Alexandre Dumas - Napuljski gušter

Aleksandar Dima NAPULJSKI GUŠTER Prevela Milica Stojković Naslov originala Alexandre Dumas Histoire d’un lézard: Souvenirs de Naples MMXX

Dima u Napulju Svaki život, kao i svaka knjiga, ima svoju sudbinu, koju vode spletkarenje okolnosti i zanos simpatija. U januaru 1860, Dima je došao u Italiju da pronađe zastavu za svoju jahtu „Monte Kristo“, na kojoj je želeo da, posle dvadeset pet godina, završi svoje otkrivanje Mediterana, započeto 1835, kada je prešao Italiju i oplovio Siciliju, i nastavljeno 1846, istraživanjem obala Severne Afrike. Četvrtog januara 1860, u Torinu, on, pobornik jedne ideje, upoznao je predstavnika te ideje, Garibaldija. 1 „Garibaldi! Upravo sam izgovorio veliko ime, ime slavno u Italiji; ime u kome su sadržana sva obećanja budućnosti; ime onoga u koga su uprti pogledi svih ljudi, od kralja Vitorija Emanuela 2 do prosjaka koji moli za milostinju na ulazima kafea; jer, jak ili slab, svaki Italijan u čijim grudima kuca patriotsko srce zna da mu je za slobodu potreban Garibaldi i računa na dve stvari: na odanost kralja Vitorija Emanuela i na Garibaldijevu hrabrost. Ima desetak godina otkako sam se proglasio ne samo za pobornika slobode Italije nego i za pobornika opšte slobode.“ 3 „Za Garibaldija ne postoji uska nacionalnost, ograničena rekama ili omeđena planinama. Ne, za njega postoji samo jedna velika porodica, koja je, dugo porobljena, jednog dana uzdrhtala oslobađajućom reči Hristovom i koja od tog dana, usred stratišta, usred borbi, kao sila, hoda čvrstim korakom, neprestano, tvrdoglavo, prema cilju na koji je usmerena s vrha krsta – prema slobodi! U tom sekularnom maršu nacija, neki posustaju, neki staju, ili ih primoravaju da naprave korak unazad, drugi izgledaju kao da će pokleknuti; kažemo, izgledaju kao da će pokleknuti, jer tamo gde telo postaje leš, duša će preživeti i doći će do toga da će, jednoga dana, pokrenuti buduće generacije istim plamenom koji je pokretao i prethodne generacije. …] Postoji čovek koji je Proviđenjem primio zadatak da nadzire to

buđenje naroda i koji se, čim se neki narod probudi, razdvajao od njega nekom nadljudskom snagom, pružajući mu podršku nevidljivom rukom, tvrdoglavim srcem, besprekornim ugledom. Taj čovek je Garibaldi, naoružani apostol iste vere, bilo da se odaziva na povike svojih sunarodnika u pokušaju da digne na noge Đenovu, bilo da pomaže nastajućoj republici u Rio Grandeu da se podigne na obale pet reka, bilo da se bori iza ruševina Montevidea, iza ruševina Rima, na jezeru Komo ili u dolinama Varezea. Tog čoveka posmatramo najpre s određenim čuđenjem; jer, predanost kakva je njegova stavlja slične – a slični su retki – iznad čovečanstva. U toj predanosti koja bode oči, koja zasenjuje ljubav, tražimo lične motive, egoistične razloge; ne možemo ih naći, možemo ih samo izmisliti. Oči kojima su potrebne zatamnjene naočare da gledaju u nebo, prethodno moraju da u njega veruju, ili da se prave da veruju. Zatim, njegova predanost se obnavlja, uvek ispravna i lišena ličnih interesa, toliko da posle dvadeset godina borbe, siromaštva, umora, zatvora, ranjavanja, nevernici moraju da se pokore, da im s očiju otpadne krljušt kao Savlu i da, poput Svetog Pavla, kažu, pružajući ruke i padajući na kolena: ’Verujem’. To je Garibaldijev trijumf. Naterao je slepe da vide! 4 Pri tom, politički entuzijazam ne ide bez spisateljskog nauma. Zato sin generala Dime borbu vodi na polju pisanja. „Dobio sam ideju da zapišem život tog legendarnog junaka, da ga predstavim onakvog kakav jeste. Jer niko neće bolje predstaviti Garibaldija nego sam Garibaldi. Eto zašto sam ga toliko mučio da bi mi konačno dao svoj dnevnik i rekao: ’Pošto to apsolutno želite, uzmite ovo’.“ Ukrcavši se 9. maja 1860. u Marseju na brod kojim će krenuti u svoju bliskoistočnu ekspediciju, Dima je u Đenovi zapazio da je „Garibaldiju dojadilo da čeka“ i da je „krenuo u rat za svoj račun“. Pohod hiljadu ljudi je počeo. Dima je besan što mora da ostane u Đenovi „pet ili šest dana, da bi tu napisao proklete Memoare koji su poluzavršeni i već dopola prevedeni“; nije siguran kuda će odatle ići, jer „to zavisi od pravca kojim će Garibaldijev pohod krenuti“; on napada listove koji su „glupavo najavili da će se pridružiti Garibaldiju na Siciliji – pa me sad evo u ličnom ratu sa napuljskim kraljem“. 5

Pri tom je štampa, koja ga je predstavljala u herojskom svetlu, praktično primorala Dimu da bude nalik ulepšanoj slici koja je svetu prikazana: odlučuje da se pridruži Garibaldiju u Palermu. Tamo ponovo otkriva grad u kojem je živeo 1835, očaran svojom zaljubljenošću u Karolinu Unger, 6 što su bili najsrećniji dani njegovog života: ulice su blokirane barikadama, kuće porušene, spomenici spaljeni, ali sve odiše zanosom slobode („O, Slobodo, velika i uzvišena boginjo, jedina kraljice koju zabranjuju, ali ne svrgavaju“). Garibaldi ga prima u naručje, uzvikujući: „Dragi Dima, nedostajali ste mi“, i daje mu da se smesti u jedan od stanova rezervisanih za zvaničnike Krune, u staroj palati normanskih kraljeva, gde je pisao, dan za danom, kako se dešavalo, o pohodu na Siciliju, istovremeno sa hronikom događaja koja je na određenim mestima prerastala u lični roman: „Zaista postoji nebeska pravda. Veliki skup se održava u Ulici Toledo. Pedesetak ljudi, usred tog skupa, naoružano je bakljama; kotrljaju, nogama šutiraju neki bezoblični predmet, koji psuju, vređaju, kome zvižde; dolaze pod moje prozore i tu igraju oko tog predmeta koji svako udara nogom. Pol Parfe, Eduar Lokroa i još dvojica-trojica mojih kompanjona silaze da vide šta je taj predmet. Ja sam ostao na balkonu. Znate li šta je bio taj predmet koji su stanovnici Palerma vukli, neću reći kroz blato, nego kroz prašinu, i koji su popljuvali i uvaljali u đubre? Glava srušenog spomenika čoveku koji je otrovao moga oca: glava kralja Fernanda! 7 Oseća li on nešto u svom kraljevskom grobu, čovek koji je predvodio masakre ’98, koji je video kako zarobljavaju Karaćola, Pagana, Ćirila, Eleonoru Pimentele; koji je video kako odrubljuju glavu Etoru Karafi i koji je morao da da stalno zaposlenje dželatima, jer je 25 dukata, koliko su uzimali za svako pogubljenje, uništavalo kraljevski budžet?“ Dima ipak odlučuje da napusti pohod, da bi nastavio svoj stari san o putovanjima na duge staze; prešao je sa garibaldijevskom kolonom na Siciliju, i stigao u Agriđento, gde je sačekao „Emu“, koja je isplovila za

Maltu i Krf, 8. jula. Kada je pristao u maloj luci Likati, pisca je iznenada obuzela „neka vrsta kajanja“. „Zar ja neću prisustvovati do kraja toj velikoj drami vaskrsenja jednog naroda? Zar mu neću pomoći svim svojim moćima? Orijent će uvek biti tu. Godina više provedena van Francuske za mene je godina dalje od zlih jezika i nepravde!“ „Pored dva ili tri srca koja me tamo istinski vole, ništa me ne vuče u taj džinovski Vavilon.“ Pisao je Garibaldiju, predlažući mu da ide da traži oružje u Francuskoj; onda, napustivši na Malti fotografa Legrea, Lokroa i Albanela, koji su bili odlučni da nastave svoj put ka Orijentu, on se uputi ka Kataniji, gde ga je dočekalo jedno Garibaldijevo pismo: Prijatelju Dima, Čekam vas kao dragu osobu, a i zbog lepe kolekcije oružja koju ste mi ponudili. Dođite!“ 8 Kocka je bačena: starac će biti hiljadu i prva crvena košulja koja će, tog trijumfalnog leta, pretvoriti livade kojima će proći u velika polja maka. Pronašao je, netaknut, mladalački entuzijazam nekog drugog slavnog jula, onog iz 1830, a još više zato što, kraj njega, Emelija Kordije, njegova mlada družbenica, koju su na „Emi“ zvali Amira, oseti u svom stomaku kako se nedri jedan novi život. Dima je svuda „gde se igra čin neke velike drame čiji će ishod biti pad napuljskog kralja, ili pape, ili austrijskog cara“; 9 u Milacu je, posle borbe, pronašao Garibaldija pobednika kako spava na kamenom podu ulaza u crkvu (13. jula); u Marseju gde je kupio hiljadu pušaka (4-9. avgusta); pred Salernom koji je bio sav osvetljen u njegovu čast (20-22. avgust); pred Napuljem, gde je, na svojoj jahti, pisao proklamaciju za proklamacijom, upisivao dobrovoljce, delio crvene košulje, pregovarao s ministrom

unutrašnjih poslova i policije Franćeska II, Liborijem Romanom: „Jadno dete ništa ne zna. Prekjuče je pitao Liborija Romana otkud ta moja mržnja prema njemu. Ne zna da je njegov deda Ferdinand otrovao mog oca.“ 10 Prinuđen da 2. septembra napusti zaliv, saznao je, osmog, u Mesini, da je prethodnog dana Garibaldi mirno ušao u Napulj koji je kralj napustio petog. Dima, kome se suprotstavila oluja, nije se mogao pridružiti Diktatoru sve do trinaestog: „Don Liborio je još sav bio u žaru pobede; sve trčeći odvede me do palate Angri. – Ah! Evo te – povika kada me je ugledao. Hvala Bogu, dosta smo te čekali! Bio je to prvi put da mi se general obratio sa ’ti’. Bacio sam mu se u naručje, plačući od sreće. – Haj’mo – reče general – nema vremena za gubljenje, Don Liborio, naša istraživanja i naša dozvola za lov. … To su bile dve usluge koje sam tražio. Jedino što nisam tražio, a što mi je general dodelio, jeste da ja rukovodim istraživanjem. Don Liborio je bio zadužen da potpiše, sutradan, dekret kojim ću biti imenovan za direktora muzeja i istraživanja. – A sada – reče Garibaldi – odvedite Dimu u njegovu palatu […], odabrao sam ti jednu malu palatu u kojoj ćeš moći da ostaneš dokle hoćeš […]. Dan nakon što sam se nastanio u palati Kjatamone […], general mi je poslao moj ugovor o zakupu sa određenom mesečnom rentom. To pisamce je glasilo: Napulj, 14. septembra 1860. Gospodinu Dimi je dozvoljeno da koristi, odsad pa u narednih godinu

dana, malu palatu Kjatamone, u svojstvu direktora muzeja i istraživanja. Đ. Garibaldi Ova odluka usledila je nakon velikog skandala u Napulju. Novine su o tome iznova i iznova pisale; jedne od njih zamerile su mi da me kao kralja čuva nacionalna garda. Kada mi je Garibaldi dao, u kraljevskoj palati u Palermu, stan vicekralja Kastelćikala, Palermo aplaudira. […] Istina je da nisam apsolutno ništa uradio za Palermo […]; dok sam, naprotiv, rizikovao život za Napulj. Bog ne čuva Napulj, ništa manje! I da sam mogao, učinio bih mu sve dobro o kojem sam maštao i za postizanje toga opet bih rizikovao svoj život da je to bilo potrebno“ 11 Dok je Garibaldi povlačio svoje poslednje pobunjenike protiv monarhije u Kapuu, Dima je preuzeo zadatak da demokratizuje i moralizuje kraljevstvo. U Milacu, predložio je budućem diktatoru da osnuju list; Garibaldi je predložio da se zove Indipendente (Nezavisne novine), i rekao da list utoliko više zaslužuje to lepo ime jer ga neće uređivati on sam, ukoliko ikada bude odustao od svoje dužnosti da bude dete naroda i od svojih revolucionarnih principa. 12 Prvi broj bio je objavljen 11. oktobra 1860. 13 Veći garibaldinac od samog Garibaldija, čak i nakon plebiscita koji je ponovo pridružio Kraljevstvo Dveju Sicilija Kraljevstvu Italije (21-22. oktobar) i odlaska diktatora (9. novembra), list se borio za dve osnovne stvari koje bi se mogle pripisati viziji bliskoj proviđenju: 14 istrebljenje burbonske korupcije, koja je zagađivala napuljsko društvo razbojništvom15 i okončanjem italijanskog jedinstva. 16 U broju 183 treće godine Indipendentea (18. avgust 1863), Dima daje bilans borbi koje je njegov list vodio: Našim čitaocima Indipendente danas broji tri godine postojanja i mogli su ga za to vreme čitati milioni ljudi. Ono što list Indipendente želi da uradi više nije propovedanje vere. On želi da svede račun svega što je učinio.

Kada smo u oktobru 1860. uzeli pero i o svom trošku napravili, bez ikakvog društva, bez ikakve pomoći, list koji bi podržavao Garibaldija, tom uzvišenom revolucionarnom naivnošću, protiv gospodina Kavura, tim velikim diplomatskim kapacitetom, podržavali smo u Garibaldiju revoluciju čiji je simbol on bio; želeli smo da ona zahvati papske države; želeli smo da ona umre ili trijumfuje u podnožju rimskih ruševina i naročito smo želeli da na svom putu ona iskoreni sve što je pripadalo staroj vladi, sve ono što ju je podržavalo, sve ono što je na kraju davalo nemoralnu pomoć nemoralu i u tom plevljenju korova koji je pretio da uguši buduću žetvu, učestvovali su i fanatični sveštenici, podmitljivi službenici, besramne sudije; govorismo na koncu italijanskoj vladi i posebno Diktatoru, koji je u to vreme mogao da vlada izvan vlade, u svojstvu suverena koje je sebi stvorio, govorili smo: ’Što se tiče revolucije, treba kopati duboko, ili rizikujemo da iskopamo sopstveni grob.’ Naš glas su u to vreme slušali prkosno, i ovo se osmislilo: stavićemo anatemu na tri klase koje drže društvo od njegovih dubina do samog vrha, udarili smo na tri pošasti primorskih provincija koje smo želeli da uništimo – na kamoru, konzorteriju i na kamarilu. To je značilo staviti van zakona tri četvrtine Napulja. Popustili smo, a pri tom je budućnost pokazala da smo bili u pravu. Samo što je Garibaldi preneo svoja diktatorska ovlašćenja na vladu, koju je revolucija ne samo zaustavila već i naterala na povlačenje, i zajedno sa tri mračne sile koje smo hteli da uništimo, kamorom, konzorterijom i kamarilom, počelo je njeno delo. Vidite gde je ona danas: zavera u gradovima, razbojništvo po selima, ubistva, krađe, požari svuda. * * * Proglašen je plebiscit. Ušli smo u ustavnu fazu. Izvanredne moći su ukinute; a nasledila su ih ovlašćenja zasnovana na legalitetu: jedan kralj, jedan parlament, kojim upravlja jedno ministarstvo. Garibaldi se vratio u Kapreru, postao je Italijan kao i svaki drugi, podanik kao i svi koji su potpisali plebiscit kralja Vitorija Emanuela kojim je on priznat za šefa države.

Eto zašto, kada je Garibaldi hteo da nastavi posao koji je započeo pred Kapuom, zašto smo mu vikali: ’Revolucionarni dani su na našu veliku žalost prošli, vratili smo se u ustavni period, niko nema pravo da sopstvenim autoritetom narušava mir u Evropi i da italijanskog kralja onemogući u poduhvatima koje je preduzeo sa drugim silama da bi Italija bila priznata.’ Mnogi su tada poverovali da smo oslabili u svojim političkim uverenjima. Ne, mi smo, naprotiv, ostali verni velikom principu koji je vodio staro francusko viteštvo: Čini što moraš, a desiće se što može. Srce nam je krvarilo što smo morali da naše pero upotrebimo protiv svog brata, srce nam je posebno krvarilo što on nije razumeo osećaj lojalnosti zbog kojeg smo to uradili i, možemo reći, a metak koji je u stopalo pogodio tog drugog Filokteta, nas je u srce ranio. * * * Građanski rat je prestao, ali je razbojništvo koje nećemo udostojiti titulom građanskog rata nastavljeno: to razbojništvo je imalo dva primarna izvora – Pija IX i Franćeska II. Direktno smo napadali ta dva izaslanika mračnih dubina. Objavili smo Papu pred jevanđelistima 17 da bismo odgovorili jednome, Priču o napuljskim Burbonima 18 da bismo odgovorili drugome. To nije bilo sve: svaki put kad bi se postavilo neko veliko pitanje, umesto da pred tim pitanjem ustuknemo, suočavali smo se s njim licem u lice. Sećamo se naše brošure o crkvenim i o državnim dobrima. 19 Ipak, sve te publikacije, koje su čitale hiljade ljudi s juga Italije i skoro uvek kao najnovije vesti, i uvek na naš trošak, napisali smo sami, napolju, da tako kažem, u listu koji bi, u običnim uslovima, zapošljavao desetoricu ljudi. Pored toga, posvetili smo se posebno dvema stvarima: moralnom uništenju razbojništva i glorifikaciji vojske. I, zapravo, dok gledasmo poslanike koji su svojim odsustvom iz zakonodavnog tela činili sednice veća nemogućim; dok smo gledali kamoru kako krađama i ubistvima truje ulice Napulja; dok smo gledali konzorteriju kako među sobom deli mesta u predvorjima ministarstava; dok smo gledali kamarilu kako se dopisuje sa Rimom i kako dodatno učvršćuje te teške nevolje od kojih narod već pola veka pokušava da se otarasi, šta je radila

vojska? Mirna, nema, strpljiva, predana, uvek spremna na zamor, uvek prisutna u žaru borbe, nije se nijednom požalila, nije pokazala nikakvu ambiciju. Obavljala je svoju dužnost, što je jednostavno uzvišena stvar u vreme u kome tako malo građana obavlja svoju. I sada kada je naš poduhvat u Italiji na putu uspeha, počeće naš posao u inostranstvu. Upravo smo završili, u autentičnim radovima, kao i uvek, knjigu od 600.000 slova, naslovljenu Sto godina razbojništva u južnoj Italiji, i dok smo je prevodili na italijanski, poslali smo je u francuski list Siecle [Stoleće], koji će joj svakog dana dati 500.000 čitalaca, naručili smo fotografije nesrećnika koje su banditi osakatili i poslali smo ih u Ilustrovani svet, koji će u 30.000 primeraka objaviti fotografije i obaveštenja koja uz njih idu. 20 Istovremeno smo objavili u Londonu, u Milanu i u Parizu Memoare jedne ljubimice, ili avanture Eme Liona, koji su bili završeni istovremeno sa našim Putovanjem od Napulja do Rima i koji su zauzeli njegovo mesto u Indipendenteu; konačno, pisali smo za list Pres i njegovih trideset hiljada pretplatnika, što pretpostavlja da je bilo tri stotine hiljada čitalaca, zatim roman La San Feliće, koji je, zajedno sa Memoarima jedne ljubimice, popularizovao taj veliki period iz ’99, u inostranstvu koje ne poznaje dovoljno građanske vrednosti Pagana, Ćirila, Eleonore Pimentel, Etora Karafe, Mantonea i sukobe i političke zločine Ferdinanda, Karoline, Kastelćikala, Gvidobaldija, Vanija i Kanoza. Koji je Italijan perom učinio više od nas za Italiju u poslednje tri godine? Neka taj ustane i mi ćemo se pred njim pokloniti. E dobro, upravo smo rekli svim dobrim Italijanima: ne želimo orden, ne tražimo usluge, ne možemo zauzimati mesta, ne možemo, ne tražimo, ne želimo ništa: da nastavimo da pomažemo, ne više u mraku, jer dan počinje da sviće, nego u novom danu, tom večnom plamenu Istorije koji je svetlost zemlje. Dakle, svi oni koji prepoznaju da smo u poslednje tri godine govorili istinu, svi koji prepoznaju da smo u poslednje tri godine ostali verni pravdi i lojalni, i konačno, svi oni koji u poslednje tri godine prepoznaju da stvaramo jedno korisno delo, nacionalno, humanitarno, neka nam pomognu i neka nas podrže. Neka nas oni koji imaju nešto da nam prebace – optuže! Pretendujemo da budemo od onih koje Italija može predstaviti jednako

svojim prijateljima i svojim neprijateljima. Aleks Dima U borbi koju je list vodio protiv reakcije u svim njenim oblicima – i nakon što se žar epopeje ugasio – karakteristična istorija Partenopske republike i burbonske kontrarevolucije koja je usledila nakon njenog pada, služi kao sjajan primer burbonskih zlodela. Isto tako, ono što je ranije radio za Francusku, Dima je odlučio da pruži narodu Napulja, da sruši monarhističkog idola koji više nije nužan za istoriju sopstvene zemlje. Od prvog broja obnovljenog Indipendentea (15. maja 1862), list je objavljivao, na dodatku od osam strana, Priču o napuljskim Burbonima; 21 u „Nekoliko reči čitaocu“ kojima je počinjao, Dima je opisivao svoju ličnost, ličnost proroka u misiji da utvrdi istinu i pravdu i izvore na kojima zasniva svoje ponovno pisanje Istorije: „Čovek odlazi, vođen kao Mojsije, jednog dana sledeći stub dima: prepešačio je more od Đenove do Marsale, Siciliju od Marsale do Mesine, od zaliva Mesine do Ređa, do Kalabrije, od Ređa do Salerna, nabasa na Napulj, razvali vrata svih kraljevskih tajni i reče istoriji: ’Čini svoje delo!’, a pravdi: ’Sledi svoj tok!’“ Rezervisana za čitaoce Indipendentea, bez objavljivanja u Francuskoj, ova priča predstavlja tekst koji je tema na kojoj će Dima graditi svoja dva romana. Slika nije nova; kod Dime, istoričar gotovo uvek ide ispred romansijera: Vek Luja XIV i Drame iz Devedeset treće bili su priprema za Vojvotkinju od Šarnija. Istorijska priča, pored objavljivanja pisama i neobjavljenih dokumenata, savesno inventariše zbivanja, kao što, bežeći od njihove buke i besa, pokušava da utvrdi sled događaja, da otkrije posledice i uzroke. Uvodeći izmišljene ili delimično izmišljene ličnosti, roman će, sam po sebi, postati sanjarenje o istoriji. Prvi roman koji će nastati, roman već zamišljen u Memoarima i koji počinje još u Monte Kristu, jeste roman o ledi Hamilton. Njegov naslov, Memoari jedne miljenice, stavlja ga u žanr tako produktivan u XIX veku, među pseudomemoare. „Imam takođe jednu veoma zanimljivu knjigu koju bih mogao objaviti u Presu […] To je Ema Liona – sakupio sam o toj čudnoj kurtizani, supruzi ambasadora, ljubavnici Nelsona i

kraljice Karoline, najzanimljivije detalje. Hteo bih da sve to stavim u Pres.“ 22 Pošto to Pres, koji se bez sumnje opekao s Diminim pseudomemoarima, nije hteo da učini, onda je Indipendente, u obliku „dodatka“ i pod naslovom Ema Liona ili Ispovesti jedne miljenice – pronađeni rukopis Aleksandra Dime, 23 objavljivao ovaj roman od ponedeljka 28. septembra 1863. do 14. aprila 1864. godine. Narativni dispozitiv koji je pisac odabrao veoma je jednostavan: u prologu, ledi Hamilton, na samrtničkoj postelji, poverava svešteniku Vimiju rukopis naslovljen „Moj život“; idućeg dana, kada ga je pročitao, sveštenik joj daje oprost – italijanski naslov (Ispovesti jedne ljubimice) više odgovara sastavu knjige nego banalni Sećanja jedne ljubimice, 24 koji je izabrao francuski izdavač, koji je, bez sumnje, ustuknuo pred alijansom profanog i sakralnog; zatim dolaze pseudomemoari, „ono što je sveštenik pročitao“, koji obuhvataju 97 poglavlja, od kojih poslednje sadrži, na kraju, „Moj život“, kratak epilog (smrt i pogreb ledi Hamilton, sudbina mlade Horacije). Glavne scene odvijaju se na dvoru kralja Ferdinanda I, u Napulju i Palermu, tokom događaja 1798-1799. godine. Pri tom, izbor da pripovedač bude žena, bez obzira na to što je ona bila glumica i privilegovani svedok drame koja se odigrala 1799, izražava samo jedinstvenu tačku gledišta i nameće ograničenja piscu, koji ne može dati slobodan tok svojoj želji za pisanjem epopeje. Roman iscrpljuje svoju heroinu: Ema Liona, koja je negovala dugu romanesknu sanjariju, nestaje. Takođe, dok publikacija u formi feljtona prvog toma romana Ema Liona ili Ispovesti jedne miljenice – pronađeni rukopis Aleksandra Dime još nije bila gotova, Dima se bacio u grandiozan projekat, kojim je bio jednako uzbuđen kao i Partenopskom republikom. Petnaestog oktobra 1862, zapravo, na kraju dnevnog feljtona, Indipendente, radujući se uspehu romana koji upravo objavljuje, najavljuje: „Autor Musketara, pored toga, već priprema druge romane, Paž vojvode savojskog i San Feliće, napisane posebno za čitaoce Indipendentea“ Odlučuje da prvu žensku ulogu, koju je ledi Hamilton napustila, dodeli Lujzi Moline deli Monti San Feliće, čiju je sudbinu ne tako davno ispripovedao u tekstu „Putovanje od Napulja do Rima“. Odbacivši svetski poznatu heroinu za račun jedne manje poznate, plastičnije, Dima konačno

ima svoj roman. Trećeg jula, pri kraju kratkog boravka u Parizu, mogao je trijumfalno da objavi svom sinu: „Drago moje dete, Odlazim, i odlazeći – pričam ti šta sam radio juče. Poslao sam, pomoću Presa, za La San Feliće, po ceni od jednog santima, pismo vredno 10.000 franaka, milion pisama – to je traktat o gospođi Sand. Mnogo mi je stalo da me objave u listu kakav je Pres. Uradiću sve što mogu da pošaljem pet tomova od po 250.000 pisama i da ni na jednom ništa ne izgubim. Dogovoreno je sa Rujem da ćemo sve obračunati s tobom.“ 25 Njegovo zadovoljstvo beše utoliko intenzivnije stoga što je između 1860. i 1863. njegov politički angažman zasenio književni. Zaboravni Pariz smatrao je Dimu za pisca koji je svoje napisao. Kad li je objavljen poslednji Dimin roman u obliku feljtona u nekom velikom listu? U pismu Arsenu Usaju, negde oko 20. januara 1864, pisac je izračunao da već šest godina „nije napravio ništa za novine“, sve od teksta „Louves de Machecoul“, objavljenog u Novinama za sve. 26 Dima, koji se previše trudio da unovči svoje ime i ponekad i svoj talenat u sumnjivim izdavačkim poduhvatima, svestan je da je uništio svoj književni položaj. La San Feliće, dakle, nije običan roman, nego nada u renesansu: on ima želju da se „vrati u borbu, makar bio mrtav i polegao na svog konja kao Sid“. 27 Igra više nije samo politička, kao za dela napisana u Napulju i za Napulj: ona se sad udvostručuje jednom ličnom investicijom. U pitanju je književni život ili smrt, u tom romanu napisanom u Napulju za Pariz. Uspeh bi mu bio pasoš kojim bi okončao izgnanstvo koje mu teško pada. Ostareli pisac, slavni borac romantične revolucije, car romana-feljtona pod Julskom monarhijom, pokušaće treći i poslednji pohod na Pariz; on mu se vraća, jer francuska književnost ne stoji dobro i jer „tokom tih šest godina nije proizvela delo snažnog uticaja“, piše on Usaju.

Kada se vratio u svoju malu palatu Kjatamone – koju je napustio nekoliko dana kasnije – bio je 24. jul 1863, dan njegovog šezdeset prvog rođendana – postavio je kamen-temeljac za spomenik koji je hteo da podigne „u slavu napolitanskog patriotizma i na sramotu burbonske tiranije“, stavivši se, od prvih redova, pod zaštitu Vergilija i Torkvata Tasa. Piše brzo, iako, pored šest ili sedam stubaca koje je morao da ispiše za Indipendente, istovremeno nastavlja pisanje Eme Liona. Početkom avgusta, Aleksandar sin primio je prvi tom; on je sadržao dvanaest prvih poglavlja, koja su predstavljala političku snagu romana, tiraniju nasuprot revolucionarnom progresu, i koja su pripremala fatalni susret između junaka, koji je čista fikcija, i heroine, uzete iz istorije, ali koju je želeo da obavije oreolom ideala. Trećeg septembra već je poslao Presu drugi tom, u kojem je nabacao fragmente sentimentalne autobiografije. On je stari vitez La San Feliće, koji u svojoj kući prima malu Lujzu i divi se njenom napretku. Nema li on kraj sebe svoju malu Mikaelu, proizvod svog poznog doba, koja je, više od pedeset godina kasnije, tragala po njegovom sećanju pokušavajući da pronađe nestale dane svog najranijeg detinjstva? „Dolazio je s vremena na vreme u Francusku da me vidi, ali to ga je uznemiravalo, sve više ga je umaralo njegovo čedo! Onda je dolazio da vidi moju dadilju, koja je tokom puta bila u pratnji neke od svojih prijateljica, u slučaju da se Mari razboli. Otišla sam kad sam imala dve godine. 28 Dobro sam podnosila putovanje, i otac je, kada me je video, rekao da prekomorsko putovanje može samo da mi čini dobro i da me ojača. Činjenica je da sam bila veoma dobrog zdravlja, iako delikatnog, i da nisam bila bolesna tokom celog boravka u Napulju, koji se završio 1864. [… Tih večeri [kada je majka, Emili Kordije, išla u pozorište] dobro sam se pazila da ne zaspim duboko, jer, čim bi mi majka otišla, zvala sam Dimu i govorila sam mu: ’Tata, pišem.’ […] On bi me uzeo, ogrnuo bi me, odneo bi me u svoju radnu sobu, stavio bi me na koleno, dao bi mi papir i olovku i nastavio da radi, potpuno me zaboravljajući. [… Imala sam svoje male hirove i jednog dana, dok sam se vraćala iz šetnje s majkom, obuzela me je želja da se ne javim svom tatici i da ne priđem da ga poljubim. Tata je ustao, lupio me po suknjici otpozadi i stavio me u ćošak.

Navikla sam da budem neposlušna, naročito prema Dimi, koji me je razmazio, i retko sam mogla da vidim da je ljut na mene, i to toliko da me kazni. Počela sam da plačem, sasvim tiho. Videvši moje suze, više nije mogao da izdrži, uzeo me je u ruke, sad se i on rasplakao i poljubio me, rekavši mi: ’Nećeš to više da radiš, jel’ tako, draga moja bebice?’ ’Ne, tata, neću to više da radim!’ Kako da onda, kao dete, a i kasnije u životu, duboko ne obožavam tog oca, tako nežnog i tako dobrog!“ 29 Poslednji meseci u Napulju obeleženi su umorom („Slomljen sam i stvarno mi treba mesec dana odmora“, napisao je svom sinu 3. septembra 1863) i bolešću („Upravo mi se pojavio drugi tumor na vratu – ovaj je prokrvario / nemaš pojma kakve su mi operacije izvodili!“, pisao mu je početkom novembra). Neraspoložen i duha zabrinutog za roman La San Feliće, prisustvovao je velikoj pomorskoj smotri upriličenoj 16. novembra, u čast kralja Vitorija Emanuela: „Juče, u dva sata popodne, konačno se odigrala toliko očekivana pomorska smotra. Već od deset sati ujutro, ogromna rulja okupila se duž obale Svete Lucije, Marinele, Mosta de la Madalena i tako dalje. Balkoni svih palata bili su puni ljudi, a brdom Svetog Elma su kao mravi milele dangube. Eskadra je bila raspoređena u dve borbene linije, prva sačinjena od parobroda ’Marija Adelaida’, ’Vojvoda od Đenove’, ’Vitorio Emanuele’, ’KarloAlberto’, ’Garibaldi’, ’Kraljica’ i ’Italija’. Drugu su činili jedrenjaci ’Kristina’ i ’Euridika’, brodovi velikih jarbola sa stražnjim jedrima ’Valere’, ’Zefir’, ’Eridan’, i ’Kolumbo’. Na čelu prve linije, fregate sa točkom ’Arhimed’ i ’Takeri’, na čelu druge, ’Etna’ i ’Tripoli’ i lađa ’Istraživač’. [Nj]egovo [k]raljevsko [v]eličanstvo, na fregati s točkom ’Governolo’, predvodio je dve linije u pratnji četiri parobroda na kojima su bile smeštene zvanice, uz povike mornara koji su se popeli na jarbole, i uzvike ’Živeo’ hiljada ljudi sa brodića koji su u velikom broju plovili među zgradama. Salva artiljerije pozdravila je pojavljivanje kraljevskog broda u pristaništu; zatim, posle revije, na znak s broda ’Marija Adelaida’, spušteni su mostići i velike brodske zastave i počeo je veliki vatromet, koji je trajao pola sata. Flota je brojala šeststo četrdeset topova, pratnju od sedam hiljada mornara i vojnika

[…]. Bengalske vatre ove flote bile su apsolutno veličanstvene. Rakete ispaljene iz topova na keju podsećale su na đirandolu u Rimu. Spektakl je bio impozantan i nije mogao biti bolje izveden. […] Sat nakon revije, [Nj]egovo [k]raljevsko [v]eličanstvo ukrcao se na ’Mariju Adelaidu’ i uputio se ka Livornu.“ 30 Usred proslave ponovo se pojavio i nestao heroj, odnosno heroina naše priče, Žozef, odnosno Žozefina gušter/gušterica, koja je zavolela ljude i koja je poginula od njihove buke i njihove žestine, iako su oni bili simulirani. Nežna heroina koje će se Dima, koji je uvek bio slab prema slabima, ljudima ili životinjama, s ljubavlju sećati nekoliko godina kasnije. Pri tom je događaj, iako se urezao u sećanje, prošao skoro neprimećeno u vrednoj potki zbivanja: pisac je sav već u Parizu, gde Mali žurnal redovno objavljuje njegove napuljske hronike, kao i njegova Pisma o kulinarstvu navodnog napuljskog gurmana, a Pres počinje objavljivanje romana La San Feliće. Više nego pisanju, pisac se izgleda posvetio strategiji koja treba da pojača eventualni uspeh njegovog dcla: „Treba li reći neku reč u drugim novinama, da je objavi Gotje u svom feljtonu, &&&“, pitao je on svog sina, insistirajući na znatnom ulogu koji je za njega predstavljao uspeh ovog romana: „Razumeš da je nužno da postignem uspeh!“ Ako ime Dima još uvek za određenu čitalačku publiku poseduje nešto magično svih ovih godina, dvadeset i više, Tri musketara u Stoleću, Grof Monte Kristo u Debatnom žurnalu i Kraljica Margo upravo u Presu, znatno su uvećali broj pretplatnika; feljton više nije ono što je bio: zamenio ga je – izuzev dramskog feljtona koji potpisuje Pol de Sen-Viktor – u najavi prve stranice, berzanski kurs, a on sam je prebačen u najavu tek treće. S druge strane, zar nije žalosno, kad se setimo da smo Kraljicom Margo zamenili Balzakove Suane, da bi je danas nasledili Žil Brezil i Devica s dvojicom ljubavnika? Objavljivanje romana La San Feliće počelo je 15. decembra: romanu prethodi uvod u kojem Dima, iskajući punu odgovornost za svoje delo, upozorava pretplatnika da se vezuje za roman-reku, na koju je nova generacija čitalaca nenaviknuta. Početkom januara, pisac se čini više zaokupljen odjekom dela kao i samim delom. („Reci Gotjeu da spremam za njega i samo za njega nešto što nikad nisam napravio ni za koga – brinem da bude zadovoljan stilom!“) Pokušao je da ostvari svoj ideal istorijskog romana, neraspletivu fuziju

istorijskog i romanesknog, ali taj zadatak, posle tolikih neproduktivnih godina, pao mu je teško: „Podrži me“, tražio je od svog sina, jer „sam jednostavno preduzeo kao Atlas da na leđima nosim svet – ali Atlas je za to imao izgovor, stavili su mu taj svet na leđa, a ja sam ga stavio sam sebi“. 31 Krajem januara, kada je drugi tom u štampi, 32 konačno dobija prve odjeke uspeha svog feljtona: „Sve mi se to čini prezadovoljavajućim“, poverio se on svom sinu. 33 Takođe se dodvoravao Arsenu Usaju, glavnom uredniku Artista, koji mu je tražio da sarađuje s njegovom revijom, kako treba da razvijaju grandiozni projekat njegovog romana koji je u toku. „Mislim da je [ovo delo] ozbiljno – ovaj opis čitave jedne epohe od kralja do bandita, od kardinala do prostog monaha. A republikanska Francuska će lebdeti nad svime time, mirna, lojalna i patetična u svoje dve individualnosti, Sampionea i Mekdonalda. Ne brinite se zbog poglavlja koja će vam se učiniti epizodična – u jednom romanu od tri miliona slova autoru treba dozvoliti da brižno ređa likove – bilo mi je potrebno jedno poglavlje za Mamona, dva poglavlja za fra Paćifija, tri poglavlja za fra Dijavola, ali razvoj karaktera mojih ličnosti odgovaraće visini pijedestala.“ Ovaj prikaz ukazuje na to da se projekat uvećao i da je već dostigao deset tomova koje će roman na kraju imati. Na prvim povoljnim reakcijama Dima je izgradio – u trenutku kada mu je došlo da ispiše sedam od deset tomova romana La San Feliće – pariske zamkove u Španiji: već je napustio Napulj, ponovo je postao ono što je bio, veliki dostavljač feljtona u štampi, prisustvuje promociji najnovijeg dela svoga sina, Prijatelj žena, 34 piše veliki herojski roman o nesrećnom Manfredu i Karlu Anžujskom, 35 predstavlja veliku dramu izvučenu iz La San Feliće. 36 Pri tom, piščevu starost izjeda sumnja: „Očekuješ li da će reći da La San Feliće dobro napreduje?“, ponovo pita sina, uprkos prvim uveravanjima koja je dobio iz Pariza. Stigla ga je melanholija zrelog doba. Bilo mu je potrebno samo jedno fenomenalno pismo njegovog starog prijatelja Žozefa Merija, koje je s ponosom objavio u Indipendenteu od 4. marta, da bi ponovo

poverovao da je moguće – nemoguće: Danas si francuska duša jednog italijanskog grada: tvoj genije drži odbranu Napulja; objavljuješ jedan list, finansiraš dobrotvorna dela, upućuješ očaravajuća pisma na sve četiri stane sveta; pišeš biografiju Alfreda de Vinjija, 37 ne štediš svoj duh deleći ga dvaput dnevno svojim savremenicima i još pronalaziš, ne znam gde, da uzdižeš divljenja vredan spomenik Largo di Kastelu; La San Feliće, kojim se danas zabavlja ceo Pariz i koji će sutra obići svet, kao i cela tvoja povorka romana. Ko bi se od mlađih usudio boriti s tobom? Gde bi našao jednog Daresa, dragi moj Entele? 38 Upitaj ga, dok budeš prolazio, u senci Vergilija, koji te kruniše svojim večnim lovorovim vencem. Da, u toj La San Feliće, uzeo si bronzani bodež da bi njime zazvonio u mrtvačko zvono agonije veka koji se gasi u Napulju, u orgijama i u krvi. Ti si uspeo da udahneš život tom onesvešćenom svetu; ti si na steni Kumejske sibile prizvao sve te duhove iz istorije; ti si im vratio sve što im je oduzeto dok su im kosti sagnjile; dunuo si u njih i mi ih videsmo kako oživeše usred sablasnih iskri, kako preleću preko nebeskog plavetnila. Nikada ranije nisu s više umetnosti i manje napora združeni živahnost dramske akcije i dijalog gromke komedije s tolikom dubinom misli i strogom ozbiljnošću stila. Srećni smo što ponovo možemo pronaći spartanske vrline heroja naše Francuske, usred tog dvora na kojem borave jedan gnusni kralj – dvorska luda, kraljica koju je ponizio njen suprug, ledi Hamilton, Kirka 39 intrige i ona koja je kao sirena zavela Emu Liona, koja je zamenila Partenopu 40 u Napulju, i admiral Nelson, koji je igrao igru ljubavi nakon što je izgubio polovinu svog tela i samo napola umro kada su ga ubili na Trafalgaru. Dobro si učinio, mladi moj Dima, kada si stavio ime Mizenovo 41 na početak te čarobne priče. Mizen je izvlačio čuda iz svog bakarnog instrumenta; on je bio Vivije svoga doba, 42 i taj veliki umetnik bio je drag velikom Hektoru. Vergilije je predvideo Dimu kada je napisao da će ime Mizenovo živeti večno… Misenus ab illo dicitur, aeternumque tenetper saecula nomen. 43 Dima je 6. marta, usled nesporazuma s pevačicom Fani Gordoza, napustio Napulj. 44

U jednom pismu od 24. marta upućenom Adolfu Gužonu, direktoru Indipendentea koji je od tada lišen funkcije glavnog urednika, on daje razloge za svoj odlazak koji nalikuje dezerterstvu: Vi znate zašto sam ja u Parizu: mada sva moja putovanja imaju samo jedan cilj – da materijalno i moralno pomognu našem Indipendenteu, ovo moje putovanje ima cilj da materijalno i moralno pomogne zemlji za koju pišem. Ima li potrebe da govorim da zbog te misije koju sam sebi nametnuo ja žrtvujem sve? Urednik Malog žurnala i Ilustrovanog žurnala, koji imaju tiraž, prvi od sto četrdeset hiljada, a drugi od trista hiljada primeraka, nudi mi tri hiljade lira mesečno da budem njihov glavni urednik i garantuje mi tri hiljade lira ukoliko budem pisao za njih. To sam odbio, da bih se što brže vratio među vas. Pariz je, dragi moj, i dalje centar stvari i ideja. Velika pitanja koja više ne potresaju našu skupštinu zbog manjka slobode diskusije, pronalaze utočište u stavovima pojedinaca. Svako sebi daje, u skladu sa svojom ličnošću, jedan fragment u hiljadama društvenih teorija koje se Francuska sprema da primeni. Uistinu, kada vidim pokret koji nastaje u korenu ili u duhu, nove bulevare, nove ulice, nove trgove, nova pozorišta, nove crkve koje se dižu, kada vidim nove knjige, nove brošure, nove listove, nove drame, nove ideje koje se pojavljuju svakog dana i koje daju slavnu sliku i priliku svega onoga što biva uništeno i svega onoga što se gradi, kada vidim da, kao krst na svim rimskim spomenicima, na Trajanovom stubu na Trgu Svetog Petra, uzavrela misao vlada celim Parizom, gotovo da razumem egoistične povike koji se upućuju s klupa naše skupštine i Senata: ’Za ime nebesa, neka nas poljsko, rumunsko, dansko ili mađarsko pitanje ne odvraća od kolosalnih poduhvata u koje smo se upustili.’ Ti kolosalni poduhvati u suštini prosvetljuju čitav svet, borbu svetlosti protiv mraka, borbu Feba protiv Pitona. 45 Napulj se polako udaljava: kada se vratio u centralnu arenu u Parizu, gde je snevao da će ponovo trijumfovati, pisca je zahvatio vihor koji je on sam među prvima izazvao. Naravno, uspeo je da završi La San Feliće, svoj poslednji veliki roman. Međutim, od 1864. do 1870, kada mu je ostalo još samo šest godina života, pošto se kompromitovao sumnjivim novinarskim poduhvatima, dao je na

poklon primerak tog romana, koji je njegov izdavač Mišel Levi odbio da objavi u formi knjige. Njegova starost bila je brodolom koji ništa, ili maltene ništa, nije preživelo. A pri tom pisac nikada nije prestao da bude upravo to što je bio. Za nekoga ko bi u Diminim poslednjim godinama pokušao da pronađe ostatke onoga što je Dima nekada bio, postoji još nešto za čim bi se tragalo, jer je, iako iznemogao, skrhan, Dima još imao sreće s pisanjem. „Napuljski gušter“ upravo spada u te srećne poduhvate. A do njegovog otkrića dovelo je jedno pismo ostarelog pisca glumici, tada debitantkinji, Sari Bernar. Pariz, 21. oktobra 1867. Draga moja Princezo, Ovog trenutka otvaram vaše pismo – moj sluga, koji nije znao iz kog dragocenog izvora ono dolazi, zaturio ga je među papirima kojima je moja radna soba pretrpana. Vi ste u Parizu već osam dana, a ja se nisam uspentrao da s krovova vičem – Ura! – Išli ste da gledate Antonija, a ja nisam pitao da li vam je predstava po volji – istina je da sam nedostojan da poljubim, da ne kažem, vrh vaše stope, reći ću – štiklu vaše čizme. Usedeo sam se sve više i više u svojoj fotelji – što znači, lepa i draga Princezo moga srca i moje duše, da biste bili sjajni ukoliko biste imali hrabrosti da se popnete do mog četvrtog sprata. Radim na novom žurnalu, koji je osnovao jedan od mojih prijatelja, Novosti iz celog sveta (La gazette du grand monde), za koji sam obezbedio saradnju i jedne dame iz Mađarske, koja je veoma talentovana i lepa kao boginja – pomislićete da ste to Vi – Avaj! Ne, draga moja Princezo, da ste to Vi, bio bih isuviše srećan – viđao bih vas svakog dana. Vašim stopama koje nikada napuštao ne bih, Aleks Dima 21. u 2 č ujutru Od Novosti iz celog sveta. Moda, književnost, umetnost, sport, 46 barem šest prvih izdanja (od prvog broja, izašlog 5. septembra 1867, do šestog, izašlog 15. februara 1868) i izdanje iz oktobra 1868. brižljivo je sačuvano u

magacinima Nacionalne biblioteke. Dima je za list počeo da piše u trećem broju, od 5. novembra, upravo ovom pričom o napuljskom gušteru („Uspomene iz Napulja“) na stranicama 36-38, i nastavljenom u četvrtom broju, od 5. decembra, na stranicama 50-51, i petom, od 5. januara 1868, na stranicama 67-69; u istim izdanjima, Dima je objavio i jednu „Kulinarsku kozeriju“ izvađenu iz njegovog Kulinarskog sveznanja, koje je upravo pisao. 47 Šta je ostalo u sećanju, četiri godine kasnije, od Napulja iz vremena epopeje i uspostavljanja mira, koje smo pokušali da opišemo? Ljudska komedija, lagano obrisana i svedena na tašto mlataranje rukama (borbu bez cilja, podrugljiv zaplet), dakle, ništa više nego lepota tog sveta i ljubav prema jednom skromnom stvorenju, Žozefu/Žozefini. Kao da su mu, kako mu se bližila starost, dani obasjani srećom ostali jedina suštinska tema. Klod Šop 48

Napuljski gušter Uspomene iz Napulja

I Kako to da nam se najuzbudljiviji period našeg postojanja, najnapetiji dani života, kada protekne neko vreme i kada ponovo utonemo u dosadni mir pariske civilizacije, čine kao srećni i zlatni dani? Jer, za vreme tih srećnih i zlatnih dana koje sam proveo u Napulju, dvaput su pokušali da me ubiju, za pet sekundi sam utekao, pod kišom metaka, banditima koji bi mi, da su me uhvatili, sigurno, i najmanje, odsekli nos i uši; bio sam svedok četiri dvoboja, izazvan sam na deset, a bio sam i u sukobu s kamorom, kojoj sam samo čudom pobegao. Pa dobro, te tri godine tokom kojih sam, usred tih raznih opasnosti, stvorio, osnovao, podržavao jedan dnevni list koji i danas postoji, sačinio deset tomova Istorije napuljskih Burbona, napisao osam tomova La San Feliće, šest tomova Eme Liona, dva toma Razbojništava, danas mi izgledaju kao tri godine odmora, mira i farniente. 49 To je zato što sam bio tamo, usred Napuljskog zaliva, u zlatnom krateru, među drvetima nara, pomorandže, oleandra, zato što sam pred vratima imao terasu sa koje je moj pogled grlio ceo taj čarobni zaliv, od rta Mizeno do rta Kampanela, zato što sam pred sobom imao, usred tog plavog ogledala Sredozemnog mora, Kapri, kao tamnu mrlju, na čijem mi se vrhu noću činilo da vidim kako luta duh starog Tiberija; 50 zato što sam sleva imao Vezuv, koji se uvek pušio, ponekad goreo, pa Rezinu, pa Portići, pa Tore del Greko, Pompeje, Kastelamare, Sorento; zato što sam zdesna imao Merđelinu, Pozilipo, Nizidu, Baju, koje su se rimski muževi toliko plašili i od čije mlake vode, kad prođe ceo zaliv i stigne iza Salerna, pestumske ruže dvaput cvetaju! 51 Zato što mi je iza leđa bio čuveni zamak Svetog Elma, strah i trepet Napuljaca, koji i dalje veruju da na njegovim zidinama vide gromove kojima su im sto dvadeset pet godina pretili njihovi burbonski Jupiteri! Konačno, zato što sam stanovao u toj šarmantnoj palati Kjatamone, danas srušenoj i pustoj, a u moje vreme cvetnoj i radosnoj. Sazidao ju je stari

Ferdinand, kao bordel, na temeljima Lukulove vile, 52 i još sam mogao videti, po oseci i kad je more mirno, u steni prokopane kanale kojima je voda stizala do ribnjaka gde je ječmom, kukuruzom i mlekom hranio svoje muljeve i ugore. Pod nogama sam, obrubljen kamenom, imao čuveni zamak Del’Ovo, u kome je po predanju krokodil prožderao Mazanijelovu 53 ženu i sinove. Kada su pohodi na Siciliju i Kalabriju završeni, i kada je 7. septembra Garibaldi na otvorenim kočijama ušao u grad Napulj, koji je kralj Franćesko II 54 prethodnog dana napustio, otkrio sam, sedajući prvi put za sto u kraljevskoj trpezariji, dekret koji je tog jutra objavljen u Monitoru, kojim mi je data, u puno vlasništvo i kao državna nagrada, ta palata, njen vrt i sve pripadajuće zgrade. Dekret je potpisao tada svemoćni čovek Napulja, Garibaldi. Sutradan sam ga pozvao na večeru. Došao je sa istom jednostavnošću s kojom je dolazio da večera na mom jedrenjaku; samo, ovde više nismo večerali uz topovsku buku i zviždanje metaka generala Boska, 55 nego uz tihi žubor vode, koja je iz bludnog poljupca dolazila da liže kamenje moje terase. Pokazao sam mu dekret koji sam prethodnog dana pronašao pod salvetom. – Obradovalo te je – upita me – što si postao vlasnik ovog šarmantnog letnjikovca? – Naravno, a ti, šta ćeš ti da uzmeš? Uzećeš kraljevsku palatu, pretpostavljam? – Ja! – napravi se Garibaldi začuđen. – Ja neću baš ništa uzeti. – Kako to, ti nećeš baš ništa, a meni daješ, meni, palatu od četiristo hiljada franaka?… Držiš me, znači, za nitkova?… Vasilij, 56 šibicu! Vasilij, ravnodušan i poslušan poput nekog zakavkaskog roba, zapali šibicu i donese mi je. Nadneh nad nju diktatorski dekret, plamen stiže do papira, uhvati ga, pope se uz beli okvir i za trenutak proguta donaciju. Pošto je postao lakši od vazduha, papir pretvoren u pepeo lebdeo je jedan tren, penjući se ka tavanici, dok su poslednje iskre još trčale po njemu i gasile se jedna za drugom. – Šta si to, dovraga, uradio? – upita me Garibaldi. – Vidiš – rekoh mu – vraćam Cezaru ono što pripada Cezaru, i kralju

Vitoriju Emanuelu ono što pripada kralju Franćesku II. Kraljevi nisu pesnici, on će ga uzeti, ne brini. – Kako hoćeš – reče mi Garibaldi – ali hoćeš li barem tu da stanuješ dok ti je volja, iako njemu pripada? Eto kako sam dospeo da stanujem u palati Kjatamone, godine 1861. naše ere. Tu sam osnovao dnevnik Indipendente i pozvao sam k sebi, kao upravnika, jednog hrabrog mladića, Francuza po imenu Adolf Gužon, 57 kome sam ga ostavio u puno vlasništvo kada sam napuštao Napulj, da se verovatno nikada ne vratim. 58 Prvih lepih dana proleća, bila je radost samo probuditi se sa svitanjem i videti uvek novi prizor, kako noć izlazi iza te lepe niske planina, iza zadnjih pršljena Apenina, i isparenja Sredozemlja, kraljevstva Amfitrite, 59 koja je rodila Veneru i sirene. Tada su nas služila dva deteta od po 12 godina, iste visine, ali veoma različitih karaktera. Jedan je bio Napuljac iz Santa Lućije, drugi Kalabrijac iz San Lućida. Tri ili četiri puta dnevno, kao izdanci mržnje koja deli ta dva naroda, naša dva momka bi se potukla, i dva-tri puta smo stigli tik na vreme da sprečimo da udarce pesnicom zamene udarci noževa. Jednog dana smo ih naterali da nas saslušaju i održasmo im ovu besedu: – Umesto da se svaki dan bijete po tri-četiri puta, kako to činite, zar vam ne bi bilo bolje da jednom za svagda, kao zaista časni ljudi, izađete na pravi duel noževima, ali ne s punim sečivom, bili bismo vrlo ljuti da se jednom ili drugom dogodi neka velika nesreća, nego s malom oštricom, a onda, kada se dvoboj završi, da se kao dva dobra druga zagrlite i da među vama više nikada ne bude spora? Naša dva deteta prihvatiše. Pripremili smo im oružja, dva noža potpuno ista, čija sečiva iz drške ne izlaziše više od pet centimetara. Stadoše u gard. Jedan, Roza, na kalabreski način; drugi, Salvatore, na napuljski. Onda, kad su se zaštitili da se ne udaraju u lice, od straha da jedan drugom ne iskopaju oči, dadosmo im znak da počnu borbu. Trajanje joj beše određeno na deset minuta. Sa satom u ruci, motrismo ih.

Posle deset minuta, povikasmo: – Stoj! Obojica stadoše: jedan je imao devetnaest rana, drugi dvadeset tri. Pohvalismo njihovu hrabrost, rekosmo im da su junaci, da će Garibaldi znati kako su se borili i kako će biti zadovoljan njima, na šta se postideše i otad postadoše najbolji prijatelji na celom svetu. Salvatore, deset dana kasnije, ozbiljno zasluživši svoje ime Spasitelja, izvuče iz mora Rozu koji se davio, što sigurno ne bi učinio osam dana pre dvoboja. Ta dva dečaka su nas služila, kao što smo rekli. Svaki od njih je imao svoju dužnost, u koju drugi nije smeo da se meša. Tako smo, u pet ujutro, pili čaj, Roza je donosio čajnik i posudu za šećer, a Salvatore šoljice, mleko i kašičice. Sipali smo čaj, i njima po šoljicu, s odličnim engleskim mornarskim biskvitima i, na nekoliko koraka od nas, služili su se s nama i kao i mi svojim prvim doručkom. Posle nekoliko dana, primetili smo da jedan čudni stranac prisustvuje našim jutarnjim obrocima. To je bila osoba iz porodice gmizavaca, šarmantni mali gušter koji nam se, podstaknut radoznalošću, stidljivo približavao, svakog dana praveći korak više, ali korak guštera, koji se, kad bi stigao do samog kraja putanje koju je sebi dozvolio, dizao na prednje noge poput Frankonijevih klovnova, 60 da bi nas gledao kako jedemo. U početku na njega nismo obraćali pažnju, zatim smo ga primetili, zatim se sprijateljili i konačno, po Garibaldijevom sećanju, krstismo ga imenom Žozef. 61

II Uvek sam prema gušterima gajio veliku naklonost. Ne zato što mislim da je taj šarmantni gmizavac čovekov prijatelj, kako kaže poslovica, 62 nego zbog njegove smaragdne odežde, zbog dostojanstva i spretnosti njegovih pokreta i zbog radosti koju doživljava dok leži na suncu. Iako sam rođen usred Francuske, u srcu mi je ostao zrak onog tropskog sunca koje je oprljilo obraze mog oca i, kao gušter, mogu da podnosim najtopliji sunčev plamen. Vulkan čija je lava Antoni, 63 korene ima ispod Ekvatora. Kad sam bio dete, uvek sam imao jednog ili dva guštera u radnom stolu. Hranio sam ih muvama, za kojima su vrlo lakomi, a pošto sam za hvatanje tih insekata imao sredstva nadmoćnija od njihovih, moji gušteri su mi prijateljstvom vraćali ono što sam im ja u hrani davao. Pojava šarmantnog malog posetioca mi je, dakle, učinila najveće zadovoljstvo, i preporučio sam Gužonu, koji je stanovao u prizemlju i koji je, shodno tome, bio u neposrednijoj mogućnosti od mene, koji sam stanovao na prvom spratu, da učini sve što može da ga pripitomi: osam dana zatim – to bi učinjeno, i on je već dolazio da iz Gužonove kašičice pije svoj delić našeg čaja, osam dana kasnije jeo je mušice iz njegove ruke, a konačno su stigli do takve bliskosti da mu je, kad uđe kroz prorez na njegovom rukavu, izlazio iz košulje kroz okovratnik. Ako bi slučajno kasnio, bilo je dovoljno samo da se nagnemo preko ograde i pozovemo – Žozefe. Žozef je onda izlazio iz svoje rupe, koju je napravio u jednoj fugi među kamenjem na terasi, i dotrčavao najbržim galopom svojih malih nogu. Dresura je trajala oko dva meseca, kada odjednom Žozef nestade; bezuspešno smo ga zvali, bezuspešno ga mamili, bezuspešno smo postavljali mušice da bismo ga uhvatili na njegovu slabost: uzalud smo mu spremali mušice i čaj.

Naši doručci više od osam dana bili su tužni zbog njegovog odsustva. Ali, u takvim okolnostima, dogodilo se nešto što je našu pažnju odvuklo na drugu stranu. Već sam rekao da sam stanovao u palati Kjatamone i objasnio gde se ona nalazi u zalivu. Talasi su kupali podnožje naše terase, kao što sam već rekao, i dve kapije su gledale na more. Kralj Ferdinand, veliki ribolovac i veliki lovac, dao je da se naprave ti izlazi prema njegovom ribarskom rezervatu. Od tih izlaza, dvojica vođa bandi – Pilone, čiji je logor bio na Vezuvu, i Tamburini, 64 s taborom u Pozilipu, odlučiše da sebi naprave dva ulaza. U stvari su prosto hteli da se kroz palatu Kjatamone probiju do keja; kad bi stigli na kej, pedesetak razbojnika bi se raštrkalo po gradu vičući da je požar i, u svoj stravi koja se širila od tih povika, pljačkali bi radnje – radnje zlatara i časovničara. Ali, da bi se probili do keja, trebalo je da ubiju nas, Gužona i mene, što nije bila laka stvar: pored naših skromnih talenata da se odupremo, znalo se da smo veoma dobro naoružani. Odlučismo stoga da dovedemo kod mene nekog veseljaka koji bi mogao da doprinese uspehu našeg podviga, i bacili smo oko na jednog mladića starog između petnaest i osamnaest godina, koji je došao da radi kao fakino. 65 Ta služba zapravo postoji samo u Italiji, gde je naviknutost na ropstvo srozala čoveka u sve vrste poniženja. Fakino je najbolji sluga. Ta reč je koren francuske reči faquin. 66 Smešni čovek se pojavi preda mnom sa srceparajućom pričom o svojoj bolesnoj majci i dve male sestre. Sve tri, naravno, umiru od gladi. Moj Vasilij iz Zakavkazja, koji je s bradom dugom 25 centimetara i bodežom za pojasom dugim pedesetak – najbolji na svetu, došao je da mi prenese zahtev s kojim je došao povertino, 67 te da me pita da li ću mu dati Gaetana – što je bilo ime tog interesantnog lika – da mu pomogne u radu. Inače, njegov posao je bio da se brine o mom oružju, a ostatak vremena da šeta.

Bio sam utoliko mekša srca što je Gaetano tražio samo dvadeset pet santima na dan. Previše cenim ljudski rod, kome imam čast da pripadam, da bih dozvolio da neko nalik meni, manje ili više, toliko žrtvuje svoju volju da bi me služio dvanaest sati dnevno za dvadeset pet santima. Znam ja dobro za to ima presedana, radio je to Isak Lakedem, prokleti Jevrejin kome je Isus, proklinjući ga, zauvek odredio toliku dnevnu nadnicu, ali Jevrejin Lutalica nije zavisio ni od koga osim od Boga, a za dvadeset pet santima je trebalo samo da po čitav dan šeta. 68 Stoga sam rekao Vasiliju da ću mu, ako je zadovoljan Gaetanom, dati ne dvadeset pet nego sedamdeset pet santima. Ta moja izmena, jasno je, nije sprečila da dogovorimo posao. Gaetano je tražio dozvolu da poljubi ruku tako dobrog gospodara. Ali ja sam mu poručio da je dekretom Diktatora rukoljub ukinut, i da sam ja preveliki demokrata da bih ga ponovo uvodio. Gaetano se zakle u svetog Januarija 69 da mi je toliko zahvalan da će mi svoju zahvalnost dokazati na ovaj ili onaj način, da ga tolika zahvalnost ne bi ugušila. Moje osoblje, zajedno sa Gaetanom, činila su dva velika lakeja kralja Vitorija Emanuela, koji su radili još manje od Vasilija, jer nisu morali da se brinu ni o mojim puškama; jedan baštovan koji je zalivao pomorandžina drveta, oleandre i dalije, koji je od mog vrta činio cvetnu korpu i koji je, pošto nije mogao da mi po napuljskom običaju poljubi ruku, obarao glavu svaki put kad bih kraj njega prošao; jedan stari kuvar čijeg sam sina uzeo u zaštitu, dobrovoljac pod Medičijevima, koji je grozno kuvao, zbog čega nisam mnogo mario, jer sam kuvao sam sebi; Vasilij, koga sam doveo sa Kavkaza i koji je šetao svoju čerkesku nošnju pred zapanjenim očima Napuljaca, koje je ubedio da je sin čečenskog princa, koga su u najranijoj mladosti oteli od njegove ucveljene porodice. Konačno, pored tih dvonožaca, od kojih je trojicu plaćao kralj, imao sam i jednog četvoronošca, koga sam sam kupio i hranio. Bio je to mali sivi poni, koji je Vasiliju služio da ode gde treba kada bismo, slučajno, išli da ručamo ili večeramo na selu, pa bi bilo potrebno da se prethodno pošalje pismo.

Gospodin Gaetano bio je kod mene osam dana kada sam primio dva anonimna pisma, jedno u kojem su mi pretili nožem, i drugo u kojem su mi pretili bodežom. Te dve stvari, kao što se vidi, veoma su slične, i ja vam dajem da birate sečivo. Jedno je uputila kamora, ono u kojem se preti nožem. Drugo, u kojem se preti bodežom, uputili su Kondinijevi. U Napulju rojaliste nazivaju Kondinijevi, jer su u revoluciji 1799, kada su sve ostale partije nosile frizuru po ugledu na Tita, 70 Kondinijevi nastavili da nose konjski rep.

III Kada primite dva slična pisma, u tome uvek ima nečeg ozbiljnog. Nama se to dogodilo u onim lepim letnjim danima kada se, zahvaljujući suncu od trideset stepeni, udarci nožem dele pri najmanjoj raspravi. Svakog trena sam pred prozorima viđao kako prolaze ljudi koje nose u bolnicu, u pratnji žene i dva-tri deteta koja plaču. To su bili COLTELEATI. 71 Ljudi uglavnom žale ubicu, a ne ubijenog. Bio sam vrata do vrata s jednom kaznionicom. U taj zatvor se penjalo prilično strmim mostićem zaštićenim ogradom. U kaznionici je bilo otprilike šezdeset ili sedamdeset robijaša obučenih u žuto, kao što je običaj u Italiji. Ti robijaši, koji prstom nisu mrdali čitavoga dana, izlazili bi iz ćelija oko šest ili sedam sati ujutro, stajali bi naslonjeni, sedeli, ili bi opkoračili gelender na mostiću i, dok god je sveže, dok god sunce miluje a da ne peče, ostajali bi tu, čavrljajući o ratu i o ljubavi, ponovo pišući Lamartinove 72 Meditacije i tražeći po dubini horizonta onu skoro nevidljivu tačku gde se nebo spaja s morem. – Ko su ti ljudi tamo? – upitao sam jednog dana. – To su otmeni ljudi – odgovorili su mi. – Šta su uradili da ih stave u kaznionicu? – Nisu u kaznionici, kod kuće su. – Pa dobro, šta su uradili da bi kod kuće bili u žutim jaknama, kapama, pantalonama i s lancem oko nogu? – Eh, siroti vragovi, ništa. – Kako… ništa? – Eh, hanno amazzato (ubili su). Jer, ti otmeni ljudi, ti siroti vragovi koji nisu u kaznionici, koji su kod

kuće, koji ništa učinili nisu, koji su samo ubili, nisu kod svoje okoline izazivali ni najmanje gađenje. Samo, to su bile bogate ubice. Imali su godišnje prihode od tri do deset hiljada livri. Izlazili bi u pratnji vojnika koji je delovao kao da im nosi oružje. Često bi se po gradu dugo vozali kolima. Onda bi seli pozadi u calessino 73 , a vojniku bi, kao sluzi, dali da se popne pored kočijaša. Ako budu zadovoljni njime, platiće mu neko pićence. Ta dvostruka pretnja da će me kamora poseći nožem i da će me Kondinijevi izbosti bodežom toliko me je zabrinula da sam pozvao Vasilija da ga pitam da li su sve puške kod kuće i da li su u ispravnom stanju. Vasilij mi je odgovorio da je od mojih deset pušaka šest kod kuće, ali da ih je zbog izlaganja morskom vazduhu potrebno očistiti; da su, što se ostalih pet tiče, kod oružara, koji ih verovatno drži očišćene, kao i gde možemo da ih preuzmemo. Naredih onda Vasiliju da tih pet pušaka da Gaetanu da ih očisti, što nije bilo teško, jer samo treba staviti malo ulja na krpu i trljati cev i obarač, dok će on, Vasilij, ići po ostalih pet kod oružara. Vasilij siđe i, trenutak kasnije, videh ga kako se ponovo penje pucajući od smeha. – Ah, gospodine – reče mi – dođite, molim vas, da vidite kako Gaetano čisti puške! Krenuh za Vasilijem, i kroz mali prozor koji je gledao na kuhinju, videh Gaetana koji je nožem strugao cevi mojih pušaka, kao što se stružu šargarepe. Daleko od toga da me je nasmejalo, to me je zabrinulo. – Ne treba verovati tom veseljaku – rekoh Vasiliju. – Nema Napuljca koji ne zna kako se čisti puška. I ovaj to zna kao i ostali, ali se pravi da ne zna. Idi kod oružara po očišćene puške, ja ću preuzeti da mu pokažem kako se čiste prljave puške. Vasilij posluša i povede Tira sa sobom. Rekli smo već ko je Tir. 74 Dakle Tir i Vasilij odoše po puške, a ja sam ušao u kuhinju, da bih pokazao don Gaetanu kako se one čiste. Kada sam završio lekciju, koju je Gaetano pažljivo saslušao, on se okrete

i upita me: – Ali zašto gospodin traži da mu se očiste puške? Da li ide u lov? – Ne, prijatelju – odgovorih – ali pošto sam primio dva pisma u kojima mi se preti smrću i pošto nas je trojica muškaraca u kući, želeo sam da ne dozvolim da me ubiju suviše lako. Gaetano je još pažljivije saslušao to moje objašnjenje nego što je slušao moju teoriju o čišćenju pušaka. – Ma – reče on – ko bi hteo da ubije gospodina? Gospodin je tako dobar… I uze da čisti onako kako sam mu rekao da radi. Nemajući više razloga da nadovežem razgovor s don Gaetanom, vratio sam se u radnu sobu i nastavio da radim. Deset minuta kasnije, Vasilij se vratio s puškama. Taman smo počeli da ih punimo, kada je Tir ušao i rekao: – Da li je gospodin negde poslao Gaetana? – Ne, zašto – upitah. – Zato što Gaetano više nije u kuhinji i poni više nije u staji. – Idi postaraj se za to – rekoh Vasiliju. – Jesi li ih nekud poslao? – Nikud, gospodine. – Dobro, nisam ni ja, ajde idi… Vasilij se vratio. Nema traga ni od Gaetana ni od ponija. Samo jedan lakej kralja Vitorija Emanuela video je Gaetana kako ulazi u štalu i kako go izlazi na poniju, kojeg je poterao u galop i s kojim je nestao ulicom koja vodi na Trg mira. 75 Deset minuta kasnije, čuli smo veliki žamor ljudi s ulice pod prozorima. Prišli smo im i videli kako Gaetana odvode dvojica gardista koji su ga držali za vrat, dok je treći vukao ponija za uzdu. Dvesta ljudi je išlo za Gaetanom, gardistima i ponijem. Evo šta se dogodilo. Jedan oficir nacionalne garde je, sedeći na vratima stražare, video Gaetana na mom poniju u galopu. Gaetano se zabrinuto osvrtao. Sve što ima veze sa mnom Napuljcima je bilo posebno zanimljivo, nije

bilo derana u Napulju koji me nije poznavao, koji nije znao moje sluge i koji nije znao mog ponija. – Vidi – reče on – evo fakina gospodina Dime, ukrade mu konja. – Pa – reče dobošar koji je bio blizu njega – ako mu krade konja, treba ga zaustaviti. – Eh, eh! – reče oficir. Taj povik, ma kako kratak, bio je pun egoizma; značio je: „Ako sluga krade konja gospodinu Dimi, to je stvar između gospodina Dime i njegovog sluge i nemam nikakvu želju da me izbodu zbog gospodina Dime i njegovog konja.“ Ali dobošar koji je video novčić od pet franaka, možda i deset franaka nagrade, za onog ko bi uhvatio mog slugu i vratio mi konja, poče da trči vičući: „Drž’te lopova!“, i tako je dobro trčao i vikao, da je stotinak lazarona 76 blokiralo ulicu i napokon uhvatilo don Gaetana. Eto kako su mi don Gaetana vratili gardisti, lazaroni i stotinak građana lepog grada Napulja. Skoro istovremeno stigao je komesar, koji bez ustručavanja pretrese don Gaetanove džepove i iz tuceta umazanih papira izvuče pismo koje je potpisao Tamburini, koji je naložio don Gaetanu da kod mene traži službu i da tu sačeka njegova i Pilonijeva naređenja. Inače, mislim da sam već rekao da je Tamburini bio vođa bande razbojnika iz Pozilipa, a Pilone predvodnik razbojničke bande sa Vezuva.

IV Ostalo je da se sazna da don Gaetano možda nema saučesnika u zamku Kjatamone. Posle istrage policijskog komesara, utvrđeno je da nije imao saučesnika, nego naklonost. Tako je naklonost dvojice burbonskih lakeja koje je plaćao kralj Vitorio Emanuele dovela do toga da su s terase moje palate motrili kada će biti zgodan trenutak da se otvore vrata prema moru. Kuvar je zbog svoje naklonosti trebalo da nam prereže vrat, nakon što nas čvrsto vežu. Tu obavezu je naveo pre nego što se prihvatio svojih dužnosti. Policijski komesar me upita šta želim da se učini sa ta tri čoveka. Odgovorio sam da, pošto lakeje ne plaćam ja, njihovu sudbinu treba da odluči onaj koji ih plaća. Što se kuvara tiče, pozvao sam ga gore i, pošto je bio siroti vrag koji bi po odlasku od mene umro od gladi, s reputacijom da je hteo da me ubije, samo sam mu naredio da se više potrudi oko pečenja i da lepo sjedini sosove, zapretivši mu da ću ga s prvim bućkurišem, s prvim sosom koji mu se ukiseli, s prvim zagorelim pečenjem, vratiti u ruke pravosuđa. Dva dana kasnije, odvedoše mi dvojicu lakeja da bi ih postavili u palatu Kapodimonte, što je njima bilo osetno unapređenje, koje nije imalo drugog motiva nego što su imali simpatije prema don Gaetanu. A što se njega tiče, odveli su ga u Vikariju, gde mu je počelo suđenje, a posle više nisam čuo ni reči. Njegovo suđenje, kao i sva napuljska suđenja, imalo je početak, ali verovatno neće imati kraj. Onda je, kada im je jednog dana dojadilo da ga hrane, tamničar ostavio otvorena jedna vrata i Gaetano, koji je veoma okretan, pobeže kroz ta vrata. 77 Pošto se taj mali incident završio, nastavili smo s uobičajenim životom. Jednog jutra, taman kad smo pili čaj na terasi kao i obično, Tir ispusti

radostan povik: – O, Đuzepe! – reče on. Pogledasmo na stranu gde je pokazivao i zaista, videsmo našeg guštera kako njiše svoj mali trup iznad terase. Gužon ustade i zazvižda Žozefu. Ali, na njegovo veliko čuđenje, Žozef ne dođe. Gužon, koji je čitao Žozefovo srce kao svoje, shvati da mu lažni stid ne da da priđe, pa ode do njega. Imao je pravo, bio je to lažni stid, ali ne onaj koji je mislio. Žozef, za koga smo verovali da je mužjak guštera, bio je zapravo ženka. Žozef, ili bolje Žozefina, zgrešila je, pa pokušala da od nas sakrije trudnoću. Ali kada je postala majka, pomislila je da će joj lepota njeno dvoje dece doneti milost. I dovela nam ih je. Dva gušterčeta su bila veoma začuđena kad su videli svoju majku kako se penje u Gužonovu šaku, kako mu nestaje u rukavu i izlazi iz okovratnika. On se vrati na svoje mesto na terasi i sipa, kao i obično, Žozefininu porciju čaja u kašičicu, koju je pažljivo namestio tako da od nas bude dovoljno daleko da se stidljivi gušterčići ne uplaše. I stvarno, Žozefina priđe svojoj kašičici i vrškom jezika okusi kineski napitak, kao što dadilja proba detetov griz da vidi da nije vreo, a onda dade znak svojim mališanima da dođu da i oni jedu. Maleni poslušaše uz oklevanje, ali poslušaše, i za tren smo mogli videti, po mahanju njihovih repova, zadovoljstvo koje su osećali kada su probali taj nepoznati napitak. Od tog dana, Žozefina i njeno potomstvo dolazili su po svoj deo svakog našeg obroka, sve dok na kraju maleni nisu, kada su porasli, otišli da, svaki za sebe, pronađu nove porodice, s kojima nisu bili tako ljubazni da nas upoznaju. Samo nam je Žozefina ostala verna, dotrčavajući čak i usred dana, kad joj nije bilo vreme za posete, na prvi Gužonov zvižduk. Posle tri godine boravka u palati Kjatamone, napustili smo je, ili bolje rečeno, ona je napustila nas. Pošto je Kjatamone vraćen u posed i prestao da bude direktno vlasništvo kralja, izgubio sam pravo da tu stanujem. 78

Gužon je došao sa mnom u palatu Nuncijante i tu smo se preselili nakon što smo se poslednji put oprostili od naše sirote Žozefine, koja zbog toga nije delovala ništa tužnija nego obično, jer nismo mogli da je učinimo svesnom našeg rastanka. Palata Kjatamone se zatvori za nama i šest meseci u nju nije ulazio niko. A onda, jednog dana, francuska flota je došla na manevre u napuljskoj luci; bila je tu za praznik Vitorija Emanuela i htela je da učestvuje u proslavi izvođenjem naumahije u antičkom stilu. 79 Objavljeno je da će se četvrt sata posle zalaska sunca, pet brodova boriti protiv pet brodova, i da će se, za deset minuta koliko će borba trajati, iz topova pucati pedeset hiljada puta. Terasa palate Kjatamone bila je najbolje mesto u Napulju za posmatranje bitke. Mnogi su pozvani da uživaju u spektaklu i Gužon i ja smo bili među zvanicama. U osam sati je trebalo da opali top u luci, da označi da nijedna lađa, bez obzira na veličinu, ne može da izađe na more. Mi smo stigli prvi i dotrčali smo, i Gužon i ja, do dela zida koji je Žozefini služio kao dom. Gužon joj zviznu i, na naše veliko čuđenje, jer nismo računali da ima tako dobro pamćenje, ugledasmo je kako je napola izašla iz svoje rupe. Osvrnula se, prepoznala Gužona i brzo poskočila da pređe tih osam-devet stopa koje su ih razdvajale. Što je bila bliže, trčala je brže, a u okicama joj se iskrila radost. Bili smo na samo stopu od nje i, da bi brže prešla tu razdaljinu, skupila se, spremajući se da skoči sa zida na ruku mog prijatelja. Ali, baš u tom trenutku, kao vulkanski prasak zagrmela je topovska paljba koja najavljuje zatvaranje luke, uz blesak koji je osvetlio celo napuljsko pristanište. Svetlost i buka su bez sumnje paralisali snagu sirote Žozefine i ona dotače ruku, ali je pokušaj da se tu zadrži bio bezuspešan, pa je sa visine od trideset stopa pala na stene na kojima je stajala palata Kjatamone. Gužon ispusti krik i požuri niz stepenice u nadi da je jadna životinja pala između kamenja u vodu. Pet minuta kasnije, popeo se sa suzama u očima, noseći na dlanu Žozefinu koju je pad slomio.

Jadna životinjica je bila mrtva, a glavni razlog za njenu smrt bila je radost što ponovo vidi Gužona, radost koja ju je sprečila da odmeri razdaljinu.

Kozerije

I Dragi čitaoci, Treba da vas malo upoznam s kutkom sveta iz kojeg ove moje kozerije 80 dolaze. Pišem vam s terase jedne od najšarmantnijih malih palata – ne bih rekao u Napulju – nego u celom svetu. U antici, ovo mesto, ovaj prostor, ovo gde sedim, pripadalo je nekom Lukulu, za koga ste verovatno čuli. Imao je sreću da pobedi Mitridata, 81 jednog od najbogatijih kraljeva Orijenta; i uspeo je da se vrati sa Kavkaza, dokle ga je gonio, s bogatstvom pored kojeg bi blago svih Rotšilda zajedno delovalo bedno. Takođe je imao tri vile u Napulju i okolini: jednu, ovu u kojoj sam ja, koja se prostirala sve do zamka Del’Ovo; drugu, u Pozilipu, gde se Ciceron poslednji put sreo s Brutom; treću, na rtu Mizeno, gde su se nalazili njegovi čuveni ribnjaci, koji Hortenziju, 82 njegovom zetu, nisu davali da spava. Lukul je čak potrošio tri miliona u današnjem novcu da bi njegovi muljevi i ugori leti imali svežu vodu. Pred očima imam, u prvom planu, zamak Del’Ovo, gde je Karlo Anžujski, 83 preplanuli čovek koji je retko spavao i još ređe se smejao, posle bitke kod Beneventa zarobio i potom pobio Manfredovu 84 porodicu; u zadnjem planu, Kapri, ostrvo cara Tiberija, bledog imperatora koji se osmehnuo dvaput u životu: prvi put kad je čuo da je Avgust 85 mrtav; drugi put kad je čuo da je Sejan 86 mrtav; ali koji, zauzvrat, nikada nije spavao. Posle Tiberija, Kapri se proslavio jedino po tome što ga je general Lamark 87 preoteo od Hadsona Loua, 88 Napoleonovog tamničara. S leve strane imam dvostruki vrh Vezuva. Na njega se odnose reči iz Jevanđelja: „Zbaci silne sa prijestola, i podiže ponižene.“ 89

Danas najviši vrh, nekada je bio najniži; severni vrh nadvisivao je južni za hiljadu stopa. Jedan zemljotres i jedna vulkanska erupcija, oboje stravični, koji su trajali tri dana tokom kojih je sve prekinuto – osim rada državne hunte koja je sudila jakobincima i kojoj je predsedavao čuveni Vani, 90 napuljski Fukije-Tenvil 91 – urušili su najviši vrh planine u njen sopstveni krater i kraljevski položaj u visinama ostavili južnom vrhu. Još sleva, na padinama vatrene planine, prostiru se sela Portići, Rezina, Tore del Greko, Tore Anuncijata; onda jedan prostor bez kuća, žućkasto polje na kome je raslo nekoliko retkih drveta: to je mesto gde su se nalazili Pompeji. Još dalje, kad se pogleda nazad, pod oštrim uglom, od luke Kastelamare, čije bele kuće sijaju na poslednjim zracima sunca, razbacane po hridima brda San Anđelo, u bistroj i plavičastoj atmosferi, kuće Sorenta i Vika koje se prostiru kao bele mrlje, sve malobrojnije, sve do rta Kampanela, nekada rta Minerva. Zdesna mi je Pozilipo, koji otkrivam od Vergilijevog groba do Lukulove vile, do koje se stiže lepim putem koji je Mira 92 sagradio i koji je poklonio gradu Napulju: kažemo sagradio, jer je taj put prava građevina. Od sedam vladavina koje su se sukcesivno smenile u Napulju, tri su francuske: Ruđerova 93 vladavina, vladavina Karla Anžujskog i dvostruka vladavina Žozefa 94 i Miraa. Pre Žozefa, Napuljci su imali jedanaest zakonika, sada imaju samo jedan, Napoleonov. Istina je da ga u Napulju zovu Leopoldov 95 zakonik; ali nije važno. Nije li Bonaparta u istoriji oca Lorikea 96 glavnokomandujući general vojske Njegovog veličanstva Luja XVIII? Zašto Napoleon ne bi bio, po istom poređenju, sekretar velikog vojvode od Toskane? Tom terasom – vratimo se na moju terasu – prošli su jedan za drugim: Ferdinand I, taj kralj-lazaron, čiju mračnu povest upravo pišem i koji je čas bio Klaudije, 97 Klaudije naročito zbog svoje žene, čas Vitelije; 98 Franćesko I, 99 rahitičnog sećanja, koga majka nije uspela da otruje, kukavica 1799, izdajnik 1812, verolomnik 1821; Ferdinand II, 100 u čijoj se ličnosti dogodila transformacija, ako ne srca, onda makar lica rase; fizički, on nije imao ničeg od svog dede; onaj veliki burbonski nos, znak proste pohote, nestao je; ona

mala brada, znak slabosti, izdužila se i očvrsnula na velikim i izbočenim vilicama. „Rimljani ne znaju kakvim teškim vilicama će biti zdrobljeni“, govorio je umirući Avgust 101 o Tiberiju. Ova terasa, ovaj zamak, ova veličanstvena drveta, ove konzulske i kraljevske uspomene, oni su mi dati u puno vlasništvo; mogao sam reći kao Lamartin, onih lepih dana kada je još bio samo pesnik: Imam Šume čiji šapat i sene su moji. 102 Ali bilo je zapisano da umrem u senci, slušajući šapat tuđe šume. Pocepao sam dekret, dragi čitaoci, i postao samo i prosto domaćin Garibaldiju i kralju Vitoriju Emanuelu. Pa dobro, s te terase, pišem vam da kažem sledeće: „Danas imam plavo nebo, toplo sunce, modro more, lahor nežni i miomirisni koji mi daje da radim do dva sata ujutro pod svojim zelenim hrastovima; konačno imam sve što opčinjava oko, što čini sećanje, što zanima duh; od Antike do naših dana, od Pelasta do Pijemontanaca, imam rimske careve, grčke careve, kraljeve normanske, anžujske, aragonske, španske, imam francuske Burbone, Žozefa, Miraa, Garibaldija, Vitorija Emanuela; imam na sve to da mislim, a ja mislim na vas.“ To je, kao što sam rekao, zato što se živeti može svuda, raditi se može svuda, pisati se može svuda, ali se pokretati može samo u Francuskoj. Osim toga, kozerija je jedna od najboljih stvari koje znam. Nastavićemo, dakle, s našim kozerijama. Vi ćete me pitati: „O čemu će te kozerije biti?“ – Ah! Što se toga tiče, ne znam ništa: o svim poznatim stvarima i nekim nepoznatim. Da najavim, u idućoj kozeriji reći ću vam nekoliko reči o razbojništvu u

Napulju i na kakav slikovit način sam ga upoznao. Ta stvar će vam možda biti nova, ali utoliko i zabavnija. Zatim, kad pređem u Ćivitavekiju, ispričaću vam o svojim razgovorima s Grgurom XVI, 103 koji nije dozvoljavao da se u njegovim državama sagradi nijedna pruga, misleći da će prvom prugom otići i privremena vlast.

II I MENE SU HTELI DA OPLJAČKAJU I ČAK UBIJU104 Ja sam kao onaj čovek o kome govori Josif Flavije u povesti o opsadi Jerusalima. 105 Sedam dana obilazio je zidine vičući Propast Jerusalimu! Osmog dana, umesto da viče Propast Jerusalimu!, uzviknuo je Propast meni!, i u tom trenutku jedan kamen bačen sa zidina mu razbi glavu. Evo, dakle, šta se dogodilo: Imao sam šest nedelja ili dva meseca u službi jednog fakina, koji je došao iz restorana „Lav“, kod fontane koja jedina u celom Napulju ima vodu za piće. Zarađivao je dvadeset pet santima na dan; vidite da nije bio skup. Ja sam mu davao šest dukata mesečno. Mislio sam da ne treba ponižavati čoveka platom koju mu dajemo. Moj fakino se zvao, ili bolje, predstavljao se kao Antonio Zbroko. Nije imao mnogo posla: da pomete sobe i da se brine o jednom konjiću. Pred kraj drugog meseca kod mene u službi, odbio je da iznese korito iz jedne sobe, rekavši da je to posao za vodonošu, a ne za njega. Naredio sam da mu se isplati sve što mu sleduje i da mu se pokažu vrata. Moj Kavkazac uradio je samo pola onog što sam mu rekao: isplatio mu je sve što je do tada zaradio, ali ga je zadržao da za četiri dukata mesečno čuva konja. Eto jasno objašnjene situacije; pređimo na drugu stvar. U toku protekle nedelje primio sam, kao što sam rekao, dve pretnje, jednu od burbonskih pristalica, drugu od lopova i ubica koji pustoše ulice Napulja. Oba pisma su pretila ubistvom. Takva zastrašivanja me ne potresaju; nisam zvao policiju, smatrajući da je to beskorisno; samo sam rekao svom

Kavkascu: „Kupi mi barut i metke; daj da mi se očiste puške; neka sve bude spremno za večeras.“ Tu naredbu sam dao pred Antonijem Zbrokom; video je da se puške čiste, video je da se pune i video je da ih donose u moju sobu. Mislio je da je došao trenutak da napusti kuću i verovatno podnese izveštaj o obavljenim pripremama za odbranu. Uveče, u pola devet, popeo se na konja pod izgovorom da ga vodi u šetnju i uputio se ka Magdaleninom mostu da bi se sastao s razbojnicima. U trenutku kada je izlazio iz grada, uhapsio ga je jedan pripadnik javne bezbednosti i odveo u Montekalvario. 106 Nisam znao za te razne okolnosti; samo sam, pošto sam video da se do ponoći nisu vratili ni sluga ni konj, oštro zamerio svom Kavkascu što nije izbacio fakina kao što sam mu naredio. Sutradan ujutro, dočekali su me s vešću da je Zbroko uhapšen i da je jedan od trojice slugu iz palate Kjatamone, po imenu Ćiko Insenja, koji je pošao sa mojim Kavkascem u Montekalvario, tamo uhapšen i smešten u zatvor. Par reči o trojici slugu iz palate Kjatamone. Evo šta o tim ljudima kaže policijski izveštaj koji imam pred očima. „Prema istrazi koju je sprovela javna bezbednost, na osnovu sigurnih naznaka došli smo do saznanja da se, skoro svake večeri, agitatori iz burbonske partije okupljaju u donjim prostorijama palate Kjatamone. Agitatori su: Donato Minući, Ćiko Pulja i Ćiko Insenja, laštilac parketa u toj palati; primali su prijatelje koji su dolazili spolja i zanimali se širenjem nezadovoljstva sadašnjim vladajućim poretkom. Osim toga, otvorili su kancelariju za regrutovanje, gde su angažovali ražalovane vojnike i druge osobe najgore vrste, koje su slali da ojačaju redove razbojnika.“ Ima već više od godinu dana kako se žalim na sluge iz palate Kjatamone, sem Insenje, kome nikad nisam imao šta da zamerim. Bio sam nezadovoljan njima; sumnjičio sam ih najpre da su špijuni kralja Franćeska II ili njegovi agenti; zatim, mnoge stvari su mi nestale: revolveri, satovi, nakit; žalio sam se na njih u više navrata; šefovi te gospode nisu čuli moje primedbe, a jedan

od njih, glavni čuvar, raspolaže ključem koji otvara sva vrata u palati, tako da je nemoguće držati vrata zatvorena. Nisam mario što me špijuniraju: nisam imao šta da krijem; ali sam mario što me kradu. Insistirao sam, a sve što sam dobio jeste da tri goreimenovane osobe imaju ostati u sobama za poslugu i da ni pod kakvim izgovorom ne mogu ulaziti u odaje. A ključ koji otvara sva vrata i koji me ostavlja na milost onoga koji ga ima, i koji ima 30 godina službe kod Burbona, ostao je u njegovim rukama. Primetite da nikoga ne optužujem, konstatujem činjenice. Policijski izveštaj dalje kaže: „Policija je ubrzo saznala da gospodin Aleksandar Dima u službi ima osobu koja se predstavlja kao Antonio Zbroko, da poternica za njim i izvesni Paskvale Nelja otkrivaju da je on zapravo Anđelo de Ćiko, vođa bande za kojim je poternicu raspisao veliki krivični sud iz Kampobasa, koji je došao u Napulj da se izleči od bolesti koja ga je mučila i koji je, kada je ozdravio, trebalo da preuzme komandovanje bandom. Baš taj Ćiko je 26. ovog meseca dobio naređenje od kućepazitelja gospodina Dime da prošeta konja. Umesto da ga prošeta, krenuo je putem za Magdalenin most da izađe iz grada, kada ga je jedan pripadnik policije uhapsio. Skoro istovremeno uhapšene su osoba po imenu Rafaelo Tiberio, rođak Tamburinija, vođe bande, i osoba po imenu Ćiko Insenja. Kod Zbroka je pronađeno pismo koje je Rafaelu Tiberiju uputio šef bande Tamburini. Evo sadržaja tog pisma: Dragi moj rođače, očekujem te što pre je moguće. Dobro sam, kao i svi u mojoj družini. U ovom času sam blizu Teana; čim stigneš sa svojim kompanjonima, obrati se svom bratu, koji će te otpratiti u brda; ništa ne brini, ovde te sve čeka. Sve najbolje svim prijateljima: reci im da ćemo se uskoro videti u Napulju. Posebno mi pozdravi Antonija Zbroka. Preporučujem ti da uzmeš konja koji nam je neophodan. Veran zakletvi, pod pretnjom smrću. Pozdravljam te, kapetan Tamburini

13. jun 1862. Dalje, na polovini lista ispisanog po sredini, mogla se pročitati ova zakletva: Kunem se da ću sve one čija su imena ovde napisana poseći kao neprijatelje našeg uzvišenog suverena Franćeska II. Živeo Bog! Živela Marija! Živela vera! Živeo papa! Živeo Franćesko II! Zatim je sledio spisak, sastavljen od sledećih imena: Aleksandar Dima, baron Nikotera, Luiđi Zupeta, Franćesko Gastone, major Manfredi, Lupo, Eskalone, Maconi, Alesandrone, Franćesko de Filipis, Moreli, Mamolito, Dijego Katemario, Pjetro Monako, Glantuli, Antoneta Đilone, Faneli, braća Avitabile, braća Panici, Petrone, Mabicio, Palota, Palmijeri. I konačno pesma koju je napisao kavaljer Rafaelo Pezeli 1856, koju je štampao Skepi u Lućeri, sastavljena od šest šesteraca, uključivši molitve Devici za zdravlje Burbona. Uz to, jedan akrostih protiv Agesila Milana.“ Eto zvanične strane, a sada evo, da kažemo, šta je izašlo sa suđenja. Pošto sluge imaju ključ od palate i kako dve kapije izlaze na more, te kapije moraju da budu otvorene tokom noći za razbojnike. Razbojnici su morali da se, iz predostrožnosti, reše onih koji su stanovali u palati, a onda, odatle, da se raštrkaju po gradu da bi počinili ubistva ljudi sa spiska. Sad, mi ne optužujemo nikoga, ali kako je moguće, ako je policija prepoznala trojicu slugu kao agitatore koji regrutuju vojnike i osobe najgore vrste, da nijedan od tih agitatora i upisivača nije uhapšen, i kako su dvojica preostalih još uvek u mojim sobama za poslugu? U sobama za poslugu ili ma gde, ne plašim ih se; ali čini mi se da, kada hoćemo da razotkrijemo neku zaveru, postoji drugi put koji treba slediti od

onog kojim se išlo: uhapsiti sve saučesnike, a ne da ostanu na slobodi. I još bih dodao da verujem da su se malo narugali policiji kada su Antonija Zbroka potkazali kao vođu bande i da se pod tim pseudonimom krije grozni Anđelo Ćiko. Ništa nije manje grozno od meštra Antonija Zbroka. To je, po našem mišljenju, jedan krasni idiot star između dvadeset i dvadeset dve godine, dobar da posluži kao uhoda, da prenese poruku razbojnicima, da ukrade konja, ali ne za drugo. Što se ostalog tiče, biće suđenja; dakle, svanuće i taj dan. Eto prave istine o onome što se dogodilo; naša sabraća koja su drugačije izveštavala bila su rđavo obaveštena.

III 107 Policija nas je počastvovala obaveštenjem da se već dugo zna iz pouzdanih izvora da u prostorijama za poslugu palate Kjatamone nekoliko agitatora burbonske partije: Insenja, Minući i Pulja, okupljaju istomišljenike i drže govore koji treba da rašire nezadovoljstvo aktuelnom vladom. Uz to, tamo se regrutuju bivši burbonski vojnici i ljudi najgore vrste. E pa dobro! Vrlo smelo ćemo odgovoriti policiji i bićemo srećni ako nas ona s dokazom u rukama demantuje. Imamo jednu religiju koju zovemo ISTINA. Neka nam se, nama koji verujemo da smo u istini, dokaže da smo u krivu, i mi ćemo kleknuti pred svetlošću, ma otkud ona došla, pa bila to i policija. Ne, policija nije držala na oku ni moje sobe za poslugu ni te provokatore koji tu drže govore o policijskim poslovima i poslovima vlade. Policija je na oku prosto držala mene; policija je imala želju da me u’vati na delu, bilo kakvom. Ima u meni neka neobjašnjiva misterija, po viđenju određenih ljudi, a posebno ljudi iz policije. U Napulj sam došao pre Garibaldija. Ovde sam s napuljskim patriotama pripremao pad kralja Franćeska II, nabavio sam im oružje za sto dvadeset hiljada franaka, koje sam direktno platio Zaueu, Lefošeu i Devismu 108 po dostavnoj ceni; nikada nisam govorio o svojim ličnim troškovima, jer sam smatrao da se moji lični troškovi tiču mene i nikoga drugog; stavio sam, osam meseci, svoj jedrenjak i njegovu posadu u službu Garibaldiju; plaćao sam svoje ljude i štetu na brodu tokom tih osam meseci; osnovao sam list za koji sam verovao, s pravom ili bez prava, da je koristan za Italiju; tražio sam od svakog, od sveta, čak i od onog za koga sam ga osnovao, novac koji sam na svemu tome izgubio! Ne: Napisao sam od tad i jednu istoriju Burbona; sakupio sam od tad zanimljive stvari o njihovoj vladavini; objavio sam tu istoriju, upoznao svet s tim stvarima; na tome ću verovatno izgubiti još svog