»Nešto nije u redu, gospojice Mas?« Ona mu prvo ispriča o pismu od Muča s pečatom koji joj je poručivao da prijavi svu opscenu poštu svom poštaru. »Cudno«, složi se Koen. »Transpozicija«, pogleda u beležnicu, »postoji samo na jednom Linkolnu od četiri centa. Redovno izdanje iz 1954. godine. Ostali falsifikati datiraju iz 1893.« »To je sedamdeset godina«, reče ona. »Morao bi da bude dosta star.« »Ako je u pitanju ista osoba«, reče Koen. »A šta ako je sve to staro koliko i Turn i Taksis? Omedio Tasis, proteran iz Milana, organizovao je svoje prve kurire u području Bergama oko 1290. godine.« Sedeli su u tišini i osluškivali kako kiša gricka prozore i svetlarnike, iznenada suočeni s čudesnom mogučnošču. »Da li se to već nekad desilo?« morala je da pita. »U osam stotina godina dugoj tradiciji poštanskih obmana nije, koliko je meni poznato.« Edipa mu tada ispriča sve o prstenu s obeležjem gospodina Tota, o simbolu koji je Stenli Koteks žvrljao, i o crtežu začepljene trube u ženskom klozetu u »Skoupu«. »Bez obzira šta je to«, jedva da je morao da doda, »oni su očigledno i dalje aktivni.« »Da li da kažemo vlastima? Šta da radimo?« »Siguran sam da oni znaju više od nas.« Zazvučao je nervozno ili kao da se iznenada povlači. »Ne, ne bih. To nije naŠ posao, zar ne?« Ona ga tada upita za inicijale O.T.P.A.D., ali nekako prekasno. Izgubila ga je. Rekao je da ne zna, ali toliko odvojen od njenih misli mogao je i da laže. Nasuo joj je još vina od maslačka. »Sada je vedrije«, reče on dOsta formalno. »Pre nekoliko meseci dosta se naoblačilo. Znate, u proleče, kad maslačci ponovo cvetaju, vino prolazi kroz period fermentacije. Kao da se sećaju.« Ne, pomisli Edipa, tužna. Kao da njihov grobljanski dom još uvek postoji, u zemlji u kojoj može da se hoda, gde vam nije potreban istočni ogranak autoputa, i gde kosli mogu da počivaju u miru, da hrane duhove maslačaka, da ih niko ne preorava. Kao da mrtvi doista traju, čak i u flaši vina.
5. Iako je njen sledeći potez trebalo da bude ponovni susret s Rendolfom Dribletom, odlučila je da se odveze u Berkli. Htela je da dozna gde je Ričard Vorfinger dobio informacije o Tristeru. A možda i da pogleda kako izumitelj Džon Nefastis dobija poštu. Mecger, slično Muču kad je napuštala Kineret, nije delovao očajno zbog njenog odlaska. Dok je vozila na sever, premišljala je da li da svrati kući na putu za Berkli ili u povratku. Onda je promašila izlaz za Kineret i to je rešilo stvar. Njena kola prela su istočnom stranom zaliva, potom se uspela u berklijevska brda, i negde pred ponoć stigla u prostrani hotel na više nivoa, u stilu nemačkog baroka, zastrt tamnozelenim tepisima, sa zavojitim hodnicima i ukrasnim svećnjacima. U predvorju je stajala tabla s natpisom ŽELIMO DOBRODOSLICU KALIFORNIJSKOM OGRANKU AMERIČKE SKUPŠTINE GLUVO-NEMIH. Svaka sijalica bila je upaljena, alarmantno svetla; opipljiva tišina vladala je zgradom. Iza pulta, gde je spavao, iskrsnu portir i poče da joj se obraća prstima. Edipa pomisli da mu pokaže ukočeni srednji prst i da vidi šta bi se desilo. Ali, vozila je bez odmora, i odjednom ju je sustigao sav umor. Portir je, kroz potpuno neme hodnike koji su se blago uvijali kao ulice San Narcisa, odvede u sobu s reprodukcijom Remediosa Vara. Gotovo istog časa je zaspala, ali se neprekidno budila od noćne more o nečemu u ogledalu naspram njenog kreveta. Ništa odredeno, samo mogućnost, ništa što bi mogla da vidi. Kad je napokon utonula u san, sanjala je da Mučo, njen suprug, vodi Ijubav s njom na mekoj beloj plaži koja nije bila deo Kalifornije koju ona poznaje. Kad se probudila ujutru, sedela je uspravno u krevetu, zagledana u svoje iscrpljeno lice u ogledalu. Izdavačku kuću Lcktejn pronašla je u maloj poslovnoj zgradi u Aveniji Satak. Nisu imali Drame Forda, Vebstera, Tumera i Vorfingera u svojim kancelarijama, ali su joj uzeli ček na 12,50 dolara, dali joj adresu svog skladišta u Ouklendu i priznanicu za tamošnje službenike. Kad je napokon došla do primerka knjige, već je bilo popodne. Prelistala ju je u potrazi za stihom zbog kojeg je sligla čak dovde. 1, u sunčevoj svetlosti izlomljenoj obrisima listova, doslovno se smrzla. Ne može sačuvati nipovesmo zvezda sveto, glasio je kuplet, Onoga ko je jednom omeo Anđelovu pohotu. »Ne«, pobuni se ona nagias, »Onoga kome je sudeno da se sretne s Tristerom.« Napomena napisana olovkom u džepnom izdanju pominjala je varijantu. Ali, džepno izdanje trebaio bi da bude doslovni reprint knjige koju je držala u ruci. Zbunjena, ona vide da i to izdanje ima fusnotu: Samo prema kvarto izdanju (1687). U ranijem folio-izdanju nalazi se prored na mestu završnog stiha. D’Amiko je izneo sugestiju da je Vorfinger
načinio neko klevetničko poređenje u vezi s nekom osobom s dvora, i da kasnija ’restauracija’ predstavlja delo štampara, Iniga Barfstejbla. U sumnjivoj ’vajtčepelskoj’ verziji (oko 1670) stoji ’This tryst or odious awry, O Niccolo’, što unosi krajnje nezgrapan aleksandrinac, a i ceo stih je sintaksički teško shvatiti, ukoliko ne prihvatimo neortodoksan premda uverljiv argument Dž. K. Sejla da taj stih predstavlja igru reči na ’This trystero dies irae…’ Međutim, to treba istaći, stih i u tom slučaju ostaje nepravilan, ponajviše zbog nejasnog značenja reči trystero, osim ako to nije pseudo italijanizirana varijanta reči triste (=bedan, pokvaren). Ali, ’vajtčepelsko’ izdanje, pored toga što je samo fragment, obiluje takvim nepravilnim i verovatno lažnim stihovima, kao što je već rečeno, te mu ne treba previše verovati. A gde onda, pitala se Edipa, spada džepno izdanje sa svojim stihom o »Tristeru« koje sam kupila kod Zapfa? Da li je postojalo još jedno izdanje, pored kvarto i folio izdanja, »vajtčepelskog« fragmenta? Urednikov predgovor, ispod kojeg je sada bio potpisan izvesni Emori Borc, profesor engleskog na Kalifornijskom univerzitetu, nije ga pominjao. Provela je još gotovo ceo sat u proveri svih fusnota, ali nije ništa pronašla. »Dođavola«, povika, pokrenu kola i uputi se u Berkli, u potragu za profesorom Borcom. Trebalo je da se seti godine na knjizi 1957. Drugi svet. Devojka u kancelariji Odseka za engleski jezik obavestila je Edipu da profesor Borc više nije s njima. Sada predaje na Koledžu San Narcisa u San Narcis’u, Kalifornija. Naravno, pomisli Edipa suvo, gde bi drugde? Prepisala je adresu i otišla pokušavajući da se priseti ko je objavio džepno izdanje. Nije mogla. Bilo je leto, radni dan, kasno popodne, vreme kad nijedno univerzitetsko naselje za koje je Edipa znala ne vrvi od života, ali ovo jeste. Spustila se nizbrdo od Vilerovog doma, prošla kroz Seterovu kapiju i stupila na trg prepun somota, teksasa, golih nogu, plave kose, rožnatih ramova, špica na točkovima bicikla pod suncem, torbi za knjige, klimavih stolova, dugačkih peticija koje su landarale do zemlje, postera za nerešive skraćenice FSM, MAS, VDC, mehurova pene u fontani, studenata u žustrom dijalogu. Kretala se kroz sve to sa svojom debelom knjigom, privučena, nesigurna, stranac koji želi da se oseća relevantnim ali zna koliko je potrage među alternativnim svemirima za to potrebno. Jer ona je kroz svoje obrazovanje prošla u vreme nervoze, blagosti i povlačenja ne samo njenih kolega, već i većeg dela vidljive strukture oko njih i ispred njih, s obzirom da je to bio nacionalni refleks na izvesne patologije na izvesnim mestima
koje je samo smrt mogla da izleči, a ovaj Berkli nije uopšte ličio na dremljivi Sivaš iz njene prošlosti nego na one dalekoistočne ili latinoameričke univerzitete o kojima čitate u novinama, te autonomne kulturne medije na kojima se i najomiljeniji folklor može dovesti pod sumnju, kataklizmatičnu od oglašenog neslaganja, samoubilačku od odabranih privrženosti ona vrsta koja obara vlade. Ali ona je čula engleski jezik dok je prelazila preko Bankroft Veja među plavom decom i mucavim »hondama« i »suzukijima«; američki engleski. Gde su sekretari Džejms i Foster i senator Džozef, ti dragi budalasti duhovi-čuvari koji su bdeli nad Edipinom tako umerenom mladošću? U drugom svetu. Na sasvim drugoj pruzi, u sasvim drugom nizu odluka, uz zatvorene skretnice, a bezlični skretničari koji su ih odbactli sada su premešteni, napušteni, u zatvoru, u bekstvu, raspomamljeni, na horsu, pijani, fanatični, pod pseudonimima, mrtvi, zauvek neotkriveni. Oni su uspeli da preobrate mladu Edipu u doista retko stvorenje, nesposobnu možda za marševe i sedeće proteste, ali zato pravog eksperta za ganjanje čudnih reči u jakobejskim tekstovima. Zaustavila je »impalu« kod benzinske pumpe negde duž sivog prostranstva Avenije Telegrat’ i u telefonskom imeniku pronašla adresii Džona Nefastisa. Potom se odvezla do pseudomeksičke sLambene zgrade, polražila njegovo ime medu američkim poštanskim sandučićima, uspela se spoljašnjim stepenicama i prošla pored niza prozora sa zavesama dok nije dospela do njegovih vrata. Bio je kratko podšišan i imao isti nepunoletan izgled kao Koteks, ali je nosio košulju sa raznim polinežanskim temama koja je poticala iz vremena Trumanove administracije. Predstavijajući se, ona pomenu ime Stenlija Koteksa. »Rekao mi je da ćete moći da mi kažete da Ii sam ’senzitivac’.« Nefastis je gledao televizijski program u kojem je gomila klinaca igrala nekakav vatusi. »Voiim da posmatram mladež«, objasnio je, »Ima nečeg u tako mladom pilencetu.« »I moj muž«, reče ona. »Razumem vas.« Džon Nefastis nasmeši joj se zadovoljno i iznese svoju mašinu iz radionice u stražnjem delu. Izgledala je približno onako kako je bila opisana u patentnom listu. »Znate kako ovo radi?« »Stenli mi je saopštio mali rezime.« On tada poče da je zbunjuje pričom o nečemu Što se zove entropija. Ta reč mučila ga je onoliko koliko je reč»Tristero« mučila Edipu. Ali pričajebila i suviše tehnička za nju. Ipak je ukapirala da postoje dve različite vrste te entropije. Jedna koja ima veze s toplotnim motorima, druga s komunikacijom. Jednačina za jcdnu izgledala je, tokom tridesetih godina, gotovo kao jednačina za drugu. Čista slučajnost. Ta dva polja potpuno su nepovezana, izuzev u jednom: Maksvelov Demon. Dok Demon sedi i razvrstava molekule na tople i hladne, za sistem se kaže da gubi entropiju. Ali taj gubitak neutralizovao se nekako informacijama koje je Demon dobijao o tome gde se nalaze koji molekuli. »Komunikacija je ključ«, povika Nefastis. »Demon predaje svoje podatke
senzitivcu, a senzitivac mora da odgovori na isti način. U kutiji se nalaze bezbrojne milijarde molekula. Demon prikuplja podalke o svakom od njih. On mora da se probije na nekom dubokom psihičkom nivou. Senzitivac mora da primi taj skup energija i da uzvrati nekom sličnom količinom inlbrmacija. Da bi sve i dalje radilo. Na svetovnom nivou, sve što možemo da vidimo jeste jedan klip koji se, nadamo se, pokreće. Jedan mali pokret naspram tog masivnog kompleksa informacija, koji se iznova uništava sa svakim udarom sile.« »U pomoć«, reče Edipa, »više niŠta ne razumem.« »Entropija je, dakle, govorna figura«, uzdahnu Nefastis, »metafora. Ona povezuje svet termodinamike sa svetom protoka informacija. Moja mašina koristi i jedan i drugi. Demon ne čini metaforu samo verbalno gracioznom, već i objektivno istinitom.« »Ali šta«, ona se oseti kao kakav jeretik, »ako Demon postoji samo zbog toga što te dve jednačine slično izgledaju? Zbog metafore?« Nefastis se nasmeši; neprobojan, miran, vernik. »On je postojao za Klerka Maksvela još mnogo pre same metafore.« Ali, da li je Klerk Maksvel bio loiiki fanatik u pogledu Demonove stvarnosti? Ona pogleda sliku na spoljašnjosti kutije. Kierk Maksvel bio je prikazan u profilu i nije hteo da joj pogleda u oči. Čelo mu je bilo zaobljeno i glatko, a na potiljku mu se nalazilo neobično ispupčenje, pokriveno valovitom kosom. Ono vidljivo oko delovalo je blago i neutralno, ali Edipa se pitala kakvi se sve probiemi, krize i aveti usred noči mogu razviti iz senaste suptilnosti njegovih usta, sakrivenih pod velikom bradom. »Gledajtesliku«, reče Nefastis, »i usredsredite se na cilindar. Ne brinite. Ako ste senzitivac, značete na koji. Neka vam um ostane otvoren, prijemčiv za Demonovu poruku. Vratiću se.« Otišao je do televizora, na kojem su se sada prikazivali crtaći. Edipa je sedcla za vreme emitovanja dva fitma o medvedu Jogiju, jednog o gorili Magili i jednog o nilskom konju Piteru, zagledana u cnigmatični profil KJerka Maksvela i očekujući da Dcmon počne da komunicira. Jesi li tu, mali druže, pitala je Edipa Demona, ili mc Nefastis zeza? Ako se klip ne pokrene, neće to nikad doznati. Ruke KJerka Maksvela bile su odsečene rubom fotografije. Možda je držao knjigu. PiIjio je u daljinu, u neki prizor viktorijanske Engleske čija je svctlost zauvck izgubljena. Edipina uznemirenoslje rasla. Činilo se da on, negde iza brade, počinje, premda sasvim slabašno, da se smeje. Nešto u njcgovim očima sigurno se promenilo… I tamo. Na samom rubu onoga što je mogla da vidi: zar se desni klip nije pomerio, bar malkice? Nije mogla dircktno da pogleda, uputstva su nalagala da ne skida oči sa KJerka Maksvela. Minuti su prolazili, klipovi ostajali zamrznuti. Iz televizora su dopirali piskavi, komični glasovi. Videla je samo trzaj mrežnjače, nervnu ćeliju koja je zatajila. Da li pravi senzitivac vidi više? U utrobi je osećala strah, koji je. sve više rastao, da se ništa neće dogoditi. Zašto da brinem, brinula je ona; Nefastis je ludak, pusti ga, iskreni ludak. Pravi senzitivac je onaj koji može da učestvuje u čovekovim halucinacijama, to je sve.
Kako bi bilo divno kad bi se u njima učestvovalo. Pokušavala je još petnaest minuta, ponavljajući: ako si tu, bez obzira šta si, pokaži mi se, potreban si mi, pokaži se. Ali, ništa se nije desilo. »Zao mi je«, doviknu ona, iznenađena što može da zaplače od frustracije, što joj se glas lomi. »Nisam uspela.« Nefastis joj priđe i obgrli je oko ramena. »U redu je«, reče on. »Molim vas, ne plačite. Dođite na kauč. Vesti treba da počnu svakog časa. Možemo tamo to da obavimo.« »To?« reče Edipa. »Da obavimo? Sta to?« »Da imamo seksualni odnos«, odgovori Nefastis. »Možda će večeras biti nešto o Kini. Volim to da radim dok govore o Vijetnamu, ali Kina je najbolja. Pomisli na sve te Kineze. Na rojeve Kineza. Na to obilje života. To celu stvar čini znatno više seksi, je P tako?« »Fuj«, vrisnu Edipa j pobeže, dok je Nefastis pucketao prstima i jurio za njom kroz mračne sobe na onaj samo-ti-daj-devojčice način koji je besumnje naučio gledajući TV. »Pozdravi starog Stenlija«, doviknu on, a ona zatutnja niz stepenice, prebaci maramu preko registarske tablice na kolima i stušti se uz škripu kočnica niz Telegraf. Vozila je manje-više automatski sve dok je jedan brzi momak u »mustangu«, koji možda nije mogao da kontroliše novi osećaj muškosti koji mu je automobil davao, nije skoro ubio, i ona tada shvati da se nalazi na autoputu i da se neumitno kreće prema mostu preko zaliva. I da je upravo vreme najvećeg špica. Prizor je zaprepastio Edipu, koja je smatrala da su takve saobraćajne gužve moguće samo u Los Anđelesu i sličnim mestima. Nekoliko minuta kasnije, kad je s najviše tačke mosta bacila pogled na San Francisko, videla je smog. Izmaglicu, ispravila se, eto šta je to, izmaglica. Otkud njima smog u San Francisku? Smog je, prema narodnom verovanju, počinjao tek dalje na jugu. Mora da je u pitanju bio ugao sunca. I tako, usred izduvnih gasova, znoja, odblesaka i zlovolje jedne letnje večeri na jednom američkom autoputu, Edipa Mas je razmišljala o svom problemu, 0 Tristcru. Svckoiika tišina San Narcisa mirna površ bazena u motelu, kontemplativne konture stambenih ulica poput tragova grabulja u pesku u japanskom vrtu nijc joj dozvolila da tako ležerno razmišlja kao ova ludnica na autoputu. Za Džona Nefastisa (da uzmemo nedavni primer) dve vrste entropije, termodinamična i informacijska, slučajno su izgledale isto kad ih zapišete kao jcdnačine. Ali, uz pomoć Maksvelovog Demona, učinio je da ta podudarnost bude vcoma značajna. S druge strane, Edipa je bila suočena s metaforom od bogzna koliko delova; više od dva, u svakom slučaju. S obzirom na slučajne podudarnosti koje su sc ovih dana pokazivaie kud god bi ona pogledala, sve što ih je držalo na okupu bio je samo zvuk, jedna reč, Tristero. Znala je nekoiiko stvari o njemu: on se suprotstavio poštanskom sistemu Turn.i Taksisa u Evropi; simbol mu je bila začepljena-i ućutkana poštanska truba; nešto pre
1853. pojavio se u Americi i borio protivkompanija Poni Ekšpres i Vels i FSfgo, maskiran u razbojnike. u crnom ili u Indijance; a postojao je danas, u Kaliforniji, gde je služio kao kanal za komunikaciju onih sa neortodoksnim seksualnim sklonoszima, izumitrlja koji su verovali u stvarnost Maksvelovog Demona, .možda i njenog supruga, Muča Masa (ali Mučovo pismo odavno je bacila, nije bilo načina da Džingis Koen proveri marku, te ako želi da bude sigurna, moraće da pita samog Muča). Ili je Tristero doista postojao, ili je Edipa, koja je toliko bila opsednuta mrtvačevom zaostavštinom, pretpostavljala ili možda fantazirala da postoji. Ovde u San Francisku, daleko od svih opipijivih imetaka te zaostavštine, možda još uvek postoji šansa da se cela stvar udalji i mirno raspadne. Trebalo je samo noćas nasumice da odluta, da posmatra kako se ništa ne dogada, da se uveri da je sve to na nervnoj bazi, neka silnica koju će srediti njen psihijatar. Skrenula je s autoputa kod Nort Biča, malo se vozila po okolini, i napokon parkirala kola u strmoj bočnoj ulici punoj raznih skladišta. Potom se peške spustila niz Brodvej, u prvu većernju gužvu. Ali za manje od jednog sata nazrela je znak prigušene poštanske trube. Šetala je ulicom punom momaka u odelima Rosa Etkinsa kad se sudarila s grupom vodenih turista koji sii razuzdano izašli iz autobusa, spremni da osvoje nekoliko značajnih noćnih mesta u San Francisku. »Dajte da vam ostavim ovo«, reče joj nečiji glas na uvo, »jer sam upravo otišao«, i ona oseti kako joj iznad dojke vešto prikačinje veliki bedž za identifikaciju, boje trešnje, na kojem je pisalo ZDRAVO! JA SE ZOVEM ARNOLD SNARB! I TRAŽIM DOBRU ZABAVU! Edipa se osvrnu i vide kako jedno anđeosko Iice iščezava uz mig oka među prirodnim ramenima i prugastim odelima, i tako nestade Arnold Snarb, u potrazi za boljom zabavom. Neko dunu u fiskulturnu pištaljku i Edipa se, zajedno s drugim građanima obeleženim bedževima, nade u grupi koju su vodili prema baru »Grčki način«. O, ne, pomisli Edipa, ne u pederski restoran, nikako, i načas pokuša da se oslobodi ljudskog talasa, ali se onda priseti da je odlučila da se noćas prepusti lutanju. »Ovde ćete«, saopšti vodič, kome su se crni pipci znoja slivali u kragnu, »moći da vidite članove trećeg pola, Ijubičastu rulju po kojoj je ovaj grad u zalivu toliko poznat. Nekima od vas ovo iskustvo možda će izglcdati malo čudno, ali upamtite, pokušavajte da se ne ponašate kao gomila turista. Ako vam neko nešto ponudi, to će biti u šali, samo deo veselog noćnog života koji se može pronaći ovde u Nort Biču. Dva pića, a kad čujete pištaljku, to znači da izlazimo, i to trčećim korakom, i ponovo se ovde okupljamo. Ako se budete dobro ponašali, ići ćemo posle u ’Finokio’.« On dunu dvaput u pištaljku a turisti, uz urlik, povukoše Edipu unutra u sumanutom napadu na bar. Kad su se stvari smirile, zatekla se blizu vrata s neprepoznatljivim pićem u pesnici, pritisnuta uz nekog visokog čoveka u jakni od mcke kože, na čijem reveru, ona ne ugleda još jedan bedž boje trešnje, već značku, vešto načinjenu od neke bleđe, svctlucave mešavine, u obliku Tristerove poštanske trube. Sa čepom i svim ostalim. U redu, reče ona sebi. Izgubila si. Smeo pokušaj, vredan jedan sat. Trebalo je tada da ode i da se vrati u Berkli, u hotel. Ali nije mogla.
»Šta bi se desilo«, obrati se ona vlasniku značke, »kad bih vam rekla da sam agent Tum i Taksisa?,« »Šta je to«, odgovori on, »neka pozorišna agencija?« Imao je velike uši, kosu podšišanu skoro do lobanje, bubuljice na licu i neobično prazne oči, koje brzo skrenuše do Edipinih grudi. »Kako ste dobili ime Arnold Snarb?« »Ako mi kažete gde ste dobili tu značku na vašem reveru«, reče Edipa. »Zao mi je.« Ona pokuša da ga izazove: »Ako je to neki homoseksualni znak ili nešto slično, ne smeta mi.« Oči nisu ništa pokazivale: »Nisam ja u tom fazonu«, reče on. »Ni u vašem.« Okrenu joj leđa i naruči piće. Edipa skide svoj bedž, stavi ga u pepeljaru i reče, mirno, pokušavajući da ne nagovesti histeriju: »Cujte, morate mi pomoći. Jer stvarno mislim da ću poludeti.« »Obratili ste se na pogrešnu adresu, Arnolde. Razgovarajte sa svojim sveštenikom.« »Služim se zvaničnom američkom poštom jer mi nikad nisu pokazali ništa drugo«, preklinjala je. »Ali, ja nisam vaš neprijatelj. Ne želim to da budem.« »A moj prijatelj?« On se okrenu na svojoj barskoj stolici da bi je pogledao. »Hoćeš li to da budeš, Arnolde?« »Ne znam«, pomisli ona da je najbolje da kaže. On je prazno pogleda. »Ašta znaš?« Ona mu sve ispriča. Zašto da ne? Nije ništa prećutala. Na kraju priče, turiste su izveli uz zvižduke pištaljke a on je platio dve runde pića uz Edipine tri. »Čuo sam za ’Kirbija’«, reče on, »to je samo šifra, nije niko stvaran. Ali nisam za ostalo, za tog sinofila preko zaliva, ni za tu odvratnu dramu. Nisam nikad pomislio da cela stvar ima neku istoriju.« »A ja mislim samo na to«, reče ona pomalo žalostivo. »I«, počeša se on po kratkoj kosi, »nemaš kome to da ispričaš. Samo nekome u baru kome čak ne znaš ni ime?« Nije se usuđivala da ga pogleda. »Izgleda da nemam.« »Nemaš muža, nemaš psihijatra?« »Imam obojicu«, reče Edipa, »ali oni ne znaju.« »Ne možeš da im kažeš?« Ona se na tren napokon suoči s prazninom njegovih očiju i sleže ramenima. »Reči ću ti onda ono što ja znam«, odluči on. »Značka koju nosim označava da sam član AI. To je skraćenica od Anonimni Inamorati. Inamorato je italijanska reč za čoveka koji je zaljubljen. To je najgora adikcija.« »Kad neko treba da se zaljubi«, reče Edipa, »vi onda sedite s njim ili tako nešto?« »Tačno. Cela ideja je u tome da dostigneš stanje u kojem ti to više nije potrebno. Ja sam imao sreće. Oslobodio sam se napasti još dok sam bio mlad. Ali, verovala ili ne, ima šezdesetogodišnjaka, čak i starijih žena, koji se bude usred noći i vrište.« »Znači da održavate sastanke, nešto kao Udruženje anonimnih alkoholičara?«
»Ma ne, nikako. Dobijaš jedan telefonski broj koji možeš da pozoveš i na kojem se javlja automatska sekretarica. Niko ne zna ničije ime, samo broj koji možeš da pozoveš ukoliko ti je toliko loše da ne možeš sam to da savladaš. Mi smo usamljenici, Arnolde. Sastanci bi uništili smisao cele stvari.« »A šta je s osobom koja tada dolazi da sedi s tobom? Šta ako se neko zaljubi u njih?« »Oni odlaze«, reče on. »Nikad ih ne vidaš dvaput. Šalje ih ona automatska sekretarica, a u centrali paze da ne dođe do ponavljanja.« Kako se u to uplela poštanska truba? To je poticalo još iz vremena njihovog osnivanja. Početkom šezdesetih, jedan od šefova u Jojodinu koji je živeo u blizini Los Anđelesa a u sistemu korporacije zauzimao mesto iznad supervizora ali ispod potpredsednika, izbačen je s posla. S obzirom da je od sedme godine strogo upućivan u eshatologiju koja je pokazivala samo u smeru predsedničkog položaja i smrti, obučen da ne radi ništa osim da potpisuje svoje ime na specijalnim memorandumima, on nije mogao da shvati i prihvati krivicu za mahnitanje specijalizovanih programa koji su omanuli iz specijalizovanih razloga koje su morali da mu objasne, te su šefove prirodne prve pomisli bile upućene na samoubistvo. Ali prethodna obuka ipak je pobedila: on nije mogao da donese odluku a da prvo ne čuje ideje upravnog odbora. Objavio je oglas u Los Anđeles Tajmsu, u kojem je pitao da li je neko ko se našao u istom čabru otkrio dobre razloge da ne izvrši samoubistvo. Lukavo je pretpostavio da nijedan samoubica neće odgovoriti, što će mu automatski ostaviti samo vredne inpute. Pretpostavka je bila pogrešna. Posle nedelju dana znatiželjnog posmatranja poštanskog sandučeta kroz mali japanski dvogled koji mu je žena poklonila na odlasku (ostavila ga je dan nakon što je dobio otpusni list) i primanja samo uobičajenih reklama koje su stizale s redovnom podnevnom poštom, iz pijanog, crno-belog sna o skakanju s najviše poslovne zgrade u saobraćajnu gužvu u predvečernjem špicu trglo ga je uporno lupanje na vratima. Bila je nedelja, kasno popodne. Otvorio je vrata i ugledao ostarelu skitnicu s vunenom kapicom na glavi i kukom umesto jedne ruke, koji mu je dao svežanj pisama i potom se udaljio bez reči. Većina pisama bila je od samoubica koje nisu uspele, bilo zbog trapavosti bilo zbog kukavičluka u poslednjem času. Niko od njih, medutim, nije mogao da ponudi nijedan uverljiv razlog što je ostao živ. Sef je i dalje bio uzrujan: proveo je narednu sedmicu s komadićima papira na kojima je, pod naslovima »za« i »pr.«, sastavljao spiskove razloga za i protiv izvršavanja samoubistva. Bilo mu je nemoguće da, u odsustvu nekog okidača, dode do bilo kakve jasne odluke. Napokon, jednog dana zapazio je priču na naslovnoj strani Tajmsa, zajedno s fotosom Asošiejted Presa, o budističkom kaluderu u Vijetnamu koji se zapalio u znak protesta protiv vladine politike. »Super!« uzviknu šef. Otišao je u garažu, isisao sav benzin iz rezervoara svoga »bjuika«, obukao zeleno odelo s prslukom, nabio sva pisma neuspešnih samoubica u džep, otišao u kuhinju, seo na pod, dobro se polio benzinom. Upravo je nameravao da načini oproštajni škljocaj svojim vernim upaljačem marke »zipo«, koji je bio s njim u živicama Normandije, Ardenima, Nemačkoj i posleratnoj Americi, kad začu ključ u ulaznim vratima i glasove. Bili su to njegova žena i neki čovek, kojeg je ubrzo prepoznao kao onog stručnjaka za analizu produktivnosti u
Jojodinu koji je sredio da ga zameni IBM 7094. Privučen ironijom stvari, sedeo je u kuhinji i prisluškivao, ostavivši kravatu umočenu u benzin kao neku vrstu fitilja. Koliko je mogao da čuje, stručnjak za analizu produktivnosti želeo je snošaj s njegovom ženom na marokanskom ćilimu u dnevnoj sobi. Zena nije bila nevoljna. Šef je čuo pohotan smeh, rajsferšluse, tresak cipela, teško disanje, stenjanje. Izvadio je kravatu iz benzina i j)očeo da se kikoće. Spustio je poklopac upaljača. »Cujem neki smeh«, ubrzo reče njegova žena. »Osećam benzin«, reče stručnjak za analizu produktivnosti. Držeći se za ruke, njih dvoje, goli, uputiše se u kuhinju. »Upravo sam nameravao da se srcdim poput onog budističkog kaluđera«, objasni šef. »Treba mu gotovo tri sedmice«, čudio se stručnjak za analizu produktivnosti, »da se odluči. Znaš li za koliko bi to uradio IBM 7094? Za dvanaest mikrosekundi. Nije čudo što si zamenjen.« Šef zabaci glavu i poče da se smeje, što je potrajalo dobrih deset minuta, a negde oko sredine njegova žena i njen prijatelj zabrinuše se, povukoše, obukoše i krenuše da traže policiju. Šef se svukao, istuširao i obesio odelo na kanap da se suši. Tada je zapazio neobičnu stvar. Marke na nekim pismima u džepu odela gotovo su pobelele. Shvatio je da je verovatno benzin rastvorio štamparsku boju. Nemarno je skinuo jednu marku i iznenada ugledao crtež zanemele poštanske trube, dok mu se koža ruke jasno razabirala kroz vodeni žig. »Znak«, šapnu on, »eto šta je to.« Da je bio rejigiozan, pao bi na kolena. Ovako je samo svečano izjavio: »Moja velika greška je bila ljubav. Od danas se kunem da ću se držati dalje od ljubavi: hetero, homo, biseksualne, pas ili mačka, automobil, od svake moguće vrsle koja postoji. Osnovaću društvo usamljenika, posvećenih tom cilju, a ovaj znak, otkriven istim benzitiom koji me je gotovo uništio, biće njegov amblem.« I tako je učinio. Edipa, koja je tada već bila dosta pijana, reče: »Gde je on sada?« »Anoniman je«, reče anonimni inamorato. »Zašto mu ne pišete posredstvom tog vašeg sistema, posredstvom OTPAD-a? Napišite ’Osnivač društva AI’.« »Ali ne znam kako se sistem koristi«, reče ona. »Pomislite samo«, nastavi on, takođe pijan. »Celo podzemlje samoubica koje nisu uspele. I svi su u vezi posredstvom tog tajnog sistema za raznošenje pošte. Sta li govore jedni drugima?« Odmahnuo je glavom, smešeći se, srozao se sa stolice i uputio na pišanje, iščezao u velikoj gužvi. Nije se vratio. Edipa je ostala da sedi, osećajući se usamljenom kao i uvek, jedina žena, kako je sada videla, u prostoriji punoj pijanih homoseksualaca. Eto, pomisli ona, to je priča mog života, Mučo neće da razgovara sa mnom, Hilarijus neće da sluša, Klerk Maksvel me nije čak ni pogledao, a ova grupa, bog bi ga znao. Spopalo ju je očajanje, kako se već dogada kad niko u okolini nema nikakav seksualni značaj za vas. Procenila je da se tamošnji spektar osećanja kreće od stvarno nasilne’ mržnje (klinac koji se tek ispilio iz tinejdzerskih godina, ličio na Indijanca, imao zalizanu kosu, dugu do ramena i zadenutu iza ušiju, i šiljate kaubojske čizme) do suhoparne spekulacije (esesovski tip s naočarima u rožnatom ramu koji joj je piljio u noge, nastojeći da proceni da li je transvestit u ženskoj odeći), a ništa od svega toga nije moglo da joj pomogne. Ustala je malo kasnije i napustila »Grčki način«, i ponovo ušla u grad,
zaraženi grad. I provela ostatak noći u pronalaženju crteža Tristerove poštanske trube. U Kineskoj četvrti, u mračnom izlogu jednog travara, pomislila je da ga vidi medu drugim ideogramima. AJi ulična svetlost bila je slaba. Kasnije, na pločniku, ugledala je dva crteža kredom, na rastojanju od dvadesetstopa. Izmedu njih nalazila se složena mreža kvadrata, neki sa slovima, neki s brojevima. Dečja igra? Mesta na mapi, datumi iz neke lajne istorije? Precrtala ih je u svoju beležnicu. Kad je podigla pogled, neki muškarac, možda muškarac, u crnom odelu, stajao je u obližnjem ulazu posmatrao je. Učinilo joj se da vidi obrnutu kragnu, ali nije htela da rizikuje; vratila se putem kojim je došla, dok joj je bilo gromko udaralo. Na susednom uglu zaustavio se autobus, i ona potrča da ga stigne. Posle toga, ostala je u autobusima, iz kojih je izlazila samo povremeno, tek da prošeta i ostane budna. Fragmenti snova koje je imala bili su u vezi s poštanskom tfubom. Kasnije, verovatno, imaće nevolja s razvrstavanjem noći na stvarno i usanjano. Tokom nekog neodređenog dela sonorne partiture noći takode joj je palo na pamet da će biti bezbedna, da će je nešto, možda samo njeno pijanstvo koje se linearno gasilo, ipak zaštititi. Grad je bio njen, onako kako, sačinjen od uobičajenih reči i slika (kosmopolitski, kultura, tramvaji), nije nikad bio: noćas je imala slobodan pristup do njegovih dalekih krvnih račvanja, bilo da su oni kapilari koji su toliko mali da se u njih može tek zaviriti, bilo da su krvni sudovi slepljeni u bestidne gradske mladeže na koži, koje su videli svi osim turista. Ništa od onoga što je pripadalo noći nije moglo da je dotakne; ništa i nije. Ponavljanje simbola bilo je sasvim dovoljno, bez traume koja bi ga razredila ili sasvim potisnula iz sećanja. Namenjeno joj je da sve to upamti. Suoćila se s tom mogućnošću kao što bi se suočila s majušnom ulicom s visokog balkona, vožnjom na strmoglavom toboganu, vremenom za hranjenje zveri u zoološkom vrtu s bilo kojom željom za smrću koja se može ispuniti uz minimalnu kretnju. Dotakla je rub njenog pohotnog polja, znajući da bi potčinjavanje njoj bilo lepše od svakog sna, da ni privlačenje teže, balistički zakoni, divlja pljačka ne obećavaju veći užitak. Isprobala je, uzdrhtala: Namenjeno mi je da sve to upamtim. Svaki putokaz koji se pojavljuje treba da ima svoju jasnost, svoje fine šanse za postojanost. Ali onda se upitala, da ti draguljasti »putokazi« ne predstavljaju možda samo neku vrstu kompenazacije? Nadoknadu što je izgubila direktnu, epilepsičnu Reč, krik koji bi mogao da poništi noć? U parku pored mosta Golden Gejt naišla je na krug dece u pidžamama koja su joj rekla da sanjaju svoje okupljanje. Ali da se taj san uopšte ne razlikuje od budnog stanja, jer se ujutru, kad ustanu, osećaju umorna kao da su veći deo noći bila budna. Kad su njihove majke mislile da se ona igraju u dvorištu, ona su u stvari spavala, sklupčana u komšijskim plakarima, u kućicama na drveću, u potajno izdubljenim gnezdima u živicama, nadoknađujući sve te sate. Noć, za njih, nije predstavljala nikakav užas; u središtu njihovog kruga gorela je zamišljena vatra, i nije im bilo potrebno ništa drugo osim njihovog neprobojnog osećaja zajedništva. Znali su za poštansku trubu, ali ne i za crtež kredom koji je Edipa videla na pločniku. Upotrebljava se samo jedna slika, a u
pitanju je igra preskakanja kanapa, objasnila je jedna devojčica: staješ naizmenično u petlju, u levak trube, u prigušivač, dok tvoja drugarica peva: Tristou, Tristou, jen, dva, tri, Preko mora terani taksi… »Turn i Taksis, valjda?« Nikad nisu čula da se tako peva. Nastavila su da greju ruke oko nevidljive vatre. Edipa, da bi se osvetila, prestade da veruje u njih. U nekom jeftinom meksičkom restoranu blizu 24. ulice, koji je bio otvoren preko cele noči, pronašla je deo svoje prošlosti u obliku izvesnog Hesusa Arabala, koji je sedeo u čošku ispod televizora i lenjo mešao činiju neprozirne supe pilećim batakom. »Hej«, pozdravi on Edipu, »ti beše ona dama u Mazatlanu.« KJimnuo joj je da sedne. »Ti sve pamtiš, Hesuse«, reče Edipa, »čak i turiste. Kako tvoja CIA?« Sto ne označava agenciju na koju mislite, već tajnu meksičku grupaciju poznatu kao Conjuracion de los Insurgentes Anarquistas, za koju se zna još od vremena braće Flores Magon i koja je kasnije bila u kratkotrajnom savezu sa Zapatom. »Kao što vidiš. U izgnanstvu«, mahnuo je rukom put restorana. Posedovao ga je zajedno s jednim Jukatekancem koji je i dalje verovao u Revoluciju. Njihovu. Revoluciju. »A ti. Jesi li i dalje s onim gringom koji je trošio previše para na tebe? Onim oligarhom, onim čudom?« »Umro je.« .»Ah, jadničak.« Hesusa Arabala su upoznali na plaži, gde je najavio održavanje mitinga protiv vlade. Niko nije došao. Tako jie on počeo da razgovara s Invercritijem, neprijateljem koga, da bi bio veran svom uverenju, morada upozna. Pirs, kojise ponaŠao krajnje ncutralno kad je bio u prisustvu zle volje, nije imao šta da kaže Arabalu; igrao je bogatog, odvratnog gringa s takvim savršenstvom, da je Edipa videla kako sc anarhistove podlaktice ježe, za šta se sigurno nije mogao okriviti pacifički poveiarac. Kad je Pirs otišao da se razonodi na talasima, Arabal je upitao Edipu da li je on stvaran ili je špijun, ili ga samo zeza. Edipa nije razumela. »Znaš šta je čudo. Ne ono što je Bakunjin rekao. Već upad nekog drugog sveta u ovaj. Najveći deo vremena mi živimo u miroljubivoj koegzistenciji, ali kad se stvarno dodirnemo, dolazi do kataklizme. Poput crkve koju mrzimo, anarhisti takode veruju u drugi svet. Gde revolucije izbijaju spontano i bez voda, a talent duše za konsenzus omogućava masama da rade zajedno bez napora, automatski kao i samo telo. Pa ipak, ako bi se ncšto od toga desilo na tako savršen način, i ja bih morao da vičem da je to čudo. Anarhističko čudo. Kao tvoj prijatelj. On je i suviše tačno i nepogrešivo ona stvar protiv koje se borimo. U Meksiku, privilegovani se uvek, do određenog procenta, iskupljuje deo je naroda. Bez čuda. Ali tvoj prijatelj, ukoliko se ne šali, užasava me koliko i Devica koja se prikazuje Indijancu.« Tokom godina koje su usledile Edipa se sećala Hesusa zato što je on Lo video u
Pirsu a ona nije. Kao da joj on, na neki neseksualni način, predstavlja konkurenciju. Sada, dok je pila mlaku kafu iz glinene posude na stražnjoj ringli Jukatekančevog šporeta i slušala kako Hesus konspirativno priča, pitala se da li bi Hesus, bez Pirsovog čuda koje ga je ponovo uverilo, možda ipak napustio svoju CIA i pristupio pristašama vladajuće stranke poput svih ostaiih, i lako izbegao da ode u izgnanstvo. Mrtav čovek je, poput Maksvelovog Demona, bio spona u jednoj koincidenciji. Ni ona ni Hesus ne bi bez njega bili baš ovde, baš sada. Bilo je to sasvim dovoljno, šifrirano upozorenje. Kakve su noćas bile šanse? A onda joj je pogled pao na prastari smotani primerak anarhosindikalnih novina Regenamcion. Datum je poticao iz 1904. godine, a pored pečata nije se nalazila marka već samo crtež poštanske trube. »Dobijam ih«, reče Arabal. »Zar već toliko dugo putuju? Da li je moje ime uneto umesto nekog člana koji je umro? Zar je za to doista potrebno šezdeset godina? Da nije reprint? Zaludna pitanja, ja sam običan pešadinac. Viši nivoi imaju svoje razloge.« Tu misao ponela je sa sobom kad je izašla u noć. Na gradskoj plaži, nakon što su zatvorili tezge s picama i ringišpile, neuznemireno je hodala kroz lelujavi, sneni oblak delinkvenata u letnjim jaknama s poštanskom trubom prišivenom koncem koji je izgledao kao čisto srebro pod mesečinom. Svi su nešto pušili, šmrkali ili se ubadali, i možda je uopšte nisu videli. Dok se vozila autobusom prepunim iscrpljenih crnaca koji su išli na ponoćne smene širom grada, ugledala je na naslonu jednog sedišta poštansku trubu, koja je zasvetlucala samo za nju u zadimljenoj unutrašnjosti, s natpisom SMRT. Ali za razliku od OTPAD-a, neko se potrudio da napiše olovkom: Samo Maloumni Razljućuju Trubu. Negde u blizini Filmora, u jednoj praonici rublja, pronašla je simbol na oglasnoj tabli, među papirićima koji nude jeftino peglanje i čuvanje dece. Ako znate šta ovo znači, pisalo je, onda znategde ćete više doznati. Oko nje se miris hlora podizao put neba, poput tamjana. Mašine za pranje veša brektale su.žestoko i pljuskale. Osim Edipe, u praonici nije bilo nikoga i fluorescentne sijalice kao da su uz krik ispuštale svoje belilo, kojem je bilo posvećeno sve što njihova svetlost dotiče. Mesto se nalazilo u crnačkom kvartu. Da je Truba bila toliko posvećena? Da li bi razljutilo Trubu kad bi se raspitala? Koga,da pita? U autobusima je provela celu noć, slušajući tranzistore sa pesmama iz donjih delova lista dvesta najpopularnijih, pesmama koje neće postati popularne, čije će melodije i stihovi iščeznuti kao da se nikad nisu pevale. Mlada Meksikanka, koja se trudila da čuje jednu od tih pesama kroz pištave smetnje zbog rada autobuskog motora, pevušila je kao da će je uvek zapamliti, i pritom noktom crlala poštanske trube i srca po izmaglici svoga daha na prozoru. Na aerodromu, Edipa je, osećajući se nevidljivom, prisluškivala igru pokera u kojoj je postojani gubilnik pedantno i savesno unosio svaki gubitak u beležnicu koja je iznutra bila ukrašena nažvrljanim poštanskim trubama. »Momci, prosečno uspevam da povratim 99,375 procenata«, čula je kako govori. Ostali, neznanci, pogledaše ga, neki bezizrazno, neki razgnevljeno. »To je prosek u 23 godine«, nastavio je da govori i pokušao da se
osmehne. »Uvek taj mali procenat na pogrešnoj strani poravnanja. Dvadeset i tri godine. Nikad to neću dostići. Zašto ne odustanem?« Niko nije odgovorio. U jednom od nužnika nalazio se ogl’as za KSOA, što je bilo skraćenica za Kult Smrti u Okrugu Alameda, zajedno s poštanskim fahom i trubom. Jednom mesečno oni su birali neku osobu medu nevinima, čednima, društveno integrisanima i dobro prilagodenima, seksualno je iskorišćavali i potom prinosili na žrtvu. Edipa nije prepisala njihov broj. Na let za Majami čekao je jedan nekoordinirani momak koji je planirao da se noću uvlači u akvarijume i započne pregovore s delfinima, koji će naslediti čoveka. Strasno se ljubio s majkom dok se opraštao, zavlačeći joj jezik u usta. »Pisaću li, mama«, ponavljao je. »Piši preko OTPAD-a«, rekla je ona. »Upamti to, jer vlada će ti otvoriti pismo ako budeš išao drugim putem. Delfini će poludeti.« »Volim te, mama«, reče on. »Voti delfine«, savetovala ga je. »Piši preko OTPAD-a.« I tako je to išlo. Edipa se igrala voajcra i pristuškivača. Medu onima koje je susrela nalazili su se i varilac deformisanog lica koji je voleo svoju ružnoću; dctc koje je lutalo noću i kome je nedostajala smrt prc rodenja kao šlo nekim izgnanicima ncdostaje draga uljuljkujuća praznina zajednice; crnkinja sa zamršenim ožiljkom na jednom obrazu koja je prolazila kroz ritualc pobačaja svaki put iz drugih razloga, namerno kao što bi drugi prolazili kroz rituale radanja, i koja nije bila posvećena nastavljanju već nekoj vrsti medustanja, zastoja; ostareli noćni čuvar koji je grickao komad sapuna, i koji je obučio svoj virtuozni stomak da takode prihvati losione, osvcživače vazduha, tkanine, duvan i vosak u beznadežnom pokušaju da sve asimiluje, sva obcćanja, produktivnost, izdaje i čireve, prc negošto bude prekasno; ijoŠ jedan voajer, koji se zamajavao pred jcdnim od gradskih izloga koji su još bili osvctljeni i tragao za ko zna kakvom posebnom slikom. Svako otudenje, svaku vrstu povlačenja uvck je krasiia njena poštanska truba, u obliku dugmcta za manžetne, nalepnice, besciljne žvrljotine. Toliko je počeia da je očckuje, da je možda i nijc videla toliko čcslo kao šlo se kasnije prisećala. Dva-tri puta bilo bi zaista dovoljno. Ili prcviše. Vozila se autobusima i hodala u sve svetlije jutro, prepuštajući se fatalizmu posve neobičnom za nju. Gde je ona Edipa koja se tako hrabro dovezla ovamo iz San Narcisa? Ona optimistična mačka koja je nastupila kao privatni detektiv u prastarim radiodramama, uverena da je za rešenje bilo kakve velike misterije dovoljno biti čvrst, snalažljiv i izvan pravila uskogrudih pajkana. Ali privatni detektiv mora pre ili posle da dobije batine. To noćno obilje poštanskih truba, tog zloćudnog, namernog umnožavanja, bio je njihov način batinanja. One su znale sva mesta na kojima se pritiskom prekidao krvotok, kao i ganglije njenog optimizma, i malo-pomalo, smenjujući precizne pritiske, činile su je nepokretnom. Prethodne noći još je mogla da se pita koje podzemlje, uz izuzetak para za koji je to znala, komunicira pomoću sistema OTPAD. U zoru je već mogla sasvim legitimno da pita koja podzemlja to nisu činila. Ako su čuda, kao što je Hesus Arabal utvrdio pre mnogo godina na plaži u Mazatlanu, upadi u ovaj svet iz nekog drugog, poljiibac
kosmičkog bilijara, onda to mora biti i svaka poštanska truba koju je videla tokom noći. Jer tu je bilo bogzna koliko građana koji su namerno odabrali da ne komuniciraju pomoću zvanične američke poštanske službe. Nije to bio nikakav čin izdaje, možda čak ni prkosa, već proračunato povlačenje iz života Republike, iz njene mašinerije. Bez obzira na ono što im je odreknuto iz mržnje, iz nemarnosti prema moći njihovih glasova, iz čistog neznanja, ovo povlačenje bilo je samo njihovo, neoglašeno, tajno. S obzirom da nisu mogli da se povuku u vakuum (jesu li?), morao je da postoji poseban, nemi, neslućen svet. Nešto pre jutarnje saobraćajne gužve izašla je iz minibusa čiji je prastari vozač svaki dan završavao u gubicima, negde na Hauardovoj ulici, i krenula prema Embarkaderu. Znala je da užasno izgleda prstiju pocrnelih od šminke i maskare dok je trljala oči, usta usahlih od starog pića i kafe. Kroz jedna otvorena vrata, na stepeništu koje je vodilo u sumrak stambene zgrade koja je vonjala na sredstva za dezinfekciju, ugledala je starca koji se, šćućuren, tresao od bola koji nije mogla da čuje. Obe šake, bele kao dim, pokrivale su mu lice. Na nadlanici leve šake nazrela je poštansku trubu, istetoviranu starim mastilom koje je počinjalo da bledi i da se rastače. Opčinjena, ona kroči medu senke i uspe se škripavim stepenicama, zastajkujući na svakoj od njih. Kad se našla na trećem stepeniku od njega, šake se razmakoše i njegovo skrhano lice, i užas u očima prepunim raspuklih vena, zaustaviše je. »Mogu li da pomognem?« Drhtala je, umorna. »Žena mi je u Fresnu«, reče on. Nosio je staro odelo.na dva reda, iskrzanu sivu košulju, široku kravatu, nije imao šešir. »Napustio sam je. Toliko davno, da se višc ne sećam. A sada imam ovo za nju.« Pružio je Edipi pismo koje je izgledalo kao da ga je godinama nosio sa sobom. »Ubacite ga u«, pokazao je tetovažu i zagledao joj se u oči, »znate već šta. Ja ne mogu da odem donde. Predaleko je za mene. Proveo sam užasnu noć.« »Znam«, reče ona. »Ali ja sam nova u gradu. Ne znamgdeje.« »Ispod autoputa.« Mahnuo je u smeru kojim je išla. »Uvek samo jedno. Videćete ga.« Oči se zatvoriše. Čupan svake noći iz one bezbedne brazde koju je sa svakim izlaskom sunca grad marljivo počinjaoda preorava, kakvu je bogatu zemlju on okretao, koje koncenlrične planete je otkrio? Kakve glasove je čuo, kakve komadiće bleštavih bogova nazreo medu uprljanim Iistovima na tapetama, zapaljcnim ostacima sveća koje kruže u vazduhu iznad njega, nagoveštavajući cigarclu s kojom će on ili njegov prijatelj jcdnog dana sigurno zaspati i tako skončati medu rasplamtalim, tajnim solima koje je svih ovih godina čuvala nezajažljiva utroba madraca koja može da sačuva tragovc znojenja od svih noćnih mora, bespomoćne prepune bešike, poročno, suzno potrošenog sna sa svršavanjem, poput banke podataka u kompjuteru izgubljenog? Ona odjednom oseti kako je obuzima potreba da ga dodirne, kao da bez toga ne može da poveruje u njega ili ga ne bi upamtila. Iscrpljena, gotovo ne znajući šta čini, ona pređe poslednja tri stepenika i sede, uze čoveka u naručje, stvarno ga zagrli, gledajući zamazanim očima niz stepenište, put jutra. Osetila je nešto vlažno na dojci i videla da on ponovo plače. Jedva
je disao, ali suze su tekle kao da ih pumpa iz sebe. »Ne mogu da pomognem«, šapnula je ona i njihala ga, »ne mogu.« Previše je bilo milja do Fresna. »Je li to on?« zapita neki glas iza nje, s gornjeg dela stepeništa. »Mornar?« »Ima nešto istetovirano na ruci.« »Da li možete da ga dovedete gore? To je on.« Ona se okrenu i ugleda još starijeg čoveka, nižeg, s visokim l’ilcanim šeširom na glavi i osmehom na usnama. »Pomogao bih vam, ali malo me muči artritis.« »Da li mora da ide tamo?« reče ona. »Skroz gore?« »A gde bi drugde, gospodo?« Nije znala. Pustila ga je načas, nerado kao da je njeno rodeno dete, i on podiže pogled prema njoj. »Hajde«, reče ona. On pruži istetoviranu ruku a ona je uze, i tako su se popeli uz ostatak slepenica, do prvog odmorišla, potom do još dva: držeći se za ruke, veoma sporo zbog čovcka s artritisom. »Nestao je sinoć«, rekao joj je. »Kazao mi da ide da traži svoju staru. On to radi s vremena na vreme.« Ušli su u pravi lavirint soba i hodnika, osvetljenih sijalicama od deset vati i razdeljenih pločama lesonita. Starac ih je ukočeno pratio. Najzad reče: »Ovde.« U sobici se nalazilo još jedno odelo, par verskih spisa, prostirka na podu, stolica. Slika nekog sveca kako menja bunarsku vodu u ulje za uskršnje iampe u Jerusalimu. Još jedna sijalica, crknuta. Krevet. Madrac koji je čekao. Ona u sebi tada prode scenu koju bi mogla da odigra. Mogla bi da pronade vlasnika ovog mesta, da ga izvede na sud, da kupi mornaru novo odelo, košulju, cipele, i da mu na kraju da pare za auLobusku kartu do Fresna. Aii on joj je uz uzdah pustio ruku, dok se ona toliko zanela u svoju fantaziju da to uopšte nije primetila, kao da je znao najbolji trenutak za to. »Samo pošaljite to pismo«, rekao je, »marka je već zalepljena.« Ona poglcda i vide poznatu marku za aviopoštu u vrednosti od osam centi, karmin boje, s crtežom mlaznjaka koji preleće preko kupole Kapitola. Ali na vrhu kupole stajala je sićušna figura u crnom, rašircnih ruku. Edipa nije bila sigurna šta se doista nalazi na vrhu Kapitola, ali znala je da to ne može da bude ništa slično. »Molim vas«, reče mornar, »idite sada. Nema polrebe da ostajete ovde.« Ona zaviri u tašnu, pronade novčanice od deset i jednog dolara, dade mu desetku. »Potrošiću je na piće«, reče on. »Scti se svojih prijatclja«, reče artritisni starac, zagledan u novčanicu. »Prokletinjo«, reče mornar. »Zašto nistesačekali dok on ne ode?« Edipa je gledala kako pokušava da pronade bolji položaj na madracu. Toj napunjenoj memoriji. Registar A… »Daj mi cigaretu, Ramirese«, reče mornar. »Znam da imaš jednu.« Hoće li se to danas desiti? »Ramirese«, viknu ona. ArtriLičar okrenu svoj zarđali vrat. »On će umreti«, reče ona. »A ko neće?« reče Ramires.
Ona se seti kako je Džon Nefastis govorio o svojoj Mašini i masivnim uništavanjima informacija. I kad taj madrac zaplamsa oko mornara u njegovoj vikinškoj sahrani, sve sakupljene, šifrirane godine beskorisnosti, rane smrti, rastrzanosti, pouzdanog propadanja nade, skup svih muškaraca koji su na njemu spavali, kakvi god bili njihovi životi, sve će to zaista prestati da postoji, zauvek, kad madrac sagori. Piljila je u njega u čudu. Kao da je upravo otkrila nepovratan proces. Zaprepastila ju je pomisao da se toliko loga može izgubiti, čak i celokupna mera balucinacija koje pripadaju samo mornaru, i da u svetu tome više neće biti traga. Znala je, jer ga je držala, da on pati od DT. Iza tih inicijala nalazila se metafora, delirijum tremens, drhtavo vađenje raonika iz brazde uma. Svetac čija voda može da se zapali u lampama, vidovnjak čiji je propust u prisećanju dah Božji, pravi paranoik za koga je sve organizovano u radosnim ili zastrašujućim sferama oko njegovog središnjeg pulsa, snevač čije igre reči prodiru kroz drevne smrdljive prolaze i tunele istine, svi oni deluju u istoj posebnoj relevantnosti prema reči, ili prema onome od čega ta reč treba da nas zaštiti. Cin metafore, dakle, jeste nasrtaj na istinu i na laž, u zavisnosti od toga gde se nalazite: unutra, bezbedni, ili napolju, izgubljeni. Edipa nije znala gde se nalazi. Uzdrhtala, ona skliznu postrance, zagreba preko brazdi godina, začu ponovo iskreni, visoki glas svoje druge ili treće ljubavi iz koledža, Reja Glozinga, kako priča o svojoj brucoškoj matemalici; »dt«, neka Bog pomogne ovom istetoviranom starcu, takode označava vremenski diferencijal, beskrajno mali trenutak u kojem se trebalo suočiti s promenom onakvom kakva jeste, kad ona više nije mogla da se maskira u nešto neškodljivo poput prosečne stope, kad brzina prebiva u projektilu iako je projektil zaustavljen usred leta, kad smrt prebiva u ćeliji iako je ćeliju samo namah poseđla. Znala je da je mornar video svetove koje nijedan drugi čovek nije video makar samo zbog toga što postoji uzvišena magija u niskim igrama reči, zbog toga što DT svakako omogućava pristup do dt spektara s one strane poznatog sunca, do muzike načinjene samo od antarktičke usamljenosti i straha. Ali ništa od onoga što je znala ne bi sačuvalo njih ili pak njega. Oprostila se od njega, sišla niz stepenice, a onda produžila u smeru koji je označio. Ceo jedan sat tumarala je među neosunčanim, betonskim potpornim stubovima autoputa, pronalazila pijance, skitnice, pešake, pedere, kurve, poremećene osobe, ali ne i tajno poštansko sanduče. Ali na kraju, u dubokoj senci, naišla je na kantu s trapezoidnim, pomičnim vrhom, od onih u koje se obično bacaju otpaci: bila je slara i zelena, gotovo četiri stope visoka. Na deiu koji se njihao i otvarao rukom su bili ispisani inicijali O.T.P.A.D. Morala je dobro da zagleda da bi videla tačke između slova. Edipa se smesti u senku jednog stuba. Možda je zadremala. Probudila se kad je neki klinac ubacio svežanj pisama u kantu. Otišla je i ubacila mornarevo pismo za Fresno; potom se ponovo sakrila i čekala. Negde oko podneva pojavio se jedan krakati mladi vinopija s vrećom, otključao vratašca na bočnoj strani i izvadio sva pisma. Edipa mu je dala pola kvarta fore, a onda počela da ga prati. Ccstitajući sebi što je obula cipele bez štikli. Raznosač ju je prvo poveo preko Marketa, zatim prema Većnici. U ulici koja je bila dovoljno blizu jednoličnoj, kamenoj otvorenosti Gradskog centra koji je mogao da je zarazi svojim sivilom, susreo se s drugim
raznosačem, i oni razmeniše vreće. Edipa odluči da ostane uz onoga kojeg je već pratila. Sledila ga je celim putem niz prljavu, varljivu, bučnu ulicu Market, pa preko Prve ulice do medugradske autobuske stanice, gde je kupio kartu za Ouklend. A i Edipa. Prevezli su se preko mosta i ušli u veliki, prazan blesak ouklendskog popodneva. Pejsaž je izgubio svaku raznolikost. Raznosač izade iz autobusa u delu grada koji Edipa nije poznavala. Satima ga je pratila duž ulica čija imena nije znala, preko puteva-arterija koji su je, uprkos popodnevnom dremežu, zamalo ubili, kroz sirolinjske četvrti, uz dugačke padine zakrčene kućama sa dve-tri spavaće sobe, dok su svi njihovi prozori prazno odražavali samo sunce. Njegova vreća s pismima postepeno se praznila. Na kraju je ušao u autobus za Berkli. Edipa je išla za njim. Na pola Telegral’ Avenije raznosač izade i povede je niz ulicu do stambene zgrade u pseudo-meksičkom stilu. Nijednom se nije osvrnuo. Tu je živeo Džon Nel’aslis. Vratila se tamo odakle je krenula, i nije mogla da poveruje da su prošla dvadeset četiri sata. Da li je Ircbalo da ih bude više ili manje? Kad je došla u hotel, predvorje je bilo prepuno gluvonemih delegata s kapama za zabavu na glavama; kape su bile napravljene od krep-papira kao imitacija krznenih koje su kineski komunisti nosili u vreme korejskog sukoba. Svi su bili pijani, i nekolicina je pokušala da je ščepa u nastojanju da je povedu na zabavu u velikoj balskoj dvorani. Zelela je da se otrgne od tog nemog, razmahanog roja, ali bila je i suviše slaba. Noge su je bolele, u ustima je osećala odvratan ukus. Oni je povukoše u balsku dvoranu, gde je zgodni mladić u sakou od tvida zgrabi oko struka i zavrte se s njom u ritmu valcera, kroz šuštav, škripav muk, ispod velikog neupaljenog svećnjaka. Svaki par je igrao ono što je čuo u glavi: tango, ples u dva koraka, bosa novu, slop. Ali koliko još to može da potraje, pomisli Edipa, pre nego što sudari postanu ozbiljna smetnja? Moralo je da dođe do sudara. Jedina alternativa je mogao da bude neki nezamislivi muzički red, mnogo ritmova, svi ključevi u isti mah, koreograt’ija u koju se svaki par s lakoćom uklapao, predodređen za to. Nešto što svi oni čuju nekim ekslra čulom atrofiraloje u njoj. Pratilajevođstvosvoga partnera, mlitava u naručju mladog mutavca, i čekala da počnu sudari. Ali to se nije desilo. Plesala je pola sata pre nego što su, nekom tajanstvenom saglasnošću, svi načinili pauzu, i nije osetila nikakav dodir osim dodira svoga partnera. Hesus Arabal nazvao bi to anarhističkim čudom. Edipa, bez ikakvog naziva za tako nešto, jedino se osetila demoralisanom. Napravila je kniks i utekla. Narednog dana, posle dvanaest sati sna i bez ikakvih snova, Edipa se odjavila iz hotela i odvezla niz poluostrvo do Kinereta. Usput je odlučila, s obzirom da je imala vremena da razmisli o prethodnom danu, da poseti dr Hilarijusa, svog psihijatra, i da mu sve ispriča. Možda je već razapela na hladnim i neoznojenim kukama psihoze. Svojim rodenim očima uverila se u postojanje sistema OTPAD: videla dva poštara OTPAD-a, poštansko sanduče OTPAD-a, OTPAD-ove poštanske marke, OTPAD-ove pečate. A crtež začepljene poštanske trube sasvim je preplavio područje zaliva. Ipak je priželjkivala da sve to bude fantazija neka jasna poslcdica njenih ozbiljnih rana, potreba, mračnih dvojnika. Zelela je da joj Hilarijus kaže da je ona nekakav ludak i da joj je potrcban odmor, i da ne postoji nikakav Tristero. Takodc je želela da dozna zašto je šansc
da ipak bude stvaran ispunjavaju tolikom grozom. Pristigla je pred Hilarijusovu kliniku ubrzo posle zalaska sunca. U njcgovoj kancelariji kao da nije gorelo svello. Grane eukaliptusa njihalc su se u velikoj struji vazduha koja se slivala niz brdo, usisavana večcrnjim morem. Ncgde na pola popločane slaze trže je insekt koji joj glasno prozuja pored uva, a odmah potom začu se zvuk pucnja. To nije bio nikakav insekt, pomisli Edipa, i tada, začuvši još jedan pucanj, ona poveza stvari. U bledećoj svetlosti bila je jasna meta; jedini mogući put vodio je prema klinici. Ona.jurnu do staklenih vrata, otkri da su zaključana a predvorje u mraku. Edipa uze kamen koji je ležao pored leje s cvećem i zavitla ga na vrata. Kamen odskoči. Tražila je drugi kamen kad se unutra pojavi neko belo obličje, koje doleprša do vrata i otključa ih. Bila je to Helga Blam, Hilarijusova pomoćnica. »Požurite«, zacvokota ona i Edipa kliznu unutra. Zena je bila na rubu histerije. »Sta se događa?« reče Edipa. »Poludeo je. Pokušala sam da zovem policiju, ali on je uzeo stolicu i razlupao telefonsku centralu.« »Doktor Hilarijus?« reče Edipa. »Misli da ga neko proganja.« Potoci suza krivudavo su se slevali niz bolničarkine jagodične kosti. »Zaključao se u kancelariju s puškom.« Gever 43, iz rata, seti se Edipa, koju je čuvao kao suvenir. »Pucao je na mene. Možda će to neko da prijavi?« »Već je pucao na pola tuceta ljudi«, odgovori sestra Blam i povede Edipu niz hodnik do svoje kancelarije. »Bolje bi bilo da neko od njih to prijavi.« Edipa zapazi da prozor vodi ka bezbednoj liniji povlačenja. »Trebalo je da pobegnete«, reče ona. Blamova, koja je nalivala vrelu vodu iz slavine u šolje i mešala instant-kafu, zbunjeno je pogleda. »Možda mu neko zatreba.« »Ko ga to navodno proganja?« »Trojica s mašinkama, tako je rekao. Teroristi, fanatici, to je sve što znam.« Uputila je Edipi neprijateljski pogled. »Previše sumanutih ženskih, eto šta ga je sredilo. Kineret je pun takvih. Nije mogao s njima da izađe na kraj.« »Bila sam odsutna neko vreme«, reče Edipa. »Možda bih mogla da doznam o čemu se radi. Možda mu neću predstavljati toliku opasnost.« Blamova ispeče usta vrućom kafom. »Počnite da mu pričate o svojim nevoljama i on će vas verovatno upucati.« Pred njegovim vratima, koja nikad nije videia zatvorena, ona načas zastade u pola koraka, isturenog kuka, i zapila se da li je uopšte normalna. Zašto nije zbrisala kroz prozor Helge Blam i upoznala se s oslatkom zbivanja u sutrašnjim novinama? »Ko je to?« vrisnu Hilarijus koji je načuo njeno disanje ili nešto slično. »Gospoda Mas.« »Neka Sper i njegovo ministarstvo kretena večno trunu u paklu. Da li znate da je bar pola ovih metaka neispravno?«
»Smem li da uđem? Možemo Ii da razgovaramo?« »Siguran sam da svi to želite«, reče Hilarijus. »Nisam naoružana. Možete da me pretresete.« »Pa da mi vi karate udarcima saseckate kičmu, ne, hvala.« »Zašto se odupirete svakoj mojoj sugestiji?« »Čujte«, reče Hiiarijus nakon kraće pauze, »jesam li vam delovao kao đovoljno dobar frojdovac? Jesam li ikad ozbiljno odstupio od pravila?« »Povremeno ste pravili grimase«, reče Edipa, »ali to nije toliko važno.« Njegov odgovor je bio dugotrajan, gorak smeh. Edipa je čekala. »Pokušao sam«, reče psihijatar iza vrata, »da se potČinim tom čoveku, duhu tog svadljivog Jevrejina. Pokušzao da odgajim veru u doslovnu istinu svega što je napisao, čak i u idiotluke i protivrečnosti. fo je bilo najmanje što sam mogao da učinim, nicht wahr? Neka vrsta pokajanja. A jedan moj deo je, mora biti, stvarno želeo da poveruje kao dcte koje, u savršenoj sigumosti, sluša priču strave i užasa da će nesvesno biti poput bilo koje sobe kad je obasja svetlost. Da će se mračni oblici pretvoriti u konjiće za Ijuljanje i bidermajer nameštaj. Da ga tcrapija može ukrotiti i uvesti u druŠtvo bez ikakvog straha od neke njegove buduće pobune. Želeo sam da verujem uprkos svemu što je moj život bio. Možete li to da zamislite?« Nije mogla, jer nijc imala pojma šta je Hilarijus radio pre ncgo što se pojavio u Kinerctu. Izdaleka je začula sircne, one eleklronske koje je upotrebljavala lokalna policija i koje zvuče kao obična pištaljka emitovana preko razglasnog uredaja. Postajale su, Iinearno tvrdoglave, sve glasnije. »Da, čujem ih«, reče Hilarijus. »Zar mislilc da neko može da mc zaštiti od tih t’anatika? Oni prolaze kroz zidove. Umnožavaju se: pobegneš od njih, skreneš iza ugla, a oni su već tu, ponovo jure za tobom.« »Hoćete li da mi učinite uslugu?« reče Edipa. »Ne pucajte na pandure, oni su na vašoj strani.« »Ti Izraelci imaju pristupa svakoj poznatoj unil’ormi«, reče Hilarijus. »Ne mogu da garantujem bezbednost toj ’policiji’. Ni vi ne možete da garantujete kud će me odvesti ako se predam, je 1’ tako?« Cula je kako korača gore-dole po svojoj kancelariji. Nezemaljski zvuci sirena obrušavali su se na njih sa svih strana noći. »Postoji jedna grimasa, jedan izraz Iica«, rcčc Hilarijus, »koji mogu da načinim. Taj niste videli; nije ga video niko u ovoj zemlji. Načinio sam ga samo jednom u svom živolu, i možda danas u Srednjoj Evropi još uvek živi, u obliku ko zna kakvog povrća, mladić koji ga je video. On bi sada mogao da bude vaših godina. Beznadežno lud. Zvao se Cvi. Hoćete li đa kažete ’polieiji’, ili kako već nazivaju sebe večeras, da ja mogu ponovo da načinim takav izraz lica? Da njegov eiektivni radijus iznosi stotinak jardi i da će svakog nesrećnika koji ga ugleda oterati zanavek u podzemnu zamračenu tamnicu, medu strašna obličja, i da će se poklopac neopozivo zatvoriti za njima? Hvala.«
Sirene su stigle do ulaza u kliniku. Cula je kako se s treskom zatvaraju vrata policijskih kola, kako policajci urlaju, a onda strahovil tresak kad su provaiili unulra. Tada se otvoriše vrata od kancelarije. Hilarijus je dograbi za ruku, uvuče u sobu, ponovo zaključa vrata. »I šta, sada sam talae«, reče Edipa. »O«, reče Hilarijus, »to si ti.« »A šla ste mislili, s kim - « »Razgovaram o svom slučaju? S nekim drugim. Tu sam ja, tu su drugi. Znaš, uz pomoć LSD-a otkrivamo da razlika počinje da iščezava. Ego gubi svoje oštre ivice. Ali ja nisam nikad uzeo tu drogu, odabrao sam da oslanem u relativnoj paranoji, gde bar znam ko sam ja a ko su drugi. Možda ste zbog toga i vi odbili da učestvujcle, gospodo Mas?« Držao je pušku za rcmen i zadovoljno joj se smešio. »E pa, dobro, trebalo je, pretposiavljam, da mi uručiš poruku. Od njih. Šta treba da mi kažeš?« Edipa sleže ramcnima. »Suočite se sa svojom drušlvenom odgovornošću«, predloži ona. »Prihvatile princip stvarnosti. Oni su brojno jači i imaju veću vatrenu moć.« »Ah, brojno jači. I tamo su bili brojno jači.« Posmatrao ju je lažno-smernim pogledom. »Gde to?« »Tamo gde sam načinio ono lice. Gde sam stažirao.« Tada je približno shvatila o čemu govori, ali da bi skratila ona ponovo reče: »Gde to?« »U Buhenvaldu«, odgovori Hilarijus. Pajkani počeše da udaraju po vratima kancelarije. »On ima pušku«, viknu Edipa, »a ja sam unutra.« »Ko ste vi, gospođo?« Ona mu reče. »Kako vam se piše ime?« Pribeležio je i njenu adresu, godine, broj telefona, najbliže rođake, muževljevo zanimanje, sve što je bilo zanimljivo za vesti. Hilarijus je sve to vreme preturao po fioci u potrazi za municijom. »Da li možete da ga odvratite od pucnjave?« raspitivao se pajkan. »Ovi s televizije voleli bi da uslikaju nešto kroz prozor. Je l’ biste mogli malo da ga zamajavate?« »Budite oprezni«, posavetova ih Edipa, »pa ćemo videti.« »Baš lepo glumite«, klimnu Hilarijus. »Vi, znači, mislite«, reče Edipa, »da oni pokušavaju da vas odvedu u Izrael i da vam sude kao Ajhmanu?« Psihoanalitičar je nastavio da klima glavom. »Ali zašto? Sta ste radili u Buhenvaldu?« »Radio sam«, reče Hilarijus, »na eksperimentalno izazvanom ludilu. Jevrejin oboleo od katatonije isto je što i mrtav Jevrejin. Liberalni SS krugovi smatrali su da je to humanije.« I tako su delovali na svoje subjekte pomoću metronoma, zmija, brehtovskih vinjeta u ponoć, hirurškog uklanjanja izvesnih žlezda, halucinantnih projekcija, novih droga, pretnji izricanih preko skrivenih zvučnika, hipnoze, satova koji su se okretali unazad, i pomoću lica. »Na žalost«, prisećao se, »saveznici, oslobodioci, stigli su pre nego što smo uspeli da sakupimo dovoljno podataka. Ne računajući neke spektakularne
uspehe, poput Cvija, nismo baš nešto mnogo postigli u statističkom smislu.« Nasmešio se kad je ugledao izraz na njenom licu. »Da, mrziš me. Ali zar nisam pokušao da se iskupim? Da sam bio pravi nacista, odabrao bih Junga, nicht wahr? Ali ja sam odabrao Frojda, Jevrejina. U Frojdovoj viziji svela nije bilo Buhenvalda. Buhenvald bi, prema Frojdu, kad ga jednom obasja svetlost, trebalo da postane fudbalsko igralište, debela dečica učila bi u sobama za gušenje solfedo i aranžiranjc cveča. U Aušvicu peći bi služile za pečenje kolača i svadbenih torti, a u projektilima V-2 stanovali bi patuljci. Nastojao sam da verujem u sve to. Noću sam spavao samo tri sata, trudeći se da ne sanjam, a preoslalih 21 trošio sam na prinudno slicanjc vere. Pa ipak, moja pokora nije bila dovoljna. Uprkos svcmu šlo sam nastojao da uradim, došli su po mcne poput andela smrti.« »Kako ide?« pitao je pajkan. »Izvrsno«, reče Edipa. »Javiću vam kad postane beznadežno.« Tada spazi da je Hilarijus ostavio pušku na stolu i prcšao na drugu stranu sobc gde je navodno pokušavao da otvori orman s dokumcnlima. Ona ščcpa pušku, uperi je u njega i reče: »Trcbalo bi da te ubijcm.« Znala je da joj je namerno omogućio da dode do oružja. »Zar te nisu zato poslali?« Pogledao ju je, prvo razroko, potom normalno, a onda joj isplazio jezik. »Došla sam«, reče ona, »u nadi da možete da me izvučeic iz jedne fantazijc.« »Čuvaj je!« vatrcno povika Hilarijus. »Šta vam je drugo prcostalo? Čvrsto je drži za njen mali pipak, nc daj da ti je frojdovci izmamc ili da je farmaceuti otrovom isteraju iz tcbe. Bez obzira šta jc, dobro je čuvaj, jcr kad je izgubiš, onda u tolikoj mcri prelaziš drugima. Počinješ da prestaješ da postojiš.« > »Udite«, zaurla Edipa. Suze navrcše Hilarijusu na oči. »Nećeš da pucaš?« Pajkan pritisnu kvaku. »Hej, zaključano je«, reče. »Razvalite vrata«, dreknu Edipa, »a ovaj Hitler Hilarijus će platiti račun.« Napolju, dok se nekoliko nervoznih policajaca približavalo Hilarijusu noseći ludačku košulju i pendreke koji im neće zatrebati, i dok se troje suparničkih ambulantnih kola uz urlik kretalo unazad preko travnjaka, kao da se nadmeću za najbolji položaj, što je nateralo Helgu Blam da ružno psuje vozače izmedu jecaja, Edipa medu retlektorima i znatiželjnom ruljom ugleda automobil sa oznakom KCUF u kojem je sedeo njen muž Mučo i brbljao u mikrofon. Ona prođe pored bleštavih bliceva i proturi glavu kroz prozor. »Zdravo«, reče ona. Mučo pritisnu dugme za iskašljavanje, ali se samo nasmeši. To je bilo čudno. Kako su mogli da čuju osmeh? Mučo joj podmetnu mikrolbn i promrmlja: »Uključena si, samo budi ono što jesi.« Potom dodade pravim spikerskim glasom: »Kako se osećate zbog ovog užasnog događaja?« »Užasno«, reče Edipa. »Divno«, reče Mučo. Tražio je da ukralko izloži slušaocima šta se dogodilo unutra. »Hvala vam, gospodo Edna Moš«, zaključio je, »što ste nam kao neposredni svedok
opisali ovu dramatičnu opsadu u Hiiarijusovoj psihijatrijskoj klinici. Ovoje vaš pokretni izveštač za radio-stanicu KCUF, a sada vas ponovo prepuštam ’Zeki’ Vorenu u studiju.« Isključio se. Nešto nije bilo kako treba. »Edna Moš?« reče Edipa. »Ispašće kako treba«, reče Mučo. »Uračunao sam distorziju na ovim uređajima, i onu dodatnu, kad prebace na traku.« »Kud ga vode?« »U opštinsku bolnicu, pretpostavljam«, reče Mučo, »na posmatranje. Pitam se šta mogu da primete.« »Izraelce«, reče Edipa, »koji ulaze kroz prozore. Ako ih ne bude bilo, on je lud.« Prišli su im pajkani i popričali s njima. Rekli su joj da ostane u Kineretu u slučaju da dođe do sudenja. Na kraju se vratila u svoj iznajmljeni automobil i sledila Muča na povratku u studio. Te noči vodio je program od jedan do šest ujutru. U hodniku, ispred bučne sobe s teleprinterom, dok je Mučo u redakciji prekucavao svoj tekst, Edipa je susrela urednika programa, Cezara Fanča. »Baš mi je drago šlo ste se vratili«, pozdravi je on; očigledno nije mogao da se seti njenog imena. »Je li«, reče Edipa, »a zašto?« »Iskrcno rečeno«, poveri joj se Fanč, »otkad ste otišli, Vendel nije bio Vendel.« »A ko je onda«, reče Edipa, osećajući kako besni jer je Fanč bio u pravu, »moliću lepo, on bio Ringo Star?« Fanč ustuknu. »Cabi Ceker?« Gonila ga je prema predvorju. »Ili Rajčes Braders? I zašto mi to govorite?« »Svi ti«, reče Fanč, pokušavajući da sakrije glavu, »gospodo Mas.« »Oh, zovite me Edna. Kako to mislite?« »Iza njegovih leda«, cvilio je Fanč, »zovu ga Braća N. On gubi identitet, Edna, kako to drugačije da kažem? Svakog dana Vendel je sve manje on sarn a sve više nešto opšte. Kad ude na sastanak redakcije, soba se iznenada ispuni ljudima, razumete? On je skup Ijudi.« »Sve je to vaša mašta«, reče Edipa. »Ponovo ste pušili one cigarete na kojima nema nikakvih oznaka.« »Videćete i sami. Ne podsmevajte mi se. Moramo da ostanemo zajedno. Ko se još brine o njemu?« Posle je sedela sama na klupi ispred studija A i slušala kako Mučov kolega »Zeka« Voren pušta ploče. Mučo je sišao niz stepenice s primerkom svoga teksla, šireći oko sebe spokoj kakav još nije videla. Nekad su mu ramena bila pogrbljena a očni klapci treplali velikom brzinom, ali je sve to nestalo. »Sačekaj«, nasmeši se on i krenu niz hodnik. Razgledala ga je otpozadi, nastojeći da uoči duge ili aure. Ostalo im je još vremena pre početka njegovog programa. Odvezli su se u centar grada, u piceriju i bar, i posmatrali se kroz ižljebljeno zlalno staklo krigle od piva. »Kako napreduješ s Mecgerom?« reče on. »Gotovo je«, reče ona. »Golovo, napokon«, reče Mučo. »Shvatio sam to kad si govorila u mikrot’on.«
»Dobro si shvatio«, reče Edipa. Nije mogla da odrednzraz na njegovom licu. »Cudno«, reče Mučo, »sve je čekaj.« Nije čula ništa neobično. »Na tom snimku ima sedamnaest violina«, reče Mučo, »a jedna od njih do davola, ne mogu da kažem gde se taj nalazi jer je to mono-snimak.« Tada joj sinu da on govori o muzici koja je provejavala prostorijom. Tekla je onako podsvesno, neodrcdljivo još od časa kad su ušli u restoran, sastavljena od gudača, mekih klarineta i prigušenih duvača. »U čemu je stvar«, reče ona znatiželjno. »Njegova E žica«, reče Mučo, »je za nekoliko ciklusa povišena. On sigurno rtije studijski muzičar. Ed, šla misliš, da li bi s tom jednom žicom moglo da se uradi nešto kaosjednim komadom kostidinosaurusa. Samo s lim njegovim notama na tom snimku? Zamisliš kakvo mu je uvo, pa onda muskulaturu šaka i ruku, i na kraju zamisliš celog čoveka. Bože, zar to ne bi bilo divno?« »A šta će ti to?« »On je bio stvaran. To nije nikakav sintetički proizvod. Kad bi hteli, mogli bi potpuno da se liše živih muzičara. Mogu da sastave sve prave tonove na pravoj frekvenciji i da na kraju zvuči kao violina. Kao što ja…«, oklevao je načas a onda joj pokaza sjajan osmeh, »pomislićeš da sam lud, Ed, ali ja mogu da učinim isto to obrnutim redom. Mogu da saslušam bilo šta i da to onda sasvim rastavim. Spektralna analiza, tu u mojoj glavi. Mogu da razdvojim akorde, boju zvuka i reči na osnovne i sekundarne frekvencije, i da slušam sve njih, svaki čisti ton, i to istovremeno.« »Kako to možeš?« »To ti je kao da za svaku od njih imam poseban kanal«, uzbudeno reče Mučo, »a aico mi zatreba više kanala, jednostavno se proširim. Dodam ono što mi je potrebno. Ne znam kako to funkcioniše, ali u poslednje vreme mogu to da uradim i kad ljudi govore. Kaži ’bogat, čokoladni ukus’.« »Bogat, čokoladni, ukus«, reče Edipa. »Da«, reče Mučo, i zaćuta. »Pa šla?« upita Edipa posle par minuta gotovo razdražljivim glasom. »Zapazio sam to pre neku noć dok je ’Zeka’ čitao reklame. Bez obzira ko govori, spektri snage uvek su isti, uz sasvim mali procenat odstupanja. Znači, ti i ’Zeka’ sada imate nešto zajedničko. I više od toga. Svi oni koji izgovaraju iste reči jedna su ista osoba ukoliko su spektri isti, jedino što se dogadaju drugačije u vremenu, kapiraš? Ali, vreme je proizvoIjno. Nultu tačku možeš da odabereš gde god hoćeš, i tako možeš da pomeraš vremensku liniju svake osobe sve dok sc sve ne podudare. Tada bi dobila jedan ogroman hor, možda od, moj bože, nekoliko stotina miliona Ijudi, i taj hor bi govorio ’bogat, čokoladni ukus’, a svi glasovi bili bi isti glas.« »Mučo«, reče ona, nestrpljiva ali i privučena jednom plahovitom sumnjom. »Da li Fanč misli na to kad kaže da nastupaš kao soba puna Ijudi?« »Tačno«, reče Mučo, »to sam ja. Svako je takav.« Zagledao se u nju, zamišljajući možda konsenzus kao što drugi zamišljaju orgazam, lica glatkog, milog, smirenog. Nije mogla da ga prepozna. Panika poče da izvire iz mračnog područja u njenoj glavi. »Sada,
kad stavim slušalice«, nastavi on, »stvarno razumem šta se tu nalazi. Kad oni klinci zapevaju ’Ona te voli’, onda te ona, ovaj, stvarno voli, znaš, ona je koliko god hoćeš ljuđi, širom sveta, unazad u vremenu, raznih boja, veličina, godina, oblika, na raznim udaljenostima od smrti, ali ona voli. A ono ’tebe’, ono ’ti’, to je svako. Pa i ona. Edipa, ljudski glas je, znaš, pravo pravcijato čudo.« Oči mu se napuniše suzama u kojima se odražavala boja piva. »Dragi«, reče ona, bespomoćna, ne znajući šta bi mogla da uradi, uplašena za njega. On spusti prozirnu plastičnu flašicu na sto izmedu njih. Ona se zabulji u pilule, a onda shvati. »Je 1’ to LSD?« reče ona. Mučo uzvrati osmehom. »Gde si ih nabavio?« Iako je već znala. »Kod Hilarijusa. Proširio je svoj program i na muževe.« »Reci mi«, pokuša Edipa da zvuči poslovno, »otkad si, koliko si već na ovome?« On doista nije mogao da se seti. »Ali, možda postoji šansa da se još nisi navukao.« »Ed«, on je zbunjeno pogleda, »ovde nema nikakve navlake. Ne postaješ nikakav narkoman. Uzimaš zato što je dobro. Zato što čuješ i vidiš razne stvari, mirišeš i probaš kao nikad ranije. Zato što je svet tako izobilan. Nema mu kraja, dušo. Ti si antena koja šalje svoj obrazac tokom noći do miliona ljudi, a njihovi životi su i tvoji.« Sada je imao onaj strpljiv, majčinski izraz. Edipi je došlo da ga razvali posred usta. »Te pesme, nije stvar u tome da one nešto govore, one jesu nešto, nešto izraženo čistim zvukom. Nešto novo. I moji snovi su se promenili.« »O, fino, baš fino.« Besno je, nekoliko puta, zabacila kosu. »Nemaš više noćne more? Lepo. Znači, tvoja poslednja mala prijateljica, ko god ona bila, ipak je uspela. U tim godinama, znaš, potrebno im je što više sna.« »Nema nikakve devojčice, Ed. Saslušaj me. Onaj ružan san koji me je sve vrcme spopadao, san o placu punom automobila, je 1’ se sećaš? Nisam čak mogao ni da li pričam o tome. Ali sada mogu. Više mi ne smela. Na tom placu naiazio se jedan znak, to je jedino što me je plašilo. U snu sam obavljao uobičajene poslove, a onda, iznenada, bez ikakve opomene, pojavljivao sc taj znak. Mi smo bili članovi Nacionalne asocijacije za dilere automobilima. Ili, skraćeno, N.A.D.A. I samo taj škripavi mctalni znak koji je ponavljao nada, nada {2} naspram plavog neba. Tada sam se budio i urlao od straha.« Sećala se. On se više neće prestravljati, sve dok bude imao pitulc. Nikako nije mogla da utuvi sebi u glavu da je onaj dan kad ga je ostavila i krcnula u San Narciso bio dan kad je poslcdnji put videla Muča. Jcdan veliki njegov deo već je nepovratno tščezao. »O, čuj ovo«, govorio je, »Ed, slušaj samo.« AJi ona nije znala ni koja melodija svira. Kad mu se primakao čas da se vrati u radio-stanicu, on klimnu prema pilulama. »Možcš da ih uzmcš.« Ona odmahnu glavom. »Vraćaš se u San Narciso?« »Da, noćas.«
»A pajkani?« »Biću begunac.« Kasnije nije mogla da se seti da li su rekli još nešto. Pred stanicom su se poljubili u ime rastanka, svi skupa. Dok se Mučo udaljavao zviždao je neŠto komplikovano u dvanaestotonskoj lestvici. Edipa je ostala da sedi, čela oslonjenog na volan, i prisetila se da ga nije pitala za pečat Tristera na njegovom pismu. Ali tada je već bilo prekasno da se bilo šta izmeni.
6. Kad se vratila u »Ehine dvorove«, zatekla je Majlsa, Dina, Serdža i Lenarda kako sede oko daske za skakanje na kraju bazena, zajedno sa svim svojim instrumentima, tako raspoređeni i nepokretni kao da ih neki fotograf, sakriven od Edipe, slika za omot njihovog albuma. »Šta se desilo?« reče Edipa. »Vaš momak«, odgovori Majls, »Mecger, stvarno ga je uvalio Serdžu, našem kontratenoru. Dečko je poludeo od bola.« »U pravu je, gospodo«, reče Serdž. »Čak sam i napisao pcsmu o tome, koju sam ja lično aranžirao, i koja ide ovako.« Serdžova pesma Kakve šanse ima usamljeni surfer Da stekne ljubav male surferke, Kad se okolo muvaju svi ti Hamberti Hamberti, Koji su tako veliki, tako bolesni? Za mene, ona je bila prava žena, A za njega, samo još jedna nimfeta; Zašto su se spanđali, zašto me je napustila, I toliko me uznemirila? E pa, kad je već otišla, Morao sam da nađem nekoga, A starija generacija Pokazala mi je šta da radim - Sinoć sam imao sudar s jednom osmogodišnjom, Koja je svinger baš kao i ja, I svake nas noći možete naći na igralištu Iza osnovne škole u mraku (o, jea), Gde nam je dobro da bolje ne može biti. »Pokušavate nešto da mi kažete«, reće Edipa. Saopštili su joj potom sve u prozi. Mecger i Serdžova devojka zbrisali su u Nevadu, s namerom da se venčaju. Serdž je, nakon detaljnijeg ispitivanja, priznao da je deo o osmogodišnjoj za sada još uvek imaginaran, ali da se marljivo muva oko igrališta i nada se da će uskoro imati neke vesti za sve njih. Na televizoru u svojoj sobi pronašla je Mecgerovu poruku u kojoj joj saopštava da ne brine oko nasledstva, da je svoju ulogu izvršitelja predao nekome u firmi Vorp, Vistful, Kubiček i Mekmingas, i da će oni biti u vezi s njom, i da je sve sredeno sa sudom za zaostavštine i nasleda. Ni reči koja bi podsetila na to da su Edipa i Mecger bili
nešto više od suizvršitelja testamenta. Sto mora da znači, pomisli Edipa, da nismo bili ništa više. Trebalo bi da se oseti klasičnije preradenom, ali morala je da misli na druge stvari. Cim se raspakovala, telefonirala je Rendolfu Dribletu, reditelju. Pošto je zazvonio desetak puta, javila se neka starija gospođa. »Zao mi je, ali nemamo ništa da izjavimo.« »Ali, ko je to?« reče Edipa. Uzdah. »Njegova majka. Daćemo izjavu za štampu sutra u podne. Pročitaće je naš advokat.« Prekinula je vezu. Sta je sad, do đavola, pitala se Edipa: šta se desilo Dribletu? Rešila je da kasnije ponovo telefonira. U imeniku je pronašla broj profesora Emorija Borca, i s njim je imala više sreće. Javila se izvesna Grejs, uz pralnju grupe dece. »On zaliva dvorište«, rekia je Edipi. »To je, u stvari, dobro organizovana šala koja traje još od aprila. On scdi na suncu, pije pivo sa studentima, baca pivske llaše na galcbove. Ako želite da razgovarate s njim, onda učinite to što pre. Meksin, zaŠto ne baciš to na svog brata, on je pokretniji od mene. Da li znate da je Emori priredio novo izdanje Vorfingera? Izlazi iz štampe «, ali datum je iščezao pod zvukom strašnog treska, manijačkog dečjeg smcha, pištavih krikova. »O, bože! Jesle li vcć imali priliku da vidite decoubistvo? Dodite, ovo vam je možda jedina šansa.« Edipa sc istuširala, obukla džcmper, suknju i patike, povezala kosu na sludentski način, sasvim se blago našminkala. Uviđajući uz blagi osećaj užasa da u pitanju nije Borcov odgovor, ili Grejsin, već Tristerov. Dnk se vozila, proŠla je porcd Zapfove antikvarnice i sa zaprepašćenjem ugledala gomilu ugljcnisanog krša tamo gde je pre još samo ncdelju dana stajala knjižara. U vazduhu se još uvek oscćao miris izgorele kože. Zaustavila se, izašla iz kola i ušla u susednu prodavnicu vladinih viškova. Vlasnik joj je objasnio da je Zapf, ta prokleta budala, zapalio svoju radnju da bi dobio osiguranje. »Da je dunuo bilo kakav vetar«, zareža taj dostojnik, »i ja bih otišao s njom. Ceo ovaj kompleks ionako je sagraden da bi trajao samo pet godina. Ali, zar je Zapf mogao da čeka? Knjige.« Činilo se da ga samo njegovo dobro vaspitanje sprečava da pljune. »Ako hoćete da prodajctc polovne stvari«, posavetova on Edipu, »onda se raspitajte šta se traži. Ove sezone to su puške. Baš mi je danas prepodne bio jedan tip koji je kupio dvesta komada za obuku svojih momaka. Mogao sam da mu prodam i dvesta poveza za ruke sa svastikama, ali nisam imao dovoljno, do đavola.« »Svastike u vladinim viškovima?« reče Edipa. »Ma, jok.« On joj posvećeno namignu. »Imam jednu fabričicu izvan San Dijega«, reče joj, »i imam jedno tuce crnčuga koji prave te poveze. Začudili biste se kako se ta stvarčica prodaje. Platio sam oglase irdva-tri nedeljnika za curice, a onda sam morao da unajmim još dvojicu crnja samo za sredivanje pošte.« »Kako se zovete?« reče Edipa. »Vintrop Tremejn«, odgovori nadahnuti preduzimač,« ili, kraće, Viner. Znate šta, sada sklapamo ugovor s jednom velikom firmom za gotovu odeću u Los Andelesu, hoćemo da vidimo kako bi išle SS-uniforme na jesen. Spajamo to s reklamama povodom
povratka u školu, idemo najviše na veličinu 37, znate, dečji brojevi. A sledeće sezone možda ćemo da izbacimo modifikovanu verziju za dame. Kako bi vam se to dopalo?« »Javiću vam«, reče Edipa. »Imaću vas na umu.« Izašla je, pitajući se da li je trebalo nešto da mu kaže ili da ga odalami nekim od suvišnih teških, tupih predmeta koji su joj bili nadohvat ruke. Nije bilo svedoka. Zašto nije? Kukavica si, reče sebi dok je zakopčavala sigurnosni pojas. Ovo je Amerika, ti živiš u njoj, dopuštaš da se to dogada. Da se razvija. Divlje je vozila autoputom u potrazi za »folksvagenima«. Kad je stigla do Borcove adrese, u priobalskom naselju u stilu Fangoso Lagune, samo se tresla i osećala malu mučninu u stomaku. Dočekala ju je debela devojčica po čijem licu je bila razmazana neka plava smesa. »Zdravo«, reče Edipa, »ti si sigurno Meksin.« »Meksin je u krevetu. Bacila je jednu od tatinih pivskih flaša na Čarlsa, a ona je proletela kroz prozor i mama ju je dobro izdevetala. Da je moja ćerka, ja bih je udavila.« »Nikad nisam to tako zamišljala«, reče Grejs Borc, koja se iznenada pojavi iz zamračene dnevne sobe. »Udite.« Vlažnim peškirićem poče da čisti devojčicino lice. »Kako ste uspeli da pobcgnete od svoje dece?« »Nemam ih«, reče Edipa, pošavši za njom u kuhinju. Grejs je iznenadeno pogleda. »Postoji izvestan izmučeni izgled«, reče ona, »koji naučite da prepoznajete. Mislila sam da ga izazivaju samo deca. A možda i ne.« Emori Borc je napola ležao na viscćem krevctu, a okruživala su ga tri postdiplomca, dva muškarca i jedna žcna, svi naliveni pićem, i neverovalna gomila praznih llaša od piva. Edipa pronadc jcdnu punu i sede na travu. »Volela bih da doznam«, ubrzo sc oglasi, »nešto o istorijskom Vorfingeru. Ne o verbalnom.« »Istorijski Sekspir«, zareža jedan od postdiplomaca kroz veliku bradu i otčepi još jednu flašu. »Istorijski Marks. Istorijski Isus.« »U pravu je«, sleže Borc ramenima, »oni su mrtvi. Sta je ostalo?« »Reči.« »Uzmite neke reči«, reče Borc. »O njima možcmo da razgovaramo.« »’Ne može sačuvati ni povesmo zvezda sveto’«, citirala je Edipa, »’onog kom je sudeno da se sretne s Trislerom.’ Kuiirova tmgedija, četvrti čin, osma scena.« Borc zatrepta. »A kako ste vi«, reče on, »ušli u Vatikansku biblioteku?« Edipa mu pokaza džepno izdanje s tim stihovima. Borc zaškilji na stranicu i potraži novu flašu piva. »Pobogu«, objavi on, »plagirali su nas, mene i Vorfingera, cenzurisali su nas u obrnutom smislu i vratili kojekakve vulgarnosti.« Vratio se na početak ne bi li pronašao ko je preuredio njegovo izdanje Vorfingera. »Slidco se da se potpiše. Do davola. Moraću da pišem izdavaču. K. da Čingado i kompanija? Jeste li ikad čuli za njih? Njujork.« Pogledao je dve-lri stranice naspram sunca. »Ofeet.« Primakao je nos tekstu. »Stamparske greške. Fuj. Pokvareno.« Ispustio je knjigu na travu i poglcdao je s dubokim prezirom. »Kajco su onda oni ušli u Vatikansku biblioteku?« »Šta se nalazi u Vatikanu?« upita Edipa.
»Pornografska verzija Kurirove tragedije. Nisam imao prilike da je vidim sve do 1961, inače bih joj posvelio pažnju u mom starom izdanju.« »Ono što sam videla u pozorištu Tenk nije bilo pornografsko?« »U rcžiji Rendija Driblela? Nc, mislim da je bilo lipično čedno.« Tužno je poglcdao mimo njc u nebesko prostranstvo. »On je bio neobično moralan čovek. Gotovo da nije osećao nikakvu odgovornost prema reči, zaisla, ali je zato bio uvekdosledno veran ncvidljivom polju koje okružuje dramu, njenom duhu. Ako je neko mogao da prizove tog istorijskog Vorfingera kojeg tražite, onda je lo bio Rcndi. Niko koga poznajem nije bio toliko blizak autoru, mikrokosmosu te dramc koji je okruživao živi Vorlmgerov duh. »Ali, vi govorite u prošlom vremenu«, reče Edipa dok joj je srce udaralo, prisećalo se stare gospode koja je odgovorila na njen telefonski poziv. »Zar niste čuli?« Svi su je pogledali. Smrt, bez senke, kliznu među praznim bocama na travi. »Rendi je preksinoć ušao u Pacifik«, napokon joj reče devojka. Oči su joj bile sasvim crvene. »Obučen u Ðenarov kostim. Mrtav je, a ovo je pomen.« »Pokušala sam jutros da ga nazovem«, bilo je sve što je Edipa mogla da kaže. »To je bilo odmah pošto su demontirali dekor za Kurirovu tragediju«, reče Borc. Čak i pre mesec dana Edipino sledeće pitanje bilo bi: »Zašto?« Ali sada je nastavila da ćuti, da čeka, kao da će doživeti prosvetljenje. Lišavaju me, reče ona bezglasno osećajući se kao zavesa koja leprša na veoma visokom prozoru i povremeno se nagne nad ambis lišavaju me, jednog po jednog, svih mojih muškaraca. Moj psihijatar, kojeg proganjaju Izraelci, poludeo je; moj suprug, navučen na LSD, kao dete pipa i traži put, i odlazi sve dublje i dublje u sobe i beskrajne sobe zamršene šećerne kuće svoga bića, i sve dalje, beznadežno daIje, od onoga što se prihvatalo i to zauvek, nadala sam se kao ljubav; moj jedini vanbračni momak zbrisao je s izopačenom klinkom od petnaest godina; moj najbolji vodič do Tristera izvršio je samoubistvo. Gde sam ja? »Zao mi je«, reče Borc, posmatrajući je. Edipa nije promenila temu. »Da li je koristio samo to«, pokazujući na džepno izdanje, »za svoj tekst?« »Ne.« Uz mrštenje. »Koristio se mojim izdanjem, u tvrdom povezu.« »Ali one večeri kad ste gledali komad…« Previše sunčevih odblesaka na flašama, nemim svuda oko njih. »Kako je završio četvrti stih? Koje je stihove on izgovorio, mislim, Driblet, Ðenaro, dok svi stoje oko jezera, odmah posle čuda?« »’Onog kog na kraju znasmo k’o Turn i Taksis’«, recitovao je Borc, »’nema drugog gospodara sem bodeža trn, i tajac sad puni jednom svijen rog’.« »Tačno«, složiše se postdiplomci, »jea.« »I to je sve? A šta je s ostatkom? S drugim kupletom?« »U tekstu koji ja lično prihvatam«, reče Borc, »poslednji stih tog kupleta je izbrisan. Knjiga u Vatikanu samo je opscena parodija. Završetak ’Onog ko je jednom omeo Andelovu pohotu’ ubacio je štampar kvarto izdanja iz 1687. ’Vajtčepelska’ verzija je
pokvarena. Rendi je učinio ono što je najbolje sasvim je izostavio sumnjivi deo.« »Ali na predstavi na kojoj sam ja bila«, reče Edipa, »Driblet je upotrebio stihove iz Vatikana, izrekao je reč Tristero.« Borcovo lice osta neizmenjeno. »To je samo od njega zavisilo. Bio je i reditelj i glumac, zar ne?« »AJi, zar je to mogao da bude samo«, pravila je krugove rukama, »samo neki kapric? Da tako upotrebi par stihova a da nikome ništa ne kaže?« »Rendi«, priseti se treći postdiplomac, zdepasti momak s naočarima u rožnatom ramu, »kad bi njega nešto iznutra mučilo, onda je to, na ovaj ili onaj način, obično moralo da izade napolje, na pozornicu. On je pregledao mnogo verzija kako bi razvio osećaj za duh drame, ne samo za reči, i tako je naišao na to vaše džepno izdanje, i na tu varijantu.« »Znači«, zaključi Edipa, »da mu se nešto moralo desiti u njegovom ličnom životu, nešto se te večeri drastično izmenilo za njega, i zbog toga je ubacio te stihove.« »Možda«, reče Borc, »a možda ne. Mislite li da je čovekov um poput stola za bilijar?« »Nadam se da nije.« »Dodite da pogiedate neke porno-slike«, pozva je Borc i svali se s ležaljke. Ostavili su studentc da piju pivo. »Ilegalni mikrol’ilmovi s ilustracijama iz izdanja u Valikanu. Prokrijumčareni 1961. godine. Grcjs i ja smo tada bili tamo, imali smo neku stipendiju.« Ušli su u kombinaciju radne sobe i kabineta. Negde daleko u kući deca su vrištala, usisivač je zavijao. Borc navuče zastorc, pregleda kutiju sa slajdovima, odabra nekoliko, uključi projektor i usmeri ga na zid. Uustracije su bile dr\rorezi, uradeni s onom grubom žurbom da se vidi zavrseni proizvod koja uvek obeležava amatera. Pravu pornografiju daju nam samo slrpljivi profesionalci. »Umetnik je anoniman«, reče Borc, »kao i stihoklepac koji je prepevao komad. Ovde Paskvale, sećate ga se, jedan od rđavih Iikova, stvarno ženi svoju majku i imamo celu scenu koja se odigrava tokom njihove prve bračne noći.« Promenio je slajdove. »U tome je cela stvar. Obratite pažnju na to da se figura Smrti često pojavljuje u pozadini. Moralni bes, lo je atavizam, to je srcdnjovekovno. Nijedan puritanac nijc bio tako nasilan. S izuzetkom, možda, skerv’amita. D’Amiko misli da je to izdanje bilo skervamitski projekt.« »Skervamilski?« Robert Skervam je, za vreme vladavine Čarlsa 1, osnovao sektu najčistijih puritanaca. Njihov središnji problem bila je predestinacija. Postojalc su dve vrste. Za jednog skervamita ništa se nije dogadalo slučajno, i Bogom stvorcni svet bio je ogromna, složena mašina. Ali jedan njegov deo, skervamitski deo, delao je pomoću volje Božje, svog prvobitnog pokretača. Ostatak je dclao pomoću nekog protivnog načela, nečcg slepog, bezdušnog; sirovi automatizam koji je vodio u večnu smrt. Ideja je bila u tome da se preobraćenici dovedu u pobožno i smisaono bratstvo skervamita. Ali, na neki način,
oni malobrojni spaseni skervamiti neprekidno su piljili u nakindureni mehanizam osudenih na propast s izvesnim bolesnim i fascinantnim užasom, i ispostavilo se da je to fatalno. Raskošni prospekti anihilacije postepeno su ih privlačili, sve dok na kraju više niko nije ostao u sekti, čak ni Robert Skervam, koji je, poput kapetana broda, poslednji otišao. »Kakve veze ima Ričard Vorfinger s njima?« upita Edipa. »Zašto bi oni pravili porno-verziju njegove drame?« »Kao moralni primer. Oni nisu voleli pozorište. Dramu je trebalo potpuno udaljiti od njih, oterati je u pakao. A koji je bolji način za njeno večno prokletstvo od izmene stvarnih reči? Sećate se da su puritanci, poput književnih kritičara, bili potpuno posvećeni Reči.« »Ali, stih o Tristeru nije vulgaran.« On se počeša po glavi. ‘»Međutim, sigurno se uklapa. ’Povesmo zvezda sveto’ je Božja volja. Ali čak ni ono ne može da sačuva, ili da upozori, onoga koji treba da se sastane s Tristerom. Hoću da kažem, da ste samo govorili o ometanju Andelove pohote, do đavola, iz toga biste mogli da se izvučete na bezbroj načina. Na primer, da odete iz zemlje. Anđelo je samo čovek. Ali onaj grubi Drugi, onaj koji je činio da neskervamitski svemir radi kao sat, to je bilo nešto drugo. Očigledno su smatrali da bi Tristero mogao sasvim dobro da simbolizuje tog Drugog.« Nije više mogla da odlaže. I ponovo uz onaj laki, vrtoglavi osećaj lepršanja iznad ambisa, ona upita ono što je došla da pita. »Sta je bio Tristero?« »Jedna od sasvim novih oblasti«, reče Borc, »koje su se otvorile posle mog izdanja iz 1957. godine. Otada smo naišli na neke zanimljive stare izvorne materijale. Novo, dopunjeno izdanje treba da izađe, kako mi kažu, negde tokom sledeće godine. U međuvremenu«, zavirio je u staklenu vitrinu punu drevnih knjiga. »Evo«, izvadio je jednu s tamnosmeđim koricama od teleće kože, koja se na pojedinim mestima savijala i gulila. »Svoju vorfingerijanu čuvam ovde, zaključanu od dece. Carls ne bi nikad prestao da mi postavlja pitanja za koja sam i suvise mlad.« Knjiga je nosila naslov Prikaz jedinstvenih putešestvija dr Dioklecijana Bloba medu Italijanima. Iluslrovano primemim pričama iz istinite istorije tog neobičnog i fanlastičnog naroda. »Srećom za mene«, reče Borc, »Vorfinger je, poput Miltona, imao svesku s citatima u koju je beležio zanimljiva mesta i pasuse iz svoje Iektire. Tako smo doznali za Blobova Putešestvija. Knjiga je bila puna reči koje su se završavale na e, slova .v koja su izgledala kao f imenica pisanih velikim slovom, ipsilona umesto slova i. »Ne mogu ovo da čitam«, reče Edipa. »Pokušajte«, reče Borc. »Moram da ispratim one klince. Mislim da se nalazi negde oko sedmog poglavlja.« I ncstade, ostavivši Edipu pred tabernaklom. IsposLavilo se da ona traži osmo poglavlje, izveštaj o ličnom aulorovom susretu s Tristerovim razbojnicima. Dioklccijan Blob je odlučio da prede deo samotnog planinskog područja u poštanskoj kočiji sistema »Ttirc i Tasis«, za šta je Edipa pomislila da je italijanski oblik
naziva Turn i Taksis. Bez ikakvog upozorenja, kraj obalc jezera koje Blob naziva »Jezcro pijcteta«, na njih je nasrnula grupa jahača pod crnim maskama, koja ih je uvukia u silovitu, ćutljivu borbu pod ledcnim vetrom koji je duvao s jezera. Napadači su se poslužili buzdovanima, arkebuzama, mačevima, bodežima i, na kraju, svilenim maramama da bi pobili one koji su još disali. Sve izuzev dr Bloba i njegovog sluge, koji su se još na samom poČetku izdvojiii iz cele te gungule, glasno objavili da su britanski podanici, i čak s vremena na vreme »usudili se da zapevaju neke od naših najboljih crkvenih himni«. Njihovo spasenje iznenadilo je Edipu, s obzirom na očiglednu Tristerovu strast za bezbednošču. »Možda je Tristero pokušavao da započne posao u Engleskoj?« sugerisao je Borc nekoliko dana kasniJeEdipa nije znala. »Ali, zašto je poštedeo jednog takvog nepodnošljivog magarca kakav je Dioklecijan Blob?« »Zato što takvo blebetalo možete da vidite s udaljenosti od jcdne milje«, reče Borc. »Cak i po hladnoći, čak i kad vam krv uzavri. Kad bih ja poželeo da se o mcni čuje u Er^gleskoj, da se ulaba put na neki način, njega bih smatrao savršcnim za to. Tristcro je uživao u kontrarevoluciji tih dana. Pogledajtc Englesku, kralj je upravo trcbalo da izgubi glavu. NameštaIj ka.« Pošto su pokupili vreće s pošlom. voda razbojnika izvukao je Bloba iz kočije i obralio mu se na savršcnom engleskom jeziku: »Gospodine, prisustvovali stc Tristerovom gnevu. Znajlc da nismo bez milosti. Recite svome kralju i parlamcntu šta smo učinili. Rceite im da mi pobedujemo. Da ni bura ni borba, ni vatrene zveri, ni usamljcnost pustinjc, ni nezakoniti uzurpatori našeg zakonitog imanja, ne mogu da zastraše naše kurire.« I ne taknuvsi njih i njihove kcse, razbojnici, dok su im ogrtači praskali kao crna jedra, nestadoše u svojim sumračnim planinama. Blob se na sve strane raspitivao o organizaciji Tristero, ali svugde je nailazio na zatvorena usta. Ipak je uspeo da sakupi nekoliko fragmenta. Isto je, u danima koji su sledili, uspela i Edipa. Iz opskurnih filatelističkih časopisa koje joj je nabavljao Džingis Koen, iz višesmislene fusnote u Motlijevom Usponu holandske republike, zatim iz osamdeset godina starog pamfleta o korenima modernog anarhizma, iz knjige propovedi Blobovog brata Avgustina koja se takođe nalazila u Borcovoj vorfingerijani, zajedno s Blobovim originalnim rešenjima, Edipa je uspela da sastavi sledeći prikaz nastanka organizacije: Godinc 1577. scvernc provincije Nizozemske, kojc je prcdvodio protestantski plemić Viljem Oranski, borilc su se vcć devet godina za nezavisnost od kaloličkc Španijc i kaloličkog svetog rimskog cara. Krajem decembra, Oranski, koji je u stvari bio gospodar Nizozemske, trijumfalno ulazi u Brisel, na poziv Komiteta osamnaeslorice. To je bila hunta kalvinističkih fanatika koja je smatrala da Skupština državnih staleža, koju su kontrolisale privilegovane klase, više ne predstavlja kvalifikovane radnike, da je potpuno izgubila dodir s narodom. Komitet je uspostavio neku vrstu Brisclskc komune. Kontrolisali su policiju, diktirali sve odluke Skupštine državnih staleža, i zbacili mnogc
nosioce visokih položaja u Brisclu. Medu njima je bio Leonard I, baron od Taksisa, komornik od carcvih privatnih odaja i baron od Bejsingena, nasledni Veliki majstor pošte za Nizozemsku, i izvršilac monopola Turn i Taksisa. Zamcnio ga je neki Jan Hinkart, lord od Ohajna, lojalni sledbenik Oranskog. Ovde na scenu stupa osnivačka figura: Ernando Hoakin de Tristero i Kalavera, možda ludak, možda iskrcni buntovnik, a prema nekima, samo običan prevarant. Tristero je Lvrdio da je rođak Jana Hinkarla, izšpanske i zakoniie grane porodice, i da je pravi lord od Ohajna zakoniti naslednik svega što je Jan Hinkart tada posedovao, uključujući njegovo nedavno postavljenje za Velikog majstora. Od 1578. godine pa sve do.marta 1585, kad je Alesandro Farneze ponovo osvojio Brisel u ime cara, Tristero je vodio pravi gerilski rat protiv svoga rodaka ukoliko je Hinkart doista bio njegov rodak. S obzirom da je bio Spanac, imao je malo podrške. Njegov život je najveći deo vremena bio u opasnosti. Ipak je četiri puta pokušao da ubije upravnika pošte Viljema Oranskog, ali bez uspeha. Farneze je otpustio Jana Hinkarta i ponovo postavio Leonarda I, Velikog majstora Turn i Taksisa. Medutim, to je bio period velike nestabilnosti za monopol Turn i Taksis. Sumnjičav prema jakim protestantskim sklonostima u češkom ogranku porodice, car Rudolf II privremeno je povukao svoj patronat. Poštanska služba potonula je duboko u dugove. Možda je neka Hinkartova vizija o moćnoj strukturi širom celog kontinenta, koja je trenutno bila oslabljena i uzdrmana, inspirisala Tristera da uspostavi svoj sistem. On je, kako izgleda, bio krajnje nestabilna osoba, spreman da se u bilo kom času pojavi na nekom javnom mestu i započne govor. Njegova stalna lema razbaštinjenost. Poštanski monopol pripadao je Ohajnu na osnovu osvajanja, a Ohajn je pripadao Tristeru na osnovu krvi. Nazvao se E1 Desheredado, Razbaštinjeni, a za svoje sledbenike smislio je crno ruho, crno kao simbol jedine stvari koja im je doista pripadala u njihovom izgnanstvu: noći. Ubrzo je svojoj ikonografiji dodao začepljenu poštansku trubu i mrtvog jazavca, kome su sve četiri noge štrčale u vazduh (neki vele da ime Taksis potiče od italijanske reči tasso, što znači jazavac, a odnosi se na šešire od jazavičjeg krzna koje su nosili prvi bergamski kuriri). Započeo je potajnu kampanju, sastavljenu od ometanja, širenja straha i pljačke, duž poštanskih puteva Turn i Taksisa. Nekoliko narednih dana Edipa je provela po bibliotekama i u ozbiljnim razgovorima s Emorijem Borcom i Džingisom Koenom. Pomalo je strahovala za njihovu bezbednost, s obzirom na ono što se dogodilo svima koje je poznavala. Narednog dana posle čitanja Blobovih Putcšcstvija ona je, zajedno s Borcom, Grejs i postdiplomcima, prisustvovala sahrani Rendolfa Dribleta, odslušala bespomoćan, skrhani govor mladeg brata, posmatrala kako majka, avetinjska u popodnevnom smogu, lije suze, i vratila se s njima tokom noći, sela na grob i pila muskat iz doline Napa koji je Driblet, dok je bio živ, čuvao u nekoliko bureta. Mcsečine nije bilo, smog je prekrio zvezde, sve je bilo crno kao Tristerov jahač. Edipa je sedela na zemlji i, dok joj se guzica hladila, pitala se da li je, kao što je Driblet nagovestio one večeri dok se tuširao, neka njena verzija sebe iščezla
zajedno s njim. Možda će njen um nastaviti da savija psihičke mišiće koji više ne postoje, možda će je varati i ismevati neko fantomsko biće kao što pacijenta posle operacije vara fantomski ud. A onda ćc jcdnoga dana zameniti ono što je izgubila nekim ortopedskim sredstvom, haljinom odredenc boje, frazom u pismu, drugim Ijubavnikom. Pokušala je da dosegne neku kodiranu postojanost koju bi protein sasvim neverovatno rnogao da zadrži šest stopa ispod zemlje, odupirući se propadanju onaj uporni spokoj koji se možda priprema za neki poslednji izlet, neki uspon kroz zemlju, dok svctluca i poslcdnjom snagom održava prolazno, krilato obličje koje mora odmah da se smcsti u toplom domaćinu ili da zauvek iščezne u pomrčini. Ako mi se javiš, molila se Edipa, donesi svoje uspomcne na prošlu noć. Ili bar, ukoliko moraš da održavaŠ teret, poslednjih pet minuta biće dovoljno. Ali, tako ću bar doznati da li je tvoj ulazak u more povezan s Tristerom. Da li su se oslobodili tebe iz istog razloga iz kojeg su se oslobodili Hilarijusa, Muča i Mecgera možda zbog toga što su mislili da mi više nisi potreban. Pogrešili su. Bio si mi potrcban. Samo mi donesi tu uspomenu, i možeš da proživiš sa mnom vrcmc koje ti je preostalo. Prisctila se njegovc glave, onako izdvojene ispod tuša, kako govori da bi ona mogla da se zaijubi u njcga. AJi, da li bi ga spasla? Pogledala je devojku koja joj je saopšlila vcst o njegovoj smrti. Da li su sc voleli? Da li zna zašto je Driblct onc večeri ubacio ona dva dodatna stiha? Da li je on uopšte znao? Niko to ne bi mogao da otkrije. Stotine problema, ispremeštanih, izukrštanih seks, novac, bolest, očajanje zbog istorije svoga vremena i mesta, ko zna. Za promenu teksta nije postojao ništa jasniji motiv nego za njegovo samoubistvo. Kao da su učinjeni iz istog ćefa. Možda ona oscti tanušan ubod. kao da je svetli krilati stvor doista dospeo do svetiiiSta njcnoga srca možda su ta dva stiha, koja su iskakala iz istog kliskog lavirinta, samim činom dodavanja poslužila, na način koji nikad ncće moći objasniti, kao proba za njcgov noćni odlazak u taj vcliki slivnik primarne krvi. u Pacifik. Čckala je da krilati sjaj objavi svoj bezbedni dolazak. Ali, samo tišina. Driblete, pozvala je. Signal se odbijao niz svijene milje moždanih vijuga. Driblete! Desilo se kao i s Maksvelovim demonom. Ili ona nije mogla da komunicira, ili on nije postojao. Osim porckla, bibliotcke joj nisu saopštile ništa drugo o Tristeru. Sto se njih tiče, on nije preživco borbu za holandsku nezavisnost. I tako, da bi doznala ostatak, morala je svemu da se približi sa strane Turn i Taksisa. Tu su se krile druge opasnosti. Emori Borc je smatrao da sc svc prctvara u neku vrstu lukave igre. On se, na primer, držao teorije o odrazu u ogledalu, prema kojoj se svaki period nestabilnosti za Turn i Taksisa odražavao u Tristerovoj državi u senci. Primenio ju je na misteriju u vezi s pitanjem zašto se to užasno ime pojavilo u štampanim tekstovima tek sredinom sedamnaestog veka. Kako je autor igre reči »this Trvstero dies irae« nadvladao svoj otpor? Kako sc pola vatikanskog kupleta, s izbačenim slihom o »Tr>‘stcru«, našlo u folio izdanju? Otkud ta smelost da se bar nagovesti rivai Turn i Taksisa? Borc je vcrovao da je unutarTristera postojala ozbiljna kriza koja ih je sprcčila da se osvetc. Možda ona ista koja ih je sprcčila da oduzmu živol doktoru Blobu.
Ali. da li je Borc trebalo toliko sočno da razlislava reči, da ih prelvara u takvc neprirodne ruže, ispod kojih se, u njihovom crvenom, miomirisnom sumraku, neprimećcno šunjala mračna jstorija? Kad je Lconard II Fransoa, grof od Turn i Taksisa, umro 1628. godine, njegova žena Aleksandrina od Raja naslediia ga je na položaju upravnika pošte, premda joj lo pravo nijc nikad zvanično potvrdcno. Povukla sc godine 1645. Stvarno mesto moći u monopolu ostalo je neizvesno sve do 1650, kad ga je preuzeo sledcći muški naslednik, Lamoral II Klod-Fransoa. U mcduvrcmcnu, u Brisclu i Antverpcnu počeli su da se pojavljuju znaci propadanja sistema. Privatne lokalne pošte toliko su prodrlc u područjc carskih dozvola, da su dva grada polpuno zatvorila svoja predstavnistva Turn i Taksisa. Kako bi, pitao se Borc, Tristero uzvratio? Uspostavljajući neku militantnu kliku, uzobjavudaje vcliki trenutak napokon nadohvat ruke. Zaslupajući nasilno prcuzimanje, dok je neprijatelj ranjiv. Ali konzervativno mišljcnje moglo bi da ostane samo u opoziciji, upravo kao šlo je to činio Tristero tokom proteklih sedamnaest godina. Moglo bi da bude, recimo, i nekoliko vizionara: Ijudi koji bi bili iznad neposrednosti svoga vrcmena, koji bi umeli istorijski da misle. A bar jedan mcdu njima umeo bi da predvidi kraj tridesetogodišnjeg rata, Vestfalski mir, raspad carstva, skori pad u partikularizam. »On izgleda kao Kirk Daglas«, uzvikuje Borc, »nosi mač, a ime mu zvuči silovito i smelo, nešto kao Konrad. Sastaju se u stražnjoj prostoriji neke krčme, svi ti grubijani u seljačkim košuljama koji mlataraju kriglama, svi pijani, svi se deru, a onda, iznenada, Konrad skače na sto. Rulja zaćuti. ’Spas Evrope’, govori Konrad, ’zavisi od komunikacija, je 1’ tako? Suočeni smo s anarhijom ljubomornih nemačkih plemića, sa stotinama tih plemića koji smišljaju razne sheme i kontrasheme, međusobno se bore i rasipaju snagu Carstva u svojim zaludnim kavgama. Ali onaj ko bi kontrolisao tokove komunikacije medu svim tim plemićima, taj bi kontrolisao sve njih. Ta bi mreža jednog dana mogla da ujedini ceo naš kontinent. I zato predlažem da se spojimo s našim starim neprijateljem Turn i Taksisom ’ Povici neodobravanja, nećemo, nikad, izbacite izdajnika, sve dok jedna kelnerica, prava starleta, kojoj se Konrad dopada, ne raspali njegovog najgrlatijeg protivnika kriglom po glavi. ’Zajedno’, govori Konrad, ’naša dva sistema bila bi nepobediva. Mogli bismo da prihvatamo samo usluge na carevinskoj osnovi. Bez nas, niko ne bi mogao da pokrene svoje trupe, da prodaje svoje proizvode. Ako neki plemić pokuša da uspostavi svoj sistem kurira, odmah ga gušimo. Mi, koji smo toliko dugo bili razbaštinjeni, mogli bismo da budemo naslednici Evrope!’ Dugotrajno klicanje.« »Ali, oni nisu sprečili raspad Carstva«, naglasi Edipa. »I tako«, popustljivo će Borc, »militanti i konzervativci bore se dok ne malaksaju, Konrad i njegova grupica vizionara, s obzirom da su fini ljudi, pokušavaju da posreduju u sukobu, a dok se svi oni izmire, svi će biti izigrani, Carstvo je propalo, Turn i Taksis ne prihvata nikakve dogovore.« A s okončanjem Svetog rimskog carstva, izgubljen je, medu ostalim sjajnim iluzijama, i izvor legitimiteta Turn i Taksisa. Sve više se uvećavaju mogućnosti za
paranoju. Ako Tristero uspeva da održi bar delimičnu tajnost, ako Turn i Taksis nema jasnu ideju o tome ko im je protivnik, ili koliko je njihov uticaj velik, onda mnogi od njih sigurno počinju da veruju u nešto veoma slično skervamitskom slepom, aulomalskom anlibogu. Bez obzira šta je ta sila, ona poseduje moć da ubija njihove jahače, da im uz tutnjavu baca odronc na puteve, stvara novu loka!nu konkurenciju, čak i državne poštanske monopole; da rastura njihovo Carstvo. To je duh ili fantom njihovog vremena, spreman da zavrljači Turn i Taksis u vazduh. Ali tokom narcdnih sto pedeset godina paranoja lagano popušta, jer otkrivaju svetovnog Tristera. Moć, sveznanje, neumoljiva zla volja, atributi onoga što su smatrali istorijskim principom, Zeitgeist-om, prenose sc sada na neprijatelja u ljudskom obličju. Taj proces toliko je silovit, da se već 1795. godine javlja sugestija da je Tristero organizovao celu Francusku revoluciju samo da bi dobio opravdanje za izdavanje Proglasa od 9. l’rimera 3. godine, kojim se ratifikuje kraj pošianskog monopola Turn i Taksisa u Francuskoj i Nizozemskoj. »Ali, ko iznosi tu sugestiju«, reče Edipa. »Jeste li to negde pročitali?« »Mora da je to neko pomenuo«, reče Borc. »Možda i nije.« Ona nije insistirala. Sve manje je osećala želju da sledi neke tragove. Na primer, nije pitala Džingisa Koena da li je komitet njegovih eksperata ikad sastavio izveštaj o markama koje im je poslao. Znala je da bi, ukoliko bi otišla u Vesperhejvenov dom da ponovo popriča sa starim gospodinom Totom o njegovom dedi, doznala da je i on umro. Znala je da treba da piše K. da Čingadu, izdavaču čudnovatog džepnog lzdanja Kurirove tragedije, ali nije pisala, kao što nije nikad pitala Borca da li je on to učinio. Ali, najgore od svega bilo je toštoječesto ulagala apsurdne napore da bi izbegla razgovor o Rendolfu Dribletu. Kad god bi se pojavila devojka, ona koja je prisustvovala pomcnima, Edipa je nalazila izvinjenje za napuštanje društva. Osečala je da izdaje Dribleta i sebe. Ali ostaIa je na tome, nastojala je da njeno otkrovenjc ne prede odrcdcnu tačku. Ukoliko, što je bilo moguće, ne postanc vcće od nje i prisvoji je za sebe. Kad ju je Borc jednc vcčeri upitao da Ii bi mogao da dovedc D’Amika, k(iji je predavao na Njujorškom univerzitelu, Edipa je odgovorila odrečno, i suviše brzo, i suviše nervozno. On to više nije pominjao, a nijc, naravno, ni ona. Dodušc, ipak je jcdne večeri ponovo otišla u »Skoup«, sama, uznemirena, na oprczu zbog onoga što bi mogla tamo da pronade. Pronašia je Majka Falopijana, zaraslog u bradu od nekoliko scdmica, u maslinastoj košulji i izgužvanim radnim vojničkim pantalonama bez manžetni i gajki, u dvoredoj radnoj vojničkoj jakni, bcz kape. Bio je okružen dcvojkama, pili su koktcle od šampanjca i pevali proste pcsme. Kad je ugledao Edipu, uputio joj je široki osmeh i mahnuo joj da pride. »Izgledaš super«, reče ona. »Kao da si u vojnom pohodu. Na obuci buntovnika u planinama.« Neprijateljski pogledi devojaka svijcnih oko dostupnih Falopijanovih delova. »To je revolucionarna tajna«, nasmeja se on, podiže ruke i odbaci nekoliko sledbenika. »Gubite se sada, sve redom. Hoću da razgovaram s ovom.« Kad su odmakle
van dometa glasa, on joj uputi pogled pun naklonosti, dosade i možda malo erotike. »Kako tvoja potraga?« Ona mu ukralko izloži stanje stvari. Cutao je dok je govorila, a izraz mu se lagan’o menjao u nešto što nije mogla da prcpozna. Što joj je smetalo. U želji da ga malo podstakne, ona reče: »Cudi me da vi ne upotrebljavate sistem.« »Jcsmo li mi podzemlje?« uzvrati on, dovoljno blag. »Jesmo li otpadnici?« »Nisam mislila da « »Možda ih još nismo pronašli«, reče Falopijan. »A možda nam se oni još nisu ponudili. A možda koristimo O.T.P.A.D., samo što je lo tajna.« Potom, kad je clektronska muzika počela da prodire u prostoriju: »Ali, postoji i drugi ugao.« Osctila je šta namerava da kaže i počcla relleksno da stiska kutnjake. Nervozna navika koju je stekla poslednjih dana. »Da li ti je ikad palo na pamet, Edipa, da te neko zeza? Da je sve lo podvala, možda nešto šlo je Invereriti smislio pre nego što je umro?« Palo joj je na pamet. Međutim, kao i u slučaju pomisli da ćc jednog dana morati da umre, Edipa je uporno odbijala da direktno razmotri tu mogućnost ili je to činila samo pod sasvim slučajnom svetlošću. »Nc«, rečc ona, »to je smešno.« Falopijan ju je posmatrao gotovo sažaljivo. »Trebalo bi«, tiho će, »stvarno bi trebalo da razmisliš o tome. Zapiši ono što ne možeš da porekneš. Svoju inteligenciju. A onda zapiši ono što samo razmatraš, što nagadaš. Pogledaj šta ćeš dobiti. Bar to.« »Nastavi«, reče ona ledeno, »bar to. I šta onda, posle toga?« On se nasmeši, pokušavajući možda da spase ono što se sada bešumno razbijalo, dok se mreža nevidljivih pukotina lenjo širila kroz vazduh između njih. »Ne ljuti se, molim te.« »Pretpostavljam da bi trebalo da proverim svoje izvore«, produži Edipa prijatnim glasom. »Je P tako?« Nije ništa rekao. Ona ustade, pitajući se da li joj je kosa uredna, da deluje odbačeno ili histerično, da li su napravili scenu. »Znala sam da češ biti drugačiji, Majk«, reče ona, »jer su se svi promenili prema meni. Ali, još nije došlo do toga da me neko mrzi.« »Tebe da mrzi?« On odmahnu glavom i nasmeja se. »Ako su ti potrebne trake za ruke ili još oružja, pokušaj kod Vintropa Tremejna, blizu autoputa. Tremejnova prodavnica svastika. Pomeni moje ime.« »Već smo u vezi, hvala.« Ona ga ostavi u njegovoj modifikovanoj kubanskoj odeći, ostavi ga zagledanog u pod, u iščekivanju da mu se vrate ženske. A šta je, doista, s njenim izvorima? Izbegavala je to pitanje, da. Jednoga dana javio se Džingis Koen, uzbuden, i pozvao je da vidi nešto što je upravo primio preko pošte, zvanične pošte. Ispostavilo se da je to slara američka marka, na kojoj su se nalazili zapušena poštanska truba, prevrnuti jazavac i moto: ONEMELOG TRISTERA POVRATAK ANGAŽOVANO DOČEKUJEMO. »To je, dakle, pravo značenje«, reče Edipa. »Odakle vam ovo?« »Od prijatelja«, reče Koen dok je listao pohabani Skotov katalog, »iz San
Franciska.« Po običaju, ona nije pitala za ime ili adresu. »Čudno. Rekao mi je da ne može da pronađe marku u katalogu, a evo je ovde. U dodatku. Pogledajte.« Na prvoj stranici bio je prilepljen list papira. Marka, označena kao 163L1, bila je reprodukovana ispod naslova »Tristerova brza pošta, San Francisko, Kalifornija«, a trebalo je da se umetne između lokalnih izdanja br. 139 (Pošta na Trećoj aveniji, Njujork) i 140 (Pošta Unije, takođe iz Njujorka). Edipa, nekako intuitivno nadahnuta, odmah okrenu poslednju stranicu i pronađe nalepnicu Zapfove antikvarnice. »Naravno«, bunio se Koen. »Odvezao sam se tamo jednog dana na sastanak s gospodjnom Mecgerom, u vreme dok ste vi bili na severu. To je, vidite, specijalizovani Skotov katalog, samo za američke marke, koji ja obično ne pratim, s obzirom da mene zanima evropsko i kolonijalno područje. Ali, pošto je to probudilo moju radoznalost, ja sam « »Naravno«, reče Edipa. Svako je mogao da zalepi taj dođatak. Ponovo se odvezla u San Narciso i prcglcdala spisak Invcreritijevih poseda. Dabomc, Pirs je posedovao ceo trgovački centar u kojem su se nalazile Zapfova antikvarnica i Tremejnova radnja. I ne samo tamo, nego i pozorište Tenk. U redu, govorila je Edipa sebi dok se, šuplje utrobe, šunjala po sobi i očekivala da se desi nešto zaista užasno, u redu. To se ne može izbeći, zar ne? Svaki prilaz Tristeru takode je vodio do Invereritijevog imanja. Cak i Emori Borc, sa svojim primerkom Blobovih Putešest\>ija (kupljenim, nije uopšte sumnjala da bi joj Lo rckao kad bi ga pilala, takode kod Zapfa), sada predaje na koledžu u San Narcisu kojem je isli mrtvac ostavio pozamašna sredstva. Šta to znači? Da je Borc, zajedno s Mecgerom, Koenom, Dribletom, Koteksom, istetoviranim mornarom iz San Franciska, i kuririma O.T.P.A.D.-a koje je videla da su svi oni biii Ijudi Pirsa Invcrcritija? KupljenP. Ili lojalni, zabadava, zabave radi, lojalni nekoj grandioznoj šali koju je on zakuvao da bi je zbunio, ili. terorisao, ili doprineo njenom moralnom poboljšanju? Promeni ime u Majls, Din, Serdž i/ili Lenard, seko, posavetova ona svoj odraz u ogledalu pod polusvetlošću toga popodneva. Bilo kako bilo, oni će to nazvati paranojom. Oni. Ili si doista naletela, bez pomoći LSD-a ili nekog drugog indolnog alkaloida, na tajno bogatstvo i skrivenu gustinu sna; na mrežu pomoću koje iks Amerikanaca doista komunicira, dok svoje laži, deklamovanje rutine, jalove izdaje duhovnog siromaštva čuvaju za zvaničnu vladinu poštansku službu; a možda čak na stvarnu alternativu bezizlaznosli, odsustvu iznenadenja u životu, što rastura glavu svakog Amerikanca kojeg poznaješ, pa i tvoju, dušo. Ili samo haluciniraš. Ili je protiv tebe skovana zavera, toliko opsežna i razradena, koja uključuje takve stvari kao što su falsifikovanje maraka i starih knjiga, stalno nadgledanje tvoga kretanja, crtanje poštanskih truba po celom San Francisku, podmićivanje bibliotekara, iznajmljivanje profesionalnih glumaca i sam Pirs Invererili zna šta još, a sve se to finansira iz ostavštine na način koji je ili toliko tajan ili toliko komplikovan za tvoj nepravnički um, iako si ti suizvršitelj, toliko lavirintan da, osim toga što je šala, mora posedovati još neki smisao. Ili samo umišljaš neku takvu
zaveru, a u tom slučaju, ti si doisla luda, Edipa, skrenula si s uma. To su, kako je sada videla, bile mogućnosti. Njih četiri, simetrične. Nijedna joj se nije dopadala, ali nadala se da je mentalno obolela; da je to sve, ništa više. Te noći sedela je satima, toliko tupa da nije mogla ni da pije, i podučavala sebe da diše u vakuumu. Jer lo je, o bože, bila praznina. Niko nije mogao da joj pomogne. Niko na svetu. Svi su bili na nečemu, ludi, možda neprijatelji, mrtvi. Počele su da je muče stare plombe. Noći je provodila zagledana u tavanicu, osvetljenu ružičastim odsjajem neba iznad San Narcisa. Drugih noći spavala je po osamnaest drogiranih sati i budila se iznurena, jedva sposobna da stoji. Na sastancima s pronicljivim, pričljivim starcem koji je bio naimenovan za novog savetnika njena pažnja trajala je često samo nekoliko sekundi, i ona se više nervozno smejala nego što je govorila. Povremeno su je spopadali naleti mučnine, u trajanju od pet do deset minuta, koji su je bacali u duboku patnju, a potom nestajali kao da uopšte nisu postojali. Bilo je i glavobolja, noćnih mora, menstrualnih bolova. Jednog dana odvezla se u Los Andeles, nasumice odabrala lekarku iz telefonskog imenika, otišla kod nje, rekla joj da misli da je trudna. Dogovorili su se za testove. Edipa se predstavila kao Grejs Borc i nije došla na zakazani pregled. Džingis Koen, koji je nekad bio toliko stidljiv, sada se svakog dana pojavljivao s nekim novinama primerak iz nekog zastarelog Cumstajnovog kataloga; nejasno prisećanje nekog prijatelja iz Kraljevskog filatelističkog društva koji je zapazio začepljenu poštansku trubu u katalogu aukcije održane 1923. godine u Drezdenu; potom tekst, otkucan na pisaćoj mašini, koji mu je poslao drugi prijatelj iz Njujorka. To je, navodno, bio prevod članka iz čuvene Bibliotheque des timbrephUes Zan-Batista Moena, izdanje iz 1865. godine. U njemu se, kao u kakvoj Borcovoj kostimiranoj drami, opisivao veliki rascep u Tristerovim redovima za vreme Francuske revolucije. Prema nedavno otkrivenim i dešifrovanim dnevnicima grofa Raula Antoana de Vuzijea, markiza od Tur i Tasisa, jedan element u Tristeru nije nikad prihvatio propast Svetog rimskog carstva, i u Revoluciji je video samo privremeno ludilo. Osećajući se obaveznim, kao kolege-aristokrati, da pomognu Turn i Taksisu u savladavanju nevolja, pustili su pipke ne bi li doznali da li je kuća uopšte zainteresovana za finansijsku pomoć. Taj potez potpuno je rascepio Tristera. Na skupu koji je održan u Milanu rasprava se besno vodila cele sedmice, stvorena su doživotna neprijateljstva, podelile se porodice, prosula krv. Na kraju, rezolucija za pružanje finansijske pomoći Turn i Taksisu nije prošla. Mnogi konzervativci, koji su to primili kao hiljadugodišnju presudu protiv sebe, okončali su svoju vezu s Tristerom. I tako je, samozadovoljno se zaključivalo u članku, organizacija stupila u polusenku istorijske eklipse. Od bitke kod Austerlica do teškoća iz 1848. godine, Tristero je lutao, nošen strujom, lišen gotovo celokupnog plemenitog patronst\>a koje ga je izdržavalo, sveden na raznošenje anarhističke korespondencije, i samo perifemo angažovan u Neinačkoj oko zlosrećnog Frankfurtskogparlamenta, u Budimpešti na barikadma, možda i medu časovničarima s Jure, koje su pnpremali za dolazak M. Bakunjina. Međulim, najveći broj prebegao je uAmeriku tokom 1849-50,
gde sada besumnje nude svoje usluge onima koji žefe da ugase plamen Revolucije. Manje uzbuđena nego što bi bila samo nedelju dana ranije, Edipa je pokazala‘članak Emoriju Borcu. »Sve Tristerove izbeglice koje pripadaju reakciji iz 1849. godine«, smatrao je on, »dolaze u Ameriku puni nada. Ali, šta tu nalaze?« Nije stvarno pitao; to je bio deo njegove igre. »Nevolje.« Negde oko 1845. godine američka vlada izvršila je veliku poštansku reformu, snizila cene, i tako izbacila većinu nezavisnih poštanskih službi iz konkurencije. Već tokom sedamdesetih i osamdesetih godina svaki nezavisni kurir koji bi pokušao da se nadmeće s vladom doživljavao je istu sudbinu, bio bi samleven. Vreme kad pripadnici Tristera emigriraju u Ameriku, 1849-50. godine, nije bilo doba kad su mogli da pomišljaju da nastave tamo gde su u Evropi stali. »Stoga su se jednostavno zadržali«, rekao je Borc, »u kontekstu konspiracije. Drugi doseljenici dolaze u Ameriku u potrazi za slobodom od tiranije, za prihvatanjem, utapanjem u kulturu, u ovaj veliki lonac za topljcnje. Dolazi gradanski rat, i većina, s obzirom da su liberali, odlazi da se bori za očuvanje Unije. Ali nc i Tristero. Samo su promenili opoziciju. Godine 1861. već su dobro utvrđeni, nema ni pomena o njihovom gušenju. Dok Poni ekspres prkosi pustinjama, divljacima i zvečarkama, Tristero na ekspres-kursevima podučava svoje nameštenike sijukskim i atapaskanskim dijalektima. Preobučeni u Indijance, njihovc glasonoše odlaze na zapad. Svaki put stižu na zapadnu obalu, bez ikakve ozlede, bez ogrebotine. Sada glavni akcenat stavljaju na tišinu, impersonaciju, na opoziciju koja se maskira kao saveznik.« »A šta je s onom Koenovom markom? Oncmelog Tristera Povratak Angažovano Dočekujemo.« »U mladosti su bili otvoreniji. Kasnije, kad su ih lederalni agenti pritisli, preŠli su na marke koje su izgledale gotovo košcr, prcmda nc sasvim.« Edipa ih je već napamet znala. Na tamnozelenoj marci od 15 centi, izdanje povodom Kolumbove izložbe 1893. godine («Kolumbo objavljuje svoje otkrićc«), lica tri dvoranina, koji primaju tu vest na desnoj strani marke, vešto su izmenjena u izraz nekontrolisanog straha. Na marci od tri ccnLa u seriji »Majkc Amerike«, objavljenc na Majčin dan 1934. godine, cvcće u levom donjem delu Vislerove Majke zamenjeno je muholovkom, velebiljem, olrovnim rujem i nekim drugim biijkama kojc Edipa nije nikad videla. Na izdanju posvećenom stogodišnjici poštanske marke 1947. godine, u spomen na veliku poštansku reformu koja je označila početak kraja privatnih kurira, glava jahača Poni ekspresa u donjcm levom delu marke iskrivljena je u neprijatnom uglu koji živi ne poznaju. Redovno izdanje od tri centa, ljubičaste boje, iz 1954. godine, dopunjeno je slabašnim, prctećim osmehom na licu kipa Slobode. Na marci posvećenoj svetskoj izložbi u Briselu 1958. godine, a koja je prikazivala avtonski snimak američkog paviIjona, nalazila se, pomalo izdvojena od ostalih sićušnih posetilaca izložbe, očigledna silueta konja s jahačem. Bile su tu i marka s jahačem Poni ekspresa koju joj je Koen pokazao prilikom njene prve posete, Linkoln od četiri centa s transpozicijom »Američka potša«, zlokobna avionska marka od osam centi koju je videla na pismu tetoviranog mornara u San Francisku.
»Zanimljivo«, reče ona, »ukoliko je članak autentičan.« »To bi moglo lako da se proveri.« Borc joj je piljio pravo u oči. »Zašto to ne učinite?« Zubobolje su se pogoršale, sanjala je bestelesne glasove čijoj zlokobnosti nije moglo umaći, mcki sumrak ogledalrf iz kojih je nešto smeralo da izade, i prazne sobe kojc su je čekale. Nijedan ginekolog ncma lcst pomoću kojeg bi mogao da utvrdi od čega je zatrudnela. Jcdnog dana pozvao ju je Kocn i saopštio da je napokon svesređeno za aukcijsku prodaju Invereritijeve zbirkc maraka. Tristcrovi »l’alsifikati« vodiće se na prodaji pod brojem 49. »I još ncšto dosta ncprijatno, gospojice Mas. Pojavio se novi upisani licitant, za koga ni ja ni bilo koja l’irma sa ovog područja nismo nikad čuli. To se zaista retko dcsava.« »Kakav licitant?« Kocn objasni da postoje prisutni licitanti, oni koji lično prisustvuju aukciji, i upisani licitanti, koji svoje ponude šalju pošlom. Te ponude upisuju se u posebnu knjigu, koju vodi aukcionarska l’irma, i otuda naziv za njih. Po običaju, javnosti se ne otkrivaju osobe koje su »upisane«. »Kako onda znate da ga ne znate?« »Priča se. On se trudi da se sakrije koristi se uslugama posrednika, K. Morisa Šrifta, veoma uglednog, dobrog čoveka. Moris je juče stupio u vezu s aukcionarima i rekao im da njegov klijent želi unapred da pregleda naše falsitikate, broj 49. Na to obično nema primedbi, ukoliko se zna ko želi da ih pregleda, i da li je voljan da plati poštarinu i osiguranje, i da sve vrati u roku od dvadeset četiri sata. Ali, Moris je bio veoma tajanstven, nije hteo da kaže ime svoga klijenta ni bilo šta o njemu. Jedino to da je, koliko Moris zna, u pitanju neko ko nije odavde. S obzirom da je to konzervativna kuća, oni su se, prirodno, izvinili i odbili ga.« »Šta vi mislite?« reče Edipa, iako je već i sama mnogo znala. »Da naš tajanstveni licitant možda dolazi iz Tristcra«, reče Koen. »Video je opis zbirke u katalogu aukcije. I želi da sačuva dokaz o Tristerovom postojanju izvan neovlašćenih ruku. Zanima me koliku će cenu ponuditi.« Edipa se vratila u »Ehine dvorove«, gde je pila burbon sve dok sunce nije zašlo i smračilo se što je najviše moglo. Onda je izašla i vozila neko vreme autoputem, ugašenih farova, da vidi šta će se desiti. Ali, anđeli su motrili. Odmah posle ponoći zatekla se u telefonskoj govornici, u nekom pustom, nepoznatom, neosvetljenom delu San Narcisa. Pozvala je bar »Grčki način« u San Franđsku, dala mclodičnom glasu koji se javio opis bubuljičavog, tršavog anonimnog inamorata s kojim je tamo razgovarala. i čekala, dok su ncobjašnjive suze počcle da joj stvaraju pritisak oko očiju. Pola minuta zveckanja čaša, provala smeha, zvukova iz džuboksa. Onda se on javio. »Ovde Arnold Snarb«, reče ona gušeći se. »Bio sam u klozetu za dečake«, reče on. »Muški je krcat.« Ona mu brzo ispriča, ne potrošivši više od jednog minuta, sve što je doznala o
Tristeru, šta se desilo Hilarijusu, Muču, Mecgeru, Dribletu, Falopijanu. »Ti si«, reče ona, »jedini koga još imam. Ne znam kako se zoveš, ne želim da znam. Ali moram da doznam da li su oni to dogovorili s tobom. Da me slučajno sretneš i ispričaš mi priču o poštanskoj trubi. Jer, za tebe to može da bude samo šala, ali za mene, od pre nekoliko sati, više nije. Napila sam se, sela u kola i vozila autoputem. Možda ću sledeći put biti odlučnija. U ime Boga, ljudskog života, ili onoga što poštuješ, moIim te. Pomozi mi.« »Arnolde«, reče on. Usledio je dugi period ispunjen kafanskom bukom. »Gotovo je«, reče ona, »sita sam svega. Od ovog časa brišem ih. Slobođan si. Razrešen. Možeš da mi kažeš.« »Prekasno je«, reče on. »Za mene?« »Za mene.« Pre nego što je mogla da ga upita šta to znači, on prekinu vezu. Nije imala više novčića. Dok ona uspe da usitni novčanicu, on će otići. Stajala je izmedu javne telefonske govornice i iznajmljenih kola, u noći, polpuno izolovana, i pokušala da usmeri lice prema moru. Ali, izgubila je orijentaciju. Okrenula se na jednoj slojevitoj peti, ali nije mogla da pronade ni planine. Kao da između nje i ostatka zemlje nisu postojale nikakve prepreke. San Narciso, u tom času izgubljen (sam gubitak čist, trenutan, sferičan, kao zvuk nerđajućeg orkestarskog zvona, zaostao, nakon lakog udara, između zvezda), prepusti joj ostaiak svoje jedinstvenosti, ponovo postade ime, deo svcopšteg američkog kontinuiteta. Pirs Invereriti je doista bio mrtav. Spustila se niz deo pruge koja je tekla uporedo s autoputom. Njeni ogranci skretali su povremeno na fabričke teritorije. Pirs je možda posedovao i te fabrike. Ali, čak i ako je posedovao ceo San Narciso, da li je to nešto značilo? San Narciso je bio ime; slučajnost medu našim klimatskim zabeleškama o snovima i onome što su snovi postali u našoj nagomilanoj dnevnoj svetlosti, rub oluje trenulka ili dodir tornada medu višim, sveobuhvatnim stanjima olujnim sislemima grupne patnje i potrebe, koji nadvladavaju vetrove izobilja. Postojao je pravi kontinuitet, San Narciso nije imao granice. Još niko nije znao kako da ih nacrta. Pre mnogo sedmica ona se posvetila nalaženju smisla u onome sto je Invereriti za sobom ostavio, ne pomislivši nijednom da je nasleđe bilo Amerika. Možda je Edipa Mas njegova naslednica; možda je to upisano u njegov testament, možda nekom šifrom, tako da ni Pirs to nije znao, previše obuzet nekim svojim strmoglavim juircnjem, nekom posetom, nekom lucidnom poukom? lako više nije mogla da prizove lik tog mrtvaca koji bi se oblačio, pozirao, razgovarao i odgovarao, nije gubila novo sažaljenje prema čorsokaku iz kojeg je nastojao da pronade izlaz, prema enigmi koju su stvorila njegova nastojanja. Iako on nije nikad razgovarao s njom o poslu, znala je da je to jedan njegov deo koji nije mogao da budc potpuno deljiv, koji će se uvek protezati prcko bilo kog dccimalnog mesta koje ona navede, dok će njena Ijubav, takva kakva je, ostajati nesrazmerna njegovoj potrebi da poseduje, menja zemlju, podiže nove horizonte, lične antagonizme,
stopc rasta. »Ne daj da stane«, rekao joj je jednom, »u lome je cela tajna, samo ne daj da stane.« Dok je pisao testament, suočen sa svojim duhom, sigurno je znao kako će sve ipak stati. Možda je napisao zaveštanje samo da bi uznemirio nekadšnjuljubavnicu, ciničnosiguran daje gotov, da može da odbaci svaku nadu. Možda je gorčinfi prodria toliko duboko u njega. Nije znala, nije mogla da žna. Možda je on otkrio Tristerov sistem i uneo ga kao šifru u testament, obezbedivši dovoljno dokaza da ga ona otkrije. Ili je čak možda pokušao da preživi smrl, kao paranoju, kao čistu zaveru protiv nekoga koga jevoleo. Da li će se napokon pokazati da je taj soj pervcrznosti i suviše pronicljiv, da ne strepi od smrti; da li je napokon razraden zaplet koji je i suviše složen da bi mračni Andeo, u svojoj potpredsedničkoj glavi lišenoj humora, mogao istovremeno da zadrži sve mogućnosti? Da li je nešto iskliznulo, i da li je Invereriti u tolikoj meri pobedio smrt? Ipak je znala, povijcne glave, dok je posrtala preko nasipa i njegovih starih spavača, da i dalje postoji ona druga mogućnost. Da je sve tačno. Da je Invererili samo umro, ništa više. Pretpostavimo, onda, da neki Tristero ipak posloji, i da je ona slučajno naletela na njega. Ako se San Narciso i njegov imetak doista ne razlikuju od bilo kog grada, bilo kog imetka, onda je po toj logici mogla da otkrije Tristcro bilo gde u svojoj Republici, kroz bilo koji od stotine’ ovlaš prikrivenih prilaza, stotine otudenja, samo da je gledala. Na trcnutak je zastala izmedu čeličnih šina, i podigla glavu kao da njuši vazduh. Postajala je svesna čvrstog, zategnutog prisustva na kojem je stajala, znala je kao da su joj na nebu prikazane mape kako se te pruge ulivaje u druge, pa u druge, znala je da one obrubljuju i produbljuju noć, da je čine stvarnom. Samo da je gledala. Sada se prisetila starib vagona za spavanje, ostavljenih Lamo gde je novac presahnuo ili putnici iščezli, usred zelenih farmerskih ravnica, gde je oprano rublje visilo s kanapa a dim se leno izvlačio iz spojenih čunkova. Da li su ti bespravni stanari bili u vezi s drugima preko Tristera; da li su pomagali da istraje tokom tristotine godina dugog razbaštinjenja? Dosad su sasvim sigurno zaboravili šta je Tristero trebalo da nasledi, kao što će možda i Edipa jednoga dana. Šta se još moglo naslediti? Ona Amerika, upisana šil’rom u Invereritijev testament, čija je ona bila? Pomislila je na druge, nepokretne tcretne vagone, u kojima su deca sedela na daskama, srećna i debela, i pevala pesme koje su dopirale iz majčinog tranzistora; na druge bespravne stanare koji su vezivali Šatorska krila za polcdinu nasmešenih oglasnih tabli duž autoputcva. ili spavali na otpadima, u golim karoserijama slupanih »plimuta«, ili čak, krajnje smeli, na nekorn tclegrafskom stubu, umotani u nepromočivo platno kao guscnice, usred mreže telefonskih žica, živeći u samom bakarnom srediŠtu i svetovnom čudu komunikacija, neuznemiravani nemim voltažama kojc su eelc noći palacale i prevaljivale svoje milje u hiljadama ncsaslušanih poruka. Setila se lutalica koje je slušala, Amcrikanaca koji svoj jezik govorc pažljivo, učcno, kao da su izgnani iz nečcg nevidljivog ali podudarnog s hvaljenom zemljom u kojoj je živela, i pešaka na putevima, koji vam noću uleću u farove i izleću iz njih, ne podižući pritom poglcd, iako su predaleko od bilo kog naselja koje bi moglo da predslavlja njihov stvarni smer. I glasova koji su, pre i posle mrtvačcvog glasa,
telcfonirali tokom najmračnijih, najsporijih sati, neprekidno tragajući medu desct miliona mogućnosti tclcfonskog brojčanika za onom magičnom Drugom koja će se ukazati iz brujanja relcja, monotonih litanija sastavljenih od uvreda, prljavštine, fantazije i Ijubavi, čije grubo ponavljanje mora jednog dana da stvori okidač za neimenljiv čin, za prepoznavanjc, za Reč. Koliko ih je delilo Tristerovu tajnu, kao i njegovo izgnanstvo? Šta bi sudija rekao o tome da se neka vrsta zaostavštine podeli mcdu svima njima, svim tim beziraenim ljudima, možda kao neka prva rata? O, Bože! U jednoj mikrosekundi obrušio bi se na nju, opozvao sva njena pisma, nazvali bi je raznim imenima, proglasili u celoj Zemlji Pomorandži da je redistribucionista i crveni radikal, ubacili onog starčića iz firme Vorp, Vistful, Kubiček i Mekmingas kao administratora de bonis non, eto šta ti sleduje, dušo, za šifre, sazvežđa, naslednike iz senki. Ko zna? Možda bi jednog dana osetila podsticaj da se pridruži Tristeru, ukoliko postoji, njegovom sutonu, izdvojenosti, čekanju. Cekanju, pre svega; čekanju da drugi skup mogućnosti zameni one koje su uslovile zemlju da primi bilo koji San Narciso u svoje najnežnije tkivo bez trzaja ili krika, ili bar, ako ne postoji ništa drugo, čekanju da se simetrija izbora raspadne, da se poremeti. Slušala je o isključivanju prosečnih i srednjih; oni su bili najgora govna, trebalo ih je izbegavati po svaku cenu; ali kako se to dogodilo ovde, gde su šanse za raznolikost nekad bile toliko velike? Jer sada se čovek osećao kao da hoda među matricama velikog digitalnog kompjutera, s isprepletenim nulama i jedinicama koje su posvuda visile kao kakve pokretne figure, desno i levo, iznad i ispred, guste, možda beskrajne. Iza hijeroglifskih ulica mora da se nalazi ili transcendentno značenje ili samo zemlja. U pesmama koje su pevali Majls, Din, Serdž i Lenard nalazio se neki deo božanske lepote istine (kako je Mučo sada verovao) ili samo spektar snage. Oslobađanje Tremejna, prodavca kukastih krstova, od holokausta takode je bilo nepravda, ili odsustvo vetra; kosti američkih vojnika nalazile su se na dnu Invereritijevog jezera ili zbog razloga koji je nešto značio svetu, ili zbog ronilaca i pušača cigareta. Jedinice i nule. Tako su se parovi raspoređivali. U Vesperhejvenovom domu, na primer, ili smeštaj, ostvaren u nekoj vrsti dostojanstva, zajedno s Andelom Smrti, ili samo smrt i svakodnevno, naporno pripremanje za nju. Drugi modus značenja iza očiglednog, ili nikakav. Ili Edipa u ekslazi koja kruži oko neke istinite paranoje, ili neki stvarni Tristero. Jer, iza pojave nasleđa Amerike ili je postojao neki Trisiero ili, pak, samo Amerika, a ako je postojala samo Amerika, onda se činilo da je jedini put kojim ona može da nastavi, i da na njemu nešto znači, neki nepoznati, netaknuti, navodni pun krug koji vodi u paranoju. Narednog dana, s hrabrošću koju stičele kad otkrijete da više ništa nejnožete da izgubite, stupila je u vezu sa K. Morisom Sriflom i pilala ga za njegovog tajanstvenog klijenta. »Odlučio je da lično prisustvuje aukciji«, bilo je sve što je Srift hteo da joj kaže. »Možda ćete ga tamo sresti.« Možda. Aukcija je napokon održana jednog nedeljnog popodneva, u zgradi koja je verovatno bila najstarija u San Narcisu i poticala od pre Drugog svctskog rata. Edipa je
stigla nekoliko minuta pre početka, sama, i u hladnom predvorju s bleštavim podom od crvcnog drveta, ispunjcnim mirisom voska i papira, srela je Džingisa Koena, koji je izgledao kao da mu je zaista neprijatno. »Molim vas, ne smalrajte da je u pilanju sukob inlcresa«, iskreno je otezao. »U pitanju su neke trouglaste marke iz Mozambika, i tome nisam mogao da odolim. Smem li da vas upitam, gospojice Mas, da li ste došli da se nadmećete?« »Nisam«, reče Edipa, »samo se pačam u tuda posla.« »Imamo sreće. Danas će objavljivati Loren Paserin, najbolji voditelj aukcija na Zapadu.« »Sta će raditi?« »Kaže se da voditelj aukcije ’objavljuje’ prodaju«, reče Koen. »Otkopčan vam je šlic«, šapnu Edipa. Nije bila sigurna šta treba da uradi kad se kupac otkrije. Imala je samo neku nejasnu ideju o tome da treba da stvori žestoku scenu, koja bi privukla policajce i pomogla joj da otkrije ko je doista taj čovek. Stajala je na mqstu obasjanom suncem, medu sjajnim česticama prašine koje su se uzdizale i padale, pokušavala da se bar malo ugreje i razmišljala da li joj je sve to potrebno. »Vreme je«, reče Džingis Koen i ponudi joj ruku. Muškarci u sobi za aukcije nosili su crni moher i imali bleda, okrutna lica. Posmatrali su kako ulazi, pokušavajući da prikriju svoje pomisli. Loren Paserin, koji je stajao na podijumu, nadnosio se nad njih kao lutkar, sjajnih očiju, uvežbanog i nemilosrdnog osmeha. Piljio je u nju, nasmejan, kao da govori: Iznenaden sam da si doista došla. Edipa je sela sama, izdvojena u stražnjem delu sobe, i zagledala se u potiljke, pokušavajući da pogodi ko je njena meta, njen neprijatelj, možda njen dokaz. Jedan pomoćnik zatvori teške kapke na prozorima i sunčeva svetlost nestade. Cula je kako se brava zatvara uz prasak; odjek potraja načas. Paserin raširi ruke u gestu koji kao da je pripadao sveštenstvu neke daleke kulture, možda andelu koji se spušta. Voditelj aukcije pročisti grlo. Edipa se zavali u svom sedištu, očekujući objavu broja 49
TOMAS PINČON U vremenu masovnih medija i gotovo potpunog gubitka privatnosti, Tomas Pinčon je učinio nešto što nijednom savremenom piscu nije pošlo za rukom: ostao je anoniman, sakriven, daleko od znatiželje javnosti. Tako je Pinčon u najvećoj meri ostvario ideju o »smrti autora«, jednu od najznačajnijih pretpostavki svekolikog postmodernizma. Pinčon je, kao autor, doista »mrtav«, prepuštajuči da se pisanje i sam tekst sažmu tamo gde im je pravo mesto: u čitaocu. Takav postupak autora može, naravno, da se hvali i osporava, ali nikako ne može da mu se odrekne kao pravo slobodnog izbora. Pinčon je, u stvari, samo postupioonako kako bi postupili mnogi likovi iz njegovih dela on nastoji da ne bude deo bilo kakvog sistema, da izađe iz njihovih omedenih područja i dospe u »zonu«, rubnu oblast u kojoj se najpotpunije mogu ostvariti slobode duha i tela. Sve dotle, naravno, dok ne utvrdi, kao i njegovi likovi, da je svaki beg od sistema i zavera samo prividan, da naspram »Ja« i »Mi« uvek postoje neki »drugi«, neki »Oni« koji tvore i smišljaju novi sistem. Život se sastoji od upadanja u klopke sistema i uspešnog ili neuspešnog oslobađanja od njih, dok paranoja postaje osnovni model našeg ponašanja. Taj jednostavni obrazac stoji u osnovi svih zamršenih Pinčonovih romana. Književni istoričari i drugi znatiželjni istraživači uspeli su da »iskopaju« tek nekoliko osnovnih podataka o Tomasu Pinčonu. Roden je 8. maja 1937. godine u Glen Kouvu, na Long Ajlendu, u državi Njujork. U sedamnaestoj godini, posle završene srcdnje škole, upisuje se na Kornel, jedan od najuglednijib američkih univerziteta, gde u prvi mah studira fiziku. Potom prekida studije i narednih nekoliko godina provodi u mornarici. Na Kornel se vraća 1957, ali kao stuđent engleskog jezika i knjižcvnosii (tu je pohadao i jedan kurs kod Nabokova). Studije završava 1959, s najboljim ocenama iz svih predmeta, a naredne dve godine radi u kompaniji Boing, u Sietlu. Kada muje 1963.objavljen prvi roman, jezgrovito naslovljen V., Pinčon nestaje i od tada ga niko, bar iz književnog sveta (ili sistema), nije video ili fotografisao. (Jedina poznata fotografija potiče iz njegovih ranih univerzitetskih dana; prema nekim kazivanjima, autor te fotografije, Pinčonov kolega sa studija, poreklom je iz Sarajeva.) Pinčon, dakle, ne postoji. Ali, Metju Vilson je u eseju »Potraga za Pinčonom« pokazao da Tomas Pinčon potiče iz veoma stare i ugledne porodice koja se pominje u raznim engleskim dokumentima joŠ od XI veka, i u kojoj je, pogotovo po dolasku u Ameriku 1630, bilo mnogo religijskih, ekonomskih i društvenih gubitnika. Mnogi od njih su, kako pokazuje Vilson, poslužili kao modeli za likove u Pinčonovim romanima, što objašnjava njegovu naklonost prema gubitnicima i odbačenima, u stvari, prema svima onima koji se nadu izvan sistema. Biti izvan sistema, u »zoni«, znači biti u središtu paranoje, ili bolje rečeno: u graničnom području izmedu povezanosti i nepovezanosti svih stvari. Paranoja, u tom slučaju, predstavlja prirodan izbor, jer u suprotnom stanju, kako kaže Pinčon, u kojem ništa nije povezano ni sa čim, niko ne može dugo da izdrži. Mi moramo da zamišljamo razne zavere jer doista živimo kao deo nečije zavere, deo sistema u kojem uvek postoje neki »drugi«, »Oni« koji odreduju i našu ulogu. Ta svest o zaveri prožima sva Pinčonova dela, kao što želja za otkrivanjem njihovog pravog smisla podstiče njegove junake na sukob sa sistemom, na ulazak u »zonu«. Na kraju svakog sistema, medutim, nalazi se početak novog sistema: otkrovenje je trenutno i svet se ponovo zatvara. Paranoja, entropija i teorija informacija predstavljaju tri glavne tačke Pinčonove poetike.
Ove tri na izgled neknjiževne odrednice mogu čudno da zazvuče u okružju Pinčonove proze, koja pokazuje uticaje i podsticaje svih mogućih književnih pravaca i najraznovrsnijih autora, ali jezik nauke kojim se on često služi može preciznije da odrazi paradoks sveta gde rad na ostvarivanju reda stvara još veći nered. Uostalom, i tri osnovna elementa Pinčonovog pripovedanja govore, svojim jezikom, o gubitku: svesti, stvarnosti, energije, smisla. Čudna mešavina naučnog i laičkog, ali i svetog i svetovnog, književnog i vizuelnog, potkulturnog i alternativnog, odlikuje četiri dosada objavljena Pinčonova romana i knjigu ranih kratkih priča. Tome treba pridodati i mozaičnu, ponekad haotičnu strukturu njegovih dela, koja tek na kraju, samo uz veliku pomoć čitaoca (koji tako nadoknađuje odsustvo »umrlog« autora), otkriva svoj sistem i smisao. Ali nikada, osetiće čitalac delom svesti, u potpunosti. Prvi roman V. (1963) pokazao je još jednu odliku Pinčonovih knjiga: one se ne mogu prepričati. Sa delimičnim izuzetkom knjige koju čitalac đrži u rukama, ostali romani prate zfaivanja đesetina likova čije se priče, zavere i sistemi ponekad međusobno prepliću a ponekad uopSte ne dotiču. Pojedine epizode u romanu odigravaju se u savremenoj Americi (krajem pedcsetih), dok su dogadaji u drugim poglavljima vremenski i geografski uđaljeni i deSavaju se u vreme raznih lokalnih i svetskih ratova. Jedan od glavnih likova u romanu je Stensil, čovek opsednut slovom »V.« koje potpuno omeđava njegovu svest. Nasuprot njemu, Beni Profejn ima toliko široku svest, da u svetu oko sebe ne otkriva nikakvo značenje, i krećc se kao svojevrsni Ijudski »jo-jo«. Pinčon predstavlja dve mogućnosti koje ga, očigledno, ogsedaju koliko i njegove likove: svet je onakav kako ga vidi Stensil skiop sistema na svim nivoima postojanja, ili kako ga odražava Beni Profejn bez ikakvog sistema, kao područjc čiste slučajnosti. Prema mišljenju Tonija Tenera, V na Sirem planu odslikava period izmedu ruSenja starih i stvaranja novih mitova, prelazni period ili «zonu« izmedu različitih kulturnih i duhovtiih sistema. lsti meduprostor nalazimo i u najznačajnijem Pinčonovom romanu Ditga gravitacije (1973), u kojcm »zona« zauzima prostor izmedu stare i nove zapadne civilizacije, sukobljene na kraju drugog svetskog rata. I to je možda jedina stvar koja se sa sigurnoSću možc prepričati iz ove knjige, preko čijih stranica promiče stotine likova i zapleta. Pinčon ovde ponavlja svoj omiljeni postupak: onog časa kada čitalac pomisli da se nalazi na pragu otkrovcnja, pokazuje se novi zaplet, novi, viši sistem. Duga gravitacije svojom zamrSenom, neuhvatljivom strukturom pokušavada savlada strah od gubitka značenja, nudeći nered umesto reda, haos umesto sistematičnog ustrojstva. U svom poslednjem romanu, Vajnlertd (1990), Pinčon se vraća u Ameriku, odnosno, u mitsku i stvarnu Kaliforniju osamdesctih godina naSeg veka. Naspram njih, naspram vremena u kojem se duh Amerikanaca neumimo zatvara, Pinčon postavlja dramatične Sczdesete, vreme u kojem se tamošnji duh otvarao u buntovnom suprotstavljanju svim političkim i društvcnim klišejima. Pinčon očigledno tuguje za tim periodom američke istorije, dobom ljubavi, nenasilja, razumevanja, halucinogenih droga i povičcne svesti, ali i novih mogućnosti političkog i ekonomskog razvoja. U osamdesetim godinama Amerikanci su sve to izgubili, a dobili su nasilje, japijcvsku kulturu, pohlepu i suženu ‘l’V-svest. Drugim rečima, i ovaj roman govori o gubitnicima i odbačenima, o preživelim pripadnicima Žezdesetih koji grčevito, kao ostrvca posebne energije, alternativnog što znači: vansistemskog načina življenja, nastoje da
opstanu u neprijateljskoj sredini. To je, kako je neko primetio, roman koji govori o tome kako se revolucija pretvara u biznis, uz neumitnu promenu ideala i sve veću moć televizijskog ekrana. Individualna svest se pretvara u sapunsku operu. U Kaliforniji se odigrava i radnja romana Objava broja 49 (1966), dela za koji se svi kritičari slažu da zauzima mesto među najznaćajnijim kratkim romanima u savremenoj američkoj književnosti. Istina je da kratkoća romana, kao i usredsređenost na jcdan lik Edipu Mas, čini ovo delo čitljivijim od ostalih Pinčonovih knjiga, iako, na kraju, ostavlja čitaoca u istim dilemama. U isto vreme, Objava broja 49 je izuzetno zgusnut tekst koji uspešno parodira formu kriminalističkog romana, istorijske hronike, renesansne drame i psihološkog trilera. Kao što ne doznajemo ko je, ili šta je, doista »V.«, tako ne doznajemo šta se krije iza broja 49. Da li postoji neka zavera u svetu oko nas i, ako postoji, da li smo njen deo, ili ona možda, ako postoji, postoji samo u nečijoj svesti, koja je takode deo nečije zavere? Da li Edipa Mas projcktuje svet ili, možda, svet projektuje nju? Edipa Mas ne može da odgovori na ta pitanja, jer svaki odgovor je samo novo pitanje. Mučo Mas, njen bivši suprug, razrešava to tako što, uz pomoć droge LSD, postaje mnoštvo Ijudi i rastapa se u rastopljenom svctu. Edipa nastoji da očuva svoje jedinstvo i uvek sledi samo jedan trag, nit koja spaja svet i čini ga stvarnim. Na kraju Nabokovljevog romana Poziv na pogiibljenje tekst se raspada zajedno s gubilištem, i iza oborenih kulisa naziremo nasmejano lice autora-tvorca. Na kraju Objave broja 49 takode se, kao i u Diigi gravitacije, nalazimo u gleđalištu: aukcija nalikuje pozorišnoj predstavi, a aukcionar izgleda kao sveštenik, ali i kao lutkar. Ništa se ne dešava. Tekst se naprosto završava, i mi nismo sigurni gde su kulise, ne znamo ko je njihov tvorac. Iako Pinčon ne nudi odgovor, čitalac ipak oseća nagoveštaj olkrovenja. Neće umeti da kaže šta je to, ali znaće da zna nešto što nikada nije znao. David ALBAHARI
{1} IGRA REČI NA ENGLESKOM REČ CREAINPUFF OZNAČAVA VRSTU KOLAČA, ALI I DOBRO OČUVANA POLOVNA KOLA. (PREV.) {2} NADA (ŠPANSKI) NIŠTA. (PREV.)