Kanadjanin Bil - Karl Maj

1

2 KARL MAJ KANAĐANIN BIL www.BalkanDownload.org

3 SADRŽAJ VARALICA U IGRI.....................................................................................4 PODBUNJIVAČ........................................................................................ 14 PALIKUĆA............................................................................................... 31 LEKAR - GRUDA SAMORODNOG ZLATA..............................................44

4 VARALICA U IGRI Čovek-Kolorađanin se ugodno namesti i dok su ostali traperi nestrpljivo pratili njegove reči, ispriča: »Da, tako je kako kažem: nikada nije bilo većeg lupeža u Sjedinjenim Državama od Bila Kanađanina. Imam jedan račun sa njime, jednu čitavu veliku knjigu računa celu ispisanu. Toliko je ozloglašen da su čak preko mora u staroj zemlji pisale novine o nijemu - kako sam to doznao. Ali nikome nije tako napakostio kao meni. Čovek voli da pusti na miru tako krvave stvari, ali kako smo sad ovde kod majke Tikpani, učiniću vam po želji. Znajte Gents, Države su čudna zemlja u kojoj se najveće nalazi odmah pored najmanjeg, dobro odmah pored zla, i, kažem vam, sva tri puta kada sam se sreo sa tim ozloglašenim čovekom, nalazio se tu uvek prisutan i najslavniji kojeg možemo predočiti, Abraham Linkoln, predsednik. Rodom sam u stvari iz Kentakija, ali bio sam još dečak, koji jedva može da drži pušku, kada smo sišli u Arkanzas da vidimo da li je ta zemlja bila doista tako dobra kako su nam je opisali. Kažem mi, a podrazumavam pod tim roditelje, sebe i suseda Freda Hamera sa dve kćeri, Meri i Beti. Bio je Nemac i tek je pre nekoliko godina prispeo ovamo iz Nemačke. Namažite me katranom i zaspite perjem ako u bilo kojoj državi ima bolje i lepše devojke od tih nemačkih lejdi. Zajedno smo odrasli, činili jedni drugima sve moguće usluge, pa kada se jednog dana predomisli, smatram da Meri nije nizašto drugo stvorena nego da bude moja žena. E pa, možete sebi predstaviti da tu misao nisam tajio, nego da sam je tim brže rastrubio, i, doista, sasvim je tako: Meri nije uopšte mislila da bih mogao biti nešto drugo nego njen muž. Roditelji su se složili sa time i otada su se brinuli i dirinčili da nas čestito srede. Bio je to život kao u raju, mešuri, i svakome bih od vas poželeo od srca da pronađe tako srećne dane; samo da mu duže potraju no meni. Izišao sam jednog dana u šumu da žigošem podobar broj kolaca za vezanje konja. Stiže tada neko jelovom šumom i zaustavi svoje kljuse pored mene.

5 »Dobar dan, momče! Ima li tu u okolini neka farma?« upita on. »Dve mesto jedne, gde svako može rado da nađe utočište«, odgovorih ja. »Gde se nalazi najbliža?« »Hajte, povešću vas!« »Može i bez toga. Zaokupljeni ste tu radom, pa ako uočim pravac, ne mogu pogrešiti.« »Završio sam. Hajte!« Čovek je bio još mlad, jedva možda dve ili tri godine stariji od mene, imao je na sebi gotovo novo lovačko odelo od jelenske kože, imao je odlično oružje i konja koji je bio tako živahan kao da je sad upravo odvezan od plota. Prethodno nije podneo velikih napora, inače bi i on i njegova životinja izgledali manje sveži. Da sam ga upitao za ime i ostalo, protivilo bi se to potpuno gostoprimstvu; koračao sam, dakle, ćuteći pored njegovog konja dok nije sam počeo: »Koliko vam je još potrebno do prvog suseda, momče?« »Do brda tamo pet milja a na drugu stranu reke osam«. »Dugo ste već ovde na ovoj zemlji?« »Nisam tako dugo. Stanujemo još u prvoj baraci«. »A vaše ime, momče?« Šta mu je samo bilo sa onim njegovim momče? Jesam li možda bio dečak koji još nosi njegove čarape? Odgovorio sam što je moguće kraće: »Kroner«. »Kroner? Lepo! Moje je ime Vilijam Džons i rodom sam gore iz Kanade. Ko je vlasnik druge farme o kojoj ste govorili?« »Jedan Nemac po imenu Fred Hamer«. »Ima li sinova, momče?« »Dve kćeri«. »Zgodne?« »Ne znam, momče. Sami ih pogledajte! Ljutilo ga je što sam i ja njega nazvao momče, mogao sam to jasno da primetim. Nismo više govorili dok ne prispesmo pred kapiju farmerove kuće. »Koga to Time vodiš?« upita otac koji se upravo nalazio u dvorištu i hranio ćurane. »Ne znam ko je, neki master Vilijem Džons iz Kanade, mislim«.

6 »Dobro došao, gospodine! Sjašite i uđite!« Pružio mu je ruku, odveo ga u sobu, a meni prepustio brigu oko konja. Kada sam to obavio i došao za njima, stranac je stajao pred Meri koja je došla u posetu dok sam bio odsutan, i štipnuo je za obraze govoreći: »Do đavola, kako ste premila, lepuškasta devojčica!« Ona se zacrveni zbog te drskosti, ali joj je odmah prava reč bila na jeziku: »Gucnuli ste možda gutljaj više viskija, gospodine?« »Teško, u preriji se to osveženje ne može naći«. Hteo je da je obujmi rukom, ali ga ona tako udari da zatetura i umalo ne sruši stolicu o koju je htio da se zadrži. »Prokletstvo, hrabra ste ženska! Da ste drugi put pitomiji!« To me ražesiti. Približio sam mu se i neprimetno mu pokazao svoje šake. »Ta gospođica je moja verenica i ko je dirne bez moje dozvole, koštaće ga to nekoliko uboda nožem. U ovaj zemlji je gostoprimstvo sveto i ko to zaboravi sa njime će se prema tome i postupiti, momče!« »Sto mu gromova, vi umete da govorite, momče moj! Imate već dakle i verenicu? Lepo, onda se povlačim!« Obesio je svoju pušku o zid i smestio se tako udobno kao da je član porodice. Riđokosi momak nije se dopao mi meni ni ocu, a ni majka se ndje mnogo brinula o njemu. Ali pravio se kao da mu niko nema šta reći, pa kada su uveče došli na časak pred Beti, vodio je glavnu reč i pričao o avanturama koje je tobože doživao u preriji. Dajem deset svežanja dabrovine za kožu pitomog zeca da nije ni zakoračio u savanu, pošto mu je čitava odeća bila potpuno suva. Omogućili smo mu da to i uvidi, da se izvuče iz škripca i da skrene razgovor na nešto drugo. On se maši džepa i izvuče svežanj karata za igru, »Volite li da igrate, mešuri?« pitao je. »Katkad«, odgovori otac, »Sused Fred je poreklom iz Nemačke gde se igra jedna lepa igra koja se zove skat. Naučio nas je tu igru, pa uveče kad nemamo da se latimo ničeg boljeg, ta nam je igra razonoda«. »Da li ste čuli za igru koja se tamo preko zove »komovi listići« master Homeru?« upita Džons. »Ne«. »Ovde u zemlji se zove »Igra na tri karte« i najlepša je igra koja postoji. Promatrao sam je doduše samo jedanput i u njoj sam šegrt, ali ću vam je ipak pokazati«.

7 Ta »Igra na tri karte« istina svima nam se dopala i uskoro smo se zadubili u nju, pa su i stare žene stavile na kocku nekoliko džentlmena. Izgledalo je doista da je Džons ne razume. Mi smo dobijali, ali to ne potraja dugo, tako da je morao da potegne zlatnike koje je on svu silu nosio sa sobom. Ohrabrili smo se i više smo ulagali. Sreća nas je izneverila, tako da smo izgubili ono što smo dobili i morali da se latimo vlastitog novca. Pojedini dobici su nas sve više mamili. Žene su se već odavno bile povukle, a i ja sam takođe odustao. Otac i Fred Hamer su hteli da povrate svoj novac. Ulagali su sve veće svote, pa je igra za obojicu, i pored mojih upozoravanja i molbi upućenih pogledima, postajala sve opasnija. Tad iznenada primetih jednu Džonsovu kretnju. Zgrabio sam ga u tren oka za levu ruku i izvukao mu maka iz rukava. Igrao je sa četiri karte i bio je varalica u igri. On skoči. »Šta vas se tiču moje karte, momče?« povika on srdito. »Ni manje ni više od našeg novca, gospodine!« i smesta pretrpah sav dobitak koji se nalazio pred Džonsonom. »Ovamo sa dolarima! Moji su i lopov je ko ih prisvoji!« »Doista, gospodine! Varalica je ko cvikuje karte, koji mora da vrati ono što je uzeo. Odlazite u krevet da se sutra rano izgubite odavde! Jedino me gostoprimstvo sprečava da vam pokažem kako se pošteno »Igra na tri karte!« »Vaš gost? Ni časa više. Napustiću smesta vašu kuću, pošto mi vratite novac koji ste mi opljačkali!« »Dobro! Uopšte vas ne sprečavam da odete. Idite tamo gde je trebalo da stignete. Prerija to sigurno nije. Vaš novac treba da primite nazad, ali od našeg ni penija. Time, izvedi njegovog konja pred ulaz!« »Dođavola, hoćete tako? Onda treba da upoznate Kanađanina Bila!« On trgnu nož. Tada se diže i Fred Hamer i spusti mu čvrsto ruku na rame. Bio je snažna pojava i voleo je da ćuti; ali kada je već nešto rekao, onda je znao kako njegovo mišljenje treba da bude. »Maknite čakiju, čoveče, inače ću vas zdrobiti sa deset prstiju kao papriku«, upozoravao je. »Uzmite vaš novac, nosite se odavde i ne pojavljujte nam se više pred oči. Mi smo pošteni ljudi i vrlo smo skloni da čoveu iz vaše bagre pokažemo put u raj«. Džons opazi kako njegova batina poče da pliva. U svakom slučaju morao je izvući kraći kraj i popustiti.

8 »Vratite! Ali upamtite tu »Igru na tri karte«; dobitak ćete ipak isplatiti!« »Za nas su njegove pretnje isto što i paukove niti na vazduhu. Isplati, susedu; onda se možeš tornjati!« Dobio je ono što je tražio i pošao. U vratima se okrenuo još jedanput i zapretio. »Zapamtite! Vratiću se po novac i razgovaraću opet sa tom lepuškastom gospođicom!« Da mu samo smesta prosvirasmo kuršum kroz glavu! Neko vreme iza toga morao sam da siđem u Litl Rok i da nabavim razne stvari za venčanje. Na povratku sam strahovito žurio, pa sam čak i noću jahao, tako da sam ujutro stigao na farmu. Bila je zatvorena i nigde nije bilo ni konja mi goveda. Veoma zabrinut, požurio sam na drugu stranu do Freda Hamera i tu zatekao isto stanje. Obuzeo me užasan strah; podbo sam konja mamuzom i požurio gore do suseda Holborna. On je, kako sam već rekao Kanađaninu Bilu, stanovao dalje pet minuta. Prešao sam taj put za nepun sat. Kada sam se spustio pored ograde, pojuriše iz kuće Beti i majka. »Zaboga, vi plačete! Šta se desilo?« upitao sam ih. Duboko jadikujući i jecajući, ispričale su mi šta se dogodilo. Beti je tucala sa ocem kukuruzove klipove, a Meri je sama ostala kod kuće. Polje se prostiralo dosta daleko od kuće, ali im se ipak činilo kao da su otuda čuli prigušeni krik ženskog glasa. Priskočili su i stigli u dobar čas da još vide kako četa ljudi odlazi. Među njima je jedan držao ispred sebe na samaru vezanu devojku. Provalili su u pola bela dana i oteli mi verenicu. U kući je vladao nered: novac, odela i oružje, kao i municija koja se našla, nestali su, a konji su bili isteran iz ograda da spreče neposrednu poteru. Fred Hamer otrča kod moga oca. Nije ni tu bilo konja. Uhvatili su dva teškom mukom, pa su se oba čoveka naoružala; majka i Beti su morale da uzjašu; zatvorili su farmu i poterali svu govečad i ostale životinje preko kod Holborna, gde je privremeno trebalo da borave. A i sused je zgrabio svoju pušku iz Kentekija i uzjahao; zatim je troje ljudi ne oklevajući pošlo za razbojnicima. Naredili su mi da smesta kada se vratim pođem za njima. »U kojem pravcu su pošli?« upitao sam. »Uzvodno uz reku. Hoće da ti ostave jasne tragove da ne pogrešiš

9 put«. Uzeo sam čilog konja i odjurio napred. Pričali su već u nekoliko navrata o nekoj bandi bušhedera koji su provodili svoje od srednjeg toka Arkanzasa do gornjeg područja Misurija, a da se nisu nikada pojavili u našoj blizini. Da li ih je možda nagovorio Bil Kanađanin da mu pomognu da izvrši svoju osvetu? Pronašao sam najavljene znakove: tu i tamo bila je otkinuta poneka grančica ili rasečena kora drveća, pa sam tako bez nepotrebnog zadržavanja napredovao stalnom brzinom. Nastavilo se tako do večeri kada me mrak primorao da se zaustavim. Privezao sam konja za kočić i ogrnuo se pokrivačem. Nada mnom su šumeli vršci drveća, a u meni je besnela bura; nisam mogao mi da zaspim ni da se smirim. U zoru sam ponovo nastavio put i stigao još pre podne do mesta gde su otac i ono dvoje prenoćili. Pepeo njihove vatre bio je ovlažen jutarnjom rosom; bio je to siguran znak da su i oni poranili. Bilo je tako do Kanađaninovog ušća. Šuma je na tome mestu bila gušća; znaci su stalno postajali jasniji isvežiji. Prodro sam napred u najvećoj žurbi, a moja dobra životinja i pored napreglog kasa ne ispolji još nikakva traga premorenosti. Tada sam odjedanput razabrao snažan, dubok muški glas koji se, odjekujući snažno, čuo u šumi. Reči su bile na engleskom; mora, dakle, da je to bio belac koji se javljalo tako neapnezno. Usmerio sam konja na mesto gde se on nalazio. Šta mislite, šta sam ugledao? Usred male čisitine stajao je na malom panju čovek, mahao je rukama kroz vazduh i držao govor sikomorama i hrastovim drvetima, kojeg ni lepše ni bolje nije mogao održati ni na kemp mitingu. Glavar sam svog vrata i mnogo se ne obazirem na ono što se govori preda mnom; ali glas toga čoveka i njegov način izražavanja preseče mi smeh u koji umalo ne prasnuh, pošto mi je đavolski suđeno, izgledalo da neko usred prašume drži govor kukcima i moskitoima. Mogao sam već iz daleka jasno, da prepoznam njegovo lice. Bio je visok i jak, čio, krepak i žilav kao pravi, čisti jastreb; nos mu je oštro odskakao od lica, oči su mu se iskreno sjajile, brada mu bila široka i oštra, a podbradak uglast i snažan; pored dobrote koja mu se primećivala na licu mogao je možda da dude pomalo prepreden i lukav. Ispred panja na kome je stajao nalazila se velika sekira, dobra puška i neke druge stvari koje su bile potrebne čoveku u tome kraju. Očevidno je bilo da je čovek vežbao da govori i činilo mi se kao da je ceo stvoren za seljanina koji bedom, borbom i radom zna sebi da izbori bolje mesto od onog što ga pruža Zapad. Razabrao sam svaku njegovu reč:

10 »Šta mislite? Ropstvo je sveta i neophodna stvar koja se ne može pobediti ni silom ni podsticajima. Je li sveto tlačenje čoveka, preziranje i mučenje čitavog ljudskog roda? Je li odvratno pravo vlasništva potrebno preneti na ljudske snage koje bi, plaćene dobro, radile mnogo bolje nego prije? Nećete ni da čujete razloge ni da priznate bilokakvu silu? E pa dobro, ipak ću vam saopštiti razloge, pa ako ih ne uvažite, pojaviće se ipak neodoljiva sila koja će slomiti vaš crnački bič, iščupati iz isrca sebičnost i smrviti i uništiti sve ono što se osmeli da joj prepreči put. Kažem vam, približava se vreme kada ... « Prestao je da govori; primetio me je. Sišao je sa panja za tren oka, podigao pušku da opali i povikao: »Stop, čoveče, ni koraka dalje! Ko ste vi?« »Pih! Samo odložite pušku. Ne nameravam vas požderati ili osetiti u telu.« Mora da ga je dugi, oštar pogled ubedio u miroljubivost moje ličnosti. On spusti pušku, klimnu glavom i pozva me. »Dobro! Priđite i recite mi ko ste!« »Zovem se Tim Kroner, gospodine, i od juče putujem rekom uzvodno za bandom bušhedersa koji su mi oteli verenicu«. »Moje je ime Linkoln, Abraham Linkoln. Spustio sam se sa brda i nameravam sagraditi splav i prodati drvo na jugu. Tek sam stigao ovde. Banda torbara, koja vam ote verenicu, kažete? Koliko ih ima, otprilike?« »Deset do dvanaest glava«. »Na konju?« »Da«. »Skok! Malo pre sam presekao trag upravo toliko konja i ponovo sam otkrio sličan tu sasvim blizu; ali čini mi se kao da je ovaj poslednji pokazivao dvanaest kopita manje. »To je moj otac i dva suseda koji su pošli za njima još pre mene«. »Tačno! Vas je dakle četvoro protiv dvanaest. Hoćete li moju pomoć?« »Rado, ako želite«. »U redu. Hajde, de.« On pokupi svoje stvari, obesi pušku o jedno rame i prebaci sekira preko drugog. Onda zakorači napred kao da se samo po sebi razume da sam dužan da ga sledim. »Kuda, gospodine?« upitao sam pošto krenuh pravcem koji je sekao

11 u uglu moj prethodni smer. »Za ljudima, šta drugo? Torbari su se udaljili od reke deo puta naviše i krenuli ka severu, skratićemo put ako to isto već sad učinimo«. Način mu je bio tako svojstven i pouzdan da mi nije palo na pamet da mu se suprotstavim. Dopustio sam mu da korača napred i usmerio sam konja odmah iza njega. Korak mu je bio razvučen i snažan kako se retko sreće i da nisam jahao dobro, bih se zacelo namučio da ga sledim. I tako smo krenuli napred dok se nije zaustavio na jednom mestu i pokazao na zemlju. »Evo opet traga. Dva, šest, deset, jedanaest, petnaest konja! Kad sam prešao trag bilo ih je samo dvanaest. Vaši su dakele takođe prošli, pošto se ranije povijene trunke nisu ponovo digle. Poterajte vašu životinju trkom da ih brzo stignemo!« On otrča napred silnim koracima, Morao sam zaista da poteram svoju živiotinju kratkim kasom da ne bih zaostao za njim. Šuma je već davno prestala i prešla u nisko, proređeno žbunje. Stigli smo sad na obasjanu, otvorenu krivinu koja se iz prerije duboko utiskivala u šikaru; ali u daljini smo ponovo primetili gustu crtu snažnog drveća a između nas i nje kretalo se troje jahača jedan za drugim prema indijanskom običaju. Sunce je već iščezlo i dan se bližio kraju; mogli smo ipak da ih jasno raspoznamo. Linkoln podiže mišku. »Tamo su. Nastavi!« Bacio sam se napred u širokim skokovima prenoseći težište stalno na jednu nogu i kada bi se umorila, premeštao sam ga na drugu. Jedino na taj način možemo takvu trku dugo izdržati. Trzao se torzo, i smanjila razdaljina između njih i nas, pošto su nas sad primetili i zastali, uskoro smo ih stigli. »Konačno, Time!« povika nam otac. »Ko je taj čovek?« »Gospodin Abraham Linkoln; sreo sam ga na reci i on želi da nam pomogne. Ali ništa nemojte pričati, sve već zna. Pođite samo napred da stignemo razbojnike!« »Nisu više daleko, nastojaće da prenoće tamo u šumi. Napred pre no što padne mrak i ne izgubimo njihove tragove« Pošli su dalje bez reči, ali su nož držali labavije u ruci i pušku na dohvatu. Kad smo stigli do prvog drveća, Linkoln se sagao da tačno proveiri trag. Ujedno je rekao:

12 »Da vidimo, džentlmeni, još jedanput na čemu smo! U tami šume to se više ne može videti. Ovde su najjači otisci, kopita; konj mora da nosi teži teret no drugi; biće to dakle taj koji mora da tegli i jahača i devojčicu. I pogledajte, hramlje; leva stražnja noga pogađa tle samo prednjom oštricom. Moraće uskoro sjašiti i pustiti ga da miruje«. »Dobro, gospodine, vi ste u pravu«, primetio je otac. »Brzo napred, ljudi!« »Stop, čoveče! Bila bi to grdna omaška. Računam da su najviše četvrt sata pred nama i možda su se već smestili. Hoćete zar da nas konji odaju i da nam pokvare zadovoljstvo?« »Tačno, moramo ostaviti konje. Ali gde?« »Tamo na drugoj strani nalazi se žbun divlje trešnje; biće tu sigurni ako im čvrsto vežete prednje noge«. Tako smo i učinili i zatim ponovo krenuli peške. Linkoln je predvodio; morali smo sasvim nepredviđeno da ga priznamo za vođu. Njegova slutnja ga nije prevarila, pošto nismo još otišli dalekol napred a već nas zapahnu miris paljevine i zatim ugledasmo svetao dim koji je odozgo između krošanja drveća tražio izlaz. Trebalo je sad da izbegnemo i najmanji šum. Tražeći zaštitu iza svakog drveća i preskačući munjevito međuprostore, šunjali smo se sve bliže i primetismo vatru i jedanaest ljudi koji su se smestili ako nje. Među njdma je sedela Meri bleda kalo mrtvac, vezanih ruku i spuštene glave. Nisam mogao da otrpim tu sliku. Ne pitajući ostale za mišljenje, podigao sam pušku. »Stoj«, opomenu me Linkoln«, »jedan je odsutan i...« Tog trenutka već prasnu moj hitac. Tane pravo probi čelo čoveka na kojeg sam nanišanio. Ostali su na tren oka bili na nogama i zgrabili oružje. »Vatru i na njih!« zapovedi Linkoln. Taj poklič nije važio za mene, pošto sam već bacio pušku, priskočio Meri i kleknuo pored nje da presečem kajiš koji je vezivao njene ruke. »Time, zar je moguće!« uskliknu ona i u zanosu me zagrli svojim oslobođenim rukama, da sam se jedva mogao maknuti. »Pusti me, Meri, treba sad više raditi!« molio sam je. Potegao sam za nož i skočio na noge. Linkoln udari pored mene sekirom po glavi nekog čoveka koji se skljokao bez reči. Bio je to poslednji od jedanaestorice. Sa obe strane se samo jedanput zapucalo i onda su se mašili noževa.

13 »Time, zaboga!« povika Meri u tom trenutku i baci mi se na grudi pokazujući na neko drvo. Bacio sam tamo pogled i primetio puščanu cev koja je bila uperena pravo na nas, strelac se skrivao za stablom. »To je za »Igru na tri karte!« povika neki glas. Pre no što sam mogao učiniti bilo kakav pokret, sevnu; nagao trzaj prođe mi mišićem mišice i krik se ote sa Merinih usana: njene ruke me ispustiše, ona kliznu na zemlju. Tane je prošlo kroz moju ruku i prodrlo u njeno srce. »Na njih!« vikalo je pored mene. Bio je to otac. Jurnuo je na deblo sa dignutim kundakom, ja za njim. Planu tad iz druge cevi; pojava, koju nisam mogao dobro da raspoznam, otrča; otac je ležao pred mojim nogama prostreljenih prsa. Gotovo izbeaumljen od besa, pojurio sam za beguncem. Nisam više mogao da ga vidim, ali mi je pravac bio ipak poznat. Posle nekoliko skokova stigao sam već na mesto gde su svezali konje. Životinja nije više bilo i jedino su krajevi na brzinu presečenih lasa štrcali na kolcima u zemlji. Uviđao sam da sad više ne mogu stići čoveka; bio je na konju a ja nisam. Kada sam se vratio na mesto borbe, oba leša su bili smestili jedan pored drugog, a Linkoln je bio zauzet njihovim pregledavanjem. »Nikakvog više života, mešuri, ni traga životu!« reče. Nisam bio sposoban, ni reč da izustim, kao ni Fred Hanter; postoji muka kad vrišti srce a da se spolja ne čuje nijedan zvuk. Linkoln se diže, primeti da sam se vratio i reče ljutito: »Ne bi se to desilo da ste pričekali i pucali u pravi čas. Računam, nedovoljan barut i sitno tane koštaju vas verenice i oca, dobro će biti ako dragom prilikom pozovete opreznost u pomoć«. »Možete li to dokazati, gospodine?« upitao sam. »Dokazati? Ih! Dokaz prestaje posle smrti. Trebalo je da ih opkolimo i da na znak opalimo istog časa sve naše puške. Svaki je imao dvostruku cev, to sačinjava deset ljudi, pre no što su još mogli i da pomisle na otpor. A uhvatili bismo sigurno! I vašeg čoveka »Igre na tri karte«, dok se vucarao tamo-vamo, tako da ne bi stigao da puca!« »Bila je to, džentlmeni prava pouka u pravi čas. Tu pouku, kao na taj čas, nisam nikada zaboravio, možete u to biti sigurni!«

14 PODBUNJIVAČ Pripovedač je duboko uzdahnuo, zaćutao i prešao rukom preko lica kao da je hteo da izbriše tužno sećanje. Zatim je ispio čašu i počeo ponovo: »Kad divljač prohuja savanom ili prošunja tihim žbunom, onda i najmanje, najnečujnije kopito ostavlja trag koga može da prati lovačko oko; i svi vi to džentlmeni, znate. Pa kada dani, meseci i godine prohuje ili se lagano i podmuklo šuljaju kroz njegov intimni život, onda nastaju tragovi na licu i tragovi u srcu koje treba samo slediti pa da proniknemo događaje koji su stvorili od čoveka upravo to što je on postao. Hteo sam da budem i da ostanem vredan farmer, ali je moja palica ipak otplivala u drugom pravcu. Meri je bila mrtva, otac mrtav; majku je to tako snažno kosnulo da je uskoro postala boležljiva i zatim legla u samrtnu postelju. Nisam mogao više izdržati tu gde sam pre bio tako srećan, prodao sam farmu za male pare. Fredu Hameru, koji je spoji sa svojom, prebacio sam pušku preko ramena i pošao na zapad upravo nedelju dana pre no što se Beta Hamer verila sa nekim mulatom, veoma zgodnim momkom i poštenijim no što su to obično šareni. Bio je to nekad veseo i živahan život pozadi u mračnoj i krvavoj postojbina, bolji, daleko bolji no sada; to vam ja kažem i zato mi možete verovati. Crvenokošoi su prodrli mnogo dublje u zemlju nego dandanas i trebalo je da čovek otvori oči ako nije želeo da uveče legne i da se ujutro probudi bez skalpa u večnim lovištima. Ipak to nije bilo tako strašno, pošto može čovek da odbije od sebe tri, četiri, pa i više indismena; ali pored crvenih, vucarala se tako i kojekakva bela bagra, nešto što se naziva na istoku skitnica i vagabund ili kao probisveti koji u poslednje vreme zadaju toliko brige poštenom čoveku; ti momci su bili dovoljno zlobni i prepredeni i njih se trebalo više bojati od svih Indijanaca zajedno između Misisipija i velikog mora. Jedan naročit čovek digao je veliku buku oko sebe; bio je on tako duša sotonska da je o njemu glas prodro čak na drugu stranu, u zemlje evropskog kontinenta. Pogodićete na koga mislim. Na Bila Kanađanina.

15 Ali znate li to da on rodom nije drugo no engleski cigan? Došao je prvo u Kanadu i tu se bavio sitnom trgovinom konja dok nije primetio da se na kanti može zaraditi mnogo više. Tada se posvetio »Igri na tri karte«, pa je time ugrožavao najpre britanske kolonije dok nije postigao takvu majstorsku veštinu da je mogao da se osmeli i ovamo preko granice jenkijima otvorenijeg duha. Terao je sad svoje najpre na severu i istoku, istresao kesu do poslednjeg penija najprepredenijim džentlmenima i onda je pošao na zapad gde se pored igre bavio i koječim drugim, što bi ga već deset puta dovelo na vešala da nije bio tako prepreden i da nije uvek uništavao svaki dokaz. Zar kod mene nije isto tako postupio? Znao sam da je bio očev i Merin ubica, mogao sam hiljadu puta da se zakunem da je on bio; ali da li sam ga video da puca? Nisam, i zato ga je bilo nemogućno izvesti pred porotu. Ali sudbina mu nije ostala dužna, na to možete da računate; dobra puška je najbolja porota, i samo sam čekao da nam se jedanput ukrste putevi. Odavno već nisam bio novajlija u svojoj struci, imao sam dobre šake, oštro, budno oko, zdravo telo i nekoliko mučnih godina za sobom punih iskustava. Lovio sam najzad dabrove na gornjem istoku starog Kanzasa, uhvatio dobar lov i prodao kože nekim trgovcima koje sam sreo. Onda sam tražio zgodnu priliku da se probijeni do Misisipija, pošto sam hteo malo da pređem na drugu stranu u Teksas, o kome se u ono vreme toliko pričalo da su mi sve uši zujale. Bilo je tu, dakako, kojekakvih poteškoća, pošto je kraj kojim sam morao da krenem bio đavolski nesiguran. Ho, ho, čupali su jedni druge za kosu, borili se na noževe jedni protiv drugih i istovremeno su sa svakim belcem postupali kao sa zajedničkim neprijateljem. Trebalo je dakle otvoriti i oči i uši. Put me je vodio pravo bojištem i bio sam potpuno sam upućen jedino na vlastitu opreznost i izdržljivost. Nisam imao ni konja; trgovci su mi ga budzašto otkupili i zato sam bio prisiljen da jašem na svojim starim mokasinima. I tako sam stalno usmeravao ka Sruac-Hilu i, kako sam ocenio, nisam više mogao biti daleko od Arkanzasa. Nailazio sam sve češće na vodene tokove koji su proticali prema njemu i susretao kojekakve životinje koje se jedino mogu pronaći na obalama velikih reka. Prolazio sam tako šumom kad sasvim neočekivano naiđoh na trag ljudskih koraka. Poticali su od nekog belca, pošto su na otiscima nogu delovi nožnih palaca bili izvrnuti prema spoljašnjoj strani a ne prema unutrašnjoj kao kod Indijanaca. Sledio sam

16 stope sa najvećom opreznošću i zaustavio se začuđen posle nekog vremena. Orio se gromak ljudski glas i razabrao sam iz reči da je prisustvovao veliki broj slušalaca. »I tako, džentlmeni i lejdi, koji ste se okupili ovde pred sudom da čujete i vidite kako se ponaša čovek na optuženičkoj klupi okrivljen zbog ubistva. Konačno i ja, branitelj toga čoveka, dolazim sad na red i dokazaću vam da je on nevin. Moram vam to reći, zovem se Abraham Linkoln, poštovani gospodin kome to ime pripada prihvata samo onda mandat nekog klijenta ako je ubeđen da nema veze sa odbranom nekog lupeža...« »Linkoln, Abraham Linkoln?« pomislio sam. »Ne treba uopšte da oklevam. Napred ka džentlmenima i lejdima sa kojima on govori«. Brzo sam koraknuo napred. Doista, među drvećem blistala je tu svetla površina reke i primetio sam na vodi prvo namešteno deblo na tek započetom splavu. Na njemu je stajao Linkoln, ali nije stajao, sa džentlmenima i lejdima, nego sasvim sam i držao u levoj ruci otvorenu knjigu a desnom rukom je mahao po vazduhu kao da brani svoje reči, kao da je hteo da pohvata mušice i konjice koji su poigravali nad talasima. Primetio me je čim sam zakoračio na obalu, ali se uopšte nije prenuo. »Dobar dan, misteru Linkolnu! Mogu li malo na drugu stranu do vas?« »Ko je to? S božjom pomoću, to je master Kroner koji je pucao zbog svoje verenice! Ostanite još dve minute na suhom da prvo svršim svoj govor! Veoma je važno da ga završim, pošto moram da spasem nekog nevinog čoveka koji je tobož nekog ubio.« »Pa produžite! Dotle ću se ovde smestiti«. Mogu da vam saopštim mešuri da je govor koga je održao bio odličan i da se stvar osnivala na istini, čovek bi sigurno bio oslobođen. Čitav događaj nije mi uopšte bio smešan, pošto sam dobro primetio da se Linkoln tu u divljini pripremao za zvanje pravnika. Kada je završio, priskočio sam mu na drugu stranu. On mi pruži ruku. »Oh, master Kronenu! Odakle dolazite ovamo na stari Kanzas?« »Bio sam neko vreme gore u Koloradu i Španskim Vrhovima, ulovio sam dobar ulov dabrova i sad nameravam da siđem do Misisipija i da malo odem u Teksas«. »Da, pa zašto u stvari idete na zapad i ne ostanete kod kuće na svojoj farmi gde sam se nekad, i pored ona dva mrtvaca, osećao ugodno nekoliko dana?«

17 Ispričao sam mu šta je trebalo da sazna. On mi na to ponovo stisnu ruku. »Tako i jeste! Bol je zao drug i ne smemo dozvoliti da nas prikolje i veže za neko mesto nego treba da ga otpremimo daleko, oslobodimo i vratimo kao slobodan čovek. Ja sam još uvek ono što sam onda bio: sečem drvo tamo gde me ništa ne košta i šaljem ga tamo gde za njega mogu dobiti dobar dolar. Ali ovo treba da bude poslednji splav koji gradim; poći ću zatim na istok i videću mogu li tamo stvoriti nešto bolje. Kad bih bio ovde gotov, mogli biste da putujete sa mnom, ali na žalost provešću ovde još četrnaest dana«. »Nikako ne smeta, gospodine! Ako nemate ništa protiv, ostaću ipak kod vas. Nedelja dana više ili manje, zapadnjaku nije stalo do toga; i, ako mi dozvolite da vam pomognem završićemo posao u pola vremena, što vi začelo nećete smatrati kao štetno«. »Biće mi pravo ako želite da ostanete i da mi malo pomognete, pošto će mi to i u drugom pogledu koristiti. Indismeni se, naime, roje tu od nedavno kao mušice i dva čoveka vrede ovde više no jedan, što vam je dakako poznato. Ili, hvatate li još uvek za pušku pet minuta pre pravog časa?« »Ne brinite, gospodine! Tim Kroner se popravio i neće vas obrukati«. »Dobro, nadam se! Ali ako i vi želite da se latite posla, nema sekire. Trebalo bi se spustiti tamo dole u Smoki-Hil i nabaviti sekira, a usput bismo mogli da ponesemo i nešto municije koja se bliži kraju«. »Koliko je daleko do dole?« »Dva dobra dana puta. Stvar bi se ipak mogla izvesti i bolje i brže. Prikačićemo za splav još jedno deblo da bude otporniji i zatim ćemo ploviti niz reku, što ne iziskuje ni pun dan. Debla ćemo tamo usidriti i zatim prikačiti odotraga«. »Otići ću, dakle, i doneti što nam je potrebno«. »Vi? Znate li da kormilarite splavovima?« »Ako je ijedan da, inače ne. Biće ovaj dovoljno malen, dakle, biće mu potreban samo jedan čovek«. »Ali povratak je opasan, ukoliko indismeni ne krenu drugim pravcem. Čudi me da me nisu jo š ovde isposećivali«. »Uspeće, gospodine; možete se na to osloniti!« »U redu. Odmorite se dobro od puta; smesta ću prionuti na posao, pošto splav mora biti do sutra dovršen!«

18 »Nisam umoran i pomoći ću.« »Skokni! Vidim da ste postali koristan čovek. Hajd', dakle, na posao!« Idućeg jutra plovio sam već rekom. Bila je stalno plovna, samo se povremeno mreškala, pa sam tako, kad je počeo da se hvata mrak, ugledao tvrđavu koja se prostirala preda mnom. Usmerio sam splav put obale, pričvrstio debla i zakoračio prema obali koje su okruživale čvrste brvnare koje su tu nazivali tvrđava. Na ulazu se nalazio stražar. Pošto sam naveo cilj svoje posete, on me propusti. U prvoj kući prikupih bliža obaveštenja. »Morate lično govoriti sa kolonelom Diringom, ovdašnjim komandantom«, odgovorili su mi. »Nalazi se prekoputa u oficirskoj zgradi«. »Ko će da me najavi?« »Da vas najavi? Čoveče, ne nalazite se pred Belom kućom u Vašingtonu, nego pred poslednjom stražom na indijanskoj granici, ovde se čovek ne bavi takvim nepotrebnim poslom! Onaj koga propuste kroz ogradu od kolja, može svoj nos gurnuti pravo tamo gde su se već nalazili drugi nosevi«. Otkoračao sam prema zgradi koju su mi označili i ušao kroz vrata u neku stambenu sobu u kojoj nije bilo nikoga. Ali iz pobočne prostorije zabruja nekoliko glasova pored šuma zlatnika i srebrenjaka, Vrata su bila samo prislonjena. Pre no što sam ušao želeo sam najpre da vidim sa kime imam posla i uputio sam pogled kroz pukotinu. Nasred sobe nalazio se dugačak sto od grubo izdeljanog drveta i za njime je sedelo deset oficira raznih činova kartajući se pri sjaju sveće od jelenjeng loja. A naspram kolonela - doista, bio je to on i niko drugi - sedeo je Bil Kanađanin pred ogromnom gomilom novca, zlatnog praha, zlata u grumenju i bacao tri karte tamo ovamo kako je on to samo umeo. Igrali su »Igru na tri karte«. Niko od njih me nije mogao primetiti; oklevao sam da li da uđem i upravo sam još razmišljao kako da pozdravim Bila, kad opazih onu istu munjevitu kretnju pomoću koje je već tada bacio u rukav četvrtu kartu. Stajao sam u tren oka iza njega i zgrabio ga za ruku. »Oprostite, džentlmeni, taj čovek vara u igri!« rekao sam. Nameravao je da iskoči, ali nije uspeo; dok sam levicom obuhvatio njegovu mišku, desnicom sam mu tako snažno obuhvatio vrat da je

19 izgubio dah i nije mogao, napraviti nijedan pokret. »Vara u igri?« planu pukovnik. »Dokaži! Ko ste i šta hoćete orvde? Kako ste ušli u ovu sobu? « »Ja sam traper, gospodine, i dolazim da iz vašeg magacina uzmem neke stvari. Veoma dobro poznam tog čoveka; zove se Vilijam Džons ili, ako vam je možda bolje poznato njegovo drugo ime, Bil-Kanađanin«. »Bil-Kanađanin? Istina? Zvao se ovde Fred Flater. Ali, pustite ga ipak!« »Neću pre no što se uvedite da govorim istinu. On ne igra sa tri karte, nego sa četiri«. »Gde je četvrta?« »Izvadite mu je samo iz rukava!« Jedan od poručnika ga zgrabi i izvuče kartu. »Do đavola, vi ste, čoveče, u pravu, dugujemo vam punu zahvalnost, pošto nam je bitanga izmamila sve osim praznog stola. Pustite ga sad, imaće sad sa nama posla?« »A nešto malo i sa mnom, džentlmeni. Ubio je dve osobe koje su mi bile najmilije u čitavom životu i nek sad ćuti dok nisam sa njime obračunao«. »Zar je tako? Ako možete da dokažete svoju tvrdnju, propao je!« Digao sam ruku od njega. Gotovo da se udavio i usrkavao je vazduh brzo i kratko pre no što mu se potpuno povratila svest o njegovom položaju. Zatim je skočio u vis. »Šta želite...« On prekinu svoje pitanije; primetio me je tek sada i za čas me prepoznao. »Čućete šta taj čovek od vas želi«, odgovori kolonel. »Vi ste Vilijam Džons, Bil-Kanađanin: »Do đavola! Manite se tog vašeg Bila-Kanađanina! Ne poznam ga i zovem se Fred Flater, tako sam vam već davno rekao«. »Pa dobro! Ionako nije važno, pošto se imenu neće suditi, nego vama. Vi ste varali u igri!« »Nije mi ni na pamet palo, gospodine! Ili možda držite sebe ili ove džentlmene za ljude pred kojima čovek sme izvoditi slične majstorije? »Mi smo navikli na poštenu igru i, pretpostavljajući da niste lupež, nismo vam gledali u prste. Da smo znali koga imamo pred sobom, vaša bi podlost propala«.

20 »O podlosti tu ne može biti ni govora. Igrao sam pošteno«. »A karta u vašem rukavu?« »Ne tiče me se, nisam je ja zaturio u njega. Ili, dali ste to možda to videli kolonelu?« »Sama je, dakle, poletela u rukav!« »Ili je bila zaturena u njega. Onaj ko me je držao za mišku znaće, dakako, kako je tamo dospela«. Nisam mogao drugo, podigao sam ruku i udario ga šakom po glavi, tako da se skljokao na stolcu. »Udarac vam je dobar, masteru«, primetio je pukovnik smejući se »ali ga radije pustite; nije to baš neophodno. Zgrabićemo ga već u šake da će mu svega biti dosta«. »Zahtevam da me vi branite od takvih napada, gospodine«, primeti Džons pokušavajući sporo da se digne. »Optužujem tog čoveka da je pomoću magije preneo kartu na moju ruku«. »Da, potpuno istu kartu koju ste nam pokazali pre nekoliko trenutaka. Nemojte bar da vam se smejemo! Šta mislite, drugovi, smatrate li krivcem tog mastera Džonsa ili Flatera?« »Varao je u igri, nema u to nikakve sumnje!« odzvanjalo je u krugu. »Dozvolite, dakle, da mu izreknemo presudu i to na licu mesta!« Povukli su se u prikrajak na većanje. Bil Kanađanin se odao. Bacio je jedan pogled na gomilu novca koja je ležala pred njim a drugi prema otvorenom prozoru. Zgrabio je naglim zahvatom onoliko novca koliko je mogao u brzini da dohvati i priskočio prozoru. Ali ja sam već digao pušku. »Stanite, masteru, Džonse! Korak još i bićete sleđeni!« doviknuo sam mu. On se osvrnuo, primetio je da je bilo oabiljno. »Brojaću do tri, ako se novac ne nađe ponovo na svom mestu, opaliću. Jedan... « Primakao je nogu stolu, oklevajući. »Dva...« Vratio je novac na ranije mesto. »Tako, sešćete sada mirno i čekaćete na ono što treba da se desi!« Oborio sam puščanu cev. Oficiri su završili savetovanje. Pukovnik mi je pružio ruku smeškajući se. »Vi ste momak i po, masteru... da, kako se ono vi u stvari zovete?«

21 »Ime mi je Kroner. « »Vi ste momak i po. « »Sedite na mesto Džonsu, dobićete zasluženu kaznu. Pedeset udaraca.« »Dobro, to smo uredili, ali pazite da ih primi a da se ne žali; u tu svrhu uložite maksimum truda. I pobrinite se da se to što pre obavi.« »Može Kolonelu!« »Pođimo. « »Neću, to nije pravo!« »Moraćete. Inače ćete dobiti deset više« »Dakle, vi ste Tim Kroner, gospodine! Dakle, master Kroneru momak kao vi, šteta što u mome puku nemate neki čin« Pa produži obraćajući se Džonsu; »Pedeset udaraca po goloj koži!« »Pedeset udaraca? Ja sam nevin i ne pri... »Samo mirno gospodine, dobićete ih, dakle, nemožete da ih odbijete, moraćete ih primiti. A ako želite zbog toga da se žalite Sjedinjenim Državama, stvarno nameravam da vam udelim još daljnih pedeset ili isto. Poručniče, izvedite čoveka na dvorište da u punoj meri i primi ono neizbežno!« »Možete se potpuno osloniti na mene, Pukovniče.« odgovori mladi oficir i priđe Džonsu. »Idemo, pedeset udaraca vas čeka napolju!« »Neću se pomaći s mesta. Hoću svoj novac!« rekao je Džons. Mladi oficir se okrenuo pukovniku. »Ako se bude opirao, podarite mu deset više, šezdeset dakle! Pa ako neće da pođe sa vama, za svaku minutu dobiti će još deset.« »Onda?« upita poručnik pretećim pogledom. »Moram da idem, ali tu »Igru na tri karte« nećete zaboraviti, pošto ću se obratiti jednom sudiji na koga sad niko od vas ne misli!« Zakoračio je napred a poručnik ga je pratio sa nabijenim revolverom. Kolonel se sad ponovo meni obrati. »Šta je to bilo sa umorstvom, gospodine? Ako su vaši dokazi veredostojni, sastavićemo sud na licu mesta i dobiće uže. Poznato vam je na kakvoj se teritoriji nalazimo i da imamo pravo da začas svršimo sa njime.« Ispričao sam mu najneophodnije.

22 »Kako čujem, labavo je«, primeti oficir. »Potrebno nam je njegavo priznanje ili bar neki dobar svedok na koga možemo da se oslonimo. Dajem vam reč: ako ga preslušam, zvaće se Fred Flater i neće vas poznati. Uostalom, vi niste videli da je čovek koji je pucao bio Bil Kanađanin; da, ne možete ni dokazati da je on bio kod bušhedera. Učiniću sve što mogu; obećavam vam to; ali znam sigurno da ćemo morati da ga pustimo da pobegne. Ostalo je, dakako, vaša stvar. Čim napustite tvrđavu i vi i on, možete sasvim nesmetano da razgovarate sa njim na vaš način!« Posle nekog vremena ponovo su doveli u sobu Bila Kanađanina. Strašno je izgledao. Sa očima koje je podišla krv buljio je naokolo u krugu i činilo se kao da je želeo da ureže u pamćenje crte lica svakog pojedinca. Pukovnik je počeo preslušavanje; vodilo je rezultatu koji je predskazao. »Vratite čoveku sve što je imao i zatim ga pod sigurnom zaštitom pošaljite niz reku pet milja daleko od tvrđave. Neka se zove Fred Flater ili Vilijam Džons; ne sme se ni časa više zadržavati u našim, granicama!« Tako je glasila pukovnikova konačna odluka. Zatim se okrenuo meni: »Vi ste naš gost sve dok to budete želeli, master Kroneru, i uzećete besplatno sve iz našeg magazina što vam je potrebno. Ili nameravate da odmah pođete za čovekom?« »Da, da ste ga poslali u drugom pravcu. Ali moj drug me čeka uz reku dva dana puta odavde; moram k njemu i krenuću, pošto su se stvari ovako završile, čim dobijem dobru sekiru i nešto municije. Bil Kanađanin će, računam, ponovo negde ukrstiti moj trag!« »Dobro, gospodine, pustite ga nek pobegne! Takva gamad dođe opet sigurno na domet pušci. Dobićete sekiru i municiju i, pošto ste spasli naš novac, stavljam vam na raspoloženje kano sa šest veslača koji će vas do idućeg jutra odvesti više od polovine vašeg puta. Vama je to od koristi a za njih je vežba koja će im pored ležerong života ovde veoma prijati. Ali čuvajte se indismena! Moji stražari koji stoje daleko napolju javljaju mi da su naša dobra crvena braća iskopala ratnu sekira.« Već su ga, dakle, upozorili i mogao sam da izostavim, svoje primedbe. Za nepuna četvrt sata već sam sedeo, dobro snabdeven sa svim što je bilo potrebno, u pirogu i prepustio se šestorici ljudi da me što je mogućno brže voze uz talase starag Arkanzasa. Bil Kanađanin mi je umakao istom brzinom kao što sam ga našao, ali sad mi je dobri Linkoln bio više na srcu nego on. Bio mi je potreban mir i čitavu noć sam spavao u čamcu do kasnog

23 jutra; kada sam se probudio, opazio sam da smo već prevalili dobru polovinu moga puta. Ali i pored moje opomene veslači me misu iskrcali na obali pre no što sam im rekao da ću još danas stići do našeg logorišta.Tada su se vratili i ja sam pošao na put natovaren teškom prtljagom. Kasno uveče stigao sam do Linkolna. Bio je iznenađen što sam se tako brzo vratio i sa neobičnim interesovanjem je saslušao moj izveštaj o događajima. »Vrlo dobro, Time Kroneru, što ste pustili Džonsa da ode«, reče on. »Naići ćete već na njega nekom zgodnijom prilikom. Iznenadio bih se, dakako, kada bi dobio batine a ne bi bar jedanput pokušao da se osveti. Postaje mi tu suviše sparno; prionućemo čilo na posao da što pre odemo odavde!« Argatovali smo sad kao marva; deblo za deblom je moralo pasti i krajem nedelje trebalo je još samo balvane da priključimo sustavu. Udaljio sam se prilično u unutrašnjost zemlje da isečem dobro izdržljivo pruće za obruče, sakupio dobar svežanj i ispružio se na zemlju da malo otpočinem. Oko mene je sve bilo tako tiho da sam mogao čuti kako pada svaki pojedini list. U tom času razabrao sam iz izvesne daljine neki sasvim tih šušanj. Nije bio u garanama nego na tlu. Da li je to bila zmija, neki gmizavac ili čovek? Dotičući se zemlje samo vrstima prstiju i nožnim palcima otpuzao sam nečujno do toga mesta i šta mislite džentlmeni da sam video? Indijanca u punoj ratnoj spremi. Bio je to Čoktoi, još mlad, pošto znate da mnoga plemena koriste za izviđanje samo mlade ljude kako bi ispitali njihovu hrabrost i lukavstvo. Imao je, dakako, naređenje da pretraži obalu. Nije još primetio nijedan od naših tragova i šunjao se prilično vešto knoz žbunje. Mnogo puta sam već zaderao crvenu kožu i znao sam da ga nisam smeo pustiti na miru ako ne želim da stavim na kocku naš život. Nisam smeo da oklevem. Zgrabio sam nož, dva skoka - on se okrenuo prema meni, oslobodio time prsa i u tom istom trentku oštrica se zarila u njegovo srce. Moram reći u stvari da žalim dobrog momka, na svom prvom ratničkom pohodu, ali sreća je okrutna, neumoljiva gospodarica koja ne štedi nikog drugog osim samu sebe. Pogodio sam ga tako dobro da nije mogao da ispusti ni glasa. Ostavio sam ga na zemlji, uzeo svoj svežanj i otišao kod Linkolna.

24 »Imate li malo vremena, gospodine?« upitao sam ga. »Zašto?« »Da otpremimo jednog indismena u vodu; sreo sam ga kako hoda otuda dok je uhodio i zario mu nož.« Ne rekavši ni reč, on dohvati pušku i pođe za mnom. Kad je stigao do leša, sagao se prema njemu. »Time Kronere, odlično ste udarili. Da niste pogodili propali bismo. Vidim sad, potpun ste čovek. Evo vam ruka.« »Da, toliko dobar da puštam Bila Kanađanina da pobegne.« »Ali šta sad? Recite šta mislite Time.« »Morao bih da pogoditi ono pravo. Na redu je splav sve dok ga potpuno ne izgradimo; neće nam biti potrebno ni pola časa, raspitaćemo se zatim o indismenima da vidimo na čemu smo. Postoji mogućnost da žele napasti tvrđavu i onda moramo upozoriti Kolonela.« »Tačno! Na posao!« Sakrili smo indijančevo oružje ispod mahovine i lišća a njega smo tako pričvrstili pod vodom da leš nije mogao izroniti i postati pre vremena izdajnik. Zatim su navalili na splav. Debla završnog polja ležala su pripremljena. Opremili smo ih privremeno pomoćnim trakama, pošto smio ih kasnije mogli zameniti čvršćim, vesla već dovršena pričvrstili smo, onda smo otpremili na splav svu divljač koju smo ulovili za ostavu, kao i luču i treske koje smo imali, pa ako je sad nužda zahtevala brz odlazak, bili smio na to spremni. Sada smo se vratili na mesto gde sam ubio Čoktoia i otuda smo sledili njegov trag. Trag se mogao vrlo dobro raspoznati što se kod starog ratnika ni u kome slučaju ne bi desilo, i zato smo brzo napredovali upućujući stalno pogled na zemlju. Išli smo tako šumom nekoliko sati. Kako se lagano hvatao mrak, pobojasmo se već da više nećemo moći raspoznati trag i pronaći Indijance. Odjedanput smo primetili da se više ne nalazimo u dubokog šumi, nego unutar uskog šumskog jezika koji se uvlačio duboko u otvorenu livadu. Livada je bez ikakve sumnje bila neka ili veća čistina ili prostran zaliv savane koji se tu usekao. Oni koje smo tražili ležali su u polju na travi ili su u krugu terali svoje mustange. Procenili smo ih na oko trista ratnika, pa kako su to bili sami Čoktoi, mogli smo naslutiti da se u blizini nalaze njihovi saveznici Komanči. Stajali smo u visokog paprati i mogli smo pregledati čitav logor.

25 Crveni su već zapalili večernje vatre, vatre nisu podržavali na neoprezan način kao beli lovci koji gomilaju cepanicu na cepanicu i tako podističu doduše veliku toplinu, ali i visok plamen koji odaje, kao i gust dim, nego na oprezan indijanski običaj, time što su polagali u plamen samo vrške cepanica koji se polako, postepeno guraju u vatru, pa se tako upravlja dimom i plamenom. Iznad šume se približavao strvinar koji je počeo, pošto je osetio plen, da opisuje svoje krugove nad čistinom. Jedan idismen se diže, opali i pogodi pticu grabljivicu tako dobro da se ona sruči na zemlju u obliku spirale koja se postepeno sužavala. »Uh!« odjeknulo je iz prikrajka gde smo stajali »Sin crne pantere je veliki ratnik. Njegovo tane obara lastavicu iz oblaka!« Izgovorio je neko reči sa onom čudesnom mešavinom engleskog i indijanskog sa kojom se služe crvenokošci u razgovoru sa belcem. Neko se dakle uvukao u žbunje pored nas, i to ne jedna osoba, nego dve, pošto smo odmah začuli neki drugi glas kako odgovara na to istim narečjem: »Ali je i neoprezan čovek. Izviđač se nije još vratio i ne znamo da li se u blizini možda nalaze neprijatelji koje bi pucanj mogao upozoriti na crvene ljude.« »Belac!« prošaptao je Lincoln. »Lupež je isto tako neoprezan kao i sin »crne pantere«. Priča tako glasno da se može čuti preko. Bogu hvala, da nije bilo onog hica ne bi primetili ove ljude. »Je li strah mog belog brata?« upita Indijanac gordim tomom. »On je došao k nama da nam otvori kuću ratnog poglavice i Manitu nam je poslao dobar lek koji oštri naše tomahavke i našim noževima daje britkost i sigurnost. Cvrsta kuća belca biće spaljena, njihova glava skalpirana i ponećemo njihov prah.« »I svaki oficir će pre toga morati da podnese sto udaraca, tako mi je obećao moj crveni brat!« »Crni panter je rekao i on nikada ne krši svoju reč ali crveni čovak se bavi samo sa oružjem, on nijednog neprijatelja ne bije šibom. Moraš sam delilti udarce, uh!« »Još bolje. Ratnici Komanča stižu još noćas, bićemo tad dovoljno jaki i kad sunce na zapadu još jedanput zađe, tvrđava će biti uništena.« »Do đavola, Bil Kanađanin!« tiho sam primetio. Linkoln klimnu glavom i uze me za ruku. »Nazad i hajdemo odavde! Mogli bismo ubiti nožem tu dvojicu, ali

26 bismo time mnogo izgubili i ništa ne bismo dobili. Moramo mesta otići odavde i upozoriti Kolonela. Sada nam je poznato vreme kada će izvršiti prepad i to je najvažnije. Smrt te dvojice lupeža prouzrokovala bi promenu, koja nam ne bi mogla biti prijatna.« Povukli smo se tiho i oprezno i čim smo se toliko udaljili da nas niko više nije mogao čuti, pohitali smo žurnim korakom ka mestu gde smo pristali. Znali smo da su poslali samo jednog izviđača, on je pao i nije trebalo da se plašimo bilo kakvog susreta. Nije prošlo ni sat i mi smo već plovili vodom. Splav je bio daleko veći od onog sa bojim sam stigao do tvrđave i kormilarenje je zahtevalo svu našu pažnju i snagu, naročito što je bila noć. Plovidba se ipak srećno odvijala i podne je još bilo dosta daleko kada smo pristali u Smoking Hilu. U blizini vode vežbao je u gađanju jedan pešadijski odred kojim je komandovao sam Kolonel. Prepoznao me je pre no što smo se iskrcali. »Ah, master Kroner! Treba li vam opet sekira i barut?« »Danas ne, gospodine. Dolazim zato što mislim da smo mi vama potrebni.« »Vi meni? Zašto?« Skočili smo na obalu. »Čoktoi i Komanči hoće noćas da napadnu tvrđavu.« »Do đavola! Je li istina? Sam znam da se tu u blizini skitaju naokolo, ali sam smatrao da imaju dovoljno posla sa Krikovima i Seminolima sa kojima su još pre tri dana bili gadan boj, kako su me obavestili moji ljudi.« »Da. Kanađanin ih je nahuškao protiv vas.« »Znate li to sigurno, čoveče? Onda je on ponovo pošao uz reku kad ga je napustila pratnja. Da ipak naredih da tog čoveka ubiju! Pričajte!« »Pogledajte prvo moga druga! Zove se Abraham Linkoln i momak je koji će još nešto postići!« »Dobro, mister Linkolne, to vam i ja želim! Ali požurite sad da svršite sa mnom to što je najvažnije!« Ispričali smo mu jučerašnju avanturu. »Lepo, dobro!« nasmejao se kad smo završili na svoj siguran, promišljen način. »Hvala vam, mešuri, na opomeni koju ću iskoristiti kako treba. Hoćete li i vi to videti ili ćete otploviti dalje?« »Ostaćemo ovde gospodine ako nam to dopustite. Čovek ne sme propustiti jedno nesvakidašnje zadovoljstvo.« »Uđite onda i ugodno se smestite!«

27 »Kasnije!« reče Linkoln. »Zavezaćemo naš splav pola milje niže da ga crveni ne primete. Oni će svakako najpre pretražiti okolinu tvrđave i nije potrebno da im stavimo do znanja da je neko odozgo doplovio. Mogli bi posumnjati, pošto im je nestao izviđač.« Ta namera koju je predočavala opreznost bila je ostvarena, zatim smo se vratili u tvrđavu u kojoj su se već vršile pripreme za doček crvenokožaca. Povukli su spolja stražare kako bi se Indijanci mogli što lakše prišunjati, napunili su kartečima četiri topa i dali svakom čoveku revolver ili lovački nož pored puške sa dva metka ili dvocevnog karabina. Oficiri su bez izuzetka bili naoružani i sa više od jednog revolvera. Neprijatelja je trebalo odmah kod prvog naleta pozdraviti sa što više hitaca. Uveče snio sedeli sa oficirima za njihovim stolom i čudnovato je bilo kakvo je Linkoln pokazao u razgovoru odlično poznavanje. On je i pored svoje skromnosti nadvisivao jednog džentlmena za drugim, pa kad su zatim skrenuli razgovor na prepad, on izjavi: »Ne bi bilo najvažnije da ih samo dočekamo, nego da u prvoj zabuni upadnemo pravo među njih. Računam da su propali u svakom slučaju ako bismo mogli doznati gde će da ostave konje. Vi raspolažete sa velikim brojem konjanika, Kolonel, naredite tim ljudima da uzjašu posle prvog plotuna i da se dočepaju konja ili... pade mi sad nešto na pamet! Raspolažete li sa raketama ili sa nekim drugim vatrometom, možda sa nekoliko pasa koji skreću sa traga?« »Možete ih dobiti, gospodine. Šta nameravate?« »Da rasteramo konje. Time, hoćete li sa nama?« »Razume se!« odgovorio sam. »Onda mi nije više niko potreban, Kolonelu. Spremite nam stvari i zatim, nam dozvolite da izađemo!« »To ne možete nikako preduzeti!« »Uh! Maramo se osmeliti i na druge stvari osim ovog. Potreban nam je jedan potpaljivač ili dva, da se ne odamo razbuktavanjem vatre.« Nisu hteli pristati na taj predloig iz obzira prema nama. Linkoln otkloni svaku sumnju i odmah zatim odšunjasmo se u šumu svaki sa po jednom luči i potrebnom vatrom. Zadatak koji smo postavili bio je težak i opasan, ali je njegovo izvršenje moglo uspeti sa izvesnom opreznošeu. Bilo je jednostavno pretpostaviti da će crveni ostaviti svoje konje napolju da ih čuvaju neki

28 ljudi i da ih neće privezati u šumi, zaokrenuli smo zato što pre na desno gde se ulevao u šumu niz čistina kao mala sredozemna jezera. Kada smo šmugnuli pored ivice prvih čistina Linkoln me u hodu zgrabio za mišicu i povukao u grmlje. Mogao je da primeti, ono što je njegova pojava ispred mene sakrivala: u senci drveća približavao se šunjajući neki Indijanac a pored njega belac. »Bil Kanađanin sa 'crnom panterom'«, prošaptao je moj drug. U senci je bilo tako tamno da se nije moglo jasno raspozmati Džonsovo lice, ali je po sebi bilo razumljivo da to nije bio niko drugi. Obojica su se kretali napred kao posmatrači. Nedaleko od njih pomicala se nepregledna zmija indismena, neprekidno jedan za drugim, i veoma dugo smo morali čekati dok nije prošao i poslednji. »Lepe povorke, Time! Prvo Čoktoi pa onda Komanči, ukupno najmanje šest stotina crvenih koža. Kolonel će imati grdne muke a ni mi nećemo bolje proći. Nadam se da nam neće uzmanjkati vatre.« Produžili smo put i samo što smo stigli na ivicu druge čistine kad u polutami zvezdane noći primetismo ono što smo tražili. Nasred slobodnog prostora razlegala se neka tamna masa. Bili su to konji. »To su konji samo jednog plemena. Drugo je verovatno ostavilo svoje konje dalje pozadi. Hajde!« reče Linkoln. Pošli smo ponovo napred do tamnog ugla iza koga se nalazila sakrivena najbliža čistina. »U redu, ostali su tamo a stražari tu, ovde imamo četiri čoveka. Mislite da im se možemo približiti?« »Zašto ne? Trava je visoka i ako im onemogućimo vetar tako da nas životinje ne mogu odati, uspeće.« »Indismen napada neprijatelja najrađe u zoru ali ovi uobražavaju da su tako sigurni i jaki da se već sad spremaju na napad. Pretpostavljam da su već stigli blizu tvrđave, možemo dakle, da počnemo. Ali, Time, samo nož i tomahavka mogu u dejstvo, oružje koje se čuje - nipošto!« On leže na zemlju i zavi kroz travu nevidljivo i nečujno kao zmija. Sledio sam ga u stopu. Približili smo se tako trojici indismena koji su sedeli na zemlji, da smo gotovo mogli čuti kako dišu. Trenutna borba kopitama između dva konja diže buku i ona nam omogući da se približimo ljudima koji nisu ništa slutili. Video sam kako je sevnuo Linkolnov nož, pa sam i ja svoj istrgao između zuba i gurno ga prema

29 leđima. Dvojica su smesta zanemela. »Ug!« povikao je treći, skočio uvis, ali se zatim ponovo skljokao pod udarcem Linkolnove tomahavke. »Mrtvi, sva trojica! Time, posao nije loše počeo. A sad taj četvrti na drugoj strani! Napred!« Ovaj put nam je bilo teže. Da bi nam vetar dolazio sa suprotne strane, morali smo da krenemo zaobilaznim putem, pa kako je jedan od četvorice ljudi stajao uspravno, mogao je lako da nas primeti. I pored toga približavali smo im se sve više koristeći sve veštine i - da, u tome trenutku se zaori iz velike daljine satanska rika i odmah usledi strahovit prasak metaka. Počeo je napad Indijanaca na tvrđavu. »Sad je sve svejedno, Time«, prošaptao je Linkoln. »Uzmite revolver, nijedan ne sme izmaći. Produži«. Sledećeg trenutka stajao je već između njih, a ja pored njega. Četiri lagana pucnja, poneki sporedan udarac i ubodi nožem i osvojismo i to mesto. »To je uspelo! Nije nam sad potrebna ni luč, ni vatra, Time, da bismo izveli majstoriju o kojoj će se tu još dugo pričati. To su indijanski konji, navikli su da idu jedan iza drugog. Brzo kajiše za njihove repove!« Bila je to misao koju je mogao roditi doduše samo jedan Linkoln, ali koja se ipak nije ostvarila zato što smo začuli riku topova i odmah iza toga urlik iz stotine grla koji nas je obavestio o tome kako stvari stoje. »Kasno je, beže i za čas će biti tu. Napolje psi! Životinje ne morate uopšte odvezati, otrgnuće se same. Sastaćemo se tamo preko kod hikori drveća!« Otišao sam natrag do prve grupe konja, istrgao vastrinu, zapalilo upaljače i bacio ih među životinje. Kada sam se vratio do hikora, Linkoln me je već čekao. »Pazi, Time počeće smesta!« smejao se. Oba čopora su sumnjivo zabrektala, životinje su prepoznale opasnost po mirisu. U tom trenutku poče da pršti, puca i ševa najpre sa druge strane, zatim tu u kiši iskri primetili smo plamene oči, brektave nozdrve i nakošene grive preplašenih životinja koje trzaju lasa. Zatim se nešto propeto svom snagom zatalasalo najpre nesigurno dok konačno nije provalio čitav čopor i odjurio upravo u pravcu tvrđave. »Divno, divno, Time! Obaraju i gaze vlastite gospodare koji se sigurno nijedan više neće vratiti svojoj životinji. Kladim se, baciće se u reku i onda će ih lako uhvatiti sa tvrđave!« Nismo sad mogli ništa bolje da učinimo nego da se sakrijemo u

30 džbunje. Oči i uši su nam bile otvorene i mada ništa nismo mogli videti, bolje smo čuli besno urlikanje razočaranih indismena koji su naišli na leševe stražara umesto na svoje konje, galop konjanika koji su jurili za beguncima, prasak karabina i revolvera koji je lagano iščezavao u daljini i zatim s vremena na vreme nečujan šušanj koji je poticao od nekog begunca što se bacio u šipražje. Napustili smo svoje skrovište tek u zoru i izašli na čistinu gde su ležali leševi ubijenih. Okolina tvrđave ličila je bojnom polju, jedan indismen ležao je odmah pored drugog ubijen mecima vojnika koji su sa ograde od kolja nišanili dva na tri čoveka, a pred kapijom se gomilala visoka, kao breg užasna gomila leševa rasečenih udova, bilo je to delo karteča. Kolonel nas je dočekao sjajna pogleda. »Uđite u dvorište ako hoćete da vidite svoje delo! Mislio sam već da ste izginuli, pošto dolazite tako kasno. Pogledajte to brdo leševa! To je delo Bila Kanađanina, jer niko drugi nije nagovorio crvene da pođu u odvojen napad kad je već prvi nasrtaj bio tako sjajno odbijen.« »Da li je među mrtvima?« »Nije tu, naći ćete ga verovatno dalje napolju«. U dvorištu se nalazio čitav čopor uhvaćenih indijanskih konja. »Pogledajte, mešuri, vaše vlasništvo koje ću vam otkupiti ako životinje ne možete ukrcati na splav. Smatram da crvenim neće tako brzo pasti na pamet da navale na Smokin Hil i na tome treba vama da zahvalimo bez kojih bismo začelo propali. Uđite da vidite koliko velik dobitak možemo proceniti u toj »Igri na tri karte«.

31 PALIKUĆA Pripovedač je ponovo zaćutao, ispio dobar gutljaj iz čaše koju su mu, dok je pričao, ponovo napunili, redom osmotrio svoje slušaoce, klimnuo glavom i zatim nastavio: »Da li vam je poznato, džentlmeni, koliko čoveku prerije treba da znači dobar, brz i izdržljiv konj? Ako vazduhoplovcu oduzmete balon a moreplovcu njegov brod, ni jedan ni drugi neće više postojati. Tako isto se lovac savane ne može ni zamisliti bez konja. I kakva onda razlika postaji između brodova i između konja! Pih, neću vam o tome držati govor ali ako vam kažem da sam godinama među svima imao najboljeg konja daleke stepe, shvatićete šta mislim. Čuvao sam ga kao samog sebe, čak mnogo bolje, nismo samo jedanput i više puta trebali da zahvalimo jedan drugom na životu, pa kad je najzad pao pod metkom nekog crvenog lupeža, pokapao sam ga i priložio skalp ubice, kako to zapadnjak treba da učini. A od koga sam ga dobio, pitate me? Od nikog dragog nego od »crnog pantera« koji je tada bio u Smokin-Hilu! Nalazio se među uhvaćenim životinjama, na leđima je imao tamno ćebe od panterine kože, a griva mu je bila puna upletenog orlovog perja, što je jasno svedočilo da je bio životinja poglavice. Uzjahao sam ga i opazio da ga je ukrotila najtajnija indijanska dresura na koju sam ikad naišao. Nisam zato mogao da se odvojim od njega, ukrcao sam ga na splav na kome sam udesio za njega lepo, suvo mesto, pa kad smo stigli na Misisipi i rastao se sa Linkolnom, uzjahao sam ga. Isticao se tako da mi je svako zavideo na »Streli«, kako sam nazvao pastuha. Otišao sam u Teksas, potucao se nekoliko godina po Novom Meksiku, Koloradu i Nebrasci i zatim odjahao čak gore u Dakotu da se tučem malo sa Sijuksima koji i najprepredenijeg trapera mogu naučiti ponešto razboritom. Tad sam se na Bleu-Hilima sreo sa nekim lovcima koji su mi saopštili vrlo radosnu vest. Kad smo, naime, ležali uveče oko vatre i pekli sočno parče bivolove butine, poveo se razgovor o svemu i svačemu. Tada je neko od ljudi primetio:

32 »Poznajete li visoravan što se prostire od Janfetona na Misisipiju na desnoj obali reke pravo prema severu i zatim strmoj grmuši zemlje Hadzotovog Zaliva? Zovu je Obala Misurija!« »Kako ne bih poznavao obalu? Niko se dakako ne usuđuje da ode do mračne, strme, šumovite obale i klance u kojima caruje crvenokožac, medved, lisica i gde se ne može ništa uhvatiti osim skunk ili divlja mačka od koje nema nikakve koristi«. »Otišao sam gore i pored toga i naišao na nešto što tamo ne bih tražio, naime na najlepšu naseobinu koja postoji u Sjedinjenim Državama«. »Kako? Tamo gore? Na divljoj obali?« »Da, tamo gore, kako je dospela gore, ne tiče me se. Boravio sam na tom mestu tri dana i uživao gostoprimstvo kao malo ko. Pazili su me kao samog predsednika«. »Kako se zvao vaš gostoprimljivi domaćin?« »Gaj Vilmers. Sasvim neobično ime, zar ne? Ali čovek je lepši od imena, doduše mulat je, ali momak kao slika. Njegova žena koju zove Beti poreklom je iz Nemačke, preko mora. Njen otac, neki master Hamer, stanovao je dole na Arkanzasu i podneo je mnoge patnje. Bušhederi su mu ubili kćer i... Skočio sam na noge. »Gaj Vilmers -? Mulat -? Fred Hamer - zar ne, čovek se zvao Fred Hamer?« »Da, Fred Hamer, dugonja širokih ramena i snežnobele kose i brade. Ali, šta vam je? Poznajete li možda te ljude?« »Poznajem li ih? Bolje od vas sviju! Fred Hamer je stanovao pored nas a najstarija kćer Beti bila je moja verenica, bušederi su mi je oteli, pa kad progonismo bandu, Bil Kanađanin je ubio zajedno sa mojim ocem«. »Tačno, tačno! Vi ste dakle onaj Tim Kroner o kome mi je Vilmers ispričao toliko lepih stvari?« »To sam ja! Otišao sam tad u preriju, pa kad sam se vratio jedanput posle mnogo godina, zatekao sam nepoznate ljude«. »Fred Hamer je dobro prodao imanje i kasnije je držao radnju u Sent Lujsu. Gaj Vilmens je putovao za njega i tom prilikom je stigao na obalu gde se nastanio. Za njim su postepeno sledili njegovi rođaci. Pridolazili su prijatelji i tako je nastalo naselje. Morate ih posetiti master Kroner, mnogo ćete ih obradovati, budite u to uvereni!«

33 »Do đavola, probodite me kopljem i pecite kao to parče bivolove butine, ako sutra u zoru ne krenem odmah na put! Sit sam Blek-Hila i hoću jedanput da odem gore Indijancima, lisicama i medvedima.« »Ali prvo nam morate ispričati priču o torbarima. Govori se da je ovih dana Bil Kanađanin bio u De Moiou i da je u »Igri na tri karte« dobio dvadeset hiljada dolara. Đavolja igra, kako mi se čini, daleko gadnija od obične igre karata koju igraju u Meksiku i u tamošnjoj okolini. »Košta me daleko više od brda srebrenih dolara. Pa kako se to desilo, lepo, čućete to!« Ispričao sam priču i onda smo se umotali u pokrivače, postavili prvu stražu i zaklopili oči. Ali nisam mogao da se smirim. Pomisao na Freda Hamera, Beti i Garja Vilmersa vrzala mi se po glavi, stare slike oživele su ponovo u novoj svežini, pa kad me najzad ipak savladao lagan san, sanjao sam daleki Arkanzas, obe male farme, oca, majku i Meri koja je stajala preda mnom u punoj lepoti i dobroti, onako kako sam je pre viđao. A i Bil Kanađanin je bio prisutan, hteo je da me udavi, pa kad je ispružio ruku da me zgrabi, probudio sam se. »Time Kroneru, vi ste poslednji na straži. Vreme je, kako mi se čini!« Bio je to stari lovac stupčar koji me uhvatio za ruku, ali, kažem vam, dao bih daleko više da je preda mnom stajao doista Vilijam Džons! Namerno sam zevao da mi prepuste poslednju stražu kako bih bio rano spreman da pođem. Kada sam budio ljude posle straže, obaveštavao sam se kod trapera o putu kojim je trebalo da pođem. »Jašite neprestano pravo prema istoku ka Misisipiju; pređite vodu na ušću Gren-Forka i zatim produžite uzvodno desnom obalom. U visokim rtovima koji izgledaju kao džinovske propovedaonice i mogu se lako izbrojati, obala se spušta u rečnu dolinu. Treba da se uspnete između četvrte i pete propovedaonice i da presečete put prema severu do prašume duge dva dana hoda, sledi zatim prostrana prerija obrasla travom na kojoj pasu bivoli i kojiom treba da produžite u istom pravcu, četiri dana možda, dok ne nabasate na rečicu na čijim obalama stanuje Vilmers«. »Kakvih Indijanaca ima u tom kraju?« »Sijuksi, većinom iz plemena Ogalaha. To je najgori narod što ga poznajem. Ali oni se penju ovamo tek u proleće i jesen kad se bivoli sele. Sad su najtopliji dani i bićete sigurni što se njih tiče. Verovatno su se

34 povukli između reke Plate de Niobare.« »Hvala vam, ako se slučajno opet negde sretnemo, pričaću vam kako sam jahao«. »Lepo! Pozdravite mi te dobre ljude i od srca im želim sreću!« Rastao sam se sa društvom, pojahao svoju Strelu i okrenuo prema istoku. Čovek me je dobro uputio. Kod Gren-Forka sam preplivao Misuri i opazio odvojene, visoke zaobljene planinske mase između kojih su divlje doline, pune dubokih provalija, vodile u visinu. Kada sam prošao pored četvrtog džina, skrenuo sam udesno. Odronjene klisure, kameni šljunak, oborena i napola trula debla obrasla raznim puzavicama, tako su ispunjavali klanac da sam se grdno napatio dok sam se probio sa konjem, a svojoj dobroj tomahavci, sa kojom sam morao da prokrčim put, treba da zahvalim što sam konačno stigao na visoravan. Našao sam se tu usred najlepše prašume u kojoj nije uopšte bilo šiblja i brzo sam napredovao. Nisam trebao da putujem ni puna dva dana sa svojom dobrom Strelom pa da stignem do prerije pred kojom sam se najpre zaustavio da bih se snabdeo suvim mesom, pošto nisam znao da li ću naići u savani na divljač podesnu za lov. Pošto sam to posvršavao, pošao sam čilo prema severu. Prvi dan je prošao bez ikakvog naročitog događaja, a tako i drugi. Trećeg jutra nisam razgrnuo pokrivač suviše rano i upravo sam hteo da osedlam Strelu kad primetih u daljini nekog jahača koji je, sledeći moj trag, jahao meni u susret. Ko je mogao biti taj čovek kolji je sa razlogom putovao kroz zabačenu savanu! Opustio sam nož i revolver, više iz stare navike nego opreznosti i dočekao ga u sedlu. Tako sam bio spreman na sve. Što se više približavao, mogao sam jasnije raspoznati pojedinosti njegove visoke, široke pojave. Jahao je na ragi veoma dugih nogu i neobično velike glave ali sa utoliko manjim okrajkom repa jedva obraslim dlakom, ali korak koji je napravila životinja ulevao je svakako puno poštovanje. Na glavi je nosio pusteni šešir sa neizmerno širokim obodom, telo mu je bilo uvučeno u kožni prsluk čiji prost kroj nije ometao neki pokret a noge u dve čizme sa reverima koja su sezale do tela. Preko ramena visila je dvocevka a na pojasu sačmara, kesa za barut i brašno, pored bovi noža visio je revolver i osim toga bila su pričvršćena i dva neobična predmeta koja su se kasnije pokazali kao železne lisice.

35 Lice nisam mogao prepoznati zbog širokog oboda šešira. Čekao sam da uđe u prostor gađanja i onda sam podigao pušku. »Stoj, masteru! Šta radite tu u ovom kraju?« On zaustavi konja i nasmeja se. »Ho, ho, kakva šala! Time Kroneru, stari, rakune, hoćete li me možda ustreliti?« »Sto mu gromova, taj glas bi trebalo da poznajem«, odvratio sam i spustio pušku istog trenutka. »Ali smeta mi prokleti šešir Abrahame Linkolne, jeste li to doista vi koji na takvom jarcu izjahujete u jutro?« »Dakako da sam to ja, ako nemate ništa protiv. Mogu li sad tamo do vas?« »Priđite i recite mi sa čime se tu bavite!« »Prvo moram čuti šta vas na vašoj lepoj Streli vodi u ovaj kraj!« »Nameravam da potražim nekog poznanika«. »Poznanika? Kojeg?« »Pogodite!« »Ah, možda Gaja Vilmersa koji stanuje tu napred u strmom predgorju?« »Živeo, poznajete ga?« »Ne poznajem lično, ali vi ste mi u Smoki-Hilu pomenuli ime zeta Freda Hamera.« »Znali ste dakle da je Fred Hamer preselio na obalu Misurija. »Ne. Znam da tu stanuje neki Fred Hamer, ali da je to naš Hamer, naslutio sam tek kad ste pomenuli poznanika, pošto mi je tad ponovo palo na pamet ime Gaja Vilmersa. »Dobro, idem dakle k njemu. A vi?« »Takođe k njemu.« »Kako - ? Takođe - ? Šta nameravate?« »To je tajna, ali vama mogu da je saopštim. Prihvatite uzde i pođite napred! Pogledajte me. Kakvim me vi smatrate?« »Hm, najpreduzetnijim momkom između Nove Škotske i Kalifornije.« »To je sasvim suvišan odgovor. Mislim na moj poziv?« »Nek pogađa ko hoće, samo ne ja! Volim više oboriti bivala nego pucati u neku zagonetku.« »Pa, ne primećujete na meni nešto što inače ne pripada opremi trapera?«

36 »Da, te dve mišolovke. Mislim da ste čak postali policajac!« »Nije baš tako, ali ako vam je pravo možete me smatrati pravnikom, koji je već stekao skromno ime. Vi ste me zatekli na starom Kanzasu dok sam držao govor, sa zakonikom u ruci, to je bio moj univerzitet i vidite, nisam ga uzalud posećivao! Već sam se godine 1836. namestio u Springfildu kao pravnik.« »Dakle, pravnik! Da, znao sam da ćete napredovati kako treba i verujem da se nećete dugo zadržati ni na toj tačci. Ali kakve veze ima pravnik sa vašim putem na konju?« »Vrlo mnogo! U pravniku živi i zapadnjak sa svojom oštrom pronicljivošću, katkad mi je uspelo da stanem na put i naročito prepredenim zločincima, koji se mogu meriti čak i sa najveštijim policajcem. E pa, dole u Ilinoisu i Iovi neka lukava skitnica se ismejavala sa raznim finansijskim i administrativnim veličinama koje je pošteno vukla za nos a pošto nijednom detektivu nije do sad uspelo da ga uhvati, zapala me je lepa dužnost da ga potražim i da ga, ako je moguće živog, predam pravdi. To mi, ako je moguće, dozvoljava da se koristim oružjem prema prilikama.« »Kako se zove bitanga?« »Ima svu silu imena i ne zna se koje je od njih pravo. Svoj poslednji genijalni podhvat falsifikovanja vrednih menica izveo je u De Modnu. Otuda je izgleda vodio trag prema Kotou i pretpostavljam da je svratilo Gaju Vilmersu.« »Ho-ho, neće baš tamo dobro proći. Nadam se da ću sa njim izmenjati neku reč ako ga mognem pronaći. Neće to valjda biti Bil Kanađanin?« »Ne. Zašto?« »Zato što su ga poslednji put videli u De Modu, gde je dobio, kako kažu, dvadeset hiljada dolara.« »Poznato mi je to. Tu mu se trag izgubio, i, kao uvek, pojaviće se opet na nekom drugom mestu gde najmanje očekujemo. Veoma je opasan čovek i to naročito što mu niko ne može zabraniti da igra i što svoje opačine izvodi na takav način da ih niko ne može dokazati. Čudilo bi me kad ga ne bismo sreli, jer kad god smo se sastali nas dvojica, on bi nam upravo zadao brige.« Jahali smo zajedno dalje. Trebalo je još jedanput da prenoćimo pa da se onda približimo reci. Nismo pred sobom ništa videli osim prostrane, ravne prerije. Posle nekog vremena primetili smo ipak trag zapare koja

37 se sterala savanom od istoka prema zapadu, približili smo joj se brzo i kad smo je sustigli, zaustavili smo se na obali reke uz koju se ocrtavao dugačak niz kuća. Gore, nekoliko stotina konjskih dužina od vode, nalazila se pored prostranih ambara naročito lepa stambena zgrada, niže dole, primetio sam odmah uz vodu, gomilu malih kućica koje su radnici svakako koristili za stanovanje. Gde je god oko pogledalo, primetilo bi čistoću i blagostanje. »Živeo! Tu je«, rekao je Linkoln, otkopčao ručne lisice od pojasa i nastavio: »Metnuću sad grivne pod ćebe. Ne treba da odaju zašto dolazim.« Kad smo stigli pred kuću, na vratima se pomoli neki radnik. »Dobar dan, čoveče. Da li je to mesto u kome stanuje neki master Vilmers?« upitao je Linkoln. »Da, masteru. Uđite samo. Đens i lejdi upravo sede za stolom i jedu!« Privezali smo konje za kolce i ušli. U trpezariji su sedeli Fred Hamer, Gaj Vilmere i Beta, smesta je opet prepoznah. Dve mlade lejdi tu prisutne bile su besumnje kćeri a među njima je sedeo neki džentlmen koga nisam poznavao. Vilmers se diže. »Priđite samo bliže, mešuri! Šta nam donosite?« upitao je. »Punu vreću pozdrava od nekog izvesnog Tima Kronera, ako možda poznajete čoveka« odgovorio sam. »Od našeg Tima? To... ah, ta to si ti glavom stari medvede! Umalo te ne prepoznah. Prerija ti je darovala bradu, tako da ti se samo vršak nosa može prepoznati. Dobrodošao hiljadu puta! Evo, pruži ostalim svoju ruku!« Eh, bio je to doček koji mi je prijao od srca. Umalo me ne zgnječiše i jedva sam našao vremena da pomislim na svoje drugove. »A tu sam poveo nekog koga morate takođe upoznati. Ili, jeste li zaboravili Abrahama Linkolna koji nas je davno smatrao torbarima?« »Abraham Linkoln? Zaista, on je to! Dobro došli gospodine i ne zamerite što vas se odmah nismo setili! Promenili ste se malo otkad vas nismo videli.« Morali smo da sednemo za sto onako kako smo stajali i tek onda su pomenuli nepoznatog čoveka. »To je naš gospodin David Holman, koji nam već nedelju dana ukazuje čast svojom posetom, predstavi nam ga Vilmers. »Predstaviću vam kasnije i mastera Belforta koji je sišao u dolinu da nadgleda uvoz

38 žita. Takav džentlmen, kažem vam, puna iskustva i okretnosti, kao malo ko. Ume kartom da baja i da dočara čitav pakao.« Zametnuo se veoma živ razgovor i čudio sam se što se za to vreme Lankoln držao veoma ćutljivo. Zašto mu je katkad, kada to master Holman nije primećivao, upućivao tako pronicljiv, ispitivački pogled? Da li je to bio čovek koga je tražio?« U tom trenutku se otvoriše vrata i nisam mogao drugačije, morao sam da skočim uvis i da čoveka koji je ušao osmotrim ukočenim pogledom. Zbunili su me tamna crna kosa i gusta puna brada, a možda i odeća koja je ličila odeću bogatog džentlmena, ipak, mogao sam da se zakunem da nisam dospeo da izustim svoju misao. Gaj Vilmers se diže. »Stigao je master Belfort koga vam predstavljam, džentlmeni! On je.« »Master Belfort?« upitao je Linkoln. »Mislim, čovek se isto tako može zvati Fred Flater ili Vilijem Đžons, samo ako prizna da je Bil Kanađanin!« »Bil Kanađanin?« upitao je Fred Hamer, zgrabio nož koji je bio na dohvatu i digao se. »Pazite na svoj jezik, gospodine!« odvrati Džons. Bio je on to zaista, pa ga sad prepoznah i po glasu. »Jedan džentlmen se ne može vređati nekažnjeno.« »To je tačno«, odgovorio je Linkoln, »ali ja sam sguran da nisam uvredio nekog džentlmena. Koliko ste potrošili čičkovog korena i lapisa da obojite kosu u crno? Dajem vam dobar savet da se idućom prilikom poslužite olovnim češljem, pošto će tad pocrnjeti i koreni kose koji su kod vas ostali sasvim svetli. Masteru Vilmerse, kažete da on ume potpuno da opčini kartom. Zar vam nije malo pokazao »Igru na tri karte?« »Da, i uzeo nam dobar novac«, odgorori Fred Hamer. »Star sam i oči su mi popustile, inače bih ga odmah prepoznao ali sad nema više nikakve sumnje da preda mnom stoji Merin ubica i da božjom pomoću, treba na licu mesta, da dobije svoju platu!« »Hoćete da probodete svoga gosta, Frede Hamera?« upitao je Bill Kanađanin. »Možete li mi dokazati da sam to zaista bio ja koji je uatrelio vašu kćer?« »A i moga oca!« prekinuo sam ga. »Ne, o ne možemo dokazati, ali se možemo zakleti. Na isti način kao i to da su vam u Smoki-Hilu izrojali šezdeset i da ste zatim, doveli Indijance.« »Ja? Tih šezdeset ne mogu poreći«, ljuto se masmejao »i jednog lepog dana ću obračunati sa vama zbog njih, ali mi dokažite ono o

39 crvenokošcima! Možete li to?« »Mi, to jest ja i master Linlkoln, stajali smo odmah pored vas dok ste sa »crnom panterom« posmatrali njegovog sina koji je pucao i razgovarali o vašem planu, nalazili smo se na čistini kada ste doveli Indijance, vi i poglavica na čelu. Mi smo dakako saopštili vaše namere Kolonelu i oslobodili vatrom vaše konje. Bio je to pothvat! Zar ne, mastera Džonse?« Tad je prvi put saznao te činjenice, oči su mu sevnule i pesnice se stisle, ali uvideo je da se mora savladati. »Ako ste me doista tako dobro prepoznali da se usuđujete da mi tako nešto kažete, mešuri?« siktao je. Linkoln mu je sad prišao sasvim blizu. »Hoću da vam kažem čoveče kako bismo sa vama mogli brzo da postupimo. Poznato vam je bez sumnje da je master Linč strog momak. Ali vi ste gost u ovoj kući i hoću iskreno da priznam da smo kod SmokiHila prepoznali doduše vaš glas i ugledali vašu pojavu, ali da vas nismo tako jasno primetili da bismo mogli da vam mirne savesti uputimo zrno. Mi smo slobodni građani Sjedinjenih Država i sudimo jedino na osnovu neospornih dokaza! Ti džentlmeni, dakako, neće tražiti. da im vratite novac koji ste im oduzeli. Bil Kanađanki im je za to suviše bezvredan i zato hoću da vam saopštim moje naređenje! Smesta ćete napustiti ovo mesto i to u roku od deset minuta, u jedanaestoj će progovoriti moja puška, u to možete biti uvereni!« »Jeste li vi možda gospodar i posednik ove kuće?« upitao je sad David Holman. »Ne možete ništa da dokažete master Džonsu i naša igra je bila poštena igra.« »Istina, to nisam, ali sam ipak neko prema kome se obično oseća poštovanje. Ako tom čoveku saopštim svoju odluku, onda tačno znam šta činim.« »E pa pokažite to gospodine!« »Tu je!« On izvuče iz džepa znak koji sam odmh prepoznao. Holman je buljio bledo u papir. »No, master Holman, vidite li sad?« upitao je Linkoln. »Uh!« »U De Mondu sam saznao za tipa koji se zove tim lepim imenom, i nemate levog malog prsta, to vas je odalo. Oslobodiću vas dvojice

40 gostiju!« »Doista, gospodine... « povikao je Holman. Uputio je ispitivački pogled. »Mislim da već ćete poverovati, pogledajte i uverite se.« Holman se trgnu prema pojasu. »Maknite ruku« rekao sam mu. Linkoln mu pokaže papir, pruži ga a meni uputi pogled koji sam odmah razumeo. Zatim je izvukao ručne lisice. »Kako vam se dopada taj dekret? On ubija naročito želju u čoveku za bekstvom. Šteta doista što ste prevarili Vilmersa, tako čestitog čoveka.« »Nismo još dotle došli!« Holms uputi pogled prema vratima. Ja sam izvukao pištolj iz džepa. »Vidite li da smo se Linkoln i ja pripremili na sve.« »Nismo došli dotle?« nasmijao se Linkoln. »Kažem vam, pročitali ste moju teralicu koja vas potpuno izručuje u moje ruke. Brojaću do tri. Ako se zatim železo ne nađe na vašim rukama, okusićete metak. Time, opali kad izgovorim tri!« Prišao mu je i otvorio lisice. »Jedan... dva!« Holman uvide da je ozbiljno, ispružio je ruke i pustio da ga ulisiči. Linkolin se obratio zatim Vilijemu Džonsu. »Prošlo je pet minuta, ostaje vam još samo pet. Ja se ne šalim. Tornjajte se!« Fred Hamer je još uvek držao nož u ruci. Preteći je stavio šaku na Džonsovo rame i rekao: »Napred čoveče! Pobrinuću se da odete bez muke i uznemiravanja!« Gurnuo ga je napolje kroz vrata i nekoliko trenutaka kasnije videli smo kako Bil Kanađanin jaše. »Imate li neku sigurnu prostoriju!«, obratio se sad Linkoln Vilmersu, »u kojoj bismo mogli čuvati našeg dobrog mister Holmana?« »Jedno vrlo dobro i sigurno odelenje. Hodite!« Njih troje se udaljiše i sad sam imao mnogo muke da objasnim Beti i malim lejdima događaj koji ih je tako neočekivano iznenadio. Sada smo svi opet zajedno sedeli. Hamer i Vilmers su obasuli Linkolna rečima zahvalnosti, koje je on odbijao iz sve snage. Želeo je da krene dalje već sutradan, ali je naišao na opšti protest. »Moraćete jašiti sa svojim zarobljenikom dugim, tegobnim i opasnim

41 putem preko obale niže u Jovu«, objasnio mu je Vilmers. »Pričekajte još nekoliko dana i odavde niz reku zaploviće tri čamca za Misuri i možete se sasvim nesmetano odvesti sa njima. Stići ćete brzo u Janktan i Dakotu i onda treba još samo da pređete kratak pot koji vodi u De Mon na drugoj strani. Ostaćete dakle ovde. Vaš zarobljenik se nalazi na sigurnom mestu«. Linkoln je uviđao da je ponuda korisna i popustio je. Spustilo se veče. Odvezali smo svoje konje sa kolaca i pustili ih da slobodno pasu. Nismo ih smeli odvesti u konjušnicu, bili su navikli na slobodu i u tesnoj prostoriji naneli bi povredu jedan drugom. Lejdi i ostali su, izuzev mene, sedeli u stambenoj sobi i ćaskali, koračao sam niz reku, jer sam hteo da nadzirem konje. Bila je neprozirna tama, tako da sam jedva raspoznavao talase od čvrstog tla. Zagledao sam se zamišljeno u vodu što je strujala i nad kojom u tom trenutku preleti zrak svetla. Blistao je kroz raspucale daščane pregrade jednog od ambara napunjenih senom i žitom. Začuo sam tada korake. Neka pojava šmugnu pored mene, pa još jedna. Tama mi je onemogućavala da tačno vidim, ali bilo mi je kao da sam raspoznao Džonsa i Holmasna. Iščezli su u mraku pre no što sam mogao da ih sledim. Odjurio sam što je moglo brže, zakoračio u stambenu sobu i upitao Linkolna: »Da li je Holman još uvek u zatvoru?« »Zašto? Pre pola sata sam bio kod njega.« »Čini mi se da sam ga video napolju sa Džonsom. Brzo, pogledajmo da li je još tu!« Požurili smo napolje. Željezne reze na čvrstim vratima podruma u koji su smestili zarobljenika bile su namaknute. Otvorili smo vrata, zarobljenika nije bilo. »Bil Kanađanin se vratio i oslobodio ga!« povikao je Linkoln. »Moramo... « »Pustite ih, gospodine!« prekinuo ga je Vilmers. »Ujutro ćemo naići na njihov trag i sledićemo ga. Sigurni su nam.« Izašli smo opet napolje. Bleštava svetlost nam zaseni pogled. Tamo gde je ranije titrala tamo ovamo zraka svetlosti, lizali su plamenovi uvis prema nebu. Vatra je gutala strahovitom brzinom. Između gustog dima i crvene vatre koja je lagano sagorevala, buknule su ovde onde plamene reske snopova. Požurili smo bliže. Primetio sam tad pojavu koja je stajala tu kako bi motrila vatru i koja

42 se smesta izgubila čim me je opazila. Taj beg mi se učinio sumnjiv i potrčao sam za pojavom, što sam se više približavao čoveku, primećivao sam da ga je nešto ometalo dok je trčao, ruke su mu bile sputane. Podvostručio sam brzinu, stigao sam ga i prepoznao Holmana, čije su ruke bile još uvek u lisičinama. Zgrabio sam ga, oborio na tlo i kleknuo na njega; pokušao je da se brani. Otpor koji je pružio bijo je beznačajan zbog lisica. Trgnuo sam mu maramu sa vrata i sa njome mu vezao noge. Škrgutao je zubima od besa i ljutito sevao očima na mene, ali nije rekao ni reči. »Dobro veče masteru!« rekao sam. »Kratko ste šetali. Hoćete li mi reći gde se nalazi Viljem Džons?« Nije odgovorio. »Dobro! pokušaćemo onda da ga bez vas pronađemo.« Uhvatio sam ga za jaku i odvukao nazad prema kući gde ga odmah opet zatvoriše. Zatim se mi ljudi rastrkasmo tragajući za Džonsom. Ali sve što smo nastajali bilo je uzalud, nismo ga našli, utekao je. Za to vreme su dotrčali radnici. Uspelo im je da obuzdaju vatru koja se najzad ugasila, pošto je nije niko raspaljivao. Nije nanela preteranu štetu, ponajmanje toliku kakvu su Džons i Holman želeli da pričine. Linkoln je poslao Holmana kad su čamci zaplovili prema Misurirju. Bio je to rastanak koji mi nije zadao malo muke, pošto mi je dobri Abraham bio mnogo prirastao za srce. Nisam smeo da pođem sa njime. Fred Hamer i Gaj Vilmers su smatrali da to nije u redu a i lejdi su tako lepo molile da nisam mogao drugo - morao sam da ostanem. Kasnije smo doznali da je Holman završio na doživotnoj tamnici. Abraham Linkoln nije ostao samo pravnik, nego je postigao ono najviše što čestit čovek, koji se sam probio, može da postigne. Postao je predsednik Sjedinjenih Država, ali je na žalost za svo dobro koje je činio i želeo dobio metak. Nek je proklet lupež koji ga je opalio! A ja? Nisu me uopšte pustili na miru, morao sam podići svoj vigvam kod Vilmersa. Strela nije bila zadovoljna a i ja sam s vremena na vreme osećao kobne trzaje u udovima, tako da bi zgrabio pušku i tomahavku i odjahao na mesec, dva u savanu i Šumski Predeo gde sam bivolima ili Indijancima mogao pokazati da Tim Kroner ne oseća još nikakvu želju da lepu preriju zameni večnim lovištima. Između Longs Fina i Speniš Pina nalazi se moje lovište i tamo sam dobio ime kojim ste me, mešuri, zvali radije, to jest Kolorađanin.

43 Bila Kanađanina nisam već odavno video. Pre nekog vremena čuo sam negde da se pojavio na donjem Misisipiju i da je tu zaradio lepe pare na »Igri na tri karte«. Proteklo je više od trideset godina od našeg poslednjeg susreta, ali se nadam da on još uvek živ i da će jedanput pasti mojih šaka. Moj metak mu je onda osiguran.« »Koloarađanin« je završio. Zamišljeno je posmatrao svoju staru pušku koja je od kundaka do cevi bila ukrašena mnogim urezima, recima i ostalim znacima koje neupućeni ne mogu odgonetnuto.

44 LEKAR - GRUDA SAMORODNOG ZLATA Posle nekog vremena poče jedan od slušalaca: »Ispričali ste tužnu priču, čoveče. Mislim ipak da vas mogu utešiti. Bil Kanađanin je već primio svoju nagradu i »dokončao« svoj opaki život. »Do đavola, šta to kažete?« »Da, Bil Kanađanin je mrtav, završio je u msionarskom zavodu Santa Lusija u blizini Sakar amenta.« »Od čega? Nije valjda od bolesti? Takvu smrt lupež ne bi zaslužio.« »O, nije tako jeftino prošao. Svršetak duguje čoveku čije ime svi znamo: Old Firehend.« »Šta? Old Firehend mu je stao na put? Kako se to desilo, gospodine?« »To je vrlo zanimljiva priča koju sam u stvari trebao da objavim. Ja sam naime književnik, mešuri, nije u stvari pametno da pisac priča usmeno ono što želi da objavi u štampi, uvidećete to, mešuni. A kako danas tako lepo pričamo i kako sam tu kod vas iscrpeo mnoga građe za svoje pero, neću biti okrutan i saopštiću vam ono što mi je poznato.« On se namesti i poče tonom veštog i okretnog pripovedača: »Bilo je to u luci Sakaramenta u kojoj se razvi slika veoma živih boja. Gomila koja je marljivo bila preplavila obalu ili se skitala okolo lenstvujući izgledala je kao da je ne sačinjavaju stanovnici posebnog sreza ili čak posebnog grada, nego, sličila je više na karneval u kome su se za kratko vreme sjedinili predstavnici sviju naroda. Nalazila se tu grupa mršavih jenkija u obaveznom crnom fraku, sa visokim cilindrom zaturenim na potliljak, sa rukama u džepovima i okačenim zlatnim lančićima, sa pribadačama za maramu oko vrata, sa sitnom za košulju i visuljkom za okovratnik. Između njih se gurala mala gomila Kineza u modrim jaknama od pamučnog platna i širokim, flanelim pantalonama, dugački perčini bili su im brižno doterani i ispleteni. Billi su tu i ostrvljani iz Južnog Mora i plašljivo, zbunjeno i začuđeno šetali po tuđem tlu, kada bi primetili nešto što je po njihovom shvatanju bilo naročito čudno, tiho isu ćućorili i šaputali. Meksikanci su se šepurili naokolo sa svojim samotnim

45 pantalonama koje su sa strane bile rasečene do vrha i ukrašene srebrenim dugmadima i kratkim jaknama udešenim na isti način, na glavi su nosili šešire od uvoštenog platna sa širokim obodom. Kalifornjani u svojim dugačkim pončosima koji su bili satkani u najdivnijim bojama i sezali gotovo do gležanja, crne lejdi i džentlmeni koji su mirisali na hiljade miomirisa i koji su bili nametljivo ukrašeni drangulijama, ozbiljni Indijanci koji su koračali kroz gomilu dostojanstvenim korakom, prijazni Nemci, Englezi sa dugačkim zulufima i ogromnim cvikerima na nosu, mali živahni Francuzi koji su se prepirali, pričali, dozivali i veoma živo mlatarali rukama, riđokosi Irci koji su mirisali po rakiji, Čileanci u svojim kratkim pončosima, traperi, skvateri, ljudi iz prašume u kožnim lovačkim košuljama koji su nosili na ramenima dugačku pušku, onako kako su upravo stigli ovamo preko Stenovitih Planina, mestidi i mulati koji su se prelivali u svim bojama i osenčenjima, pa među njima ispiraoci zlata koji su se često vraćali iz rudnika sa teškim vrećama zlata u fantastičnim kostimima, užasno iscepane odeće, sa zakrpljenim pantalonama, kaputima, prslucima i jaknama, sa izderanim čizmama iz kojih su provirivali goli nožni prsti bez čarapa i sa šeširima koji su čitave masece prkosili danju suncu da bi zatim noću služili kao uzglavlje. Pored njih stajali su u malim grupama urođenici, pravi, zakoniti gospodari zemlje, a ipak u svoj gomili možda jedini pravi proleteri, koji su sad životarili kao nadničari. Toj šarolikoj mešavini naroda pridružile su se razne svetle pojave koje su ulevale poštovanje: američki i engleski moreplovci širokih ramena, ogromnih šaka i izazivačkog pogleda i mnoštvo španjolskih pomorskih oficira koji su u svoijim sjajnim, zlatom izvezenim uniformama stigli ovamo iz San Franciska da jedanput dobro vide komešanje u blizini zlatonosnih predela. Čovek bi mogao reći: »Ko će izbrojati narode, navesti njihova imena?« A šta je nateralo ovamo sve elemente jedne mnogostruke antropološke mešavine? Ništa drugo no - zlato. Naseljavanje gornje Kalifornije koje je 1768. godine usledilo iz Meksika, potčinilo je zemlju svetovno-duhovnoj vlasti misionara. Jezuiti su bili izvrsni narodni ekonomi koji su na mnogim podesnim mestima, kako bi širili svoju propagandu, podigli manastire i misionarske zavode. Kada je centralna meksička vlada srušila vlast sveštenika 1823.

46 godine, veliki deo misionara se ustručavao da tu vladu prizna i napustio je zemlju. Nekolicina koja je ostala, bila je bez ikakvog uticaja, životarila je da bi malo pomalo iščezla. U blizini Sakaramenta nalazila se visoka, ogromna višespratnica koja je okružavala veliko dvorište, njegovu stranu koja je bila okrenuta prema gradu oivičavala je starinska crkva sazidana od nepečenih cigala. To zdanje bilo je misionarski zavod »Santa Lusija« i u svim njenim prostorijama koje su bile kao kasarna stanovale su u poslednje vreme samo dve osobe: neki stari poštovani duhovnik i jedan Nemac koji se u stvari zvao Karl Verner, ali koga su svi njegovi poznanici koji su saobraćali sa njime nazivali njegovim imenom senjor Karlos i koji je bio sveštenikova desna ruka. Tad su u Kaliforniji otkrivena zlatonoisna polja i vest o basnoslovnom blagu kaje se nalazilo u brdima potakla je useljavanje koje je donosilo gomile ovamo prvo iz susednog Meksika i Sjedinjenih Država, kako bi uskoro preplavilo zemlju decom svih kontinenata. Iza potomaka starih španjolskih konkvistadora koji su prvi požurili ovamo, sledili su ostrvljani sa Sendvič otoka, Australci, Evropljani, pa čak i kineski kuli da iskopaju svoj deo zlata i da postanu bogataši. San Francisko je bio glavna tačka gde su se okupljali stranci, odakle su kretali dalje na sever ili u unutrašnjost zemlje. Sakaramento je bio jedna od najznačajnijih sporednih tačaka. Broj ljudi se povećavao iz dana u dan, pa kako su kiše koje su počele da padaju onemogućavale logorovanje u prirodi, a nije ni imao svako na putu šator ili neko drugo skrovište, koristilo se sve što je moglo poslužiti kao konačište. Stari misionarski zavod »Santa Lusija« podelio je takođe takvu sudbinu koja je jedva sličila njegovoj prvoj nameni. Neki Francuz iz Elzasa smestio je dole u jednom krilu pivaru, uzidao ogroman kotao i počeo da kuva piće koje je drsko nazivao pivom. U prednjoj strani, upravo pored crkve, smestio se Amerikanac koji je otvorio krčmu, smatrao je da odgovara cilju da deo crkvene lađe pretvori u dvoranu za igru u kojoj su se svake nedelje igrali rilovi, harupajpi i fandangozi. To je privuklo pažnju nekog poduzetnog čoveka koji sa druge strane crkve smesti rakidžinicu. Drugi deo drugog bočnog krila zaposeo je Englez koji se udružio sa nekim prepredenim Njuhempširmenom kako bi privukao Kineze. Bio je to posao u kome su oba džentlmena, kako se ubrzo ispostavilo, priličili

47 jedan drugom. Tako se to nastavljalo i nije dugo potrajalo a stari misionarski zavod bio je potpuno zauzet izuzev potkrovlja jednog krlila. Stari sveštenik nije mogao ništa učiniti protiv toga. Nesposoban da primeni silu, poveo je na početku niz parnica da zadrži mrski svet da ne uđe u pobožnu kuću, ali nije trebalo dugo pa da upozna tužne posledice, pošto je pao šaka čitavom jatu sudova koji su zahtevali od njega da im plati a da za njega nisu gotovo ništa ni učinili. Omrznuo je zbog toga i jednog lepog jutra se izgubio bez traga i glasa. Niko nije želeo da traga za njim, pa je tako od prvih stanara ostao još samo senjar Karlos koji je sa ženom i kćerkom Anitom stanovao u dve sobice u prizemlju pored pivare. A i potkrovlje je trebalo da dobije posednika. Neki čovek poreklom iz Sinsinetija po imenu doktor Vajt došao je tobož iz Buenos Ajresa u Sakaramento, da li je doista bio lekar, niko nije pitao. Želeo je da otvori bolnicu u Sakaramentu, ali nije našao podesno mesto, pa je sad stigao na svom konju pred misionarski zavod u kome je bez ustručavanja uzaptio sobe na tavanu, pošto nikoga nije našao od koga bi mogao da ih uzme u najam. Bio je praktičan čovek koji je veoma dobro znao da se u toj zemlji vrlo teško zadire u pravo posednika koji je prisutan. Sutradan već stigao je čopor mazgi sa vunenim pokrivačima i dušecima iza kojih je četa Meksikanaca nosila potrebne železne krevete. Još pre mraka nalazilo se dvadeset postelja tamo gore ispod starog, trošnog krova od opeke u otvorenom tavanu kroz koji je često provejavala bura na sve strane i u kome je u vreme kiša nastajala užasna poplava. To je bila bolnica koja je sad očekivala svoje nesrećne pacijente. Stigli su isuviše brzo. Ma koliko bila zdrava kalifornijska klima, ima uvek isuviše bolesnika u rudnicima. Primitivan, nesređen način života doprinosi isto toliko koliko i naporan rad na koji hiljade nisu navikli, pa nastaju obilni pljuskovi mnogih, naročito žestokih groznica koje kod bolesnika zbog oskudne nege i nedovoljne lekarske pomoći završavaju veoma često zlo i smrću. Mogli su se tad nazvati srećnim oni koje bolest nije uhvatila same i u divljini, nego su našli prijatelje koji su ih ponovo izveli iz gora i klanaca u oblast civilizacije i uredne nege. Većina, dakako, nije našla u rudnicima ništa drugo nego šest stopa zemlje iznad sebe i bedni krug kamena oko tesnog groba. Mnogi su putem poumirali ili su živeli upravo toliko da

48 poslednjim pogledom koji se slamao obuhvate neku ljudsku naseobinu, uspelo je samo nekima da se oporave i osposobe kako bi ojačala tela ponovo počela svoj rad. Ali sigurno je da je svaki bolesnik nešto izgubio - zlato koje je poneo. U ono vreme lek se merio upravo zlatom i vredan lekar imao je najunosniji rudnik u bolestima svojih pacijenata. Koliko je nadrilekara bilo koji su umeli to da iskoriste i čiji su mnogi bolesnici poumirali možda samo zbog toga što su imali zlata koje bi da su ozdravili ponovo odneli sa sobom! Uzvišicom koja je vodila prema misionarskom zavodu koračao je mladić snažne građe tela, čija je svetla kosa, pravilne crte lica i obrazi crveni od zdravlja, odavala odmah njegovo germansko poreklo, iako je nosio laku meksikansku odeću. Zaustavio se pored žbunova koji su oivičavali zavod i okrenuo se prema zapadu. Bližilo se veče i sunce je uronjavalo svoje sjajne zrake u blistave talase; pred njime se prostirao grad obasjan blistavom svetlošću a prozori starih zidina bleštavo su odsjajivali u daljinu. Spustio se na mekani travnjak i utonuo u prizor tako duboko da nije razabrao lagane korake koji su mu se približavali sa strane. Na rame mu se spustila mala ruka i jedna glavica se sagela prema njemu. Čuo je reči: »Dobro došli u zavod, senjore! Zašto tako dugo niste bili kod nas?« »Bio sam u San Francisku senjoirita gde je trebalo da obavim razne poslove«, odgovorio je. »I gde ste potpuno zaboravili senjora Karlosa i njegovu siromašnu malu Anitu!« »Zaboravio? Per dios, nisam, hiljadu puta, kažem, nisam! Anito, kako bih ikad mogao da vas zaboravim?« Ona je bez ustezanja sela pored njega. »Da li ste doista mislili na mene, senjore Eduarde? »Molim vas Anito, izgovorite moje ime kako treba, čujem ga tako rado iz vaših usta. I ne pitajte da li mislim na vas? Ko se drugi starao o meni nego vaš otac kada sam stigao ovamo, pošto su mi zli ljudi oteli imovinu? I ko me je onda, kada su me oskudica i pretrpljeni napori bacili u bolesničku postelju, negovao kao sina ili brata? Vi i vaša majka! I koga imam ovde u staroj zemlji kome bih mogao da odem i da se posavetujem

49 sa njime ako ne vas? Anito, nikada vas neću zaboraviti!« »Da li je to istina, Eduarde?« »Da«, odgovorio je prostodušno, uzeo je za ruku i duboko i iskreno pogledao u oči. »I onda nećete kad se vratite u zavičaj?« »Neću ni onda! Ta rekao sam vam Anito da se neću vratiti u zavičaj bez vas, zaboravili ste?« »Nisam«, odgovorila je ona. »I sad sunce vašeg saosećaja sija nekom drugom?« »Nekom drugom? Ko bi to trebalo da bude?« »Lekar ovde gore, onaj doktor Vajt.« »On-?« upitala je ona otegnuto. »Ko bi želeo da bude sunce tog suhonjavog mastera Činarinda! Bar što se mene tiče mogao bi da ostane u tami dok god mu se svidi!« »Anito, da li je to istina?« uskliknuo je mladi čovek. »Zašto nećete da verujete mojim rečima?« »Zato što znam da vas on uzastopce prati i da je uvek dobro došao vašim roditeljima.« »Ne mogu da osporim da me ne prati, ali je isto tako sigurno da ga izbegavam kolikogod mogu. Istina je takođe da otac nije kivan na njega. nabrbljao mu je koješta o nekom velikom imetku i želi sa nama da pođe u zavičaj kad zaradi dovoljno.« »U zavičaj? Hoće li vaš otac preko u zavičaj?« »Da. Otkad je zavod postao kasarna za svakoga, više mu se ne sviđa. Ali mi smo siromašni a otac je prestar da bi mogao da stekne toliko da bismo mogli da odemo i onda... « »I onda...?« »I onda misli da bogat zet može da mu ostvari želju.« Eduard je ćutao neko vreme. Onda je upitao: »Da li bi vaš otac dao lekaru vašu ruku?« »Dao bi. Ali ja ga ne trpim, a ni moja majka.« »Ali mene dakako trpite?« Ona klimnu glavom. Sad on uze njenu drugu ruku i reče: »Osećao sam oduvek da smo stvoreni jedno za drugo za ceo život. Tako si dobra i hteo bih da budem večno, večno pored tebe. Smem li da saopštim to tvojoj majci koja lekara tu gore ne trpi?«

50 »Da.« »Odmah?« »Odmah!« »Pa onda hajde!« On se digao i ona je pošla za njim. Prošli su zajedno ispod kapije i koračali su dvorištem prema vratima koja su vodila u Vernerov stan. U hodniku su razabrali tvrd, oštar glas koji je govorio upornim tonom. »Doktor je unutra«, rekla je Anita. »Hajde, ući ćemo unutra i sačekaćemo dok ne ode!« To su i učinili i sad su mogli da razaberu svaku reč razgovora koji se vodio između Vajta i roditelja. »Prokletstvo, master Karlose, mislite li možda da ne umem da držim kesu otvorenu?« upitao je onaj. »Medicina više vredi od najboljeg uspeha gore u rudnicima i čim steknem dovoljno, otići ćemo odavde u Njujork ili Filadelfiju i otuda dalje, gde god zaželite. Slažete li ise?« »Hm, slagao bih se kada bih samo znao da ćete održati reč!« »Do đavola! Smatrate li da sam lažov?« »Ne. Niste mi za to još dali povoda. Ali stara Kalifornija je u novije vreme kao stvorena da postanemo podozrivi ili, u najmanju ruku, oprezni.« »Hoću onda da vam zajemčim! Ne mogu više svoj posao da nastavim bez žene, vaša kćer ima đavolski privlačno lice, tako da mislim da sam joj sklon iznad svake mere. Udajte je za mene i uveravam vas da će postati moj knjigovođa i da ću joj čak prepustilti blagajnu. Zar vam to nije dovoljno?« »Hm, da. Ali, da li ste već razgovarali sa devojčicom?« »Nisam, izgleda mi da to nije ni potrebno. Doktor Vajt je onaj pravi čovek koji će osvojiti devojku ako je uopšte želi, a protiv vaše volje ni u kome slučaju se neće moći snalaziti.« »Nesumnjivo da je tako, ali ipak mislim, makako rado pristao, da u tako važnoj stvari i ona mora da ima svoju volju isto onako kao i ja svoju, ako se ona protivi, od toga neće biti ništa. Govorite dakle najpre sa njom doktore i onda se vratite!« »Učiniću to odmah, vreme mi je ograničeno za takve stvarni, gore mi leži dvadeset i jedan pacijent koji mi zadaju mnogo brige. Gde je ona?« »Ne znam, možda je napolju pred kapijom.« »Lepo! Treba da je nađem, potražiću je.«