Nema zlocina u planini - Raymond Chandler

Naslov izvornika: Raymond Chandler NO CRIME IN THE MOUNTAINS TRY THE GIRL ©Philip Marlowe BV 19**

POKUŠAJ SA DEVOJKOM

V eliki momak nije bio deo mog posla. Nikad nije, ni tada, ni kasnije, a najmanje tada. Bio sam preko na Centralnoj, što je otprilike Harlem Los Anđelesa, u jednom od „mešovitih” blokova, gde su još uvek zajedno živeli crnci i belci. Tražio sam malog grčkog berberina Toma Aleidisa čija je žena htela da joj se vrati i bila raspoložena da za to potroši nešto novca. Bio je to miran posao. Tom Aleidis nije bio kršitelj zakona. Video sam velikog momka kako stoji ispred Šejmija, što je predstavljalo naziv za šareni, ne baš pikantni bar sa kockarnicom na drugom spratu jedne zgrade. Gledao je gore u polomljena slova električnog znaka sa nekom vrstom ushićenja, baš kao da se radi o doseljeniku iz istočne Evrope koji posmatra Kip Slobode, o nekome koje dugo čekao i došao izdaleka. Nije bio samo visok. Radilo se o pravom džinu. Izgledalo je kao da ima dva metra i deset santimetara i bio je obučen u najdrečaviju odeću koju sam ikada video na zaista ogromnom čoveku. Nosio je postavljene kestenjaste pantalone, grubi sivkasti sako sa bilijarskim kuglama umesto dugmadi, braon cipele od uštavljene jareće kože sa eksplozivnim belim šarama, braon košulju, žutu kravatu, veliki crveni karanfil i, u prednjem džepu sakoa, maramicu boje irske zastave. Bila je uredno složena u trougao ispod crvenog karanfila. Čak i na Centralnoj aveniji, koja baš i ne spada, po oblačenju, u najkonzervativnije ulice na svetu, sa tim gabaritom i šminkom, izgledao je otprilike isto tako nenametljivo kao i tarantula na parčetu pite u tanjiru. Prišao je i gurnuo unutra salonska vrata Šejmija. Vratašca nisu prestala da se ljuljaju sve dok nisu ponovo eksplodirala ka ulici. Ono što je ateriralo na ivičnjak sa prodornim, oštrim jaukom, kao kod ranjenog pacova, bio je mladi zalizani crnac u iznošenom odelu. „Braon”, boja kafe sa prilično malo šlaga u njoj. Mislim na njegovo lice. To me se još uvek nije ticalo. Posmatrao sam kako se obojeni oteturao duž zida. Ništa se više nije desilo. Tada sam napravio grešku. Krenuo sam duž trotoara sve dok nisam i sam mogao da gurnem

salonska vrata. Tek toliko da pogledam unutra. I to je bilo previše. Šaka, na kojoj sam komotno mogao sedeti, zgrabila me je za rame, bolno. Tada me je pronela kroz vrata i još tri stepenika nagore pride. Duboki meki glas mi je prišapnuo na uvo: „Dimljeni su ovde, drugar. Možeš li skontati to?” Malo sam se promeškoljio ne bih li dosegao do pištolja. Nisam ga poneo. Mali grčki berberin nije spadao u takvu vrstu posla. Ponovo me je uhvatio za rame. „To je takvo mesto”, brzo sam rekao. „Nemoj govoriti tako, drugar. Beula je radila ovde. Mala Beula.” „Popni se gore i vidi sam.” Podigao me je još tri stepenika. „Osećam se lepo,” reče on. „Ne želim da me iko ometa. Hajde da se ti i ja popnemo gore i možda cugnemo koju.” „Neće te poslužiti,” rekoh. „Nisam video Beulu osam godina, drugar,” meko je rekao, cepajući mi rame na komadiće, čak i ne primećujući šta radi. „Nije mi pisala zadnjih šest. Ali, imaće razlog za to. Radila je ovde. Hajde da se ti i ja popnemo gore.” „U redu,” rekoh. „Idem sa tobom gore. Samo me pusti da hodam. Nemoj me nositi. O.K. sam. Karmadi mi je ime. Sasvim sam odrastao. Idem u toalet sam i sve to. Samo me nemoj nositi.” „Mala Beula je radila ovde,” rekao, je meko. Nije me ni slušao. Popeli smo se gore. Pustio me je da sam hodam. Sto za bacanje kocke bio je u najudaljenijem uglu iza šanka, a razbacani stolovi i nekoliko mušterija bili su tu i tamo. Zavijajući glas koji se čuo od stola za bacanje je odmah prestao. Oči su nas gledale u toj mrtvoj, otuđenoj tišini druge rase. Veliki crnac u majici kratkih rukava i sa ružičastim znojnicama na rukama bio je naslonjen na šank. Bivši bokser koga je pogodilo sve osim betonskog mosta. Odgurnuo se od ivice šanka i prišao nam nehajnim hodom nasilnika. Stavio je krupnu braon šaku na drečave grudi velikog čoveka. Izgledala je kao ekser tamo. „Nije za belce, brate. Sam’ z’ obojene. Žao mi je.” „Gde je Beula?” zapitao je veliki čovek svojim dubokim, mekim glasom koji se lepo slagao sa njegovim krupnim belim licem i crnim očima bez dubine. Ne bi se moglo reći da je to crnca isprovociralo na smeh. „Nema Beule, brate. Nema cuge, nema riba, samo magla, brate. Samo magla.”

„Kako bi bilo da skloniš svoju prokletu ruku sa mene,” reče veliki čovek. Izbacivač je takođe napravio grešku. Udario ga je. Video sam kako mu se rame spušta, telo napinje iza udarca. Bio je to snažni, čisti udarac. Veliki čovek nije čak ni pokušao da blokira udarac. Protresao je glavom i zgrabio izbacivača za vrat. Bio je brz za svoju veličinu. Izbacivač je pokušao da ga obori na kolena. Veliki čovek ga je okrenuo i savio, zgrabivši ga otpozadi za kaiš koji je odmah pukao, tako da je onda samo stavio svoju krupnu šaku preko njegovih leda i bacio ga, skroz na drugi kraj uske prostorije. Izbacivač je pogodio najudaljeniji zid uz tresak koji mora da se čuo u Denveru. Tada je meko skliznuo na pod i ostao nepokretan. „Aha,” reče veliki čovek. „Da ti i ja popijemo jednu.” Prišli smo šanku. Barmen je žurno brisao pult. Mušterije su ćutljivo prolelujale iza nas, neki sami, neki u parovima i trojkama i bez reči se spustile niz mračno drveno stepenište. Jedva se čuo topot njihovih koraka. „Burbon,” reče veliki čovek. Dobili smo burbone. „Ti znaš gde je Beula?” zapitao je veliki čovek barmena bez nekog vidnog osećaja, nagnuvši zadnje kapi svog burbona duž debelog stakla čašice. „Beula, kažeš?”, otegao je barmen. „Nisam je vid’o ovdi skorije. U poslednje vreme, ne g-dine.” „Koliko dugo si ovde?” „’Ko g’dinu dana, g-dine.” „Koliko već dugo je ovaj kokošarnik utočište za čamuge?” „Kaži šta?” Veliki čovek je postrance skupio šaku u pesnicu. Bila je veličine kofe. „Bar pet godina,” ubacio sam se. „Ovaj momak ne bi mogao da zna ništa o beloj devojci po imenu Beula.” Veliki čovek me je pogledao kao da sam se tek izlegao iz jajeta. Njegov burbon mu izgleda, nije popravio raspoloženje. „Ko ti je, dovraga, tražio da zabadaš nos?” Nasmešio sam se. Potrudio sam se da to bude veliki, prijateljski smešak. „Ja sam momak koji je ušao ovde sa tobom, sećaš se?” Uzvratio mi je kezom. Ravnim, belim kezom. „Burbon.” rekao je barmenu. „I ne vataj zjala. Posluži.” Barmen se promuvao, mrzeći nas iz dna duše.

Mesto je sad bilo prazno, osim nas dvojice i barmena, kao i izbacivača koji je ležao pored udaljenog zida. Izbacivao je zastenjao i promeškoljio se. Proturio se i počeo polako da puzi duž lajsne, kao muva sa jednim krilom. Veliki čovek nije obraćao pažnju na njega. „Nije ostalo ništa od starog mesta,” požalio se. „Tamo je bila bina, imali su bend i lepe male sobe gde si mogao da se zabaviš. Beula je treperavo pevala. Crvenokosa. Strašno slatka. Trebalo je da se uzmemo kada su mi namestili igru.” Pred nama su sada bila još dva burbona. „Kakvu igru?”, zapitao sam. „Šta misliš, gde sam bio tih osam godina koje sam ti spomenuo?” „Meditirao u kamenom sivilu svoje isposničke ćelije,” rekoh. „Tačno.” Kucnuo se po grudima palcem veličine pendreka. „Stiv Skala. Posao sa Grejt bend bankom u Kanzasu. Samo ja. Četrdeset soma. Uhvatili su me upravo ovde. Ja sam, šta to - hej!” Izbacivač je stigao do vrata u dnu i pao kroz njih. Brava je škljocnula. „Gde vode ta vrata?” zahtevao je brzi odgovor veliki čovek. „Ta - to je ured gospon’ Montgom’ri’a, g-dine. On je šef. Ima kancelariju pozadi - ” „On bi mogao da zna,” reče veliki čovek. Obrisao je usta svojom maramicom u vidu irske zastave i pažljivo je namestio nazad u džep. „I za njega je bolje da se ne pravi pametan. Još dva burbona.” Prešao je preko prostorije do vrata iza stola za bacanje kocki. Brava ga je na momenat zaustavila, a onda je deo ploče od vrata otpao i on je ušao, zatvorivši vrata za sobom. Sada je kod Šejmija bilo veoma tiho. Pogledao sam u barmena. „Ovaj momak je gadan,” rekao sam brzo. „I mogao bi da napravi rusvaj. Vidiš to i sam. On traži staru dragu koja je radila ovde kada je to bilo mesto za belce. Imaš li bilo kakvu artiljeriju tamo pozadi?” „Mislio sam da si sa njim,” reče barmen sumnjičavo. „Ne sopstvenom voljom. Dovukao me je gore. Nisam baš bio raspoložen da me baci na neku kuću.” „Naravski. ’Mam sačmaru,” reče barmen, još uvek sumnjičav. Počeo je da se saginje iza šanka, a onda ostao u toj pozi, rolajući očima. Otpozadi, iza zatvorenih vrata, začuo se tup zvuk. To je moglo biti lupanje vratima. Mogao je biti pištolj. Samo jedan zvuk. Nijedan drugi nije usledio.

Barmen i ja smo predugo čekali, pitajući se šta bi taj zvuk mogao da znači. Nije nam se sviđalo to šta je sve mogao da bude. Vrata u dnu su se otvorila i veliki čovek je prošao kroz njih brzo, noseći armijski kolt 45 automatik. U njegovim rukama izgledao je kao igračka. Jednim brzim pogledom je preleteo prostoriju. Osmeh mu je bio nategnut. Izgledao je kao čovek koji je mogao odneti četrdeset soma iz banke Grejt bend. Prišao nam je brzim, za njegovu veličinu skoro nečujnim koracima. „Diži se, crnčugo!” Barmen se podigao polako, siv; njegove ruke, prazne, bile su visoko. Veliki čovek me je ispipao i odstupio od nas. „Ni mister Montgomeri nije znao gde je Beula,” rekao je meko. „Pokušao je da mi to kaže - ovim.” Protresao je pištoljem. „Zbogom, propalice. Nemojte zaboraviti da mi čitko pišete.” Otišao je niz stepenice, veoma brzo, veoma tiho. Preskočio sam šank i sa police uzeo sačmaru sa skraćenom cevi koja je ležala tamo. Ne da bi je upotrebio na Stivu Skali. To nije bio moj posao. Bilo je to zato da je barmen ne bi upotrebio na meni. Vratio sam se natrag preko sobe i prošao kroz ta vrata. Izbacivač je ležao na podu hodnika sa nožem u ruci. Bio je bez svesti. Uzeo sam nož iz njegove ruke i opkoračio ga da bih prošao kroz vrata na kojima je pisalo „ured”. Mister Montgomeri je bio tamo, iza malog izbrazdanog stola koji se nalazio blizu prozora, delimično obloženog daskama. Bio je jednostavno presamićen, kao papirna maramica ili šarka od vrata. Kraj njegove desne ruke je bila otvorena fioka. Pištolj je verovatno ovde stajao. Na papiru, kojim je bila obložena fioka, nalazila se razmazana mrlja ulja. To mu baš i nije bila pametna ideja, ali pametniju neće ni imati - ne sada. Ništa se nije dogodilo dok sam čekao policiju. Kada su došli, nije bilo ni barmena ni izbacivača. Ja sam se iznutra bio zaključao sa sačmarom i misterom Montgomerijem. Za svaki slučaj. Hajni je dobio slučaj. On je bio sporovozni policijski detektivporučnik, uvek prepun pritužbi. Imao je usku bradu i duge žute šake koje je držao na kolenima dok je pričao sa mnom u svom odeljku policijskog štaba. Njegova košulja je bila zakrpljena na nekoliko mesta ispod staromodne krute kragne. Izgledao je siromašno, namćorasto i

pošteno. Ovo se dešavalo nekih sat vremena kasnije. Do tada su iz sopstvenih arhiva iskopali sve o Stivu Skali. Čak su imali i fotografiju staru deset godina na kojoj je bio ćosav kao jaje. Jedino Sto nisu znali gde se nalazi. „Dva metra,” reče Hajni. „Stotridesetdve kile. Momak tog gabarita ne može pobeći daleko. Ne u tim pomodnim krpama. U žurbi nije mogao da uzme ništa drugo. Zašto ga nisi skleptao?” Vratio sam mu fotografiju nazad i nasmejao se. Hajni je ogorčeno uperio jedan od svojih žutih prstiju u mene, „Karmadi, neugodni prikan, eh? Šest stopa čoveka sa vilicom na kojoj bi mogao lomiti stenje. Zašto ga nisi skleptao?” „Već pomalo sedim po slepoočnicama,” rekoh. „I nisam imao pištolj. On jeste. Posao koji sam obavljao nije zahtevao guranje pištolja pod nos. Skala me je jednostavno pokupio. Ponekad sam tako sladak.” Hajni je prodorno gledao u mene. „U redu,” rekoh. „Zašto se svađati? Video sam momka. Mogao bi nositi slona u džepu od prsluka. I nisam znao da će ubiti nekoga. Ionako ćete ga uhvatiti.” „Aha,” reče Hajni. „Lako. Ali, jednostavno ne volim da gubim vreme na takva bezvezna ubistva. Nema fotki. Nema mesta za to. Čak ni za tri reda u malim oglasima. Hej, radilo se o pet dimljenih - pet, razumeš li - nožem obrađenih harlemskih uglješa jedan na drugom u Istočnoj 84. jedanput. Svi mrtvi. Na gomili. A reporteri nisu čak ni otišli tamo.” „Lepo ga pokupi,” rekoh. „Ili će samo za tebe poobarati par patroldžija. Tada ćeš dobiti mesta.” „A čak ni onda ne bih imao slučaj,” izrugivao se Hajni. „Pa dobro, do vraga sa njim. Obavestili smo sve. Nema se šta drugo raditi osim sedeti.” „Pokušaj sa devojkom,” rekoh mu. „Beula. Skala hoće. To je ono što on traži. To je ono što je sve započelo. Pokušaj sa njom.” „Ti pokušaj sa njom,” reče Hajni. „Nisam bio u javnjaku dvadeset godina.” „Pretpostavljam da bih tamo bio kao kod kuće. Koliko ćeš mi platiti?” „Bože, momče, pajkani ne unajmljuju privatna njuškala. I sa čime bi?” Zavio je cigaretu od duvana iz konzerve. Sa jedne strane je progorela kao šumski požar. Hajni je pažljivije napravio sledeću

cigaretu, olizao je i zapalio. Ponovo je prekrstio svoje koščate šake na svojim koščatim kolenima. „Porazmisli o svom publicitetu,” rekoh. „Kladim se u dvadesetpet dolara da ću pronaći Beulu pre nego što ti ćorkiraš Skalu.” Premišljao je o tome. Izgledao je kao da proračunava bankovni bilans svojih cigaretnih dimova. „Deset najviše,” reče on. „I, ona je moja - privatno.” Zurio sam u njega. „Ne radim za tako malo novca,” rekoh. „Ali, ako to mogu da uradim za jedan dan - a vi me ostavite na miru - učiniću to besplatno. Samo da bi ti pokazao zašto si poručnik dvadeset godina.” Taj mu se štos nije dopao mnogo više nego meni onaj njegov u vezi sa javnjakom. Ali, rukovanjem smo potvrdili dogovor. Uzeo sam svoj stari Krajsler otvorenog krova sa zvaničnog policijskog parkinga i krenuo nazad ka delu grada gde se nalazila Centralna avenija. Šejmi je, naravno, bio zatvoren. Upadljivi čovek u običnom odelu je sedeo u kolima koja su bila parkirana ispred, čitajući novine jednim okom. Nisam znao zašto. Niko tamo nije znao ništa o Stivu Skali. Parkirao sam iza ugla i otišao dijagonalno u lobi crnačkog hotela Sans Susi. Dva reda čvrstih, praznih stolica zurilo je jedno u drugo preko trake vlaknenog tepiha. Iza pulta je dremao ćelavi čovek sa prekrštenim šakama. Nosio je Eskot kravatu, vezanu još 1880, a za zeleni kamen na igli za kravatu se ne bi moglo reći da je velik baš kao kanta za đubre. Njegov veliki, opušteni obraz se nežno presamitio preko braon šaka koje su bile meke, mirne i čiste. Na pločici kraj njegovog desnog lakta je metalnim slovima bilo napisano: Ovaj hotel je pod zaštitom Internacionalnih ujedinjenih agencija, ink. Kada je otvorio jedno oko pokazao sam na natpis i rekao: „O. Z. H. čovek proverava. Ima li nekih problema ovde?” O. Z. H. je značilo Odeljenje za zaštitu hotela, što je deo velike agencije, koji traga za onima koji daju čekove bez pokrića i ljudima koji izlaze preko požarnih stepenica, ostavljajući za sobom kofere pune cigala. „Nevolje, brate,” reče on visokim, zvučnim glasom, „su nešto čega nam je baš nestalo.” Snizio je glas za nekoliko podeoka i dodao: „Ne primamo čekove.” Naslonio sam se na pult preko puta njegovih prekrštenih šaka i

počeo vrteti novčić od 25 centi na golom, izbrazdanom drvetu. „Jesil’ čuo šta se desilo kod Šejmija ovog jutra?” „Brate, z’boravio sam.” Sada su mu oba oka bila otvorena i posmatrao je titravo svetlo koje je proizvodio novčić koji se okretao. „Šefa su sredili,” rekoh. „Montgomerija. Slomili mu vrat.” „Nek’ bog primi njegovu dušu, brate.” Glas se ponovo snizio. „Pandur?” „Privatni - na poverljivom poslu. I mogu da prepoznam čoveka koji to razume kada ga vidim.” Promotrio me je i ponovo zatvorio oči. Nastavio sam da vrtim novčić. Nije mogao da odoli, a da ga ne gleda. „Ko je to učinio?” zapitao je meko. „Ko je sredio Sema?” „Žestoki momak iz zatvora se ozlojedio jer to nije bio beli lokal. A nekad je bio. Sećaš se?” Nije rekao ništa. Novčić je pao sa blagim zveketom i ostao da leži, nepomičan. „Šta ti se više sviđa,” rekoh. „Mogu ti pročitati poglavlje iz Biblije ili ti platiti piće. Biraj.” „Brate,” reče on zvučno, „nekako volim da čitam Bibliju u privatnosti moje porodice.” Tada je dodao brzo, svojim poslovnim glasom, „dođi sa ove strane pulta.” Otišao sam tamo i iz pojasa izvadio bocu od pola litre legalnog kvalitetnog burbona i stavio je ispod pulta. Nasuo je dve male čaše, brzo, omirisao svoju na uglađen, ekspertski način i sjurio njen sadržaj niz grlo. „Šta želiš da znaš?” zapitao je. „Nema nape u trotoaru za koju ne znam. Pa makar ne zvučao tako. Ali, ovo piće je u pravom društvu. „Ko je vodio Šejmi pre nego što je to postalo mesto za obojene?” Zurio je u mene, iznenađen. „Ime tog jadnog grešnika je bilo Šejmi, brate.” Zastenjao sam. „Šta sam koristio mesto mozga?” „Oladio je, brate. Pridružio se bogu. Umro je 1929. godine. Bio je spremište za alkohol. I on kao takav u biznisu.” Glas mu je ponovo postao zvučan. „Iste godine su bogataši izgubili i robu i imovinu.” Glas se opet snizio. „Nisam izgubio ni centa, brate.” „Kladim se da nisi. Sipaj još. Je li ostao neko za njim - neko koje još uvek tu?” Sipao je još jedno malo piće i začepio bocu čvrsto. „Dve je dosta - pre ručka,” reče on, „I hvala ti, brate. ’Vaki način pristupa je utešan za

čovekovo dostojanstvo.” Pročistio je grlo. „Imao je ženu,” reče on. „Pokušaj sa imenikom.” Nije hteo da uzme bocu. Stavio sam je nazad za pojas. Rukovao se sa mnom, ponovo prekrstio ruke na pultu i zatvorio oči. Događaj je za njega bio završen. Bilo je samo jedno prezime Šejmi u telefonskom imeniku. Violet Lu Šejmi, Zapadna avenija broj 1644. Ubacio sam deset centi u javni telefon. Nakon dužeg vremena javio se omamljeni glas, „Uh-uh. O č-čemu se radi?” „Jeste li vi gospođa Šejmi čiji je muž nekad vodio lokal na Centralnoj aveniji - mesto za zabavu?” „Š - šta? Moj dragi bože! Moga muža nema već sedam godina. Šta ste rekli, ko ste?” „Detektiv Karmadi. Odmah dolazim. Važno je.” „Šta ste rekli - ” Glas je bio ogrubeo, težak i zagušen. Bila je to prljava kuća braon boje sa prljavim braon travnjakom ispred nje. Oko palminog drveta žilavog izgleda trava je bila skroz ugažena. Na tremu je stajala jedna usamljena stolica za ljuljanje. Neobrani izdanci prošlogodišnje mlečike su lupkali po prednjem delu kuće nošeni popodnevnim povetarcem. Niz ukrućene, žućkaste, do pola oprane odeće, klatio se na zarđaloj žici kraj kuće. Malo sam produžio napred i parkirao svoj kabriolet sa druge strane ulice, vrativši se pešice natrag. Zvonce nije radilo, tako da sam pokucao. Žena je otvorila vrata, izduvavajući nos. Imala je izduženo žućkasto lice uokvireno neurednom tršavom kosom. Telo joj je bilo bezoblično u flanelskom bademantilu koji je odavno izgubio i oblik i boju. Radilo se o nečemu što je širila oko sebe. Njeni prsti su bili veliki i upadljivi u paru pokidanih muških papuča. „Gospođa Šejmi?”, upitah. „Vi ste - ?” „Aha. Baš sam vas nazvao.” Umorno mi je rukom dala znak da uđem. „Nisam imala vremena da se sredim”, prostenjala je. Seli smo u dve zapuštene misionarske stolice za ljuljanje jedno naspram drugog i gledali se preko dnevne sobe u kojoj je sve predstavljalo otpad osim malog novog radija koji je svirao iza blago

osvetljenog panela. „Svo društvo koje imam,” reče ona. A onda se zakikotala: „Bert nije uradio ništa, zar ne? Panduri me ne zovu mnogo.” „Bert?” „Bert Šejmi, gospodine. Moj muž.” Ponovo se zacerekala i počela lupkati nogama o pod. U njenom cerekanju bilo je raskalašnog alkoholnog prenaglašavanja. Izgledalo mi je kao da tog dana ne mogu da izbegnem alkohol. „Šala, gospodine,” reče ona. „On je mrtav. Molim se Hristu da tamo gde boravi ima dovoljno jeftinih plavuša. Ovde ih se nikad nije zasitio.” „Mislio sam više na crvenokosu,” rekoh joj. „Pretpostavljam da bi mu i jedna takva dobro došla.” Pogled njenih očiju, bar mi je tako izgledalo, nije više bio tako raskalašan. „Ne mogu da se prisetim. Neka posebno?” „Aha. Devojka po imenu Beula. Ne znam joj prezime. Radila je u klubu na Centralnoj aveniji. Pokušavam da je pronađem na zahtev roditelja. To je sada mesto za obojene i, naravno, ljudi tamo nisu nikada čuli za nju.” „Nikad nisam išla tamo,” povikala je žena, neočekivano nasilno. „Ne bih znala.” „Zabavljač,” rekoh, „Pevačica. Nema šanse da ste je poznavali, jel’?” Ponovo je izduvala nos, u jednu od najprljavijih maramica koju sam ikada video. „Prehladila sam se.” „Znate šta je dobro za to,” rekoh joj. Brzo me je odmerila pogledom. „Samo što mi je nestalo.” „Meni nije.” „O, bogo moj”, reče ona. „Ti nisi pandur. Nikad mi pandur nije kupio piće.” Izvadio sam svoju politarku burbona i balansirao je na kolenu. Još uvek je bila skoro puna. Recepcionar u hotelu Sans Susi nije bio bunar bez dna. Ženine oči boje morske trave poskočile su na pojavu flaše. Jezik joj je obigrao oko usana. „Čoveče, to je piće,” uzdahnula je. „Ne marim ko si, gospo’n. Drži ga pažljivo.” Podigla se i odgegala iz sobe, vrativši se sa dve debele, zamrljane čaše. „Nema priloga,” reče ona. „Samo ono što si doneo.” Ispružila je čaše. Sipao sam joj količinu zbog koje bih se ja prelio preko zida. Manju za mene. Svoju je sjurila kao aspirin i pogledala u bocu. Sipao sam joj

još jedno. To je odnela do stolice. Braon boja njenih očiju postala je tamnija za dve nijanse. „Ova roba nikad ne zna šta ju je strefilo,” reče ona. „Imam laku ruku. O čemu smo pričali?” „O crvenokosoj devojci po imenu Beula. Nekad je radila u Šejmiju. Sećaš li se bolje sada?” „Aha.” Iskoristila je i drugo piće. Prišao sam i stavio bocu na stočić pored nje. Sipala je još. „Drži se stolice i ne gazi po jajima,” reče ona. „Sinula mi je ideja.” Ustala je iz stolice i kinula, na šta joj je skoro spao bademantil. Rukama ga je ponovo priljubila uz stomak, gledajući me ledeno. „Bez virenja,” reče ona i pripreti mi prstom, nakon čega je ponovo izašla iz sobe, usput se lupivši u dovratak. Sada se iz zadnjeg dela kuće mogla čuti raznolika lupa. Kao da je prevrnuta stolica. Fioka je previše izvučena, pa je sa treskom pala na pod. Petljanje, tumbanje i glasne psovke. Nakon izvesnog vremena začulo se sporo škljocanje brave i zvuk koji je odgovarao škripi od podizanja rolova na pisarskom stolu. Još petljanja i treskanja stvarima naokolo. Mislim da je poslužavnik sleteo na pod. A onda pobednički uzdah. Vratila se natrag u sobu držeći paket uvezan izbledelom ružičastom pantljikom. Bacila ga je u moje krilo. „Pogledaj ih, Lu. Fotografije. Isečci iz novina. Nijedna od tih propalica ionako nije dospela do novina osim preko policijskog zapisnika. Oni su ljudi iz lokala. Pravdom boga, to je sve što mi je ostalo. To i njegova stara odeća.” Sela je i ponovo se mašila za viski. Odvezao sam pantljiku i pregledao gomilu svetlucavih fotosa ljudi u profesionalnim pozama. Nisu sve bile žene. Muškarci su imali lukava lica i odeću za trkališta ili šminku. Igrači i komičari koji su nastupali po restoranima benzinskih stanica. Mali broj ih je jedva dospeo zapadnije od Glavne ulice. Žene su imale dobre noge i pokazivale su ih više nego što bi se to dopalo Vilu Hejsu. Ali, njihova lica bila su iznošena kao sirotinjske cipele. Sva osim jednog. Nosila je Pjeroov kostim, bar od struka nagore. Bujna, meka kosa koja je izvirivala ispod visokog belog konusnog šešira mogla je biti crvena. Imala je nasmejane oči. Neću reći da je njeno lice bilo neiskvareno. Nisam tako dobar sa licima. Ali, nije bilo kao ostala. Nisu je šutirali naokolo. Neko je bio dobar sa tim licem. Možda baš sirovina

kao što je Stiv Skala. Ali, on je bio dobar. U nasmejanim očima je još uvek bilo nade. Odbacio sam ostale u stranu i odneo ovu do žene staklastog pogleda koja se ispružila u stolici. „Ova,” rekoh. „Koje ona? Šta joj se dogodilo?” Pogledala je to kao kroz maglu, a onda se zacerekala. „T-to je devojka Stiva Skale, Lu. U očin, zaboravila sam njeno ime.” „Beula,” rekoh. „Beula je njeno ime.” Posmatrala me je ispod svojih žutomrkih, raščerupanih obrva. Nije bila toliko pijana. „Jel’?”, reče ona. „Jel’?” „Koje Stiv Skala?”, brzo sam nastavio. „Izbacivač u lokalu, Lu.” Ponovo se zacerekala. „On je u ćorci.” „O, ne, nije,” rekoh. „U gradu je. Izašao je. Znam ga. Tek je stigao.” Lice joj se razletelo kao glineni golub. Odmah sam znao da je ona otkucala Skalu lokalnom zakonu. Nasmejao sam se. Nisam mogao promašiti. Zato stoje znala. Da nije znala, ne bi ni morala da se smara tajnovitošću u vezi sa Beulom. Nije mogla zaboraviti Beulu. Niko nije. Oči su joj se povukle duboko u glavu. Gledali smo se licem u lice. A onda je munjevito nikom krenula ka fotografiji. Odstupio sam i smestio fotografiju u unutrašnji džep. „Popij još jedno,” rekoh. Dao sam joj bocu. Uzela ju je, držala neko vreme u rukama, a onda polako sipala niz grlo, zureći u izbledeli tepih. „Da,” reče ona šapatom. „Prijavila sam ga, a on nikad nije saznao ko je to učinio. On je bio dobitak na lutriji. Dobitak na lutriji.” „Daj mi devojku,” rekoh. „I Skala neće ništa saznati od mene.” „Ona je ovde,” reče žena. „Na radiju. Čula sam je jednom na KLBL-u. Ipak, promenila je ime. Nemam pojma.” Imao sam još jedan predosećaj. „Ti znaš,” rekoh. „Još uvek je cediš. Šejmi ti nije ostavio ništa. Od čega živiš? Još uvek je cediš zato što je uspela, što se otrgla od ljudi kao što ste ti i Skala. Tako je, zar ne?” „Novac u banci,” prograktala je. „Stotica mesečno. Konstantno k’o kirija. O da.” Flaša je ponovo bila na podu. Iznenada, a da je niko nije dodirnuo, flaša se preturila na stranu i viski je pokuljao napolje. Nije se pomerila da je uhvati. „Gde je ona?” i dalje sam insistirao. „Kako se zove?” „Nemam pojma, Lu. Takav je dogovor. Dobijam novac preko overenog čeka. Nemam pojma. Iskreno.”

„Vraga nemaš!” Zarežao sam. „Skala - ” Skočila je na noge i jurnula ka meni, vrišteći, „Izlazi, ti! Izlazi pre nego što zovem policiju! Izlazi, ti — !” „Okej, okej.” Pomirljivo sam podigao ruke. „Smiri se. Neću reći Stivu. Samo se smiri.” Polako je ponovo sela i dohvatila se skoro prazne flaše. Na kraju krajeva, nisam morao da trpim scene. Postojali su i drugi načini. Nije ni pogledala ka meni dok sam izlazio. Izašao sam na prohladno jesenje sunce i ušao u kola. Ja sam bio dobar dečko, neko ko pokušava da se uklopi. Da, ja sam bio izuzetan momak. Voleo sam da znam sebe. Ja sam bio tip čoveka koji muštra natopljenu staru olupinu da bi osvojio opkladu od deset dolara. Odvezao sam se dole do dragstora u bloku i zatvorio se u telefonsku govornicu da bih nazvao Hajnija. „Slušaj,” rekao sam mu, „udovica čoveka koji je vodio Šejmi dok je Skala radio tamo je još uvek živa. Ukoliko se usudi, Skala bi morao da je poseti.” Dao sam mu adresu. Kiselo mi je uzvratio: „Skoro da smo ga uhvatili. Iz patrolnih kola su razgovarali sa kondukterom na poslednjoj stanici linije za Sedmu ulicu. Pomenuo je momka te veličine i takve odeće. Rekao nam je da je taj izašao na raskrsnici Treće i Aleksandrije. Ono što će on sad učiniti je to da će provaliti u neku kuću gde su vlasnici odsutni. Tako ćemo ga upecati.” Rekao sam mu da je to u redu. KLBL se nalazio na zapadnom rubu dela grada koji se utapa u Beverli Hils. Bio je smešten u onižoj, nepretencioznoj zgradi sa štukaturom na fasadi, kraj čijeg ugla se nalazila benzinska stanica u vidu holandske vetrenjače. Neonske reklame za pumpu su se obrtale na njenim krilima. Ušao sam u prijemnu sobu na prizemlju čila je jedna strana bila od stakla, pa se mogao videti prazan studio za emitovanje sa postavljenim stolicama za publiku. Nekoliko ljudi je sedelo oko sobe za prijeme pokušavajući da deluju magnetično, dok je plava recepcionarka nabadala čokolade iz velike kutije noktima koji su bili skoro rojal purpurne boje. Čekao sam pola sata, a onda uspeo da se vidim sa gospodinom Dejvom Marineom, upravnikom studija. I upravnik stanice i urednik dnevnog programa su u tom trenutku bili previše zauzeti. Marine je imao malu zvučno izolovanu kancelariju iza orgulja. Zid je bio obložen

potpisanim fotografijama. Marine je bio privlačni visoki čovek, pomalo levantinskog stila, sa malo više punim crvenim usnama, malenim svilastim brkovima, velikim bistrim kestenjastim očima, dugim bledim nikotinskim prstima i sjajnom crnom kosom na koju je, a možda i nije, stavljen mini-val. Pročitao je moju posetnicu dok sam ja bezuspešno pokušavao da nađem moju Pjero devojku na zidu. „Privatni detektiv, eh? Šta možemo da učinimo za vas?” Izvukao sam moju Pjero fotografiju napolje i stavio je na njegov divni braon rokovnik. Bilo je zabavno posmatrati ga dok zuri u nju. Sve vrste sitnih detalja su se pojavile na njegovom licu, detalja koje bi on sasvim sigurno zadržao za sebe. Pogledao je gore u mene sa pogodbenim izrazom. „Nije baš skorašnja,” reče on. „Ali je lepa. Ne znam da li je možemo iskoristiti ili ne. Dobre noge, zar ne?” „Ta je bar osam godina stara,” rekoh. „Za šta biste je iskoristili?” „Za publicitet, naravno. Primamo novu devojku na radio vesti otprilike svaka dva meseca. Ipak smo još uvek mala stanica.” „Zašto?” „Hoćete da kažete da ne znate ko je na fotografiji?” „Znam koje bila,” rekoh. „Gospođica Vivijen Bering, naravno. Zvezda našeg Čokolada Džambo programa. Zar ga ne znate? Serijal u trajanju od tri nedelje, po pola sata dnevno.” „Nikad čuo. Radio serijal je moj pojam za kvadratni koren ni iz čega.” Ponovo se naslonio na stolicu i zapalio cigaretu, iako je jedna već gorela na ivici njegove staklom obrubljene pepeljare. „U redu,” reče on sarkastično. „Ne budite kvarni i pređite na stvar. Šta to želite?” „Voleo bih njenu adresu.” „To vam ne mogu dati, naravno. A i nećete je naći ni u jednom telefonskom imeniku ili adresaru. Žao mi je.” Počeo je da prikuplja papire i onda ugledao drugu cigaretu, što je učinilo da se oseti kao budala. Zato se ponovo naslonio u stolici. „U škripcu sam,” rekoh. „Moram da nađem devojku. Brzo. I ne želim da ličim na ucenjivača.” Liznuo je svoje vrlo pune i vrlo crvene usne. Nekako sam dobio

utisak da mu je nešto po volji. Meko je rekao: „Mislite, vi znate nešto što bi moglo da naudi gospođici Bering - a posredno i programu?” „Vi lako možete da pronađete novu zvezdu radija, zar ne?” Još malo je oblizao usne. A onda je pokušao da zazvuči tvrdo. „Miriše mi na nešto gadno,” reče on. „To vam brk gori,” rekoh mu. Ovo nije bio najbolji štos na svetu, ali je probio led. Nasmejao se. A onda je raširio šake po stolu. Nagnuo se napred i počeo se poveravati poput cinkaroša. „Loše smo ovo započeli,” reče on. „Očigledno. Ti si verovatno O.K. - pa me pusti da odigram.” Dohvatio je kožom uvezani notes i žvrljao po njemu, iscepio list i pružio mi ga. Pročitao sam: „Avenija severni Flores broj 1737.” „To je njena adresa,” reče on. „Neću ti dati telefonski broj bez njenog pristanka. A sada se ponašajte kao džentlmen. Mislim, što se tiče stanice.” Ugurao sam njegov papir u svoj džep i promislio o svemu. Lepo me je preveslao, ostavio me je da visim na tih poslednjih nekoliko niti moje pristojnosti. Napravio sam grešku. „Kako ide sa programom?” „Obećali su nam audiciju za nacionalnu mrežu. To je jednostavna, svakodnevna stvar pod nazivom Ulica u našem gradu, ali je divno urađena. Jednom će požnjeti uspeh u celoj zemlji. I to ubrzo.” Prešao je šakom preko svoje fine braon obrve. „Igrom slučaja, gospođica Bering sama piše scenario.” „Ah,” rekoh. „Pa, evo vam vaše prljavštine. Imala je dečka u bajbokani. Tamo je bio. Upoznala ga je u lokalu na Centralnoj aveniji gde je nekad radila. Izašao je, traži je i ubio je čoveka. Sačekajte malo - ” Nije pobeleo baš kao kreč, jer, za to nije imao ni pravu boju kože. Ali, izgledao je loše. „Sačekajte malo,” rekoh. „Tu devojka nije ništa kriva i vi to znate. Ona je u redu. Možete to videti na njenom licu. To može doneti malo lošeg publiciteta, ukoliko sve izbije na videlo. Ali to nije ništa. Pogledajte samo kako su upeglali neke od tih vrtirepki u Holivudu.” „To košta novaca,” reče on. „A mi smo siromašan studio. Tako bi i audicija za nacionalnu mrežu otpala.” Bilo je nečega blago neiskrenog u njegovom maniru što me je zagolicalo. „Vraga,” rekoh, naginjući se napred i lupajući šakom po stolu.

„Prava stvar je zaštititi je. Taj grubijan - Stiv Skala mu je ime - je voli. On ubija ljude golim rukama. Nju neće povrediti, ali ako ima dečka ili muža - ” „Ona nije udata,” ubacio je Marine brzo, posmatrajući moju ruku kako se podiže i spušta od stola. „On bi mu mogao zavrnuti šiju. A to onda ne bi bilo povoljno ni za nju. Skala ne zna gde se ona nalazi. On mora da se pazi i skriva, pa mu je teže da je nađe. U pandure možeš najviše da se uzdaš, ukoliko imaš dovoljno šuški da ih sprečiš da čitavom pričom nahrane novinare.” „Ni ič. Ni ič pandurima. Ti ćeš obaviti posao, zar ne?” „Kada vam je ovde ponovo potrebna?” „Sutra uveče. Nije na programu večeras.” „Sakriću je za vas do tada,” rekoh. „Ukoliko želite da to učinim. To je najviše što ću učiniti na svoju ruku.” Zgrabio je moju podsetnicu ponovo, pročitao i ubacio u fioku. „Idi tamo i iskopaj je,” odrezao je brzo. „Ukoliko nije kod kuće, ostani dok ne bude. Održaću konferenciju gore, a onda ćemo videti. Požuri!” Ustao sam. „Želiš avans?” brecnuo je. „To može da sačeka.” Klimnuo je, malo se proteglio i krenuo rukom ka svom telefonu. Taj broj na Floresu bi trebalo da bude blizu oblakodera Sanset, tačno sa druge strane grada od mesta na kojem sam se nalazio. Saobraćaj je bio prilično gust, ali nisam prešao više od dvanaest blokova pre nego što sam postao svestan da je plavi dvosed koji je napustio parking studija posle mene bio još uvek za mojim leđima. Izveo sam jedan vratolomniji manevar, tek toliko da bih bio siguran da me kola slede. U njima je bio jedan čovek. Ne Skala. Glava iznad volana je bila za za čitavu stopu niža. Iscimao sam ga još malo, brže nego prvi put i izgubio ga. Nisam znao ko je to bio, a u tom momentu nisam imao ni vremena da se time pozabavim. Stigao sam do mesta na Aveniji Flores i ušuškao moj kabriolet na trotoar. Bronzana kapija se otvarala kao dva lepa niza bungalova sa strmim krovovima obloženih šindrom koji su davali efekat pomalo nalik slamnatim kolibama na starim engleskim sportskim kalendarima. Veoma mali. Trava je bila skoro previše dobro održavana. Tu je bila široka staza

i duguljasti bazen koji su uokvirivale bojene pločice i kamene klupe kraj njega. Lepo mesto. Kasno sunce pravilo je interesantne senke na njegovim travnjacima a, osim povremenih automobilskih sirena, udaljeno brujanje saobraćaja gore na Sanset bulevaru bio je nalik zujanju pčela. Moj broj se odnosio na zadnji bungalov sa leve strane. Niko nije odgovorio na zvonce, a ono se nalazilo na sredini vrata, tako da se baš zapitate kako je uopšte sprovedena struja do njega. I to je bilo lepo. Pozvonio sam još par puta, a onda krenuo nazad ka kamenim klupama da sednem i sačekam. Kraj mene je, brzo hodajući, prošla žena ne u žurbi, nego kao neko ko uvek brzo hoda. Bila je tanka, oštra brineta u tamnonarandžastom tvidu i sa crnim šeširom koji je izgledao kao oni koje su nekad nosili paževi na dvorovima. Izgledala je kao đavo u tamnonarandžastom tvidu. Imala je nos kakav se zabada u tuđe stvari i stisnute usne. Vrtela je privezak za ključeve. Otišla je do mojih vrata, otključala ih i ušla. Nije izgledala kao Beula. Otišao sam tamo i ponovo pritisnuo zvonce. Vrata su se momentalno otvorila. Žena mračnog, oštrog lica me je odmerila od glave do pete i upitala: „Pa?” „Gospođica Bering? Gospođica Vivijen Bering?” „Ko?” Bilo je to kao ubod nožem. „Gospođica Vivijen Bering - iz KLBL-a,” rekoh. „Rečeno mi je - ” Jako je pocrvenela i skoro zubima ugrizla usnu. „Ukoliko je ovo neki štos, nije mi uopšte smešan,” reče ona. Krenula je vratima ka mom nosu. Žurno sam rekao: „Mister Marine me je poslao.” To je zaustavilo vrata. Ponovo su se otvorila, širom. Ženina usta su bila tanka kao cigaret-papir. Tanja. „Ja sam,” rekla je veoma odsečno, „zapravo žena gospodina Marinea. A ovo je zapravo njegov dom. Nisam bila svesna da se ta - ta -” „Gospođica Vivijen Bering,” rekoh. Ali, nije je prisećanje sprečilo da odmah izgovori njeno ime. Bio je to obični, čisti gnev. „ - da se ta gospođica Bering,” nastavila je, baš kao da nisam rekao ni reč, „nastanila ovde. Kao da se gospodin Marine danas oseća raspoloženim za šalu.” „Slušajte, gospođo. Ovo nije - ” Zalupljena vrata su skoro napravila talas u bazenu niz stazu. Pogledao sam u njega na trenutak, zatim i u ostale bungalove. Ukoliko

smo imali publiku, držala se van vidokruga. Ponovo sam pozvonio. Vrata su se ovog puta naglo otvorila. Brineta je bila modra od besa. „Skidaj se sa mog trema!” povikala je. „Skidaj se pre nego što te ja skinem!” „Momenat samo,” prorežao sam. „Ovo za njega možda može predstavljati šalu, ali neće i za policiju.” To ju je pogodilo u metu. Njen kompletan izraz je postao mek i zainteresovan. „Policiju?” ponovila je za mnom. „Aha. Ozbiljno je. Uključuje i ubistvo. Moram da pronađem tu gospođicu Bering. Ne da je ona, razumete li - ” Brineta me je uvukla u kuću i, zatvorivši vrata, naslonila se na njih sva zadihana. „Reci mi,” reče ona bez daha. „Reci mi. Je li ta, kako već, crvenokosa upetljana u ubistvo?” Iznenada su joj se usta širom otvorila, a oči poskočile od uzbuđenja. Stavio sam joj ruku preko usta. „Samo polako!” zamolio sam je. „Ne radi se o vašem Dejvu. Nije Dejv, gospođo.” „Oh.” Oslobodila se moje ruke i uzdahnula, izgledajući budalasto. „Ne, naravno. Na momenat... Pa dobro, o kome se onda radi?” „Nikom koga znate. A i ne bih smeo da pričam o tim stvarima, svejedno. Želim adresu gospođice Bering. Imate li je?” Nisam znao nijedan razlog zbog kojeg bi je mogla imati. U stvari, mogao bih se setiti bar jednog, ukoliko bih dobro promućkao glavom. „Da,” reče ona. „Da, imam je. Zaista, imam je. Gospon pametnjaković to ne zna. Gospon pametnjaković ne zna onoliko koliko misli da zna, taj gospon pametnjaković. On - ” „Adresa je sve što mi sada treba,” prorežao sam. „I pomalo se žurim, gospođo Marine. Kasnije...” uputio sam joj značajan pogled, „kasnije sam siguran da ću želeti da pričam sa vama.” „To je na ulici Heder”, reče ona. „Ne znam broj. Ali, bila sam tamo. Prolazila sam tuda. To je kratka ulica, sa samo četiri ili pet kuća, od kojih je samo jedna na padini brda.” Zastala je, a onda dodala: „Mislim da kuća ni nema broj. Ulica Heder je na kraju Bičvud drajva.” „Ima li telefon?” „Naravno, ali sa internim brojem. Trebalo bi da ga ima. Sve one ga imaju, te... Da sam ga znala...” „Dabome,” rekoh. „Nazvali biste je i odgrize li joj uvo. Pa dobro, vrlo vam hvala, gospođo Marine. Ovo je poverljivo, naravno. Zaista

poverljivo.” „O, na svaki način!” Želela je još da priča, ali sam je izgurao iz kuće i krenuo nazad niz uokvirenu stazu. Sve vreme sam osećao njen pogled na sebi, tako da se uopšte nisam smejao. Momak sa brčićima i punim rumenim usnama se dosetio nečega za šta je mislio da je vrlo pametna ideja. Dao mi je prvu adresu koja mu je pala na pamet - svoju sopstvenu. Verovatno je očekivao da će njegova žena biti odsutna. Nisam mogao da znam. Izgledalo mi je to apsolutno bezveze, bez obzira kako se pogleda na to - osim ako mu nije bilo neophodno vreme. Pitajući se zašto bi mu bilo neophodno vreme, postao sam nepažljiv. Nisam video da je plavi dvosed parkiran skoro na kapiji sve dok nisam istovremeno ugledao i čoveka kako iskoračuje iza njih. Imao je pištolj u ruci. To je bio veliki čovek, ali ni prineti Skali. Napravio je zvuk usnama i ispružio svoj levi dlan u kome je nešto zasvetlucalo. To je mogao biti komad lima ili policijska značka. Sa obe strane Floresa su bila parkirana kola. Na vidiku je trebalo da bude bar pola tuceta ljudi. Ali, nije bilo nijednog - sem mene i velikog čoveka sa pištoljem. Prišao je bliže, praveći umirujuće zvuke ustima. „Upecan,” reče on. „Ulazi u moju krntiju i vozi je, baš kao dobar dečko. Imao je meki, promukli glas, otprilike kao premoreni pevac koji pokušava da kukuriče. „Sasvim si sam?” „Aha, ali imam pištolj u ruci.” zastenjao je. „Ponašaj se lepo i bezbedan si ko bradata žena na kongresu Legije. Bezbedniji.” Kružio je polako, pažljivo. Sada sam video metalnu stvar. „To je specijalna značka,” rekoh. „Nemaš prava da me muštraš nego što ja imam tebe.” „U krntiju, braćela. Budi dobar ili će ti creva ležati po putu. Imam naređenja.” Počeo je da me blago lupka. „Vidi, nisi čak ni naoružan.” „Batali to. Misliš da bi mogao da me pokupiš da jesam?” Otišao sam do njegovog plavog dvoseda i skliznuo pod volan. Motor je radio. Ušao je pored mene, stavio mi pištolj sa strane i mi smo krenuli niz brdo. „Odvezi ga zapadno do Santa Monike,” promumlao je. „A onda, otprilike ugao Kenjon drajva i Sanseta. Tamo gde je staza.”

Odvezao sam ga zapadno do Santa Monike, pokraj završetka Holoveja, a onda niz otpad i neke radnje. Ulica se nakon Dohejnija proširila i postala bulevar. Tada sam malo nagazio. Prekinuo me je u tome. Zavio sam severno ka Sansetu, a onda ponovo na zapad. Na velikim kućama sa padina su bila uključena svetla. Sumrak je bio pun muzike sa radija. Malo sam usporio i pogledao ga pre nego šio se potpuno smrači. Čak i pored natučenog šešira na Floresu ja sam video obrve, ali, želeo sam da budem siguran. Zato sam pogledao ponovo. To su bile te obrve, jasno. Bile su skoro isto velike, skoro isto tako uglačano crne i baš tako široke kao poluinčna plišana traka nalepljena preko širokog lica, poviše nosa i očiju. Nisu imale razdela u sredini. Nos je bio velik i ogrubeo od nadnošenja nad mnoge pivske krigle. „Bab Mek Kord,” rekoh ja. „Bivši pajkan. Znači, sada se baviš otmicama. Ovaj put ideš u Folsom, šećeru.” „O, mani se.” Izgledalo je ipak da ga je opaska pogodila i on se zavalio u ugao. Bab Mek Kord, uhvaćen u petljanciji sa mitom, odležao tri u Kventinu. Sledeći put će ići u zatvor za ponovne prestupnike, što je u našoj državi Folsom. Namestio je pištolj na levu butinu i debelim leđima masirao vrata. Pustio sam da kola klize polako, a on kao da nije za to mario. Radilo se o pauzi u saobraćaju, posle žurnog povratka iz kancelarija, a pre izlaska večernje gomile. „Ovo nije otmica,” požalio se. „Samo ne želimo nevolje. Ne možeš očekivati da ideš protiv organizacije kao što je KLBL sa nepromišljenim iznuđivanjem, a da ne dobiješ packe. To nije logično.” Pljunuo je kroz prozor a da nije okrenuo glavu. „Nek se kotrlja, burazeru.” „Kakvog iznuđivanja?” „Ti nemaš pojma, zar ne? Ti si samo zveralo, sa slučajno zaglavljenom rukom u procepu, jel’? To si ti. Nevinašce, baš k’o što čovek reče.” „Znači radiš za Marinea. To je sve što sam želeo da znam. Naravno da sam to već znao, jer navozao sam te, a ti si se pojavio ponovo.” „Dobar zez, brale - ali pazi kako sada voziš. Aha, morao sam da nazovem. Uhvatio sam ga u poslednji momenat.” „Gde idemo sada?” „Brinuću se za tebe do pola deset. Nakon toga idemo na jedno mesto.”

„Kakvo mesto?” „Nije još pola deset. Hej, nemoj dremati u tom tvom uglu.” „Vozi sam ukoliko ti se ne dopada kako to radim.” Jako me je gurnuo pištoljem. Zabolelo je. Jurnuo sam dvosedom i to ga je prikucalo za ugao, ali je i dalje čvrsto držao oružje. Neko je glasno dozivao nekoga sa jednog travnjaka ispred kuće. Tada sam ugledao crveno svetlo kako trepće ispred nas i sedan kako prolazi u poslednjem trenutku pored semafora. Kroz zadnje staklo sedana video sam dve ravne kape jednu do druge. „Strašno ćeš se zamoriti od držanja tog pištolja,” rekao sam Mek Kordu, „a i onako se ne bi usudio da ga upotrebiš. Mek si na pandure. Nema ničeg tako mekog kao što je to pandur kome su oduzeli značku. Samo veliki podlac. Mek na pandure.” Nismo bili blizu sedanu, ali sam želeo da privučem njegovu pažnju. Uspeo sam u tome. Udario me je po glavi, zgrabio volan i zgazio kočnicu. Kola su momentalno stala. Protresao sam glavom ošamućeno. Do momenta kada me je prošlo, on je već bio u svom uglu, naslonjen. „Sledeći put,” procedio je i pored sve promuklosti, „poslaću te na spavanje. Samo probaj, burazeru. Samo probaj. Sada kotrljaj - i zadrži svoje štoseve za sebe.” Nastavio sam napred, između živice i bankine iza koje je počinjao široki autoput. Panduri u sedanu su se vozali polako, dremajući i slušajući sa pola uva njihov radio, čavrljajući o ovome i onome. U glavi sam imao osećaj da skoro mogu da čujem ono o čemu pričaju. „Pored toga,” prorežao je, „nije mi potreban pištolj da bih te sredio. Nikad nisam video čoveka koga ne mogu srediti bez pištolja.” „A ja sam video jednog ovog jutra,” rekoh. Počeo sam da mu pričam o Stivu Skali. Pojavilo se još jedno crveno stop svetlo. Sedan se zaustavio i kao da mu se nije napuštalo mesto na kojem se nalazio. Mek Kord je upalio cigaretu levom rukom, sagnuvši malo glavu. Nastavio sam da mu govorim o Skali i izbacivaču kod Šejmija. A onda sam nagazio na gas. Mala kola su pojurila napred bez trzaja. Mek Kord je počeo zamahivati pištoljem ka meni. Snažno sam cimnuo volan nadesno i povikao: „Drži se čvrsto! To je sudar!” Udarili smo patrolna kola skoro po zadnjem levom braniku. Proklizala su i odigrala valcer naokolo na jednom točku, dok su se iz

njih začule glasne psovke. Gume su cvilele, metal orao po asfaltu, dok se levo zadnje svetlo rasprslo, a verovatno i rezervoar izobličio. Mali dvosed se ponovo postavio na sva čelni točka i tresao kao preplašeni zec. Mek Kord me je mogao preseći napola. Otvor njegovog pištolja je bio na nekoliko santimetara od mojih rebara. Ali, on zapravo nije bio toliko loš. Bio je samo propali pandur koji je odležao i nakon toga dobio jeftin posao i bio na zadatku koji nije zapravo razumeo. Širom je otvorio vrata sa desne strane i iskočio napolje. Do tog momenta pandur sa moje strane kola je uspeo da izađe napolje. Sagnuo sam se dole ispod volana. Snop baterijske lampe je prešao preko vrha mog šešira. Nije upalilo. Koraci su prišli blizu i lice mi je zapljusnulo svetlo. „Izlazi odatle,” odrezao je glas. „Kog’ vraga misliš da je ovo - trkaća staza?” Izašao sam bojažljivo. Mek Kord se šćućurio negde iza dvoseda, van pogleda. „Daj da ti omirišem dah.” Omirisao mi je dah. „Viski,” reče on. „I mislio sam tako. Hodaj, luče. Hodaj.” Gurkao me je baterijskom lampom. Hodao sam. Drugi pandur je pokušavao da otrgne svoj sedan od dvoseda. Psovao je i bio zauzet svojom sopstvenom nevoljom. „Ne hodaš kao pijanac,” reče pandur. „U čemu je problem? Nemaš kočnice? Drugi pandur je uspeo da oslobodi branik i ponovo se penjao za svoj volan. Skinuo sam svoj šešir i pognuo glavu. „Radi se samo o prepirci,” rekoh mu. „Udaren sam. To me je ošamutilo na momenat.” Mek Kord je napravio grešku. Počeo je da trči kada je to čuo. Pretrčao je autoput, preskočio zid i čučnuo. Njegovi koraci su ponovo zadobovali po tlu. To je bio znak za mene. „Pljačka!” Viknuo sam panduru koji me je ispitivao. „Bojao sam se da vam kažem!” „O bože dragi - !” povikao je i istrgao pištolj iz futrole. „Što to nisi odmah rekao?” Jurnuo je ka zidu. „Pokreni kola! Onaj nam treba!” povikao je čoveku u sedanu. Preskočio je zid. Stenjanje. Još topota stopala po tlu. Kola su se zaustavila pola bloka dalje i čovek je počeo da izlazi iz njih, ali je zadržao jedno stopalo na papuči automobila, jedva sam ga mogao

videti iza njegovih prigušenih farova. Pandur iz patrolnih kola je jurnuo ka živici koja se graničila sa stazom, furiozno okrenuo kola i uz vrisak sirene počeo poteru. Uskočio sam u Mek Kordov dvosed i cimnuo starter. U daljini se začuo pucanj, zatim dva pucnja i potom krik. Sirena je zamrla kraj ugla da bi se onda ponovo oglasila. Maksimalno sam iskoristio mogućnosti dvoseda i napustio komšiluk. Mnogo dalje, na sever, kao jedini zvuk i dalje se čulo zavijanje sirene. Dvosed sam ostavio na pola bloka od Vilšajra i uzeo taksi ispred Beverli-Vilšajra. Znao sam da mi mogu ući u trag. To nije bilo bitno. Bitno je bilo samo koliko brzo. Nazvao sam Hajnija iz holivudskog koktel-bara. Još uvek je bio na poslu i još uvek je bio kiseo. „Ima li šta novo u vezi sa Skalom?” „Slušaj,” reče on zlovoljno, „jesi li ti to išao da pričaš sa Šejmijevom ženom? Gde si sada?” „Naravno da jesam,” rekoh. „Sada sam u Čikagu.” „Bolje dođi kući. Zašto si bio tamo?” „Mislio sam da može poznavati Beulu, naravno. Znala ju je. Hoćeš da malo podignemo opkladu?” „Mani se komedije. Ona je mrtva.” „Skala - ” započeo sam. „To je smešna strana priče,” zagraktao je. „Bio je tamo. Neki stari ljubopitljivac - iz komšiluka ga je video. Samo što nema nikakve povrede na njoj. Umrla je prirodno. Ovde sam imao nekakva posla, pa nisam stigao da odem da je pogledam.” „Znam koliko si zauzet,” rekao sam mu glasom koji mi je izgledao mrtvački. „Dabome. Pa dobro, dođavola, doca čak ni ne zna od čega je umrla. Još ne.” „Strah,” rekoh. „Ona je ta koja je izdala Skalu pre osam godina. Viski je možda malo pomogao.” „Ma šta kažeš?” iznenadio se Hajni. „Tako znači.- vidi, vidi. Ionako ga sada svakako imamo. Uhvatićemo ga u Žirardu, krenuo je na sever u iznajmljenom autu. Uključili smo i oblasnu i državnu policiju. Ako krene grebenskom rutom, uhvatićemo ga u Kastaiku. Znači, ona je bila ta koja ga je otkucala, jel’? Mislim da je bolje da dođeš, Karmadi.” „Jok ja,” rekoh. „Beverli Hils me traži zbog bekstva sa mesta

nesreće. Sada sam i sam kriminalac.” Na brzinu sam nešto pojeo i popio malo kafe pre nego što sam uzeo taksi za Las Flores i Santa Moniku, odakle sam se popeo do mesta gde sam parkirao moj kabriolet. Tamo se ništa nije dešavalo, osim što je neki klinac na zadnjem sedištu susednih kola svirao ukelele. Upravio sam svoj kabriolet prema ulici Heder. Ulica Heder je u stvari predstavljala usek u strmoj, ravnoj padini na vrhu Bičvud drajva. Tako je zavijala preko oboda brda da se čak ni pri dnevnom svetlu nije moglo videti više od njene polovine, ma gde se u njoj nalazili. Kuća koju sam tražio bila je sagrađena na donjoj strani, sa ulaznim vratima ispod nivoa ulice, dvorištem na krovu, jednom ili verovatno dve spavaće sobe u podrumskom delu i garažom u koju je bilo isto tako jednostavno uterati kola kao i u bocu maslinovog ulja. Garaža je bila prazna, ali je na ivici trotoara bio parkiran veliki sjajni sedan. U kući je bilo svetla. Obišao sam oko kola, parkirao, vratio se pešice preko glatkog, jedva korištenog cementa i uperio penkalo-lampu u sedan. Bio je registrovan na izvesnog Dejvida Marinea, sa adresom Avenija severni Flores broj 1737, Holivud, Kalifornija. To me je nagnalo da odem nazad do kola i uzmem pištolj iz zaključanog odeljka. Ponovo sam prošao pored sedana, sišao niz tri gruba kamena stepenika i pogledao u zvonce kraj uskih vrata nadkriljenih lučnom nadstrešnicom. Nisam ga pritisnuo, samo sam ga pogledao. Vrata nisu bila sasvim zatvorena. Prilično široka traka prigušenog svetla ih je jasno uokvirivala. Gurnuo sam ih par santimetara. A onda sam ih ponovo gurnuo, ovog puta dovoljno da bih mogao pogledati unutra. Zatim sam oslušnuo. Ono što me je nagnalo da uđem unutra bila je tišina kuće. To je bila jedna od onih potpuno mrtvih tišina koje slede nakon eksplozije. Ili možda nisam pojeo dovoljno za večeru. Svejedno, ušao sam. Dugačka dnevna soba je išla do zadnjeg zida kuće, a on nije bio previše daleko jer se radilo o maloj kući. U pozadini su se nalazila dvokrilna vrata, dok se kroz prozor mogla videti metalna ograda na balkonu, prilično iznad kosine brda. Tu je bilo lepih lampi, lepih stolica sa dubokim naslonom, lepih stolova, na podu je bio debeli tepih boje kajsije, na njemu dva mala

udobna dejvenporta, jedan sučeljen, a jedan pod desnim uglom u odnosu na kamin sa okvirom od slonovače na kojem je bila minijaturna statua Krilate Pobede. Iza bakarnog zaklona sve je bilo postavljeno za vatru koja nije bila upaljena. Soba je imala pritajen, topli miris. Izgledala je kao soba u kojoj su se ljudi dobro osećali. Na niskom stolu se nalazila boca Vata 69. zajedno sa čašama i bakarnom kofom, kao i jedna klješta. Namestio sam vrata otprilike onako kako sam ih našao i ostao tamo da stojim. Tišina. Vreme je prolazilo. Prolazilo je u suvom zujanju električnog sata na radio konzoli, u udaljenoj huci auto-sirene na Bičvud drajvu, pola kilometra ispod, u udaljenom zujanju noćnog aviona, u metaličnom cvrčanju cvrčka ispod kuće. A onda više nisam bio sam. Gospođa Marine je kliznula u sobu kroz vrata koja su se nalazila u dnu, odmah do dvokrilnih. Nije napravila više buke od leptira. Još uvek je nosila isti crni paž-šešir i tamnonarandžasti tvid, kombinaciju koja je izgledala zlosrećno kao i prvi put. U ruci je imala pištolj sa malom rukavicom, namotanom oko drške pištolja. Ne znam zašto. Nikad to nisam saznao. Nije me odmah videla, ali kad jeste, to nije značilo ništa posebno. Samo je malo podigla pištolj i kliznula ka meni preko tepiha, s usnom tako usukanom da nisam mogao videti zube koji su je pridržavali. Ali, sada sam i sam izvukao pištolj. Gledali smo jedno u drugo preko našeg oružja. Možda me je znala, nisam to mogao zaključiti po izrazu njenog lica. Rekoh: „Imaš ih, jel’?” Blago je klimnula. „Samo njega,” reče ona. „Spusti pištolj. Sa ovim si završila.” Malo ga je spustila. Kao da nije primetila kolt koji sam gurao kroz vazduh otprilike u njenom pravcu. I ja sam ga malo spustio. „Nije bila ovde,” reče ona. Njen glas je imao suvi, bezlični prizvuk, bio je ravan i bez boje. „Gospođica Bering nije bila ovde?” zapitao sam. „Ne.” „Sećaš me se?” Malo me je bolje pogledala, ali joj lice nije zasjalo od bilo kakvog zadovoljstva. „Ja sam momak koji je tražio gospođicu Bering,” rekoh. „Ti si mi rekla gde da dođem. Sećaš se? Jedino što je Dejv poslao siledžiju da mi

stavi ruku na rame i da me malo provoza dok je on došao ovde da potpomogne nešto. Nisam mogao da pogodim šta.” Brineta reče: „Ti nisi pandur. Dejv je rekao da si lažnjak.” Srdačno sam široko raširio ruke i malko joj se približio. Nenametljivo. „Ne gradski pandur,” priznao sam. „Ali pandur. A i to je bilo odavno. Razne stvari su se izdešavale odonda, zar ne?” „Da,” reče ona. „Naročito Dejvu. Hee, hee.” To nije bio smeh. Nije ni trebalo da bude smeh. Bilo je to samo malo pare koja je bežala kroz sigurnosni ventil. „Hee, hee,” rekoh ja. Gledali smo jedno drugo kao par luđaka koji glume Napoleona i Džozefinu. Ideja je bila da joj priđem dovoljno blizu da bih joj zgrabio pištolj. Još uvek sam bio predaleko. „Ima li još koga sem tebe?” zapitao sam. „Samo Dejv.” „I mislio sam da je Dejv ovde.” To nije bilo pametno, ali je bilo dovoljno za još jednu stopu bliže. „O, Dejv je ovde,” potvrdila je. „Da. Hoćete da ga vidite?” „Pa - ako ne predstavlja problem.” „Hee, hee,” reče ona. „Nema problema. Evo.” Trgla je pištolj nagore i povukla obarač. Učinila je to, a da ni ne pomeri mišić sa lica. To što on nije opalio zbunilo ju je na onaj nejasni, kao-da-se-todogodilo-prekjuče način. Ništa hitno ili značajno. Nisam više bio tu. Još uvek veoma pazeći da ne zbaci malu crnu rukavicu sa drške, podigla je pištolj i zvirnula u nišan. To je nije nigde odvelo. Protresla je pištolj. Tada je ponovo postala svesna mog prisustva. Nisam se pomerao. Sada nisam ni morao. „Pretpostavljam da nije napunjen,” reče ona. „Možda su svi već ispucani,” rekoh ja. „Maler. U ove male stane samo sedam. A ni moja zrna ne mogu stati, svejedno. Da vidimo mogu li šta učiniti.” Stavila je pištolj u moju ruku. A onda je potapšala dlanom o dlan. Njene oči kao da uopšte nisu imale ženica, ili su se sastojale samo od ženice, nisam bio siguran šta je od ta dva. Pištolj nije bio napunjen. Magazin je bio potpuno prazan. Onjušio sam otvor cevi. Iz pištolja nije pucano još od kad je poslednji put bio čišćen. Sada sam bio potpuno zbunjen. Do tog momenta sve je izgledalo

prilično jednostavno, uz uslov da ne bude više ubistava. Ali, zbog ovoga je sve palo u vodu. Nisam imao pojma šta bilo ko od nas dvoje sada priča. Ubacio sam njen pištolj u svoj džep sa strane, dok sam svoj vratio nazad na kuk. Grizao sam usnu nekoliko minuta, čisto da vidim da li će mi nešto pasti na pamet. A nije. Gospođa Marine je, oštrog izraza lica, samo stajala i zamućenog pogleda zurila u jednu tačku između mojih očiju, kao da se radi o prilično oblokanom turisti koji posmatra zanimljiv zalazak sunca na planini Vitni. „Pa dobro,” rekoh naposletku, „hajde da pogledamo malo po kući i vidimo na čemu stojimo.” „Mislite na Dejva?” „Da, možemo i to uzeti u obzir.” „On je u spavaćoj sobi.” Zakikotala se. „On se oseća kao kod kuće u spavaćim sobama.” Dodirnuo sam je po ruci i okrenuo je. Okrenula se poslušno, baš kao malo dete. „Ali, ova će mu biti poslednja u kojoj se tako oseća,” reče ona. „Hee, hee.” „O, naravno. Svakako,” rekoh ja. Moj sopstveni glas mi je zazvučao kao glas kepeca. Dejv Marine je zaista bio mrtav - ako je uopšte i bilo sumnje u to. Bela obla lampa je sijala pokraj spavaćeg kreveta u srebrno-zelenoj spavaćoj sobi. Bilo je to jedino svetlo u prostoriji. Padalo je nekako prigušeno na njegovo lice. Nije bio mrtav dovoljno dugo da bi dobio izgled leša. Isprva uopšte nisam video ranu. Nalazila se visoko sa desne strane glave, na samoj slepoočnici, ali prilično pozadi, skoro toliko da progura slepoočnu kost kroz mozak. Bila je opržena barutom i oivičena tamnocrvenom bojom čije su fine kapljice na putu do obraza postajale sve svetlije. „Dođavola, pa to je kontaktna rana,” obrecnuo sam se ženi. „Rana samoubice.” Stajala je kraj kreveta i zurila u zid iznad njegove glave. Ako je bila zainteresovana za još nešto osim za zid, nije to uopšte pokazivala. Zadigao sam njegovu još mlitavu desnu šaku i omirisao mesto na kome se osnova palca spaja sa dlanom. Namirisao sam kordit, a onda ga nisam namirisao, pa onda opet nisam znao da li sam ga namirisao ili nisam. Ali to, naravno, nije ni bilo bitno. Parafinski test će pokazati jedno ili drugo.

Spustio sam šaku dole ponovo, pažljivo kao da se radi o lomljivoj stvari od velike vrednosti. Pretražio sam krevet, spustio se dole na pod, do pola zavukao pod krevet, opsovao, ponovo ustao i prevrnuo mrtvaca na jednu stranu, tek toliko da pogledam ispod njega. Tu se nalazio svetlucavi mesingani šaržer za metke ali nigde nije bilo pištolja. Ponovo je sve nalikovalo na ubistvo. To mi se više sviđalo. On nije bio tip samoubice. „Jesi li videla ikakav pištolj?” zapitao sam je. „Ne.” Lice joj je bilo bezizrazno kao kod Indijanca. „Gde je Beringova? I šta misliš da radiš ovde?” Zagrizla je vrh svog levog malog prsta. „Bolje bi bilo da priznam,” reče ona. „Došla sam ovde da ih oboje ubijem.” „Nastavi,” rekoh. „Niko nije bio ovde. Naravno, nakon što sam ga nazvala i on mi rekao da vi niste pravi pandur i da nije bilo nikakvog ubistva, već da ste samo ucenjivač koji pokušava da mi iznudi adresu...” Zastala je i jedva čujno šmrcnula, a onda usmerila pogled ka uglu plafona. Reči su joj bile zbrkane, ali ih je izgovarala kao robot. „Došla sam da ih oboje ubijem,” reče ona. „Ne poričem to.” „Sa praznim pištoljem?” „Nije bio prazan pre dva dana. Gledala sam. Sigurno ga je Dejv ispraznio. Mora da je bio uplašen.” „To ima smisla,” rekoh. „Nastavi.” „Tako sam došla ovde. To je bila poslednja uvreda - to što je vas poslao kod mene da biste dobili njenu adresu. To je bilo više nego što sam - ” „Priča,” rekoh joj. „Znam kako ste se osećali. I sam sam čitao o tome u ljubavnim magazinima.” „Da. Pa, rekao je da mora da vidi gospođu Bering zbog nečega u vezi sa studiom i da to nije ništa lično, nikad nije bilo, nikad neće biti...” „Bogo moj,” rekoh, „znam i to. Znam šta vam je je sve poturao. Imamo mrtvog čoveka koji leži ovde. Moramo da učinimo nešto, čak i ako je bio samo vaš muž.” „Vi...” reče ona. „Aha,” rekoh. „To je bolje od isprazne priče. Nastavi.” „Vrata nisu bila zatvorena. Ušla sam. To je sve. Sada idem. I vi me nećete zaustaviti. Vi znate gde ja živim, vi...” Ponovo me je nazvala istim imenom. „Prvo ćemo malo popričati sa zakonom,” rekoh joj. Otišao sam do

vrata i zaključao ih iznutra, izvadivši potom ključ. Tada sam otišao do dvokrilnih vrata. Žena me je iskosa pogledala, ali nisam čuo kakvim me je imenima nazivala sada. Dvokrilna vrata kraj udaljenog kraja kreveta su se otvarala ka istoj terasi kao i dnevna soba. Telefon se nalazio tu u udubljenju, kraj kreveta, gde ste mogli ujutru da zevnete i mašite se telefona da biste poručili da vam na tacni donesu dijamantske ogrlice koje ćete isprobati. Seo sam na ivicu kreveta i posegnuo za telefonom, kada se iza stakla začuo prigušen glas: „Sačekaj malo drugar! Ne mrdaj!” Čak i prigušen staklom, bio je to duboki, meki glas. Čuo sam ga ranije. Bio je to Skalin glas. Bio sam u liniji sa lampom. Stajala je odmah iza mene. Zaronio sam sa kreveta na pod, grabeći se za kuk. Začuo se pucanj i gomila staklenih parčića me je zasula po vratu. Nisam to mogao shvatiti. Skala nije bio na balkonu. Gledao sam. Prevrnuo sam se i počeo da puzim duž poda podalje od dvokrilnih vrata, stoje zbog položaja lampe bila moja jedina šansa. Gospođa Marine je uradila baš ono što treba - ako je htela njemu da pomogne. Strgla je papuču i počela me njome lupati po glavi. Zgrabio sam je za članke i mi smo se rvali dok mi je ona i dalje dobovala po glavi. Zbacio sam je. To nije dugo trajalo. Do momenta kada sam počeo da se pridižem, Skala je već bio u sobi, smejući mi se. Ona četrdesetpetica se i dalje gnezdila u njegovoj ruci. Dvokrilna vrata i vanjski paravan pod bravom su izgledali kao da je kroz njih prošao nezgodni slon. „U redu,” rekoh, „odustajem.” „Koje novi lik u priči? Vidim da joj se dopadaš, druškane.” Stao sam na noge. Žena je bila negde u uglu. Nisam čak ni pogledao u nju. „Druškane, okreni se dok te malo prepipam.” Još uvek nisam uspeo da izvadim pištolj. Uzeo ga je. Nisam spominjao ključ od vrata, ali je uzeo i njega. Znači, mora da me je posmatrao odnekud. Ostavio mi je ključeve od kola. Pogledao je u mali prazni pištolj i spustio mi ga ponovo u džep. „Kako si došao?” zapitao sam ga. „Lako. Popeo sam se na balkon i visio sa njega, gledajući vas kroz rešetke. Ništa lakše za starog cirkuzanta. Kako si, drugar?”

Krv sa glave mi je curila niz lice. Izvukao sam maramicu i pokupio je. Nisam mu odgovorio. „’Suse, bio si svakako smešan kada si sa kreveta pokušavao da dohvatiš telefon sa mrtvacem iza leđa.” „Za umreti od smeha,” prorežao sam. „Samo polako. On je njen muž.” Pogledao je u nju. „Ona je njegova žena?” Klimnuo sam i poželeo da nisam. „To ne valja. Da sam znao - ali nisam ništa mogao. Sam je to tražio.” „Ti,” počeo sam da govorim, zureći u njega. Čuo sam ženin čudni, prenapregnuti lelek iza sebe. „Ko drugi, druškane? Ko drugi? Hajde da se svi vratimo u tu dnevnu sobu. Kao da je tamo bila boca neke lepe brije. A i tebi treba nešto za tu glavu.” „Lud si što se motaš ovde,” procedio sam. „Svi te traže. Jedini put van ovog kanjona je povratak preko Bičvuda ili preko brda - pešice.” Skala me je pogledao i rekao vrlo tiho: „Odavde niko nije zvao policiju, druškane.” Skala me je posmatrao dok sam se u kupatilu prao i stavljao flaster na glavu. Onda smo se vratili u dnevnu sobu. Gospođa Marine, onako sćućurena najednom od divana, gledala je prazno u neupaljeni kamin. Nije govorila ništa. Nije mogla pobeći jer ju je Skala držao na oku sve vreme. Ponašala se rezignirano i indiferentno, kao da ne mari šta se događa. Sipao sam tri pića iz boce Vata 69’ i jednu dodao brineti. Pružila je ruku da bi prihvatila čašu, uputila mi poluosmeh i skliznula ka podu, još uvek sa osmehom na usnama. Spustio sam čašu i podigao je sa tako klonulom glavom nazad na divan. Skala ju je pomno posmatrao. Bila je potpuno van igre, sa licem belim kao kreč. Skala je uzeo svoje piće, seo na drugi divan i stavio četrdesetpeticu kraj sebe. Popio je svoje piće i dalje gledajući u ženu, sa čudnim izrazom na svom bledom licu. „Nezgodno,” reče on. „Žalim situaciju, ali ju je ta vaška svakako varala. Dovraga sa njim.” Posegao je za drugim pićem, ispio ga i ponovo seo na onaj drugi divan, sa desne strane od onog na kome je ona ležala. „Znači, ti si privatni?” upita on. „Kako si pogodio?” „Lu Šejmi mi je govorila o momku koji je išao kod nje. Izgleda mi kao da bi to mogao biti ti. Motao sam se okolo i pregledao tvoja kolica

napolju. Hodam tiho.” „Pa dobro - šta sada?” Izgledao je veći nego ikada u svojoj sportskoj odeći. Odeći kicoša. Pitao sam se koliko dugo mu je trebalo da napravi takav komplet. Delove nije odmah mogao kupiti u radnji. Bio je prevelik za to. Stopala su mu bila široko raširena po tepihu boje kajsije i on je tužno gledao u eksplozivne bele šare na svojim cipelama od uštavljene jareće kože. To su bile najružnije cipele koje sam ikada video. „Otkud ovde?” upitao je sirovo. „Tražio sam Beulu. Mislio sam da će joj trebati malo pomoći. Opkladio sam se sa gradskim pandurom da ću je naći pre nego što on nađe tebe. Ali je još uvek nisam pronašao.” „Nisi je video, jel’?” Odmahnuo sam glavom polako, vrlo pažljivo. On reče meko - „Nisam ni ja, drugar. A tu naokolo sam već satima. Nije se vraćala kući. Došao je jedino momak iz spavaće sobe. Šta je sa obojenim menadžerom iz Šejmija?” „Zbog toga si popularan kod policije.” „Aha. Takav tip. Bi oni. Pa dobro, moram nestati. Voleo bih da odnesem olađenog, ne mogu ga ostaviti da se Beula prestraši. Ali pretpostavljam da od toga sada nema neke posebne koristi. Ubistvo obojenog je to pokvarilo.” Pogledao je ženu koja se nalazila na drugom divanu, kraj njegovog lakta. Njeno lice je još uvek bilo zeleno-belo, oči zatvorene. Grudi su joj se pomerale. „Da nije nje,” reče on, „sve bih doveo u red, uključujući i tebe.” Dodirnuo je četrdesetpeticu koja mu se nalazila sa strane. „Bez ljutnje, naravno. Samo zbog Beule. Ali kako je ispalo - vraga, nisam mogao tek tako da otresem žensku.” „Baš mi je žao,” prorežao sam. Iscerio se. „Mislim da ću uzeti tvoj prevoz. Samo na kratko. Baci te ključeve ovamo.” Bacio sam ih. Podigao ih je i stavio pored velikog kolta. Malo se nagnuo napred. Tada je posegnuo rukom nazad u jedan od svojih prišivenih džepova i izvukao mali pištolj, sa drškom optočenom biserima, otprilike kalibar 25. Držao ga je na dlanu svoje ruke. „Ovo je to učinilo,” reče on. „Ostavio sam iznajmljena kolica koja sam imao na ulici ispod i popeo se uz brdo, obišavši kuću. Čuo sam kako neko zvoni. Ovaj momak je na ulaznim vratima. Nisam prišao dovoljno blizu da bi me ovaj video. Niko ne odgovara. I, zamislite!

Momak ima ključ. Ključ od Beuline kuće!” Njegovo veliko lice se potpuno namrgodilo. Žena na divanu je disala malo dublje, a mislim da sam video kako joj se jedan kapak trza. „Ma vraga,” rekoh, „mogao ga je dobiti na gomilu drugih načina. On je šef u KLBL-u gde ona radi. Mogao je prevrtati po njenoj torbi. Dovraga, nije morala da mu ga da.” „To je tačno, druškane.” Zasijao je. „Naravski, nije morala da ga da. Dobro, ušao je i ja sam brzo krenuo za njim. Ali je on zatvorio vrata. Otvorio sam ih na svoj način. Nakon toga se više nisu tako dobro zatvarala, mogao si primetiti. Bio je na sred ove sobe ovde, tamo kraj stola. Svakako je već bio ovde ranije” - namrštio se ponovo, mada sada ne toliko mrgodno - „zato što je zavukao ruku u fioku sa stola i izvukao ovo.” Stvar sa biserima optočenom drškom je poigravala na njegovom enormno velikom dlanu. Na licu gospođe Marine se sada mogla jasno uočiti napetost. „Zato sam krenuo na njega. Opalio je jedan. Promašaj. Uplašen je i beži u spavaću sobu. Ja za njim. Ponovo puca. Još jedan promašaj. Naći ćeš te metke negde u zidovima.” „Skrenuću na to pažnju,” rekoh. „Da, tada sam ga uhvatio. Pa dobro, vraga, momak je samo bitanga sa belim šalom. Ako je sa mnom svršila, u redu. Ali, znaš, hoću da mi ona to kaže. Ne da to čujem od puderisanog namazanka. Zato sam nakostrešen. Ali; ispada da momak ima petlju.” Protrljao je bradu. Sumnjao sam u poslednji deo. I onda kažem: „Moja ženska živi ovde, drugar. Otkud ti tu?” On kaže: „Vrati se sutra. Ovo je moje veče.” Skala je raširio svoju slobodnu levu šaku širokim gestom. „Nakon toga priroda mora da preuzme stvar, zar ne? Počupao sam mu ruke i noge. Jedino, dok sam to radio, prokleta mala puca okine i on omlitavi kao... kao...” bacio je pogled na ženu i nije završio ono što je hteo da kaže. „Dabome, bio je mrtav.” Jedan od ženinih kapaka je ponovo zatreperio. „I onda?” zapitah ga. „Uvatio sam maglu. Dešava se to. Ali sam se vratio. Shvatio sam da će to biti loše za Beulu, sa tim mrtvacem na njenom krevetu. Zato rekoh sebi da se vratim, oteglim ga do pustinje i onda se zavučem u rupu na neko vreme. A onda dođe ova ženska i pokvari plan.” Žena mora da se pretvarala već duže vremena. Mora da je pomerala svoje noge i stopala delić po delić santimetra, sve dok nije došla u pravu poziciju da se odbaci od divana. Pištolj sa bisernom drškom je još uvek

ležao na Skalinoj ruci kada se pokrenula. Odskočila je od divana u ravnom skoku, skupivši se u vazduhu kao akrobata. Očešala mu je kolena i zgrabila pištolj iz njegove ruke kao što veverica grabi bačeni lešnik. Ustao je i opsovao dok se ona otkotrljala od njegovih nogu. Veliki kolt mu je bio sa strane, ali nije ga dodirnuo ili pokušao da uzme. Umesto toga, on se sagnuo da uhvati ženu svojim velikim rukama. Nasmejala se tik pre prvog pucnja. Pucala je četiri puta, pogodivši ga u donji deo stomaka, a onda je pištolj škljocnuo. Bacila mu je revolver u lice i otkotrljala se od njega. Opkoračio ju je, a da je nije ni dotakao. Njegovo veliko belo lice je na momenat bilo prazno, a onda se ustalila bolna grimasa, grimasa koja kao da je oduvek bila tu. Hodao je uspravno duž tepiha ka ulaznim vratima. Skočio sam ka velikom koltu i zgrabio ga. Da ga ona ne bi zgrabila. Kada je napravio četvrti korak, na žućkastom delu tepiha su se ukazale mrlje krvi. Nakon toga su pratile svaki njegov korak. Dospeo je do vrata i naslonio se za trenutak na njih, podupirući se šakom. Onda je odmahnuo glavom i krenuo nazad. Od njegove šake je na vratima ostala razmazana krvava mrlja. Seo je u prvu stolicu na koju je naišao. Nagnuo se napred, držeći čvrsto stomak svojim šakama. Veoma polako, između njegovih prstiju se ukazala krv, otičući kao voda iz prepunjenog bazena. „Ta mala zrna,” reče on, „bole baš kao velika, tu dole naročito.” Tamna žena je išla ka njemu kao marioneta. Bez treptaja, on ju je ispod svojih do pola spuštenih, teških kapaka posmatrao kako prilazi. Kada je prišla dovoljno blizu, ona se nagnula i pljunula mu u lice. Nije se pomerio. Izraz njegovih očiju se nije promenio. Poskočio sam do nje i bacio je u stolicu. Nisam bio nežan. „Ostavi je na miru,” probrundao je on, „možda je volela momka.” Ovog puta niko nije pokušao da me spreči da telefoniram. Satima kasnije, sedeo sam za crvenim stolom u restoranu Kod Luke, raskrsnica Pete i Zapadne i, sipkajući martini, razmišljao kako je to po ceo dan mešati martini, a ne popiti nijedan. Bilo je kasno, prošlo je jedan. Skala je bio u zatvorskom odeljenju Glavne bolnice. Gospođica Bering se još nije pojavila, ali su znali da hoće, čim čuje vesti da je Skala pod ključem i da ne predstavlja više pretnju. KLBL, koji ispočetka nije znao ništa o incidentu, uspeo je da zataška čitavu stvar. Ostavljeno im je dvadeset i četiri sata da odluče kako će

objaviti priču. Restoran Kod Luke je bio pun skoro kao u podne. Nakon izvesnog vremena, prišla mi je italijanska brineta sa velikim nosem i očima sa kojima se ne sme zezati i rekla: „Vaš stoje sada spreman.” Novi martini sam odneo za sto i naručio jelo. Valjda sam ga pojeo. Mašta mi je postavila Skalu sa druge strane stola. Njegove ugasle crne oči su u sebi imale nešto što je bilo više od samo patnje, imale su nešto što je želeo da uradim. U jednom trenutku bi pokušavao da mi kaže šta je to, a onda bi se u drugom samo držao za stomak i ponovo govorio: „Ostavi je na miru. Možda je volela momka.” Otišao sam odatle i odvezao se severno do Frenklina i preko Frenklina do Bičvuda i gore do ulice Heder. Nije bila pod prismotrom. Toliko su bili sigurni u nju. Polako sam klizio niz ulicu. Gledao sam uz retko obraslu padinu poprskanu mesečinom u njenu kuću. Tako uokvirena mesečinom, izgledala je kao da ima tri sprata. Mogao sam videti metalne podupirače koji su držali terasu. Bili su dovoljno visoko od zemlje da čovek pomisli kako mu treba balon da bi ih dosegao. Ali to je bilo mesto gde se popeo. On je bio čovek koji nije mogao bez teškoća. Mogao je pobeći i izboriti se za svoj novac ili čak kupiti sebi mesto gde će živeti. Bilo je mnogo ljudi u biznisu, a oni se ne bi zezali sa Skalom. Ali, on se umesto toga vratio da bi se popeo na njen balkon, kao Romeo, i tako zaradio stomak pun metaka. Od pogrešne žene, kao i obično. Obišao sam oko bele krivine koja je izgledala kao sama mesečina. Parkirao sam i krenuo pešice uz brdo ostatak puta. Nosio sam baterijsku lampu, ali mi nije bila potrebna da vidim kako nema nikoga na vratima da čeka mleko. Nisam išao na prednji ulaz. Moglo bi se baš desiti da je na vrhu brda neko njuškalo sa noćnim dvogledom. Prišunjao sam se uz padinu između kuće i prazne garaže. Našao sam prozor koji mogu dosegnuti i nisam napravio puno buke kada sam ga razbio pištoljem koji sam stavio u šešir. Ništa se nije desilo, osim što su cvrčci i žabe sa drveća zastali za trenutak. Odabrao sam pravac do spavaće sobe i, nakon što sam spustio roletne i navukao zavese preko prozora, diskretno lampom ispitao okolinu. Svetlo je palo na rastureni krevet, tu i tamo prosuti prah za uzimanje otisaka, na opuške na prozorskim pragovima i otiske peta na mekom tepihu. Na toaletnom stočiću se nalazio zeleno-srebrni pribor

za toaletu, a u ormanu tri kofera. U njemu se nalazio i ugrađeni plakarić sa bravom koja je nešto obećavala. Baš kao što sam poneo lampu, tako sam poneo i čelični šrafciger. Obio sam je. Nakit nije vredeo hiljadu dolara. Možda ni pola od toga. Ali je značio mnogo za devojku u šou biznisu. Stavio sam ga nazad gde sam ga našao. Dnevna soba je bila sa pokrivenim prozorima i imala je čudnovati, neprijatni, sadistički vonj. Pripadnici zakona su se pobrinuli za bocu Vata 69, da bi olakšali onima što uzimaju otiske. Morao sam da koristim svoju sopstvenu. U ugao sam stavio stolicu na kojoj nije niko krvario, ovlažio grlo i čekao u mraku. Spolja se začula nekakva lupa. To me je nagnalo da ponovo ovlažim grlo. Nekih pola tuceta blokova dalje, neko je izašao iz kuće i radosno zaurlao. Vrata su se zalupila. Tišina. Žabe sa drveća su ponovo otpočele, a za njima i cvrčci. A onda je elektronski sat sa radija postao glasniji od svih zvukova zajedno. Potom sam zaspao. Kada sam se probudio, mesec više nije bio na prednjim prozorima, a tu u blizini su se zaustavila kola. Laki, delikatni, pažljivi koraci su odstupali od uobičajenih zvukova noći. Čuli su se ispred ulaznih vrata. Ključ je stao petljati sa bravom. Naspram još tamnog neba, kroz otškrinuta vrata se mogla nazreti glava bez šešira. Padina brda je bila previše mračna da bi se uočilo više. Vrata su se zatvorila. Tepih je prigušio bat koraka. Među prstima mi se nalazio gajtan od lampe. Povukao sam ga i pojavilo se svetlo. Devojka nije napravila ni zvuka, potpuna tišina. Samo je uperila pištolj u mene. Rekoh: „Zdravo Beula.” Bila je vredna čekanja. Ni previše visoka, ni previše niska. Imala je duge noge i za hodanje i za igranje. Čak i pored svetlosti samo jedne lampe, njena kosa je ličila na noćni požar u savani. Na licu, u uglovima očiju, nalazile su se bore od smejanja. Bio sam u pravu, mogla se smejati. Crte su joj bile osenčene i imala je taj iznuren izgled zbog kojeg su neka lica još lepša jer ih čini delikatnijima. Nisam joj mogao videti oči. Mogle su biti plave kao gorsko jezero u koje biste skočili, ali nisam mogao videti. Pištolj je izgledao otprilike kao kalibar 32, ali je imao tu nadesno

postavljenu dršku mauzera. Nakon izvesnog vremena, ona reče vrlo meko: „Policija, pretpostavljam.” Imala je i lep glas, takođe. Još uvek povremeno mislim na njega. Rekoh, „Hajde da sednemo i pričamo. Sasvim smo sami ovde. Jesi li ikada pila iz flaše?” Nije odgovorila. Pogledala je dole u pištolj koji je držala i, blago nasmešena, odmahnula glavom. „Ti ne bi napravila dve greške,” rekoh ja. „Ne devojka tako pametna kao ti.” Ugurala je pištolj u džep dugačkog mantila sa vojnom kragnom. „Ko si ti?” „Običan prikan. Privatni detektiv za tebe. Karmadi je ime. Hoćeš malo da se podigneš?” Ispružio sam flašu. Još uvek mi nije prirasla za ruku. Iz tog razloga sam morao da je držim. „Ne pijem. Ko te je angažovao?” „KLBL. Da bih te zaštitio od Stiva Skale.” „Znači znaju,” reče ona. „Znaju za njega.” Progutao sam to i nisam rekao ništa. „Ko je bio ovde?” nastavila je ona oštro. Još uvek je stajala na sredini sobe, sada sa rukama u džepovima od mantila. „Svi osim vodoinstalatera,” odgovorio sam joj. „On malo kasni, kao i obično.” „Znači, ti si jedan od tih.” Nos kao da joj se malo povio. „Zabavljač iz kluba.” „Ne,” rekoh. „Ne zapravo. Takav postajem kada pričam sa ljudima sa kojima moram da pričam. Skala se ponovo vratio i uleteo u nevolje. Na njega su pucali i potom je uhapšen. On je u bolnici. Prilično je loše. Nije se pomerila. „Koliko loše?” „Mogao bi preživeti ukoliko ga operišu. Neizvesno je čak i sa tim. Beznadežno bez. Ima tri u crevima i jedan u jetri.” Naposletku se pomerila i krenula da sedne. „Ne u tu stolicu,” brzo sam rekao. „U ovu ovde.” Prišla je i sela pored mene na jedan od divana. Svetlo je poigravalo u njenim očima. Sada sam ih mogao videti. Mala rotirajuća svetla, kao jarki vatromet na obruču. Ona upita: „Zašto se vratio?” „Pomislio je kako bi trebalo sa sredi stvar. Ukloni telo i tako dalje. Dobar momak taj Skala.” „Zaista misliš to?”

„Gospođice, i ako niko drugi na svetu to ne misli, ja mislim.” „Mislim da ću sada popiti to piće,” reče ona. Dao sam joj bocu. Žurno sam je zgrabio nazad. „Bože,” rekoh. „Moraš malo da smanjiš piće.” Pogledala je prema vratima sa strane koja su vodila do spavaće sobe iza mene. „Otišao je u mrtvačnicu,” rekoh. „Možeš ući tamo.” Odmah je ustala i izašla iz sobe. Skoro istovremeno se vratila. „Čime mogu da terete Stiva?” zapitala je. „Ukoliko se oporavi.” „Ubio je crnca na Centralnoj jutros. Bila je to manje ili više samoodbrana na obe strane. Ne znam. Da nije Marinea, mogao bi se izvući.” „Marinea?” upita ona. „Aha. Ti znaš da je ubio Marinea.” „Nemoj biti smešan,” reče ona. „Ja sam ubila Marinea.” „Okej,” rekoh. „Ali Stiv ne želi da to izgleda tako.” Zurila je u mene. „Hoćeš da kažeš da se Stiv namerno vratio ovde da bi preuzeo krivicu?” „Pretpostavljam da je morao. Mislim da je zapravo hteo da prenese leš u pustinju da bi mu se izgubio trag. Jedino što se ovde pojavila žena - gospođa Marine.” „Da,” reče devojka bezbojno. „Ona misli da sam bila njegova ljubavnica. Ta gnusna lopata.” „Jesi li?” zapitao sam. „Da to više nisam čula,” reče ona. „Makar nekad i radila na Centralnoj aveniji.” Ponovo je izašla iz sobe. Zvuk izvlačenja kofera je dopro u dnevnu sobu. Ušao sam za njom. Pakovala je odabrane delove odeće i to kao neko ko voli lepo da zapakuje fine stvari. „Takve stvari se ne nose u ćorci,” rekoh joj, naslanjajući se na dovratak. I dalje me je ignorisala. „Nameravala sam da pobegnem od svega u Meksiko,” reče ona. „A onda u Južnu Ameriku. Nisam htela da ga ubijem. Nasrnuo je na mene i pokušavao nekako da me uceni, zbog čega sam otišla po pištolj. Onda smo se još malo gušali, dok pištolj nije opalio. Tada sam pobegla.” „To je tačno ono što je Skala rekao da je uradio,” rekoh. „Pa dobro, zar nisi mogla da središ tog - namerno!” „Ne zbog tvoje koristi,” reče ona. „Ili bilo kog pandura. Ne kada sam

odležala osam meseci u Dalharstu u Teksasu jer sam jednom opljačkala pijanca. Ne kada mi ta Marineova žena urla na sav glas da sam ga zavela i onda ga se zasitila.” „Ima ona mnogo toga da kaže,” prorežao sam. „Nakon što kažem kako je pljunula Skali u lice nakon stoje dobio četiri metka.” Stresla se. Lice joj je pobelelo. Nastavila je da vadi stvari iz kofera i stavlja ih ponovo nazad. „Jesi li zaista orobila pijanca?” Pogledala je gore ka meni, a onda ponovo spustila pogled. „Da,” prošaputala je. Prišao sam joj bliže. „Imaš li modrice ili pokidanu odeću koju možeš da pokažeš?” zapitao sam je. „Ne.” „Baš loše,” rekoh i uhvatih je. Oči su joj isprva planule, a onda se pretvorile u kamen. Pocepao sam joj mantil, iskidao je skroz. Zatim sam je zgrabio čvrstim prstima po rukama i vratu i zglobovima šake izlupao po ustima. Tada sam je pustio, zadihan. Nekoliko puta se okrenula oko svoje ose, ali nije i pala. „Moraćemo da sačekamo da se modrice pojave i potamne,” rekoh. „a onda ćemo otići u centar.” Počela je da se smeje. Tada je prišla ogledalu i pogledala se. Počela je da plače. „Izlazi odavde dok promenim odeću!” povikala je. „Okrenuću priču. Ako će to nešto olakšati Stivu - ispričaću to kako valja.” „O, ućuti i promeni odeću,” rekoh. Izašao sam i zalupio vratima. Nisam je čak ni poljubio. Mogao sam bar to učiniti. Za to ne bi marila ništa više od sveg bubecanja koje sam joj naneo. Vozili smo se ostatak noći, prvo u odvojenim kolima da bismo sakrili njena u mojoj garaži, a onda u mojim. Vozili smo se nagore uz obalu, pa smo u Malibuu naručili sendviče i kafu, da bi onda išli još malo uz obalu pre nego što smo skrenuli. Doručkovali smo u podnožju grebenske rute, malo severnije od San Fernanda. Njeno lice je izgledalo kao šaka bejzbol hvatača nakon naporne sezone. Njena donja usna je bila veličine banane a na modricama njenih ruku i vrata ste mogli pržiti bifteke, toliko su bile vruće. Sa prvim jačim dnevnim svetlom smo otišli u gradsku kuću. Nisu čak ni pomislili da je zadrže ili provere. Izjavu su praktično napisali sami. Potpisala ju je odsutnog pogleda, razmišljajući o nečem drugom. Onda su čovek iz KLBL-a i njegova žena došli da bi je pokupili.

Tako nisam došao u priliku da je odvezem u hotel. Ni ona nije došla u priliku da vidi Skalu, ne tada. Bio je pod dejstvom morfijuma. Umro je u pola tri istog popodneva. Ona je držala jedan od njegovih velikih, mlitavih prstiju, ali je, što se njega tiče, ona mogla biti i kraljica Šijama.

NEMA ZLOČINA U PLANINAMA

P ismo je stiglo nešto pre podneva, preporučeno, u luksuznoj omotnici s adresom pošiljaoca - F. Š. Lejsi, Puma Point, Kalifornija. Unutra je bio ček na stotinu dolara, potpisan od Frederika Š. Lejsija i list kvalitetnog belog papira iskucan sa mnogo ispravki. Pisalo je: G. Džon Evans, Dragi gospodine, Vaše ime sam dobio od Lenija Estervalda. Posao koji imam za vas je hitan i izuzetno poverljiv. Prilažem honorar. Molim Vas da dođete do Puma Pointa u četvrtak popodne ili uveče. A ako je moguće, odsednite u hotelu ‘Indijanska glava’ i nazovite me na broj 2306. Vaš Fred Lejsi Nisam imao nikakvog posla čitave nedelje, tako da mi je ovo ulepšalo dan. Banka, u kojoj je ček bio naplativ, bila je udaljena oko šest blokova. Otišao sam donde i unovčio ga, pojeo ručak, a potom izvezao kola i krenuo. Bilo je toplo u dolini. Još gore u San Bernardinu, a bilo je još uvek toplo i na visini od hiljadu petsto metara, na još dvadeset kilometara odličnog puta do Puma Pointa. Prešao sam sedamdeset-osamdeset kilometara krivudavog puta pre nego što je počelo da biva svežije, ali nije zahladnelo sve dok nisam stigao do brane i krenuo duž južne obale jezera, pored naslaganog granitnog kamenja i raštrkanih kampova u nizinama ispod mene. Bilo je rano veče kada sam stigao u Puma Point, a ja žedan kao riba na suvom. Hotel “Indijanska glava” bio je smeđa zgrada na uglu, naspram sale za igranje. Prijavio sam se, odneo kofere na sprat, gde sam ih spustio u neveselu, oskudno nameštenu sobu sa ovalnim tepihom na podu, duplim krevetom u uglu i sasvim golim zidom od borovih dasaka - ako se zanemari kalendar kakav dele besplatno po prodavnicama, a koji je bio sav izgužvan od suvog planinskog leta. Oprao sam lice i ruke i sišao dole da jedem.

Trpezarija, koja se nastavljala na hol, bila je ispunjena muškarcima u sportskoj odeći prožetim alkoholnim zadahom i ženama u šorcevima sa noktima boje krvi i zaprljanim gležnjevima. Čovek sa obrvama “a la Džon Luis” se šunjao naokolo sa cigaretom koja mu je visila u ustima. Mršav dečko u kratkoj majici naprezao se da čuje rezultate trka u “Holivud parku” sa malog radija, koji je bio pun statičkog elektriciteta, kao što je i pire bio pun vode. U udaljenom, zatamnjenom uglu sale, folklorni sastav koji je sačinjavalo pet gubitnika u belim sakoima i purpurnim majicama, nastojao je da nadglasa bučnu prepirku za šankom. Halapljivo sam pojeo ono što zovu uobičajenom večerom, zalio to brendijem i izašao na glavnu terasu. Više nije bilo dovoljno dnevnog svetla, ali su neonske lampe bile upaljene, a veče ispunjeno bukom automobilskih sirena, piskavim glasovima, lupom posuđa, škljocanjem malokalibarki u streljani, muzikom sa džuboksa, a povrh svega toga čulo se promuklo, teško brujanje glisera sa jezera. Na uglu, preko puta pošte, plavo-bela strelica pokazivala je na telefon... Krenuo sam prašnjavim sporednim putem, koji je najednom postao tih, hladan, posut borovim iglicama. Pripitomljena srna sa kožnom ogrlicom išetala je ispred mene. U uglu brvnare nalazila se govornica sa telefonskim aparatom na kovanice. Ugurao sam se unutra i, ubacivši novčić od deset centi, nazvao 2306. Odgovorio je ženski glas. - Da li je Fred Lejsi kod kuće? - Ko zove, molim? - Ime mi je Evans... Gospodin Fred Lejsi trenutno nije ovde, gospodine Evans. Da li vas on očekuje? Tako mi je postavila već dva pitanja na moje jedno. To mi se nije dopalo. Upitao sam: - Da li ste vi gospođa Lejsi? - Da, ja sam gospođa Lejsi. Pomislih kako joj je glas pomalo napet, ali neki glasovi su uvek takvi. - Radi se o poslu - rekoh. - Kada će se vratiti? - Ne znam tačno. Tokom ove večeri, pretpostavljam. Šta ste vi... - Gde se nalazi vaša brvnara, gospođo Lejsi? - Ona je... Nalazi se na Bol Sejdž rtu, oko dve milje zapadno od naselja. Da li zovete iz naselja? Da li vi... - Nazvaću ponovo za oko sat vremena, gospođo Lejsi - rekoh i

spustih slušalicu. Izašao sam iz govornice. U drugom uglu prostorije, tamnokosa devojka u trenerci je zapisivala nešto u obračunsku knjigu za malim stolom. Podigla je pogled, nasmešila se i rekla: - Kako vam se dopadaju planine? Rekoh: - Veoma. - Zaista je mirno ovde gore - kazala je. - Baš za odmor. - Aha. Da li poznajete nekog po imenu Fred Lejsi? - Lejsi? O, da, baš su im uveli telefon. Kupili su Boldvin baraku. Bila je prazna dve godine i upravo su je kupili. To je na kraju Bol Sejdž rta, velika baraka na uzvisini, sa izvrsnim pogledom na jezero. Da li poznajete gospodina Lejsija? - Ne - rekoh i izađoh napolje. Pripitomljena košuta je stajala kod ulaza u dvorište, na kraju staze. Pokušao sam da je odgurnem u stranu. Nije htela da se pokrene, tako da sam opkoračio preko ograde i odšetao nazad do “Indijanske glave”, gde sam se ubacio u kola. Benzinska stanica je bila na istočnom kraju naselja. Priterao sam tamo zbog dopune benzina i zapitao momka na pumpi gde se nalazi Bol Sejdž rt. - Pa - reče on, - to je lako. Uopšte nije teško. Nećete imati nikakvih problema da nađete Bol Sejdž rt. Krenete ovim pravcem oko milju i po kraj katoličke crkve i Kinkejdovog kampa, a onda kod pekare skrenete desno i tu se držite pravca do kampa ‘Vilertonovi dečaci’, a put koji tražite nalazi se odmah levo posle njega. To je prilično loš, nasut put. Ne sklanjaju sneg zimi, ali sada nije zima. Poznajete nekog tamo? - Ne. Dao sam mu novac. Otišao je po kusur i vratio se. - Veoma je mirno tamo - reče. - Relaksirajuće. Kako ste rekli da se zovete? - Marfi - rekoh. - Drago mi je da sam vas upoznao, gospodine Marfi - reče i pruži mi ruku. - Navratite bilo kad. Drago mi je što sam mogao da vas uslužim. Tako, za Bol Sejdž rt samo idite pravo ovim putem... - Aha - rekao sam i ostavio ga da brblja. Pretpostavljao sam da već znam kako da nađem Bol Sejdž rt, tako da sam okrenuo kola i pošao drugim putem. Bilo je moguće da Fred Lejsi ne želi da odem do njegove barake.

Pola bloka iza hotela, šljunkovit put je skrenuo ka spremištu za čamce, a tada ponovo ka istoku, duž obale jezera. Vodostaj je bio nizak. Stoka se napasala travom kiselkastog ukusa koja je tokom proleća bila pod vodom. Nekoliko strpljivih posetilaca je pecalo smuđa ili grgeča iz čamaca sa vanbrodskim motorima. Oko milju kraj pašnjaka i prljavi put je zaokrenuo ka dugačkom isturenom rtu pokrivenom smrekama. Blizu obale je bio osvetljen paviljon za igru. Muzika je već svirala, mada je na toj visini izgledalo kao da je još uvek kasno popodne. Bend je zvučao kao da se nalazi u mom džepu. Mogao sam čuti devojku snažnog glasa kako peva “Detlićevu pesmu”. Projurio sam pored i muzika se utišala i put postao još teži i kamenitiji. Kabina na obali je prohujala kraj mene i iza nje nije bilo ničega osim borova i smreka i odsjaja vode. Zaustavio sam kola blizu vrha rta i odšetao do ogromnog položenog debla čije je korenje dosezalo i do dvanaest stopa u visinu. Seo sam na zemlju suvu kao barut i oslonio se na stablo, zapalivši lulu. Bilo je tiho, mirno i daleko od svega. Na udaljenoj strani jezera nekoliko glisera se vijalo, ali sa moje strane nije bilo ničega sem mirne vode koja je postajala sve tamnija u planinskoj večeri. Pitao sam se, koje dođavola taj Fred Lejsi, šta je hteo i zbog čega nije ostao kod kuće ili ostavio poruku, ako je već njegov posao bio toliko hitan. Nisam se dugo mučio tim pitanjem. Veče je bilo previše mirno. Ispušio sam lulu i posmatrao jezero i nebo, kao i crvendaća što je, čekajući mrak radi svoje pesme za laku noć, čučao na ogoljenom vrhu velikog bora. Kada je prošlo pola sata, ustao sam, izdubio rupu u mekoj zemlji petom cipele i ispraznio lulu zagrčući ponovo pepeo zemljom. Bez ikakvog stvarnog razloga, pošao sam nekoliko koraka prema jezeru, što me je dovelo do kraja debla. Tako sam ugledao stopalo. Bilo je u beloj cipeli sa pačjim kljunom, otprilike broj četrdeset dva. Obišao sam korenje drveta. Tu se nalazilo još jedno stopalo, u još jednoj beloj cipeli sa istim kljunom. Bile su tamo i prugaste pantalone sa nogama u njima, kao i torzo u bledozelenoj sportskoj majici sa džepovima kao na džemperu. Imala je ‘V’ izrez bez dugmadi, kroz koji su se videle malje na grudima. Radilo se o sredovečnom čoveku, napola ćelavom, sa dobrim kožnim kaputom i tankim brkovima štucovanim ponad usne. A usne su mu bile debele, dok su blago otvorena usta otkrivala velike, jake zube. Imao je tip lica koje ide uz mnogo hrane i ne previše briga. Njegove oči su gledale u nebo. Nisu mi delovale poznato. Leva strana sportske majice je bila natopljena krvlju, sa mrljom

veličine tanjira; na sredini mrlje je mogla biti spržena rupa. Nisam mogao da budem sasvim siguran - svetlost je bila varljiva. Sagnuo sam se i napipao cigarete i šibice u džepovima majice, a neke tvrde izbočine nalik na ključeve s priveskom u džepovima pantalona. Preokrenuo sam ga malo, da bih ga postavio na bok. Bio je još uvek mlitav i izgubio je tek malo telesne toplote. Novčanik od grube kože je napinjao njegov desni džep. Izvukao sam ga, uprevši kolenom u njegova leđa. U novčaniku je bilo dvanaest dolara kao i neke posetnice, ali ono što me je zanimalo bilo je ime na njegovoj fotokopiranoj vozačkoj dozvoli. Pripalio sam šibicu da bih proverio jesam li dobro pročitao to ime pri zalazećem svetlu dana. Ime na dozvoli je glasilo: Frederik Šild Lejsi. II Vratio sam novčanik nazad i ustao, napravivši pun krug dok sam napregnuto osmatrao. Nije bilo nikoga na vidiku, ni na kopnu ni na vodi. Pri ovoj svetlosti, niko nije mogao da vidi šta sam radio ako nije bio sasvim blizu. Odšetao sam nekoliko koraka i obratio pažnju na tlo, da bih video ostavljam li tragove. Ne. Tlo je delimično bilo prekriveno prastarim borovim iglicama, a delom izmrvljenim trulim drvetom. Pištolj se nalazio skoro na metar od mene, gotovo ispod oborenog debla. Nisam ga dotakao. Samo sam se sagnuo i pogledao ga. Bio je to automatik kalibra dvadeset dva, kolt sa koštanom drškom. Bio je dopola zariven u hrpu trulog, isitnjenog smeđeg drveta. Veliki crni mravi šetali su se po hrpi, a jedan od njih išao je po cevi pištolja. Uspravio sam se i ponovo na brzinu osmotrio okolinu. Čamac je plutao po jezeru iza rta, sakriven od pogleda. Do sada sam mogao da čujem neujednačeni rad njegovog tek isključenog motora, ali ga nisam mogao videti. Mala figura se nečujno pridigla iza krupnog žbuna manzanite. Svetlost je zatreperila na naočarima, kao i na nečem drugom, malo niže, u ruci. Začuo se piskavi glas: - Podići ruke gore, molim. Bila je to lepa prilika da se jako brzo potegne pištolj. Nisam mislio

da će moj moći da bude dovoljno brz. Podigao sam ruke gore. Mala figura je obišla žbun manzanite. Svetlucava stvar ispod naočara je bila pištolj. Pištolj je bio prilično veliki. Prišao mi je. Zlatan zub je svetlucao iz malih usta podno brkova. Okrenuti se, molim - reče prijatni glas? umirujuće. - Ti video čoveka kako leži na zemlji? - Gledaj - rekoh. - Ja sam ovde stranac. Ja... - Okrenuti se vrlo brzo - reče čovek hladno. Okrenuo sam se. Otvor pištolja se ugnezdio na mojoj kičmi. Laka, spretna ruka ispipala me je na par mesta, da bi se zaustavila na pištolju pod mojom miškom. Začuo se iznenađeni uzvik. Ruka je otišla do mog kuka. Prestao sam da osećam pritisak svog novčanika. Veoma vešto džeparenje. Jedva sam i osetio da me je dotakao. - Pogledaću u novčanik sada. Ti veoma miran - reče glas. Prestao sam da osećam njegov pištolj. Vest čovek bi sad imao šansu. Pao bi brzo na zemlju, iz klečećeg položaja bi u padu unazad izvukao revolver kojim bi osuo paljbu. To bi se desilo veoma brzo. Vest čovek bi skinuo malog čoveka sa naočarima kao što bogata udovica vadi svoje zube - jednim lakim pokretom. Nekako sam pomislio da ipak nisam toliko dobar. Novčanik je vraćen na moj kuk, a cev pištolja nazad na moja leđa. - Pa - reče glas meko, - ti dolazeći ovde praviti grešku. - Burazeru, upravo to - rekoh mu. • - Nije važno - reče glas. - Idi sada, idi kući. Pet stotina dolara. Ništa nije rečeno, pet stotina dolara dolaze za nedelju dana. - Odlično - rekoh. - Ti imati moju adresu? - Veoma smešno - uzviknu glas. - Ha, ha. Nešto me je lupilo u desno koleno otpozadi i noga se odjedanput savila na način kao kada se pogodi to mesto. Glava je počela da me boli na mestu na koje će me lupiti pištoljem, ali me je prevario. Bio je to stari zečji udarac i bio je stvarno majstorija svoje vrste. Učinjen sa bridom veoma neugodne male šake. Glava mi se otkinula i otišla do sredine jezera, gde se okrenula kao bumerang i u povratku se zakucala svojom bolnom vilicom u vrh moje kičme. Na putu su joj se nekako usta napunila borovim iglicama. Bio je to ponoćni interval u maloj sobi sa spuštenim prozorima i bez vazduha. Grudi su mi bile pritisnute na zemlju. Stavili su tonu uglja na moja leđa. Jedan od oštrijih delova mi je pritiskao kičmu. Ispustio