer - rekao je Ernest važno. - Zar bi moglo biti drukčije kada imam ovakvu ženu?... Pa, Nebraska, hoćemo li odgoditi naše bračno putovanje i krenuti u grad? - Svakako. Čini mi se da se više neću odvajati od tebe - smijuljio se Nebraska. Dok su izlazili, Nebraska je bio zamišljen. - Ajova, ti si najoriginalniji, najtajanstveniji, najbolji prijatelj kojeg sam ikad imao. Uskoro su krenuli na sjever drugim putem. Prošli su pored više rančeva prije sumraka, ali kada je pala noć, nisu naišli ni na jedan. Odvezli su se u kedrovu šumu gdje su zapalili vatru, ispregli konje i ulogorili se ispod drveća. Barem im je bilo toplo. Zora je brzo svanula i odmah su krenuli. U Holbruk su došli prije podneva. XX Sada kada je stigao u Holbruk, Ernest je bio neodlučan šta da radi. Dok je gonio dvokolicu glavnom ulicom, opazio je da se Nebraskina kola zaustavljaju ispred hotela gdje je već bilo nekoliko kola. Dvojica ili trojica ljudi izašli su u susret Nebraski. U jednom od njih prepoznao je Bruksa. Kada im je Ernest prišao rančerovo široko lice bilo je ^ naborano od smijeha. Brzo je pogledao prema Nebraski i 8 Dejzi i bio je zadovoljan. ¦ - Pa, šta ti ovdje radiš? - pitao ga je Bruks iznenađen. jf - I ja sam se oženio, Seme - odgovorio je Ernest sret- no. - Nije Nebraska stekao pravo na sve cure ovdje. - Nebesa! - planuo je rančer podigavši ruke. - Nisi se valjda oženio sa Anom Hepford? - Pa, jedan pogled na nju bio bi dovoljan da vas ubijedi - odgovorio je Ajova ljubazno. 191 Bruks se ipak malo bolje zagledao u djevojku. - Pa, da sam proklet!... Hauarde, ti si pravi sretnik. A i ti, Ana... vidim ti po licu da si sretna. Pa, čestitam ti... - Kako je Hok? - prekinuo ga je Ernest. - Dobro je. Ranjen je u rame, ali to nije ništa za starog lisca. Idem po njega kod Bebita. Krećemo odmah. Skoro smo se mimoišli s vama. - Znači... da... i Nebraska može biti miran? - Svakako. Sibert i ja smo to sredili. Šerif je jutros otišao na Crvenu stijenu. Tamo ćemo se naći. - Odlično! - uskliknuo je Ernest duboko odahnuvši od olakšanja. Bruks se okrenuo Nebraski. - Pa, sine, pođi i ti s nama. - Svakako, Seme. Nešto ćemo pojesti i brzo ćemo vas sustići. Ernest je našao rješenje za svoj problem. - Ana, pođi sa Dejzi i Nebraskom. Ja ću doći čim... - Slušaj sad ovo! - prasnuo je Nebraska. - Zar nikad nećemo imati taj naš medeni mjesec? - Prepusti to meni - odgovorio je Ernest smijući se. - U redu, ako obećaš da ćemo poslije ove gužve otići negdje da budemo sretni nekoliko dana. - Obećavam, Nebraska. - Mili, tek si se oženio a već žuriš da se oslobodiš žene - primijetila je Ana pažljivo ga osmatrajući. - Izgleda baš tako - odvratio je Ernest smijući se. Najdraža, pretpostavljam da tvoj otac neće tako mirno preći preko našeg vjenčanja kao što je to učinio Dejzin stari. Zar ne bi bilo bolje da ga ti prvo sama vidiš? - Da, svakako - odvratila je Ana prilično nerado. - Ali, ti nešto zaboravljaš. Šta ću mu reći o novcu? - Oh! - Ernest se trudio da je nekako umiri. - Moraš se pretvarati da si i sama iznenađena. A onda... kada ja dođem sve ću objasniti. Ana ga je sumnjičavo gledala, ali ju je njegova otvore 192 nost razoružala. - Vrlo dobro. Ja... mislim da si u pravu - popustila je. Ne želim da ovdje ostajem ni sat duže nego što je potrebno. Ernest joj je pomogao da siđe. - Ako se ne vratiš... ubiću se - prošaputala je držeći ga za ruku. -Ana! Nije više ništa rekla, kada je krenula sa Nebraskom i Dejzi, uputila mu je dug pogled koji neće zaboraviti dok živi. - Ajova, kada ćeš doći? - interesovao se Nebraska. Čuo sam šta ti je Ana rekla. - Pa, hoćemo li već jednom krenuti? - uzviknula je Ana oštro, a Dejzi je munula Nebrasku u rebra. Kauboj je nevoljko dograbio uzde. - Toliko sam sretan da mi se čini da ću umrijeti - govorio je Bruks prateći ih pogledom. Ana se još jednom osvrnula prije nego što su kola iščezla niz ulicu. - Do viđenja, Seme. Moram nešto da obavim - rekao je Ajova mirno. - Vidimo se kod kuće, možda sutra ili prekosutra. Ernest je prvo posjetio svog advokata Džeforda Smita, koji je bio iskreno zadovoljan što ga vidi. - Već sam namjeravao da odem na Crvenu stijenu rekao je Smit nakon pozdrava. - Ovo ste otegli. Hepford planira da otjera stoku u Novi Meksiko. Tamo je kupio ranč. - Pa, dosta toga se desilo što me je spriječilo. Znate... zaljubio sam se u Hepfordovu kćerku... - Niste valjda! -1 oženio se s njom - dovršio je Ernest. Advokat je stajao kao gromom pogođen. - Zaboga, mladiću! Zaista ste sve iskomplikovali osim ako ne želite da pustite Hepforđa da vas potpuno opljačka. - Gospodine Smit, neću mu dopustiti da bilo šta uzme. Naravno, neću ga ni strpati u zatvor ili ga čak ocrniti. Ne bih zbog njegove kćerke. 193 - Vi ste velikodušni. Izvinite, a da li ona zaslužuje toliku žrtvu? - zainteresovao se advokat. - Daleko više. - Hepford vam je ukrao oko dvije stotine hiljada
dolara. - Svakako, to me boli. Ali, od toga je u mojim rukama gotovo četrdeset hiljada. Barem imam novac. - Kako ste, zaboga, došli do tolike sume? - advokat je bio zapanjen. - Pa, on je novac povjerio Ani, svojoj kćerki, i ja sam ga uzeo. - Dobro. Odmah to odnesite u banku. - Hoću, gospodine... I još nešto. Ukrao sam jednu svesku u koju je Heptord bilježio svoje lične račune. Sjećate li se izvještaja koje sam vam pokazao sa stričevim papirima? - Sasvim dovoljno da bih mogao da uporedim. Da vidim tu svesku. Oštroumnom advokatu nije trebalo dugo da razgleda svesku. Zatvarajući je, primijetio je: - Imate ga u šaci. Pa, kakve su vaše instrukcije? - Kada biste mogli da krenete na Crvenu stijenu? - Odmah. - Ja moram odmoriti konje. Recimo rano ujutro. - Što ranije to bolje. - Naći ćemo se u hotelu čim svane... Oh, da, još nešto. Potrebno mi je nešto novaca. - Mogu vam posuditi neku razumnu sumu. Zašto ne uzmete od toga što već imate? Vaše je. - Na to sam zaboravio! - zviznuo je Ernest i izjurio. Na putu do banke Selbi se sjetio da ne bi bilo pametno položiti toliku sumu pošto bi bankovni službenici mogli nešto posumnjati. U gradu je bila samo jedna banka. Hepford je nedavno podigao identičnu sumu. Ernest je odlučio da reskira i novac ostavi kod sebe. Prvo se zaustavio kod draguljara. Nije uzalud tako 194 dugo zagledao Anine prste i prsten koji joj je Dejzi posudila za vjenčanje. Kupio joj je zlatni vjenčani prsten, pa onda jedan sa velikim dijamantom, najljepši koji se mogao naći u radnji. Bio je toliko ushićen da je kupio još jedan dijamantski prsten koji će dati Nebraski za Dejzi. Bio je zadovoljan sam sobom. Zatim je otišao do radnje gdje je prvi put kupio odijelo, rukavice, mamuze i sombrero. Prodavač ga nije bio zaboravio. - Želim nešto skupo - rekao je. - Nikakve imitacije ili drangulije. Samo prave stvari. Bilo je svega i svačega. Ernesr se odlučio za čizme sa sarama od kože kengura, srebrne meksikanske mamuze, rukavice od jelenje kože, samtarice, košulju i maramu i, na kraju, crni kožni opasač i revolver sa drškom od bijele kosti. Ernest je kupljene stvari odnio u hotel razmišljajući kako će Ana zinuti kada vidi sve ovo, a tek kako će se zapanjiti kauboji na Crvenoj stijeni. Bio je toliko uzbuđen da je jeo vrlo malo i gotovo je zaboravio da naruči da mu u zoru dovedu dvokolicu. Činilo mu se da nije ni usnuo kada je čuo lupu na vratima. Kroz prozor je mogao vidjeti rađanje novog dana, dana koji će možda biti najvažniji u njegovom životu. Heptordova dvokolica bila je poznata po brzim konjima i već oko tri popodne Ernest se zaustavio na mjestu gdje se staza za Bruksov ranč odvajala od puta za Crvenu stijenu. - Gospodine Smit - rekao je Ernest - sada vi sami nastavite. Ostavite konje kod ambara i idite kod Hepforda. Recite mu jednostavno ovo: da uskoro dolazi novi vlasnik, da ste vi njegov advokat i da želite da znate šta će učiniti sa knjigovodstvom. Ja ću uzeti svoje papire i odmah krenuti za vama. 195 - Dopada mi se ovo... Da li vaša žena zna da ste vi mladi Selbi? - Ne zna. Nemojte reći ni njoj, niti kome drugom. - Vrlo dobro. Očekujem vas ubrzo nakon mog dola ska - odvratio je advokat i ošinuo konje. Ernest je velikim koracima grabio stazom, duboko za mišljen. Planirao je tačno šta treba učiniti i reći, kako će se ponašati, sve do izvjesne granice. A to je: šta će biti kada se nadje sam sa Anom. Kada je na to pomislio, srce mu je došlo do grla. Na Bruksovim vratima dočekao ga je povik: - Eheej! Nebraska je stajao na otvorenim vratima. - Ljudi, do lazite amo - pozvao je one u kući. - Došao je Ajova. Pogle dajte ga! Svi su izašli napolje, Nebraska, Dejzi, Sibert i Bruks da dočekaju pridošlicu. - Kako si, momče? - otegao je Sibert dok su mu se oči caklile. f - Kako ste, šefe? - brzo je odvratio Ernest dobro odm jerivši Hoka. Nije zapazio veću promjenu, samo je bio nešto bljeđi. - Ja? Odlično. - Bruks, kako se sve završilo? Mislim sa šerifom? - Bili su ovdje juče - odgovorio je rančer vedro. - Raz gledali siFuokolo, pogledali ove rupe od metaka u dovrat ku. Onda su otpremili Hajslipa u Springer. Svratiće kod Hepforda da ga obavijeste. - Hoćete li dovesti vaša kola i sve nas odvesti do Crvene stijene? - upitao je Ernest. - Svakako. Šta ćemo mi tamo... posebno šta ću ja ta mo? - Seme, momak misli da će biti potrebni prijatelji - ub jedljivo je upao Sibert. - Onda obavezno idem - odgovorio je rančer i krenuo prema ambaru. Nebraska je obilazio oko Ernesta, pažljivo zagledajući 196 njegovo novo odijelo. - Ti si zaista luckast, Ajova!... Srebrne mamuze iz Meksika! Sare od kengura! Pa, ove somotne pantalone!... Pogledaj samo ovaj revolver, Hok! Pogledaj!... Erni, stvarno si me oborio s nogu. Kako si mogao toliko da se zadužiš? - Dođi ovamo, grmalju jedan - odvratio je Ernest vukući ga ustranu. - Pogledaj! Zar ovo nisi priželjkivao? pružio mu je dijamantski prsten. Kauboj je iskolačio oči, vilica mu se opustila. Ipak se brzo pribrao. - Dejz, dolazi brzo - rekao je otežući. Opet je bio onaj stari, hladnokrvni Nebraska. - Pogledaj ovo... Daj mi ruku. Zamolio sam Ajovu da ti ovo donese... Prokletstvo! Savršeno! Kao da je pravljen za tebe! Nakon veselog uzvika, Dejzi se skamenila. Ernest ih je ostavio ne želeći da pokaže
svoja osjećanja. Nebraska ga je brzo stigao, povukao za ruku i zagrlio. - Prijatelju, jesi li opljačkao banku? - Nisam - nasmijao se Ernest. - Onda si nekog presreo? - Ni to. - Zadužio si se zbog nas! Prijatelju! Sigurno si isto kupio i za Anu. - Naravno. Pogledaj! Nebraska je nijemo zurio. Napokon je iz njega provalilo: - Mi smo propali! Cijelog života ćemo morati raditi da otplatimo dugove. Ali, nema veze. 1 ja bih ovo isto učinio! Tek kada su došli do korala i ambara Crvene stijene, Selbi je ponovo poprimio hladno držanje. Došlo je vrijeme za veliku predstavu, došao je čas kada će Crvena stijena postati njegovo vlasništvo. Došli su do spavaonica na čijem su trijemu sjedili Lanki Polard, Stiv Monel, Bouns Megil i Šep Dejvis. Sirom otvorenih očiju zurili su u Bruksova kola. 197 - Seme, silazim ovdje da uzmem svoje stvari - rekao je Nebraska. - Zar ne bi i Hok trebao da side? - upitao je Bruks tiho. - Mislim da bi trebalo, Nebraska - složio se Sibert. - Zašto? - pitao je ka u boj blago. - Pa, Šep je lupež. Ružno izgleda. - Idite s mojim mužem - rekla je Dejzi odlučno Sibertu. - Pa, čini mi se da će me do kraja života neko stalno pratiti - žalio se Nebraska. - Morate da znate da ovi momci neće ništa učiniti. Svi su bili dobri osim Hajslipa. - Tu si u pravu, Nebraska. Izašli su i polako krenuli u spavaonicu. Ernest je dovoljno dugo posmatrao da bi se uvjerio da nema potrebe da se brine, a onda se pripremio za svoje veliko iskušenje. Bruks je zaustavio kola ispred rančerske kuće koja novom vlasniku nikad nije izgledala tako impresivno. - Vi idite za mnom - rekao je ocu i kćerki i brzo iskočio iz kola i krenuo uz stepenice. Vrata kancelarije su bila otvorena. Ernest je zavirio i vidio da je prazna. Čuo je glasove iz dnevne sobe. Ušavši, opazio je Anu pored kamina. Izgledala je ozbiljna. Gospodin Smit je sjedio na suprotnoj strani a Hepford, blijed i uzdrman, koračao je gore-dolje po sobi. Naglo se zaustavio. - Izlazi odavde! - gotovo je vikao. - Ne možeš meni zamazati oči kao što si ih zamazao Ani. Priznala mi je da je tvoja žena. Nije bilo potrebe da dolaziš. Izlazi odavde i vodi je sa sobom. Imam posla sa ovim advokatom. Očekujemo novog vlasnika ranca. - Gospodine Hepforde, on je stigao - prekinuo ga je Smit ustajući. - Šta? - zinuo je Hepford. - Mladi Selbi je stigao - odvratio je advokat pokazujući na Ernesra. - Ovaj mladić koji je kod vas radio kao 198 kauboj jeste Ernest Hauard Selbi. - Staaa...! - povikao je Hepford urliknuvši. Lice mu je bilo mračno kao olujni oblak. - Da, gospodine Hepforde, ja sam Ernest Selbi - pro govorio je Ernest sabrano i koraknuo da malu torbu sa paI pirima pruži advokatu. Hepford je odjednom pobijelio i skljokao se na stoliI cu. Izgledao je kao prebijen. Ernest je brzo pogledao Anu. Samo jedan pogled bio mu je dovoljan. Izgubio bi se da je ! pogled malo duže zadržao na njoj. Kada se okrenuo dvoji ci muškaraca, krajičkom oka je vidio kako pognute glave izlazi iz sobe. Koliko je samo morao truda da uloži da ne pojuri za njom! - Gospodine Hepforde - počeo je Smit službenim to nom - zajedno sa mnom ćete pregledati ove papire. - Do vraga sa papirima! - mrmljao je rančer zaplićući jezikom. - Ako je ovaj žutokljunac Ajova Selbijev nećak... pa to mi je dovoljno. Odlazim. Još večeras. - Vrlo dobro, ali treba prije toga da raščistimo još ne ke stvari. Baš sam predlagao prije Selbijevog dolaska... nastavio je Smit. - Da ovo skratimo - prekinuo ga je Selbi, sretan što je u tom trenutku u sobu ušao Hok Sibert. - Gospodine Hep forde, imao sam veliku sreću Sto sam dobio ruku vaše kćerke. Stoga, prirodno, nemam namjeru da uništim vas ili nju učinim nesretnom. Ne treba ni da razmatramo sve ne pravilnosti vašeg poslovanja pošto imam dokaz u rukama, kod mene je vaša plava sveska. Takodje imam i četrdeset hiljada dolara koje ste povjerili Ani na čuvanje. Vjerovala je da sam ubio Hajslipa i uzela je novac kako bismo mogli otići preko granice. Ako odustanete od potraživanja tog novca, ovog ranca i svih vaših drugih interesa u banci ili negdje drugo u Arizoni, neću tražiti ništa više. Neću o ovome nikome govoriti. - Hauarde, ja... učiniću tako - odgovorio je Hepford tiho, zapanjeno buljeći u mladića. 199 - To je onda sve - odvratio je Ernest oštro. - Gospodine Smit, vi to sredite s njim. Na to je Ernest prošao pored Siberta. - Čekajte me vani, Hok. Kao i prvi put, i sada je Ernest našao otključana vrata Anine sobe. Ušao je i zatvorio ih iza sebe i otišao do kreveta gdje je Ana ležala glave uronjene u jastuk. - Ana - pozvao ju je, nastojeći da još koji trenutak zadrži kontrolu u glasu. Promeškoljila se, okrenula se. Oči su joj bile širom otvorene. - Dakle... to je tvoja osveta? - prošaputala je promuklo. - Jeste. - Obmanuo si me. - Jesam. Napola se uspravila tako da je popodnevno sunce, probijajući se kroz lišće i prozor, zasjalo na njenom izmučenom blijedom licu. - Ti... pustio si me da vjerujem... natjerao si me da te zavolim... oženio si se sa mnom... samo da bi se osvetio? Ernest se više nije usudjivao da oklijeva - ovo je bio najdivniji i najsladji dokaz njene ljubavi. - Ana, jesam li te natjerao da me voliš? - Jesi, neka mi bog pomogne, jesi. Ja... ja sam to i zaslužila... Obišao je krevet i sjeo pored nje. Uzevši je za ruku brzo je stavio dva
prstena na njen prst. - Evo! I ovo je moja osveta! Zurila je ne shvatajući. Bljedilo na licu polako je prelazilo u rumen. - Ana, mila - prošaputao je zagrlivši je. - Sve sam sredio s tvojim ocem. Bez svadje i problema! Neće biti nikakve tužbe, ni sramote! On odlazi na svoj ranč u Novi Meksiko. - Ajova! Šta... šta... - zamucala je. 200 - Ti si stvarno blesava - smješkao se. - Djevojka koja je osvojila toliko momaka sada je ovako zbunjena. - Ali... tvoja... osveta? - A zašto bih se svetio? - Zbog mog ranijeg ponašanja... koje je ubilo tvoju ljubav. - AH, Ana! Nije! - Još me... voliš? - prošaputala je . - Ti si stvarno Ernest Selbi... a ne neiskusni kauboj? - Da li te volim! Ha! Ha! To je potcjenjivanje. Ja te obožavam. Pa, sve je ovo ispalo kako treba. Dokazala si da me voliš, da me voliš zbog onog što jesam i kakav sam. Osim toga, ti si najdivnija cura na cijelom svijetu. A ja sam najsretniji muškarac na tom istom svijetu. - Ja sam tvoja žena - rekla je bez daha. - Jesi i, baš kao što si rekla, postala si gospodarica Crvene stijene iako si morala da se udaš za vlasnika. - Oh!... Oh! - zatvorila je oči. Lice joj se zgrčilo. - Poljubi me - rekao je Ernest strasno. Poljubila ga je, ali je on našao njene usne koje su drhtale. - Mila, nema razloga da plaćeš - počeo je Ernest i onda zastao, shvativši da možda ima i te kako mnogo razloga za to. Milovao je blistavu crvenu kosu. - Pa, mila, isplači se koliko hoćeš - rekao je ustajući. Ja idem vani da otjeram one lupeže. Kada je izašao, provirio je u dnevnu sobu koja je bila prazna, ali je čuo Smitov i Heptordov glas iz kancelarije čija su vrata bila zatvorena. Hok ga je čekao napolju, a Dejzi je sa ocem nervozno koračala po trijemu. - Hajdemo sada - pozvao ih je Ernest veselo. 1 poveo ih je brzim korakom oko kuće i kroz borik. - Šta to spremaš, mladiću? - otegao je Hok, pomalo zabrinuto. - Ovo ne smijete propustiti - odgovorio je Ernest. - Pa, Dejz i ja se trudimo da ništa ne propustimo - dodao je Bruks. 201 Ubrzo su došli do spavaonice gdje su kauboji sjedili. Iščezla je njihova ranija ravnodušnost. Ernest, koji je vodio malu grupu, zastao je ispred njih. - Pa, kauboji, da li se sjećate da nas je vaš pajdaš Hajslip poslao pješke odavde kada smo Hok i ja dobili otkaz? - pitao je Ernest. Šep Dejvis je bio dovoljno pribran da odgovori: - Da, sjećamo se. - Pa, je li to bilo pošteno ili ne? -Pa, nije bilo! - Slušajte onda - nastavio je Ernest nakon značajne pauze dok su ga četiri para očiju pažljivo posmatrala. - Sto se mene tiče, mislim da ste loš kvartet. Hok se kune da vas je Hajslip pokvario. Isto kaže i Nebraska. Voljan sam da im vjerujem... Hoćete li se spakovati i otići s ranca, kao što smo to učinili Hok i ja, ili ćete mi se izviniti i zakleti da ćete biti bolji i ostati ovdje uz veću platu? Bilo je jasno da četvorica zapanjenih kauboja misle da je Ernest lud. - Momci, probudite se - dodao je Hok. - Ovo je novi vlasnik ranca: Ernest Hauard Selbi. Dejvis se prvi pribrao. Skočio je, tamno lice mu je sinulo, učinio je pokret kao da želi pružiti ruku, ali ju je, malo razmislivši, povukao. - Hok, mogao sam naslutiti... Gospotiine Selbi, nisam tako loš, a cijenim kada je neko čovjek. Prihvatam vašu ponudu i vjerujem da to mogu reći i za svoje drugare. Tek tada je Nebraska izašao na trijem. - Šta se to ovdje dešava? - pitao je. - Neko je sigurno poludio. Ernest je gotovo skočio prema njemu. - Zaveži. Otpušten si! - Uh? - zirtuo je Nebraska. - Otpušten si. - Ko me otpušta? -Ja. - Ti!... Zaboga! Dejz... Hok, jadnik je sasvim šenuo. 202 ¦5" - Ti si otpušten, blesavi, dugonogi, divlji mladoženjo - povikao je Ernest uživajući u ovom trenutku. - Pakuj se! Otpušten si... ali, si opet dobio posao. Ti si partner sa mnom i Semom Bruksom u novom razvoju ranca Crvena stijena. Nebraska je zanijemio. Glupavo je zurio od Ernesta do Hoka. Dobričina se smijao. - Nebraska, dozvoli da te upoznam sa novim vlasnikom Crvene stijene - ovo je Ernest Hauard Selbi. Prošao je čitav minut, a Nebraska je samo pogledom prelazio od jednog do drugog. - To je tačno, Nebraska, prijatelju moj - dodao je Ernest. - Sada ti i Dejz idite odmah kući. Spakujte se za bračno putovanje. Sutra krećemo za Kaliforniju. Ernest se okrenuo od tog blistavog sretnog lica i kada je skočio s trijema, naletio je na Dejzi. Lice joj je bilo tako milo da je zastao da joj utisne poljubac na rumene usne. Zatim je pojurio prema rančerskoj kući i, dok je žurio svojoj ženici, do ušiju mu je doprla pjesma. Nebraska je pjevao iz dubine grla: - RevolveraS iz Ajove moju curu ukrao je...