vremena i svog novca. Od Garibaldija sam prihvatio samo počasna mesta i pravo da nosim uniformu njegovog štaba; hvalio sam, u svom listu, sve što sam smatrao za dobro; kudio sam sve što sam smatrao za rđavo; nisam primao nijedan uvredljiv članak o bilo kome, ma koliku cenu mi nudili da plate; vladu nisam ni hvalio ni napadao, već sam verovao da je sadašnja vlada jedina moguća u ovom trenutku; a jeste li me to nateralo da kažem ijednu reč protiv svrgnute vlade? Nikad. Samo sam jednom u životu video gospodina Ratacija, 109 samo jednom gospodina Rikazolija. 110 Ukazujem na nečuvene zločine koji se čine u Napulju, jer smatram da je u interesu opšteg morala da se za te zločine zna; ne objavljujem to iz mržnje prema gospodinu Avetsi; 111 nisam imao čast da ga upoznam, zašto bih ga onda mrzeo? Samo kažem da, u zemlji u kojoj policija ne brani svoje građane, građani treba sami da se brane. Živim na otvorenom, u kući širom otvorenih vrata i prozora ne samo danju nego i noću, gde svako u prolazu može da pogleda unutra, čak i da stane da vidi; nikom ništa ne dugujem; sve što kupujem plaćam u gotovom. Očigledno je da je takav čovek neobjašnjiv i stoga opasan. Dakle, tog neobjašnjivog i opasnog čoveka policija je držala na svom velikom kratkovidom oku i ništa nije videla, budući da policiju izazivamo – čak i ovu napuljsku – da vidi nešto tamo gde ničega nema. Pri tom je baš zgodno bilo dokazati da je gospodin Dima Napoleonov pristalica, da je moralista, da je njegovo prijateljstvo s Garibaldijem lažno prijateljstvo, da je njegova odanost Italiji lažna odanost, da je rizikovao svoj život, da ga još uvek rizikuje iz sopstvenih interesa; da ga plaća neki pretendent, da su njegovi više nego liberalni stavovi samo maska, njegovo izdanje Istorije Burbona samo obmana, da sve to skriva nešto nisko, zlo, mutno! Tražite, gospodo iz policije, tražite, raspečatite moja pisma čim na njima ugledate reč poverljivo, šaljite mi ih otvorena, uz objašnjenje da su ih pronašli prnjari s napuljskih ulica, gde prnjara nema; obavite pretres moje kuće, pretražite mi fioke, moje fascikle, moje džepove, moj mozak, moje srce, izazivam vas da tu nešto nađete, jednu misao, jedan san koga bi se častan čovek postideo. Čujete li, gospođo policijo? Ovo je prosto izazov. Shvatite to, dakle, vi koji imate oči da ne vidite i uši da ne čujete: postoje ljudi koji, vođeni neodoljivim instinktom odanosti, pre nego što rade za sebe, pre nego što sanjaju za sebe, rade za druge, sanjaju za druge: saznajte, ako ne znate, da postoji pesnik po imenu Bajron, 112 koji je bio mlad, lep, hrabar,
bogat, čovek od genija, engleski plemić, a još bolje od toga, autor Don Žuana i Čajlda Harolda, koji je mogao ostati u svojoj zemlji obasut počastima, u svim ostalim zemljama obasut slavom, a koji je otišao da umre za slobodu Grčke, u Mesolongiju; da postoji pesnik po imenu Viktor Igo, 113 koji je ostao u egzilu, sa svojom porodicom, da ne bi prekršio obećanje dato samom sebi, non si deesse; koji pod nebom koje nije otadžbinsko čini humana dela za dobrobit otadžbine, koji se žrtvuje daleko od Francuske kao što se žrtvovao u Francuskoj, koji joj, nakon što joj je dao život, sada daje svoju genijalnost, koji je spreman da joj konačno sve da, osim svoje časti! Sad ja imam, uz svu distancu, čast da pripadam toj porodici posvećenih pesnika. Dve pošasti izjedaju ljudsko društvo: dole beda; gore korupcija. Igo se tuži na bedu; ja optužujem korupciju. Šta će nam se od toga vratiti? Ništa za života, po svoj verovatnoći: ali čekajte deset godina posle naše smrti. Šta to, dakle, govorim? Ja sam prema sebi nepravedan. Sicilija me je učinila građaninom svoja četiri najveća grada. To nešto znači, čini mi se! Da se vratim na burbonsku zaveru skovanu u mojoj kući, rekao bih policiji da je moj fakino, grozni Ćićo, uhapšen slučajno. Kad biste ga videli, nasmejali biste mu se u lice, tom groznom vođi razbojnika. Hoćete li da procenite njegovu sposobnost da rukuje oružjem? Onog dana kad mi je ukrao konja, Vasilij, moj Kavkazac, dao mu je da očisti jednu pušku. Morski vetar je na cev naneo nekoliko mrlja rđe. Šta je uradio grozni Ćićo? Uzeo je nož i strugao cev puške kao što se struže šargarepa. Lukavo, reći ćete mi? Ako je grozni Ćićo sposoban za takvo lukavstvo, prvi ću ga proglasiti za velikog čoveka. Iz pisma koje je imao kod sebe policija je bila, kako kaže, navedena da zaključi da moje sluge kuju zaveru. Najpre, moje sluge nisu moje, nego sluge kralja Franćeska II, iako ih plaća kralj Vitorio Emanuele, u šta oni uopšte nisu ubeđeni kad vide da novac dobijaju iz istih ruku koje su ih plaćale u vreme kralja Franćeska II. Stoga, budući da jesu ili sebe vide kao sluge kralja Franćeska II, što je sasvim ista stvar, šta očekujete da će raditi nego kovati zaveru za gospodare u čijoj su službi bili jedan pet, drugi deset, treći petnaest, poslednji čak pedeset godina? Naročito kada ih stavite u službu čoveka koji nije ni princ, ni grof, ni vojvoda; koji ne dozvoljava da ga zovu generalom, koji ne da da mu se ljube
ruke, koji ih ne tuče motkom i koji prosto želi da ga zovu gospodin Dima. Razumete, za napuljske sluge, to je vrhunac poniženja. I tako poniženi, siroti vragovi ne mogu ništa bolje uraditi nego da kuju zavere. Samo u svemu tome, jedno me boli, gospođo policijo, to što ste uhapsili baš Franćeska Insenju, odnosno jedinog od trojice slugu u palati koji prema meni nikada nije bio ni podao ni drzak; jedini u koga sam sačuvao puno poverenje iako je uhapšen; jedini za koga ću odgovarati ako želite da ga pustite na slobodu na moju reč. Sada, poslednja stvar: jeste li i moj konj takođe zaverenik? Da li je pristajao da mi ide po vodu na Fontanu di Leone i po namirnice na pijacu da bi sakrio svoje reakcionarne namere? Je li on rođak Tamburina Tamburinija? Jesu li mu pronašli pisma pod sedlom? Je li on agitator kao Minući, je li upisivao dobrovoljce kao Pulja! Da li je on odveo groznog Ćića do razbojnika? Ili je, naprotiv, grozni Ćićo njega odveo protiv volje? Toliko vremena ne mogu da vidim svog konja, gospodine prefekte, evo četiri puta sam slao svog Kavkasca u Montekalvario da ga dovede i sva četiri puta su ga vratili bez ičega između nogu. Znam dobro da je do napuljske policije, kao i do policije svih zemalja uopšte, kao do jezera Averno – facilis descensus 114 i da je povratak teži – avarus Acheron. 115 Takođe vas upozoravam da je ovo poslednji put da ga tražim. Vratićete mi ga kad vam to bude volja; dozvolite mi samo da kažem da je kvestura gora od klanice. Iz klanice vam pošalju četiri potkovice i kožu. Aleks. Dima
Biografija Aleksandra Dime 1802-1823. Detinjstvo i mladost. Godine provedene u provinciji Kao sin generala iz vremena Revolucije i prvog generala francuske vojske afro-antilskog porekla – bio je sin jednog aristokrate i njegove robinje crnkinje – Aleksandar Dima Davi de la Pajetri proveo je u Vije-Koteretu srećno detinjstvo, koje su ožalostili smrt njegovog oca (1806) i nemaština, ako ne i beda. Posle problematičnih studija, postao je pisarski službenik, ali je sanjao o Parizu i o književničkoj slavi. 1823-1829. Godine šegrtovanja u Parizu Uspeo je da dobije mesto neplaćenog činovnika u kancelariji vojvode od Orleana; odlazi na mesta gde se okupljaju pristalice Imperije i liberali i osmišljava strategiju osvajanja koja ga je, posle premijere predstave Anri III i njegov dvor (10. februara 1829), pretvorila u jednog od od vođa romantičarskog pokreta, koji je zatim vodio niz borbi s pristalicama klasicizma. 1829-1832. Književna i politička revolucija Iznenađen revolucijom iz 1830, Dima se bacio u pokret romantizma pun entuzijazma, ali su ga razočarale svađe među pripadnicima buržoazije oko podele „plena“. Njegovo stvaralaštvo obeležili su prvi tekstovi objavljeni u štampi, kao i prelazak iz Komedi fransez u pozorište „Bulevar“, ali i nasilje izraženo u Antoniju, delu koje je bilo zvezda-vodilja generacije romantičara. 1832-1840. Dima piše prozu Posle nekoliko neuspeha, sve više okreće leđa pozorištu, putuje (u Švajcarsku, na jug Francuske, u Italiju, Kraljevstvo Dveju Sicilija, Nemačku) i otkriva, radeći na Impresijama s putovanja „žar“ svoje proze, koji je iskazao
u svojim Istorijskim hronikama. 1840-1848. Decenija (gotovo) nečuvena Dima otkriva roman-feljton s Kapetanom Polom (1838). Posle izuzetnog uspeha Tri musketara, u saradnji s Ogistom Makeom smišlja „Francusku dramu“, niz romana koji narodu treba da ispričaju njegovu istoriju. Uživa ogromnu popularnost, koja se udvostručila kada je odbacio zvanične književne instance pamfletima i optužbama na račun „industrijske književnosti“. Dobio je privilegiju da piše drame koje su izvođene u Istorijskom pozorištu 116 (kasnije Lirskom pozorištu) i trijumfovao sa dramskim adaptacijama svojih romana. Nastanjuje se u svom zamku „Monte Kristo“. 1848-1853. Revolucija i egzil Revolucija je povukla i Dimin lični neuspeh, jer je uzalud nastojao da bude izabran za poslanika; mora da ode u egzil u Brisel, gde je primao sve izgnanike koji su spremali državni udar. Kao da je predviđao kraj svoje karijere romanopisca, Dima piše i objavljuje Memoare. Njegov sin, takođe pisac, trijumfuje s Damom s kamelijama. 1853-1860. Nemogući povratak na scenu Kada se vratio u Pariz (1853), pokrenuo je Musketar, umetnički i egoistični dnevnik koji je, u prvo vreme, većim delom pisao sam, a zatim i Monte Kristo, nedeljnik (1857). Mada je napisao jedan pažnje vredan roman, Jujeva družina, Dima je u suštini samo koristio svoje ime da zaradi novac. Posle dužeg boravka u Rusiji (1858-1859), potpisao je ugovor s Mišelom Levijem, koji postaje njegov ekskluzivni izdavač (1859). Novac do kojeg je došao omogućio mu je da kupi jahtu kojom je krenuo na krstarenje s ciljem da otkrije Mediteran, što je dugo priželjkivao. 1860-1864. Dima Napuljac Najpre se susreće s Garibaldijem i njegovim „Pohodom hiljade“, kojima se pridružio u Palermu. Zatim je u Napulju imenovan za direktora muzeja i arheoloških istraživanja i osniva Indipendente, gde iznosi stavove koji ga čine
većim garibaldincem od samog Garibaldija, koji je pak nakon proterivanja diktatora, svoje napore uložio u borbu protiv kontrarevolucije i protiv kamore. Dima piše La San Feliće, roman koji je objavljivan u listu Pres, i započinje poslednje ponovno osvajanje Pariza. 1864-1870. Konačna boemija Pokušaj je, međutim, bio kratkog daha: njegovi novinarski poduhvati ne traju dugo; s mukom objavljuje romane, koje ne završava, kao ni svoje članke. Uspeh njegove „Kozerije o Eženu Delakroa“ podstrekao ga je da krene u obilazak po Francuskoj i inostranstvu (Belgiji, Austriji) da bi učestvovao na konferencijama koje za temu imaju epizode iz slikarevog života (1865). Utonuo je u erotomaniju i u bolest: njegova kći Mari, koja je živela blizu njega, na Bulevaru Malerb, prikrivala je koliko je mogla propadanje svoga oca. Posle dužeg boravka u Španiji, vratio se u Francusku da umre u Piju, u blizini Dijepa, u letnjikovcu svog sina.
Plovidba Sredozemljem sa Garibaldijem 117 Živeti se može svuda, raditi se može svuda, pisati se može svuda, ali se pokretati može samo u Francuskoj. Aleksandar Dima Dimino delo Viva Garibaldi! – Odiseja 1860, sastavljeno je od niza tekstova koje je Dima napisao ili preveo, nastalih u vreme i neposredno nakon Garibaldijevog „Pohoda hiljade“. „Ekspedicija hiljade“ (ital. Spedizione dei Mille) ili „Pohod hiljade“ je vojni pohod koji je 1860. predvodio čuveni revolucionarni general Đuzepe Garibaldi. U tom pohodu je oko hiljadu dobrovoljaca koje je predvodio Garibaldi pobedilo, što je rezultiralo nestajanjem kraljevine i njenim pripajanjem Pijemontu-Sardiniji. Nekoliko meseci posle toga stvara se Kraljevina Italija. Bili su poznati i kao crvenokošuljaši, jer su nosili crvene košulje. Dimin Viva Garibaldi! zapravo opisuje piščevu „odiseju“, odnosno putovanje od proleća do jeseni 1860. godine. Tokom tog perioda, pošto se uputio na krstarenje Mediteranom, Dima se upoznao s Garibaldijem i pratio njega i njegovu „hiljadu“ od Sicilije do Napulja. Viva Garibaldi! se ne može klasifikovati ni kao suviše jednostavno, ni kao odviše drastično delo, ono nije ni autobiografska naracija ni izmišljeni doživljaj, ni prepričavanje očevica ni novinarski dopis – ono je sve to zajedno. A upoznavanje sa ovim delom i okolnostima njegovog nastanka pomoći će čitaocu da bolje razume kontekst u kojem je nastao „Napuljski gušter“, odnosno Dimine „Uspomene iz Napulja“. Dima piše karakteristično za romantičarskog autora: on je pisac – prorok, uvek u pokretu, istovremeno sanjajući da je svedok i prijatelj Garibaldija, tog narodnog heroja, kao i nužni delatnik i istoričar svoje epohe. Istina je da je Dima sve manje sposoban da razlikuje različite živote koje
je Garibaldi vodio od svog sopstvenog. Prvi poriv da ih prepriča jeste to što je po pozivu pisac. Njegov junak Garibaldi omogućava mu da u svakodnevni život prenese ideal koji je stvorio u svojim romanima i svojim dramama. Ipak, Pjer Larus, čuveni francuski enciklopedista i Dimin savremenik, daje drugo objašnjenje: „Pronašavši u Garibaldiju sopstvenu sliku koja mu se više dopada od one stvarne, Dima piše neku vrstu samohvalospeva“, 118 što su mnogi italijanski istoričari entuzijastično prihvatili, poput garibaldinca Ćezarea Bandija. Poznat po „skromnosti“, protagonista knjige je sam autor. On je, reklo bi se, sam samcijat osvojio Kraljevstvo Dveju Sicilija. Jeste, bila je negde, tu i tamo, poneka crvena košulja, ali samo u pozadini događaja u kojima dominiraju Dima, Garibaldi i njihov uzajamni odnos. Kao nagradu za njegove slavne poduhvate, Garibaldi ga je imenovao za direktora muzeja i arheoloških istraživanja u Napulju i stavio mu na raspolaganje kraljevsku palatu Kjatamone, danas nažalost nepostojeću, gde se i odvija radnja „Napuljskog guštera“. Sama priča nema neku dramsku vrednost. Teško je i poverovati u uzbudljiv kraj koji je okončao život ove male životinje. Izgleda da je Dimi, koji „Napuljskog guštera“ piše pred sam kraj svog života i sa vremenskom distancom od četiri godine, u uspomeni ostalo ono što je najvrednije u ovoj pričici: prelepi opisi Napulja, zaliva, okolnih naselja i zdanja koja dominiraju ovim čarobnim gradom. Imenovanje za direktora muzeja i arheoloških istraživanja bilo je najmanje što je Garibaldi mogao da učini za zasluge Aleksandra Dime, koji mu je ne samo bio na raspolaganju u njegovom štabu nego mu je i pomogao u nabavci oružja i podrške uticajnih krugova. U delu Viva Garibaldi! mešaju se mit i stvarno znanje inteligentnim preplitanjem te dve forme, što je bitno ne samo za Dimine savremenike, koji su radili na istom zadatku – pisanju Garibaldijevih memoara, nego i za današnje čitaoce, koji su ne tako davno obeležili dvestogodišnjicu rođenja Dime (1802) i Garibaldija (1807). Ko je zapravo bio Đuzepe Garibaldi? U mladosti je bio mornar. Dok je služio vojni rok u mornarici Kraljevine Sardinije i Pijemonta, potpao je pod uticaj Đuzepea Macinija, predvodnika italijanskog nacionalizma, i postao pripadnik društva Mlada Italija. Posle neuspele oružane pobune u Savoji 1834, kada je osuđen na smrtnu kaznu, beži u Južnu Ameriku, gde se bori za nezavisnost novoosnovane republike
Rio Grande do Sul (današnja istoimena brazilska država), i njeno odvajanje od tadašnjeg Brazilskog carstva. Potom je učestvovao i u urugvajskoargentinskom ratu na strani Urugvaja. U početku je zapovedao urugvajskom mornaricom, da bi kasnije postao zapovednik Italijanske legije u Montevideu. U tim borbama stekao je svetsku slavu. U domovinu se vraća u aprilu 1848. kako bi učestvovao u borbi za nezavisnost Italije i ratu protiv Austrije. Borbe protiv Austrijanaca u Milanu i protiv francuskih snaga kod Rima 1849. za Rimsku republiku, donele su mu nacionalnu slavu. Ipak, 1849, kod Rima je nateran na povlačenje kroz središnju Italiju. U tom povlačenju poginula je Anita – njegova supruga i saborac. Posle pada Rimske republike, došao je u pomoć Veneciji s 4.000 dobrovoljaca. No, monarhisti su ga uhapsili i prognali. Garibaldi je raspustio svoju vojsku i potražio utočište najpre u severnoj Africi, potom u SAD, a nakon toga u Peruu. „Junak dva sveta“ – kako su ga zvali, nije se mogao vratiti u Italiju sve do 1854. godine. Godine 1859. pomogao je Pijemontu u ratu protiv Austrije, predvodeći dobrovoljačke jedinice. U maju 1860. Garibaldi izvodi svoj najveći poduhvat i legendarni pohod: osvajanje Sicilije i Napulja. Ovoga puta nije imao vladinu podršku, ali premijer Kavur i kralj Vitorio Emanuele II nisu se usudili da zaustave popularnog junaka. Kralj i premijer bili su spremni da mu pomognu, ali samo pod uslovom da se poduhvat pokaže uspešnim. Šestog maja 1860, sa oko hiljadu „crvenih košulja“, odnosno dobrovoljaca, ulazi u mesto Marsala na Siciliji, a 11. maja proglasio se za diktatora Sicilije u ime kralja Vitorija Emanuela II. U bici kod Klatafimija, 30. maja, njegove gerilske snage porazile su regularnu vojsku napuljskog kralja. Nakon osvajanja Palerma, premijer Kavur odlučio je da Garibaldiju pruži pomoć, ali samo tajnu. Posle osvajanja Sicilije prelazi na kontinentalni deo Italije i 7. septembra 1860. trijumfalno ulazi u Napulj. Tada uvodi političke reforme, deli zemlju seljacima, ali umesto proglašavanja republike, dobrovoljno ustupa vlast monarhistima u uverenju kako će Savojska dinastija ujediniti Italiju. Međutim, njegova vojska biva raspuštena, a on udaljen na ostrvo Kaprera. No, Garibaldi nije prestao s borbom. Tokom 1862. i 1867. u nekoliko navrata pokušava da zauzme Rim i oslobodi ga papske vlasti. U prvom je pokušaju ranjen, a u oba uhvaćen. U prvom pokušaju, 1862, italijanska vlada morala je da zaustavi Garibaldija u strahu od međunarodnih posledica koje bi usledile
nakon svrgavanja papske vlasti. Učestvuje i u Francusko-pruskom ratu (1870-1871), kada predvodi grupu dobrovoljaca koji podržavaju novu francusku Republiku. Kao što Dimin moćni podnaslov biografije Viva Garibaldi! sugeriše (Odiseja 1860), autobiografskom naracijom dominiraju Mediteran i njegove živopisne luke. To nije prvi put da Dima kreće na krstarenje Mediteranom: u proleće 1834. otisnuo se od Korzike do Španije, prošavši kraj italijanskih obala, kao i duž otomanskih obala u Evropi, Aziji i Africi. Na početku je krenuo na duže putovanje, ali ga nije u potpunosti ostvario – zadržao se obilazeći mora koja zapljuskuju italijanske obale i s tog putovanja donosi dva vredna putopisa o Napulju i Siciliji. Godine 1860, po povratku iz Grčke i najzapadnijih delova Rusije i Gruzije, Dima kreće na putovanje čiji je plan bio veoma sličan onom iz 1834: predviđa dugo krstarenje Sredozemljem, sve do Orijenta. Zamišljeno putovanje, međutim, nikada nije ostvario, najpre jer nije imao dovoljno novca, a što je još važnije, zato što je sreo Garibaldija. U jednom trenutku, Dima otkriva i depresivnu crtu ličnosti, svoje nerado osamljivanje. „Biti sam je možda jedina ambicija koju nikada nisam uspeo da ostvarim. Neke situacije isključuju osamljivanje“ Išao je tako Dima od Đenove, preko Livorna, Torina, Venecije i Milana. Put se odvijao u sledećim fazama: iz Marseja je krenuo 9. maja, u Nicu je stigao 14, u Đenovi bio od 18. do 31. maja, a onda je prošao obalom Korzike, stigavši na Sardiniju 4. juna. Zatim se okrenuo ka Siciliji, gde je njegov brod „Ema“ stigao 10. juna. Dima je na Siciliji ostao sve do jula, provodeći vreme delom na obali, a delom u unutrašnjosti ostrva. Od 8. do 14. jula boravio je na Malti, ali se odatle ponovo obreo na Siciliji. Tek krajem meseca odlazi u Napulj, zaustavivši se kratko u Ćivitavekiji, a zatim se 4. avgusta vratio u Marsej. Tu se zadržava kratko, samo do 10. avgusta, već 13. je u Napuljskom zalivu, a 14. u Mesini. Od avgusta do sredine septembra obavio je dva putovanja, najpre do Sicilije i nazad do Kampanije (Salerno, Kastelmare i Napulj), a onda do Kaprija i nazad. Zatim je konačno napustio Mesinu i otišao u Napulj, kada ga je Garibaldi, koji je već zauzeo prestonicu Burbona, pozvao da mu se pridruži polovinom septembra. Neki od Diminih zastanaka tokom njegovog krstarenja oslikavaju svojevrsni politički turizam u koji se Dima otisnuo, vezujući se za Garibaldijevu ličnost. Baš 4. juna bio je na Sardiniji, a 5. juna obišao je
ostrvo Kaprera, koje naziva „Garibaldijevo ostrvo“, ali se ipak nije usudio da „ode i pokloni se njegovoj kući“, jer se uplašio da će biti indiskretan kada je kroz prozor nazreo siluetu neke žene. Iako je Dimino putovanje posvećeno Garibaldiju već od juna, to ne znači da se ono odvija u prisustvu piščevog junaka. Dima je već dobro upoznat s Garibaldijem i njegovim poduhvatima i pre nego što su se upoznali 1860. godine. Garibaldi se prvi put pojavljuje u Diminim spisima 1850, kada je pisac već svetski slavan, a posebno u pariskim književnim krugovima. Dima je, kao cenjen čovek, bio sposoban da svoje pero upotrebi za plemenite političke ciljeve. „Nije mi neobično da primam u svoje društvo branitelje svake slobode“, napisao je Dima. 119 Ubrzo, umesto nekih priča koje je čuo iz „druge ruke“, on sebi pridaje značaj da je upravo on obavestio i francusku i italijansku javnost o ulozi koju je Garibaldi imao kao vođa italijanske legije od leta 1842. do 1844. godine. Tvrdnja da je on bio taj koji je izveštavao Italijane svakako je pomalo preterana. Ide čak dotle da tvrdi da je on lično, ako ne otkrio, onda stvorio junaka od Garibaldija. „Važno mi je da vam ispričam kako sam upoznao Garibaldija i kako smo od samog početka jedan drugog smatrali za prijatelje, a zatim i braću. Bilo je to 1848 […]. Ispričao mi je pojedinosti o opsadi koja je trajala devet godina, kao opsada Troje, i o čoveku koji je istovremeno bio Ahil, Diomed i Ajant sopstvenog epa. Taj čovek, koga vi još ne poznajete i čije ime je tek izgovoreno u Italiji, jeste Đuzepe Garibaldi.“ 120 Ovde dolazimo do nečega što je meni kao prevodiocu interesantno. Dima je na sebe preuzeo poduhvat prevođenja Garibaldijevih memoara. Čemu nas uči forma i sadržaj Dimine intervencije kao privilegovanog prevodioca? Na prvom mestu, Dima zna kako da iskoristi informacije kojima raspolaže iz više izvora, ne samo od samog Garibaldija nego i od raznih svedoka. Radio je s britanskim i italijanskim verzijama prevoda, iz kojih je čak prepisao i čitave stranice. Tako je njegov prevod Garibaldijevog dela Memoari višeslojan tekst. I ne samo to. Prema mnogim ekspertima, upravo Dimina verzija ima najviše varijacija, najviše dodataka. Takođe je i najspornija među brojnim verzijama, od one britanskog istoričara Trevelijana, do one italijanskog eksperta za Garibaldija, Romana Ugolinija. Stoga prevodilac Dima nastoji da bude istovremeno i interpretator i pisac. To ne bi trebalo da čudi nikoga ko bi sebe zamislio u XIX veku, kada naučni i profesionalni zahtevi prevoda nisu
imali skoro ničeg zajedničkog s etikom prevodilaštva s kojom smo se kasnije upoznali. A s Garibaldijem, Dima i želi da bude više od prevodioca. On hoće da se nametne kao istoričarski autoritet i kao čovek koji je imao ekskluzivna prava i na brojne izvore i na to da bude očevidac. Na samom kraju, Dima ne ostavlja nikakvu sumnju u ulogu koju je sebi dodelio u prepričavanju Garibaldijeve priče: „Garibaldijevi memoari se završavaju ovde. Kao što sam došao do prvog dela njegovog života, tako ću jednog dana doći i do drugog, i sve će to moći će da se sažme u dve reči: egzil i trijumf.“ 121 Susret Dime i Garibaldija 4. januara 1860. ima za pisca svrhu nekakve investicije: on sebi dodeljuje ulogu saučesnika i prijatelja generala, koji pri tom na raspolaganju ima Garibaldijeve Memoare i veliku arhivu. Sam Garibaldi na dva načina ukazuje Dimi poverenje: s jedne strane, daje mu pun pristup u obliku validne pisane preporuke, a s druge, upućuje pismo svom generalnom sekretaru Antoniju Bertaniju, u kojem objašnjava da će Dima imati ulogu njegovog „istoriografa“, i stoga nalaže da mu se sva dokumenta stave na raspolaganje. Kada Garibaldi i njegovi dobrovoljci u noći između 5. i 6. maja 1860. krenu iz Đenove u Napulj, sprema se trijumfalni, mada ne vojnički ulazak u grad. Stigao je vozom 7. maja, i o tome postoje mnogi istorijski zapisi. Dimin opis se, međutim, ne završava tim datumom, već 14. septembra, kada je Garibaldi Dimi na raspolaganje stavio malu palatu Kjatamone, kao novom direktoru muzeja i arheoloških istraživanja Pompeje, okoline i samog grada Napulja. Sam taj događaj opisan je i u „Napuljskom gušteru“. Uobičajeno je da se na Dimino opisivanje događaja gleda s određenom sumnjom. Među Diminim savremenicima postojale su dve grupe kritičara. Jedni su se protivili ujedinjenju Italije i branili stavove pape po pitanju Rima, i za njih Dimini tekstovi nisu bili ništa drugo do hrpa laži i antipapske i radikalne propagande. Druga grupa bili su liberalni naprednjaci i garibaldinci, koji su Dimu optuživali da je lično profitirao od događaja koje je zapravo samo pratio s bezbedne distance, preuveličavajući sopstvenu ulogu uz nezamislivu taštinu, do te mere da je sam sebe proglasio za generalovog najintimnijeg prijatelja, pa čak tvrdio da je nekim sastancima prisustvovala i njegova ljubavnica, maskirana u muškarca. Treba, ipak, reći da Dima mnoge dokumente i izvode iz međusobne korespondencije navodi s velikom
preciznošću, i imati na umu da pisac dela Viva Garibaldi! definiše istoriju pre svega kao pisani tekst koji treba da se koristi u pedagogiji i u političke svrhe. Već početkom 1860, Dima ne krije svoj entuzijazam za ujedinjenje Italije, već ga otvoreno pokazuje u tekstovima koje piše za list Sjekl. Za Dimu, kao i za mnoge druge, Garibaldi nije samo simbol ujedinjene zemlje. On je čovek koji oživljava učmalu zemlju, čini da postane svesna svog položaja, i zato mu je tako važno da se upravo tom čoveku približi što više može. Zato Dima toliko insistira na svojoj bliskosti sa živim herojem. Uz to, Garibaldi je za Dimu idealna romantičarska figura, odgovara svim poetskim parametrima: ima entuzijazam, strast, ima stila, što je i sam Dima mnogo cenio. Garibaldi je za Dimu savršena sinteza uobičajenih vrlina i posebnih atributa. Dimini saputnici su zapanjeni: to je čovek istovremeno toliko veliki i toliko jednostavan. Jednostavan je u manirima, u svojim potrebama i prohtevima. Malo jede, ponekad samo hleb i vodu, spava na golom podu ili „na prašnjavim poljima, na peščanim plažama ili uličnim trotoarima“. 122 Često je ponavljano da voli trezvenjaštvo. To su, prema njegovom shvatanju, moralne i društvene vrline: trezvenjaštvo, siromaštvo i poštenje idu ruku pod ruku. Garibaldi je podjednako jednostavan i u javnim nastupima – ne voli gizdave uniforme i najradije nosi svoju crvenu košulju, neprijatno mu je u palati kralja Dveju Sicilija i odbija da mu ljube ruku ili da mu se obraćaju sa „Vaša Ekselencijo“. 123 Za kraj, kao uvod u ovu priču iz jednog burnog doba u istoriji Napulja, najbolje će možda poslužiti portret Garibaldija koji je rečima oslikao sam Dima: „Garibaldi je četrdesetogodišnjak, srednjeg rasta, proporcionalno građen, plave kose, plavih očiju, grčkog nosa, brade i čela, što su sve osobine koje ga najviše moguće približavaju autentičnom pojmu lepote, poput Isusa na Poslednjoj večeri Leonarda da Vinčija, kome zapravo umnogome nalikuje.“ 124 Manje je bitno ovo spajanje antičke Grčke i italijanske renesanse. Mnogo jači utisak ostavlja to što Dima Garibaldija poredi s Hristom, i to iz 1848. godine u Italiji, iako zapravo piše tek 1860. u Francuskoj i u vreme kada je general već duboko zagazio u šestu deceniju. Ali, Dima je morao da se vrati u Francusku da bi stavio konac na svoje delo. A heroji ne stare. Upravo tako Dima je uspeo da izrazi veličinu ovog čoveka od koga je silno želeo i uspeo
d a u č i n i h e r o j a. M i l i c a S t o j k o v i ć
Dimina živa i višeznačna kratka povest o gušteru u Napulju objavljena je najpre u novinskom obliku, u La gazette du grand monde, u broju 3, od 5. novembra 1867, na stranicama 36-38, zatim u broju 4, od 5. decembra iste godine, na stranicama 50-51, i u broju 5, od 5. januara 1868, na stranicama 67-69. Tekst je prvi put objavljen u celosti u izdanju Mercure de France, Pariz, 1996. ©JP Službeni glasnik, za srpski prevod, 2012. Biblioteka Umetnost i kultura Kolekcija 1001 knjiga #50 Urednik Jovica Aćin Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović Na korici Gušteri iz porodice Polychrotidae
Napomene 1 Đuzepe Garibaldi (1807-1882), harizmatični vođa Risordimenta, kad je nastala Italija, zadužio je Dimu da zapiše njegove memoare. Dima se zatim pridružio generalu Garibaldiju u Palermu i učestvovao je u pohodu na Siciliju, a zatim i u revoluciji kojom su Burboni proterani iz Napulja. Od bezuslovne podrške, Dima je na kraju stigao do javne kritike Garibaldija, koji je, poput Lafajeta i Napoleona, iz potpune posvećenosti otišao u republikanizam. 2 Vitorio Emanuele II (1820-1878) došao je na tron Dveju Sicilija na osnovu plebiscita održanog posle Garibaldijevog osvajanja. 3 Dimina beleška: Vid. „Montevideo, ili Nova Troja“, prvo izdanje u listu Moa, br. 25 i 26, 1. januar i 1. februar 1850. 4 Objavljeno u Monte Kristu, br. 38, 39, 40, 41, 42, 43 u januaru i februaru 1860, a zatim i u Kozerijama, pod naslovom „Poseta Garibaldiju“. 5 Pismo Emi Manuri-Lakur, iz Aleksandrije, 21. maja 1860. godine. 6 Karolina Unger (1803-1877), austrijska operska pevačica. 7 Fernando I od Dveju Sicilija (Fernando IV Napuljski, 1751-1825), treći sin Karla VII, koji je dvadeset pet godina vladao Napuljskim kraljevstvom pre nego što je stupio na španski tron pod imenom Karlo III, zatim se vratio u Napulj 1759, ali je vladavinu preuzeo tek 1767. U vreme kada je zarobio i potom otrovao Diminog oca, generala Toma-Aleksandra Davija de la Pajterija, bio je u ratu sa Francuskom (1799-1806). 8 Ibid. 9 Pismo Viktoru Igou, Palermo, 24. jul 1860. (austrijski Nacionalni arhiv AB XIX 715).
10 Garibaldinci, XVIII, 25. avgust. 11 Garibaldinci, Epilog. 12 Impresum budućeg lista, napisan 7. avgusta, štampan je u marsejskim listovima. 13 Zbirka svih izdanja (11. oktobar 1860 – 18. maj 1861) čuva se u Nacionalnoj biblioteci Italije u Napulju, a Društvo prijatelja Aleksandra Dime poseduje jedan primerak. Retkost tog dokumenta, ključnog za poznavanje Diminog života u periodu između kraja 1860. i početka 1864, do sada je omogućila samo površno korišćenje. 14 V. Politica di Dio, godina I, br. 1, 2, 4, 6, 9, 11, 14, 16 i 35; godina II, br. 77, 78, 80. 15 Borba protiv razbojništva počela je tek u drugoj godini izlaženja lista, nakon što je on prestao s objavljivanjem između 18. maja 1861. i 15. maja 1862. 16 V. „L’unita italiana. Come l’intende L’Indipendente“, godina II, broj 61. 17 Papa pred Jevanđelistima, Istorija i ljudski razum, odgovor monsinjoru Dipanluu [Papa innanzi a Vangeli, a Storia e la ragione umana, riposta a mons. Dupanloup], koja se mogla kupiti u prostorijama Indipendentea na francuskom jeziku (Napulj, Museo di Famiglia, 1861) i na italijanskom (Napulj, Giannini, 1861) od ponedeljka, 1. aprila 1861, najpre je štampan u samom listu, godina I, br. 119-128, 130-131; 4-14, 16. i 18. marta (Il Cardinale Antonelli). Tekst na francuskom je ponovo objavljen sa pregovorom A. Krega Bela, u izdanju Galimara, 1960. 18 I Borboni di Napoli, objavljen u dodatku 8F u Indipendenteu, između 15. maja 1862. (godina II, broj 1) i 6. februara 1864. (godina IV, broj 29). U francuskoj verziji postoje samo prva dva toma (Les Bourbons de Naples), objavljena u Monte Kristu, jedinoj zbirci neobjavljenih dela Aleksandra Dime, od 22. jula (br. 59) do 12. septembra 1862. (br. 74). 19 Beni demianiali. Dell’ estinzione del brigandaggio, Napulj, Stab. tip. Strada Banchi nuovi, 1862,76, ponovo objavljuje niz članaka iz
Indipendentea: I beni ecclesiastici, godina II, br. 32, 23. jun 1862. i Beni demianiali, godina II, br. 34-40, 26-28, 30. jun, 1, 3-4. jul 1862. Brošura nije objavljena na francuskom. 20 Brošura, objavljivana na italijanskom (Sto godina razbojništva u južnim provincijama Italije, tom I, Napulj, Stampade Marco, 1863 [1864], [2] 3l4str.) objavljena je na francuskom tek u šturim delovima („Prva burbonska reakcija“, Musketar, br. 42-57, između 29. decembra 1866. i 13. januara 1867). 21 La Storia di Borboni di Napoli – Prev. 22 Autorski primerak, Društvo prijatelja Aleksandra Dime, fond Glinel, R3 95. 23 Emma Lyonna ovvero Confessioni d’une favorita, manoscritto ritrovato da Alessandro Dumas (ital.) – Prev. 24 Indipendente, godina III, br. 138, 140, 141, 22, 25, 26. jun 1863. 25 Beleška autora, na francuskom, 24, 641, f. 109, datirana [Pariz] 3. jula [1863]. 26 U periodu od 27. februara do 21. avgusta 1858. Dima ima selektivno pamćenje: ne seća se mnogobrojnih manjih romanesknih dela, adaptacija s ruskog, engleskog, niti prepiske sa Servilom, objavljene između 1858. i 1860. godine. 27 Pismo Usaju, oko 20. januara 1864. (beleška autora, Društvo prijatelja Aleksandra Dime, 37/195). 28 Rođena u Parizu, 24. decembra 1860, Mikaela-Žozefa je, dakle, u Napulj došla krajem 1862. godine. 29 Nacionalna biblioteka, n. a. fr. 24 662, f. 49-53. Rukopis je neobjavljen. 30 Prevod sa italijanskog. „Cronaca e fatti diversi“, Indipendente, godina III, broj 258, 17. novembar 1863, i broj 259, 18. novembar 1863. godine. Francuska eskadra nije učestvovala u proslavi, a kao eho teksta objavljenog u Indipendenteu (godina III, broj 254, 12. novembar 1863), moguće je da Dima
meša dve pomorske proslave. La flotta non eseguim dei fuochi di artigliem durante la sera come un anno fa la squadra francese, ma soli fuochi artifiziali e di bengala. Hronike u Indipendenteu su retko potpisivane, ali pronađeni rukopisi svedoče da je često njihov autor bio upravo Dima. 31 Autor, Nacionalna biblioteka, tekst na francuskom 24 641, f. 113-114. 32 Pres, 21. januar – 4. mart 1864, započinje od XVII poglavlja („Kralj“) i završava XXXI poglavljem („Gde Gaetano Mamont stupa na scenu“). 33 Autor, Nacionalna biblioteka, tekst na francuskom, 14 669, f. 140. 34 Autor, Pismo sinu od 23. februara 1864, Nacionalna biblioteka, na francuskom, 24 641, f 118: „Umirem od želje da odem da mu aplaudiram inkognito – sačuvaj mi jednu ložu do poslednjeg trenutka – i redovno me izveštavaj o mogućem datumu promocije!“ 35 Autor, Društvo prijatelja Aleksandra Dime, 37/195. 36 Autor, Pismo sinu od 23. februara 1864, o. c.: „Kad pročitaš La San Feliće, reći ćeš mi da li ti u tome vidiš dramu.“ 37 Objavljena u Indipendenteu, godina III, brojevi 217, 218, 221, 227, 228 i 230. 38 Borba između Daresa i Entela opisana je u petoj knjizi Eneide. 39 Kirka, Odisejeva ljubavnica. 40 Partenopa je bila jedna od sirena – velikih ptica s glavom žene, koje su, prema legendi, živele na zapadu Sicilije i čija je magična pesma privlačila moreplovce da se nasuku na hridi kako bi postali njihova hrana. 41 Vergilije u svojoj Eneidi piše da je Mizen, Enejin trubač, izazvao Tritona na takmičenje u sviranju trube. Triton ga je bacio u more zbog taštine. 42 Ežen Vivije (1817-1900), bio je retko nadaren za sviranje horne i u vreme Druge imperije imao je privilegiju da bude prijatelj Ruea i Napoleona III. Takođe je bio izuzetan humorista. 43 Eneida, knjiga šesta, stihovi 234-235: „Mizene, za tebe reče, tvoje će ime
trajati doveka.“ 44 Što se vidi iz njegovog pisma od 7. marta napisanog u Ćivitavekiji, objavljenom u Indipendenteu, godina IV, broj 56, od 10. marta. 45 Pismo prevedeno s italijanskog na francuski. 46 Prve godine, adresa redakcije je bila Ulica Vivijen 12, za pitanja glavnom uredniku trebalo se obratiti gospođi markizi D’Ormsej, a za oglase gospodinu E. Barbu. Treće godine, trebalo se obratiti E. Šaveu, a adresa je bila Pasaž Laferijer broj 10. 47 „Ćuretina“, Novosti…, broj 3, 5. novembar, str. 42-44; „Ćurka s gomoljačama i vrapcima“, o. c., broj 4, 5. decembar; „Ševe, svračci, vrapci“, o. c., broj 5, 5. januar 1868, str. 74-76. Takođe objavljeno u Kulinarskim spisima jednog vajnog napuljskog gurmana. 48 Klod Šop se posvetio rehabilitaciji dela Aleksandra Dime. Napisao je njegovu biografiju naslovljenu Aleksandar Dima – genije života, 1985, kao i kritičke osvrte na njegova poznata dela, u kojima je javnosti otkrio i neka nepoznata, poput Romana o Violeti, objavljenog 1992. godine. Upravo je objavio Rečnik Dima (Claude Schopp, Dictionnaire Dumas, CNRS, Paris, 2010). Profesor je na master studijama na Univerzitetu u Versaju. – Prev. 49 Farniente – (ital.) dokolica. 50 Tiberije Klaudije Neron (42. pre n. e. – 37. n. e.), dobar general i dobar vladar, koji je nasledio Avgusta i koji je poslednjih godina života, povukavši se na Kapri, postao grozni tiranin. 51 Vergilije, Georgike, V, 119: biferique rosario Paestum (Pestumski ružičnjaci što dvaput cvetaju). 52 Lucije Licinije Lukul (109-57. pre n. e.), briljantni general kome su se savremenici divili kako zbog podviga, tako i zbog obilne trpeze. 53 Tomazo Anijelo Mazanijelo (1628/23-1647), ribar koji je predvodio pobunu napuljskih lazarona protiv španske monarhije. Mazanijelo je u pobuni učestvovao samo deset dana, dok nije pogubljen. Španski vicekralj je najpre dao, a po ubistvu Mazanijela povukao ustupke lazaronima, zbog čega se
pobuna nastavila još devet meseci. 54 Franćesko II od Dveju Sicilija (1836-1894), nasledio je svog oca Ferdinanda II 1859. godine. 55 Fernando Benevenrano del Bosko, general kralja Franćeska I, koji je uzalud nastojao da se odupre Garibaldijevom osvajanju Sicilije i napuljskog kraljevstva. 56 Mladi Gruzijac koga je upoznao u Potiju, došao je kod Dime u Pariz negde oko 10. marta 1859. i ostao s njim do piščeve smrti. 57 Bio je direktor Indipendentea, lista koji je Dima osnovao u Napulju 1860. godine. 58 Mada je nakratko boravio u Napulju prethodne godine (1866), od 4. do 12. juna. 59 Nerejeva i Doridina kćerka, žena Posejdona, boga mora, s kojim je imala sina Tritona. 60 Frankonijevi, italijanskog porekla, imali su važnu ulogu u istoriji francuskog cirkusa i pozorišta u prvoj polovini XIX veka. Frankonijevi su dvaput godišnje priređivali tradicionalne cirkuske spektakle u Parizu. 61 Odavde je izbačena jedna najavna rečenica, koja je imala svrhu samo u izdanju u reviji: „Priču o Žozefu želim da vam ispričam, i njen ćete nastavak, dragi čitaoče, imati u sledećem broju.“ 62 Postoji verovanje da je gušter čovekov prijatelj i da ga čuva od zmija dok spava. 63 Antoni, Dimina drama u pet činova. 64 Pilone i Tamburini su bili vođe dve monarhističke bande kamore. 65 Facchino – (ital.) nosač. 66 Faquin – (franc.) fakin, spadalo, hulja, čovek od slame. 67 Povertino – (ital.) siromašak, jadničak.
68 Isak Lakedem je flamansko ime legendarnog Jevrejina Lutalice, osuđenog da hoda zemljom do Sudnjeg dana zato što nije pomogao Isusu dok je nosio krst. Dima je o toj temi počeo da piše roman Isak Lakedem (Isaac Laquedem), koji, zbog nevolja sa cenzurom, nikada nije završio. 69 Sveti velikomučenik Januarije, biskup Beneventa, čiju je legendu Dima zapisao u La San Feliće. Za zaštitnika Napulja proglašen je u IV veku. Katolička crkva njegov praznik proslavlja 19. septembra, a pravoslavna 21. aprila. 70 Čuveni francuski glumac Fransoa-Žozef Talma (1763-1826) u ulozi Tita u Volterovoj tragediji Brut nosio je crnu, kratku periku koju mu je napravio Napoleonov frizer Diplan. To je ušlo u modu, a frizura po ugledu na Tita postala je simbol jakobinizma. 71 Žrtve napada nožem. Coltello – (ital.) nož; coltellata – (ital.) rana od uboda nožem. 72 Alfons de Lamartin (1790-1869), francuski pesnik koga je Dima upoznao u Arsenalu 1829. godine. Cenio ga je gotovo jednako koliko i Viktora Igoa, mada Lamartin nije gajio veliko poštovanje za Dimu. 73 Calessino – (ital.) karuce. – Prev. 74 Mladi sluga po imenu Salvatore. 75 Largo dela Paće, danas Pjaca dei Martiri. 76 Ubogi nadničari i nosači u Napulju i na Siciliji. 77 U vezi sa ovim videti dalje Kozerije. 78 Adresa Indipendentea promenjena je 3. avgusta 1863, iz Ulica Kjatamone u Ulica Kjaja 167. 79 Vidi pogovor. – Prev. 80 Kozerije, duhoviti članci. Ova kozerija je objavljena u Monte Kristu, br. 7, 21. januara 1862. godine. 81 Mitridat VI Eupator (134-63. pre n. e.), kralj Ponta, ostao je upamćen kao
jedan od najhrabrijih i najuspešnijih neprijatelja Rima, koji se borio protiv trojice najboljih generala kasne Rimske republike: Sule, Lukula i Pompeja Velikog. 82 Kvint Hortenzije Hortal (114-50. pre n. e), rimski orator, Ciceronov rival. 83 Karlo I Anžujski (1226-1285), kralj Sicilije i Napulja, najmlađi sin francuskog Luja VIII i brat Luja IX. 84 Manfred Sicilijanski (1232-1266), sin svetog rimskog cara Frederika II, poginuo u bici kod Beneventa. 85 Gaj Julije Cezar Oktavijan (63. pre n. e. – 14. n. e.), nećak Julija Cezara, osnivač Rimskog carstva. 86 Lucije Elije Sejan (20. pre n. e. – 31. n. e.), Tiberijev svemoćni ministar, koji je sanjao da preuzme čitavo carstvo. Tiberije je, u strahu od takve apsolutne moći, pobegao na Kapri, a onda je dao da se njegov dotadašnji favorit uhapsi i zadavi, zajedno s celom porodicom. 87 Žan Maksimilijan Lamark (1770-1832), francuski komandant za vreme Napoleonovih ratova, kasnije izabran za člana Parlamenta. Kao protivnik starog režima, poznat je kao aktivni borac protiv rojalista i legitimista. Njegova smrt bila je katalizator pariske pobune iz 1832, koja je poslužila kao osnova za ustanak opisan u Jadnicima Viktora Igoa. 88 Ser Hadson Lou (1769-1844), engleski vojni komandant, najpoznatiji kao guverner Svete Jelene u vreme kada je tamo bio zatočen Napoleon Bonaparta. 89 Jevanđelje po Luki, 1:52. 90 Markiz Vani (umro 1798), finansijski prokurator, državni inkvizitor Ferdinanda IV i Marije Karoline. 91 Antoan Fukije-Tenvil (1746-1795), francuski revolucionar, glavni tužilac revolucionarnog suda u vreme Terora. 92 Žoašen Mira (1767-1815), prvi princ Mira, veliki vojvoda od Berga i Kleva, maršal Francuske i admiral Francuske, bio je kralj Napulja od 1808. do 1815. godine. Ove titule stekao je delom kao zet Napoleona Bonaparte,
pošto se oženio njegovom najmlađom sestrom, Karolinom Bonaparte. Bio je poznat po ekstravagantnom oblačenju, zbog koga su ga zvali „kralj Frankoni“. 93 Ruđero II Sicilijanski (1093-1154), sin Ruđera I, prvi kralj Sicilije (1130- 1154), koja je tada obuhvatala čitav jug Italije. 94 Žozef Bonaparta (1768-1844), Napoleonov stariji brat, poslanik u Napoleonovoj skupštini, ambasador u Rimu, bio je kralj Napulja od 1805. do stupanja na španski presto 1808. godine. 95 Leopold II Toskanski (1797-1870), austrijski nadvojvoda i veliki vojvoda Toskane. 96 Žan-Nikola Lorike (1767-1845), jezuitski sveštenik i istoričar, autor kontroverzne Istorije Francuske namenjene mladeži, zbog koje je lažno optužen da je Napoleona I nazvao „markiz Bonaparta, general-poručnik armija Luja XVII“, što je u to vreme bio najviši čin francuske vojske. Knjiga je 1852. zabranjena. 97 Tiberije Klaudije Neron Germanik (10. pre n. e. – 54. n. e.), rimski car, naslednik Kaligulin, bolje je upravljao državom nego svojim domom: supruge su mu bile Mesalina, a potom Agripina, koja ga je, kada je usvojio Nerona, otrovala jelom s pečurkama. 98 Aul Vitelije Germanik (15-69), jedan od rimskih careva u Godini četiri cara, Tiberijev štićenik, ljubimac Kaligule, Klaudija i Nerona. Posle Galbine smrti dodeljena mu je komanda nad Donjom Germanijom u trenutku kada je Oton proglašen za cara u Rimu. Posle vojnih uspeha, u Kelnu mu je dodeljena carska titula i Vitelije se vratio u Rim. Bio je jednako okrutan kao Neron, njegov uzor. Kada su vojske iz Dalmacije i Ilirije za cara proglasile Vespazijana, Vitelije je kukavički pobegao. 99 Franćesko I od Dveju Sicilija (1777-1830), najstariji sin Ferdinanda I i Marije Karoline, odrekao se liberalnih ideja koje je propovedao za vladavine svoga oca i, kada je postao kralj, 1825, morao je da se suoči s nevoljama iz kojih je teško izašao (pobuna u Ćilentu 1827). Prva žena mu je bila nadvojvotkinja Marija Klementina od Austrije, a nakon njene smrti Marija Izabela, kćerka španskog kralja Karla IV.
100 Ferdinand II od Dveju Sicilija (1810-1859), sin Franćeska I, morao je stalno da guši pokušaje revolucije, najpre sa izvesnom popustljivošću, potom surovo, ali nije uspeo da se odupre revolucionarnom pokretu 1848, kada ga je sicilijanski parlament svrgao. Uspeo je da ostane u Napulju samo zahvaljujući tome što je doneo ustav, bombardovanjem je osvojio Mesinu (Re Bomba – kralj bomba), a zatim i Palermo. 101 Gaj Julije Cezar Oktavijan Avgust (63. pre n. e. – 14. n. e.), nećak Julija Cezara i osnivač Rimskog carstva. 102 „Pismo gospođi Sent-Bev“, Pesničke i verske harmonije, knjiga III, spev VI, 75. stih. 103 Papa Grgur XVI (1765-1846), primio je Dimu prilikom njegovog kratkog boravka u Rimu 1835. godine. 104 Kozerija objavljena u Monte Kristu, broj 76, 19. septembra 1862. godine. „Dragi čitaoci / Dan nakon što sam vam ispričao o seriji krađa, nasilništava i ubistava, o čemu ste čitali u mojoj poslednjoj kozeriji, jedna od dve pretnje koje su mi upućene delom je ostvarena, i evo kako sam ispričao taj događaj našim pretplatnicima u Napulju, na lepom jeziku gde se si čuje, kao što kaže Dante [Pakao, XXXIII, 80. stih, dal paese dove’l si suona]“. 105 Josif Flavije, Judejski rat. 106 Montekalvario je stara gradska četvrt Napulja oko Trga Karita. 107 Kozerija objavljena u Monte Kristu, broj 77, 26. septembra 1862. godine. „Dragi čitaoci / Vratimo se na zaveru otkrivenu u mojoj kući. / Videli ste u jednoj od naših prethodnih kozerija odlomke izveštaja koji je policija imala obavezu da mi pošalje. / Policija, čiji nemar i neopreznost uvek napadamo, verovala je da je pronašla priliku da dokaže da brine čak i za blagostanje onih koji je napadaju. Ja sam, sa svoje strane, verovao da mogu da joj odgovorim u Indipendenteu sledećim člankom. 108 Zaue je oružar iz Marseja, a Lefoše i Devism oružari iz Pariza. 109 Urbano Rataci (1808-1873), advokat iz Pijemonta i italijanski državnik, vođa levog centra, ministar i predsednik vlade u tri navrata. Kada je drugi put bio na čelu vlade, izgubio je položaj upravo zbog politike represije prema
Garibaldiju u Aspromonteu. 110 Baron Betino Rikazoli (1809-1880), Toskanac i borac za ujedinjenje Italije, predsednik vlade i jedan od kreatora italijanske politike posle rata s Austrijom. 111 Prefekt napuljske policije. 112 Džordž Gordon Bajron (1788-1824) za Dimu je bio uzor iz mladosti. „Instinktivno sam osećao da u Bajronu postoji više od pesnika, da je u njemu jedan od onih apostola čiji inspirisani jezik u tišinu noći i u sumrak umetnosti, onim velikim povicima koje razumeju sve nacije, baca iskre nade koje obasjavaju čitav svet.“ (Moji memoari, XCIV) 113 Viktor Igo (1802-1885) bio je još jedan Dimin uzor. Igou se kao pesniku divio do fanatizma, a kritičniji je bio prema njegovim romanima i naročito dramama. Javno su se posvađali 1833, podstaknuti direktorom i glumicama pozorišta u porti Svetog Martina, ali su se kasnije pomirili. 114 Facilis descensus Averni („Lako je sići u podzemlje“), Vergilije, Eneida, spev VI, stih 134. Jezero Averno je u rimskoj mitologiji ulaz u podzemni svet. 115 Avarus Acheron – (lat.) lakomi Aheront. Aheront je u antičkoj mitologiji reka žalosti u podzemlju. 116 Istorijsko pozorište, kasnije Lirsko pozorište, nalazilo se na današnjem Trgu Republike u Parizu. 117 Vidi Krstarenje Mediteranom sa Garibaldijem Žila Pekoa, profesora na L’Ecole normale u Parizu, kao i predgovor delu Viva Garibaldi! Kloda Šopa, jednog od najvećih poznavalaca života i stvaralaštva Aleksandra Dime starijeg. 118 Pierre Larousse, Grand Dictionnaire universel du XIXe siècle (Veliki univerzalni rečnik XIX veka), u 15 tomova, Pariz, 1865. 119 Indipendente, 10. oktobar 1860. godine. 120 Ibid.
121 Memoires de Garibaldi (Garibaldijevi memoari), prevod na italijanski francuskog prevoda A. Dime, Newton Company, Rim, 2003. 122 Maxime Du Camp, Resurrection italienne [Maksim Dikan, Uskrsnuće Italije], Pariz, 1868. 123 A. Dima, Viva Garibaldi!, poglavlje 26. 124 Maxime Du Camp, o. c., Pariz, 1868.