– Spavao sam sve vreme, nisam znao da lampica može da se isključi. Mislio sam da je nišan. Seo sam na ivicu kreveta. Posteljina na njemu bila je mekana, izgužvana, jastuci deformisani. – Vidiš, druže – uozbiljio se Pera odjednom – kopam ja pre neki dan po svojim stvarima iz mladosti i pronađem onaj visak što mi ga je poslala tetka iz Kanade, sećaš se? – Sećam se. Nikada ništa s njim nismo uspeli da uradimo. – E, nađem ja taj visak i setim se iste stvari i zamalo da ga bacim u đubre. Ali mi, ne znam kako, padne jedna ideja na pamet. Je l’ se kladiš ti, možda? Na fudbal? – Kladi se ceo grad, pa se kladim i ja. – I kako ti ide? – Više ne ide nego što ide. – E, sad ćeš da vidiš – rekao je Pera, zavukao ruku ispod kreveta i odatle izvukao listu iz kladionice. Stavio ju je na patos, a onda odnekud izvukao visak. Pera je držao visak između kažiprsta i palca desne ruke, tako da visi na centimetar od liste s utakmicama. – Šta ti je sad to? – pitao sam ga. – Gledaj! Bordo–Okser! – dreknuo je, a visak je počeo da ide naprednazad. – Vidiš!? Vidiš!? – počeo je da viče – to znači kec ko vrata! Gledao sam ga belo. Nikada se neću oženiti. – Šta radiš to, kakav kec? – pitao sam ga, a Pera je, ne prekidajući tretman s viskom, počeo da objašnjava. – Kec, kec! Kad visak mrda napred-nazad, to znači pobedu domaćina, kad mrda levo-desno, to je pobeda gostiju, a kad ide u krug, to je nerešeno. Pun krug je nula, kapiraš? – Ne. U stvari, kapiram, ali mi nije jasno zašto mrdaš tim viskom iznad liste. – Ne mrdam ja. Nijednim mišićem ne mrdam. – Pa šta je onda, postao si vidovit?
– Ne, bratac, duhovi. Duhovi mi pokazuju rezultate utakmica. Pokušao sam da smislim šta bi bilo najpametnije da kažem. – Ajde da pomerimo ovaj televizor nazad u normalan položaj – rekao sam mu. – Da li si ti normalan?! – viknuo je Pera – nalazimo se usred epohalnog otkrića, a ti misliš na smrdljivi televizor. Ko ga jebe, ionako je hteo da me ubije! – Pero, kako znaš da su duhovi? – Znam! I to znam koji je duh konkretno u pitanju. Ćale! – Čika Ljuba? – Da, bre! Moj matori. Uvek na njega pomislim kad stavim visak iznad liste i visak proradi. Sedeo sam bez reči. Kako li mu je uopšte palo na pamet da drži visak iznad liste s utakmicama? – Dobro, a je l’ barem pogađa? Pera je razrogačio oči. – Nepogrešivo! Deset od deset. Ajde, pitaj ga nešto. – Nemam šta da ga pitam, ponedeljak je. Sve je odigrano. – Nema veze, pitaj ga za nešto za šta ne znaš rezultat, neko sranje. Neku tursku ili slovačku ligu. – Kakve veze ima što ja ne znam, kad možda ti znaš? Nije da ti ne verujem, ali... – Tako znači. Ajde, videćemo. Mora da se i danas nešto igra. Pera je besno počeo da prebira po listi s utakmicama. – Evo ga! – viknuo je – Švedska druga liga! Djurgarden–Kalmar! Ćale, šta kažeš? Visak je istog trenutka počeo da mrda napred-nazad. – Evo ti, neverni Тоmо! Kec! – Pa to je i logično. Djurgarden je prvi na tabeli, a ovi drugi su fenjeraši. Ne moraš da budeš duh da bi prognozirao keca. Pera me je besno gledao, a visak je šibao napred-nazad.
– Znači, ti ne veruješ mom matorom? – Tvoj matori je mrtav. Ubili su ga u Istočnoj Slavoniji. I da postoje duhovi, nisam siguran da ima vremena da se zeza s fudbalom. – Pa, takav duh je najbolji za prognoziranje utakmica. Duh-baraba. Neće valjda duh Indire Gandi da prognozira utakmice? Evo, možeš da me uhvatiš za ruku, drži mi prste. Videćeš da ne mrdam ni jednim jedinim mišićem. Čvrsto sam ga uhvatio za kažiprst i palac kojima je držao visak. Zaista, nije mrdao. Bio je potpuno miran, a ruka mu je bila sasvim opuštena. No, to ipak nije bilo dovoljno da me ubedi kako je prizvao pokojnog čika Ljubu da tipuje rezultate utakmica. Posle svega rekao sam mu da pozdravi Maju i otišao kući. Pera je ostao na krevetu sa svojim viskom, potpuno razočaran u mene. *** Posle nekoliko nedelja od prijatelja sam čuo da se Pera naglo obogatio. Neki su ga sreli u novom odelu, drugi ga videli u novim kolima, treći sa roleksom oko ruke. Nikome nisam ispričao za naš poslednji susret, bilo me je sramota da pričam o tome. Čak i u trenucima kad sam slušao o Perinom naprasnom bogaćenju, nisam sebi hteo da priznam da se obogatio uz pomoć duha koji tipuje rezultate utakmica. No, jednog prepodneva Pera me je pozvao telefonom. – Nisi mi verovao. Da si onog dana bio ljubazniji, da si pokazao makar malo poštovanja prema mom matorom i našem izumu, mogao si sa mnom da deliš bogatstvo. Sad se jebi. Spustio mi je slušalicu. Prošla su tri meseca. Došla je zima, sneg je pao jednom, ali su temperature bile toliko niske da je čitav grad mesec dana ostao okovan ledom. Gotovo ništa nisam radio, a iz kuće sam retko izlazio. Prestao sam i da se kladim, jer su u kladionici svi pričali bajke o „nekom tipu koji nonstop dobija, koji se obogatio, koji je polubog, jer samo natprirodno biće može da pogodi da će Roma kod kuće izgubiti od Barija.“
Napolju je sijalo sunce. Nebo je bilo plavo, onako kako to samo zimi ume da bude. Pozvonio je telefon. Pera. – Prijatelju, dođi, molim te. U velikom sam sranju. – Slušaj, Pero, došao bih, ali je napolju mnogo hladno, a kola su mi u fazi zimskog sna. Biće u voznom stanju tek na proleće. – Poslaću ti taksi. Za pet minuta sišao sam ispred zgrade, a tamo me je zaista čekao taksi. Taksista mi ništa nije rekao. Vozio je nekud na Novi Beograd. U jednom od blokova se zaustavio, a tamo nas je dočekao Pera, koji je taksisti dao novac. Pera je sad stanovao u trosobnom stanu u jednom soliteru. Stan je bio luksuzno namešten, ulazna vrata blindirana, a televizori po njemu okrenuti u stranu. – Ružni snovi? – pitao sam ga, pokazujući ka jednom od televizora. – Ma, da – promrmljao je. Bio je vidno neraspoložen. Posadio me je na kožni trosed, a odnekud je izašla i Maja. Ona je bila dobro raspoložena. Poljubila me je u obraz i pitala me šta ću da pijem. Odlučio sam se za gusti sok, a kad ga je donela, ostavila je Peru i mene nasamo. – Slušaj, Pero, dugujem ti izvinjenje. Očigledno je da sam pogrešio kad je u pitanju duh koji tipuje utakmice. Ja stvarno... – Ne seri – prekinuo me je Pera. – Niko normalan ne bi u to poverovao. Ja se tebi izvinjavam što sam ti onomad rekao one stvari. Valjda sam bio lud, šta ja znam... Pera je stavio glavu u šake i počeo da jeca. Nisam znao kako da reagujem. – Daj, Pero, da pomerimo ove televizore u normalan položaj – rekao sam. – Ne seri, bre! Jebali te televizori! Zar ne vidiš da sam u teškom sranju? Pogledao sam luksuzan nameštaj i aparate u stanu. – Ne vidim – rekao sam. – Slušaj – počeo je da šapuće – sve je bilo super. Duh je pogađao, ja sam mlatio pare. Imao sam sistem. Sav novac koji sam imao u džepu ulagao bih u nove utakmice. Novac se množio, ja sam jedan deo trošio, ali ono što
sam imao u džepu uvek sam davao na klađenje. Prodao sam onaj stan na Karaburmi, doplatio i kupio ovaj. Kupio sam kola, nameštaj, sve živo. Gazde kladionica su čak počele da me izbegavaju. Kad bi me videli, zabranjivali bi mi da uplaćujem tikete. Morao sam da idem u kladionice u unutrašnjosti, morao sam da šaljem klince iz kraja da uplaćuju umesto mene. Međutim, pre dve nedelje sve je krenulo nizbrdo. Odabrao sam jednu kladionicu u Aleksincu, gde još nisu čuli za mene. Otišao sam tamo i uložio sve što sam imao na Real–Osasuna. Kladio sam se na Osasunu. – Ali dobio je Real! Pet nula, valjda. – Upravo tako! Usrali su se u Osasunu! Ali meni je duh rekao drugačije! Rekao mi je da će biti dvojka. Sve pare sam ostavio u Aleksincu. Rekli su da će nazvati ulicu po meni. Prodao sam dva televizora i tako nabavio novac da se ponovo kladim. Pitao sam duha šta misli o utakmici Praške Drnovice – Češke Buđovice, a visak je počeo da se vrti ukrug. Pitao sam ga da li je siguran, a visak je još jednom opisao pun krug. Pun krug znači... – Nulu! Znam. I šta je bilo? – Kec ko vrata! Ponovo me je izradio, nisam znao šta da radim! Morao sam da prodam kola da bih uopšte imao nekih para u kući, ali više nisam smeo da se kladim. Kupio sam onu dečju tablu za prizivanje duhova! Pozvao sam ćaleta i pitao ga šta je u pitanju. Najpre je plastična strelica išla od slova „Н“ do slova „A“ nekoliko puta... – Šta, smejao ti se? – Da, a kad se sit ismejao, pitao sam ga zašto više neće da mi pokazuje rezultate utakmica. Posle toga matori smrad je rekao kako više ništa neće da predviđa dok mu ne dam da mi kresne ženu. – Molim?! – Da, da! Rekao je da će da dođe u utorak u ponoć u moju spavaću sobu da mi pojebe ženu, a posle toga će da mi da ispravne rezultate. – I ti si ga, naravno, oterao u kurac? – Ne. Prvo sam razgovarao s Majom o svemu. Razgovarali smo dugo, a onda smo se složili da bi mu možda i trebalo udovoljiti. Znaš, bili smo potpuno švorc i bez kola. – Nije valjda da si duhu tvog ćaleta dao da ti kara ženu?
– A šta sam drugo mogao da uradim?! – Ne znam! Da prodaš nešto iz kuće, da se zaposliš! Pera mi je dao znak rukom da stišam ton i nastavio šapatom. – Gotovo sad. Šta je bilo, bilo je. U utorak u ponoć, ostavim ja Maju u spavaćoj sobi i odem da gledam TV. Nije prošlo ni minut, a odande se začula stravična buka. Sve je tutnjalo, zgrada se tresla, Maja je cičala, ja sam pojačao televizor kako ne bih slušao to, ali nije bilo leka. Kroz desetak minuta izašla je napolje bez ikakvog izraza na licu i otišla u kupatilo. Ja sam otrčao u sobu i na brzinu pozvao ćaleta koji mi je dao tipove za četiri utakmice koje su se igrale u sredu. Pošto se pročulo da sam u Aleksincu izgubio silne pare, gazde beogradskih kladionica su mi ponovo dopustile da se kladim kod njih. – I? – I uzmem ja pare. Samo nisam uložio mnogo, jer nisam bio siguran da li ću dobiti. Sledeći put kad sam prizivao duha, visak se vrteo ukrug bez prestanka, što sam ja protumačio kao znak da duh hoće da razgovara sa mnom. Ponovo aktiviram tablu za prizivanje duhova, a ćale mi kaže kako hoće ponovo da mi jebe ženu u zamenu za sportsku prognozu. Pitam ja Maju šta misli o tome, a ona, na moje iznenađenje, odmah pristane. Ovog puta, rešim ja da stavim tačku na sve to. Prodam gomilu stvari, skupim gomilu para, sve uložim i rešim da batalim to sranje s duhovima jednom za svagda, kad dobijem. Međutim, ne dobijem. Matori me prevario. Kresnuo mi je ženu, a dao mi lažne tipove. – Au, bog te mazo. – Da, da, burazeru! Ostao sam go ko pištolj! Prodao sam nekoliko televizora kako bih imao da jedem, ali se nije sve na tome završilo. Maja je napustila posao u vrtiću. Izjavila je kako više nema nameru da radi, već samo da se jebe s duhom. Sad svake večeri ja spavam na kauču, a duh po celu noć orgija s mojom ženom. Zamisli! Teško je bilo poverovati u ono što mi je Pera ispričao, ali je isto tako bilo teško poverovati u to da duhovi prognoziraju rezultate utakmica. A prognozirali su. Kad je Maja ponovo ušla u sobu, Pera se naslonio na kožni trosed, praveći se kako ni o čemu posebnom nismo razgovarali. Maja je sijala. Poljubila ga je u obraz, dodala mu pivo i štipnula ga za butinu. Nije
reagovao. Onda je prišla meni i uzela mi čašu. Uplašio sam se da i mene ne štipne, ali se to nije dogodilo. Otišla je, zadovoljno vrteći dupetom. – Ajde da pomerimo ove usrane televizore u normalan položaj – rekao je Pera iznenada. Ustao sam i pomogao mu. Televizori su sad stajali kako je trebalo da stoje, crvene lampice su nišanile u Peru, mene i sve ostalo u sobi. Pera je uključio jedan od televizora, a na programu je bio fudbal. Ugasio je televizor i ispratio me iz stana. Dao mi je novac za taksi, ali ja sam otišao u kladionicu i uložio ga u tri utakmice koje su se igrale te večeri. Zatim sam krenuo kući pešice, deset kilometara, po beogradskom ledu i beogradskom plavom nebu.
Samoubistvo Stajao je na početnoj stanici autobusa 27e, koji je, ako se jednom pojavi, trebalo da ga odveze kući, u Mirijevo. Nebo je bilo teget, a iznad Narodnog muzeja pojavila se prva zvezda. Razmišljao je o detinjstvu. Setio se kako je kod dede na selu kenjao u poljskom WC-u. Čučao je iznad rupe, a odozdo je dopirao strahovit smrad i zujanje muva u septičkoj jami. Kenjao je muvama na glave. Od uspomena ga je priteralo, tu, na stanici. Pritisak je bio strahovit. Prišljamčio se jednom od ulaza. Na tabli je pisalo „Vojni odsek Palilula“, a kroz staklena vrata video je dremljivog vojnika koji je sedeo u portirnici. Tu nije moglo da se sere. Otišao je do sledećeg ulaza. Odškrinuo je drvena vrata iza kojih je zjapio mrkli mrak. Čučnuo je pored zida, skinuo gaće i počeo. Nije prošlo ni deset sekundi kad su se neka vrata iza njega, odakle se činilo da sem mraka nema ničeg, otvorila. Svetio je grunulo, a ljudi su počeli da nadiru, mnogo ljudi. Najpre ga nisu primetili, a onda je neka devojka vrisnula. U panici, navukao je jaknu preko glave, kako mu ne bi videli lice. Dva momka su uperila prste u njega i počela da viču – Majstore, majstore! – Ostali su se smejali, a jedna žena zamerila mu je što kenja na javnom mestu. Za minut-dva sve se stišalo. Još neko vreme držao je jaknu na glavi, u slučaju da se neko pritajio i čeka da mu vidi lice. Onako pokriven navukao je gaće i pantalone i osvrnuo se oko sebe. Mrak. Nije smeo da izađe iz zgrade. Znao je da ga tamo čekaju ljudi koji su mu se smejali. Otišao je, stoga, u prostoriju iz koje su izašli. Bioskopska sala. Tako dakle. Od svih mesta na svetu, on je odabrao da sere baš na izlazu iz bioskopa. Od svih trenutaka na svetu, on je morao da sere baš u trenutku kada se završio film. Ušao je u salu i krenuo ka vratima kroz koja su ljudi u nju ulazili. Čistačica ga je pitala zašto izlazi na ulaz, a ne na izlaz, kao sav normalan svet. – Tamo neki čovek sere. Gadno mi je da prođem tuda, pa sam krenuo ovamo – rekao joj je.
– Bože gospode, kakvih kretena ima – rekla je čistačica i krenula da proveri ko to tamo sere. Izašao je napolje i krenuo peške, niz ulicu. Nije mu preostalo ništa drugo osim da se ubije. *** Celu noć razrađivao je taktiku kako sebi da oduzme život. Napokon, rešio je da ode u zoološki vrt i baci se u neki od kaveza s divljim životinjama. Seo je na tramvaj. Zaboravio je da sa sobom ponese novac, pa su mu kontrolori, koji su ušli kod Prve beogradske, napisali prijavu. Na kraju se našao s druge strane zoološkog vrta. Tamo su neki ljudi stajali na tramvajskoj stanici. Uglavnom stari ljudi. Uspentrao se na ogradu koja je odvajala životinje od Beograda i počeo njome da hoda. Neko dete uprlo je prst u njega i vikalo: – Deda, vidi, deda, vidi! – To ti je ludak, sine. Imaš ih svugde. Vode državu, pišu za novine, igraju fudbal. Ovaj je barem pošten, ne pravi se da je normalan – objasnio je deda. Najpre su tu bili jeleni. Plašljiva neka goveda. Čim bi čovek malo jače mahnuo rukama, oni bi skakali u ćoškove i drhtali. Zatim bizoni. Izgledali su opasno. Bilo ih je sedam. Pet velikih i dva mala. Od tih pet velikih, dva su bila muška, to se jasno videlo. Skočio je među njih, dotrčao do najmanjeg, uhvatio ga za rogove i počeo besno da drma njegovom glavom. Mali bizon se nije bunio, ali nije bio cilj uznemiriti malog, bio je cilj uznemiriti velikog muškog bizona, s kitom koja se vukla po prašini. No, muški bizon ga je samo belo gledao. Ostavio je zatim malog bizona, dotrčao do velikog i šutnuo ga u dupe. Veliki je samo mrdnuo uvetom. Ponovo je preskočio ogradu i našao se pored kamile. Kamila je imala dve ofucane grbe, a nezvanog gosta nije udostojila ni pogleda. Nije nikada čuo da je nekog ubila kamila, pa je samo protrčao pored nje i našao se pored nove ograde. Aligator. Eto ga konačno neko zajeban. Preskočio je ogradu i našao mu se na leđima. Životinja je dremala, napasnik na leđima nije je previše zabrinuo. Uhvatio je zver oko vrata i stegao što je jače mogao. Aligator ništa nije kapirao. Možda je bio mrtav? Blago njemu. E tad je počela dreka. Neko dete stajalo je pored ograde i vikalo:
– Vidi, mama, ’oću i ja ovako! – Mama je prišla ogradi, ugledala čoveka na aligatorovim leđima i počela da vrišti. Vrisak je privukao čuvare. Dotrčali su do ograde i počeli da se deru. – Alo, konju, šta radiš to!? – viknuo je sedi čuvar. – Ostavi Pepea! – viknuo je mlađi čuvar. – Ne zajebavaj se, odgrišće ti jaja! – viknuo je sedi čuvar. Uvidevši da mu ni s aligatorom ne ide, skinuo mu se s leđa i preskočio ogradu. Ne onu koja ga je delila od čuvara, već onu koja ga je delila od ulice. Ponovo se našao na tramvajskim šinama. Trčao je pedesetak metara nizbrdo, a onda je ponovo preskočio ogradu. Našao se kod kaveza s matorim olinjalim vukom. Kavez je bio sasvim ograđen žicom, tako da se nije ni moglo doći do vuka. Besno je udario šakom o metalnu prečku i krenuo dalje. Sledeći na redu bili su majmuni. Po tome kolikom su žicom bili ograđeni od posetilaca, moglo se zaključiti da su majmuni najopasniji kučkini sinovi u celom životinjskom carstvu. Stajao je malo ispred kaveza i posmatrao ih. Nisu izgledali opasno. Ličili su na ljude, ali na neke bezazlene ljude. Sedeli su, igrali se đokama, trebili jedni drugima vaši i u slast ih jeli. Pokušao je nekoliko puta da im skrene pažnju na sebe, ali džabe. Medvedi su se nalazili u provaliji dubokoj petnaestak metara. Posetioci su ih gledali odozgo i gađali ih smokijem, grisinama, jabukama i zgužvanim novinama. Medvedi su jeli sve. I smoki i novine. Nije, ipak, znao kako da siđe među njih. Skok dole bi ga ubio na mestu, no to mu nije bio cilj. Bio mu je cilj da ga medvedi živog pojedu. Preskočio je ogradu i počeo polako da se spušta niz kamenu provaliju. Medvedi su se uzvrteli. Kad je dodirnuo tlo, stisnuo je pesnice, stegnuo zube i čekao. Jedan medved mu je prišao, onjušio ga i odmakao se desetak metara. Tamo je nešto promumlao drugom medvedu, a drugi medved je prdnuo, to se baš lepo čulo. Medvedi su stajali na distanci i čekali nekog da ukloni uljeza, koji po ukusu nije bio ni prineti zgužvanim novinama i smokiju. Krenuo je k njima, a medvedi su pobegli u ćošak. U tom trenutku, s vrha litice čuo je poznate glasove. – Alo, ne mrdaj! To su opasne životinje, ubiće te! – vikao je sedi čuvar.
– Hugo je do sad pojeo sedmoro ljudi! – dodao je mladi čuvar. – Pa ja i hoću da me pojedu! Šta treba da uradim?! – doviknuo je čuvarima. Oni su nekoliko sekundi stajali zabezeknuti. – Da te pojedu!? A ne, ne u mojoj smeni! Sad ću da zovem policiju! – viknuo je sedi čuvar. – Da li si ti normalan?! Kako da me prime za stalno, ako neka životinja pojede čoveka dok sam ja na poslu?! Ko će mi verovati da si hteo da te pojedu?! Izlazi odatle! – vikao je mladi čuvar. Sedi je nekud otrčao, valjda da zove policiju, a mladi je ostao i dovikivao, preklinjao, ubeđivao. Medvedi su sedeli u ćošku i čekali šta će se sledeće desiti. Ubrzo su se gore okupili i neki posetioci. Čuo je mladog čuvara koji ih je ubeđivao kako je čovek među medvedima trenirani radnik zoološkog vrta, no njih je bilo sve više i više na ogradi. Ništa mu se ovo nije dopadalo. Otrčao je nizbrdo, preskočio jednu manju ogradu i našao se u ograđenom šumarku punom divljih svinja, koje su se razbežale čim su ga videle. Obišao je nekoliko krugova oko zoološkog vrta. Jedino što mu je preostalo bilo je da se dočepa provalije sa velikim mačkama, s koje su posetioci lavovima bacali smoki, grisine i zgužvane novine. No lavovi to nisu hteli da jedu. Oni su hteli u svojim zubima neželjenu novorođenčad, mačiće s kojima ljudi nisu znali šta da rade, pa čak i babe i dede onih koji nisu imali novca da ih izdržavaju. Čitao je pre nekoliko godina članak o čoveku koji je pao s kafane koja se nalazi na samom rubu provalije. Lavovi su ga rastrgli u roku od sedam sekundi. Ispred ulaza u zoološki vrt video je policijsku maricu, čije je osoblje najverovatnije tražilo njega. Otrčao je do kafane. Bila je na dvadesetak metara visine, a u dnu su ležale pospane zveri. Opkoračio je ogradu i počeo da silazi. Jedan od kelnera ga je primetio i počeo da viče, a on je skinuo svoju levu cipelu i gađao ga njome. Kelner je zatim otišao na drugi kraj kafane da čisti stolove. Silazio je dobrih petnaest minuta. Lavovi su ga primetili i okupili se ispod zidina. Uspeh je bio na pomolu. Bio je na sedam-osam metara iznad njih, kad su počeli da se propinju i riču. Video je njihove zubekanje i čuo grozomornu riku od koje se tresla cela tvrđava. Bilo ih je više od pet, a manje od sedam. Svi su urlali. Skakali su jedni drugima na leđa, grebali se i ujedali, željni slatke ljudske užine. Zastao je. Pogledao je nebo. Duboko je
udahnuo. Kenjao je na izlazu iz bioskopa, pa šta? Niko mu nije video lice. Na kraju krajeva, to je dobar materijal za neku priču. Mogao bi se obogatiti na taj način. Ljudi vole priče o kenjanju. Počeo je da se penje ka kafani. Čuo je zatim i ljudske urlike. Na suprotnoj ivici stajala su dva čuvara i nekoliko uniformisanih lica. Skupio je snagu i mahnuo im, a zatim hitro vratio ruku na liticu, kako ne bi pao s nje. Bio je pri vrhu. Preostalo je samo da se uhvati za metalnu rešetku kafanske ograde i život je ponovo bio tu, u svoj svojoj divoti. Uhvatio se za šipku, opkoračio ogradu i našao se u kafani. Pronašao je svoju cipelu pored stola, navukao je i otišao sa Kalemegdana. *** Odlučio je da prošeta dorćolskim ulicama. Sive fasade dobro su se slagale s prolećnim nebom i suncem na sredini. Odjednom, na nešto je nagazio. Čuo je vrisak. Pogledao je dole i video rep. Pseći. Malo žuto kuče pored kontejnera. Osmehnuo se i uljudno se izvinio psu. Međutim, kučence je počelo da reži, a iz obližnjeg ulaza došlo je još režanja. Ispod crvenih kola još režanja i iza drvene ograde s desne strane još režanja. Psi lutalice, njih barem dvadeset. Izašli su iz svojih rupa na sunce. Nakostrešene dlake, iskrivljenih repova, iskeženih čeljusti i iskolačenih očiju. Počeo je da beži.
Silovanje Nada mi je ispričala kako je jednom bila na fudbalskoj utakmici. Otišla je sama i sela na zapad. Bila je u teksas šortsu i svi su gledali njene noge. Niko nije gledao fudbal. Nekakav kreten koji je sedeo do nje pitao ju je zašto je došla na utakmicu potpuno sama. Nije htela da mu odgovori. Rekao joj je kako ga njene noge podsećaju na detinjstvo, kad je vozio bicikl u parkiću ispred zgrade u trideset sedmom bloku. Rekao joj je da ga potamnela koža njenih nogu podseća na letovanje u Makarskoj. Onda joj se približio i teško disao. Nada se uplašila. Nije je umirilo ni to što je oko njih bilo četrdeset hiljada ljudi. Kad se utakmica završila, Nada je, pentrajući se po plastičnim sedištima, brže-bolje stigla do izlaza broj šest, kako bi je onaj nasrtljivi tip izgubio iz vida. Da nije bilo tako, rekla mi je Nada, najverovatnije bi je silovao u parkiću kod Autokomande. Nada i ja smo, u trenutku kad mi je to ispričala, bili zajedno dve godine. Nada mi je ispričala i kako su jednom ona i njen tata gledali TV. Ona je bila u godinama kada počinju da rastu sise, a ćale u godinama kada počinje da pada kita. Prekinuo sam je i rekao joj da znam neke kojima u dvadeset petoj pada kita. Nije reagovala. Ćale i ona su, dakle, gledali TV. Gledali su emisiju o životinjama. Žabe je trebalo da se kresnu. Muška žaba je bila upola manja od ženske i nekoliko puta je uzaludno naskakivala. Nada je, međutim, primetila kako njen otac, umesto u žabe, sve češće gleda u njene sise. Imala je na sebi majicu na bretele. Ispod nje je imala samo sise. Ustala je s troseda i krenula u WC. Osetila je ćaletov pogled na sebi. Namerno se nije zaključala. Skinula je gaće i sela na WC šolju. Onda je ćale upao unutra. Ona je vrisnula a on je pobegao napolje. Čula ga je kako se pravda ispred vrata: – Izvini, sine, nisam znao, potpuno sam zaboravio... – i tome slično. Rekla je majci šta se desilo, majka se razvela od oca, a otac je iznajmio garsonjeru na Miljakovcu. Nada je imala i silne muke da položi neki predmet na trećoj godini. Polagala ga je sedam puta, a profesor ju je uporno obarao. Kad god bi pisala koncept osećala je njegov pogled na svom dekolteu. Dok je govorila, on je odsutno gledao kroz prozor, misleći: „Oh, mala, kako bih te grickao, oh,
mala, kako bih ti ga zavukao, oh, mala, oh, mala...“ Pošto ni osmi put nije položila, Nadu je profesor pozvao u svoj kabinet na konsultacije. Nada je znala šta to znači. Profesorov kabinet imao je sto, a na njemu su stajali telefon i nekoliko knjiga. Kad se to skine sa stola, taman ima mesta da je profesor na njemu siluje. Niko nikada ništa ne bi saznao. Nada je promenila fakultet i otišla na Univerzitet u Kragujevcu. Tamo je položila iz prve. Nekoliko nedelja posle toga, Nada i ja smo raskinuli, pošto me je optužila da nameravam da silujem njenu sestru, njenu majku i njene dve najbolje drugarice. Posle toga je došao rat. Nada me je pozvala prve nedelje bombardovanja i rekla da je spremna. Pitao sam na šta je spremna, a ona je rekla da je spremna na crne američke vojnike i njihove kite od četrdeset centimetara. Rekla je da će nas okupirati, a da će onda početi da siluju sve redom. I staro i mlado i muško i žensko. Ona je bila spremna. Rekla je da je kući vežbala s flašom od piva i da je u ovom trenutku američki vojnik tih gabarita mogao da je siluje deset sati bez prestanka. No, to nije bilo dovoljno. Cilj joj je bio da vežba sa litarskom bocom koka-kole, dvadeset osam sati bez prestanka. Pitao sam je da li hoće da joj pomognem u vežbi, a ona mi je rekla da je moj mali premali i da bi to formalno bilo silovanje, pošto nismo više zajedno. Rat je prošao i Amerikanci nas nisu okupirali. Pozvao sam jednog dana Nadu telefonom. Rekla mi je da će pozvati policiju ako je još jednom budem pozvao. Pitao sam je zašto, a ona me je optužila za pokušaj silovanja. Rekla je da svaki moj telefonski poziv znači pokušaj silovanja. Rekla je kako čuje moje misli, kako ih se plaši. Kad sam joj rekao da nije normalna, počela je da vrišti. Govorila mi je da kad mene vidi, vidi otvoren grob. Spustio sam joj slušalicu. Posle nekoliko meseci neko mi je rekao da je video Nadu kako se u haustoru jedne zgrade u Žarkovu žvalavi s nekom devojkom. Napalio sam se.
Sims Pobegao sam u kupatilo glavom bez obzira. Seo sam na ivicu kade. Pogledao svoje dlakave noge. I slojeve sala na stomaku iznad njih. Mlohavi podsetnici na starenje. Napolju rana jesen i ludača u mojoj sobi. Bobane, zar ti se ne sviđam ?, Bobane, zašto nećeš da spavaš sa mnom?, Bobane, uradiću sve što poželiš. Bobane... Bobane... BOBANE! Jedan trenutak slabosti i čovek sve zaboravi. Jedan trenutak ekstaze i čovek se ponovo svega seti. I beži u kupatilo. Prenela je triper tipu koji radi u kiosku s novinama, to pouzdano znam, čovek mi je pokazao. Ali ko će da misli o triperu pored njenih raširenih nogu? Umio sam se. I još jednom. I još jednom. I još jednom. Izašao iz kupatila. Vratio se u sobu. Ona se, s kreveta, preselila na sims. Stajala je na simsu, onako gola. Baš je dobro izgledala, šteta što je bila toliko opičena. Prepao sam se, jer napolju je duvao septembarski povetarac, a ona se njihala napred-nazad. Ka meni. Ka ulici. Ka meni. Ka ulici. Deseti sprat. Previsoko. Rukom se pridržavala za prozorsko krilo. Talasići sala, mnogo lepši od mojih, pojavljivali su se na trenutke. Grudi, lepše nego moje, iako malo manje, treperile su i kratka crvena kosa se caklila, onako uzrujana i raščupana i nenormalna. – Da li smo ti i ja zajedno? Ljudi, koliko je ona samo nenormalna! Jedan usputni seks i odmah na sims. Jedan usputni seks i odmah: „Da li smo zajedno?“ Bog te jebo. – Ovaj... molim? – Pitala sam te DA LI SMO ZAJEDNO!? Od vikanja se zanela malo unazad. – Siđi, šta ti je? Siđi, pa ćemo da popričamo... – NEĆU DA SIĐEM! OKLEVAŠ, SMRADE, NISI MI ODMAH ODGOVORIO!
– Sidi odatle, gledaju te komšije, mislim, super si građena i sve, ali... – ŠTA!? ŠTA PRIČAŠ, KRETENU!? PITALA SAM TE NEŠTO! IMAŠ JEDAN MINUT DA MI ODGOVORIŠ! TRI... – Baš si blesava. – ...ČETIRI... SAD! Gledala je malo ulevo, ka satu na video-rikorderu, rekao bih. Imao sam minut. Da li smo zajedno? Pa, jesmo valjda, to jest, tucali smo se, u neku ruku smo zajedno. Ipak, ona se dosad tucala s bataljonom, tako da i nismo baš zajedno, kad malo bolje razmislim. Ali stoji na simsu, treba joj reći da smo zajedno. Treba je spustiti s tog prokletog simsa na pravu stranu. Nikako ne među one kamione, autobuse i brkate ljude što se vraćaju s posla. Nikako ne na komšijinu satelitsku antenu. Nikako ne na kućicu psa mešanca u susednom dvorištu. Ma, nek skače, u stvari. Prenosilac tripera. Svi zubi su joj plombirani. Ima čudne crvene tačke na stomaku. Previše vrišti u krevetu. Zajedno. ZAJEDNO! Kakva je to uopšte reč? Šta znači biti zajedno? Niko nije zajedno. Ja sam sâm. I ona je sama. I ti si sama. I kako joj to objasniti, ovako goloj i besnoj, na simsu? Au, pa ovo može i na loše da izađe. Ko će da posvedoči da je nisam gurnuo? Ako skoči, naravno. A znao sam da nije baš normalna, znao sam da je imala grupnjak sa četvoricom u opel kadetu prošlog leta. Pa ipak sam se upecao i sad treba da odlučujem o jednom mladom životu. Tako to ide. U stvari, da li je neko sa dvadeset osam godina mlad? Mlad je neko sa šesnaest godina, a dvadesetosmogodišnja drolja nije mlada. Možda joj je i vreme da umre. Dobro, drolja je malo prejaka reč. Ako joj kažem da smo zajedno, sutra će opet skočiti na sims kad joj nešto ne bude po volji. Ali neće biti sutra. Sutra joj neću odgovarati na pozive, sutra se nećemo videti, svečano obećavam, ne posle ovoga, ne posle stajanja na simsu. Neka se ubije kod kuće, ako je baš zapela. Neću da se setim nje svaki put kad pogledam kroz prozor. Ipak, kad malo bolje razmislim, sad je već kasno. Skočila – ne skočila, svakako ću je se setiti svaki put kad pogledam kroz prozor. Ej, ali ova devojka se neće ubiti danas. Ne s mog prozora. – Zajedno smo, naravno da smo zajedno. Malo se zanela, a onda se potpuno opustila. Pukao je vidik. Umesto dvadesetosmogodišnjeg crvenokosog tela, videla se susedna zgrada i bradati
ćelavi čovek u majici na bretele i njegova mačka koja je lizala šape. Čovek se uhvatio za glavu, a mačka se uplašila i pobegla pod sto.
Stolica Trebalo mi je skoro tri meseca da je nateram da sa mnom progovori. Zatim je još tri meseca proteklo dok mi nije rekla svoje ime. Posle godinu dana uspelo mi je da je nateram da izađemo. Rekla mi je da dođem kod nje u osam uveče, a onda idemo na piće. Jasna je bila slatka, radila je kao daktilograf u jednom preduzeću, šminkala se u ljubičasto, stavljala tonu pudera na lice i uvećavala usne olovkom. Kosa joj je bila crna, a telo sitno. Zglobovi na rukama bili su krhki, a nožni prsti, koji su se videli kad je nosila sandale, nalakirani, mali i krivi. Stavljala je hektolitre mirisa, koji je, pomešan sa znojem, pevao s njene odeće naslagane na stolici, dok je ona u krevetu pored izvodila akrobacije s nekima koji nisu bili ja. Nekad sam se pitao zašto mi mozak nije popila neka kod koje sam imao šansi, ali sam ubrzo zaključio da je sasvim svejedno, jer su sve iste i mi smo svi isti i ona je prosečna i ja sam prosečan i sve u kurac. Nervoza pred izlazak je očigledno uzela maha. Osećao sam ljubav, mržnju, strast, ljubomoru, gađenje, bes, sitno peckanje u stopalima, bol u ušima i video stravične slike kad zatvorim oči. Jedna polučasovna masturbacija rešiće problem. Potrajalo je bogami dobrih četrdeset pet minuta, a posle obavljenog posla i zakopčanog šlica, problem se vratio. Do sudara je ostalo skoro četiri sata. Seo sam u kola i dovezao se do njene zgrade, na Konjarniku, tamo gde okreću trolejbusi. Grizao sam usnu, stezao sam volan, grizao sam usnu, gledao golubove, stezao volan, grizao usnu. Sati su prošli. Bilo je pet do osam. Popravio sam frizuru, gledajući se u retrovizor. Duboko sam udahnuo. Duboko sam izdahnuo. Duboko sam udahnuo. Duboko sam izdahnuo. A onda sam osetio. Lagani bol protrčao je s leve na desnu stranu stomaka. Širom sam otvorio oči i pogledao u jednu babu koja je stajala na trolejbuskoj stanici. A onda je bol ponovo protrčao, ovoga puta, nazad. Izgledalo je da trči po debelom crevu. Neočekivani problem. Stegao sam volan obema rukama. Baba se popela u trolejbus. Trolejbus je otišao, a grč je ponovo došao,
ovoga puta ni levo, ni desno, već pravo dole. Desilo se ono najstrašnije. Žestoko mi se prikenjalo. Nehotice sam pritisnuo sirenu. Kako je tovar hrlio napolje, tako sam se ja povlačio sve niže i niže. Za koji sekund, gotovo sam ležao na sedištu. Otkopčao sam dugme na pantalonama i to je zaustavilo napad. Bilo mi je malo lakše, tek toliko da utvrdim da je dva do osam, da bi trebalo da idem kod Jasne, da bi trebalo da ostanemo celo veče zajedno, da ćemo se na kraju možda i poljubiti. Nisam znao kako u sve to da uklopim rečenicu: „Sere mi se strašno“. Izašao sam iz kola i polako se uputio ka njenom ulazu. Ono što sam sigurno znao, a što nije za utehu, bilo je da se baš nijednom nije desilo da ono što takvom žestinom poželi da izađe iz mene, u nekom trenutku promeni svoje mišljenje i odloži izlazak za kasnije. Ne! Kod tih govana je uvek sad il’ nikad. Penjao sam se uz stepenište i osetio hladan znoj na čelu i leđima. Još jedan siguran znak skorog proloma. A onda je ponovo krenulo. Na mezaninu između drugog i trećeg sprata. Prokletnica je živela na četvrtom. – Dobro veče, mladiću, da li vam je dobro? Neka žena stajala je pored mene. Ko zna da li se pela ili je silazila. Ko će da primeti takve stvari kad vodi rat s rođenim govnetom? – Da, da... super. – Jeste li sigurni? Hoćete li da zovem hitnu pomoć? – Ne, ne, gospođo. Male stomačne tegobe, ništa strašno. Ništa strašno, malo sutra. Dok sam izgovarao poslednju rečenicu, drugari iz creva kao da su pronašli neki pajser. Stegnuo sam se koliko sam mogao i gledao u ženu suznim očima. – Aaaa, previše ljutog, previše masnog... – Da, gospođo... – Nećete daleko dogurati tako. – Neću, gospođo... Otišla je dole. Napad se malo smirio. Skupio sam snagu da se uspentram do četvrtog sprata i da pozvonim na vrata stana broj 14. Otvorila mi je Jasna. Ne mogu reći lepša nego ikad, pre bi se reklo ista kao i uvek, jako našminkana, puna parfema, sa zglobovima kao kod pacova i kvrgavim
nožnim prstima negde u cipelama. Išla mi je na nerve. Ponovo je počelo da žiga. – Kasniš. Mamicu ti jebem, pomislih. – Ćao, Jasna. – Ajde, uđi, još se nisam spremila. Uđoh. Prošao sam pored WC-a, što me je dodatno uznemirilo, i pošao za Jasninim koščatim ramenima, u njenu sobu. Pokazala mi je stolicu. – Sedi, sad ću ja. Jebote, ne na stolicu! To bi bilo pogubno! Izašla je iz sobe, a ja sam se izvalio na krevet. U stomaku je zavijalo, sve češće, sve jače, sve strašnije. Uhvatio sam se za glavu i pokušao da zaustavim suze. Posle narednog naleta, bilo mi je jasno da u meni besni prava bura i da ću kad-tad morati taj problem da rešim. Da se userem u gaće nije rešenje problema, a van gaća bih već i mogao. Jasnin WC bio mi je nadohvat ruke, ali kako? Kako, gospode? Posle godinu dana preklinjanja da izađemo sad treba da joj se poserem u kući? Neee, neee, mora biti drugog izlaza. Kroz prozor? Ali šta ako uđe u sobu? „Šta to radiš, sa spuštenim pantalonama i guzicom na vetru?“ „Ništa, đubrim baštu.“ Grozno. U neku knjigu? „1000 zašto, 1000 zato“? To sigurno više ne čita. Dok otkriju odakle dopire smrad, ja ću već biti daleko. Ili u orman? Ili ispod stola? Ili u kaset-dek na stubu? Što sam više razmišljao o tome, kriza je bila veća. Govna su osećala moj strah i to su obilato koristila. Sa svakom mojom sumornom misli, ona su složno, kao jedan, gurala napolje. Previjao sam se na Jasninom krevetu. Oh, šta li je sve radila na njemu? Posle ove misli, situacija je postala neizdrživa. Ustao sam i počeo da cupkam. Otišao sam do prozora, do ormana, do stola, do kasetdeka. Oči su mi bile sve veće, a znoj sve hladniji. U svemu sam video WCšolju, u Jasninoj slici s pionirskom maramom, u crno-belom posteru s devojkom i momkom na motociklu, u tepihu, u lusteru, u čarapicama u dnu sobe i brushalteru koji sam na brzinu zdipio iz jedne od fioka. Nosila je mali brus, imala je male sise, čak ni prosečne. Prokleta mala svraka, prokleti pacovski zglobovi, prokleti kvrgavi prsti na nogama, prokleto govno koje vapi za slobodom! – Je l’ idemo?
Jasna je ušla u sobu. Stajao sam na tepihu i gledao je kao neku sablast. – Šta se vrtiš tu ko usran golub? Je l’ idemo ili ne? Usran golub? Gotovo. Govno je odnelo pobedu. – Moram... do WC-a. – A šta ćeš tamo da radiš? – Da... se umijem. – Meni izgleda kao da ti se pošteno prisralo. – Ne, moram da se umijem. – Ne, meni izgleda, a sad sam i uverena, da ti se prisralo. Nije valjda da bi da sereš kod mene? Bila je naporna. Kakav je to način, da se tako razgovara s gostom? Pa ona nije bila ni ljudsko biće, ona je monstrum, sve su one monstrumi! Prošao sam pored nje i krenuo ka WC-u. Nisam imao snage da se prepirem. Uhvatila me za ruku. – GDE ĆEŠ? GDE ĆEŠ, BRE? NE MOŽEŠ KOD MENE DA SEREŠ, STOKO! TO JE ODVRATNO! – Idem... da se... umijem. – NE! IDEŠ DA SEREŠ! VIDI TI SE U OČIMA! IDI NEGDE DRUGDE PA SERI, A NE KOD MENE! – Idem... da se... umijem. Trudio sam se da ne slušam njeno kreštanje. Zar je toliko očigledno bilo da mi se sere? Kakav je to način, ne pustiti čoveka da sere kad mu se sere? A pušta da kojekakvi guraju svoje prljave kurčekanje u nju! – Puštaj me! Ima da serem ako mi se sere, što ne znači da mi se sere! Samo hoću da se umijem! – NE! TI IDEŠ DA SEREŠ! TO NEĆE MOĆI! NE MOŽEŠ DA SEREŠ KOD MENE, PRLJAVA SVINJO! IDI U PARK, PA SERI! – Ne, samo da se umijem... – NE! TI BI DA KENJAŠ! Stajali smo ispred vrata od WC-a i svađali se. A onda je govno rešilo da kaže svoju poslednju reč. To je valjda psihološki. Što si bliži mestu
raspleta, to ti se više sere. Da sam bio u pustinji, verovatno bi mi se manje sralo. Odgurnuo sam Jasnu i uleteo u WC. Zaključao sam vrata za sobom, ne razmišljajući šta će biti ako kasnije ne budu mogla da se otključaju. Skinuo sam pantalone i seo na dasku. Daska je bila prilično hladna, ali mi to nije smetalo. Bila je to najlepša daska na koju sam seo u životu. Izletelo je više nego što u jednoj sekundi izleti iz creva kojim se tankuju formule. Jasna je stajala ispred WC-a i udarala u vrata. – SEREŠ, SEREŠ, A? SMRADE SMRDLJIVI! Posle nekoliko sekundi počela je da pali i gasi svetio u WC-u. – KAKO SI SE SAMO USUDIO!? TI SEREŠ U MOJOJ KUĆI! GOVNARU! AAAAAAA! Jednom rukom je udarala u vrata, a drugom je palila i gasila svetio. Prokleta gadljiva ludača! Da li joj je neko od roditelja kod kuće? Ubrzo je prestala. Čuo sam kako nekud odlazi. Nadam se samo da me na izlasku iz WC-a neće dočekati s nožem u ruci. Kad je prošao prvi nalet, počeo sam da razmišljam o posledicama svog poduhvata. Srati kod devojke kući pre prvog sastanka jeste blam, ali se taj blam nekako istopio pod njenom provalom besa i gađenja. Da li sam bio jedini koji nije smeo da sere u njenoj kuci? Da li je to i drugima branila? Biće da joj fali neka daska u glavi. Gledao sam oko sebe. Otvorio sam prozor koji se nalazio odmah pored šolje kako bih ublažio tragediju, ali bio je to jedan od onih mirisa za koje je potrebno da prođe i po nekoliko dana da sasvim nestanu. Videla su se svetla u okolnim zgradama. Na pločicu preko puta mene sletela je mušica. Zatim je pored nje sletela još jedna. I još jedna. Tri mušice su stajale na pločici i gledale me. Mrzim kad me neko gleda dok serem. Dohvatio sam kutiju imalina s obližnje police i udario njome po mušicama. Nisu ni mrdnule. Pogledao sam unaokolo i shvatio da je WC pun takvih mušica. Moram Jasni da kažem kako ima problem s mušicama. Potrošio sam gotovo celu rolnu toalet-papira da bih se obrisao. Napokon, obukao sam pantalone i povukao vodu. Tovar se najpre malo predomišljao, a zatim potonuo u nepoznato. Oprao sam ruke, a zatim sam nekoliko trenutaka stajao pred vratima razmišljajući šta će biti kad izađem. Onda sam izašao. Otišao sam do njene sobe i zatekao je kako sedi na krevetu. Plakala je. – Evo, umio sam se.
Bio je to dobar štos, ali ona nije reagovala. Samo je slinila na tom njenom usranom, u stvari, zamalo usranom krevetu. Okrenula se i pogledala me. Krvave oči. – Idi. Molim te, samo idi. – Čekaj, Jasna, mislim da... – JA MISLIM da bi ti trebalo da ideš. Zato, molim te, idi. – Kurvo. – Seronjo. Stavila je glavu u ruke i ponovo briznula u plač. Izašao sam na ulicu i seo u kola. Toplo oktobarsko veče. Prokleta kokoška. No, ta prokleta kokoška među nogama ima tu prokletu manipulatorsku spravu.
Tenis Zaspao sam oko jedan iza ponoći, a u četiri izjutra me je probudio košmar. Trebalo je da se borim s ogromnim ovnom. Ovan i ja smo stajali okrenuti jedan prema drugom, u minijaturnom toru. Ovan je bio presvučen runom, a ja sam bio potpuno go. Ovan je imao dva opasna roga, a ja sam bio nenaoružan. Nije mi bilo jasno zašto treba da se borim s čudovištem. Ovan je žestoko prdnuo i krenuo ka meni. Trčao je i trčao, trčao je mnogo duže nego što je bilo potrebno da se pretrči mali tor u kom smo stajali, a kad je bio negde nadomak mojih jaja, probudio sam se, obliven znojem. Nekoliko minuta sam se vrteo, ali kako zatvorim oči, prokleti monstrum mi se pojavi u mislima. Uključio sam televizor, a na njemu tenis. Direktan prenos iz Australije. Jedan teniser imao je dugu kosu vezanu u rep, a drugi je imao dugu kosu povezanu maramom. Bilo je do jaja dosadno, gemovi su trajali po dvadeset minuta, a meni san i dalje nije dolazio na oči. Štaviše, bile su širom otvorene. Voditelj je monotono prenosio šta se dešava na terenu, a u pozadini se čuo kasetofon s narodnjacima, u njegovom studiju u Košutnjaku, da bi mu pomagao da ne zaspi. Okrenuo sam se na stranu i posmatrao tenis iskosa. Posle nekog vremena zabolela me je glava. Vratio sam se u normalan položaj i glava je prestala da boli. Neko vreme sam menjao kanale, na kojima nije bilo apsolutno ničeg, a na još tri kanala bio je isti meč. U Australiji je peklo sunce. Jednom od tenisera se oznojilo dupe, tako njegov šorts, inače siv, na znojavim mestima postao crn. Kroz dva sata bio je završen prvi set. Znojavi je rešio da promeni majicu. Dok je sedeo polugo, neke žene iz publike su vrištale. Šorts nije menjao. Naredni gem trajao je sedamnaest minuta, a gem posle toga dvadeset dva minuta. Onda su seli na svoje klupice da se malo odmore. Za vreme pauze, jedan od gledalaca preskočio je ogradu, istrčao na teren, skinuo gaće i čučnuo uz samu mrežu, kao da će da sere. Radnici obezbeđenja munjevito su reagovali, opkolili ga, oborili ga, uhvatili ga za noge i odvukli onako gologuzog s terena. Kad je meč nastavljen, teniseri su izbegavali da prilaze onom delu gde je čučao nevaljali gledalac, tako da su s još više strasti igrali s osnovne linije. Kroz tri sata, meč je konačno završen. Pobedio je teniser s
dugom kosom vezanom u rep i znojavim šortsem. Ugasio sam televizor i otišao u WC. Tamo sam, skinuvši gaće, primetio nešto neobično. Bilo je devet sati izjutra, a napolju je i dalje bila noć. E, to je već nešto. Obukao sam gaće i izašao na terasu. Na nebu su se jasno videle zvezde, a na istoku nije bilo nikakvih tragova svitanja. Bila je nedelja, na ulici nije bilo nikakve uspaničenosti, nikakve gužve. Otišao sam natrag u sobu i uključio televizor. Na programu su bile vanredne vesti koje nisu hteli da puste ranije da ne bi prekidali meč. Uzbuđeni reporter govorio je kako se Zemlja noćas potpuno neplanirano zaustavila. Prestala je da se okreće, i oko svoje ose, i oko Sunca, što bi trebalo da znači da će u našoj zemlji večno ostati zima i mrak, a da će u Australiji moći da igraju tenis i surfuju do mile volje, jer će večno ostati leto i dan. Dobili smo lošiju kombinaciju. Voditelj je vikao, a onda je doveo gosta koji je još glasnije vikao. Bio je to profesor astrofizike, toliko uspaničen da je pozvao narod da izvrši kolektivno samoubistvo. Bolje to, rekao je, nego da čekamo katastrofalne posledice najnovije prirodne nepogode. Isključio sam televizor, okrenuo se na stranu i zaspao.
Večera Tijana me je pozvala juče popodne. Rekla mi je da ima novog momka, da im je prelepo, da mu je pričala o meni, o nama, kako nam je bilo super kad smo bili zajedno, kako sam ja njena prva ljubav. Tip se, navodno, oduševio i izrazio želju da me upozna. Rekao sam joj da mislim kako je to kretenski, ali ona me je pitala da li sam za večeru sutra uveče, to jest večeras, gledajući iz ove perspektive. Ideja da večeram zajedno sa svojom bivšom devojkom, s kojom sam proveo gotovo tri godine, i tipom koji je sad kreše, bila je toliko perverzna da joj nisam odoleo. „Biće tu još nekih perverzija“, razmišljao sam, „možda će me tip, krišom, dok ona u kuhinji sprema klopu, pitati kako je najefikasnije dovesti do orgazma, ili kako izbeći da udara zubima po kiti tokom pušenja, jer ga to boli, a ja bih mu objasnio i mi bismo krišom namigivali jedan drugom, kad se ona vrati. Ha-ha-ha. U krajnjoj liniji, možda će me pozvati da im se priključim u krevetu. Ovo tim pre jer mi je Tijana rekla da obavezno dođem sam. Klopa je bila zakazana za sedam uveče. Tijana me je pozvala u svoj stan na Petlovom brdu. Tamo je živela sa sestrom, ali je sestra bila u Jagodini kod tetke, tako da ćemo jedini gosti biti Ljuba i ja. Ljuba? Na uzbrdici, kod Golf naselja, u retrovizoru sam primetio nekog kretena u ladi karavan kako iza mene pretiče sve živo. Lada je dizala stravičnu buku, mučila se, ali svejedno, on je preticao sve, mercedese, audije, micubišije, on, kreten u ladi. „Majku li ti jebem“, pomislio sam. Oduvek sam mrzeo te ludake u krševima. Ja sam, recimo, vozio krš, ali se nikada nisam trudio da preteknem bilo koga. Kec iz ’82. nije bio u stanju da pretiče. Konačno sam i ja došao na red. Prvo je ludački ablendovao, a onda je krenuo u obilazak. Međutim, kako on cimne ulevo, tako i ja cimnem ulevo. Ponovo je ablendovao. Izbacio sam levu ruku kroz prozor i pokazao mu srednji prst. To ga je izbezumilo, čuo sam kako dodaje gas, video sam ladu kako poskakuje, video sam njegovo smešno lice. Neki zalizanko, u crvenoj majici. Počeo je da svira. Tuuuuuuuu, tuuuuuuu. A onda je opet počeo da
me pretiče, a ja sam mu se opet isprečio. Tako smo se vozikali kroz ceo Košutnjak, a kad smo izašli na čistinu kod Skojevskog naselja, lada je ponovo krenula u preticanje. Ovoga puta rešio sam da ga propustim, zaključivši kako je lekcija bila dovoljna. U mimohodu mi je uputio pogled kakav ljudi upućuju onima što su im ubili dete. Mahnuo sam mu, a on je dodao gas i zaždio u pravcu Vidikovca. Pratio sam pogledom kako i dalje pretiče svakoga ko mu se nalazio na putu. Čak je prošao i kroz crveno tamo gde se graniče Cerak i Vidikovac. Opasno mu se žurilo. Mene je uhvatilo svako moguće crveno svetlo, tako da sam se od Ceraka do Petlovog brda vozio dvostruko duže nego što je bilo potrebno. 19.08. Kasnio sam. Nikada od mene neće postati dobar taksista, ako jednog dana zaželim i time da se bavim. Stigao sam na Petlovo brdo, a onda se vrteo po blokovima desetak minuta, pokušavajući da se setim gde je tačno živela Tijana. Otvorio sam prozor i pozvao neko derište koje se igralo s musavim psom. Pitao sam ga gde se nalazi ta i ta ulica, taj i taj broj, a mali mi je pokazao prstom na jednu od okolnih zgrada. Ispred ulaza bilo je parkirano nekoliko automobila, a jedan od njih bila je i crvena lada karavan, potpuno nalik onoj koju je vozio zalizani ludak. Parkirao sam se odmah pored nje i, zaključavši vrata, stavio ruku na njenu haubu. Vrela. Pljunuo sam mu na šoferšajbnu i otišao do interfona. 19.22. Glas koji mi je otvorio bio je ženski, ali nije ličio na Tijanin. Glasovi iz interfona nikada ne liče na glasove iz života. Popeo sam se uz stepenište, vezao kosu u rep i pozvonio na vrata. Otvorila mi je Tijana, u farmerkama i bodiju. Sam pogled na sve ono meso ispod odeće doveo me je do erekcije, tako da sam morao da skrenem pogled u stranu i pričekam malo u polumračnom hodniku da mi se hormoni dovedu u red. – Fino izgledaš. A šta ti je ono na zidu? – Koje, Mavko? Tijana, inače, šuška dok govori. – Ono, jebote, belo. – To je utikaf. – Aaaaa, tako sam i mislio. – Fta ti je? Fto prifaf glupofti? – Ma, ništa, učinilo mi se da je nešto drugo.
– Ajde u fobu. – Ajde. Varka s utikačem bila je nevešta, ali šta me zabole. Pošao sam za njenim dupetom, u dnevnu sobu. Kad smo ušli, video sam zalizanog tipa u crvenoj majici, sedeo je u fotelji. Tip iz lade. Nisam napravio nikakav poseban izraz lica, ali nije ni on. – Ljuba, drago mi je. – Marko, drago mi je. Pridigao se, pružio mi šaku. Kao da si uhvatio mrtvu ribu za rep, a ne ljudsku ruku. Doduše, bolje je i to nego one čiče koje pokušavaju da ti smrve prste. Seo je nazad u fotelju, a ja sam seo preko puta, na trosed. Domaćica je pitala šta ćemo da pijemo i otrčala u kuhinju, ostavivši nas u neprijatnoj atmosferi. – I, Ljubo, kako je? – Pusti me u kurac. Kasnio sam jer me je neki čupavi ludak u žutom kecu zajebavao kroz ceo Topčider. – Košutnjak. – Šta? – Kako te zajebavao? – Ma, ja krenem da ga preteknem, a on mi se ispreči, ja mu ablendujem, a on usporava, ja opet krenem da ga pretičem, a on se opet nacrta ispred mene. Ja ulevo, on ulevo. Ludak! Zamisli, pride mi je pokazao kurac! – Pokazao ti svoj kurac? – Ne, bre, srednji prst mi je pokazao. – A. – Narkoman odvratni. Ogromnu kosu je imao, kao onaj debeli što svira. – Koja? – E, baš on. Ti imaš duplo kraću kosu od njega. – Dobro je.
– Da mi je da ga dohvatim, odmah bi mu presudio – završio je Ljuba priču o svojim dogodovštinama, pokazavši mi pištolj koji je držao za pojasom. Ili je bio totalni moron ili je meni kosa, vezana u rep, izgledala duplo kraće nego kad je raspuštena. Svejedno, moraću da krenem kući pre njega, zbog kola. – Odakle ti prangija, Ljubo? – A, ja sam poručnik policije. – Opa, bato. Pa jesi li mu zapamtio broj? – Kome? – Pa, tom, Koji, što te zajebavao po Topčideru. – Vidiš, toga se nisam setio. Ućutali smo. Tijana stvarno ume da odabere. Vratila se s pićima u pravom trenutku, jer je Ljuba već počeo čudno da me gleda. – Evo, pife va moje momke. Ljuba je pio pivo, Tijana je pila vino, a meni je donela sok od breskve, rekao bih po boji. Onda se okrenula Ljubi. – Eto, Ljubo, to ti je fuveni Mavko. – Da, sad smo baš razgovarali o onom bolidu u žutom kecu. – A, fta ti ono befe fad vozif, Mavko? Vabovavila fam. – Keca – odgovorio sam, a Ljuba me je pogledao – belog keca. Tijana je ponovo skočila iz fotelje i rekla kako mora da pazi da predjelo ne izgori. Ponovo sam ostao nasamo s Ljubom. – I? Kako se slažete vas dvoje? Reče mi Tijana da vam je super. – Da, baš nam je super. Nagnuo sam se k njemu i, namignuvši, počeo da mu šapućem, tako da nas ona ne čuje. – Slušaj, šmekeru, ako ti nešto treba, samo pitaj, nemoj da se stidiš. Ja je znam kao svoj džep. Poznat sam u gradu kao najbolji poznavalac Tijane, njenih oblina i šupljina, he-he. Zbunio se.
– Ne, hvala, ne treba, ovaj... – Nemoj da ti je frka, slobodno, samo raspali. – Pa, u stvari, ima nešto... Uzeo sam čašu sa sokom i otpio dobar gutljaj. To kao da ga je osokolilo. – Znaš, tokom oralnog seksa... – Misliš, kad ti ga puši? – Da, e, vidiš, tada kao da zubima malo zapinje o... Kada sam došao sebi, bio sam i dalje na trosedu, ali vezan širokim selotejpom, poput onoga kojim smo lepili prozore za vreme bombardovanja. Čuo sam glasove. Sačekao sam malo, a onda je sve počelo da mi se vraća. Crvena lada, Ljuba, Tijana, pištolj, sok od breskve... Nije valjda da su mi nešto sipali u sok? Ma, nije moguće. Mora da mi je pao šećer ili nešto slično, pa sam se onesvestio. Ako je tako, zašto sam bio vezan selotejpom? Odlučio sam da se pravim kako sam i dalje u nesvesti, da bih čuo šta pričaju. Bili su, izgleda, u kuhinji i žučno su se raspravljali. – Sa lukom! – Fa fargarepom! – Sa lukom, bre! – Fa fargarepom, bre! Svađali su se oko nekog jela. Šta su nameravali da urade sa mnom? Da me ubiju? Najverovatnije. Ali ako su hteli da me ubiju, to su mogli da urade i dok sam bio u nesvesti. To što sam još bio živ, nije mi davalo nadu da ću i ostati živ, već mi je pre ukazivalo na to da ću, pre smrti, biti mučen. S obzirom na to da sam bio sasvim čvrsto vezan i da se ničeg posebnog nisam dosetio kako bih popravio svoj položaj, odlučio sam da zaigram na sve ili ništa. – EJ! GOLUBIĆI! Dotrčali su u sobu. Zamolio sam ih da me usprave. Ljuba mi je izašao u susret, prijateljski me savetujući da se ne derem, jer će me u suprotnom istući drškom od pištolja. Obećao sam da ću biti dobar.
– Ajde, deco, dosta je bilo zezanja. Odvežite me, da jedemo, pa da se razilazimo. Tijana mi se unela u lice. – Nefef ti nikuda, fvinjo! – Šta ti je, bre, Tiki? – Znaf ti fta je! Miflif da ti nifam vaboravila fve one kurvetine? To fi miflio? E, pa gadno fi fe vajebao! – Ma, šta ti je, Tiki, bili smo deca. Takvo nešto mi se nikada više ne bi desilo, dede mi. – Obe dede fu ti mrtve. Varao sam je, to je istina, a ne bih mogao da se zakunem da mi se to ne bi ponovo dogodilo. I šta sad? Zar je zbog toga trebalo da budem vezan selotejpom na trosedu? – Evo, ne moramo da jedemo. Samo me pustite i više me nikada nećete ni čuti ni videti. Obećavam. Ljubo, reci joj! – Šta da joj kažem? – Pa da me od veže. – A, ne. – Šta ti je, bre, Ljubo, tebi ništa nisam skrivio! Je l’ ovo zbog onog u Košutnjaku? – Čega u Košutnjaku? Ugrizao sam se za jezik. – Čega u Košutnjaku? – prosiktao je. – Kakvom Košutnjaku? – Ti si rekao u Košutnjaku, narkomane! – Ja rekao? Nisam ja ništa rekao. – A, dobro. Pravi pandur. Glup ko kurac. – Dobro, nećete da me oslobodite. A šta ste onda isplanirali da mi uradite?
– Da te pojedemo – rekao mi je Ljuba. – Šta? – Da te pojedemo – ponovili su uglas. – Čekaj, bre, kako da me pojedete? – Sa lukom. – Fa fargarepom. – Sa lukom! – Fa fargarepom! Ponovo su počeli da se deru jedno na drugo. – Da li ste vi normalni? Zašto da me pojedete? Nisu me slušali, svađali su se oko garnirunga. Tijana je prekinula svađu tako što je Ljubi opalila šamar i naložila mu da ode do dragstora i kupi još vina. Otišao je, a ona mi je prišla. – Flufaj pederfmo, Ljuba i ja fmo mnogo ravmifljali o tebi. Ti ft jedan odvratan deo moje proflosti i moramo da te fe otarafimo, kako ne bi ftajao na putu nafoj freći. Zato fmo odlufili da te pojedemo. Razlozi za kanibalizam bili su više nego idiotski. Sedeo sam i gledao je dok je pravila grimase, prisećajući se valjda u sebi svih zala koja sam joj naneo. Onda je ponovo progovorila. – Znaf fta, volela bih da ti ga jof jednom pofafam. Poflednji put. – Pošašam? – Ne, pofafam, pofifam, kako ti volja. – Ne znam šta da ti kažem. Ne znam da li ću moći da se opustim. – Nifta fe ti ne boj. Miflim da nefef imati nikakvih problema. Sama činjenica da je nosila brushalter koji se otkopčavao odnapred bila je dovoljna da se napalim, a kad mi je prišla, oboje smo shvatili da zaista neće biti nikakvih problema. Kao i obično, zakačinjala ga je zubima. Bili smo gotovi, to jest ja sam bio gotov, za dva-tri minuta. Čim sam se malo oporavio od svršavanja, rešio sam da spasavam dupe kako znam i umem. Zamolio sam je da mi vrati stvarčicu u pantalone i zakopča šlic, kako Ljuba ne bi nešto posumnjao. Čim mi je prišla, iz sve
snage sam je šutnuo. Udarila je glavom o ivicu stola i ostala da leži, nepomično. Ipak sam ja prevelik zalogaj za poremećenu studentkinju veterine i policijskog poručnika. Bio sam vezan poput salame, tako da sam jedva uspeo da se uspravim. Skakutao sam unaokolo, tražeći bilo šta čime bih mogao preseći selotejp. Nigde ničeg. Tako vezan, nekako sam doskakutao sam do ulaznih vrata. Kleknuo sam i uhvatio kvaku zubima. Povukao sam nadole, a vrata su se otvorila. Spas! Nikako nisam uspevao da se ponovo uspravim, pa sam iz stana izašao kotrljajući se. Bio sam na prvom spratu. Počeo sam da urlam „Upomoć, ljudi, kanibali, upomoć!“ Naravno, niko od komšija ni da proviri u hodnik. Pretpostavio sam da Ljuba samo što nije došao, pa sam se, pomoću zuba, kolena i ušiju, uspentrao na drugi sprat. Dovukao sam se do zida koji mi je poslužio da se ponovo uspravim i odskakutao do prvih vrata. Pritisnuo sam čelom zvono nekoliko puta. Čuo sam korake. Neko je stajao ispred vrata i valjda gledao kroz špijunku. – Molim vas, otvorite. Vezan sam. Dvoje ludaka su hteli da me ubiju maločas. Jedva sam pobegao. Pomagajte, preklinjem vas. Ništa. Dok sam skakutao ka sledećim vratima, čuo sam korake odozdo. Počeo sam da grebem vezanim rukama i nogama o prvi zid na koji sam naišao. Konačno, uspelo mi je da napravim mali prorez, negde kod zglobova, napeo sam se iz sve snage i uspeo da ga proširim dovoljno da kroz njega proturim levu ruku. Prstima sam grebao po selotejpu i čupao komadiće. Koraci su se približavali. Neko je bio na prvom spratu i vikao na sav glas: „Zamislite, onaj kreten što mi nije dao da ga preteknem, uparkirao se pored mojih kola. Izgleda da je negde u komšiluku!“ Ljuba, koji se vratio s pićem, s vrata je saopštavao novost Tijani, na patosu u dnevnoj sobi, i meni, na drugom spratu. Baš sam oslobodio obe ruke i zakopčao šlic, kada se zgradom razlegao životinjski krik. Ljuba je, dakle, došao do dnevne sobe. Pokidao sam selotejp kojim su mi bile zavezane noge i krenuo niz stepenice, preskačući ih i po tri-četiri, na putu ka prizemlju. Dok sam prolazio pored Tijaninog stana, sve što sam mogao da vidim bila su širom otvorena vrata. Za nekoliko sekundi bio sam napolju. Uleteo sam u kola, upalio motor i odvezao se glavom bez obzira. Vozio sam desetak minuta, a onda sam se zaustavio pored jedne autobuske stanice da malo dođem sebi. Skinuo sam preostale komade selotejpa sa sebe. Izašao sam iz kola i bacio ih u kontejner. Naslonio sam se
na haubu i duboko udahnuo nekoliko puta. Na stanici je bila samo jedna devojka. Pitao sam je koliko je sati. – Jedanaest i trideset. Šta si se tako zajapurio, kakav je to selotejp? – Bivša devojka i njen novi momak hteli su da me pojedu za večeru. Jedva sam izvukao živu glavu. – Ma nemoj? A mene je bivši momak malopre naterao da duvam karu njegovom mrtvom dedi. – Zezaš me? – Pa, naravno da te zezam. I ti mene zezaš. – Ne, bre! Hteli su da me pojedu, evo, tu, na Petlovom brdu, u jednom od solitera. – Ma, kako da nisu. – Nego, šta ti to čekaš? – Dvadeset trojku, ali izgleda da sam zakasnila na poslednju. – Ajde, upadaj, ja ću da te odvezem do centra, a ti posle vidi kako ćeš. – Ne znam, ne deluješ mi baš normalno. – Ko te jebe onda. Aj’ zdravo. Seo sam u kola. Dok sam pokušavao da ih upalim, ona je prišla i kucnula mi na prozor. Otključao sam joj. Sela je do mene. Krenuli smo ka Košutnjaku.
O autoru Marko Vidojković (1975, Beograd) formalno je pravnik. Do sada je objavio osam romana i dve knjige priča. Za roman Sve crvenkape su iste dobio je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu objavljenu 2006. godine. Za roman Kandže dobio je nagrade Zlatni bestseler i Kočićevo pero. Priče je objavljivao u časopisima Zbilja, Duga, Književni magazin i mnogim drugim. Prevođen je na nemački, engleski, slovenački, makedonski, bugarski i poljski, objavljivan i u Hrvatskoj. Zajedno s Miljenkom Jergovićem bio je protagonista dokumentarnog filma Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest. Njegov prvi roman Ples sitnih demona adaptiran je u pozorišnu predstavu i uspešno izvođen u pozorištu Dadov. Bio je urednik u magazinima Maksim i Plejboj. www.facebook.com/marko.vidojkovic.writer
Marko Vidojković Bog ti pomogo Za izdavača Dejan Papić Lektura i korektura Vesna Jevremović Slog i prelom Igor Škrbić Izdavač Laguna, Beograd Resavska 33 Klub čitalaca: 011/3341-711 www.laguna.rs e-mail: [email protected]