Thomas Pynchon - Objava broja 49

Thomas Pynchon OBJAVA BROJA 49 prevod sa engleskog i pogovor DAVID ALBAHARI

1. Jednog letnjeg popodneva gospoda Edipa Mas vratila se kući sa zabave na kojoj je domaćica možda nasula previše trešnjevače u umak od topljenog sira i otkrila da je ona, Edipa, naimenovana za izvršioca, ili kako je ona pomislila za izvršiteljku, testamenta izvesnog Pirsa Invereritija, kalifornijskog mogula koji je jednom prilikom izgubio dva miliona dolara dok se zabavljao ali je još uvek imao mnogobrojne posede, dovoljno zamršene da posao oko njihovog raščišćavanja bude više od počasti. Edipa je zastala u dnevnoj sobi, zagledala se u zelenkasto mrtvo oko televizor’a, pomenula ime Božje, pokušala da se oseti što pijanijom. Ali ništa od toga nije pomoglo. Pomislila je na holelsku sobu u Mazatlanu čija su se vrata upravo zalupila, činilo se zauvek, probudivši dve stotine ptica u holu; na izlazak sunca iznad padine ispred biblioteke na Kornelovom univerzitetu koji niko do tada nije video jer je padina okrenuta prema zapadu; na suvu, neutešnu melodiju iz četvrtog stava Bartokovog Koncerta za orkestar; na belo okrečenu bistu Džeja Gulda koju je Pirs držao iznad kreveta, na polici tako uskoj da je uvek strepela da će se nekako stropoštati na njih. Da li je on tako umro, pitala se, usred snova, zgnječen jedinom ikonom u kući? To ju je samo nagnalo na smeh, glasan i bespomoćan: Tako si mOrbidna, Edipa, reče ona sebi, ili sobi, koja je znala. Pismo je bilo od advokatske firme Vorp, Vistful, Kubiček i Mekmingas iz Los Andelesa, a potpisao ga je neko po imenu Mecger. U pismu je stajalo da je Pirs umro još u proleće, ali da su tek sada pronašli testament. Mecger je trebalo da bude suizvršitelj i specijalni savetnik u slučaju bilo kakve parnice. Edipa je odredena za izvršioca lestamenta u dopuni datiranoj pre godinu dana. Pokušala je da se priseti da li se bilo šta neobično dogodilo u to vreme. Tokom ostatka popodneva, za vreme boravka u samousluzi u centru Kinereta-medu-borovima, gde je kupovala italijanski sir i slušala snimljenu laku muziku (danas je prošla kroz zavesu od perli na ulazu negde oko četvrtog takta Vivaldijevog Koncerta za drombulje u izvodenju Ansambla za muziku osamnaestog veka iz Fort Vejna, solista Bojd Biver), zatim za vreme osunčanog branja majorana i bosiljka iz cvetne bašte, čitanja prikaza knjiga u najnovijem broju časopisa Sajentifik Ameriken, slaganja lazanje, mazanja hleba lukom, kidanja listova salate, i na kraju, uz uključenu rernu, za vreme spremanja predvečernjih koktela uoči dolaska njenog supruga, Vendela (»Mučo«) Masa, s posla, ona je mozgala i mozgala, obrćući unazad debeli špil dana koji su delovali (zar ona ne bi prva to priznala?) manje-više identično, ili bar suptilno usmereni u istom pravcu poput mađioničarevog špila, u kojem se svaka pojedinačna karta spremno pokazivala izvežbanom oku. Tek negde na pola TV vesti Hantlija i Brinklija prisetila se da je jednog jutra prošle godine, negde oko tri, zazvonio telefon, međugradska veza, nikad neće doznati odakle (ukoliko on nije sada ostavio dnevnik), i javio se glas koji je započeo teškim slovenskim tonovima i predstavio se kao drugi sekretar Transilvanijskog konzulata u potrazi za uteklim slepim mišom, potom

prešao na koniični crnački glas a zatim na neprijateljski meksički dijalekt, prepun prostačkih i pederskih fraza, a onda na glas gestapovskog oficira koji ju je uz krike pitao da Fi ima rođake u Nemačkoj, i napokon na glas Lemonta Krenstona, kojim je ranije govorio celim putem do Mazatlana. »Pirse, molim te«, uspela je da se ubaci, »mislila sam da smo « »Ali, Margo«, iskreno, »upravo sam bio kod komesara Vestona, i onaj starac u kući smeha je usmrćen iz iste duvaljke kojom je ubijen profesor Kvekenbuš«, ili nešto slično. »Pobogu«, reče ona. Mučo se okrenuo i zagledao u nju. »Zašto mu ne prekineš vezu«, predložio je, sasvim razumno. »Čuo sam to«, reče Pirs. »Mislim da je došao čas da Senka poseti Vendela Masa.« Potom usledi tišina, postojana i potpuna. Znači, to je bio poslednji njegov glas koji je čula. Glas Lemonta Krenstona. Taj telel’onski kabl mogao je da vodi u bilo kom pravcu, da bude ko zna koliko dugačak. Mesecima posle tog poziva njegova nema dvosmislenost prešla je na ono što je još živelo: uspomene na njegovo lice, telo, stvari koje joj je dao, stvari za koje se povremeno pretvarala da nije čula kako ih izgovara. Potpuno ga je preuzela i odvela čak do ruba zaborava. Senka je čekala godinu dana pre nego što ih je posetila. Ali sada je tu bilo Mecgerovo pismo. Možda je Pirs zvao prošle godine da bi joj rekao za taj dodatak testamentu? Ili se na to odlučio naknadno, možda zbog njene ljutnje i Mučove nezainteresovanosti? Osetila se ugrožcnom, izigranom, poniženom. Nikad još u svom životu nije bila izvršilac nečije poslednje volje, nije znala odakle da počne, nije znala kako da kaže toj advokatskoj firmi u Los Andelesu da ne zna odakle da počne. »Mučo, dragi«, jauknula je u napadu nemoći. Mučo Mas, koji je upravo stigao kući, prolete kroz žičana vrata. »Danas sam doživeo još jedan poraz«, započeo je. »Imam nešto da ti kažem«, započela je i ona. Ali je pustila Muča da bude prvi. On je bio disk-džokej i redovno je doživljavao krize savesti zbog svoje profcsije. »Uopšte ne verujem u to šlo radim, Edo«, znao je obično da procedi. »Pokušavam, ali stvarno ne mogu«, dopiralo je duboko iz njega, možda znatno dublje nego što je ona mogla da dosegne, pa su je takvi trenuci često dovodili na sam prag panike. Možda je njega upravo povratio njen izgled koji je nagoveštavao da će izgubiti konlrolu nad sobom. »I suviše si osetljiv.« Da, mnogo toga je mogla da kaže, ali to je izašlo iz nje. U svakom slučaju, bilo je tačno. Par godina bio je prodavac polovnih automobila i toliko hipersvestan svega onoga što ta profesija znači, da su mu radni sati predstavljali krajnje mučenje. Svakoga jutra brijao je Mučo svoju gornju usnu triput niz i triput uz dlaku kako bi uklonio i najmanji trag brkova, i to uvek novim žiletima zbog kojih je neumitno krvario, ali nije popuštao; kupovao je samo odela sa prirodno naglašenim ramenima, a onda je odlazio kod krojača i tražio da mu napravi neprirodno uske revere; kosu je kvasio jedino vodom i češljao je poput Džeka Lempna, ne bi li ih što više prevario. Pogled na strugotine, makar one bile od zaoštrenih olovaka, terao ga je da ustukne, s obzirom da ih je njegova svojta koristila za utišavanje neispravnih menjača, a iako je bio

na dijeti, nije mogao medom da zasladuje kafu, kao što je to činila Edipa, jer se i suviše bolno prisećao onoga što se često mešalo s motornim uljem kako bi nečasno ispunilo praznine izmedu klipa i zida cilindra. Jedne noći je napustio zabavu zato što je neko upotrebio reč »puslica« {1} , i to zlonamerno, smatrao je. Covek koji je to rekao bio je madarski izbeglica, poslastičar, koji je pričao o svom poslu, ali takav vam je bio Mučo: tanano osetljiv. Ali, bar je verovao u automobile. Možda prekomerno: kako i ne bi kad je sedam dana nedeljno gledao paradu ljudi siromašnijih od sebe, crnce, Meksikance, belce, koji su donosili najužasniju staru robu: svoje motorizovane, metalne produžetke, produžetke svojih porodica i možda celih svojih života, razgolićenih pred bilo čijim očima, pred strancem poput njega, koji je mogao da vidi iskrivljenu šasiju, zarđalu donju stranu, blatobran ofarban nijansom koja se dovoljno razlikuje od ostale boje i utiče na snižavanje cene, a možda i na Mučovu depresiju, dok iznutra beznadežno vonjaju na decu, piće iz samousluge, na dve, katkad na tri generacije pušača, ili samo na prašinu a kad bi kola bila očišćena, morali ste da gledaie stvarne ostatke tih života, nemajući načina da kažete šta je doista odbačeno (kad je toga bilo tako malo, pretpostavljao je, da su većinu stvari morali iz straha da uzmu i sačuvaju) a šta naprosto (možda tragično) izgubljeno: isečeni kuponi koji su obećavali uštedu od 5 ili 10 centi, bonovi za kupovinu, ružičasti leci s najavama za posebne popuste u samouslugama, pikavci, krezavi češljevi, oglasi za slobodna radna mesta, poslovne stranice iskidane iz telefonskog imenika, krpe od starog donjeg rublja ili haljina koje su bile poput starih stilskih kostima, krpe koje su služile za brisanje tragova daha s unutrašnje strane vetrobrana kako biste mogli da vidite ono što gledate, bez obzira šta je to: film, žena ili automobil koji priželjkujete, policajac koji vas zaustavlja samo vežbe radi, a svi ti ostaci bili su, poput kakve salate od očajanja, presvučeni sivkastim prelivom od pepela, kondezovanih izduvnih gasova, prašine, telesnih otpadaka spopadala ga je muka kad bi to pogledao, ali morao je da gleda. Da je to bilo pravo stovarište đubreta, možda bi uspeo da izdrži, da izgradi karijeru: nasilje koje je izazivalo svaki sudar i stvaralo svaku olupinu, ali dovoljno relko i dovoljno daleko od njega, bilo je čudesno, kao što je svaka smrt, sve do trenutka naše smrti, doista čudesna. Ali beskrajni rituali kupovine i zamene, koji su se ponavljali iz nedelje u nedelju, nikad nisu dogurali do nasilja ili krvi, te su stoga bili i suviše verodostojni za osetljivog Muča. Cak i da ga je dugotrajno izlaganje nepromenljivoj sivoj bolesti na neki’ način načinilo imunim, on ipak ne bi mogao da prihvati način na koji je svaki vlasnik, svaka senka, dolazio da zameni ulubljenu, neispravnu verziju samoga sebe za drugu automobilsku projekciju nečijeg života, podjednako lišenu budućnosti. Kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Za Muča, to je bilo užasno. Beskrajan, spiralan incest. Edipa nije mogla da shvati zašto ga to još uvek uznemirava. U vreme kad se njom oženio već je bio proveo dve godine u radio stanici KCUF, i ta parcela na bledom, bučnom autoputu ostala je već daleko iza njega, kao drugi svetski rat ili ratovi u Koreji iza starijih muževa. Možda je, neka joj Bog pomogne, i on Irebalo da bude u nekom ratu, možda bi uz Japance u drveću, uz Svabe u »tigrovima«, uz sve one žutaće s trubama u

noći brže zaboravio tu parcelu s polovnim kolima koja ga je uznemiravala proteklih pet godina. Pet godina! Tešiš ih kad se probude obliveni znojem ili se deru na jeziku ružnih snova, da, grliš ih, oni se smiruju i jednog dana to nestaje: sve je to znala. Ali, kad će Miičo zaboraviti? Podozrevala je da je to mesto disk-džokeja (koje je dobio uz pomoć svog dobrog drugara, šefa reklame na KCUF-u, koji je jednom nedeljno posećivao firmu polovnih automobila, sponzora njihovog programa) samo bilo način da se 200 najpopularnijih ploča, pa čak i vesti koje su kao blebet izvirale iz radija ceo taj varljivi san tinejdžerskih apetita nađu kao amortizer izmedu njega i te parcele. U tu parcelu s automobilima verovao je previše, u stanicu nije uopšte verovao. Ali kad biste ga sada pogledali, u sumračnoj dnevnoj sobi, dok klizi kao kakva ptičurina niz struju koja ga nosi prema orošenom šejkeru punom pića i smeši se iz samog središta svog debelog vrtloga, pomislili biste da je sve sasvim mirno, zlatno, spokojno. Dok nije progovorio. »Danas me je Fanč«, reče joj dok je nalivao piće, »pozvao u svoju kancelariju, i hteo da razgovaramo o mom imidžu, koji mu se ne dopada.« Fanč je bio direktor programa, Mučov veliki neprijatelj. »Sada sam previše seksualan. Trebalo bi da budem mladi otac, veliki brat. Male curice se javljaju sa svojim željama, a gola požuda, prema Fančovom uhu, odzvanja u svakoj mojoj reči. I sada treba da snimam sve telefonske razgovore. Fanč će lično da izbaci sve delove koji mu se učine uvredljivim, što znači, ceo kraj mog razgovora. Cenzura, rekao sam mu, ’dostavljaču’, promrljao sam i zbrisao.« On i Fanč ponavljali su možda jednom nedeljno istu priču. Ona mu pokaza Mecgerovo pismo. Mučo je znao sve o njoj i Pirsu: ta veza okončala se godinu dana pre nego što je ona postala Mučova žena. Pročitao je pismo i povukao se uz stidljivi niz treptaja. »Šta da radim?« reče ona. »O, ne«, reče Mučo, »pitaš pogrešnog čoveka. Ne pitaj mene. Ja ne umem tačno da izračunam čak ni naš porez na prihod. Izvršavanje testamenta, o tome nemam šta da ti kažem, otidi kod Rouzmena.« Njihovog advokata. »Mučo. Vendelu. Naša veza se zavrSila. Pre nego što je uneo moje ime u testament.« »Da, da. Ništa drugo nisam mislio, Edo. Jednostavno ne mogu da ti pomognem.« To je i uradila sledećeg jutra, otišla je kod Rouzmena. Posle pola sata provedenih ispred ogledala, utrošenih na povlačenje i ponovno iscrtavanje tamnih linija duž kapaka, linija koje su se prekidale ili silovito talasale, mogla je napokon da odloži četkicu. Veći deo noći provela je budna, pogotovo posle još jednog poziva u tri ujutru čiji je pozivni zvon predstavljao pravi srčani užas, jer se iznebuha oglasio iz aparata koji je jednog časa bio inertan a već sledećeg vrištao iz sveg glasa. Probudio je oboje u istom trenu i oni su samo tako ležali, ne usudujući se čak ni da pogledaju jedno drugo tokom nekoliko prvih zvonjenja. Na kraju, s obzirom da ništa, koliko je znala, nije mogla da izgubi, podigla je slušalicu. Bio je to doktor Hilarijus, njen psihijatar ili psihoterapeut. Ali zvučao je kao Pirs koji imitira oficira Gestapoa. »Nisam te probudio, jesam li«, započeo je sasvim suvoparno. »Zvučala si tako

preplašeno. Kako pilule, ne deluju?« »Ne uzimam ih«, rekla je. »Osećaš strah od njih?« »Ne znam šta je u njima.« »Ne veruješ da su to obična sredstva za smirenje.« »Da li treba da imam poverenja u vas?« Nije imala, a ono što je potom rekao objasnilo joj je zašto nije. »Još uvek nam je potrebna sto četvrta osoba za most.« Most, die Briicke, bio je njegov nadimak za cksperiment koji je vodio u opštinskoj bolnici i koji je bio posvećen ispitivanju efekta LSD-25, meskalina, psilocibina i srodnih droga na velikom uzorku domaćica iz predgrađa. Unutrašnji most. »Kad ćemo moći da te ubacimo u naš raspored?« »Ne«, rekla je, »imate pola miliona drugih žena od kojih možete da izaberete. Sada je tri ujutru.« »Mi želimo tebe.« U vazduhu iznad kreveta ona tada ugleda dobro poznati portret ujka Sama koji se nalazi pred svim našim poštama, sa nezdravo svetlucavim očima, jako narumenjenim upalim obrazima, i s kažiprstom koji je pokazivao tačno između njenih očiju. Ja želim tebe. Nikad nije pitala dr Hilarijusa zašto, plašeći se svih njegovih odgovora. »Sada imam halucinaciju, za to mi nisu potrebne droge.« »Ne opisuj je«, reče on brzo. »Pa, da li si htela da razgovaramo još o nečemu?« »Da li sam ja zvala vas?« »Mislio sam da jesi«, reče on. »Imao sam takav osećaj. Nije to telepatija. Ali veza s pacijentom ume poneicad da bude čudna.« »Ali ne ovog puta.« Spustila je slušalicu. Potom nije mogla da zaspi. Ali, neka bude prokleta ako uzme kapsule koje joj je dao. Doslovno prokleta. Nije želela ni na kakav način da se navuče, rekla mu je. »Znači«, slegao je ramenima, »na mene se nisi navukla? Idi onda. Izlečena si.« Nije otišla. Ne zbog toga što je psihijatar posedov’ao neku mračnu moć nad njom, već zato što joj je bilo lakše da ostane. Ko bi mogao da zna dan njenog izlečenja? On ne bi, sam je to priznao. »Pilule su nešto drugo«, tvrdila je ona. Hilarijus je samo napravio grimasu, onu koju joj je već ranije pokazao. Bio je pun prekrasnih skretanja sa linije pravovernosti. Prema njegovoj teoriji, lice je simetrično poput Roršahove mrlje, priča priču kao slika sa testa tematske apercepcije, izaziva odgovor kao sugerisana reč; što da ne? Tvrdio je da je jednom izlečio slučaj histeričnog slepila pomoću svog broja 37, tzv. »Fu-Manču« (mnoga lica su, kao nemačke simfonije, imala i broj i nadimak), za koji je oči trebalo iskositi pomoću kažiprsta, nozdrve raširiti srednjim prstima, usta razvući malim prstima i isplaziti jezik. Na Hilarijusu je zastrašujuće delovalo. U stvari, dokje Edipina halucinacija sa ujka Samom bledela, upravo ju je postepeno zamenilo to FuMančuovo lice koje je ostalo uz nju tokom sati preostalih do zore. Ono joj sigurno nije pomoglo da dobro izgleda za susret s Rouzmenom.

Ali Rouzmen je takođe proveo besanu noć, razmišljajući o televizijskoj seriji o Periju Mejsnu, prikazanoj prethodne večeri, koju je njegova supruga volela ali prema kojoj je Rouzmen bio krajnje ambivalentan, s obzirom da je u isto vreme želeo da bude uspešan sudski advokat poput Perija Mejsna i, pošto to nije bilo moguće, da ga raskrinka i uništi. Edipa je ušla manje-više iznenada i uhvatila poverljivog porodičnog advokata kako u žurbi izazvanoj osećanjem krivice gura svežanj listova različite boje i veličine u fioku svog pisaćeg stola. Znala je da je to nedovršen tekst pod naslovom Profesija protiv Perija Mejsna, optužnica koja nije baš toliko hipotetična, na kojem je radio otkako je TV serija počela da se prikazuje. »Nekad nisi pokazivao taj osećaj krivice, koliko se sećam«, reče Edipa. Cesto su odlazili na iste grupne terapije, zajedno s fotografom iz Palo Alta koji je mislio da je lopta za odbojku. »To je dobar znak, zar ne?« »Mogla si da budeš jedan od špijuna Perija Mejsna«, reče Rouzmen. A onda je, razmislivši malo, dodao: »Ha, ha.« »Ha, ha«, reče Edipa. Pogledali su se. »Treba da budem izvršitelj jednog testamenta«, reče ona. »O, samo napred«, reče Rouzmen, »ne dozvoli da te zadržavam.« »Ma, ne«, reče Edipa i sve mu ispriča. »Zašto bi uradio tako nešto«, zapitao se Rouzmen pošto je pročitao pismo. »Misliš, zašto je umro?« »Ne«, reče Rouzmen, »zašto je odredio tebe za izvršioca testamenta?« »Bio je nepredvidljiv.« Otišli su zajedno na ručak. Rouzmen je pokušao da je dodiruje stopalom ispod stola. Ona je nosila čizme, i nije baš nešto osećata. Stoga, zaštićena, odlučila je da ne pravi nikakvu gužvu. »Pobegni sa mnom«, reče Rouzmen kad im je stigla kafa. »Kuda?« upitala je. To ga je ućutkalo. Kad su se vratili u njegovu kancelariju, naznačio je šta je očekuje: da detaljno prouči knjige i poslovanje, da prode potvrdu testamenta, prikupi sve dugove, sastavi spisak imovine, da dobije procenu imanja, odluči šta da se likvidira a šta da se zadrži, da isplati potraživanja, podmiri porez, rasporedi naslede… »Hej«, reče Edipa, »zar ne mogu da uzmem nekoga ko bi to uradio za mene?« »Mene«, reče Rouzmen, »bar za deo svega toga, sigurno. Ali, zar nisi nimalo zainteresovana?« »Za šta?« »Za ono što bi mogla da pronadeš.« A kako su se stvari razvijale, ispostavilo se da je čekaju najraznovrsnija otkrovenja. Ne u vezi s Pirsom Invereritijom ili sa sobom, toga je bilo sasvim malo, već u vezi s nečim što je preostalo ali je nekako, pre toga, izostajalo. Postojao je neki osećaj ublažavanja, izdvajanja, zapazila je odsustvo intenziteta, kao kad se gleda film koji je tek jedva uočljivo neizoštren a operator odbija to da sredi. A takode je sasvim nežno zavela sebe u čudnovatu, rapunzelovsku ulogu zamišljene devojke koja je nekako,

gotovo magično, postala zatočenica medu borovima i slanim maglama Kinereta, u potrazi za nekim ko će reći: Hej, raspusti svoju kosu. I kad se ispostavilo da je lo Pirs, ona je vcsclo povadila šnale i papilotne i kosa joj se sjurila kao šaputava, nežna lavina, i tek kad se Pirs uzverao do pola, njena divna kosa se pretvorila, pomoću neke strašne vradžbine, u veliku nepričvršćenu pcriku, i on se sruči dole, pravo na dupe. Ali on, neustrašiv, posluživši se možda jednom od svojih mnogobrojnih kreditnih kartica kao podupiračem, uspeo je da se provuče pored katanca na njenim vratima i uspne sc zavojitim stepenicama, što je, da je samo umeo da budc lukaviji, trebalo odmah da uradi. Ali sve što se tada odigralo medu njima nije nikad uteklo iz zatočeništva tog tornja. U Meksiko Sitiju slučajno su naleteli na izložbu slika prekrasnog španskog izgnanika Remediosa Vare: na središnjoj slici triptiha, nazvanoj »Bordando el Manto Tcrrestre«, nalazilo se nekoliko devojaka sa srcolikim licima, krupnim očima, zlaćanom kosom, sve zatočenice sobe na vrhu okrugle kule, koje su tkale nekakvu tapiseriju koja je ispađala kroz usice proreze od prozora pravo u prazninu, u zaludnom nastojanju da tu prazninu ispune: jer sve ostale gradevine i sva stvorenja, svi talasi, brodovlje i šume zemaljske nalazili su se na toj tapiseriji, i ta tapiserija je bila svet. Edipa, perverzna, stajala je ispred slike i plakala. Niko to nije primetio; nosila je tamnozelene ispupčene naočare. Načas je pomislila da li joj dobro prianjaju oko očnih duplji, da bi bilo dobro da suze jednostavno nastave da teku i ispune cela sočiva i nikad se ne osuše. Tako bi zauvek rtogla sa sobom da nosi tugu tog trenutka, da vidi svet prelomljen kroz tesuze, te naročite suze, kao dasu se još ncpronadeni indeksi bitno menjali od plakanja do plakanja. Pogledala je svoja stopala i znala, tada, zbog tc slike, da je ono na čemu stoji bilo istkano nekoliko hiljada milja odatle, u njenoj kuli, i da je samo slučajno poznato kao Meksiko, te da je Pirs nije ni od čcga udaljio, da nije bilo nikakvog bekstva. A od čega je toliko želela da pobegne? Takva zatočenica, s obzirom da ima puno vremena za razmišljanje, ubrzo uvida da su kula, njena visina i arhitektura samo slučajne, poput njenog ega, i da je ono Što je tu zadržava u stvari magija, neznana i zloćudna, koja ju je snašla izvana i bez ikakvog razloga. Nemajući nikakvo sredstvo, izuzev suštog straha i ženske prepredenosti, pomoću kojeg bi istražila tu bczobličnu magiju, shvatila kako deluje, kako da izmeri snagu njenog polja, da joj prcbroji linije sile, mogla je da pribegne praznovcrju ili da se prihvati nekog korisnog hobija poput vezenja, ili da poludi, ili đa se, pak, uda za disk-džokcja. Ako se kula svugde nalazi a vitez spasa ne predstavlja dokaz protiv njene magije, šta joj je drugo preostalo?

2. I tako je otišla iz Kinereta, misleći da se ne kreće pruma nečem novom. Mučo Mas, enigmatičan, stajao je sa šakama nabijenim u džepove i zviždukao »Zelim da ti poljubim stopala«, novi snimak grupe Sik Dik i Folksvageni (engleskog benda koji je tada voleo ali u koji nije verovao), dok je ona objašnjavala da odlazi na neko vreme u San Narciso, gde će pregledati Pirsove knjige i podatke i savetovati se s Mecgerom, suizvršiteljom. Mučo je bio tužan što ona odlazi, prcmda nije bio očajan, i tako je ona, pošto mu je rekla da prekine vezu ako se javi dr Hilarijus i da prtpazi na oregano u bašti, na kojem se pojavila neka nebbična plesan, napokon otišla. 1 San Narciso se nalazio južno od Kinereta, blizu I ,os Anđelesa. Poput mnogih mesta u Kaliforniji, on nije bio u tolikoj meri prepoznatljiv grad koliko grupa urbanih koncepta stambeni delovi, područja s posebnom namenom, tržni centri, okruženi pristupnim putevima koji su vodili do izlaza na njihov autoput. Ali to je bilo Pirsovo stalno mesto boravka, kao i njcgov štab: počeo je da špekuliše s tamošnjom zemIjom pre deset godina i tako utvrdio osnovni tok kapiInla na kojem je kasnije sve podignuto put neba, makar bilo rahitično ili groteskno; a upravo je to pretpostavljala je, izdvajalo to mesto, davalo mu auru. Ali, ako je uopšte postojala neka razlika između njega i ostatka južne Kalifornije, nije se videla na prvi pogled. Odvezla se u San Narciso u nedelju, u iznajmIjenoj »impali«. Ništa se nije događalo. Pogledala je niz padinu, primorana da škilji zbog sunca, pravo na ogromno prostranstvo prepuno kuća koje su zajedno izrasle iz tamnosmedeg tla, poput dobro obradenog useva, i pomislila na trenutak kad je otvorila tranzistorski radio da zameni bateriju i prvi put videla jedno štampano kolo. Uredni nizovi zgrada i ulica, viđeni iz ovako oštrog ugla, pokazali su joj se sada sa istom neočekivanom, zapanjujućom jasnoćom. Iako je o radioaparatima znala još manje nego o južnoj Kaliforniji, i jedni i drugi pokazivali su izvana obrazac hijeroglifskog osećaja prikrivenog značenja, namere da komuniciraju. Izgleda da nije bilo granice onome što je štampano kolo moglo da joj kaže (da je samo pokušala to da otkrije), a isto tako u San Narcisu, već u prvom minutu, otkrovenje je takođe zatreperilo na samom rubu praga njenog razumevanja. Smog je ležao celom širinom horizonta, sunce je bilo gotovo bolno na pejzažu svetlobež boje; ona i njen automobil kao da su bili parkirani usred nekog neobičnog, religijskog trenutka. Kao da su na nekoj drugoj frekvenciji, ili iz središta kakvog vihora koji se okretao i suviše sporo da bi njena pregrejana koža uopšte osetila njegovu centrifugalnu svežinu, lagano izgovarane reči. Sumnjala je u to. Pomislila je na Muča, svog supruga, kako pokušava da veruje u svoj posao. Da li se on ovako osećao, ili nekako slično, dok je kroz zvučno izolovano staklo gledao nekog od svojih kolega sa slušalicama nabijenim na uši i nameštao sledeću ploču pokretima stilizovanim onako kako bi sveti čovek koristio krizmu, kadionicu, putir, a u stvari priključen na glas, glasove, muziku, njenu poruku, potpuno njom okružen, prepušten uživanju u njoj, ‘poput

svih vernika do kojih je dopirala; da li je Mučo •Itajao ispred Studija A, piljio unutra i znao da, čak i kad bi mogao da čuje, ne bi verovao? Ubrzo je prestala s tim; kao da se neki oblak pribiižio suncu ili se smog zgusnuo, i tako prekinuo »religijski trenulak«, ili šta god to bilo; upalila je motor i nastavila brzinom od sedamdesetak milja na sat asfaltom koji je fijukao, zalim autoputem za koji je mislila da vodi prema Los Anđelesu, pa u predijrade koje nije bilo mnogo šire od zaštitne zone samog puta, oivičene parkiralištima, pravnim savelovalištima, restoranima za automobiliste. malim administrativnim zgradama i fabrikama, čiji su kućni brojevi prelazili sedamdeset i osamdeset hiljada. Nije /.nala da postoje tako veliki kućni brojevi. Delovali su neprirodno. S leve strane pojavio se dugi niz širokih, ružiČastih građevina, okruženih miljama ograde s bodljikavom žicom na vrhu, koju su tek povremeno prekidali stražarski tornjevi: ubrzo je pored nje prohujao ulaz s dva projektila od dvadeset metara s obe strane, na čijim je zašiljenim vrhovima nevelikim slovima pisalo JOJODIN. To je bio veliki izvor novih radnih mesta za San Narciso Galaktronika, ogranak Jojodina, jednog od divova vazdušno-kosmičke industrije. Pirs je, slučajno je to znala, posedovao veliki deo njihovih deonica, i bio je na neki način upleten u pregovore s oblasnim razrezivačem poreza oko nalaženja rešenja za uspešno privlačenje Jojodina. To je hila uloga. objasnio je, oea-utemeljitclja. Bodljikava žica ustupila je ponovo mesto poznaloj paradi montažnih kancelarija i zgrada distributera kancelarijskih aparata, proizvodača zaptivnih masa, radionica za punjenje gasa, fabrika drikera, stovarišta i svega ostalog. Nedelja ih je sve ućutkala i paralizovala, sve osim poneke kancelarije za prodaju nekretnina ili šoferske kafane. Edipa odluči da se zaustavi kod prvog motela koji ugleda, ma koliko bio ružan, s obzirom da su joj mirovanje i čeliri zida u jednom času postali draži od ituzije brzine, slobode, velra u kosi, beskrajnog pejaža. U stvari, mislila je ona, put je potkožna injekcija, zabodena negde ispred nje u venu autoputa, venu koja hrani glavni pul za Los Anđeles i čini ga srećnim i koherentnim, i štiti ga od bola, ili od onoga što, za jedan grad, igra uiogu bola. Ali kad bi Edipa bila samo jedan istopljeni kristal urbanog heroina, Los Andeles doista ne bi bio manje uzbuden zbog njenog odsustva. Medutim, kad je ugledala naredni motel, maloje oklevala. Nimfa od obojenog pleha, s belim cvetom u rukama, podizala se nekih trideset stopa u vazduh, a na reklamnom panou, osvelljenom neonom uprkos sunčevoj svetlosti, pisalo je »Ehini dvorovi«. Nimfino lice ličilo je znatrio na Edipino, što je nju manje iznenadilo od sakrivenih ventilatora koji su stalno nadimali njen hiton od gaze i otkrivali ogromne dojke s grimiznim vrhovima i vitke ružičaste butine. Smešila se nakarminisanim i javnim osmehom, ne baš osmehom prostitutke ali svakako ne osmehom nimfe koja vene od Ijubavi. Edipa pronade mesto na parkingu, izađe i zadrža se načas u vrelini sunca i nepokretnom vazduhu, posmatrajući kako veštačka oiuja podiže gazu u talasima od pet stopa. I prisećajući se svoje pomisli na lagani vihor, reči koje nije mogla da čuje. Soba će biti sasvim dobra za period koji je nameravala da tu provede. Vrata su vodila na dugačko dvorište s bazenom, čija je površina tog dana bila glatka, bleštava od

sunČeve svetlosti. Na daljem kraju nalazila se fonlana, s drugom nimfom. Ništa se nije pomeralo. Ako su iza drugih vrata živeli ljudi, ako su posmatrali kroz prozore začepljene kričavim rashladnim uredajima, ona nije mogla da ih vidi. Šef reccpcije, Majls, šesnaestogodišnjak koji je napustio školu, nosio Bitls-frizuru i odelo od mohera, bez revera i manžetni i samo s jednim dugmetom, nosio joj je prtljag i pevao za sebe, a možda upravo njoj: Majlsova pesma Predebeo sam za frag, Sve vreme to govoriš mi ti I na taj način želiš da me poniziš, Ali ja sam u toku, I zato zapuši tu veliku njušku, Jer, jea, bejbi, Možda sam predebeo za frag, Al’ zato nisam premršav da igram svim. »Divna pesma«, reče Edipa, »ali zašto je pevaš s engleskim akcentom kad tako ne govoriš?« »To je zbog benda u kojem sviram«, objasni Majls, »i koji se zove Paranoici. Još smo sasvim novi. Naš menadžer kaže da treba tako da pevamo. Zbog tog akcenta gledamo mnogo engleskih filmova.« »Moj muž je disk-džokej«, pokuša Edipa da pomogne, »u jednoj manjoj stanici, doduše, ali ako imate neku traku sa snimcima, mogao bi da je pusti.« Majls zatvori vrata za njima i prepredeno je pogleda. »U zamenu za šta?« Napredovao je prema njoj. »Da li želiš ono što mislim da želiš? Ja sam dečak za podmićivanje, znaš li?« Edipa dograbi najbliže oružje, antenu u obliku zečjih ušiju s televizora u uglu sobe. »O«, reče Majls i stade. »I ti me mrziš.« Oči su mu svetlucale između šiški. »Ti jesi paranoik«, reče Edipa. »Imam glatko mlado telo«, reče Majls, »i mislio sam da ste vi, starije koke, lude za tim.« Otišao je kad joj je izvukao pola dolara za nošenje prtljaga. Te večeri pojavio se i advokat Mecger. Ispostavilo se da tako dobro izgleda, da je Edipa u prvi mah pomislila da je Oni, neko tamo gore, doista zezaju. Covek je sigurno bio glumac. Zastao je u njenim vratima, duguljasti bazen svetlucao je iza njegovih leđa pod blagom difuznom svetlošću s noćnog neba, i rekao: »Gospodo Mas«, kao da izriče kakav prckor. Njegove ogromne oči, plamteće, s gustim trepavicama, zločesto su joj se smeškale; ona virnu iza njega ne bi li ugledala reflektore, mikrofone, kameru i kablove, ali nigde nikoga osim njega i prijateljske boce francuskog vina božole, za koju je tvrdio da ju je on, taj veseli prestupnik, prošvercovao

prošle godine u vKaliforniju pored granične straže. »Hej«, promrmljao je, »nakon celodnevnog pretraživanja motela u fiastojanju da vas pronađem, sada valjda mogu da udem?« Edipa nije bila planirala ništa posebno te večeri osim da odgleda seriju »Bonanca« na TV. Stoga se presvukla u elastične uske farmerke i čupavi crni džemper, i potpuno raspustila kosu. Znala je da dobro izgleda. »Udite«, rekla je, »ali ja imam samo jednu čašu.« »Ja ću«, objavi joj galantni Mecger, »piti iz flaše.« Ušao je i seo na pod, onako u odelu. Otvorio flašu, nasuo joj, počeo da govori. Ubrzo se ispostavilo da Edipa nije mnogo pogrešila kad je pomislila da se pred njom pojavio glumac. Pre dvadesetak godina Mecger je bio jedna od tadašnjih dečjih filmskih zvezda, i nastupao je pod imenom Bejbi Igor. »Moja majka«, gorko je izjavio, »htela je stvarno od mene da napravi komad košer mesa, da iscedi iz mene svu krv dok sasvim ne pobelim. Ponekad se pitam«, reče gladeći kosu na potiljku, »da nije možda uspela? To me plaši. Znate već u šta takve majke pretvaraju svoju mušku decu.« »Vi sigurno ne izgledate kao«, započe Edipa, a onda se predomisli. Mecger blesnu krupnim iskrivljenim zubima u njenom pravcu. »Izgled ne znači više ništa«, reče. »Ja živim u svom izgledu, ali ipak nisam siguran. Proganja me ta mogućnost.« »A koliko je često«, upita Edipa, kojoj je sada bilo jasno da su to samo reči, »takav pristup uspeo da vam upali, Bejbi Igore?« »Znate li«, reče Mecger, »da vas je Invereriti samo jednom pomenuo?« »Jeste li bili bliski?« »Ne. Ja sam mu sastavio testament. Zar ne želite da doznate šta je rekao?« »Ne«, reče Edipa i uključi televizor. Na ekranu se rascveta slika deteta neodredenog pola, nezgrapno stisnutih golih nožica, čije su se dugačke lokne, polegle na njegova ramena, mešale s kraćom dlakom jednog bernardinca; dok je Edipa posmatrala, dugački jezik psa počeo je da prelazi preko detetovih rumenih obraza, zbog čega se dete žalostivo mrštilo i govorilo: »Ma daj, Mari, pusti me, skroz si me ukvasio.« »To sam ja, to sam ja«, povika Mecger žagledan u ekran, »pobogu, to sam ja.« »Koji?« upita Edipa. »Taj tilm se zvao«, Mecger zapucketa prstima, »Otpušten.« »O vama i vašoj mami.« »O tom detetu i njegovom ocu, koji je izbačen iz britanske vojske zbog kukavičluka, a u stvari prikriva jednog prijatelja, razumete, i da bi se iskupio, on i dete prate staru jedinicu do Galipolja, gde otac nekako sagradi patuljastu podmornicu, i oni se svake nedelje provlače kroz Dardanele u Mramorno more i torpeduju turske trgovačke brodove, otac, sin i bernardinac. Pas motri kroz periskop i zalaje čim nešto ugleda.« Edipa je nalivala vino. »Šalite se.« »Cujte, čujte, ovde ja pevam.« I stvarno, dete, pas i veseli stari grčki ribar, koji se iznebuha pojavio zajedno s citrom, stajali su ispred lažne dodekaneske obale na zalasku

sunca, a dete je pevalo: Pesma Bejbi Igora Protiv Huna i Turaka nikad nismo uzmakli, Moj tata, pas i ja. Kroz opasne godine, kao tri musketara, Držaćemo se skupa do kraja. Uskoro će naš periskop ciljati Konstantinopolj, Kad zagnjurimo u dubine mora; Još jednom u proboj, za sve momke na plaži, Idemo moj tata, pas i ja. Potom je usledio muzički prelaz, u kojem su prikazani ribar i njegov instrument, a onda je pesmu preuzeo mladi Mecger dok je njegov ostareli dvojnik, uprkos Edipinim protestima, pevao drugi glas. Ili je sve izmislio, pomisli iznenada Edipa, ili je podmitio inženjera u lokalnoj stanici da emituje ovaj film, sve je to deo zavere, razradene, zavodljive zavere. O, Mecgeru. »Niste pevali s nama«, primetio je. »Nisam znala«, nasmeši se Edipa. Začu se glasna reklama za Fangoso Lagune, novo stambeno naselje zapadno odavde. »Jedno od Invereritijevih ulaganja«, primeti Mecger. Mesto je trebalo da bude ispresecano kanalima s privatnim pristaništima za motorne čamce, sa zajedničkim društvenim prostorijama usred veštaČkog jezera, na čijem dnu će ležati restaurirane galije, uvezene s Bahama, atlantiđanski fragmenti stubova i frizova s Kanarskih ostrva, pravi ljudski kosturi iz Italije, džinovske školjke iz Indonezije a sve za zabavu podvodnih ronilaca. Na ekranu sinu mapa mesta i Edipa oštro uzdahnu, a Mecger podiže pogled u slučaju da je to njemu bilo namenjeno. Ali, ona se samo prisetila prizora koji je ugledala tog podneva s vrha brda. Ponovo se pojavila neka neposrednost, nekakvo obećanje hijerofanije: štampano kolo, blago zakrivljene ulice, privatni pristup vodi, Knjiga mrtvih… Na ekranu, pre nego što je bila spremna za to, ponovo krenu Otpušten. Mala podmornica, nazvana »Justina« po umrloj majci, nalazila se na keju i spremala se da isplovi. Ispraćaju je prisustvovala grupica ljudi, medu njima i stari ribar i njegova kćerka, nogata, kovrdžava nimfeta koja će, ukoliko dođe do srećnog kraja, svršiti s Mecgerom; zatim engleska misionarka, bolničarka, sasvim lepo građena, koja će svršiti s Mecgerovim ocem; a čak je tu bio i ovčarski pas, ženka koja nije skidala oka s bernardinca Marija. »O, da«, reče Mecger, »ovde ćemo imati grdne nevolje u moreuzu. Već je strašno zbog minskih polja, a Svabe su još pride okačili mrežu, džinovsku mrežu napravljenu od

debelih kablova.« Edipa ponovo napuni čašu. Sada su već ležali, zagledani u ekran, dok su im se bedra ovlaš doticala. Iz televizora dopre užasna eksplozija. »Mine!« dreknu Mecger, pokri glavu i otkotrlja se od nje. »Tata«, jecao je Mecger iz aparata, »ja se bojim.« U patuljastoj podmornici vladao je pravi haos, pas je jurio tamo-amo i izbacivao sline koje su se mešale s vodom koja je prskala iz pukotine u pregradi, dok je otac pokušavao da je začepi svojom košuljom. »Jednu stvar možemo da uradimo«, objavi otac, »da se spustimo na dno, da pokušamo da se provučemo ispod. mreže.« »Smešno«, reče Mecger. »Pa, oni su u njoj ostavili prolaz kako bi nemačke podmornice mogle da idu u napad na britansku mornarieu. Sve naše podmornice služile su se tim prolazom.« »Otkud to znate?« »Zar nisam bio tamo?« »Ali«, započe Edipa, a onda vide da su odjednom ostali bez vina. »Aha«, reče Mecger i iz unutrašnjeg džepa na sakou izvuče flašu tekile. »Nema limuna?« upita ona s filmskom veselošću. »Nema soli?« »To je za turiste. Da li je Invereriti upotrebljavao limun kad ste bili tamo?« »Otkud znate da smo bili tamo?« Posmatrala je kako joj puni čašu i postajala sve više anti-Mecger kako se nivo pića podizao. »Otpisao je to te godine kao poslovne troškove. Ja sam mu vodio poreske knjige.« »Novčana spona«, razmišljala je naglas Edipa, »vi i Peri Mejsn, od istog ste soja, to je jedina stvar koju znate, vi nadriadvokati.« »Ali naša lepota počiva«, objasni Mecger, »u povećanoj sposobnosti preobražaja. Advokat u sudnici, pred bilo kojom porotom, postaje glumac, tačno? Rejmond Ber je glumac koji predstavlja advokata koji pred porotom postaje glumac. Ja sam bivši glumac koji je postao advokat. Čak su snimili jedan pilot-film za seriju delimično zasnovanu na mojoj karijeri, a u njemu je igrao moj prijatelj Meni Di Preso, nekadšnji advokat koji je napustio svoju firmu da bi postao glumac. Koji u tom pilot-filmu igra mene, glumca koji je postao advokat a povremerro ponovo postaje glumac. Film se nalazi u jednom holivudSkom studiju, u trezoru s klimatskim uredajima, ivetlost ne može da mu naudi i može beskrajno da se ponavlja.« »U nevolji ste«, reče Edipa, zagledana u televiZOr, svesna njegove butine, tople kroz njegovo odelo 1 njene farmerke. Ubrzo: »Gore su Turci s reflektorima, patrolnim čamcima i mitraljezima«, reče on i doli tekile, posmatrajući kako se mala podmornica puni vodom. »Hoćete da se kladimo šta će se dogoditi?« »Naravno da nećemo«, reče Edipa, »film je snimIjen.« On se samo nasmeši. »Jedno od vaših beskrajnih ponavljanja.« »Ipak ne znate«, reče Mecger. »Niste ga ranije gledali.« U pauzi za propagandne poruke oglasi se zaglušujuća reklama za cigarete »bikonsfild«, čija je privlačnost ležala u upotrebi koštanog ugljena za filtere, ugljena najbolje vrste.

»Od čijih kostiju?« zapita Edipa. »Invereriti je znao. Posedovao je51% u procesu pravljenja filtera.« »Recite mi.« »Jednog lepog dana. A sada vam je poslednja šansa da uložite opkladu. Hoće li se izvući ili ne?« Osećala se pijanom. Palo joj je na pamet, bez ikakvog razloga, da se odvažni trio možda ipak neće izvući. Nije znala koliko je još ostalo do kraja filma. Pogledala je svoj ručni sat, ali on je stao. »Ovo je apsurdno«, rekla je, »sigurno će se izvući.« »Otkud znate?« »Svi ovakvi filmovi imaju srećne završetke.« »Svi?« »Većina.« »To smanjujeverovatnoću«, reče joj on, samozadovoljan. Ona zaškilji u njega kroz čašu. »Kakvi su onda izgledi?« »Izgledi bi odali rešenje.« »Pa, onda«, dreknu ona, možda malo zbunjeno, »kladim se u flašu nečega. Tekile, je I’ u redu? Da niste uspeli.« Osećajući da su reči izvučene iz nje. »Da ja nisam uspeo.« Zamislio se. »Još jedna flaša večeras sasvim bi vas uspavala«, odlučio je. »Ne može.« »U šta onda hoćete da se kladite?« Znala je. Tvrdoglavo su se gledali pravo u oči tokom, činilo se, čitavih pet minuta. Čula je kako reklame jure jedne druge kroz zvučnik televizora. Postajala je sve Ijuća, mozda pijanija, možda samo nestrpljiva u iščekivanju da se film ponovo pojavi na ekranu. »U redu«, popustila je na kraju, nastojeći da joj glas bude loman, »prihvatam. Kladimo se u šta god želite. Da nećete uspeti. Da ćete se svi pretvoriti u strvine za ribe na dnu Dardanela, vaš tata, vaša kuca i vi.« »Pošteno, dogovoreno«, razvuče Mecger i uze joj ruku kao da će se rukovati zbog opkladc, a umesto toga poljubi je u dlan, ostavivši načas suvivrh svoga jezika medu brazdama njene sudbine, nepromenljivim slanim linijama njenog identiteta. Tada se upitala da li se to doista dogada na isti način kao, recimo, kad je prvi put legia u krevet s Pirsom, mrtvacem. Ali tada ponovo poče film. Otac se sav šćućurio u kratcru od granate na strmim obroncima australijskonovozelandskog mostobrana, dok su turski šrapneli leteli na sve strane. Nigde ni traga od Bejbi Igora i psa Marija. »Šta je sad ovo, dodavola«, reče Edipa. »Bogamu«, reče Mecger, »sigurno su pomešali rolne.« »Da li je ovo pre ili posle?« upita ona i pruži ruku a flašom tekile, a taj pokret dovede njenu levu dojku i područje Mecgerovog nosa. Nezadrživo komični Mccger ukrsti očima pre nego što je odgovorio. »Onda bih sve rekao.« »Ma, recite.« Gurnula mu je nos postavljenim vrhom prslučeta i nalila piče. »Ili je

gotovo s opkladom.« »Ne, ne«, reče Mecger. »Bar mi recite da li je to njegova stara jedinica.« »Samo napred«, reče Mecger, »postavljajte piInnja. Ali za svaki odgovor moračete nešto da skinelc. Nazvaćemo to ’Botičelijev strip-tiz’.« Edipa je imala sjajnu ideju: »Dobro«, rekla je,ali prvo ću na sekund da odem u kupatilo. Zatvorite oči, okrenite se, ne virite.« Na ekranu, lada za prevoz uglja »Reka Klajd«, s nekih 2000 ljudi, pristala je kod Scd-el-Bahra u nezemaljskoj tišini. »Stigli smo, narnde«, čuo se šapat s lažnim britanskim akcentom. (> l|ednom na plaži zapuca mnoštvo turskih pušaka, i A’ipoče masakr. »Znam ovaj deo«, reče Mecger čvrsto zatvorenih oćiju, glave udaljene od ekrana. »More je bilo crveno 0d krvi pedeset jardi od obale. To neće pokazati.« I *lipa se ušunja u kupatilo, kojeje imalo plakar u koji .< moglo ući, brzo skide odeću i poče da stavlja na sche skoro sve što je ponela na put: šest pari gaćica u probranim bojama, pojas, tri para najlon-čarapa, tri Hrudnjaka, dva para rastegljivih pantalona, četiri kratka kombinezona, jednu crnu haljinu uz telo, dve lelnje haljine, šest sukanja, tri džempera, dve bluze, llreni ogrtač, svetloplavi penjoar i staru kućnu haljinu od orlona.’Zatim narukvice, broševe, minđuše, privezak. Činilo joj se da se satima oblačila, a kad je završila, jedva je mogla da hoda. Pogrešila je i pogledala se u velikom ogledalu, ugledala loptu za plažu sa stopalima, i toliko se silovito nasmejala, da se prevrnula i povukla bočicu laka za kosu. Bočica je tresnula na pod, nešto se slomilo i lak je, uz strahovit pritisak, počeo da se atomizuje dok se boca munjevito vrtela po kupatilu. Mecger utrča i zateče Edipu kako se valja i pokušava da ustane usred velike lepljive mijazme mirišljavog laka. »O, tako mi svega«, reče glasom Bejbi Igora. Bočica, koja je zloćudno pištala, odskoči od klozetske šolje i prošiša pored Mecgerovog desnog uha, promašivši ga za dlaku. Mecger se baci na pod i šćućuri uz Edipu dok je bočica nastavljala sa svojim karambolima; iz sobe je dopirao spori, duboki krešendo pomorskog bombardovanja, mitraljeza, haubice i oružja malog kalibra, krici i iskasapljene molitve umirućih pešaka. Ona podiže pogled mimo njegovih kapaka, sve do upaljene sijalice na plafonu, dok je polje njenog pogleda neprekidno presecala sumanuta, bleštava bočica koja je letela iznad njih i čiji je pritisak, činilo se, bio neiscrpan. Plašila se, ali nije bila nimalo treznija. Bočica je znala kud ide, osetila je, ili je nešto dovoljno brzo, Bog ili računar, moglo unapred da proračuna složenu mrežu njenih putanja, ali ona, Edipa, nije bila dovoljno brza i znala je da ih bočica može svakog časa da pogodi, i to ko zna kojom brzinom, možda sto milja na sat. »Mecgere«, zaječa ona i kroz tkaninu sakoa zari zube u njegovu podlakticu. Sve je mirisalo na lak za kosu. Bočica se sudari s ogledalom i odskoči od njega, a srebrnasti, mrežasti stakleni cvet osta da visi još jednu sekundu, potom se uz zveket sruči u umivaonik; bočica se sjuri do tuš-kabine, tresnu u nju i potpuno uništi jednu ivicu od mutnog stakla; potom pojuri duž tri zida prekrivena pločicama, pa do plafona, pored sijalice i preko dva tela polegla po podu, a sve to Uz

Sištanje i pištanje i izopačenu buku koja je dopirala sa TV. Mislila je da tome nema kraja, ali bočica ubrzo odustade usred leta i pade na pod, tek jednu stopu od Edipinog nosa. Edipa osta da Ieži i da je posmatra. »Hej«, reče neko, »svaka čast!« Edipa izvadi zube iz Mecgerove ruke, osvrnu se i u vratima ugleda Majlsa, klinca sa šiškama i odelom od mohera, ali umnoženog u četiri primcrka. Mora da je to bila grupa koju je pomenuo, Paranoici. Nije mogla da uoči nikakvu razliku medu njima; trojica su nosila električne gitare, a svima su usta bila otvorena. Pojavilo se i nekoliko devojačkih lica koja su virila ispod njihovih pazuha i izmedu kolena. »To vam je super«, reče jedna devojka. »Jeste li vi iz Londona?« htela je da dozna druga. »Je l’ to izvodite neki londonski fazon?« Lak za kosu je visio kao magla, staklo je svetlucalo svuda po podu. »Sile sle, nema šla«, zaključi dečak s kalauzom u rukama, i Edipa shvati da je to Majls. S puno poštovanja on poče da im prepričava surfersku orgiju u kojoj je učestvovao prethodne nedelje, a u kojoj su se našli i kanta s pet galona loja, mali automobil s pokretnim krovom i Irenirana foka. »Sigurna sam da ovo nije ništa u poređenju s tim«, reče Edipa, kojoj je napokon uspelo da se okrene, »i zašto onda ne biste svi vi, znate, izašli napolje. I nešto otpevali. Ovakve stvari uspešne su samo uz dobru muziku. Pevajte nam serenadu.« »Možda biste kasnije«, stidljivo ih pozva jedan od Paranoika, »mogli da nam se pridružite pored bazena.« »Zavisi od toga koliko ovde bude toplo, momci«, namignu im vesela Edipa. Klinci izadoše, ali su prvo uključili kablove u sve dostupne utičnice u sobi i u svežnju ih provukli kroz prozor. Mecger joj je pomogao da se nekako uspravi i stane na noge. »Da li je neko za Botičelijev strip -tiz?« Iz sobe je dopirala TV reklama za tursico kupatilo u centru San Narcisa, bez obzira gde se taj centar nalazio, pod nazivom »Houganov saraj«. »Invereriti je i to posedovao«, reče Mecger. »Jesi li znala?« »Sadisto«, dreknu Edipa, »reci to još jednom i nabiću ti televizor na glavu.« »Stvarno si luda«, nasmeši se on. Nije bila luda, stvarno. Rekla je: »Šta on, dođavola, nije posedovao?« Mecger podiže obrvu. »Kaži ti meni.« Ako je nameravala to da učini, nije imala prilike, jer napolju, u drhtavoj bujici gustih gitarskih akorda, Paranoici započeše svoju pesmu. Bubnjar je zauzeo nesigurno mesto na dasci za skakanje, ostali se nisu videli. Mecger joj priđe otpozadi s idejom da joj obujmi dojke rukama, ali nije mogao odmah da ih pronađe zbog obilja odeće. Stajali su kraj prozora i slušali kako Paranoici pevaju. Serenada Dok ležim i gledam mesec Na samotnom moru, Gledam kako samotnu plimu Nosi k’o utehu mom bolu,

Taj mirni mesec bez lica Noćas celu plažu puni, A od dana ostaje samo duh, Senke sive, svetli mesečev trag. I ti sama ležiš noćas, Sama k’o što sam ja, Samotna devojka u samotnom stanu, ali tako ti je to, I zato stišaj svoj samotni plač. Kiiko da ti dodem, da ugasim mesec i vratim plimu? Noć je tolikotoliko tamna, gubim put, nemam nikakvu silu. Ne, moram da ležim sam, Dok noć ne dode po mene, Dok ne uzme nebo, pesak, mesec i samotno more, Kao kakve sene. I rtnmotno more… (Postepeno se gubi.) »A sada«, lako zadrhta Edipa. »Prvo pitanje«, podseti je Mecger. Lavež bernardlnca je dopirao iz TV aparata. Edipa pogleda i vide Hcjhi Igora, preobučenog u malog turskog prosjaka, knko se muva po sceni koja je valjda trebalo da preddliivlja Konstantinopolj. »Još jedna rana rolna«, reče ona s puno nade. »Ne mogu da dozvolim to pitanje«, reče Mecger. Pnranoici su na pragu, kao što mi ostavljamo mleko tln bismo odobrovoljili kućne đavolke, ostavili bocu viskija. »Šta sad«, reče Edipa. Nasula je piće. »Da li je Dcjbi Igor stigao u Konstantinopolj u dobroj podmornici ’Justina’?« »Ne«, reče Mecger. Edipa skide jednu mindušu. »Da Ii je tamo stigao u, kako si ono rekao, nekoj velikih podmornica?« »Ne«, reče Mecger. Edipa skide još jednu mindušu. »Da li je tamo dospeo kopnom, možda preko Male Azije?« »Možda«, reče Meceer. Edipa skide još iednu mindušu. »Još jedna minđuša?« reče Mecger »Ako odgovorim na to pitanje, hoćeš li i ti nešto il;i skineš?« »Uradiću to i bez odgovora«, zaurla Mecger i zguli sako sa sebe. Edipa ponovo napuni čašu, Mecger ponovo otpi iz flaše. Edipa potom provede pet minuta u gledanju filma, zaboravivši da treba da postavlja pitanja. Mecger najiskrenije skide pantalone. Otac se, kaico je izgledalo, sada našao pred prekim sudom. »Eto«, reče ona, »ipak je jedna od ranih rolni. Tu ga otpuštaju, ha, ha.« »Možda je to flešbek«, reče Mecger, »a možda mu se dešava dvaput.« Edipa skide narukvicu. I tako je to išlo: smenjivanje filmskih fragmenata na televizoru, progresivno skidanje odeće koje je, činilo se, uopšte nije približilo nagosti, pijenje, neumorni žamor giasova i gitara s ruba bazena. Povremeno je sve to prcsecala neka reklama, a Mecger bi svaki pul rekao: »Invereritijevo« ili »Veliki deo deonica«, potom je ktimao glavom i

smeškao se. Edipa je bacala mrk pogled, postajući sve sigurnija, dok je glavobolja počinjala da joj se rascetava iza očiju, da su između svih mogućih kombinacija novih Ijubavnika upravo oni olkrili način za usporavanje vremena. Stvari su postajale sve nejasnije. U jednom trenutku otišla je u kupatilo, pokušala da pronadc svoj lik u ogledalu, ali nije mogla. Načas juje obuzeo gotovo čist užas. Onda se setila da se ogledalo razbilo i palo u umivaonik. »Sedam godina ncsreće«, rece naglas. »Tada ću imati 35 godina.« Zatvorila je vrata za sobom i iskoristila priliku da. gotovo ođsutno, navuče još jedan kombinezon i suknju, kao i mider s nogavicama i nekoliko pari dokolenica. Pomislila je da će Mecger, ukoliko sunce ikad izade, zasigurno nestati. Nije bila sigurna da to želi. Vratila se u sobu i zatekla Mecgera kako čvrsto spava samo u gaćama, s nadignutom kitom i s glavom zavučenom ispod kauča. Zapazila je i stomačinu koju je odelo prikrivalo. Na ekranu, Novozelanđani i Turci nabijali su se na bajonete. Edipa kriknu i pojuri prema njemu, pade preko njega i poče da ga Ijubi ne bi li ga probudila. Njegove svetlucave oči Otvoriše se i probodoše je, i ona kao da oseti oštrinu negde između svojih dojki. Opustila se uz ogroman uzdah koji je oslobodi svake krutosti kao kakve mitske tečnosti; toliko je bila slaba, da nije mogla da mu pomogne da je svuče; trebalo mu je 20 minuta, i za to vreme on ju je prevrtao, nameštao čas ovako čas onako, kao da je on, pomislila je, uveličana devojčica, kratke kose i energičnog lica, s lutkom Barbikom. Možda je jednom ili dvaput utonula u san. Probudila se napokon kad je tucanje već bilo u toku; upala je upravo u seksualni kreščendo u progresu, kao rez u sceni u kojoj se kamera već kreće. Napolju je započela fuga gitara, i ona je brojala elektronske glasove koji su se pridruživali sve dok nije došla do broja šest i selila se da samo trojica Paranoika sviraju gitare; što znači da su se i drugi uključili u struju. Sto su doista učinili. Njen i Mecgerov klimaks, kad je do njega došlo, podudario se s trenutkom u kojem je svako svetlo u sobi, uključujući televizor, iznenada riknulo, crklo, pretvorilo se u mrak. Bilo je to neobično iskustvo. Paranoici su izbili osigurač. Kad se svetlo ponovo upalilo, a ona i Mecger ležali isprepleteni usred odeće i isprolivanog burbona, na TV ekranu pokazaše se otac, pas i Bejbi Igor, zatočeni u sve mračnijoj »Justini«, dok se nivo vode neumitno podizao. Pas se prvi udavio, praćen mnoštvom mehurova. Kamera je zumirala i prikazala krupan plan Bejbi Igora kako plače s rukom na kontrolnoj tabli. Tada je negde došlo do kratkog spoja i Bejbi Igor je pogubljen električnom strujom, bacakajući se tamo-amo i uz užasne krike. Zahvaljujući jednom od onih holivudskih iskrivljavanja verovatnoće, otac je pošteđen elektrošoka kako bi mogao da održi oproštajni govor, izvinjavajući se Bejbi Igoru i psu što ih je uvukao u sve ovo i žaleći što se neće sresti na nebu: »Vaše okice videle su taticu poslednji put. Vama sieduje spas; ja idem u Pakao.« Na kraju njegove paćeničke oči ispuniše ekran, zvuk vode koja prodire zagiušj sve, pojača se ona čudna filmska muzika iz tridesetih godina s brojnim saksofonistima, pojavi se natpis KRAJ. Edipa skoči na noge i odjuri do naspramnog zida, okrenu se i besno pogleda Mecgera. »Nisu uspeli!« zaurla. »Kopile jedno, ja sam dobila!« »Dobila si mene«, nasmeši se Mecger.

»Sta ti je Invereriti rekao za mene«, upita ona konačno. »Da se nećeš lako dati.« Ona poče da plače. »Dodi«, reče Mecger. »Vrati se.« Malo posle ona reče: »Hoću.« I tako učini.

3. Stvari potom nisu oklevale da postanu neobične. Ako se jedan cilj njenog otkrića onoga što će kasnije nazvati Tristerov sistem ili često samo Tristero (kao da je to nečiji tajni naziv) nalazio u okončavanju njenog zatočeništva u kuli, onda je nevernost koju je te noći počinila s Mecgerom bi|a njegova logična polazna tačka; logično. To će je, možda, ponajviše proganjati; način na koji se sve logično uklapalo. Kao da se (kao što je nagađala već tokom prvog minuta u San Narcisu) posvuda oko nje dešavalo otkrovenje. Veći deo tog otkrovenja pokazaće se preko zbirke maraka koju je Pirs ostavio posle smrti, koja je često služila kao zamena za Edipu hiljade obojenih prozorčića u daleke prizore prostora i vremena: savane prepune antilopa i gazela, galije koje plove u prazninu u smeru zapada, Hitlerove glave, zalasci sunca, libanski kedrovi, alegorična lica koja nisu nikad postojala satima je mogao da pilji u svaku od njih, da je potpuno ignoriše. Nikad nije shvatila tu opsednutost. Pomisao da će sada morati sve to da popiše i proceni samo joj je zadavala glavobolju. Nije bilo nikakve sumnje da će joj to možda nešto reći. Ali ako je već nešto drugo nije podstaklo ili načinilo preosetljivom pre svega ono neobično zavođenje, potom druge, gotovo uzgredne stvari šta bi mogle da joj kažu te mutave marke, koje će zauvek ostati samo bivši rivali koje je, kao i nju, prevarila smrt, i koje će razdeliti u manje celine na putu ko zna koliko brojnim novim gospodarima? Ta preosetljivost počela je ozbiljno da uzima maha, bilo to od dolaska Mučovog pisma ili od večeri kad su ona i Mecger ušetali u neobičan bar, poznat kao »Skoup«. Sada, gledajući unazad, nije mogla da se seti šta se prvo odigralo. Samo pismo nije mnogo govorilo, došlo je kao odgovor na jednu od njenih manje-više nepovezanih škrabotina koje mu je, uz osećaj dužnosti, slala dvaput nedeljno, i u kojoj nije ispovedala svoju scenu s Mecgerom jer će Mučo, osećala je, nekako već to saznati. I potom otići na neku igranku uz ploče u organizaciji njegove stanice KCUF, i pogledaće preko bleštavog poda u sportskoj sali i u jednoj od divovskih ključaonica nacrtanih za košarku ugledaće, pomalo nezgrapnu na štiklama koje je čine nešto višom od dečaka naspram nje, neku Saron, Lindu ili Mišel, staru sedamnaest godina i pomodnu, a njene baršunaste oči će neumitno, statistički tačno susresti Mučove i reagovati, i stvari će se onda divno razviti, kako već mogu kad otkrijete da ne možete da izbacite obljubljivanje maloletnica iz svoje glave koja se pridržava zakona. Znala je taj obrazac zato što se već dogodio nekoliko pula, premda je Edipa bila izuzetno fer i pomenula to samo jcdnom, u stvari, takodc u tri ujutru i iz mračnog praskozornog neba, kad ga je upitala zar ne brine zbog krivičnog zakona. »Naravno«, rekao je Mučo malo kasnije, i to je bilo sve, ali ona je mislila da je u tonu njegovog glasa čula nešto više, nešto izmedu jeda i agonije. Upitala se tada da li zabrinutost utiče na njcgov nastup. S obzirom da je i ona jednom imala scdamnaest godina i bila spremna svemu da se nasmeje, osetila je da je obuzima, nazovimo je tako, nežnost kojoj se nikad nije prepuštala u strahu da se sasvim ne zaglibi. Žbog toga ga više

ništa nije pitala. Poput njihovih ostalih nemogućnosti da komuniciraju, i ova je imala moralan motiv. Možda je intuicija koja je govorila da unutra u pismu neće biti nikakvih vesti nagnala Edipu da ga detaljnije zagleda s vanjske strane. U prvi mah nije ništa videla. Bio je to običan mučovski koverat, ukraden iz radio-stanice, obična marka za avionsku poštu, levo od pečata upozorenje koje je izdala vlada: PRIJAVITE SVA OPSCENA PISMA UPRAVI SOŠTARA. Ona poče lenjo da prevrće pročitano Mučovo pismo ne bi li u njemu pronašla neku ružnu reč. »Mecgeru«, sinu joj, »štaje to ’šoštar’?« »Onaj koji pendžetira«, autoritativno odgovori Mecger iz kupatila, »odnosno, postolar iliti obućar.« Ona baci prsluče na njega i reče: »Znači, mom šoštaru treba da prijavim sva opscena pisma koja dobijem.« »I oni prave štamparske greške«, reče Mecger, »pusti ih. Sve dok paze na to da ne pritisnu pogrešno dugme, razumeš?« Možda su te iste večeri naleteli na »Skoup«, bar na putu za Los Andeles, u blizini Jojodinovih postrojenja. S vremena na vreme, kao te večeri, »Ehini dvorovi« su postajali nemogući, bilo zbog mirne vode u bazcnu i praznih prozora koji su u nju zverali, bilo zbog preobilja tinejdžera-voajera koji su svi do jednog imali kopiju Majlsovog kalauza i tako mogli po svom nahođenju da provere svako bizarno seksualno dogadanjc. To im je već toliko dozlogrdilo da su Edipa i Mecger počeli da dovlače dušek u onaj veliki plakar, a onda bi Mecger privukao orman s fiokama do vrata, izvukao najnižu fioku i stavio je na vrh, i potom uvukao noge u tu rupu, što je bio jedini način da se ispruži celom dužinom u tom plakaru, a tada bi obično izgubio svako interesovanje za celu stvar. Ispostavilo se da je »Skoup« omiljeno svratište , elektroničara iz Jojodina. Zelena neonska reklamaje dovitljivo prikazivala cev osciloskopa, iznad koje je tekao nepromenljivi ples Lisažuovih figura. Toga dana kao da je bio platni dan, i unutra su svi već bili pijani. Edipa i Mecger, u koje su sve vreme piljili, pronadoše slobodan sto u stražnjem delu restorana. Pred njima se iznenada stvori smežurani kelner s tamnim naočarima i Mecger naruči burbon. Edipa osmotri bar i posta nervozna. Gosti »Skoupa« posedovali su neki teško odredljivi zajednički kvalitet: svi su nosili naočare i ćutke zurili pravo u vas. S izuzetkom dvojice-trojice bliže vratima koji su se nadmetali u kopanju nosa i bacanju slina na daljinu. U tom času iz nekakvog džuboksa u najdaljem uglu bara dopre hor krikova i jecaja. Svi zaćutaše. Kelner se vrati nazad na vrhovima prstiju, zajedno s pićem. »Sta se dogada?« prošapta Edipa. »To je stvar od Stokhauzena«, obavesti je čovek prosede brade, »jer rulja u početku voli da sluša zvuk radio-Kelna. Kasnije prelazimo na zaista nove stvari. Ovo je jedini bar u celom području u kojem se sluša samo elektronska muzika, razumete? Naidite subotom, tada oko ponoći započinje ’sinusoidni džem -sešn’, živa svirka na koju dolaze momci iz cele države, iz San Hozea, Santa Barbare, San Dijega « »Ziva svirka?« reče Mecger. »Elektronska muzika uživo?«

»Ovde je snimaju na trake, drugar. Pozadi imamo celu sobu punu audio-oscilatora, pojačala, ritam -mašina, kontakt-mikrofona, sve što želiš, čoveče. To ti je za slučaj da ne poneseš svoj alat a želiš, razumeš, da malo zasviraš s ostalim macanima, tako da ovde uvek može nešto da se nađe.« »Ne ljuti se«, reče Mecger uz osvajački osmejak Bejbi Igora. Na stolicu naspram njihovih skliznu slabašni mladić u odelu koje se ne pegla, predstavi se kao Majk Falopijan i poče da propoveda organizaciju poznatu kao Društvo Pitera Pingvida. »Jeste li vi deo onih desno orijentisanih ludaka?« raspita se Mecger diplomatski. Falopijan trepnu. »Oni optužuju nas da smo paranoici.« »Oni?« raspita se Mecger i takođe trepnu. »Nas?« upita Edipa. Društvo Pitera Pingvida nazvano je po komandantu konfederacijskog ratnog broda »Nezadovoljni«, koji je početkom 1863. godine zaplovio sa smelim planom da povede udarne trupe oko Rta Horn, napadne San Francisko i tako otvori drugi front u ratu za južnjačku neazvisnost. Oluje i skorbut uništile su ili obeshrabrile sve brodove u toj armadi, s izuzetkom male ali hrabre lade »Nezadovoljni«, koja se nekih godinu dana kasnije pojavila u blizini obale Kalifornije. Medutim, komodor Pingvid nije znao da je ruski car Nikola II uputio svoju dalekoistočnu flotu, sastavljenu od četiri korvete i dva klipera, pod zapovedništvom nekog kontra-admirala Popova, u zaliv San Franciska kao deo smicalice za sprečavanje Britanije i Francuske da (izmedu ostalog) intervenišu na strani Konfederacije. Pingvid nije mogao da odabere gori trenutak za napad na San Francisko. Te zime su kružile glasine da južnjačke krstarice »Alabama« i »Samter« upravo nameravaju da napadnu grad, tako da je ruski admiral na vlastitu odgovornost naredio svojoj pacifičkoj eskadri da budu spremni za akciju ukoliko doista dođe do takvog pokušaja. Krstarice su, međutim, radije samo krstarile, ništa više. To nije sprečilo Popova da povremeno izviđa neprijatelja. Ono što se dogodilo 9. marta 1864. godine, dana koji svi članovi Društva Pitera Pingvida smatraju svetim, nije sasvim jasno. Popov je zaista poslao jedan brod, korvetu »Bogatir« ili kliper »Gajdamak«, da vidi šta može da vidi. Dva broda su se ugledala u blizini obale sadašnjeg Karmela-pored-mora ili sadašnjeg Pizmo Biča. Jedan od njih je možda opalio; ukoliko jeste, drugi je odgovorio; ali oba broda bila su izvan dometa topova, tako da nijedan nije mogao ništa da dokaže. Pala je noć. Ujutru, ruski brod je iščezao. Ali, kretanje je relativno. Ako verujete odlomku iz brodskog dnevnika »Bogatira« ili »Gajdamaka«, koji je u aprilu poslal general-adutantu u Sankt Petersburg a sada se nalazi negde u Crvenom arhivu, onda je tokom noći iščezao upravo brod »Nezadovoljni«. »Zar je to važno?« sleže Falopijan ramenima. »Ne želimo od toga da napravimo nekakvo sveto pismo. Naravno, zbog toga gubimo mnogo podrške medu proteslanlskim državama, gde bismo mogli stvarno dobro da prodemo. Eh, ta stara Konfederacija. Ali to je bio prvi vojni sukob između Rusije i Amerike. Napad, odmazda, oba projektila zauvek su potonula, a Pacifik se i dalje valja. Ali lalasići od ta dva vodena

pljuska raširili su se i uvećali, i danas okružuju sve nas. Piter Pingvid doista je bio naša prva žrlva. A ne fanatik od kojeg naši više levo naklonjeni prijatelji u Birčovom društvu prave pravog mučenika.« »Komodor je, dakle, ubijen?« upiia Edipa. Još gore, smatrao je Falopijan. Posle sukoba, užasnut zbog nekakvog vojnog saveza izmedu aboiicionističke Rusije (Nikola je 1861. godine oslobodio serfe) i Unije koja je pričala priče o aboliciji iako je svoje industrijske radnike držala u nekoj vrsti nadničarskog ropstva, Piter Pingvid nije nedeljama izlazio iz svoje kabine, u kojoj je samo sedeo i razmišljao. »Ali, to mi zvuči«, primeti Mecger, »kao da je on bio protiv industrijskog kapitalizma. Zar ga to ne diskvalifikuje kao bilo kakvu antikomunističku figuru?« »Razmišljate kao neki birčovac«, reče Falopijan. »Dobri ljudi i rđavi ljudi. Tako nilćad ne dospevate do osnovnih, sveprožimajučih istina. Svakako, on je bio protiv industrijskog kapitalizma. I mi smo. Nije li upravo on odveo do marksizma? U suštini, oboje su deo iste groze i strave.« »Industrijskog bilo čega«, pokuša Mecger. »Tačno tako«, klimnu Falopijan. »Sta se desilo s Piterom Pingvidom?« želela je Edipa da sazna. »Na kraju je vratio svoj oficirski čin. Prekršio je svoj odgoj i kodeks časti. Linkoln i car primorali su ga na to. Kad sam rekao da je on prva žrtva na to sam mislio . On i većina njegove posade nastanili su se u blizini Los Andelesa, a tokom ostatka života jedino je brinuo o lome kako da stekne što veći imetak.« »Baš dirljivo«, reče Edipa. »Sta je radio?« »Spekulisao s kalifornijskim nekretninama«, reče Falopijan. Edipa, koja je upravo bila na pola puta da proguta malo pića, ispljunu ga u obliku svetlucave kupe duge desetak stopa i skoro se sruši od smeha. »Sta«, reče Falopijan. »Pa, te godine, za vreme suše, mogli ste da kupite placeve u srcu Los Andelesa za 63 centa po komadu.« Pored ulaza podiže se graja, tela poleteše prema punačkom bledom mladiću koji se pojavio s kožnom poštanskom torbom okačenom o rame. »Pošta, deli se pošta«, vikali su. I stvarno se delila, baš kao u vojsci. Debeli momak, koji je delovao izmrcvareno, pope se na bar i poče da izvikuje imena i baca koverte u gomilu. Falopijan se izvini i pridruži ostalima. Mecger je izvadio naočare i škiljio kroz njih u momka na baru. »Nosi bedž Jojodina. Šta misliš o tome?« »Poštanska služba unutar firme«, reče Edipa. »U ovo doba noći?« »Možda neka kasna smena?« Ali Mecger se samo namršti. »Vraćam se«, sleže Edipa ramenima, na putu za ženski toalet. Na klozetskom zidu, među skarednostima nažvrjjanim ružom za usne, primetila je sledeću poruku, uredno ispisanu inženjerskim slovima:

Zainteresovani za prefinjenu zabavu? Vi, muž, prijateljice. Što više, to veselije. Stupite u vezu s Kirbijem, samo preko OTPAD-a, pošt. fah 7391, Los Anđeles. OTPAD? začudila se Edipa. Ispod poruke, nacrtan bledom olovkom, nalazio se simbol koji nije ranije videla: omča, trougao i trapezoid, ovako povezani: Moglo je da bude nešto seksualno, ali je ona zbog nečega sumnjala u to. U tašni je pronašla olovku, prepisala adresu i precrtala simbol u beležnicu, pomislivši: Bože, hijeroglifi. Kad je izašla, Falopijan se već vratio i sedeo sa čudnim izrazom lica. »Ne bi trebalo ovo da vidite«, rekao im je. Držao je koverat. Umesto marke, mogla je da vidi Edipa, nalazila su se rukom ispisana slova POST. PLAC. »Naravno«, reče Mecger. »Prenošenje pošte predslavlja vladin monopol. Vi ste protiv toga.« Falopijan im uputi suvi osmeh. »Nije to toliko buntovno koliko izgleda. Koristimo službu za raznošenje pošte u Jojodinu. Krišom. Ali, kuriri se teško naiaze i često ih menjamo. Moraju da rade prcma strogom rasporedu i brzo postaju nervozni. Ljudi iz osiguranja fabrike znaju da se nešto zbiva. Budno motre. De Vit«, pokaza prema debelom poštaru koga su svlačili s bara, dok se on otimao, i nudili pičem koje nije hteo, »on je najnervozniji od svih koje smo imali ove godine.« »Koliko je sve to veliko?« upita Mecger. »Obuhvata samo naš ogranak u San Narcisu. Slične pilot-projekte uspostavili su u Vašingtonu i, mislim, u Dalasu. Ali mi smo za sada jedini u Kaliforniji. Neki od imućnijih članova zavijaju svoja pisma oko cigli, potom ih pakuju u smedi papir i šalju železnicom, ali ja ne znam…« »To mu dođe kao neka izdaja«, reče Mecger blagonaklono. »U pitanju je princip«, složi se Falopijan i glas mu zazvuči odbrambeno. »Da bismo održali bar neku razumnu veličinu, svaki član mora da pošalje bar jedno pismo nedeljno pomoču jojodinskog sistema. Ako to ne učine, kažnjavamo ih.« Otvorio je pismo i pokazao ga Edipi i Mecgeru. Dragi Majk, pisalo je, kako si? Javljam ti se s nekoliko reĆi. Kako napreduje tvoja knjiga?Mislim da je to sve za sada. Vidimo se u »Skoupu«. »Gotovo uvek je tako«, priznade Falopijan gorko. »Na koju knjigu je mislio?« upita Edipa. Ispostavilo se da je Falopijan pisao istoriju privatnih poštanskih službi u SAID, pokušavajući da poveže građanski rat sa pokretom za reformu pošte koji je započeo oko 1845. godine. Smatrao je da nije reč o prostoj podudarnosti što je federalna vlada upravo 1861, od svih mogućih godina, odlučila da preduzme energično gušenje onih nezavisnih poštanskih puteva koji su preživeli razne zakone iz 1845, 1847, 1851. i 1855. godine,

zakone koji su smišljeni da bi svaku privatnu konkurenciju naterali u finansijsku propast. On je u svemu tome video parabolu o moći, njenom podsticanju, razvoju i sistematskoj zloupotrebi, premda te noći nije otišao toliko daleko u razgovoru s njom. U stvari, sve što je Edipa upamtila o njemu u prvi mah bili su njegov krhki telesni sklop i privlačni jermenski nos, kao i izvesna sličnost između njegovih očiju i zelenog neona. I tako je, za Edipuvzapočelo sporo, zlokobno rascvetavanje Tristera. Bolje rečeno, njeno prisustvovanje nekoj jedinstvenoj predstavi, produženoj kao da je to poslednje prikazivanje, poseban dodatak za one koji su ostali toliko kasno te noći. Kao da su ogrtači za bekstvo, mrežasti grudnjaci, podvezice s draguljima i bedrene tkanine istorijske figuracije, koji će kasnije spasti, bili naslagani s podjednakom gustinom kao i Edipina ulična odeća u onoj igri s Mecgerom ispred televizora sa filmom Bejbi Igora; kao da će probijanje prema zori tokom beskrajno dugih mračnih časova biti doista neophodno pre-nego što se Tristero otkrije u svojoj strahotnoj nagosti. Hoće li njegov osmeh tada biti suzdržan, i hoće li se on tada mirno povući iza scene, zaželeti laku noć uz naklon i ostaviti je na miru? Ili će se, kad se ples završi, vratiti na binu, zagledan sjajnim očima u Eđipu, bez osmeha, zloslutan i nemilostiv, i prignuti se samo njo među redovima praznih sedišta i početi da joj govori reči koje nikad nije želela da čuje? Početak te predstave bio je dovoljno jasan. Odigrao se u vreme kad su ona i Mecger čekali dodelu punomoćja predstavnicima u Arizoni, Teksasu, Njujorku i Floridi, gde je Invereriti posedovao nekretnine, kao i u Delavaru, gde je bio akcionar. Njih dvoje, praćeni kabrioletom s Paranoicima Majlsom, Dinom, Serdžom i Lenardom i njihovim ribama, odlučili su da provedu dan u Fangoso Lagunama, jednom od Invereritijevih poslednjih velikih projekata. Putovanje je proteklo bez posebnih dogadaja, ne računajući dva -tri sudara koja su Paranoici zamalo doživeli zbog toga što Serdž, koji je vozio, nije dobro video kroz šiške. Nagovorili su ga da prepusti volan jednoj od devojaka. Negde iza rastućeg mnoštva kuća s tri spavaće sobe koje su munjevito promicale mimo njih sa svojim petocifrenim brojkama širom svih brdašaca bež boje, nekako prisutno u arogantnosti ili Ijutini smoga koju nešto više kopnena dremljivost San Narcisa nije posedovala, prebivalo je more, nezamislivi Pacifik, kome nikakvi surferi, dušeci za plažu, sheme za odstranjivanje otpada, juriši turista, pocrneli homoseksualci, ribolovački izleti nisu bili važni, rupa koja je posle otkidanja meseca ostala kao spomenik njegovom izgnanstvu; nije moglo da se čuje, čak ni da se omiriše, ali bilo je tu, nešto poput plime počelo je da dotiče vrhove nerava u očima i bubnim opnama, s namerom, možda, da podstakne delove moždane struje koje čak ni najprefinjenije mikroelektrode ne mogu da osete. Još mnogo pre odlaska iz Kinereta, Edipa je verovala u neki princip mora kao iskupljenja za Južnu Kaliforniju (osim, naravno, za njen deo te federalne države kojem to, izgleda, nije bilo potrebno), u neku neizrečenu ideju da istinski Pacifik, bez obzira šta učinili njegovim ivicama, uvek ostaje nepovređen i netaknut ili pak prihvata ružnoću na nekoj svojoj ivici kao deo opštije istine. Možda je upravo tu predstavu, ili njenu usahlu nadu, osetila u sebi tog prepodneva dok su se kretali put mora, u proboju koji će se okončati pre bilo kakvog mora.

Prošli su izmedu mašina koje su razgrtale zemlju, potom kroz potpuno odsustvo drveća, uobičajenu hijeratičku geometriju i napokon, krivudajući peščanim pulevima, spuslili se do uobličene vodene mase, nazvane Invereritijevo jezero. Na njemu, na okruglom nasutom jezeru usred plavičastih talasića, ČuČao je društveni dom, pozamašna, šiljata, artnuvoovska rekonstrukcija nekog evropskog kasina, prekrivena zelenkastom rdom. Edipa se odmah zaljubila u njega. Paranoidni element izvukao se iz kola zajedno s instrumentima i počeo da se osvrće kao da traži utičnice na žicama provučenim ispod peska. Iz prtljažnika »impale« Edipa je izvadila korpu punu hladnih sendviča od plavih patlidžana iz nekog italijanskog restorana, a Mecger se pojavio s ogromnim termosom punim koktela od tekile. Prošetali su plažom, rasporedeni u neutvrdenom obrascu, sve do male marine za vlasnike čamaca čiji placevi nisu direktno izlazili rta vodu. »Hej, Ijudi«, dreknu D’in ili možđa Serdž, »’ajde da maznemd jedan čamac.« »Bravo« povikaše devojke. Mecger zatvori oči i saplete se ostari lenger. »Zašto hodaš«, zapita Edipa, »zatvorenih očiju, Mecgere?« »Krtfda«, rbče Mecger, »možda će im zatrebati advokat.<< Izmedu čamaca koji su bili privezani za molo popul prasića začu se struganje i podiže se oblačak dima, što je ukazivalo da su Paranoici doista upalili nečiji motor. »Dodite, idemo«, dozivali su. Izneriada, nekih desetak čamaca dalje, podiže se neko obličje pokriveno polietilenskom ceradom i reče: »Bejbi Igore, pomozi mi.« »Prepoznajem taj glas«, reče Mecger. »Brzo«, reče plava cerada, »primite me na vožnju, narode.« »Požurite, požurite«, dovikivali su Paranoici. »Meni Di Preso«, reče Mecger, nimalo oduševljen. »Tvoj prijatelj glumac-advokat«, priseti se Edipa. »Hej, ne govorite toliko glasno«, reče Di Preso, jrikradajuči se na najbolji mogući način za jedan poietilenski fišek. »Oni motre. Pomoću dvogleda.« Vlecger pomože Edipi da se ukrca na tek-što-nije-kidnapovan-brod, sedamnaest stopa dugačak čamac, trimaran poznat kao »Godzila II«, i pruži Di Presu ruku, ali uhvati samo praznu plastiku, a kad je povuče, skliznu ceo prekrivač i pred njima se ukaza Di Preso u lakom gnjuračkom odelu i naočarima za sunce vezanim oko glave. »Mogu sve da objasnim«, reče on. »Hej«, zaurla nekoliko glasova istovremeno s udaljenog dela plaže. Tada se u punom trku pojavi jedan zdepasti čovek s kratka podšišanom kosom, dobro potamneo od sunca i takode s naočarima za sunce, kome je ruka bila presavijena poput krila a šakir uvučena u sako u visini srca. »Da li nas snimaju?« upita Mecger suvo. »Ovo je stvarno«, zacvokoia Di Preso. »’ajdem;o.« Paranoici odbaciše uže, isteraŠe »Godzilu II« unazad, okrenuše je i uz usaglašeni urlik pojuriše kao šišmiš iz pakla, tako da je Di Preso zamalo sleteo s palube. Edipa se osvrnu i vide da se njihovom progonitelju pridružio drugi čovek slične grade. Obojica su nosili siva odela. Nije mogla

da vidi da li u rukama drže nešto nalik na pištolje. »Kola sam parkirao na drugoj strani jezera«, reče Di Preso, »ali znam da je on ostavio tamo nekoga da motri na njih.« »Ko to?« upita Mecger. »Antoni Ðungjeraće«, odgovori zlokobni Di Preso, »zvani Toni Jaguar.« »Ko?« »Eh, prokletstvo«, Di Preso sleže ramenima i pljunu u vodu. Paranoici su pevali na melodiju »Adeste Fideles«: Hej, solidni građanine, upravo smo ti drpili čaamac, Hej, solidni gradanine, upravo smo ti drpili čamac… zavitlavali se, grebali i štipali, i pokušavali da gurnu jedni druge preko ograde. Edipa im se sklonila s puta i posmatrala Di Presa. Ako je on doista igrao ulogu Mecgera u televizijskom pilotfilmu kako je Mecger tvrdio, onda je takva podela uloga bila tipična za Holivud: njih dvojica nisu bili nimalo slični, niti su se slično ponašali. »Pa«, reče Di Preso, »ko je Toni Jaguar? Veliki glavonja u Koza nostri, eto ko je.« »Ti si glumac«, reče Mecger. »Otkuda ti s njima?« »Ponovo sam advokat«, reče Di Preso. »Onaj pilot-film, Meco, niko neće kupiti, osim ako ti ne učiniš nešto stvarno spektakularno. Ako podstakneš interesovanje publike, možda nekom senzaćionalnom odbranom.« »Na primer?« »Ako dobiješ parnicu koju pokrećem protiv zaostavštine Pirsa Invereritija.« Mecger se zablenu u njega. Di Preso se nasmeja i udari Mecgera u rame. »Dobro si čuo, druže stari.« »Ko tu šta traži? Bolje bi ti bilo da porazgovaraš i s drugim izvršiteljem.« On predstavi Edipu, i Di Preso ljubazno podiže naočare. Vazduh iznenada posta svež, nesta sunca. Njih troje zabrinuto podigoše poglede i ugledaše kako se iznad njih podiže bledozeleni društveni dom, čiji su ih visoki zašiljeni prozori, cvetni ukrasi od kovanog gvožđa, debela tišina i vazduh gotovo iščekivali. Din, Paranoik za kormilom, lepo se približi brodom do malog drvenog pristaništa, svi izađoše, a Di Preso se nervozno uputi prema jednom spoljašnjem stepeništu. »Hoću da proverim svoja kola«, reče on. Edipa i Mecger, koji su nosili izletnički pribor, krenuše za njim uz stepenice, duž terase, izvan senke same građevine, pa uz metalne lestvice do krova. Kao da su hodali po koži bubnja: čuli su svoje odjeke u šupljoj zgradi, kao i ushićene krike Paranoika. Di Preso, u svetlucavom ronilačkom odelu, uzvera se uz rub kupole. Edipa rasprostre ćebe i nali piće u čaše načinjene od bele, zgnječene, plastične pene. »Još su tamo«, reče Di Preso dok se spuštao. »Trebalo bi da odjurim do njih.«

»Ko ti ie klijent?« upita Mecger i pruži mu koktel od tekile. »Dasa koji me juri«, reče Di Preso i uhvati čašu zubima tako da mu ona pokri nos. »Sklanjate se od klijenata?« upita Edipa. »Bežite od kola za hitnu pomoć?« »Pokušava da pozajmi novac«, reče Di Preso, »od trenutka kad sam mu rekao da ne mogu da dobijem predujam za bilo kakav sporazum u ovom sporu.« »Znači da ste spremni da izgubite«, reče ona. »Nisam ušao punim srcem u to«, priznade Di Preso, »a ako ne mogu na vreme da otplaćujem ’jaguara’ kojeg sam kupio za vreme svog privremenog ludila, kako onda mogu da pozajmljujem pare?« »Preko 30 godina«, frknu Mecger, »to on naziva privremenim.« »Nisam toliko lud da ne bih znao kad je neko u nevolji«, reče Di Preso, »a Toni J. uvalio se do guše, prijatelji moji. Uglavnom kockanje, a isto tako se priča da je išao kod lokalnih šefova da objasni zašto ne pokazuje dovoljno discipline. Ne treba mi takav bol.« Edipa sevnu očima. »Vi ste sebični drkadžija.« »Koza nostra motri sve vreme«, smirivao ju je Mecger, »motri. Nije dobro da te vide kako pomažeš onima kojima organizacija ne želi da se pomaže.« x »Imam rodake na Siciliji«, reče Di Preso uz komično iskrivljen naglasak. Paranoici i njihove devojčice pojaviše se naspram vedrog neba iza kula, zabata, otvora za ventilaciju, i nasrnuše na korpu sa sendvičima od plavih patlidžana. Mecger sede na vrč s pičem kako ne bi mogli da ga se dokopaju. Vetar se pojačao. »Pričaj mi o parnici«, reče Mecger dok je rukama pokušavao da zadrži kosu. »Poznaješ Invereritijeve knjige«, reče Di Preso. »Onda znaš i za filtere za cigarete ’bikonsfild’.« Mecger samo napuči usne. »Ugljen od kostiju«, seti se Edipa. »Tačno. E pa, Toni Jaguar, moj klijent, nabavio je neke kosti«, reče Di Preso. »Tako bar on tvrdi. Invereriti mu nije nikad platio. U tome je cela stvar.« »Ne liči mi na Invereritija«, reče Mecger. »On je strahovito pazio na takve isplate. Osim ako to nije bilo nekakvo podmićivanje. Ja sam mu radio samo na poreskim olakšicama, pa to ne bih ni video, čak i da je bilo. Za koju građevinsku firmu je radio tvoj klijent?« »Kakvu građevinsku firmu?« zaškilji Di Preso. Mecger se osvrnu. Paranoici i njihove devojke verovatno su bili izvan dometa glasa. »Ljudske kosti, je r tako?« Di Preso potvrdno klimnu glavom. »U redu, tako ih je nabavljao. Ugovore su dobijale razne firme za izgradnju puteva, one u kojima je Invereriti posedovao deonice. Sve je rađeno na najčistiji mogući način, Menfrede. Ako je u svemu tome postojao nekakav mito, sumnjam da je to igde zabeleženo.« »Otkuda to«, zapita Edipa, »da se oni koji grade puteve nadu u položaju da prodaju kosti, moliću lepo?« »Trebalo je ukloniti stara groblja«, objasni Mecger. »Kao ono koje se našlo na trasi istočnog dela aulostrade za San Narciso, i pošto nije imalo nikakva prava da se tu nalazi, mi smo ga jednostavno prokopali, bez problema.«

»Nije reč ni o kakvom mitu, ni o kakvom autoputu«, odmahnu Di Preso glavom. »Ove kosti došle su iz Italije. Direktna prodaja. Neke od njih«, pokaza prema jezeru, »nalaze se tamo, ukrašavaju dno za manijake koji rone. To sam danas radio, razgledao sam predmete u sporu. Sve dok Toni nije počeo da me proganja. Ostatak kostiju upotrebljen je u fazi istraživanja i razvoja programa za filtere, negde početkom pedesetih godina, pre pojave raka. Toni Jaguar kaže da ih je pokupio sa dna jezera Pijeta.« »Pobogu«, reče Mecger čim je registrovao ime. »Američki vojnici.« »Tako nešto«, reče Meni Di Preso. Jezero Pijeta se nalazi blizu obale Tirenskog mora, negde između Napulja i Rima, i bilo je mesto sada zanemarene (ali 1943. godine i te kako tragične) iscrpljujuće bitke u jednom manjem borbenom žarištu koje je nastalo za vreme napredovanja na Rim. Nedeljama se šačica američkih trupa, odsečena i bez komunikacija, tiskala na uskoj obali bistrog i spokojnog jezera dok su ih sa stena koje su se vertikalno uzdizale iznad plaže Nemci danonoćno gadali usredsredenom vatrom. Voda jezera bila je i suviše hladna za plivanje: umrli biste od smrzavanja pre nego što biste doplivali do bezbedne obale. Nije bilo drveća za splavove. Avioni nisu tuda prolazili, izuzev poneke »štuke« koja je mitraljirala u brišućem letu. Neverovatno je da je tako malo ljudi uspelo toliko dugo da se održi. Ukopali su se onoliko koliko je kamenita plaža dozvolila; slali su male grupe u napad na litice koje se uglavnom nisu vraćale, ali jednom prilikom su uspele da otmu puškomitraljez. Patrole su tražile izlaz, ali malobrojni koji su se vratili nisu ništa pronašli. Činili su sve što su mogli da se probiju; ne uspevajući u tome, nastojali su da žive što duže mogu. Ipak su umrli, svi do jednog, tiho, bez traga ili reči. Jednog dana Nemci su se spustili s litica, i njihovi vojnici pobacali su sva tela s plaže u jezero, zajedno s oružjem i ostalim materijalom koji više nije bio od koristi nijednoj strani. Tela su ubrzo potonula, i ostala tamo sve do početka pedesetih godina, kad je Toni Jaguar, koji je bio kaplar u italijanskoj jedinici priključenoj nemačkim snagama na jezeru Pijeta i znao šta se nalazi na dnu, zajedno s nekim svojim kolegama odlučio da vidi šta može da se spase. Jedino što su uspeli da izvuku bile su kosti. Iz nekog nejasnog toka rezonovanja, koji je možda uključivao zapaženu činjenicu da su američki turisti, koji su u to vreme postajali brojniji, spremni da plate dobre dolare za gotovo bilo šta; priče o američkom kultu mrtvih; možda neku tanušnu nadu da bi senator Makarti i drugi koji su delili njegova ubeđenja, koji su u to vreme stekli izvesnu nadmoć nad bogatim kretenima s druge strane mora, na neki način usmerili pažnju na pale u Drugom svetskom ratu, pogotovo na one čiji leševi nisu nikad pronadeni; iz takvog lavirinta pretpostavljenih motiva Toni Jaguar je zaključio da sigurno može da uvali svoju žetvu kostiju nekom Amerikancu preko svojih veza u »porodici«, poznatoj danas kao Koza nostra. Bio je u pravu. Jedna uvozno-izvozna firma kupila je kosti, prodala ih preduzeću za dubrivo koje je možda upotrebilo jednu-dve butnjače za laboratorijske testove, ali je na kraju odlučilo da se potpuno posveti haringama i prebacilo preostalih nekoliko tona jednoj akcionarskoj kompaniji, koja ih je čuvala u skladištu izvan Forl Vejna u Indijani možda celu godinu pre nego što se Bikonsfild zainteresovao. »Aha«, poskoči Mecger. »Znači, kupio ih je Bikonsfild, a ne Invereriti. On je imao

deonice jedino u Osleolizi, kompaniji koju su osnovali za razvijanje filtera. Nije ništa imao u Bikonsfildu.« »Znate šta, momci«, primeli Ijupka devojka, uskog struka i smede kose, u crnom trikou i špicastim patikama, »sve to ima strahovito bizarnu sličnost s onom mučnom, mučnom jakobejskom dramom osvete koju smo gledali prošle sedmice.« »Glasnikova iragedija«, reče Majls, »u pravu je. Ista šašava stvar, je l’ znate? Kosti izgubljenog bataljona u jezeru, vade ih, pretvaraju u ugljen « »Slušali su«, vrisnu Di Preso, »ta deca. Uvek je tako, neko sluša, njuška, ozvučuju ti stan, prisluškuju telelon « »Ali mi ne ponavljamo ono što čujemo«, reče druga devojka. »Uostalom, niko od nas ne puši ’bikonsfild’. Mi duvamo travu.« Smeh. Ali nije bila šala: bubnjar Lenard zavuče ruku u džep svog ogrtača za plažu i izvuče punu šaku cigareta od marihuane i poče da ih deli svom društvu. Mecger zatvori oči, okretc glavu i promrmlja: »Posedovanje opojnih sredstava.« »U pomoć«, reče Di Preso; gledao je razrogačenih očiju i otvorenih usla prcko jezera. Tamo se pojavio drugi čamac i jurio u njihovom pravcu. Iza zaštitnog stakla videle su se dve pognute figure u sivim odelima. »Meco, briŠem ja. Ako se zaustavi ovde, ne zlostavljaj ga, on je moj klijeni.« I onda iščeznu niz stepenice. Edipa se uz uzdah sruši na leda i zagleda kroz vetar u prazno plavo nebo. Ubrzo začu kafco se pali motor »Godzile II«. »Mecgere«, sinu joj, »pa, on uzima čamac! Odsečeni smo od kopna.« I zaista su bili, i to još dugo nakon zalaska sunca; tek tada su Majls, Din, Serdž, Lenard i njihove devojčice, držeći visoko podignute zažarene pikavce pomoću kojih su naizmenično ispisivali slova S i O, uspeli da privuku pažnju službe bezbednosti u Fangoso Laguni, gamizona za borbu protiv noći koji su činili nekadšnji glumci-kauboji i pajkani-motorciklisti iz Los Andelesa. Vreme u iščekivanju spasa prijatno je provedeno uz pesmc Paranoika, cuganje i bacanje parčića sendviča od plavih patlidžana jatu ne odviše bistrih galebova koji su od Fangoso Lagune mislili da je Pacifik, kao i u slušanju zapleta Kurirove tragedije Ričarda Vorfingera, koji postaje gotovo nerazumljiv kad ga prepričava osam sećanja koja progresivno zadiru u područja neobična poput uvojaka i oblaka dima njihove trave. Kurirovu tragediju prikazivala je pozorišna grupa iz San Narcisa koja se zvala Tenk Plejers, prema malom pozorištu Tenk, smeštenom izmedu firme za analizu saobraćaja i divlje prodavnice audio-uređaja fcoje nije bilo tu prethodne godine niti će je biti naredne, ali je u međuvremenu prodavala jeftinije čak od Japanaca i dovlačila robu na tone. Edipa i mrzovoljni Mecger naidoše na delimično popunjeno gledalište. Publika se nije uvećala do trenutka kad je predstava započela. Ali, kostimi su bili prekrasni a osvetljenje maštovito, i samo nakon pet minuta, iako su sve reči izgovarane na prenesenom srednjozapadnom pozorišnom britanskom jeziku, Edipa je potpuno utonula u pejzaž zla koji je Ričard Vorfinger uobličio za svoju publiku iz sedamnaestog veka, krajnje preapokaliptičnu, željnu smrti, čulno iscrpljenu, nespremnu, pomalo bolno, za ambis

gradanskog rata koji ih je, hladan i dubok, čekao kroz samo nekoliko godina. Dakle, Andelo, zli vojvoda od Skvamulje, ubio je nekih desetak godina pre početka komada dobrog vojvodu susednog Fada tako što je u dvorskoj kapeli premazao otrovom stopala na slici svetog Narcisa, biskupa jerusalimskog, koja je dobri vojvoda ljubio svake nedelje na misi. To omogućava zlom vanbračnom sinu Paskvaleu da uzme vlast kao regent umesto svog polubrata Nikola, zakonilog naslednika i dobrog lika u komadu, dok on ne postane punoletan. Naravno, Paskvale uopšte ne namerava da mu dopusti da živi toliko dugo. U dogovoru s vojvodom od Skvamulje, Paskvale smišlja da ukloni mladog Nikolu tako što predlaže da igraju žmurke a onda ga navodi da se uvuče u cev ogromnog topa, koji jedan njegov privrženik potom ispaljuje i raznosi dete, kako se Paskvale žalostivo priseća u trećem činu: U krvavoj kiši da hrani naša polja Usred mahnitog urlika šalitrine pesme I spokojnog poja sulfurovog. Žalostivo zbog toga što taj privrženik, dopadljivi spletkaroš po imenu Erkole, potajno saraduje sa disidentskim elementima na dvoru u Fađu koji žeii da sačuvaju Nikolu u životu, te on stoga vešto ubacuje mladog jarca u top a krišom izvodi Nikolu iz vojvodske palate preobučen u postariju svodnicu. To se doznaje u prvoj sceni, dok Nikolo poverava svoju ispovest prijatelju Domeniku. Nikolo je u tom času odrasla osoba, muva se po dvoru vojvode Andela, ubice njegovog oca, i izdaje se za specijalnog kurira porodice Turn i Taksis, koja je u to vreme držala poštanski monopol u najvećem delu svetog Rimskog carstva. On tobože želi da razvije novo tržište, s obzirom da zli vojvoda od Skvamulje uporno odbija, čak i uz niže tarife i bržu uslugu sistema Turn i Taksis, da zaposli druge glasonoše osim svojih u opštenju sa marionetom Paskvaleom u susednom Fadu. Stvarni razlog zbog kojeg se Nikolo tu vrti jeste, naravno, želja da se dokopa vojvode. U meduvremenu, zli vojvoda Andelo smišlja šemu za sjedinjavanje vojvodstava u Skvamulji i Fadu, i namerava da svoju sestru Frančesku, jedino dostupno kraljevsko žensko čeljade, uda za Paskvalea, fadjovskog uzurpatora. Jedina prepreka na putu tom sjedinjavanju jeste činjenica da je Frančeska u stvari Paskvaleova majka njena nezakonita veza s nekadšnjim dobrim vojvodom od Fada bila je glavni razlog što ga je

Andelo otrovao. U jednoj zabavnoj sccni Frančeska delikatno nastoji da podseti svoga brata na društvene tabue protiv incesta. Izgleda da je na njih zaboravljala, odgovara Andelo, tokom onih dcset godina kad su on i Frančeska održavali svoju vezu. S incestom ili bez njega, taj brak mora da sc oslvari; on je od vitalnog značaja za njegove dalekosežne političke planove. Crkva ga neće nikad odobriti, kaže Frančeska. Onda ću, kaže vojvoda Andelo, podmititi kardinala. Do tada je već počeo da pipa svoju sestru i da joj glođe vrat; dijalog modulira u grozničave figure neumerene želje i scena se okončava kad se par sruši na divan. Sam čin završava se kad Domeniko, kome je naivni Nikolo na počeiku otkrio svoju tajnu, pokušava da dopre do vojvode Andela i izda svog dragog prijatelja. Vojvoda je, naravno, u svom stanu, u kojem nekoga koka, tako da Domeniko dospeva samo do jednog administrativnog pomoćnika za kojeg se ispostavlja da je onaj isti Erkole koji je spasao život mladog Nikole i pomogao mu da pobegne iz Fađa. On to ubrzo saopštava Domeniku, ali tek kad navede dostavljača da se glupo sagne i gurne glavu u neobičnu crnu kutiju, tvrdeći da će mu pokazati pornografsku dioramu. Čelične mengele odmah se stiskaju oko neverne Domenikove glave a kutija prigušuje njegove povike za pomoć. Erkole mu vezuje ruke i noge skerletnim crvenim gajtanom, saopštava mu na koga je naleteo, uvlači klešta u kutiju, čupa Domenikov jezik, ubada ga nožem nekoliko puta, naliva pehar carskc vode u kutiju, nabraja ostale dobre stvari, uključujući kastriranje, koje će Domeniko pretrpeti pre nego što mu dozvole da umre, a sve to propraćeno kricima žrlve, pokušajima da se moli bez jezika i da se bori u agoniji. S jezikom nabodenim na mač Erkole juri do buktinje pričvršćene na zid, pali jezik i, dok maše njime kao ludak, okončava čin uz sledeću dernjavu: Tvoje nemilosrdno škopljenje prikladno je, Misli Erkole, taj suludi ispovednik. Sa silaskom ovog zlog, Nesvetog Duha, Započnimo s tvojim užasnim Pcntekostom. Svetla se pogasiše, a u mraku neko na suprotnoj strani gledališta od Edipe razeovetno reče: »Fuj.« Mecger reče: »Hoćeš da idemo?« »Hoću da vidim deo o kostima«, reče Edipa. Morala je da čeka do četvrtog čina. Drugi je najvećim delom potrošen na otegnuto mucenje i konačno ubijanje princa crkve kome je draže da bude mučenik nego da odobri Frančeskinu udaju za njenog sina. Jedini prekidi nastajali su onda kad Erkole, koji krišom prali karđinalovu agoniju, šalje kurire dobrim ljudima u Fadu koji žeie da srede Paskvalea, i poručuje im da razglase kako Paskvale smcra da oženi svoju majku, računajući da će to bar malo razjariti javnost; kao i u drugoj sceni, u kojoj Nikolo, koji

provodi dan s jednim od kurira vojvode Andela, čuje priču o Izgubljenoj Straži, grupi od pedcsetak probranih vitczova, cvctu fadovske mladcži, koji su nekad jahali kao zaštita dobrom vojvodi. Jednog dana, na manevrima u blizini granicc sa Skvamuljom, svi su iščczli bez traga, a ubrzo poslc toga otrovan je dobri vojvoda. Čcstiti Nikolo, koji uvek ima tcškoća sa sakrivanjem svojih osećanja, primećuje da ukoliko su ta dva dogadaja na neki način povezana i vodc do vojvode Andela, onda bi vojvoda, bogami, trebalo da pripazi, samo toliko. Drugi kurir, neki Vitorio, prima to kao uvredu i zaklinje se gledaocima da će taj izdajnički razgovor u prvoj prilici saopštiti Andelu. U meduvremenu, u sobi za mučenje, kardinala primoravaju da krvari u putir i posveti svoju krv, ali ne Bogu već Satani. Takode mu odsecaju nožni palac, koji zatim mora da drži kao hostiju i da kaže: »Ovo je moje teio«, na šla oštroumni Andelo primećuje da on prvi put govori istinu poslc pcdeset godina sistematskog laganja. Sve u svemu, prava antiklerikalna scena, možda zamišljena kao malo uzdarje puritancima toga doba (što je beskoristan gest s obzirom da oni nisu odlazili u pozorište, koje su zbog nekog razloga smatrali nemoralnim). Trcći čin odigrava se na dvoru u Fadu i prolazi u ubijanju Paskvalea< što je kulminacija državnog udara koji su pokrenuli Erkolovi agenti. Dok na ulicama ispred palate besni bitka, Paskvale u svom patricijskom kupatilu vodi orgiju. Tom veselju prisustvuje i jedan vatreni crni drcsirani majmun, donesen s nedavnog putovanja u Indiju. Naravno, to je neko ko je obučen u majmunski kostim i ko, na dati znak, skače na Paskvalea sa svećnjaka, u isto vreme kad pet-šest devojaka, koje su do tada bile preobučene u plesačice. takode kreću na uzurpatora sa raznih delova pozornice. Desetak minuta ta osvetnička grupa kasapi, davi, truje, spaljuje, gazi, oslepljuje Paskvalea i radi mu razne druge stv-ari, dok on za naše uživanje detaljno opisuje šta sve oseća. Na kraju umire u slrahovitoj agoniji, a u prostoriju ulazi neki Ðenaro, potpuno nepostojeća ličnost, i objavljuje da će privremeno vladati državom dok se ne pronade pravi vojvoda, Nikolo. Usledila je pauza. Mecger jurnu u malo predvorje da puši, Edipa se uputi u toalet za dame. Potražila je okolo simbol koji je prethodne noći videla u »Skoupu«, ali svi zidovi, na njeno iznenadenje, bili su prazni. Nije mogla da kaže zašto, ali osetila se ugroženom odsustvom čak i onih marginalnih pokušaja komunikacije po kojima su nužnici dobro poznati. Četvrti čin Kunrove tragedije otkriva zlog vojvodu Andela u stanju nervozne mahnitosti. Doznao je za udar u.Fadu, za mogućnost da je Nikolo negde još uvek živ. Dočuo je da Denaro regrutuje trupe za napad na Skvaniulju, kao i glasine da Papa namerava da se umeša zbog ubistva kardinala. Okružen izdajom sa svih strana, vojvoda traži od Erkola, u čiju pravu utogu jbš nije posumnjao, da ipak dozove kurira iz Turn i Taksisa. smatrajući da više ne može da veruje svojim Ijudima. Erkole dovodi Nikola da sačeka vojvodinu želju. Andclo uzima pdro, pergament i mastilo, objašnjavajući publici ali ne i dobrim momcima, koji ne znaju najnoviji razvoj dogadaja, da mora na najbrži mogući način da uveri Denara u svoje dobre namere kako bi sprečio napad iz Fada. Dok

škraba, on prozbori nekoliko zbrkanih i tajnovitih zapažanja o mastilu kojim se koristi, nagoveštavajući da je to doista izuzetna tečnost. Nešto kao: ovu smolastu smesu u Francuskoj »encre« zovu; Po tome bi strašna Skvamulja podržavat’ mogla Gole, Jer »anchor« je podigla iz neizrecivih dubina. I: Labud je dao samo jedno pero šuplje, Nesrećna ovca samo kožu svoju; Al, ono što, preobraženo, k’o svila Tu teče, nit’ kidano je nit’ drano, Već prikupljeno od posve drukčijih zveri. Što ga je sve jako veselilo. Kad je poruka Ðenaru završena i zapečaćena, Nikolo je sakriva u prsluk i kreće u Fado, još uvek ne znajući, kao ni Erkole, da se tamo odigrao državni udar i da mu predstoji postavljanje za pravog vojvodu od Fađa. Scena se menja i vidimo Ðenara koji, na čelu male vojske, polazi u osvajanje Skvamulje. Mnogo se priča o tome kako bi Andelo, ukoliko želi mir, trebalo da pošalje glasnika s tom vešću pre nego što stignu do granice, inače će mu i protiv volje dati po guzici. Ponovo u Skvamulji, gde Vitorio, vojvodin kurir, izveštava kako je Nikolo zagovarao izdaju. Neko drugi dotrčava s vešću da je pronadeno iskasapljeno telo Domenika, Nikolovog najboljeg prijatelja, ali u njegovoj cipeli je otkrivena poruka, nekako zapisana krvlju, koja otkriva pravi Nikolov identitet. Anđelo pada u apoplektičan bes, i nareduje da se Nikolo uhvati i uništi. Ali da to ne učine njegovi ljudi. U stvari, negde na tom mestu zbivanja u drami postaju doista čudna, i izmedu reči počinje da se uvlači blaga jeza dvosmislenosti. Do tada, imenovanje je bilo doslovno ili metaforično. A!i sada, kad vojvoda izdaje latalnu zapovest, novi način izražavanja preuzima prevlast. Može se jedino nazvati nekom vrslom riLualnog odupiranja. Izvesne stvari, postaje jasno, neće se izgovarati naglas; izvcsni dogadaji neće se prikazati na pozornici; premda je, imajući u vidu preterivanja u prethodnim činovima, teško zamisliti šta bi to moglo da bude. Vojvoda nam to ne saopštava, možda ne sme. Dok urla na Vitorija, on dovoljno jasno kaže ko neće progoniti Nikola: svojoj telesnoj slraži u lice saopšlava da su gamad, budale, ulizice. Ali ko će onda bili ti progonitelji? Vitorio zna: svaki lakej na dvoru, dok troši vreme u svojoj livreji i razmenjuje Značajne Poglede, zna. To je velika, dobro znana šala. Publika tog vremena je znala. Andelo zna, ali ne kaže. Čak i kad je najneposredniji, to ništa ne rasvetljava: Nek taj vizir on čuva do groba,To tašlo prisvajanje imena časnog; Igraćcmo njegovu masku k’o da je istina, Zvaćemo brze bodeže Onih koji, zakleti Na tačnu osvetu krvnu, nikad

ne spavaju, Kako se na najmanji šaptaj imena što ga Slatki Nikolo ukrade ni čas ne izgubi Za izvršenje okrutne i bezdušne sudbe Neizrecive… Ponovo kod Ðenara i njegove vojske. Iz Skvamulje pristiže špijun koji saopštava da je Nikolo na putu ka njima. Veliko slavlje, usred kojeg Denaro, koji retko razgovara već samo drži govore, moli sve da imaju na umu činjenicu da Nikolo i dalje jaŠe pod oznakama Turn i Taksisa. Uzvici gasnu. Ponovo se, kao i na Andelovom dvoru, uvlači neobična jeza. Svi na pozornici (očigledno upučeni da tako postupe) postaju svesni date mogučnosti. Ðenaro, koji nas prosvećuje još manje od Andela, traži zaštitu od Boga i svetog Narcisa za Nikola, i oni nastavljaju da jašu. Ðenaro pila jednog poručnika gde se nalaze; ispostavlja se da su samo na oko jednu milju od jezera gde je poslednji put videna fađovska Izgubljena Straža pre tajanstvenog nestanka. U međuvremenu, u Anđelovoj palati, lukavog Erkola je na kraju napustila sreća. Spopadaju ga Vitorio i pola tuceta drugih ljudi i optužuju za ubistvo Domenika. Pojavljuju se svedoci, održava se lažno suđenje, i Erkole umire na osvežavajuće jednostavan način: svi ga bodu noževima. U sledećoj sceni vidimo Nikola poslednji put. Zastao je da se odmori na obali jezera, na mestu gde je, kako je čuo, iščezla fadovska straža. On scda ispod drveta, otvara Andelovo pismo, i napokon saznajc za državni udar i Paskvaleovu smrt.Shvata da jaše prema svojoj obnovi, prema Ijubavi celog vojvodstva, ostvarenju svojih najčasnijih nadanja. Naslonjen na drvo, on naglas čita delove pisma, sarkastično komentariŠući očiglednu gomilu laži koja treba da smiri Ðcnara sve dok Andelo ne skupi vojsku od svojih Skvamuljana i napadne Fado. Izvan pozornice začuje se zvuk koraka. Nikoio skače na noge, zagledan u jedan od prolaza, šake ukočene na balčaku mača. On drhti i ne može da govori, i samo promuca možda najkraći stih koji je ikad napisan u blankversu: »T-t-t-t-t…« Kao da se oslobada neke ukočenosti u snu, počinje da se poviači, ali svaki korak predstavlja mu napor. Iznenada, u gipkoj i užasnoj tišini, gracioznim poskocima plesača na pozornicu izlaze tri figure, dugih udova, ženstvene, odevene u crne hulahopke, trikoe i rukavice, sa crnim najlon čarapama navučenim preko lica, zastaju i zagledaju se u njega. Lica ispod čarapa nejasna su i iskrivljena. Oni čekaju. Sva svella se gase. Ponovo u Skvamulji, gde Anđelo bezuspešno pokušava da okupi vojsku. Očajan, on prikuplja lakeje i lepe devojke koji su ostali, ritualno zaključava sve izlaze, nareduje da se donese vino i započinje orgiju. Čin se završava rasporedivanjem Ðenarovih trupa na obali jezera. Dolazi vojnik koji izveštava da je pronadcno jedno telo, u stanju kojeje i suvišestrašno da bi se o njemu govorilo, koje je identifikovano kao Nikolovo prema amuletu koji mu je stavljen oko vrata još dok je bio dcte. Ponovo tišina i ponovo se svi zgledaju. Vojnik daje Ðenaru svitak pergamenta, umrljan krvlju, koji je pronaden na telu. Po pečatu vidimo da je to Andelovo pismo koje je Nikolo nosio. Ðenaro ga pogleda, naknadno se iznenadi, čita ga

naglas. To više nije lažni dokumcnt iz kojeg nam je Nikolo čitao odlomke, već se to na tajanstven način pretvorilo u dugu Anđelovu ispovest o svim njegovim zločinima, koja se završava otkrovenjem onoga što se doista dogodilo fadovskoj Izgubljenoj Straži. Sve njih je koje iznenađenje! masakrirao Andelo i bacio u jezcro. Kasnije su njihove kosti izvadcnc i pretvorene u ugljen. a ugljen u maslilo koje je Andelo, sa svojim mračnim smislom za humor, upotrcbljavao u svojoj pot’onjoj prepisci s Fađom, uključujući i dokument o kojem je reč. Ali sada su se kosti tih Bezgrešnika Pomešale s krvlju samog Nikola, I nevinost se s nevinošću srela, Venčanje čije dete jedino je čudo: Gnusna laž života zapisana sad kao istina. Ta istina je, svedoci smo svi, Straža iz Fađa, plemeniti fađovski mrtvaci. U prisustvu čuda svi padaju na kolena, blagosilju ime Božje, oplakuju Nikola, zaklinju se da će opustošiti Skvamulju. Ali Ðenaro završava očajničkom notom, koja je za originalnu publiku verovatno predstavljala pravi šok, jer konačno navodi ime koje Andelo nije naveo a Nikolo je pokušao: Onaj kog na kraju znasmo k’o Turn i Taksis Nema drugog gospodara sem bodeža trn, I tajac sad puni jednom svijen rog. Ne može sačuvati ni povesmo zvezda sveto Onoga kome je suđeno da se sretne s Tristerom. Tristero. Reč osta da visi u vazduhu kad se čin završio a sva svetla načas oslala ugašena; osta da visi u mraku i zbunjuje Edipu Mas, ali ne i da deluje na nju onom moći koju će kasnije imati. Peti čin, antiklimaks u celosti, sastoji se od krvoprolića kojim Ðenaro kažnjava dvor u Skvamulji. Iskorišćen je svaki oblik nasilne smrti dostupan čoveku renesanse, uključujući jamu punu ceđi, zemljane mine, dresiranog sokola sa zatrovanim kandžama. Bilo je to, kako je kasnije primetio Mecger, kao crtać o ptici trkačici u blankversu. Na kraju, na pozornici gusto prekrivenoj leševima, jedini preživeli likje bezbojni administrator, Ðenaro. Prema programu,. Kurirovu tragediju režirao je izvesni Rendolf Driblet. On je takođe igrao ulogu pobednika Ðenara. »Čuj, Mecgere«, reče Edipa, »podi sa mnom iza scene.« »Znaš nekoga od njih?« reče Mecger, željan da ode što pre. »Zelim nešto da đoznam. Hoću da porazgovaram s Dribletom.« »Aha, o kostima.« Zamislio se.

»Ne znam. Zabrinulo me je. Dve stvari, toliko bliske.« »Fino«, reče Mecger, »a šta ćeš posle, da protestuješ pred Administralivnim sedištem ratnih veterana? Da marširaš na Vašington? Bože, sačuvaj me«, obrati se on tavanici malog pozorišta, što nagna nekoliko glava da se okrenu, »od ovih preobrazovanih ženskih osloboditelja koje imaju meke glave i srca koja krvare. Imam Irideset pet godina i trebalo bi da znam šta radim.« »Mecgere«, prošapta Edipa kojoj je bilo neprijatno, »ja sam mlada republikanka.« »Hep Herigenovi stripovi«, reče Mecger još glasnije, »za kojejejedva dovoljnostara, Džon Vejn koji u subotnje popodne prekolje deset hiljada Japanaca golim zubima, to je, čoveče, drugi svetski rat Edipe Mas. Danas neki ljudi mogu da voze ’l’olksvagene’, da nose tranzistore marke ’soni’ u džepu od košulje. Ali ne ova, narode, ona želi da ispravi nepravde, dvadeset godina pošto se sve završilo. Da vaskrsne duhove. I sve zbog jedne pijane prepirke s Menijem Di Presom. Zaboravljajući da njena prva vernost, legalna i moralna, pripada imovini koju predstavlja. A ne našim momcima u unil’ormi, ma koliko galantnim, ma kad oni umrli.« »Nije stvar u tome«, bunila se ona. »Baš me briga šta Bikonsfild upotrebljava za svoje filtere. Baš me briga šla je Pirs kupio od Koza nostre. Ne želim da mislim o njima. Ili o onome što se dogodilo na jezeru Pijeta, ili o raku…« Osvrnula se oko sebe u potrazi za rečima, bespomoćna. »Nego o čemu?« izazivao je Mecger, podizao se na noge, nadnosio nad nju. »O čemu?« »Ne znam«, reče ona, pomalo očajna. »Mecgere, ne maltretiraj me. Budi na mojoj strani.« »Protiv koga?« zapita Mecger stavljajući tarnne naočari. »Zelim da vidim da li postoji neka veza. Znatiželjna sam.« »Da, ti si znatiželjna«, reče Mecger. »Ja ću čekati u kolima, u redu?« Edipa je gledala kako iščezava, potom krenu u potragu za glumačkom garderobom; dvaput je obišla prstenasti hodnik pre nego što se odlučila za jedna vrata u zasenčenom području izmedu dve sijalice na tavanici. Ušla je u meki, elegantni haos, metež emanacija poteklih iz izloženih antena na nervnim završecima prisutnih osoba. Devojka koja je uklanjala lažnu krv s lica uputi Edipu prema području jarko osvetljenih ogledala. Ona produži, odbijajući se od oznojanih bicepsa i trenutnih zavesa od duge, zanjihane kose, dok se napokon nije zaustavila pred Dribletom, još uvek obučenim u sivi Ðenarov kostim. »Izvrsna predstava«, reče Edipa. »Pipnite«, reče Driblet i ispruži ruku. Ona pipnu. Ðenarov kostim bio je načinjen od sivog flanela. »Covek se u ovom đavolski oznoji, ali ništa drugo ne bi ga tako predstavljalo, je 1’ da?« Edipa klimnu glavom. Nije mogla da skine pogled s njegovih očiju. Bile su jarko crne, okružene neverovatnom mrežom linija, poput laboratorijskog lavirinta za izučavanje inteligencije u suzama. Kao da su znale šta ona želi, iako to ona nije znala.

»Došli ste da popričamo o drami«, reče on. »Moram da vas obeshrabrim. Napisana je da bi se ljudi zabavili. Kao filmovi strave i užasa. Nije prava literatura, ništa ne znači. Vorfinger nije bio Šekspir.« »A ko je bio?« reče ona. »A ko je bio Šekspir? Davno je to bilo.« »Da li mogu da vidim tekst?« Nije znala šta tačno traži. Driblet joj pokaza orman pored tuš-kabine. »Bolje da se istuširam«, reče on, »pre nego što naiđe rulja koja voli da ispušta sapun. Rukopisi su u najgornjoj ladici.« Ali, to su sve bile fotokopije istrošene, iscepane, s mrljama od kafe. Ničeg drugog u ladici. »Hej«, zaurla ona u pravcu tuša, »gde je original? Odakle su napravljene ove kopije?« »Neko džepno izdanje«, zaurla Driblet. »Ne pitajte me ko je izdavač. Pronašao sam ga u Zapfovoj antikvarnici pored autopuLa. Antologija pod naslovom Jakobejske drame osvete. Na koricama se nalazi lobanja.« »Mogu da je pozajmim?« »Neko ju je uzeo. Na zabavi posle premijere. Svaki put izgubim bar pet-šest komada.« Proturio je glavu napolje. Ostatak tela bio je obavijen parom, pa se činilo da mu glava pluta kao balon. Pažljivo, gledajući je s velikim zanimanjem, on reče: »Tajno je bio još jcdan primerak. Možda ga Zapf i dalje ima. Znate gde je to mesto?« Nešto joj se iznenada pojavi u stomaku, kratko zaigra, pa neslade. »Je l’ me zezate?« Neko vreme izbrazdane oči samo su joj uzvraćale pogled. »Zašto se«, reče Driblet, »svi tOliko interesuju za tekstove?« »Ko to?« Prebrzo. Možda je samo uopšteno govorio. Driblet je mahao glavom tamo-amo. »Ne uvlačite me u svoje naučne rasprave«, dodajući, »ko ste da ste, svi vi«, uz poznati smešak. Edipa lada shvati, uz ledene mrtvačke prste groze na svojoj koži, da je on naložio svojoj trupi da se pogledaju upravo takvim pogledom kad god se pomene tema Tristerovih ubica. Onaj poznati pogied kojim vas u snovima pogleda neka neprijatna figura. Ona odluči da se raspita za taj pogled. »Da li je bio zapisan kao uputstvo za scenu? Svi ti ljudi, svi očigledno upućeni u nešto. Ili je to jedna od vaših dorada?« »Moja je«, reče joj Driblet, »to, i ono stvarno izvođenje trojice ubica na scenu u četvrtom činu. Vorfinger ih, znate, uopšte nije pokazao.« »A zašto ste vi? Jeste li čuli za njih negde drugde?« »Ne razumete«, počeo je da besni. »Vi, narode, vi ste kao puritanci po pitanju Biblije. Oplerećeni ste rečima, rečima. A znate li gde ta drama postoji? Ne u tom ormanu, ni u jednom džepnom izdanju koje tražite. već «, iza zavese od pene pojavi se ruka koja je pokazala njegovu izdvojenu gtavu, » ovde, unutra. Zbog toga sam ja tu. Da pretvorim duh u meso. Koga je briga za reči? One su samo šumovi koji održavaju ritam stihova, koji pomažu da se zaobidu koščate prepreke u glumčevom pamćenju, je P tako? Ali stvarnost je u ovoj glavi. Mojoj. Ja sam projektor u planetarijumu, celokupni

zatvoreni svemirčić koji je vidljiv u krugu te pozornice potiče iz mojih usta, a ponekad i iz drugih otvora.« Ali ona nije mogla da ostane samo na tome. »Zbog čega ste postupili drugačije nego Vorfinger u slučaju tog, tog Tristera?« Na pomen te reči Dribletovo lice naglo iščeznu, vrati se u paru. Kao da je ugašeno. Edipa nije htela da izgovori tu reč. On je uspeo da stvori oko nje istu auru ritualnog oklevanja ovde, izvan pozornice, kao i na njoj. »Kad bih se istopio ovde«, spekulisao je glas iz kovitlave pare, »kad bih iscureo niz kanalizaciju sve do Pacifika, nestalo bi i ono što ste večeras videli. Vi, taj vaš deo koji je toliko zainteresovan, bogzna zašto, za taj mali svet, takode bi nestao. U stvari, jedini ostatak bile bi stvari o kojima Vorfinger nije lagao. Možđa Skvamulja i Fađo, ukoliko su uopšte postojali. Možda poštanski sistem Turn i Taksisa. Skupljači maraka kažu da je stvarno postojao. Možda i drugi. Protivnički. Ali, to bi bili tragovi, fosili. Mrtvi minerali, bez vrednosti ili potencijala. Mogli biste da se zaljubite u mene, možete da porazgovarate s mojim psihoanalitičarem, da sakrijete kasetofon u mojoj spavaćoj sobi, da doznate o čemu pričam kad se nalazim tamo gde se nalazim kad zaspim. Hoćete to da učinite? Možete da sastavite rešenja, da razvijete tezu ili nekoliko teza o tome zašto su Iica u drami reagovala na mogućnost pojave Tristera onako kako su reagovala, zašto su došle ubice, čemu crni kostimi. Mogli biste na taj način da potrošite ceo svoj život, a da uopšte ne dotaknete islinu. Vorfinger je dao reči i priču. Ja sam im dao život. To vam je to.« Zaćutao je. Tuš je prskao. »Driblete?« pozva Edipa malo kasnije. Lice mu se načas pojavi. »Mogli bismo to da uradimo.« Nije se smešio. Oči su mu čekale u središtima svojih paučina. »Javiću se«, reče Edipa. Pošla je, i izašla napolje pre nego što je pomislila: Došla sam da pitam za kosti, a umesto toga razgovarali smo o Tristeru. Zastala je na gotovo pustom parkiralištu, posmatrala kako joj se približavaju farovi Mecgerovog automobila, i pitala se koliko slučajno se sve tako odigralo. Mecger je u kolima slušao radio. Ona ude, i vozila se dve milje s njim pre nego što je shvatila da ćudi noćnog prijema donose program stanice KCUF iz Kinereta, i da je disk-džokej koji ga je vodio u stvari njen muž, Mučo.

4. Iako je ponovo srela Majka Falopijana i uspela da sledi tekst Kurirove tragedije do izvesne granice, ti nastavci nisu je ništa više uznemirili od ostalih otkrovenja koja su odjednom nagrnula u velikom broju, kao da ih je bilo sve više što ih je više skupljala, tako da se na kraju sve što je videla, pomirisala, usnila i pamtila na neki način uplelo u tkanje Tristera. Pre svega, pažljivije je ponovo pročitala celu oporuku. Ako je to doista bio Pirsov pokušaj da iza sebe ostavi nešto organizovano posle svog nestajanja, onda se deo njene dužnosti, je 1’ tako, sastojao u tome da podari život onome što je ostalo, da pokuša da bude ono što je bio Driblet, mračna mašina u središtu planetarijuma, da unese ceo imetak u zvezdonosni pulsirajući Smisao, u uzvinutu kupolu oko nje? Kad joj samo toliko toga ne bi stajalo na putu: njeno duboko nepoznavanje zakona, investicija, nekretnina, pa i tog samog mrtvog čoveka. Jemstvo koje je ostavinski sud odredio predstavljalo je možda njihovu dolarsku procenu onoga što joj je stajalo na putu. Ispod simbola koji je precrtala sa zida nužnika u »Skoupu« napisala je Da li da projektujem svet? A ako ga ne projektuje, onda bar da pošalje neku strelu put kupole koja će prohujati medu sazvežđima i pokazati vara Zmaja, Kita, Južni krst. Sve može da bude od,pomoći. Upravo je zbog takvog nekog osećanja ustala rano jednog jutra i otišla na sastanak Jojodinovih akcionara. Nije imala tamo šta da radi, ali je ipak osećala da bi je to moglo bar malo osloboditi od inercije. Na jednom od ulaza dali su joj mali bedž za posetioce, a potom je ostaviia kola na ogromnom parkirališLu pored montažne građevine obojene ružičastom bojom i duge stotinak jardi. To je bila Jojodinova kafeterija, scena njenog sastanka. Edipa je odsedela dva sata na dugačkoj klupi izmedu staraca koji su mogii da budu braća blizanci i čije su šake, naizmenično (kao da su vlasnici spavali a njihove šakc prcpune pega i mladeža lutale po pejzažima njihovih snova) padale na njene butine. Svuda oko njih, crnci su nosili velike posude prepune krompir -pirea, spanaća, račića, tikvica, goveđeg ribića, sve do dugih, svetlucavih stolova, pripremajući se za ishranu podnevne invazije Jojodinovih radnika. Rutinski poslovi oduzeli su jedan sat; tokom drugog sata deoničari, zastupnici i službenici kompanije upustili su se u jojodinsko zajedničko pevanje. Na melodiju himne Kornelovog univerziteta pevali su: Himna Visoko iznad auto-puta za Los Anđeles I cviljenja saobraćaja, Stoji dobro poznata Galaktronika, Ogranak Jojodina. Zaklinjemo im se beskrajnom Iojalnošću, Sve do samog kraja,

Dok ružičasti paviljoni hrabro sijaju A visoke palme ponosno se njišu. Predvodio ih je sam predsednik kompanije, gospodin Klejton (»Krvavi«) Ciklic; a potom uz melodiju »Aure Li«: Višeglasna pesma Bendiks vodi bojeve glave, Avko ih tako lepe pravi. Daglas, Nort Ameriken, Gruman dobijaju svoje parče. Martin lansira s platforme, Lokhid pak s podmornice; A nama ne daju ugovor da istražujemo brze jednokrilce. Konver diže satelite U orbite oble; Boing gradi rakete, Mi ostajemo na zemlji. Jojodine, Jojodine, Ugovori još od tebe beže. Ministarstvo odbrane te prevarilo, I to, sigurno, iz čiste zlobe. A onda je usledilo desetak drugih starih šlagera čije stihove nije uspela da upamti. Pevači su se potom rasporedili u vodove za brzi obilazak postrojenja. Edipa se nekako izgubila. Jednog trena se zagledaia u model svemirske kapsule, bezbedno okružena starim, pospanim muškarcima; sledečeg se zatekla, sasvim sama, u velikom, fluorescentnom mrmoru kancelarijskih aktivnosti. U bilo kom pravcu, koliko joj je pogled dopirao, sve je bilo belo ili pastelno: muške košulje, papiri, table za crtanje. Jedino što joj je palo na pamet bilo je da stavi tamne naočare zbog sve te svetlosti i da sačeka da je neko spase. Ali, niko je nije primećivao. Krenula je između svetloplavih stolova i povremeno skretala. Glave su se podizale pri zvuku njenih potpetica, inžinjeri su piljili dok ne bi prošla, ali niko joj se nije obratio. Tako je proteklo nekih pet ili deset minuta, i panika je uporno rasla u njenoj glavi: izgleda da se odatle nije moglo izaći. Tada, sasvim slučajno (dr Hilarijus, kad bi ga pitala, optužio bi je da koristi podsvesne tragove koji je vode do odredene osobe) ili kako god bilo, ona naide na nekog Stenlija Koteksa, koji je nosio bifokalne naočare sa žičanim ramom, sandale, čarape od sintetike, i koji je na prvi pogled bio premlad da bi tu radio. Ispostavilo se da i ne radi, da samo debelom olovkom žvrlja ovaj znak: »Zdravo«, reče Edipa, privučena tom podudarnošću. Pade joj na pamet da doda: »Poslao me Kirbi«, jer je to ime bilo zapisano na zidu klozeta. Mislila je da će to zvučati zaverenički, ali je ispalo glupavo.

»Zdravo«, reče Stenli Koteks i spretno ubaci veliki koverat po kojem je žvrljao u otvorenu ladicu, koju potom zatvori. Onda ugleda njen bedž: »Izgubili ste se, a?« Znala je da joj tupava pitanja tipa »Šta znači taj simbol?« uopšte neće pomoći. Rekla je: »Ja sam, u stvari, turista. Akcionar.« »Akcionar?« Dobro ju je odmerio, posegao nogom za pokretnom stolicom kod susednog stola i privukao je do nje. »Sedite. Možete li stvarno da utičete na politiku ili da dajete sugestije koje oni neće odmah baciti u dubre?« »Da«, slaga Edipa da bi videla kuda će je to odvesti. »Vidite«, reče Koteks, »da li možete da ih navedete da odustanu od klauzule o patentima. U tome je, gospođo, moj lični interes.« »Patenti«, reče Edipa. Koieks objasni da je svaki inžinjer, prilikom potpisivanja ugovora sa Jojodinom, potpisao i da odustaje od patentnih prava na bilo koji svoj izum. »A to guši stvarno kreativnog inžinjera«, reče Koteks. i gorko dodade: »gde god se on nalazio.« »Mislila sam da Ijudi više ne izmišljaju«, reče Edipa, osećajući da će ga to podstaći. »Hoću rcći, ko je to stvarno činio posle Tomasa Edisiona? Zar se sada ne radi sve timski?« Krvavi Čiklic je jutros, u svojoj dobrodošlici, naglasio timski rad. »Timski rad«, zareža Koteks, »može i tako da se kaže, da. Ali, u stvari, to je samo način da sc izbegne odgovornost. To je simptom kukavičluka društva.« »Pobogu«, reče Edipa, »zar smete tako da govorite?« Koteks pogleda na obe slrane, polom primače svoju stolicu. »Jesle li čuli za Nefastisovu mašinu?« Edipa samo razrogači oči. »E pa, nju je izmislio Džon Nefastis, koji je sada na Berkliju. Džon je jedan od onih koji još uvek izmišljaju stvari. Evo. Imam kopiju patenta.« On iz ladice izvuče svežanj folokopija koje su prikazivale kutiju sa crtežom bradatogviktorijanca na spoljašnjoj strani, dok su na vrhu izbijala dva klipa povezana s kolenastim vretenom i zamajcem. »Ko je taj s bradom?« upita Edipa. Džems Klerk Maksvel, objasni Koteks, slavni škotski naučnik koji je postulirao sićušno inteligentno biće, poznato kao Maksvclov Demon. Demon je mogao da sedi u kutiji mcdu molekulima vazduha koji su se kretali različitim brzinama, i da razvrstava brze molekule od sporih. Brzi molckuli imaju više energije od sporih. Ako ih koncentrišete u dovoljnom broju na jednom mestu. dobijate područje visoke temperature. Razliku u temperaturi izmedu tog vrelog područja u kutiji i bilo kojeg hladnijeg područja možete da iskoristite za pokretanje toplotnog motora. Buduči da Demon može samo da sedi i razvrstava, onda u taj sistem nečete uneti nikakav stvaran rad. Tako biste kršili drugi zakon termodinamike, odnosno, dobijali biste nešto ni za šta, što bi prouzrokovalo stalno kretanje. »Razvrstavanje nije rad?« reče Edipa. »Recite to onima u pošti, pa ćete se naći u poštanskoj vreći na putu za Ferbenks u Aljasci, i to bez nalepnice LOMUIVO.« »To je mentalni rad«, reče Koteks, »ali nije rad u termodinamičkom smislu.« Nastavio je da priča kako Nefastisova mašina sadrži jednog odistinskog Maksvelovog

Demona. Trebalo je samo da se zagledate u fotografiju Klerka Maksvela i da se koncentrišete na cilinđar, desni ili levi, u kojem Demon treba da povisi temperaturu. Vazduh će se raširiti i pogurati klip. Izgleda da se najbolje dejstvo postizalo s poznatom fotografijom Društva za propagiranje hrišćanskog znanja, koja je prikazivala Maksvela iz desnog profila. Edipa, sakrivena iza tamnih naočara, pažljivo pogleda oko sebe, nastojeći da ne pokrene glavu. Niko nije obraćao pažnju na njih: rashladni uređaji su brujali, IBM pisaće mašine poskakivale, pokretne stolice škripale, debeli priručnici uz tresak zatvarani, šuštavi planovi savijani i ponovo razvijani, dok su visoko iznad njih veselo bleštale dugačke fluorescentne cevi; sve je bilo normalno u Jojodinu. Izuzev na tom mestu, gde je Edipa Mas, iako je mogla da odabere između hiljadu drugih ljudi, morala sama da se nađe u prisustvu ludila. »Naravno, to ne može svako«, govorio joj je Koteks, zagrejan za svoju temu. »Samo ljudi s darom. ’Senzitivci’, kako ih Džon zove.« Edipa spusti tamne naočare na nos i zatrepta, ponadavši se da ćc joj koketiranje pomoći da se otkači od ovog razgovora: »Da ii bih ja bila dobar senzitivac, šta mislite?« »Stvarno hoćete da pokušate? Možete da mu pišete. On zna samo nekoliko senzitivaca. Dao bi vam da pokušate.« Edipa izvadi malu beležnicu i otvori je na mestu gde je precrtala simbol i zapisala reči Da li daprojektujem svetl »Fah 573«, reče Koteks. »U Berkliju.« »Ne«, glas mu se nekako izmeni, te ona pogleda, možda preoštro, a on potom, nošen impulsom misli, još reče: »U San Francisku; nema nijednog «, i tada je već znao da je pogrešio. »On živi negde na Aveniji Telegraf«, promrmlja. »Dao sam vam pogrešnu adresu.« Ona reši da rizikuje: »Onda adresa OTPAD-a više nije dobra.« Ali izgovorila je to kao običnu reč, kao »otpad«. Njegovo lice se zgrči u masku neverice. »To je O.T.P.A.D., gospođo«, reče joj, »akronim, a ne ’otpad’, i najbolje je da se time više ne bavimo.« »Videla sam je u jednom klozetu«, priznade ona. Ali slatkorečivost više nije imala uticaja na Stenlija Koteksa. »Zaboravite je«, posavetova je on, otvori knjigu i nastavi da je ignoriše. Sa svoje strane, ona očigledno nije nameravala da je zaboravi. Koverat na kojem je Kotcks žvrljao ono o čemu je ona počela da misli kao o »simbolu OTPAD-a«, došao je, mogla je da se kladi, od Džona Nefastisa. lli od nekoga poput njega. Od svih mogućih ljudi, njene sumnje najviše je uvećao Majk FaIopijan iz Društva Pitera Pingvida. »Taj Koteks je sigurno deo nekog podzemlja«, rekao joj je nekoliko dana kasnije, »podzemlja neuravnoteženih, možda, ali kako onda možeš da ih kriviš što su pomalo ogorčeni? Pogledaj šta im se događa. U školi im ispiru mozak, kao i svima nama, i navode ih da veruju u mit o američkom izumilelju Morze i njegov telegraf, Bel i njegov

telefon, Edison i njegova sijalica, Tom Svift i njegovo ovo ili ono. Samo jedan čovek po izumu. A onda, kad odrastu, otkriju da moraju da prepišu sva svoja prava čudovištu poput Jojodina; upadnu u neki ’projekt’ ili ’operalivnu grupu’ ili ’tim’ i počnu da ih melju u anonimna zrnca. Niko ne želi da oni nešto izmišljaju samo da izvršavaju svoju ulogicu u ritualu koji im je već unapred odreden u nekom proceduralnom priručniku. Kako to izgleda, Edipa, kad se nadeš sasvim sam u takvoj noćnoj mori? Naravno da se oni drže zajedno, da nastoje da ostanu u vezi. Uvek mogu da prepoznaju nekoga od svojih kad naiđu na njega. Možda se to događa jednom u pet godina, ali oni ipak, istog trena, to znaju.« Mecger, koji je takođe došao u »Skoup« te večeri, želeo je da se raspravlja. »Ti si toliki desničar, da si postao levičar«, protestovao je. »Kako možeš da budeš proliv korporacije koja Lraži od radnika da se odrekne svojih patentnih prava? To mi zvuči kao teorija viška vrednosti, drugar, a ti mi zvučiš kao marksista.« Kako su postajali pijaniji, taj tipični južnokalifornrjski dijalog sve se više degenerisao. Edipa je sedela usamljena i sumorna. Odlučila je da večeras dode u »Skoup« zbog susreta sa Stenlijern Koteksom, ali i zbog drugih otkrovenja; zato što joj se činiio da je počeo da se pojavljuje određeni obrazac, koji je imao veze s poštom i načinom njene isporuke. Na drugoj strani jezera u Fangoso Laguni nalazilo se bronzano istorijsko obeležje. Na ovom mestu, pisalo je, desetak Ijudi iz kompanije Vels iFargo viteški se borilo protiv bande maskiranih pljačkaša u tajanstvenim crnim uniformama. Taj opis dugujemo jednom poštanskom jahaču, jedinom svedokii masakra, koji je umro ubrzo posle toga. Jedini drugi ključ bio je krst, koji je jedna od žrtava nacrtala u prašini. Do dana današnjeg pravi identitet tih ubica ostaje sakriven velom misterije. Krst? Ili početno slovo T? Ono isto na kojem je Nikolo zamucao u Kurirovoj tragediji. Edipa je razmišljala o lome. Pozvala je Rendolfa Dribleta izjavne govornice, s namerom da ga pita da li mu je bio poznat taj slučaj s Ijudima iz kompanije Vels i Fargo, i da li je zbog toga odlučio da svoje junake obuče u crno. Telefon je dugo zvonio u šupljoj praznini. Prekinula je vezu i uputila se u Zapfovu antikvarnicu. Sam Zapf je izašao ispod bledunjave kupe rasvete od petnaest vati da bi joj pomogao da pronade džepno izdanje koje je Driblet pomenuo, Jakobejske drame osvete. »Mnogo se traži«, rekao joj je Zapf. Lobanja na koricama posmatrala ih je kroz bledu svctlost. Da Ii je mislio samo na Dribleta? Zaustila je da pita, ali ipak nije. To je bilo prvo od mnogih oklevanja. Kad se vratila u motel, odmah je, s obzirom da je Mecger toga dana otišao u Los Anđelcs zbog drugih poslova, potražila jedino pominjanje reči Tristero. Naspram tog stiha, mogla je da pročita, olovkom je bilo zapisano Up. varijantu u izd. iz 1687. Možda je to zabcležio neki student. Na neki način, to ju je razveselilo. Još jedno čitanje tog stiha moglo bi da pomogne da se još malo rasvetli mračno lice sveta. Prema kratkom predgovoru, tekst je preuzet iz nedatiranog folio izdanja. Predgovor je, što je bilo čudno, bio nepotpisan. Proverila je stranicu s podacima o autorskim i izdavačkim pravima, i

utvrdila da je originalno izdanje, u tvrdom povezu, bio udžbenik Drame Forda, Vebstera, Tumera i Vorfingera, koji je objavila izdavačka kuća Lektern iz Berklija, u Kaliforniji, još 1957. godine. Nasula je sebi pola čaše »Džeka Denijelsa« (Paranoici su im prethodne večeri ostavili novu flašu) i pozvala gradsku biblioteku u Los Anđelesu. Proverili su, ali nisu imali izdanje u tvrdom povezu. Mogu da ga potraže preko bibliotečke razmene, ukoliko to želi. »Čekajte«, reče ona pošto joj je upravo sinula ideja, »izdavač je u Berkliju. Možda ću pokušati direktno kod njih.« Pomislivši takođe da bi mogla da poseti i Džona Nefastisa. Istorijsko obeležje ugledala je samo zahvaljujući tome što se jednog dana namerno vratila na Invereritijevo jezero zbog, moglo bi se tako nazvati, rastuće opsesije »da unese nešto od sebe« makar to bilo samo njeno prisustvo u razbacane poslovne interese koji su nadživeli samog Invereritija. Ona bi ih uredila, ona bi stvorila sazvežda; narednog dana odvezla se u Vesperhejvenov dom, dom za penzionere koji je Invereriti podigao u vreme kad je Jojodin dospeo u San Narciso. U sobi za rekreaciju zatekla je sunčevu svetlost koja se ulivala kroz sve prozore, jednog starca koji je klimao ispred bledunjavog crtanog šou-programa Leona Šlezingera na televiziji, i jednu crnu mušicu koja je lutala ružičastim, perutastim potokom u urednom delu starčeve kose. U sobu utrča debela bolničarka sa sprejom protiv buba i povika mušici da poleti kako bi mogla da je ubije. »Dosađuješ gospodinu Totu«, zaurla ona na to stvorenjce. Gospodin Tot se probudi uz trzaj, što oslobodi muvu, koja očajnički zaždi prema vratima. Bolničarka pojuri za njom, prskajući je otrovom. »Dobar dan«, reče Edipa. »Sanjao sam«, reče joj gospodin Tot, »svoga dedu. Veoma star čovek, star bar koliko sam ja sada, devedeset i jednu godinu. Kad sam bio dečak, mislio sam da je on imao devedeset i jednu celog života. A sada se osećam«, uz smeh, »kao da ja imam 91 celog svog života. O, kakve mi je priče taj starac pričao. Jahao je za Poni ekspres, još u vreme trke za zlatom. Konj mu se zvao Adolf, to pamtim.« Edipa, rasentimentalisana, pomisli na bronzano obeležje, nasmeši mu se poput kakve umiljate unuke, i upila: »Da li je morao da se bon s desperadosima?« »Taj okrutni starac«, reče gospodin Tot, »bio je pravi ubica Indijanaca. Bože, pljuvačka mu jecurila iz usta kad god bi pričao o ubijanju Indijanaca. Sigurno mu se taj deo posla jako dopadao.« »I šta ste sanjali o njemu?« »A, da«, možda zbunjeno. »Sve se pomešalo s crtaćem o Gici Prasiću.« Mahnuo je prema televizoru. »Ta prljava mašina. Uvlači vam se u snove, je 1’ znale. Da li ste videli onaj o Gici Prasiću i anarhisti?« Jeste, u stvari, ali reče da nije. »Anarhista je obučen u crno. U mraku mu se vide samo oči. Sve se događa tokom tridesetih. Gica Prasić je mali dečak. Kažu mi deca da sada ima i nećaka, Cicera. Je 1’se sećate kad je, za vreme rata, Gica radio u fabrici oružja? On i Duško Dugouško. I taj je bio dobar.«

»Obučeni svi u crno«, podstaknu ga Edipa. »Sve je bilo nekako pomešano s Indijancima«, pokuša on da se seti, »u tom snu. Indijanci koji su nosili crno perje, Indijanci koji nisu bili Indijanci. Pričao mi je deda. Pera su bila bela, ali li lažni Indijanci navodno su spaljivali kosti i mešali koštani ugljen sa svojim perima kako bi ih zacrnili. Zato su biii vidljivi noću, jer su napadali samo noću. Tako je taj starac, neka bude blagosloven, znao da nisu Indijanci. Nijedan pravi Indijanac ne napada noću. Ako bi ga tada ubili, duša bi mu zauvek lutala u mraku. Pagani.« »Ako nisu bili Indijanci«, upita Edipa, »šta su bili?« »Neko špansko ime«, reče gospodin Tot, mršteći se, »meksičko ime. O, ne mogu da se setim. Da li su ga napisali na prstenu?« On posegnu za korpicom za štrikeraj podno stolice i izvadi plavu vunu, igle, dovršene mustre, i napokon potamneli zlatni prsten s pečatom. »Moj deda ga je odsckao s prsta jednog od onih koje je ubio. Možete li da zamislite toliko brutalnog čoveka u 91. godini?« Edipa se zablenu. Oblik na prstenu ponovo je bio simbol OTPAD-a. Ona pogleda oko sebe, prestravi se od sunčeve svetlosti koja se ulivala kroz sve prozore, kao da je zatočena u središtu kakvog složenog kristala, i reče: »Moj bože.« »I ja ga osećam tokom izvesnih dana, dana određene temperature«, reče gospodin Tot, »i barometarskog pritiska. Jeste li to znali? Osećam ga blizu sebe.« »Svog dedu?« »Ne, mog boga.« A ona onda pode da traži Falopijana, koji je morao mnogo da zna o Poni ekspresu i Velsu i Fargu ukoliko piše knjigu o njima. Znao je, ali ne i o njihovim mračnim protivnicima. »Imao sam neke nagoveštaje«, rekao joj je, »svakako. Pisao sam u Sakramento zbog onog istorijskog obeležja, a oni to već mesecima muvaju po svojoj birokratskoj močvari. Jednog dana doneće mi celu knjigu dokumenata. U njoj će pisati ’Starosedeoci se sećaju priče o’, o čemu god hoćeš. Starosedeoci. Stvarno dobra dokumentacija, pravo kalifornijsko sranje. Autor će u to vreme sigurno biti pokojnik. Nema načina da se to sledi, osim ako ne želite da pratite neku slučajnu vezu, kao tu koju ste dobili od tog starca.« »Stvarno mislite da tu postoji neka veza?« Ona pomisli kako mora da bude tanana, poput duge sede dlake, dugačke više od jednog veka. Dva veoma stara čoveka. Sve te umorne moždane ćelije između nje i istine. »Razbojnici, bezimeni, bez lica, odeveni u crno. Verovatno ih je unajmila federalna vlada. To su biia brutalna gušenja.« »Možda je to bila suparnička poštanska služba?« Falopijan sleže ramenima. Edipa mu pokaza simbol OTPAD-a, i on ponovo sleže ramenima. »Našla sam ga u ženskom klozetu, ovde u ’Skoupu’, Majk.« »Žene«, reče on. »Ko doista zna šta se s njima

zbiva?« Da se setila da proveri nekoliko stihova u Vorfingerovoj drami, Edipa bi sama otkrila sledećuvezu. Ovako se desilo da joj je pomogao izvesni Džingis Koen, najemincntniji filatelista na području Los Andelcsa. Postupajući prema uputstvima u oporuci, Mccger je angažovao tog prijatnog, pomalo adenoidnog eksperta da inventariše i proceni Invereritijevu zbirku maraka. Jednog kišnog jutra, dok se izmaglica dizaia s bazena, Mecger ponovo odsustvovao zbog nekog posla a Paranoici bili negde na snimanju ploče, Edipi je telefonirao taj Džingis Koen, za kojeg je čak i preko tclefona mogla da zaključi da je veoma uznemiren. »Ima nekih nepravilnosti, gospojice Mas«, rckao je. »Možete li da dođete kod mene?« Dokse vozila klizavim autoputom, bilaje na neki način sigurna da će te »nepravilnosti« biti povezane s rečju Tristero. Mecger je pre nedelju dana izvadio albume s markama iz sefa i odneo ih Koenu u Edipinoj »impali«, a ona nije ni pomislila da zaviri u njih. Ali sada joj je sinulo, kao da joj je kiša to šanula, da bi Koen mogao znati ono što Falopijan nije znao o privatnim poštanskim službama. Kad je otvorio vrata svog stana-ureda, ona ga ugleda uramljenog u dugom nizu ragastova, nizu vrata od soba koje su se smanjivale negde u smeru Santa Monike, sasvim natopljene kišnom svetlošću. Džingis Koen je patio od male letnje prehlade, šlic mu je bio poluotvoren, a nosio je majicu s obeležjima Barija Goldvotera. Edipa u istom trenu oseti materinski nagon. U sobi koja je bila možda treća u nizu on je posadi u stolicu za ljuljanje i iznese pravo domaće vino od maslačka u malim čistim čašama. »Nabrao sam maslačke pre dve godine, na jednom groblju. Groblja više nema. Prekopali su ga zbog istočnog dela autoputa u San Narcisu.« Ona je, na ovom stupnju, već mogla da prepoznaje takve signale, kao što to, kako kažu, može epileptičar miris, boju, čistu prodornu milost koja mu najavljuje napad. Posle toga, on se seća samo tog signala, te svetovne najave, a ne onoga što se otkriva tokom samog napada. Edipa se pitala da li će i ona, na kraju svega ovoga (ukoliko to treba da se završi), takođe ostati samo sa nakupljenim uspomenama na tragove, najave, nagoveštaje, ali ne i sa samom središnjom istinom, koja je svaki put sigurno i suviše svetla da bi je njeno pamćenje zadržalo, koja uvek sigurno sagoreva i nepovratno uništava svoju poruku, ostavljajući preosvetljenu prazninu kad se vrati obični svet. U trenu dok je gutala vino od maslačka sinu joj da nikad neće doznati koliko je već bilo takvih napada ili kako da ga zadrži ukoliko se ponovi. Možda čak i u upravo protekloj sekundi ali nije bilo načina da se to dozna. Ona baci pogled niz hodnik između Koenovih soba i uvide, po prvi put, koliko se daleko može izgubiti u svemu tome. »Uzeo sam slobodu«, govorio je Džingis Koen, »da stupim u vezu s jednim komitetom stručnjaka. Još im nisam poslao marke o kojima je reč, očekujući vašu autorizaciju i, naravno, odobrenje gospodina Mecgera. Medutim, siguran sam da svi troskovi mogu da se naplate od zaostale imovine.« »Mislim da ne razumem«, reče Edipa.

»Dopuslite mi.« Primakao joj je stočić i pincetom, nežno. iz plastične kesice, izvadio američku komemoralivnu marku, posvećenu Poni ekspresu 1940. godinc, nominalne vrednosti od 3 centa, crvenkasto-smedc boje. Poništenu. »Pogledajte«, reče on, upali malu, snažnu lampu, i dodade joj duguljastu lupu. »Okrenuli ste pogrešnu stranu«, reče Edipa pošto je on nežno obrisao marku benzinom i položio je na crni poslužavnik. »Vodcni žig.« Edipa pogleda. Ponovo njen simbol OTPAD-a, crn, malo desno od centra. »Štaje to?« upita ona, razmišljajući koliko je već vremena prošlo. »Nisam siguran«, reče Koen. »Zbog toga hoću da uputim nju, kao i neke druge, našem komitetu. Neki prijalelji su dolazili da ih pogledaju, ali svi su suzdržani. A šta mislite o ovome?« Iz iste plastične kesice pincetom je izvadio nešto što je ličilo na staru nemačku marku, s brojkama 1/4 u središtu, rečju Freimarke na vrhu, i natpisom Thum und Taxis duž desnog ruba. »Oni su bili«, priseti se ona Vorfingerove drame, »nekakvi privatni kuriri, je 1’ tako?« »Negde od 1300. godine, pa sve dok ih Bizmark nije kupio 1867, gospojice Mas, oni su bili jedina evropska poštanska služba. Ovo je jedna od njihovih malobrojnih lepljivih maraka. Ali, pogledajte uglove.« Na svakom uglu marke, vide Edipa, nalazila se truba s jednim zavijutkom. Gotovo kao simbol OTPAD-a. »Poštanska truba«, reče Koen, »simbol Turn i Taksisa. Nalazila se u njihovom grbu.« I tajac sad puni jednom svijen rog, seti se Edipa. Sigurno. »Onda je taj vodeni žig koji ste pronašli«, reče ona, »gotovo ista stvar, uz dodatak one spravice koja kao da izlazi iz trube.« »Zvuči smešno«, reče Koen, »ali moja pretpostavka jeste da je začepljena, nema.« Ona klimnu glavom. Crni kostimi, muk, tajnovitost. Bez obzira ko su oni bili, cilj im je bio da ućutkaju poštansku trubu Turn i Taksisa. »Ovo izdanje, kao i druga, obično je bezvodenog žiga«, reče Koen, »a s obzirom na druge detalje šrafiranje, broj perforacija, način na koji je papir ostario to je očigledno falsifikat. Nije greška.« »Znači da ne vredi ništa.« Koen se osmehnu, izduva nos. »Iznenadili biste se kad biste doznali za koliko može da se proda pošteni falsifikat. Neki kolekcionari specijalizuju se za njih. Pitanje je ko je napravio ove ovde? Užasni su.« On prevrnu marku i pokaza joj vrhom pincete. Crtež je prikazivao jahača Poni ekspresa kako u galopu izjahuje iz neke postaje na zapadu. Iz grmlja na desnoj strani, možda u smeru kojim se uputio jahač, izvirivalo je jedno, brižljivo izgravirano, crno pero. »Zašto bi neko unosio namernu grešku?« upita on, ignorišući ukoliko ga je uopšte video izraz na njenom licu. »Dosad sam pronašao ukupno osam takvih. Svaka ima sličnu grešku, mukotrpno unesenu u crtež, kao kakva poruga. Postoji čak i jedna transpozicija piše, zamislite, Američka potša.« »Otkad je ona?« izlanu se Edipa, glasnije nego što je potrebno.