Bog ti pomogo - Marko Vidojkovic

Marko Vidojković Bog ti pomogo

Copyright © 2007, Marko Vidojković Copyright © ovog izdanja 2015, LAGUNA

Apsolventi – Još bureka sa sirom! Gledao me je belo. Izgledalo je kao da nije razumeo šta mu govorim. – Još bureka sa sirom, šta me gledaš?! – Sa... sirom? – Da! Okrenuo sam se i izašao iz prostorije s pećima. Jova je bio nov, treći radnik ovog meseca. Debeo. Glup. Ali pravi majstor za pogačice sa čvarcima. Što je najvažnije, nije tražio platu. Radio je volonterski, ne bi li se specijalizovao za neke od pekarskih veština. Gazda ga je zato odmah zavoleo. Zbog sumnjivog kvaliteta njegovih pekarskih rukotvorina (ne računajući pogačice), Jovi je uvek zapadala treća smena. I meni je uvek zapadala treća smena, samo što nisam znao zašto. Jova je bio pekar, a ja sam radio za pultom. Vlasnik pekare bio je moj ujak. To govno od pekare radilo je non-stop, a nalazilo se u Mirijevu, čim dvadeset sedmica skrene ka stadionu FK Balkan Bukovica. Šta će u Mirijevu pekara koja radi non-stop? Jova je provirio iz svoje prostorije s pećima. – Sa sirom, je l’ tako? Dohvatio sam kiflu staru pola dana i gađao ga. Kiflu je napravio radnik iz prethodne smene. – Zajebavaš, а?! Na šta ti ja ličim?! Na idiota?! Eskivirao je kiflu, zakikotao se i utekao među peći. Pored peći, u toj sobi bili su još džakovi s brašnom i debeli Jova. Kada bi završio turu, debeli bi dolazio kod mene, željan društva. Da bih to izbegao, stalno sam izmišljao kako je nečeg zafalilo. Pekara je gledala na ulicu. Pitao sam se kako li ta prokleta ulica izgleda u podne, pošto sam je uvek gledao u sumrak, u osvit zore i tokom cele odvratne mirijevske noći. Tu je bio pult s pecivom, burekom, jogurtom i koječim, a s druge strane pulta bila su dva malena stola kako bi oni koji su

voleli burek „za ovde“ imali gde da ga uteraju u želudac. Odvrnuo sam radio. Kontakt program. Ljubavni jadi. „Halo, ko se javlja?“ „Jelena, iz Beograda.“ „Kako si Jelena?“ „Jebeno.“ „Idemo na muzičku numeru.“ Taman sam zaboravio na svu bedu i jad mog života, kad se iz prostorije s pećima pojavila okrugla glava s dve tepsije u naručju. – Stiže burek. – Kad pre? Stavio je tepsije na prethodne dve, koje nisu bile ni načete. Taman se pripremio da uvali svoje debelo dupe u stolicu kraj mene, kad sam reagovao. – Jovo, nema kifli. – Kako nema, a šta je ovo? Upirao je prstom u nekoliko desetina kifli, koje su stajale trideset centimetara severozapadno. – To? To nisu kifle. To je kamenje. Nema svežih, vrućih kifli, prste da poližeš. Trk na posao! Ti bi da blejiš celo veče, a? Nemoj da te kažem gazda Bobetu. – A ne, ne gazda Bobetu! Otrčao je među peći. Pogledao sam na zidni sat sa Zvezdinim grbom. Pola tri. Izašao sam napolje. Topla prolećna noć, ali je sa severa sevalo, kao da će oluja. Još samo oluja fali, pa da zacementira ionako očajan promet poslovnog poduhvata mog ujaka. Ugledao sam zaljubljeni par, pedesetak metara jugoistočno. Držali su se za ruke i išli k meni. Ušao sam u pekaru, a oni su ušli za mnom. Seo sam za pult i gledao u stranu. Čuo sam ih kako cvrkuću. Perifernim vidom uočio sam kako joj bilmez tura prste u kosu. Prošla je večnost otkako sam ja turao bilo šta bilo gde, kad je reč o devojkama. Pokazivali su prstićima na pecivo i pijukali ko bi šta pojeo. Zatim mi je dilber prišao. – Ovaj... dve kifle. – Šta? – Dve... ovaj... kifle. – Dve ovaj kifle?! – Ovaj... da.

– DVE OVAJ KIFLE?! OVAJ DA?! KOJI DA?! – Ovaj... šta? Gledali su me zbunjeno, a zatim i uplašeno, kad sam dodirnuo nož za sečenje bureka. Devojka ga je povukla za rukav i nešto mu šapnula. – ŠTA ŠAPUĆETE!? U DRUŠTVU SE NE ŠAPUĆE, BEZ OBZIRA NA TO ŠTO SMO U MIRIJEVU! JE L’ VAS TOME NEKO UČIO? Ustuknuli su. Izgubiću svoje jedine mušterije večeras. – Dve kifle ste rekli? Pogledali su se. Zvrndov se oglasio. – Ovaj... da. Dve kifle. – Stižu dve ovaj da kifle. Zapakovao sam im dve kifle. One od kamena. Malo su se oslobodili. Mislili su, izgleda, da sam se malopre zajebavao. – Dobro, a ko će da jede ove kifle? Pogledali su me. On je pokušao da odgovori. – Ovaj... ovaj... mi... ovaj... – Lepo sam te pitao ko će da pojede ove dve kifle! Ti ili ona? Ili ćete svako po jednu? – Ovaj... pa... svako po jednu, valjda. – Pazite da se ne prejedete. A jogurt? – Ovaj... molim? – A JOGURT, REKAO SAM! – Kakav jogurt? – KAKO TO MISLIŠ, MOMAK? GDE SI TI VIDEO DA SE KIFLE JEDU BEZ JOGURTA!? – Pa, ne znam... je l’ se ne jedu bez jogurta? – JEDU SE ISKLJUČIVO S JOGURTOM! ODAKLE SI TI? – Ja? – DA! ODAKLE SI? – Kakve to veze ima?

Izašao sam pred njih, držeći u ruci sekač za burek. Pomerili su se ka izlazu. – ODAKLE SI!? – Iz... iz... Višnjičke Banje. – PA, ŠTA TRAŽIŠ OVDE? – Ovaj... ona... ovaj... moja devojka... tu stanuje... – Padavičari. Okrenuo sam se i vratio se nazad za pult. – JA SAM, BRE, APSOLVENT PRAVNOG FAKULTETA! ČEGA SI TI APSOLVENT?! – Ovaj... ničeg. Ja još idem u srednju školu. – A ONA? – I ona. – PA KAKO TO DA JA, KOJI SAM APSOLVENT PRAVNOG FAKULTETA, VAMA BALAVCIMA PRODAJEM KIFLE, A? – Ne znam. – Ne znam ni ja, ali je tako. Ne upisuj prava, ni u ludilu. – Ovaj... neću. – A jogurt? Je l’ ćeš da kupiš jogurt? – Hoću. Jedan jogurt, molim vas. – Kako jedan, a za nju? – Pa... ovaj... taj je za nju. – A ZA TEBE?! – Dva, ovaj, dva jogurta i dve kifle, molim vas. – Stiže. Stavio sam dva jogurta i dva kamena u kesu. – Dva jogurta, dve kifle i kesa, to vam je osamdeset dinara. – Osamdeset dinara?! – ŠTO, JE L’ MNOGO? – Nije... ovaj, nije.

Izvadio je novac i stavio ga na pult. Izašli su. Stavio sam u kasu trideset dinara, koliko su koštale dve kifle, jogurt i kesa, a ostatak sam strpao u džep. Počelo je da grmi. Nevreme nam je bilo za vratom. Sledeće sekunde Jova se pojavio na vratima svoje prostorije s pećima. Držao je u rukama dva pleha puna kifli. – Stigle kifle. – Stavi ih na sto i baci se na perece. – Ali... – Šta ali? – Ništa. Otišao je da pravi perece, a ja sam uzeo jednu od vrelih kifli s pleha i zagrizao je. Jova je postao majstor i za kifle. *** Kiša je pljuštala, a ja sam spojio dve stolice i legao da dremnem. Na jednoj stolici bila su mi leđa, a na drugoj dupe. Noge su mi bile na patosu, a glava mi je visila. Taman me je uhvatio prvi sanak, kad se prolomila strahovita buka. Jebeni grom je opalio u komšiluk. Trgnuo sam se i video Jovu kako iz svojih odaja donosi pleh s pogačicama. Obratio sam mu se, ležećki. – Ko ti je rekao da praviš pogačice? – Niko. Ti si spavao, a meni se učinilo da je zafalilo. Nisam hteo da te budim. – A? Ako, ako. Je l’ fali još nešto? – Nema gde da stane. Police su pune. – Dobro. Idi tamo među peći i odmori. Stajao je dve-tri sekunde, kao da je nešto hteo da kaže. Okrenuo sam se na stranu i zatvorio oči. Čuo sam ga kako odlazi, a zatim sam ponovo legao na leđa. Taman sam počeo da gubim svest, kad se između kišnih kapi začuo zvuk koraka. Zvuk je postajao sve bliži, da bi na kraju dospeo u Jovino i moje gnezdo. Neko je stajao nasred pekare i teško disao. Poslednje što sam u životu želeo bilo je da vidim ko je to.

Nasred sobe, mokar kao miš, stajao je Ludi Pera. Bio je zadihan. Kad me je video kako izranjam iza pulta, pritrčao mi je i uhvatio me za ramena. – Pomagaj, pomagaj! – Skidaj te ruke s mene, Pero, ili ću da ti ih odsečem nožem za burek. Ludi Pera bio je lokalni frik, apsolvent geografije, koji je, valjda od preteranog učenja, odlepio i poslednjih godina lutao Mirijevom živeći od milostinje. Često je svraćao u pekaru gde smo ga gostili burekom koji je slučajno ispao na patos i sličnim đakonijama. Gledao me je, izbuljivši oči. – NE, TI NE SHVATAŠ! NE! – Ne, bojim se da ne shvatam. – ONI ME JURE! SAMO ŠTO NISU NAIŠLI! – Ko? – ONI! – KO!? – VANZEMALJCI! Prevrnuo sam očima i seo na stolicu. Stavio sam glavu u šake. Još mi je samo ludak falio. Šta je kog đavola tražio napolju po ovoj kiši? Zašto se nije sakrio u neku rupu? – Kakvi vanzemaljci, Pero? – PRAVI, S VELIKIM GLAVAMA I LASERSKIM PIŠTOLJIMA, NAJEB’O SAM! Sav se tresao. – Pero, uzmimo u obzir i mogućnost da vanzemaljci postoje. Ako postoje i ako su već došli na Zemlju, zašto gube vreme jureći tebe po Mirijevu i to po ovakvom vremenu? – OOO, TI NE ZNAŠ, OOO... – Pero, ako mi ne daš jedan dobar razlog zašto si mi uleteo u pekaru usred noći, izbaciću te napolje. – NEEE, NE NAPOLJE! Pritrčao mi je i ponovo me uhvatio za ramena. Tresao me je. Dohvatio sam tepsiju sa bajatim burekom i njome ga opalio po glavi. Pao je kao pokošen.

Izašao sam iza pulta, pokupio burek s patosa i vratio ga u tepsiju. Pera je ležao onesvešćen. Uhvatio sam ga ispod miški i odvukao ga u prostoriju s pećima. Jova je sedeo na jednom buretu, svučenih gaća i šamarao majmuna, gledajući u džak s brašnom. Kad me je ugledao, navukao je gaće i skočio kao oparen. – Jovo, jebote, šta zamišljaš da radiš? – Oh, ništa, ništa. Nemoj da kažeš gazda Bobetu, molim te! – Razmisliću o tome. – Nemoj nemoj nemoj! Pritrčao mi je i počeo da me drmusa za ramena. Bilo mi je dosta drmusanja za ceo život. – Neću, Jovo, neću da mu kažem. Prestani da me cimaš! Prestao je. Uperio je debeli kažiprst u Ludog Peru. – Pera? – Aha. – Šta mu je? – Jure ga vanzemaljci. – Ooo... – Aha. Stavi ga negde, u neki ćošak, dok se ne osvesti. Kad prestane kiša, bacićemo ga na ulicu. – Dobro. Samo nemoj ništa da kažeš... – ...gazda Bobetu. Neću ništa da mu kažem, nemaš frke. Debeli je preuzeo Peru i odvukao ga u najdalji ćošak, pored pokvarenih peći. Ispratio me je uplašenim pogledom. Debeli jadnik. Taman sam se vratio za pult, kada su tri prilike uletele u pekaru. Tri vanzemaljca. Potrudio sam se da sakrijem iznenađenje. Imali su velike glave, sivu kožu, oči bez beonjača i proreze umesto usta. Kao iz filma. Bili su obučeni u svemirska odela. U rukama su držali vanzemaljske pištolje. – Jebem ti vreme da ti jebem – rekao je jedan. – Pravi kijamet. Jebeno Mirijevo, jebeni Beograd, jebena Srbija, jebena Zemlja – zavapio je drugi.

Treći vanzemaljac se samo nakašljao. Onaj prvi izvadio je iz džepa paklo cigareta i pripalio jednu. Gledao sam ih. Znao sam da bi trebalo da se srušim na patos od iznenađenja, ali kad jednom doguraš do apsolventskog staža na pravima, sve ti izgleda nekako mlako. – Izvolite... gospodo. – Zemljanine, da li si video jednu unezverenu budalu u okolini? – Video sam ih nekoliko ove noći, a, koliko vidim, to nikako da prestane. Taj koji me je pitao, onaj sleva, ne znam kako drugačije da objasnim, prišao je pultu i turio mi oružje pod nos. – Nemoj da si bezobrazan, barabo! Još mi samo fali prepametni beogradski pekar! Nabiću ti ovo u dupe, a kad povučem obarač, pitaćeš se gde ti je glava. Malo sam se uprpio. – Dakle, jesi li ili nisi video jednu unezverenu budalu u okolini, u poslednjih, recimo, 10 minuta? Je l’ ima deset minuta, Xyz? – pitao je kolegu. – Deset-petnaest, jebem li ga kako to ide s njihovim vremenom – rekao je Xyz, koji je cedio kišu s odeće. – Video sam. – Je l’ imao patike, šorts, majicu? Je l’ urlikao kao konj? – Jeste. To je Ludi Pera. Bio je tu maločas. – I? Gde je sad? – Nemam pojma. Izbacio sam ga napolje, jer mi je pričao neke gluposti. – Kakve gluposti? – Pričao mi je da ga jure vanzemaljci. – Ma nemoj? A na šta ti mi ličimo? – Meni je stvarno žao, ali nisam vas dosad viđao kako se šetate po gradu. Barem ne u tom izdanju. – Mnogo si ti bistar – rekao je taj s cigaretom i odvojio se s kolegama na stranu. Nešto su se domunđavali.

Dok su razgovarali, jedan od njih, mislim da je to bio Xyz, dohvatio je parče bureka iz one tepsije kojom sam udario Peru. – Sranje ti je ovaj burek. Mnogo mastan, a sira ni od korova. – Nemoj meni da se žališ. Ja ga samo prodajem. – Onog ko pravi ovakva govna trebalo bi odrati od batina. Ponovo mi je prišao onaj s cigaretom. – Slušaj, prdonjo, mi mislimo da ti nešto kriješ od nas. – Je l’? – Aha. Mislimo da je Pera tu negde, u blizini. – Šta će vam, jebote, Pera? Poludeli apsolvent geografije. Da li ste vi normalni? – Taj Pera je mnogo opasniji nego što izgleda. Čačkao je tamo gde ne treba. – Mogu misliti. – Otkrio je neke stvari o kojima tvoje glupo pravničko dupe može samo da sanja. – Otkud ste znali za pravničko dupe? – Piše ti na čelu, he-he. Ha-ha-ha, ha-ha-ha, HA-HA-HA! I preostala dvojica počela su da se kikoću. Išli su mi na nerve. Onaj Xyz, izelica, došao je do pleha s kiflama. Uzeo je, nepažnjom, jednu od kamenih i zagrizao. Jedva sam čekao da vidim reakciju. – E, ovo ja zovem kiflom. Mogu još jednu? – Komšija, zapakovaću vam još dve-tri, kuća časti. – O, hvala, hvala. Strpao sam pet-šest kamenih kifli u kesu i pružio mu. Dohvatio ju je sa svoja tri prsta i osmehnuo se svojim prorezom. Ovo ih je malo odobrovoljilo. – Nego, da vas pitam... – Reci, Zemljanine – obratio mi se onaj s cigaretom. – Otkad se vi interesujete za Ludog Peru?

– Pre recimo četiri godine došao je do određenih saznanja. Ako ti kažem kojih, moraću da ti ispržim dupe ovim pištoljem. Elem, čim su nam naši špijuni sa Zemlje to dojavili, seli smo u brod i dotrčali ovamo. Nažalost, trebalo nam je nekoliko godina, vreme, prostor, da ti sad ne objašnjavam... – E, pa, momci, u međuvremenu je vaš Pera odlepio i lunja Mirijevom kao najgori klošar. Može sto puta da ispriča svoja saznanja, niko ga neće uzeti za ozbiljno. – Pusti ti to, drugar. Opasan je on i dalje. Ne smemo da rizikujemo, a i na šta bi ličilo kad bismo se kući vratili neobavljenog posla? – A šta ćete da mu radite kad ga uhvatite? – Da mu izdelimo šamare i odsečemo glavu. Nego, mnogo si ti razvezao jezik. Je l’ imaš ti nešto konkretno za nas ili ne? Razmislio sam nekoliko trenutaka. – Imam, zapravo, jedan predlog za vas... – Da čujem. – Pa, kad biste se isprsili s nekom kintom, možda bih i mogao da vam pomognem. – S nekom kintom? – Da. – Koliko ti treba? – Šta ja znam, sto hiljada, ma šta sto hiljada – dvesta hiljada, ma šta dvesta hiljada – trista, ma šta trista hiljada – pola miliona... ma nek ide život... milion dolara. U stvari, evra, ajde. – Jebo te bog, gde da ti nađemo toliki novac?! – Vi ste vanzemaljci, a ne ja. Snađite se, vama ta lova ionako ništa ne znači. Glavonja je razmišljao nekoliko trenutaka, a onda su se ponovo izdvojili na konsultacije. Na kraju mi je vanzemaljac s cigaretom ponovo prišao. – Eto nas za deset minuta s parama, a ti... bez trikova. – Bože sačuvaj. Izašli su bez reči. Uzeo sam krpu i malo obrisao pult i stolove. Burek iz tepsije sam sručio u kantu za đubre.

Nije prošlo ni pet minuta, kad se ispred ulaza u pekaru parkirao policijski automobil. Iz njega su izašla dva pokisla pandura i ušla unutra. – Dobro veče, momak. – Dobro veče. – Jesi vredan? – Aha. Panduri su zatim pričali jedan s drugim. – Šta bismo mogli, kolega? – Ne znam, kolega. – Kifle, kolega? – Perece, kolega? – Burek? – Pogačice? – Jogurt? – To, obavezno. Počeo sam da se preznojavam. Napolju je pljuštalo. Kolutao sam očima. Panduri nisu imali nameru da požure. – Možda rolovanu viršlu, kolega? – Garantovano ih prave od pasa lutalica, kolega. – U pravu si, kolega. Nego, šta bismo mi mogli da pojedemo? – Kifle, kolega? – Perece, kolega? Sto mu muka. Trebalo je da proverim Jovu i Peru, a trebalo je i da gvirnem napolje, da li je slučajno naišao leteći tanjir ili čime god da su se vozili vanzemaljci. Obratio sam se pandurima. – Ja se izvinjavam, samo da vidim je l’ gotov burek. – Samo napred, momak. Uleteo sam u prostoriju s pećima. Tamo je Jova sedeo na istom onom buretu, ovog puta obučen, a Pera je i dalje ležao onesvešćen. Jova se trgnuo kad sam ušao.

– Je l’ treba nešto, burek, pogačice, kifle? – Ne, Jovo, uživaj. – Samo, molim te ko boga... – Neću da kažem gazda Bobetu, ali ako i dalje budeš bio dosadan, možda ću i da se predomislim. Briznuo je u plač. Prokleti debeli som. Izašao sam iz prostorije, s izveštačenim osmehom na usnama. – Ko to kuka u onoj sobi? – pitao me jedan od pandura. – Molim? A, to! Kuka pekar, jer mu nije uspeo burek s jabukama. – Aha. Je l’ sigurno on kuka? Nemoj da proveravam. – Ma, pekar kuka, sto posto. – Dobro, nego šta ćemo mi, kolega? Možda tripice? – Možda ćevape? – Možda leskovačku? Dok su oni tako kenjali, izašao sam iz pekare s krpom u ruci, ne bih li navodno obrisao izlog. Pogledao sam levo, pogledao desno. Pogledao sam gore. Ničeg na vidiku. Vratio sam se u pekaru. – Možda tortu s jabukama? – Možda burek s jabukama? – Ne budi lud, kolega, je l’ rekao momak da burek nije uspeo! – Tačno, kolega, gde mi je pamet. Nego, momak, šta si ti to tražio napolju? – Brisao izlog. – Po ovoj kiši? – To je politika kuće, briši izlog na svakih pola sata, bez obzira na vremenske uslove. – Tačno. To je kapitalizam – rekao je jedan policajac. – Nisi u pravu, kolega. To je izrabljivanje – rekao je drugi. – To je tačno, kolega. Kapitalizam je izrabljivanje. – Naručiću dve kifle u to ime, kolega! – A možda bolje dve perece?

– A možda bolje dve pogačice? – Malo je dve pogačice. – Tri pogačice? – A možda ipak burek! Dovodili su me do ludila. Ne daj bože da reše neko ubistvo ili otmicu. Otmicu? Pogledao sam u izlog i video tri vanzemaljca kako stoje pripijeni uz staklo. Onaj s cigaretom me je pogledao i pokazao na pubove. Slegnuo sam ramenima. Na nesreću, jedan od policajaca je to primetio. – Šta sležeš ramenima? Misliš da kolenica nije dobra za varenje u ove sate? – Molim? Ovaj, nije, nije. Ja vam preporučujem kifle. – Šta kažeš, kolega? – Mislim da su perece svežije, kolega. Ponovo su počeli. Vanzemaljci nisu želeli da čekaju. Uleteli su u pekaru i s leđa koknuli jednog pandura. Ovaj je samo ispario, kao da ga nikad nije ni bilo. Drugi se okrenuo. – Au, šta je ovo?! Zatim je i on ispario. Xyz je prišao pultu i uzeo jednu perecu. Zagrizao je i odmah ispljunuo. – KAKVO JE OVO MEKANO SRANJE?! – Zajebi to, Xyz – rekao je vođa – da pitamo mi ovog omladinca šta je ovo? – Koje? – upitao sam. – Hoću reći, ono, oni panduri? – Ah, to? Ma, bez veze, došli da jedu. Nesrećnici. Predvodnik se češao pištoljem po nosu, a zatim pripalio još jednu cigaretu. – A da ih nisi ti slučajno pozvao? – Ma nemoj, a šta bih im rekao? Tri vanzemaljca jure lokalnog ludaka da mu odseku glavu? Uostalom, zar bih rizikovao da ne dobijem svoje pare? – U pravu je, šefe – rekao je Xyz. Onaj treći se nakašljao. Šef je strpao pištolj u džep i uneo mi se u lice. – Peru na sunce.

– Pare na sunce. – Peru na sunce. – Pare na sunce. – Zajebi zajebanciju, momak. Mogli bi da ti ulepšamo veče bušenjem još jednog šupka. – Ma nemoj, a kako ćete onda da nađete Peru? Šef je popizdeo. Nabio je cigaretu u usta i počeo da se maša za oružje. Prišao mu je onaj koji je dosad samo kašljao i nešto mu došapnuo. Posle toga se ponovo nakašljao. Šef se smirio. – Je l’ može ovako: dobićeš pola love odmah, a kad nas odvedeš do Pere, dobićeš i ostatak. Razmislio sam. Pola miliona je upola manje od jednog miliona, ali je opet za pola miliona više od onoga što sam tog trenutka imao u džepu. Pa nek me i zajebu za drugu polovinu. – Može. Onaj koji je kašljao pružio mi je ranac. Otvorio sam. Parice, parice. Nisam mogao da prebrojim koliko tu ima, ali bilo je mnogo i to sve po sto evra. Vanzemaljci profesionalci. – Za mnom – rekao sam i poveo ih u prostoriju s pećima. Kad smo ušli, Jova se trgnuo, a kad je video vanzemaljce, pao je u nesvest. Vođa vanzemaljaca pokazao je na njega. – Kakvo je ovo bure sala? – Ah, to je pekar, onaj što je napravio onaj mastan burek. Jebeš njega, eno vašeg Pere, pored onih peći, u ćošku. Vanzemaljci su se sjatili oko nesrećnog apsolventa geografije. Nešto su čavrljali, a Xyz je viknuo: „Jesam vam rekao da ga krije u susednoj sobi! Uštedeli bismo lovu!“ Zabrinula me je ta rečenica, koja je jasno govorila da su i vanzemaljci alavi na pare. Prišao mi je njihov vođa. – Slušaj, idiote, Xyz je u pravu. Bio si dovoljno drzak da držiš Peru u susednoj sobi, a nas ucenjuješ za basnoslovne pare. Složićeš se da ti ne treba ceo milion. – Ma, ne, ovo je sasvim dovoljno. Hvala, hvala, hvala!

– Ma, nosi se u kurac. Odgurnuo me je i izašao napolje. Za njim su pošla i preostala dva vanzemaljca, vukući za sobom Ludog Peru. Nesrećnog, onesvešćenog i uskoro obezglavljenog. Izašao sam za njima. Na ulici su trpali apsolventa u gepek crnog džipa sa zatamnjenim staklima. – Odakle vam taj džip? – Od istog tipa kome smo uzeli pare za tebe – odgovorio mi je vođa. – Gde je sad taj tip? – Na istom mestu gde i oni pubovi. Zalupili su vratima. Upalili motor. Vanzemaljac je dao gas. Svitalo je, a kiša je i dalje lila kao iz kabla. Pogledao sam iznad sebe. Nebo je bilo sivocrno, kao moje bele čarape posle fudbala na Adi. Nekoliko kišnih kapi mi je upalo u usta. Kisele kapi. Skinuo sam pekarsku kecelju, stavio ranac na leđa i pošao niz ulicu, da negde nađem taksi. Svetio u radnji je gorelo. Najtužniji prizor na svetu – uzaludno upaljena svetla ujutru, ostaci protekle noći. Spram svemoćnog sunca, pa makar ono bilo i iza oblaka, bilo kakva svetla deluju baš jadno.

Bog ti pomogo Božidar Krstić (Ludi Boža) do svoje dvadeset treće godine silovao je dvadeset pet devojaka, ukrao trideset pet automobila strane i stotinu dvadeset dva automobila domaće proizvodnje, obio četrdeset osam trafika u beogradskim prigradskim naseljima, a imao je i osam oružanih pljački. Organi reda nekoliko puta su stezali obruč oko Ludog Bože, ali je on svaki put uspeo da im umakne. Jednog dana Ludi Boža je nestao bez traga. Ponedeljak Sredinom maja Srbija sva ozeleni, potoci nabujaju, a cveće raste čak i iz pukotina u asfaltu. Bilo je pet izjutra kada su, posle jutarnje molitve u manastiru Veliko Trnovo, iskušenici Evmenije i Nikifor izašli da nahrane patke i piliće. Manastir Veliko Trnovo nalazi se u hrastovoj šumi, dvadesetak kilometara od Boljevca. – Zora je mnogo lepa – rekao je Evmenije. – Kurac moj je lepa. Pravo da ti kažem, uvek se userem od straha kad treba da svane – rekao je Nikifor. – Zašto? – Ne znam zašto. Samo se userem. Nego, zašto si ti došao u manastir, Evmenije? – Pravo da ti kažem, Nikifore, zbog devojke. Bili smo zajedno četiri godine, bilo nam je divno, a onda je, Bože oprosti, počela da me hvata neka sumnja. Nataša, tako se ona zove, išla je navodno na aerobik. Tri puta nedeljno. Jednom sam, ponesen sumnjom, Bože oprosti, krenuo za njom. Bio je petak, sećam se dobro. – Pratio si je? – Bože, oprosti mi, ali jesam. – I?

– Ispostavilo se da Nataša, tako se ona zove, znaš, uopšte ne ide na aerobik, već ide kod nekog starijeg čoveka. Igrom slučaja, kuća tog čoveka bila je prizemna, pa se veoma dobro moglo videti šta se u njoj dešava. Približio sam se i, Bože oprosti, pogledao kroz prozor. Ugledao sam Natašu, tako se zvala ta devojka, znaš, i tog čoveka kako se odaju bludu. – Karaju se? – Bože oprosti, da. – I? Jesi nasadio kurvu na nož? – Nisam. Otišao sam kući u nameri da se ubijem. Ali mi se javio glas Božji i rekao: „Nemoj da se ubiješ, postani monah“. I tako sam došao ovde. – Kad je to bilo? – Pre tri godine. – Tri godine sediš ovde, a nisi odmakao dalje od hranjenja pilića?! U čemu je štos? – Iskren da budem, brate Nikifore, desilo se jednog jutra, pre godinu dana, da sam prilikom hranjenja pataka i pilića bio obmanut od đavola i izvršio blud nad samim sobom, intenzivno misleći na Natašu, tako mi se zvala ta devojka, znaš. – Šamarao si majmuna? – Bože oprosti, ali može se i tako reći. – I šta se desilo, neko te je uhvatio? – Ti poseduješ veliki dar, brate Nikifore. Kako si pogodio? Uhvatio me je na delu monah Ilija. Ispostavilo se da su ga te noći mučili gasovi, pa je posle jutarnje molitve izašao da se malo prošeta po šumi. Vraćajući se, naleteo je na mene, koji sam pored kokošinjca, u direktnoj vlasti Sotone, činio blud nad samim sobom. Posle toga su me kaznili i rekli da još najmanje dve godine neću moći da postanem monah. – Ne seri! Samo zato što ti se kurva i dalje mota po glavi?! – Upravo tako. A zbog čega si ti ovde došao, Nikifore? – Pa da se sakr... ovaj, da se prosvetlim, jebem li ga. – Vidi se da si valjan čovek. Ima u tebi mnogo dobrote i postaćeš dobar monah, Bog mi je svedok.

Utorak U utorak, po povratku sa hranjenja pataka i pilića, iskušenik Evmenije otišao je da briše klozete, a iskušenik Nikifor bio je zadužen za brisanje podova. Iskušenik Nikifor brisao je patos neko vreme, a zatim je, uverivši se da nikog nema u blizini, zavukao ruku u šupljinu u zidu i iz nje izvadio paklo laki strajka i upaljač. Seo je na patos i zapalio cigaretu. Nikifor se malo zaboravio, pa nije primetio monaha Ananija koji je ušao u prostoriju. – Šta to radiš, crni Nikifore?! – zagrmeo je monah Ananije. – Au, jebote, izvinite molim vas, slučajno sam našao kutiju cigara, valjda je zaboravili oni Beograđani što su bili juče, pa sam pripalio jednu pljugu. Odmah ću da je ugasim. – Duvan je opasan porok, Nikifore! Snosićeš posledice zbog ovoga! – Kakve? – Možemo, recimo, da te izbacimo iz manastira. – Ne, ne, ne, ne, samo to ne! Evo, gasim cigaru, gužvam kutiju, razbijam upaljač o zid. Recite mi da narednih deset godina ne mogu da postanem monah, ali me ne izbacujte iz manastira, preklinjem vas! Ananije je stajao i češao dugu prosedu bradu. – Dobro. Pravićemo se kao da se ovo nije desilo, ali ako te još jednom uhvatim da pušiš u manastiru, letiš odavde glavačke. Je l’ jasno?! – Jasno, gospodine Ananije. – Nego, Nikifore, imao sam za tebe jedan zadatak. – Je l’? Koji? Samo naredite, sve ću da izvršim. – Otac Sisoje mi je naložio da sutra odem za Beograd i uzmem iz biblioteke jednu knjigu. Za taj zadatak mi treba jedan iskušenik. Znaš, Nikifore, iako rodom iz Beograda, tamo nisam bio preko dvadeset godina. Ti si odatle došao skoro i mnogo bi mi pomoglo da ideš sa mnom jer poznaješ grad. Uštedećemo bespotrebno lutanje beogradskim ulicama. Nikifor je pretrnuo. – U Beograd? Ovaj... kad krećemo?

– Sutra, odmah posle hranjenja pataka i pilića. Sreda, pre podne Nikifor se šest meseci nije brijao i šišao. Posle hranjenja živine, rastao se i izljubio s iskušenikom Evmenijem. – E, pa, burazeru, vidimo se za koji dan, ako me u međuvremenu ne sklep... ne strefi neka nepredviđena nevolja. – Vidimo se, brate Nikifore. Želim vam srećan put i... – Čekaj, čekaj, bre! Je l’ ona tvoja Nataša iz Beograda? – Gospode Bože, kako si joj znao ime?! Ti imaš dar! Jeste, iz Beograda je. – Je l’ imaš neku poruku za nju, možda? Kad sam već tamo, da joj prenesem. – Oh, brate Nikifore, ti si izuzetan čovek. Reci joj da joj je sve oprošteno i da je na neki poseban način, naravno, duhovan, i dalje volim. – Dogovoreno. Samo mi daj njenu adresu, ako se još sećaš. – Majora Krsmanovića 56, Cerak Vinogradi. Drugi sprat, stan 4. Idi stepenicama, pošto je sajla od lifta bila istanjena još pre tri godine. Monah Ananije i iskušenik Nikifor sastali su se u dvorištu manastira. Monah Ananije obraćao se Nikiforu u trećem licu. – Od iskušenika Nikifora se zahteva da ne puši, da ne psuje, da ne započinje svađu ni s kim, ili, ne daj Bože, tuču. – Odakle vam to? Zar ja ličim na nekog takvog? – Neka Nikifor bude svestan da liči, a da se njegov pogani rečnik dosta često čuje u prostorijama manastira. Ako želi da postane monah, Nikifor ne sme da psuje, naročito ne Boga, kao recimo juče, za vreme večere, kad je opekao usta vrućom supom. – A, pa omaklo mi se. Izvinjavam se. – Nije ti Bog kriv što si alav i nasrćeš na vrelu supu, barabo. – Nije, u pravu ste, sam sam kriv.

– U redu onda. Pokret. Kad su stigli u Boljevac, Ananije i Nikifor su shvatili da nemaju dovoljno para ni za jednu, a kamoli za dve autobuske karte do Beograda. – Manastirski budžet je veoma mali – rekao je Ananije – ali budi bez brige, uveren sam da će nas svaki šofer pustiti da se vozimo besplatno. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, narod voli i poštuje crkvu. Kad su stigli do autobusa koji je vozio za Beograd, monah Ananije tiho je rekao Nikiforu: – Pusti mene da govorim. Ti ćuti i ne mešaj se. Tvoj pogani jezik može našu čestitu crkvu dovesti na rđav glas. – Razumem. – Gospodine, mi smo iz manastira Veliko Trnovo i moramo hitno za Beograd. Da li biste mogli da nas primite u vaše vozilo? – upitao je Ananije šofera. – Kako da ne. Platite dve karte i dva mesta u autobusu su samo vaša – rekao je šofer. – Ali mi smo siromašni monasi. Živimo maltene na hlebu i vodi. Mi nemamo dovoljno novca – rekao je Ananije. – Kad već živite na hlebu i vodi, neće ništa da vam fali i da malo pešačite do Beograda. Nema ni dvesta kilometara. – Ali gospodine... – Nemoj ti meni „gospodine“, je l’ znaš! Nije vas sramota, hoćete da se švercujete. Monah Ananije je posle ovih reći dohvatio neki štap i njime udario šofera po glavi. Šofer je jauknuo. – Psu smrdljivi! Ti ćeš tako najčistijim izdancima ovog naroda, jebo sam ti mater! Nemaš poštovanja prema crkvi, pederu, stoko, seljačino! Sram te bilo – vikao je monah Ananije i još jednom udario po glavi šofera, koji je potom izgubio svest. Iskušenik Nikifor se uzvrteo, najviše zbog verovatnog dolaska policije na lice mesta i uhvatio monaha Ananija za mantiju. – Šta vam je, gospodine Ananije? Koji vam je kurac, šta ste poludeli? Meni serete za pogan jezik i započinjanje svađe, a pogledajte šta ste vi

uradili! Palimo odavde dok nisu naišli pubovi! Ananije je nekako došao k sebi i poslušao iskušenika. Uhvatili su krajeve mantija i pobegli u javni WC. – Gospode Bože, oprosti mi. Izgubio sam nerve. Znam da sam obećao da se to više nikad neće dogoditi, ali, eto, čim sam zašao među ove zle ljude, ponovo se desilo – vajkao se monah Ananije. – Zajebite ta sranja, oče. Ja predlažem da izađemo na put i stopiramo. Neko će nam već stati. Monah Ananije se složio. Izašli su iz WC-a i neopaženo se udaljili od autobuske stanice. Pešačili su već desetak kilometara, ali niko nije hteo da im stane. Kola koja su prolazila pored njih nekad su trubila, nekad su im iz njih nešto dovikivali, a jednom ih je čak neko iz belog juga gađao pivskom flašom i njome pogodio Ananija u koleno. Ananije, koji je veći deo puta ćutao, uzeo je flašu sa zemlje i počeo da trči za kolima uzvikujući: „Da ti jebem mater bezobraznu, znaš!“ Zatim se neko vreme vajkao i kajao što su mu ponovo popustili živci, a onda je ponovo zaćutao. Posle desetak minuta, jedan kamion sa zaječarskim tablicama se ipak zaustavio. – Kude ćete, popovi? – pitao ih je šofer. – Za Beograd – rekao je iskušenik Nikifor. – Ček’, sa’ će vi otvorim. Šofer je otvorio zadnji deo kamiona. Ananije i Nikifor su se uspentrali i seli na jedan od trideset kauča raspoređenih u kamionskoj prikolici. – Hvala vam – rekao je Nikifor. – Nema na čemu. ’De da vam ne stanem, će me tera maler – rekao je šofer i zalupio vrata prikolice. Sreda, posle podne Kad su stigli do Patrijaršije, gde je trebalo podići knjigu, monaha Ananija je neprijatno iznenadio broj crnih limuzina, parkiranih ispred zgrade. – Šta je sad ovo? Neki prijem? – čudio se on.

– Ma, kakav prijem. Svi značajniji popovi se voze time – rekao mu je Nikifor. – Šta, popovi u ovakvim kolima? Nemoguće! – Moguće, moguće. Eno, gledajte. Dva popa su, grohotom se smejući, izašla iz zgrade, ušla u jednu od limuzina i odvezla se u nepoznatom pravcu. – Uuuu, da im jebem majku – počeo je da se nervira Ananije – mi moramo u prikolici kamiona da se vozimo, a ovi iz centrale uživaju u kolima kakvim se voze mafijaši i predsednici država. Uuuu, kako sam besan. Monah Ananije stegao je pesnice i škrgutao zubima. Nikifor ga je uhvatio za ramena. – Polako, gospodine Ananije, saberite se. Uzmite svoju knjigu i idemo nazad u Veliko Trnovo. Vidite da Beograd nije ni za kurac. Sve sama razočaranja. – Da! Razočaranja! Ovi iz crkve su gola govna, mi iz manastira jebemo kevu – grmeo je Ananije. – Nego, slušaj, momak, idem ja sad unutra, a ti malo procunjaj po gradu. Naći ćemo se za dva sata na ovom istom mestu. Monah Ananije otišao je u zgradu, a iskušenik Nikifor je s obližnjeg drveta otkinuo jednu granu, sakrio je pod mantiju, a zatim pozvao jednog momka. – Pst, pst, izvini, dečko... pomaže Bog. – Bog ti pomogo. Kako mogu da pomognem? – Ako bi mogao da uđeš sa mnom u ovaj ulaz i pročitaš mi šta piše u spisku stanara. Ja slabo vidim, a zaboravio sam naočari. Momak je, ništa ne sumnjajući, ušao u zgradu, a Nikifor je iz mantije izvukao granu i raspalio ga njome po glavi. Momak je bez reči pao. Nikifor ga je odvukao u podrum. Tamo mu je skinuo svu odeću i navukao je na sebe. Granu je bacio pored onesvešćenog momka, a mantiju je zamotao i stavio ispod miške. Iz momkovog novčanika uzeo je sav novac. Ništa spektakularno. Bacio je novčanik u kontejner i otišao u apoteku. Tamo je kupio špric s

iglom. Našao je jednu usamljenu trafiku, ušao unutra i izvadio špric, koji je u međuvremenu napunio vodom iz fontane. Prodavačica je bila zabezeknuta. – Daj sve pare, kurvo, ili ću te izbosti ovim zaraženim špricem. Ima da dobiješ sidu i hepatitis A, B i С!!! Nikifor je istrčao iz trafike i bacio špric u žbunje. Trčao je dva bloka, a onda je uhvatio taksi. – Kuda? – pitao ga je šofer. – Cerak Vinogradi. Majora Krsmanovića 56. Nikifor je na Ceraku otkinuo granu s jednog drveta, zatim je ušao u ulaz i pronašao Natašin stan. Dobro je oslušnuo i zaključio da unutra nema nikog. Istrčao je iz zgrade i sakrio se u jedan žbun. Kroz deset minuta, ispred zgrade su se parkirala plava kola. Iz njih su izašli mladić i devojka. Devojka je izgledala kao da se zove Nataša. Nikifor im je prišao, držeći granu iza leđa. – Ej, Nataša. Nataša se okrenula, a Nikifor je zamahnuo granom i njome udario mladića posred čela. Ovaj se skljokao na zemlju, a pre nego što je Nataša uspela da vrisne Nikifor ju je uhvatio za ruku i odvukao u žbun. Sreda, veče Monah Ananije izašao je iz zgrade s knjigom u ruci. Iskušenik Nikifor ga je čekao na dogovorenom mestu. – Zašto ti je mantija tako izgužvana, Nikifore? – Oh, nisam primetio. Dovešću je u red čim stignemo u Veliko Trnovo. – Ako, ako. – Je l’ sve u redu, jeste li uzeli knjigu? – Jesam. – Niste nervozni? – Trenutno nisam. Pitam se samo kako ćemo se vratiti nazad.

– Ah, imamo prevoz – rekao je Nikifor i pokazao na plavi auto uparkiran nekoliko metara dalje. – Otkud sad ovo? – Pozajmio mi ga je jedan prijatelj da imamo čime da se vratimo u manastir. Dogovorili smo se da ga ostavim na auto-putu, na skretanju za Boljevac, a on će ga sutra tamo pokupiti. – Veoma darežljive prijatelje imaš, Nikifore. – Jebiga, tako... – A, a, a! – Izvinjavam se. Hteo sam da kažem, tako je to u životu. Sve same nedaće, a onda se odjednom sve sredi. – Da, to nas Bog gleda. Četvrtak – Kako ste putovali? – pitao je Evmenije Nikifora tokom jutarnjeg hranjenja pataka i pilića. – Oh, znaš, tako i tako. – Je l’ bilo nekih problema? – Monah Ananije je nekoliko puta izgubio živce, ali je sve prošlo dobro. – Monah Ananije izgubio živce? Mora da ga je nešto opasno iznerviralo. – Mogu ti reći da on ima vrlo kratak fitilj. Bolje je ne držati ga blizu oštrih predmeta. – Ne mogu da verujem. Oduvek je bio potpuno smiren. Malo strog možda, ali potpuno smiren. – Bogami, kad ga pustiš u spoljni svet, jebe majku svima redom. – Bože, oprosti mi, ali moraću da se smejem. Ha-ha-ha. Nego, brate Nikifore, da li si video moju bivšu devojku?

– Jesam. Pozdravila te je i kaže da se mnogo kaje zbog svojih postupaka. – Stvarno? Je l’ rekla još nešto? – Nije, nije rekla ništa više. – Šta misliš, da li bih mogao da joj se vratim? – Ne zajebavaj, bre. Sedi tu gde si. Nešto mi govori da će pre ona tebi da se vrati. – Zaista? – Aha. Tako mi je delovalo. – Nek mi Bog oprosti, ali već mi se diže pri pomisli na taj dan. – Aha, ostaviću te ja onda malo nasamo. Idem da operem patos u manastiru. Nikifor je hodao ka manastiru, kad je iza sebe začuo ljutiti urlik monaha Ilije, kog su protekle noći mučili gasovi, pa je posle jutarnje molitve otišao u šumu da se prošeta.

Bolest Ležao sam u svojoj sobi i gledao crtane filmove. Napolju je bilo 32 stepena. Ventilator mi je tukao pravo u glavu. Zazvonio je telefon. Ležerno sam se javio, ne očekujući ništa loše. – Da? – Halo. Dragana. Proveli smo zajedno godinu i po dana, a onda smo raskinuli, pošto je otkrila da sam je varao. – Ej, Dragana. – Zdravo. Ton joj je bio leden. – Šta ima? Kako si, kako fakultet, je l’ ima neka nova ljubav, he-he? Nakašljala se. – Slušaj, imam nešto da ti kažem... Malčice sam se isprepadao. – Slušam. – Bila sam kod doktora рге nekoliko dana... – Aha? – Ozbiljno sam bolesna. – Iju! Šta ti je? – Suši mi se polni organ. – Molim?! – Suši mi se polni organ. – Ovaj... pička? – Odvratna stoko. Imam tu veoma retku bolest, znaš, ona izaziva sušenje polnog organa. Prvo se ništa ne primećuje, a onda, s vremenom,

lagano počinje da se suši. Očekuju da će kroz dva meseca ličiti na suvu šljivu. – Ovaj... pička? – Da. – Fuj! Pu! Počeo sam s gađenjem da pljujem po sobi. Odsekle su mi se noge od osušenog prizora u njenim gačicama koji se neumitno pojavio u mojoj glavi. – Oh, ovaj, uh, pa je l’ ti ima pomoći? – Nema. – Uh, uh, uh, uh... – Ali ima nešto što bi trebalo da znaš. Ovo nije mirisalo na dobro. Šta bi moglo da bude? Nismo se videli godinu dana. Nije valjda da i ja imam to sranje? – I ti imaš to sranje. – AAAAAAH! Eh, do mojega, kako, kako, kako? – Kako, kako, kako! – urlao sam. – Smiri se, čekaj... – KAKO?! PA NISAM TE NI PIPNUO GODINU DANA. I VIŠE! – Čekaj, stani da ti objasnim... Urlao sam, skačući po sobi. Istina, bio sam pomalo hipohondar, ali ovo je bilo ostvarenje najgorih košmara. Slušalicu sam stavio između glave i ramena, a rukama sam panično skidao šorts i gaće. Vrteo sam đoku po rukama i zagledao ga. – Dragana, kako?! – Doktor mi je rekao da inkubacija traje nešto više od godinu dana. Rekao mi je da si mi ti to preneo. – Šta, pomenuo je baš moje ime? – zajebavao sam je, čak i u stanju najgoreg očaja.

– Ne, nego je rekao da mi je to preneo partner, a ti si mi tad bio jedini partner. Ti si to verovatno nakačio od neke kurve s kojom si me prevario. No... – Jaoooo, jaooo – kukao sam misleći na svog osušenog doku. – Smiri se, čoveče, da ti kažem, možda nije sve izgubljeno! – Slušam. Dohvatio sam iz fioke crkveni kalendar star nekoliko godina i ljubio korice, u očajanju tražeći od svetaca da spasu moju kitu od sušenja. – Možda nije sve gotovo. Za mene je kasno, jer je proces sušenja već počeo. Pažljivo pogledaj da li je đoka počeo da ti se suši. Ako nije, postoji tretman, vrlo skup tretman, kojim ćeš se možda izlečiti. Dok je govorila, vratio sam crkveni kalendar u fioku i ponovo počeo da premećem svog obolelog vršnjaka po rukama. Učinilo mi se da je jedan deo bio smežuraniji nego inače. – Gootoovooo, sve je goootooovooo! Počeloo jeee... jaoooo! Plakao sam na sav glas. Dragana je, kroz kuknjavu, pokušavala da dopre do mog mozga. – Čekaj, čekaj, možda si umislio, možda je još sve u redu. Idi kod doktora! On će sve da pregleda. – Jaooooo, neee, neću kod doktora, NEĆU! – Ne ponašaj se kao dete, idi kod doktora. Zar želiš da ti se osuši dragocena kita? – IDEM KOD DOKTORA, IDEM! Buhhuuhuuu... Navukao sam gaće i šorts i uzeo zdravstvenu knjižicu. Džabe. Nije bila overavana poslednje četiri godine. Nisam voleo doktore, lečio sam se u sopstvenoj režiji. Ovog puta, morao sam da odem kod jebenog doktora. Auto mi nije bio u voznom stanju zbog nekakvog ulja, pa sam žurno, po vrućini, krenuo peške ka studentskoj poliklinici. Na pola Palmotićeve setio sam se da će mi za to biti potreban i indeks. Vratio sam se po indeks. Dok sam se vozio liftom, skinuo sam gaće i gledao u kitu. Izgledala je normalnije nego u mojoj sobi. No, kad sam izašao iz lifta i ponovo skinuo gaće, ovog puta u hodniku ispred stana, izgledala je mnogo gore.

Tašmajdanski park sam prešao u magnovenju. Pored mene su prolazila deca i starci, ne sanjajući da u gaćama imam kitu koja se sušila. Gledao sam neke devojčice kako kupuju sladoled i još dve kako kupuju kokice. Dok one porastu, u mojim gaćama biće kao u Omanu! Majko mila! Neka devojka je prošla pored mene i nasmešila mi se. Zamislio sam nas na našem prvom sastanku, mi, kao u Košutnjaku, ljubimo se, ona mi skida gaće i glavom bez obzira beži u mrak, među manijake. Ko li mi je uvalio takvu boleštinu? Milka iz pekare? Slavica iz trafike? Jovanka iz ćaletovog rodnog sela? Koja god da je, pobiću ih sve, samo da se vratim od doktora. Neko bi pomislio da je studentska poliklinika potpuno prazna preko leta, ali nije bilo tako. Hteo sam da odem pravo na odeljenje za kožne i polne bolesti, a onda sam pomislio da će mi biti potreban uput, pa sam otišao na sprat, kod lekara opšte prakse. Tamo je bilo još njih desetak. Svi su izgledali kao da im se suše polni organi. Možda je nekakva epidemija. Tetka na šalteru me je pitala šta mi fali, a ja sam joj rekao da sam došao po uput. Njena matora kosa podsećala me je na matori vuneni džemper. Pitala je: „Uput za šta?“ a ja sam što je tiše moguće odgovorio: „Za kožne i polne“. No, nije bilo dovoljno tiho, jer je cela čekaonica pogledala u mene. Seo sam na klupicu, a dve devojke su ustale s nje i stale u ugao. Kurvetine. Pitao sam ih da li i one čekaju kod istog doktora, a one su potvrdno klimnule. Na našem kraju hodnika nije bilo više nikog i računao sam da ću doći na red za najviše deset minuta, s obzirom na to da su ove dve šmizle izgledale kao da im ništa ne fali. Posle pet-šest minuta pojavila su se dva doktora. Zaustavili su se ispred mene. Drali su se jedan na drugog. Vikali su uglas, nije bilo moguće da čuju jedan drugog. Zato sam prvo slušao sedog doktora, a zatim ćelavog doktora. Sedog sam čuo kako viče: „JEBEM TI MAJKU... NIJE ISTINA... PREDSOKRATOVCI SU GOVORILI... DIJADA... MONADA... KURAC МALО!“ Ćelavi je za to vreme urlao nešto kao: „SUŠTINA... BIĆE... PITAGOREJCI SU... MA, PUŠI GA, MATORI... SVEMIR... SMRT... IMA... NEMA... POJEDEŠ MI GOVNO!“ Zvučalo je kao opasna rasprava iz starogrčke filozofije. Stajali su na pola metra jedan od drugog i drali se, crveni u licima. Na kraju, ćelavi je završio dve sekunde pre sedog, tako da se u tišini čekaonice u jednom trenutku začuo samo urlik: „A JA TI KAŽEM DA JE TO NAJSITNIJA ČESTICA I MOŽEŠ DA GA DUVAŠ!“

Posle toga su bez reči ušli svaki u svoju ordinaciju. One dve i ja smo zapali kod sedog. Kod ćelavog niko nije zapao. Sedi je bio nepunih deset sekundi u ordinaciji, a onda je izvirio napolje. – Ko je prvi? Jedna od devojaka se stidljivo javila, a on je bez reči ušao u ordinaciju. Ona je ušla za njim i zatvorila vrata za sobom. Potrajalo je jedva minut, kada je izašla napolje s osmehom na licu. Iz ordinacije se čuo urlik: „Sledeći!“ a onda je unutra ušla i druga devojka. Prošao je minut, potom dva, tri, četiri, pet minuta, a ona je i dalje bila unutra. Pogledao sam malo šta se zbivalo u drugom delu hodnika. Tamo je čekalo istih desetak nesrećnika, kao i kad sam došao. Svi su stajali, osim jedne babe. Šta je baba i tražila u studentskoj poliklinici? Ostao sam bez odgovora, jer je u tom trenutku iz ordinacije izašla i druga devojka, sva uplakana. Iz unutrašnjosti se čuo glas: – Sledeći! Utrčao sam unutra. Sedokosi doktor sedeo je na stolici, izuvenih cipela. One su stajale pored stola, a on je noge držao na njemu. – Da čujem, šta vi mislite o Kantu? – O Kantu? – Da, o Kantu. – Pa, Kant je zauzeo kritički stav prema racionalistima i empiristima, zbog toga... – Nemojte mi ta sranja iz udžbenika! Hoću pravog Kanta, jedinstvenog Kanta, Kanta iz života, Kanta s burekom „za ovde“, tog Kanta hoću! – Pa, ovaj... – Niste ni za kurac, kao ni moj kolega. Nemate pojma. Šta ste hteli? – Uput. – Za? – Kožne i polne. – Opa, triper! – Ne, ovaj, ja... – Zašto si se tako snuždio mladiću, zašto si tako obesio nos? Nema te bolesti za koju čika doktor nema rešenje. Šta ti fali?

– Ovaj... ja... – Je l’ piša u pitanju? – Hm, da. – Šta mislite o teoriji ideja Džona Loka? – Ništa posebno. Nisam je ni pr... – Tu ste u pravu. To zaista i nije nešto posebno. Doktor je spustio noge sa stola, ustao sa stolice i odšetao do prozora. Bos. – Šta vas je navelo da po ovako lepom danu dođete kod doktora, umesto da sedite kući i, recimo, gledate crtaće? Cenim da to čovek vašeg profila radi kad je kod kuće. – Ja, ovaj... suši mi se... ona stvar. – Šta? – Suši mi se... penis. Doktor je napravio izbezumljen izraz lica. Stavio je ruke na glavu. – Suši se?! – Pa, ovaj, valjda... – Valjda?! – Da. – Suši vam se penis?! – Da. – Vama?! – Da. – To ume da bude gadno. – Oh! – Da, da. Odmah sam video šta je posredi, čim sam vas ugledao. Imate karakteristično crvenilo očiju. I ne moram da vam gledam polni organ, već vidim da je proces raspadanja otpočeo. – Oh, jao, oh...

Stavio sam glavu u ruke i počeo da ridam. On je nečujno došao do mene, udario me šakom po ramenu i počeo da se smeje. – HA-HA-HA-HA-HA! Pogledao sam ga s nevericom. Bio je lud. – U koju ste školu išli, mladiću? – Pravno-birotehnička, četvrti stepen, obrazovni profil pravo i administracija, smer pravni tehničar. – Vidi se, vidi se. A koje pisce čitate? – Ali... kakve to veze ima? – Ima, ima. Uneo mi se u lice i zaurlao. – KAKVO TE SUŠENJE KITE SPOPALO, KOGA TI ZAJEBAVAŠ?! – Ali ja... – ŠTA „АLI“? NEMA „АLI“! Otvorio je orman i iz njega izvadio prut. Bolje reći šibu, dugačku gotovo metar. Pretrnuo sam. Udario je iz sve snage njome po stolu. – KO TI JE NAPUNIO GLAVU TIM SRANJIMA?! – Ovaj... moja bivša devojka... ona... – KAKVE VEZE ONA IMA S OVIM! – Rekla mi je... ovaj... rekla mi je... – Čekaj! Ne mrdaj! Istrčao je iz ordinacije. Bos. Posle pola minuta, vratio se sa svojim ćelavim kolegom. – Ajde, sad sve ispričaj iz početka. Hteo sam da i kolega čuje. Ovakve stvari se ne propuštaju. Stali su mi iza leđa. Kad sam pokušao da se okrenem, sedi doktor mi je šibom gurnuo glavu nazad. Ja sam prepričavao svoj telefonski razgovor, a oni su stajali iza mojih leđa. – ...i tako, ako još nije počeo da se suši, ima leka. Gutali su jedan sekund.

– HA-HA-HA-HA-HA! – zaorilo se iza mene. Okrenuo sam se. Njih dvojica su se previjali od smeha, no, to nije bilo sve. Otvorili su i vrata, tako da su na njima stajali ona tetka sa šaltera, baba sa klupice i nekoliko pacijenata iz hodnika. Svi su se smejali. Plakali su od smeha. Nisam nalazio ništa smešno u onome što mi se dešavalo. Ustao sam. No, sedi doktor me je uhvatio za ruku. – Stani, gde ćeš, moramo da ti pomognemo, he-he. Gurnuo me je nazad na malu okruglu stolicu, a onima koji su stajali na vratima prišao je i počeo da ih pucka šibom po rukama. – Ajde, ajde, nema ovde više šta da se vidi. Zabava je prošla, razlaz. Ponovo smo u ordinaciji ostali samo on i ja. Doktor je seo na stolicu i podigao noge na sto. – Dakle, suši vam se. – Pa, otkud znam, ja... – Ili vam se suši ili vam se ne suši, treće nema. – Ja sam... – Da li znate kako se zove vaša bolest? – Ne znam. – Ajde, potrudite se. – Ne znam, zaista. Sušenje polnog organa? Doktor je pokrio lice rukama. Sav se tresao. Kroz nekoliko sekundi sklonio je ruke s lica. Bio je sav crven. Oči su mu suzile. – Znači, sušenje polnog organa. – Ma, ne znam! Kakve to veze ima!? – Čekaj, da se ti to možda ne dereš na mene, usred moje ordinacije? – Ne, nе, ne derem se, samo ne vidim kakve veze ima... – Platon ili Aristotel, brzo! – Š... šta? – Platon ili Aristotel, za koga si? Brzo! – Platon. Zapisao je nešto u sveščicu.

– Hoćeš da ti kažem kako se zove tvoje oboljenje? – Hoću. – Težak debilizam. Ti si, momče, kompletan kreten, da li si to znao? – J... ja? – Da, da. Ti si jedan glupi imbecil. Uspela je da te zezne nekakva fufica. – Mislite, jer mi je prenela to? Udario je šakom o sto. Dohvatio je šibu i ošinuo me njome po obrazu. Počeo je da urla. – IDIOTE! ŠTA TI JE PRENELA? KO TI JE PRENEO? KAKO NE KAPIRAŠ DA TE BIVŠA RIBA ZAJEBAVA!? – M... molim? – Kakvo sušenje kite, bre? Kako si samo toliko glup da to progutaš? Ta bolest NE POSTOJI! – Kako to mislite, ne postoji? – Lepo! Ne postoji! Ta tvoja te je debelo zeznula! Htela je da dođeš kod doktora i da se izblamiraš. I kako ti se čini? Da li joj je uspelo? – Mislite, ne suši mi se... penis? – Ma, daću ti ja penis! Marš odavde, konju! Skočio je sa stolice i počeo da mlati šibom unaokolo. Istrčao sam iz ordinacije. Čuo sam ga kako viče „Sledeći!“, ali sam takođe primetio da sledećeg nije bilo. Taj deo hodnika bio je potpuno prazan. Na izlasku iz čekaonice, ljudi su upirali prstom u mene i grohotom se smejali. Bio sam prevaren. Bio sam ponižen. Bio sam zdrav.

Bubašvaba Rođen sam pre dva dana, u imućnoj gradskoj porodici. Pored oca i majke, tu je bilo i mojih devet stotina braće i sestara, kao i trinaest hiljada bližih rođaka. Živimo u posleratnoj devetospratnici u centru Beograda. Moji otac i majka su izabrali poslednji sprat. Kažu da nisu mogli da odole pogledu. Zajedno s nama, na devetom spratu živi još jedna porodica bubašvaba, njih ukupno osamnaest hiljada. Nama je pripala severna polovina sprata, to jest stanovi 32 i 33, a njima južna polovina, odnosno stanovi 34 i 35. Odnosi između naše dve familije su dobrosusedski i za ova dva dana nisam prisustvovao većim incidentima. Tu i tamo se neko napije, pa malo glasnije peva, tu i tamo neko zađe u tuđu šupljinu, tu i tamo neko opali nečiju sestru, ali sve to se reši uz čašicu razgovora i malo dobre volje. No, onih uobičajenih problema ima svugde, pa i među nama: borba za hranu, borba za ribe, borba za opstanak. Život nije nimalo lak. Veoma rano sam ostao bez oca. Pola sata po mom rođenju, ostareli otac izašao je u šetnju. Napustio je svoju kanalizacionu cev i otišao da se promuva po stanu 33. Tamo je naleteo na onog ludaka. Iz ko zna kojih razloga, taj je stajao u zamračenom kupatilu. Naiđe moj otac s još jednim prijateljem i, ništa ne posumnjavši, izađu pravo na pločice. Ko vele, mrak je, a ljudska bića ne vole mrak, ne vide u mraku i ne hodaju po mraku. Izađu, dakle, njih dvojica, a veče lepo, letnje. Kad, odjednom, upali se svetio, a ludak stoji usred kupatila. Na sebi je imao samo gaće i vojničke cokule. Kad se svetio upalilo, moj otac i taj njegov prijatelj stadoše kao ukopani, primenjujući stari bubašvapski trik neodavanja svog položaja nepomičnim stajanjem. Nešto očigledno ne štima u tom triku, jer ko god je pokušao da ga primeni, nije se vratio kući. Jednim udarcem čizme, manijak je od očevog prijatelja napravio kašu, a moj tata, junak hiljadu bitaka, dade se u beg prema jednoj pukotini između veš-mašine i vrata od kupatila. No, u jednom koraku ludak ga je stigao i zgazio. I nije ga celog zgazio, već samo zadnju polovinu, pa je otac ostao, onako prepolovljen, na pločici od kupatila, da kuka i plače. Ludak se smejao kao mahnit, a mi smo iz pukotine slušali vapaje našeg oca. Nije hteo da ga dokusuri, već ga je

ostavio onako iskasapljenog da kuka, delom da bi uživao u svom sadizmu, a delom i da bi namamio neke od nas da izađemo i pokušamo da pomognemo ranjenom starcu, da bi i nas izmasakrirao. Ljudi su govna. Taj manijak je prilično neefikasan, jer nas lično pobije jedva desetak za veće. Čeka nas celu noć i brutalno ubija čizmama, savijenim novinama, a nekad i bejzbol palicama. Ovi iz stana 32 su mnogo podmukliji. Ostavljaju unaokolo hleb po patosu, pa kad ga pojedemo, u jednoj noći nas pomre osam stotina. Dugo vremena je trebalo da moji preci ukapiraju kako nam hleb posipaju otrovom. Mudre bubašvabe su upozoravale narod da ne ždere hleb koji se nalazi po ćoškovima soba, već samo onaj koji stoji u kutijama za hleb, no, narod je stoka i ne sluša, pa uporno ždere hleb kojim ga truju i crkava. Bogu hvala pa se razmnožavamo kao sumanuti, tako da nam to bitno ne umanjuje broj. Uprkos tome što su ljudi iz stana 32 bili daleko pogubniji po našu populaciju, manijak iz trideset trojke nam je mnogo više išao na nerve, valjda zbog svoje fanatične mržnje prema bubašvabama. Smradina. Već sledeće večeri sam sa svojom starijom braćom krenuo u lov. Izabrali su manijakov stan, kako ne bih slučajno pojeo neko zatrovano parče hleba na patosu. Izašli smo iz pukotine u blizini klozetske šolje. Išli smo sasvim uza zid, a onda smo ušli u još jednu pukotinu i kroz mračan tunel putovali nekoliko centimetara. Da imam srce, verovatno bi htelo da iskoči iz mene. Izašli smo u kuhinju. Krenuli smo ka kutiji za hleb, a onda se upalilo svetio. Moja braća su pobegla pod linoleum, a ja sam ostao kao ukopan, na parketu, pored zida. Psihopata je stajao na pola metra od mene i urlao „Ha-ha-ha, glupaci!“ Zatim je mučki izgazio linoleum. Sve što je bilo ispod njega, ostalo je ispod njega. Njih ukupno osamdeset trojica je poginulo. Oni su bili krupni crni momci, a ja sam još bio mali, nekako smeđ, pa me manijak nije primetio. Otišao je u drugu sobu grohotom se smejući, a ja sam jedva našao put do kuće. Kad sam stigao tamo i rekao šta se desilo, moja preostala četristo trideset četiri brata su pobesnela. Neki su plakali, neki čupali čekinje s nogu, a dvojica su čak izvršila samoubistvo. Bez obzira na to što nas je mnogo, bubašvabama teško pada gubitak člana porodice. Većali su nekoliko sati šta činiti, na kraju su se uobličila dva predloga. Prvi je bio da ga pustimo da nas i dalje tamani, a drugi je bio da se četrdesetak dobrovoljaca prijavi za samoubilačku akciju i napadne ga, pa šta bude. Majka i sestre su uglavnom bile za to da ostavimo homo sapiensa

na miru, pa će možda, jednog dana, ostaviti i on nas. No, to je bilo tipično žensko razmišljanje. Muški su bili za akciju, ali niko nije smeo da se prijavi za poduhvat. Ja sam se prijavio bez razmišljanja, a odmah zatim prijavilo se još njih osamdeset, jer ih je bilo sramota da ćute dok se za nemoguću misiju prijavljuje bubašvaba stara jedan i po dan. Naposletku, od tih osamdeset ostalo nas je četrdeset dvojica, pošto se više od polovine ipak predomislilo i odustalo uz najrazličitije izgovore. Neko je rekao da mora da ide kod zubara, neko je rekao da ga boli glava, a neki su jednostavno pobegli, bez ikakvog izgovora. Bilo je i pokušaja da me odgovore od mog nauma. Govorili su mi da sam mlad i neiskusan, da ću prvi pasti na bojnom polju, ali sam ja bio uporan, a kako su bubašvabe demokratska stvorenja, pustili su me da radim kako mi savest nalaže. Akcija je trebalo da se izvede sutradan. Bubašvabe nisu bogzna kako ratnički nastrojena sorta. Među ostalim insektima se s podsmehom prepričavaju naši porazi protiv dvadeset puta manjih mrava. Neke moje pretke je dvadeset crvenih mrava izbacilo iz Drinčičeve 5, pa su morali da se presele u neku ruinu u Ulici Pavla Papa. Njih trideset devet hiljada. Poznato je da jedan obični pauk ume za večeru da pojede osamdeset mladih bubašvaba, a deblji primerci su u stanju da za jedno veče unište jednu omanju porodicu od nekoliko stotina članova. Da li znate kako pauk tamani bubašvabe? Sa šest nogu pridržava deset bubašvaba da bi ih pojeo, a preostalim dvema im deli šamare. Sve u svemu, svi nas ponižavaju, ali eto prilike da im pokažemo ko smo, tako što ćemo pokušati da uništimo najvećeg neprijatelja svih ljudi i životinja: homo sapiensa. Krele je bio budan noću, a spavao danju, dakle, kao i mi, bubašvabe. Zato ga je trebalo napasti u ranim jutarnjim časovima, dok spava najtvrđim snom. Ratni savet, posebno oformljen za ovu priliku, izradio je detaljan plan akcije: 1. Mimo običaja, ostati budan i posle izlaska sunca. 2. Ovo pod 1. važi samo za one koji učestvuju u akciji, ostali mogu da spavaju. 3. Doći do mamlaza. 4. Utvrditi da li spava. 5. Ako leži u krevetu sklopljenih očiju, znači da spava.

6. Ako spava, napasti ga i eliminisati. 7. Ako ne spava, napasti ga s leđa i eliminisati. Majka je plakala skoro pola minuta, jer joj mezimče ide u rat, ali ja sam joj rekao da znam zašto idem i da me nije strah. To ju je malo osokolilo, pa je prestala da plače, a onda mi je ponudila da pre toga kresnem neke njene drugarice, za slučaj da se ne vratim živ. Nije mi bilo baš jasno o čemu priča, ali kad su mi njene drugarice pokazale šta je posredi, kresnuo sam još četrdeset osam sestara pride, a i majku. Bilo im je drago. Sunce je izašlo, a mi smo stajali na izlazu iz pukotine. Izlaz je vodio pravo u sobu u kojoj manijak spava i planira svoja monstruozna ubistva. Ležao je na krevetu. Sledeće što smo primetili bio je jedan veoma nadrkani pauk koji nam se velikom brzinom približavao. Nekoliko bubašvaba je pobeglo dalje u pukotinu. Ja sam ostao. Pauk je prišao i opalio mi šamar. Zamalo me je ubio. Došao je zatim do našeg vođe, koji je bio general po činu, i počeo da ga ispituje. – Šta vi, pičke, tražite ovde usred bela dana? – pitao je pauk. – Mi... ovaj... gospodine... ja... – pokušavao je da mu objasni general, ali je pauk i njemu opalio šamar. General je pao na dupe. – Mislio sam da smo se dogovorili – rekao je pauk – vi noću po ’leba, a ja i danju i noću po šta mi je volja! Je l’ nije tako?! – Ovaj... jeste... ali ovo je specijalna misija – rekao je general. – Ha-ha-ha – smejao se pauk – specijalna misija!? Bubašvabe krenule u specijalnu misiju! Gde ste krenuli, da skočite kroz prozor? – Ne, pošli smo da ubijemo onog manijaka – rekao je general prkosno. – Koga? – Njega – pokazao je general četvrtom nogom na odvratnu mrcinu, izvaljenu na krevetu. – Zašto njega? – uzvrteo se pauk. – Pa, on je sjajan tip! – Imamo mi svoje razloge – rekao je general. – To je baš zanimljivo. A kako nameravate da ga ubijete? – Napašćemo ga i ubićemo ga.

– KAKO, IDIOTI!? KAKO NAMERAVATE DA UBIJETE LJUDSKO BIĆE?! NITI STE OTROVNI, NITI STE ZARAŽENI NEKOM BOLEŠĆU! – Mislili smo da mu svi uskočimo u usta i ugušimo ga – odao je general. Pauk je počeo da se krsti. – Gospode, ovi su potpuno prolupali – a onda nam se ponovo obratio: – Slušajte, govnari, pustiću vas da pokušate da ga ubijete samo zato što znam da je to nemoguće. Želim da gledam gomilu glupih bubašvaba kako ginu. Ako neko od vas ostane živ, ja ču ga ubiti. – Ne zanima nas, ovo je ionako samoubilačka misija – rekao je general. – Ma nemoj – rekao je pauk – ko je najviši po činu posle tebe, drtino? – Onaj pukovnik tamo – dgovorio mu je general, posle čega mu je pauk jednim karate potezom otkinuo svih šest nogu. Zgrozili smo se. Zatim je prišao pukovniku i rekao mu: – Čestitam na unapređenju, generale. – Na kraju je starog generala presekao napola, a nas propustio da prođemo. Popeli smo se na neprijatelja, pazeći da ga ne probudimo. Usta su mu bila širom otvorena, a iz njih su curile bale. Jedan po jedan, ušunjali smo mu se u usta. Nije ništa primetio. Kad nas se dvadesetak ugnezdilo u njegovim ustima i oko njih, nekada pukovnik, a sada general, naredio je juriš. Bio sam među poslednjima. Mislim da su me moji namerno štedeli. Nisam mu stigao ni do brade, a majmun se probudio. U jednom potezu je ispljunuo sve bubašvabe. Skotrljao sam se na ćebe kojim je bio pokriven, a moji drugari su popadali na patos. Veći deo je pao na leđa i nije bio u stanju da se okrene. Homo sapiens je nekoliko sekundi stajao nasred sobe, pokušavajući da shvati šta se dogodilo. Prvo je napravio zgađen izraz lica i rekao: – Fuj, grozno – a zatim mu se na licu pojavio osmeh. Shvatio je. – Mali smradovi, vi ste hteli da me ubijete! MENE! MENE!? Hteli ste da me ugušite!? Aaaa, nećemo tako da se igramo. Počeo je da ih gazi. Golim nogama. Čulo se krckanje, a ja sam čuo i bolne jauke mojih saboraca. Ludak se smejao kao lud, a onda je zastao. – Hteli ste da me ugušite, a? E, sad ćete da vidite kako je kod čike u ustima! Ha-ha-ha!

Hvatao je moje iskasapljene i ranjene drugove i trpao ih u usta. Bio je sto posto otkačen. Izbrojao sam trideset tri pojedene žrtve. Kad tu dodamo generala koji je ležao iskasapljen na izlazu iz pukotine i mene koji sam čučao u ćebetu, znači da je u blizini moglo biti još eventualno pet ili šest preživelih. Misija se završila kao prava propast. Manijak je zatim otišao da popije čašu vode, a ja sam to iskoristio da pobegnem sa ćebeta. Stigao sam do pukotine iz koje smo izašli. Tamo je bilo nekoliko leševa. Bile su im mučki iščupane noge. A onda sam osetio nečije prisustvo iza leđa. Okrenuo sam se. Pauk. – Kuda? – rekao je.

Gospodine, da li je to izbaždareno Bojan Gavrilović studirao je ETF sa srednjom ocenom 8,9. Elektrotehnikom, ipak, nije planirao da se bavi. Zanimanje Bojana Gavrilovića bilo je isterivanje demona uz novčanu naknadu. Tehnici isterivanja zlih sila iz ljudskog bića naučila ga je baba. Baba je praktikovala isterivanje duhova, đavola i demona u istočnoj Srbiji skoro šezdeset godina. Imala je znanje i laku ruku, svaki posao je završavala za najviše deset minuta. Rezultati su bili fantastični, a naknadu nije tražila. Ljudi su davali koliko su mogli. Bojana su roditelji svakog leta slali kod babe na selo, tako da ljudi sa fluorescentno zelenim beonjačama, žene s vatrom što sukće iz ušiju i deca s natprirodnom snagom za njega nisu predstavljali ništa neobično. Baba je kroz praksu učila Bojana kako se isteruje zao duh iz čoveka. Nikakav Isterivač đavola, nigde raspeća, nigde Biblije, samo Bojan i njegova baba. Kad je baba umrla, Bojanovi roditelji su prodali njenu kuću i šljivik, a novac uložili u Dafiment banku ne bi li se na brzinu obogatili. Posle nekoliko meseci, Bojanov otac se ubio. Bojan je vredno studirao i već je pomalo zaboravio na babine veštine, kad se s njegovom devojkom desilo nešto neobično. Jedne večeri, posle seksa, skočila mu je na leđa i zarila mu nokte u vrat. Bojan je pokušao da se okrene, ali je devojka dobila natprirodnu snagu. Režala je, vrištala i zabadala mu nokte u kožu. Bojanu bi se to možda i svidelo da se sledećeg trenutka devojka kandžama nije okomila i na njegovo međunožje. Bojanu je palo na pamet šta je možda u pitanju. Setio se rituala svoje pokojne babe i na brzinu ga primenio na svojoj devojci. Ona je za nepun minut zaspala, a za pola sata se probudila ne sećajući se ničega. To je bilo prvo samostalno Bojanovo isterivanje demona. Sledećeg dana je, za svaki slučaj, raskinuo s devojkom. Pošto mu je otac umro, a majka bila na prinudnom odmoru, Bojan jedva da je imao šta da jede. Stoga je dao oglas u novine u kojem je pisalo kako za skromnu naknadu izbacuje zle sile iz „vaših najmilijih“. Pozvonio je telefon. Bilo je sedam sati uveče. – Alo – javio se Bojan.

– Dobro veče, javljam se povodom oglasa – rekao je glas. – Za zle sile? – Ovaj... da. – U čemu je problem? – Moja ćerka. Ona je juče, kad je došla iz škole, napala našu mezimicu Lizu, ženku pit bula, i zaklala je na licu mesta. – Zubima, nožem ili noktima? – Noktima i zubima, kombinovano. – Šta ste uradili s njom? – Zakopali smo je iza kuće, u baštu. – Mislio sam na vašu ćerku. – Ah, s njom!? Ništa, pobegli smo od kuće. Eno je tamo, lomi nameštaj, urliče, a vrata ne mogu da se otvore. Javljam se od komšije, vrlo je hitno. – Jeste hitno, ali večeras je doček Nove godine. – Jooo, molim vas, zar ne možete da svratite, platiću šta treba, samo da mi skinete bedu s vrata. – Gde stanujete? – U Stepojevcu. Stepojevac je Bojanu bio dobro poznat. Gradić na Ibarskoj magistrali, čuven po zlim silama. Duhovi, demoni, saobraćajne nesreće, sve je to činilo sastavni deo morbidne turističke ponude ovog naseljenog mesta. – Znate šta, ako pristanete da platite trostruko od uobičajene tarife za isterivanje demona najgore kategorije, tu sam za dva sata. – Sve plaćam. SVE! Ako uspešno isterate demona iz naše Milice, možete s nama i da dočekate Novu godinu! Imamo sjajnu domaću rakiju. – Kod mene nema „ако“. Isteraću ga sigurno. Za te pare ću ga naterati i da igra kozaračko kolo. Vidimo se. Bojan je pozvao Boru, kolegu s fakulteta s kojim je trebalo da ide na novogodišnji doček. – Boro, moram da ti otkažem za večeras. Iskrsao mi neki poslić.

– Da li si ti normalan? Otkazuješ Novu godinu?! Čoveče, noćas dočekujemo novi milenijum!! – Šta me briga, meni su sve godine iste. Imam jedno isterivanje đavola u Stepojevcu. Tip mi je ponudio ogromne pare, nisam mogao da odbijem. Dočekaću Novu godinu sutra-prekosutra, jebem li ga. – Ako završiš ranije, znaš gde smo. Bora i Bojan trebalo je da Novu godinu dočekaju u hotelu Раrk s dve prostitutke. Uplatili su i sobu i devojke još рге mesec dana. Oko pola jedanaest sve je uspešno završeno. Demon je isteran iz devojčice. Nije bilo toliko strašno, ali Bojan je mogao da shvati njene roditelje. Uvek je gadno kad se prvi put suočiš sa zlim duhom koji ti je zaposeo dete. Devojčica je mirno spavala, a njen otac je izvadio flašu s domaćom rakijom. – Svaka čast, majstore! Ala si ga isterao! Nikada nisam još video demona koji igra kozaračko kolo. U stvari, nikada još nisam video nikakvog demona. – Ma, nije to ništa. – Ajde da drmnemo po koju. – Ne znam, znate, vozim, a led je napolju. – Ma, Nova godina je, čoveče! Ko još misli o ledu? Srećni otac sipao je Bojanu jednu čašicu. Boban ju je popio naiskap. Zatim je predložio da Bojan, njegova žena i on odu kod komšije, jer je komšija imao i za jelo i za piće. Otac posednute devojčice nije više imao ni krov nad glavom, pošto mu je ćerka proteklih sati skinula sve crepove i njima gađala kamione. Kad je otkucala ponoć, Bojan je bio prilično pijan, otac je bio prilično pijan, komšija je bio prilično pijan, a komšijina žena i Miličina majka su, potpuno trezne, gledale novogodišnji televizijski program. – Gledaj ovo, burazeru – viknuo je iznenada komšija Bojanu – uvek isto sranje na televizoru! Jesam ja dolazio petog oktobra u Beograd da sad na televizoru gledam isto sranje kao i svake Nove godine!? – Jao, Ljubiša, ćuti, molim te – javila se komšijina žena.

– Šta!? Kako se usuđuješ! Zamisli, burazeru, ona je glasala za radikale. Jebem ti žensko. Je l’ sad vidiš, glupačo, da u celoj zemlji ima samo četiri posto takvih idiota kao što si ti! – Jao, Ljubiša, ćuti, molim te. Biće nas više kroz koju godinicu. – Šta, majku ti majkinu! Aaaaa, sad ćeš da vidiš! Nisam te odavno tukao! Komšija je skočio sa stolice, a stomakom je oborio sto. Zateturao se unazad, dohvatio pivsku bocu, njome gađao ženu i pogodio televizor koji je eksplodirao. Otac devojčice, njegova žena i Bojan izašli su napolje. Iz kuće je dopirala užasna galama, čuo se i zvuk lomljenja pokućstva. – Da nije i u njega ušao đavo? – upitao je otac. – Ma jok, samo se malo razveselio na novogodišnje veće – rekao je Bojan. Napolju je bilo hladno. Bojanu se malo vrtelo u glavi, ali je bio skoro siguran da je u stanju da vozi. Pozvao je Boru mobilnim. – Boro, sad ću ja da krenem. Tu sam za dva sata. – Požuri, burazeru. Razvališe me ove dve. Srećna Nova godina! Otac je Bojanu dao dogovorenu naknadu, a Bojan je njemu dao garanciju na isterivanje demona u trajanju od šest meseci. – Ako se nešto slično ponovo desi, samo me pozovite. – Oh, zvaćemo vas sigurno. – Samo pazite, deca hoće i da isfoliraju posednutost da ne bi išla u školu. I još nešto: nemojte izvesno vreme imati nikakve kućne ljubimce i kola nipošto ne parkirajte na levoj strani ulice. *** Dok je vozio kroz Stepojevac, Bojan je osetio kako mu niz čelo teče hladan znoj. Svaka zgrada, svaki semafor u tom prokletom mestu bili su puni demona. Čučali su na saobraćajnim znacima, na krovovima kuća, na raskrsnicama i virili sa izbledelih predizbornih postera. Gledali su Bojana s mržnjom, neki su čak i bezobrazno gestikulirali, ali Bojan je ostao hladnokrvan. Za pet minuta Stepojevac je ostao iza njega.

Ibarska je bila pusta, na nekim mestima i zaleđena. Bojan je slušao monotoni šum motora i pokušavao da nazre svetla Beograda u daljini. U jednom trenutku ugledao je farove tačno ispred sebe! Jedva je uspeo da izbegne sudar. Auto je klizao nekoliko metara, da bi na kraju stao. Bojan je izašao napolje i unezvereno se osvrtao oko sebe. Nigde nije bilo automobila s kojim se zamalo sudario. Bilo je tiho, nije se čuo nikakav zvuk. Bojan je zaključio da je najverovatnije pridremao, pa mu se učinilo kako mu nešto ide u susret. Opalio je sebi dva šamara, seo u kola i nastavio ka gradu. Posle dva minuta ugledao je policijska kola i jednog saobraćajnog policajca kako mu pokazuje da se zaustavi. Saobraćajni policajac, nasred Ibarske magistrale, u novogodišnjoj noći? – Dobro veče, gospodine – rekao je policajac. – Dobro veče, srećna Nova godina. – Nemoj ti meni Nova godina, znaš! Bojan se zbunio. – Šta se desilo, je l’ ima nekih problema? – Isprave. Bojan je dao policajcu vozačku i saobraćajnu, a ovaj je s njima otišao u kola. Bojan je u policijskim kolima video još jednog čoveka koji je sedeo na suvozačkom sedištu. Posle nekoliko minuta, policajac se vratio. – Izađi iz kola. – Zašto, šta se dešava? – Samo ti izađi. Moraš da duvaš. Dovde smrdiš na brlju. – Pa, Nova godina je, malo sam s prijateljima popio i... – Opet ti s Novom godinom! Izlazi napolje da te ne bih ja vadio odatle! Bojan je izašao iz kola, a policajac mu je dodao alkometar. – Duvaj dok ti ja ne kažem da prestaneš! Bojan je počeo da duva, a policajac mu je posle nekoliko sekundi rekao da je bilo dovoljno. Tri zapeta devet promila. Čovek s toliko alkohola u krvi ne bi mogao da stoji na nogama. – Oprostite, ali to je nemoguće – zavapio je Bojan.

– Šta se buniš? Sprava ne laže, pijan si kao svinja! – Ma, jesam malo popio, ali 3,9! To je previše! Trebalo je da popijem bure rakije da bih imao toliko alkohola u krvi! – Pa, onda si verovatno i popio to bure. – Gospodine, da li je to izbaždareno? – Šta? – Da li je alkometar izbaždaren, atestiran? – Ма nemoj da te ja izbaždarim! Hoćeš da kažeš kako lažem, а?! A onaj sudar što si zamalo napravio?! – Kakav sudar? – Tamo, iza one okuke. Policajac je pokazivao k mestu na kojem se Bojan zamalo sudario s fantomskim automobilom. – Kako vi za to znate? Pa, to ne može odavde da se vidi! Uostalom, nisam ja ništa izazvao, taj ludak je skrenuo u suprotnom smeru, k meni! – Ma nemoj? – Da, da! Kunem se, majke mi!!! Policajac se češkao po bradi. – Ništa ovo ne valja! Ko je ovo smislio, taj veze nema sa strateškim planiranjem. Momci, napolje! Sredićemo ga na uobičajen način! Odjednom, pored Bojanovih kola našlo se nekoliko demona. Nije mogao pouzdano da utvrdi od koje su fele. Smejali su se grohotom. Bojan je bio potpuno zbunjen. – Šta se dešava, šta je ovo?! – Znaš šta – prosiktao je pandur – dosta nam te je. I tebe i tvoje usrane babe. Pravite nam sranja godinama. Ne možemo normalno da zaposedamo ljude, lomimo po kućama i koljemo kućne ljubimce. E, rešili smo da ti doakamo, pa smo ti namestili ovo sa klinkom u Stepojevcu. – Ka... ka... kako namestili? – Lepo. Sve je bio fol. Klinka, njen ćale, njena keva, sve su to naši ljudi. I komšija i komšinica. Umesto da sediš u hotelu i cepaš kurve, ti si se

poalavio za parama. Sve u svemu, plan je bio da te malo zajebavamo, kao policajac, sudar, šta ja znam, ali očigledno nije baš najbolje išlo. Svejedno, kraj je isti. – Kraj? – Gde si, jebo te miš?! – viknuo je Bora kad je konačno ugledao svog druga na vratima. – Imao sam neke probleme usput – rekao je Bojan. – Kakve probleme? – Na Ibarskoj. Tamo samo na probleme možeš da naiđeš. – Je l’ sad sve u redu? – Aha. – Upadaj, onda. Šta si se udrvenio? Bora je otrčao u sobu. Na sebi je imao samo gaće i kapicu Deda Mraza. Bojan je iz predsoblja mogao da vidi gole ženske noge na krevetu. Zaključao je vrata dvaput i ugasio svedo. Jedina svetlost u sobi dopirala je iz njegovih očiju. Zelena. Izvadio je iz džepa glavu psa kog je usput zaklao i stavio je na sto. – Srećna Nova godina – rekao je glasom od kog je puklo staklo na prozoru u sobi.