Alexandre Dumas - Kapetan Pol

to potvrđuju, vi znate da mu se oni mogu uručiti samo posle smrti markiza d’ Orej. Tajna je ovde (starac pokaza na svoje srce). Nikakva ljudska sila nije mogla da ga nagna da iz njega izađe pre vremena, nikakva sila neće moći da ga spreči da odatle izađe kad dođe vreme. Papiri su tu, u ovom ormanu čiji ključ uvek držim kod sebe, i samo krađa ili ubistvo mogu da mi ga oduzmu. – Ali, – reče Markiza i pridiže se, – naslonjena na svoju naslonjaču, – vi možete umreti pre moga muža, starče; jer, iako je on teži bolesnik od vas, vi ste stariji od njega. Šta će onda biti s tim papirima? – Sveštenik koji će biti prisutan mojim poslednjim časovima primiće ih u tajni ispovesti. – Tako dakle, – reče Markiza i ustade; – i tako će lanac mojih strepnji da se produži do moje smrti! I poslednja alka njegova biće za večita vremena zapečaćena za moj kovčeg! Postoji u svetu jedan čovek, možda jedan jedini, koji je postojan kao stena, i bog treba da ga postavi pred moju stazu, ne samo kao grižu savesti nego kao svetu! I oluja treba da me baci na nj tako da se razbijem! Ti držiš moju tajnu u svojim rukama, starče; dakle, čini s njom što hoćeš, ti si gospodar a ja rob! Zbogom. Rekavši to, Markiza izađe i uputi se u zamak.

VIII – Da, – reče starac, prateći pogledom Markizu dok se udaljavala, – da, ja znam da vi imate srce od bronze, gospođo, koje ne oseća nikakvu strepnju, osim one koju vam je bog stavio u dušu umesto griže savesti. Ali ona je dovoljna, zar ne? Jer je odveć skupo plaćen ugled kupljen po cenu večitoga straha. Tačno je da je ugled Markize d’ Orej tako veliki da i kad bi istina izašla iz zemlje ili sišla s neba, shvatili bi je kao klevetu! Najzad, bog hoće što hoće, i ono što on čini davno je unapred napisano u njegovoj mudrosti. – Dobro promišljeno, – reče jedan mlad i zvonak glas u odgovor na versku izreku koju je izustio skrušeni starac: – Na časnu reč, oče, vi govorite kao propovednik! Ašar se okrenu i spazi Pola, koji je dolazio dok se Markiza udaljavala, tako zamišljena nad onim što smo upravo ispričali da nije ni primetila mladog kapetana. Ovaj se približio, jer je ugledao samog starca i čuo poslednje reči na koje odgovori svojom uobičajenom veselošću. Ašar, koga iznenadi ovo neočekivano stvorenje, pogleda ga kao da ga moli da ponovi. – Kažem, produži Pol, da više ima veličine u skrušenosti što se povinuje nego u filozofiji što sumnja. To je načelo naših kvekera, i radi mog spasenja želeo bih da mi ređe bude na ustima, a češće na duši. – Oprostite, gospodine, – reče starac posmatrajući našeg pustolova koji ga je netremice gledao stojeći jednom nogom na pragu; – ali mogu li da znam ko ste vi? – Za sada, – odgovori Pol prepuštajući se svojoj poetskoj i bezbrižnoj veselosti, – ja sam podanik Platonove republike, ljudski rod mi je brat, otadžbina mi je ceo svet i na zemlji imam samo ono mesto koje sam sam sebi stvorio. – A šta tražite, – produži starac osmehujući se i protiv volje ovom veselom raspoloženju što se razlivalo po celom licu mladog čoveka. – Tražim, – odgovori Pol, – na tri milje od Lorijana, pet stotina koraka od

zamka d’Orej, jednu kućicu koja đavolski liči na ovu i u kojoj treba da nađem jednog starca, a taj biste lako mogli biti vi. – A kako se zove taj starac! – Luj Ašar. – To sam ja. – Onda neka, blagoslov neba siđe na vaše bele kose! – reče Pol glasom koji je, zbog promenjenog tona, izražavao naklonost i poštovanje; – jer imam pismo koje mislim da je od moga oca i u kome piše da ste vi čestit čovek. – Ima li nešto u tom pismu? – uzviknu starac. Oči mu zaiskriše i on kroči korak bliže kapetanu. – Svakako, – odgovori ovaj, otvori ga i izvuče iz njega jedan venecijski dukat prelomljen po sredini; – polovina zlatnika čiju drugu polovinu vi treba da imate. Ašar nesvesno pruži ruku i upre pogled u mladog čoveka. – Da, da, – reče starac i pri svakoj reči njegove su se oči sve više punile suzama; – to je taj, i, šta više, to je izvanredna sličnost… On raširi ruke. – Dete!… O, bože, bože! – Šta vam je? – uzviknu Pol i pruži ruku da bi pridržao starca koji se povodi pod težinom svoga uzbuđenja. – Oh! i ne razumete, – odgovori ovaj, – vi ne shvatate da ste verna slika vašeg oca, da sam ga ja toliko voleo da bih za njega dao krv i svoju, život svoj, kao što bih to sada učinio za tebe, mladiću, ako bi to od mene zahtevao! – Onda, zagrli me, stari prijatelju, – reče Pol i obujmi starca, – jer prijateljstvo nije prekinuto, veruj mi, između očevog groba i sinovljeve kolevke. Ma kako izgledao moj otac, ako je, da bih naličio na nj, dovoljno imati besprekornu savest, postojanu hrabrost i pamćenje koje se uvek seća dobročinstva, iako ponekad zaboravlja uvredu, onda si dobro rekao: ja sam njegova verna slika, više po duši nego po liku. – Da, sve je to imao vaš otac, – odgovori polako starac, stežući u zagrljaj dete koje mu se vratilo i nežno ga gledajući kroz suze. – Da, on je imao isti ponos u glasu, isti plamen u očima, istu plemenitost u srcu. Ali zašto te nisam ranije video, mladiću? U mom životu bilo je sumornih časova koje bi ti razgalio svojim prisustvom. – Zašto?… Zato što u ovom pismu piše da dođem kod tebe kad budem

imao dvadeset pet godina i što sam ih ja tek navršio; pre jednog sata. Starac zamišljeno obori glavu i poćuta časak, udubljen u uspomene prošlosti. – Zar već, – reče on i podiže najzad glavu, – zar već ima dvadeset pet godina! A čini mi se, bože moj, da ste se juče rodili u ovoj kući i otvorili oči u ovoj sobi! I starac pruži ruku prema vratima druge odaje. Izgledalo je da Pol nešto razmišlja; zatim pogleda oko sebe da bi mu izgled stvari koje su bile pred njegovim očima osvežio uspomene što su navirale u njegovo sećanje: – U ovoj kolibi? U ovoj sobi, – ponovi on, – ja sam stanovao do svoje pete godine, zar ne?… – Da, – promrmlja starac, strepeći da ga ne otrgne od uzbuđenja koja su ovladala njime. – E, pa dobro! – produži Pol i obema rukama prekri oči da bi sakupio sve uspomene, – pusti me za časak da pogledam u prošlost, jer se sećam jedne sobe za koju sam smatrao da sam je video u snu. Da li je to ona… Čuj!… O, to je čudno kako se sada sećam. – Govori, dete, govori! – reče starac. – Ako je to ona, treba da ima s desne strane… pri ulazu… u dnu… jedan krevet… sa zlatnim zastorima! – Da. – Jedno raspeće iznad uzglavlja kreveta? – Da. – Jedan ormar pravo, u kome je bilo knjiga… i među njima velika biblija… s nemačkim gravurama? – Evo je, – reče starac i pokaza knjigu otvorenu na naslonu za molitvu. – Zatim, – reče Pol i diže se, prozora te sobe se vidi more i u moru tri ostrva? – Da, to su Uat, Edik i Bel-Il-an-Mer… – Dakle, sve je tako, – uzviknu Pol i skoči prema sobi. Zatim, kad vide da starac pođe za njim: – Ne, ne, – reče mu i zadrža ga, – sam… pusti, me da u nju uđem sam. Potrebno mi je da u njoj budem sam, – i on uđe i zatvori vrata

za sobom. Tada se zaustavi, za trenutak obuzet onim svetim poštovanjem koje bude uspomena detinjstva. Soba je bila upravo onakva kao što ju je opisao, jer vernost starog sluge nije dopustila da se ma šta promeni. Pol, koga bi tuđi pogled nesumnjivo zadržao da ispolji osećanja koja su ga obuzimala, svestan da je sam, predade im se svim bićem. Koliko je događaja proteklo u toku ovih dvadeset godina! Koliko je raznih vidika usledilo za ovim vidicima koje tako blagim pogledom miluje veselo sunce naših mladih godina. Kako ga je onaj ćudljivi vetar što je duvao u jedra njegove lađe udaljio od ličnih strasti i gurnuo usred političkih strasti! I kako se jedan bezbrižni mladić, koji je smatrao da je zaboravio sve što je na zemlji, sećao svega! Evo kako će njegov život, slobodan i moćan kao Okean što ga je ljuljuškao, da se veže za dotada nepoznate veze što će ga zadržati možda na ovom ili onom mestu, kao usidrenu lađu koja doziva vetar i koju vetar doziva, a ona se ipak oseća okovana kao sidrom sputani rob, kojoj minula sloboda čini još gorčijim ropstvo koje nastaje! Dugo je Pol bio udubljen u ove misli. Zatim se polako diže i nalakti na prozor. Noć je bila mirna i lepa, mesec je sijao na nebu i srebrio vrh talasa. Tri ostrva su se videla na horizontu, plavičasta kao magle što se dižu nad Okeanom. Sećao se koliko je puta u detinjstvu bio naslonjen na isto mesto i posmatrao isti prizor, sledeći očima neku barku s belim jedrom koja je nemo klizila po moru, kao krilo noćne ptice. Tada se njegovo srce ispuni milim i nežnim uspomenama; glava mu pade na grudi i neme suze potekoše niz obraze. U tom trenutku oseti da ga neko uhvati za ruku; to je bio starac; on htede da sakrije svoje uzbuđenje, ali se odmah pokaja što se snebivao što je čovek, okrenu se i otvoreno mu pokaza uplakano lice. – Ti plačeš, dete! – reče starac. – Da, plačem, – odgovori Pol, i što bih to krio? Da, gledaj me. A, međutim, ja sam video strašne stvari u svom životu! Video sam uragan kako okreće u kovitlac moju lađu na vrhu talasa i u dubini ponora, i osetio sam da ona pri udaru bure nije bila teža od suvog lista kad dune večernji povetarac! Gledao sam kako ljudi oko mene padaju kao zrelo klasje pod srpom žetaoca! Slušao sam smrtne vapaje onih s kojima sam sinoć delio obed! Da bi se našao kraj njih pri izdisaju, išao sam kroz kišu đuladi i kuršuma, po podu po kome sam se pri svakom koraku klizao po krvi! E, pa da! Tada mi je duša bila mirna, oči mi se nisu vlažile. Ali ova soba, vidiš li, ova soba čiju sam uspomenu tako sveto čuvao, ova soba gde sam primio prvo milošte oca koga

više neću videti i poslednje poljupce majke koja ne bi možda više htela da me vidi, ova soba, to je nešto sveto, kao kolevka i kao grob. Nisam mogao da se ne uzbudim kad sam je opet video: moram da plačem ili ću se ugušiti! Starac ga steže u naručje, Pol nasloni glavu na njegovo rame i za časak se čulo samo njegovo jecanje. Zatim stari sluga produži: – Da, imaš pravo: ova soba je ujedno i kolevka i grob; jer si se ti tu rodio; – on pokaza rukom, – i tu si primio poslednje zbogom tvoga oca, – produži on i pokaza rukom odgovarajući ugao. – On je, dakle, umro? – reče Pol. – Umro je. – Reći ćeš mi kako? – Sve ću vam reći! – Samo časak, – dodade Pol, uze stolicu i sede. – Nemam trenutno snage da te slušam. Pusti me da se priberem. On nasloni lakat na prozor, osloni glavu na ruku, i ponovo baci pogled na more. – Kako je lepa noć na Okeanu kad je obasjan mesecom kao sada, u ovom času! – produži on uobičajenim blagim i setnim naglaskom. Ne verujem da čovek koji je često posmatrao ovaj prizor može da se boji smrti. Moj otac je hrabro umro, zar ne? – O, razume se! – odgovori Ašar ponosito. – Tako je moralo biti, – produži Pol. – Sećam se svoga oca, iako sam imao samo četiri godine kada sam ga poslednji put video. – To je bio lep mlad čovek, kao vi, – reče Ašar gledajući tužno Pola, – i upravo vaših godina! – Kako se zvao? – Grof de Morle. – Dakle, i ja sam iz jedne plemenite i stare porodice. I imam svoje plemićke znake i grb kao svi oni drski mladi plemići koji su mi tražili povelju kada sam im pokazivao svoje rane! – Pričekaj, mladiću, pričekaj! Nemoj tako da se gordiš, jer ti još nisam rekao ime one koja te je donela na svet i ne znaš strašnu tajnu tvog rođenja! – Pa dobro, neka bude! Ja ću s istim poštovanjem i istom pribranošću čuti ime svoje majke. Kako se zvala moja majka? – Markiza d’ Orej, – odgovori polako i kao nerado starac.

– Šta govoriš? – uzviknu Pol, skoči i zgrabi ga za ruke. – Istinu, – odgovori ovaj tužno. – Dakle, Emanuel je moj brat, a Margarita je moja sestra! – Zar ih vi već poznajete? – uzviknu stari sluga začuđen. – Oh! Imao si potpuno pravo, starče, – reče mladi marinac i pade na stolicu. – Bog hoće što hoće, i ono što on čini davno je unapred zapisano u njegovoj mudrosti. Za časak zavlada ćutanje, a zatim Pol podiže glavu i odlučno se zagleda u starca. – A sada, – reče mu, – spreman sam da sve čujem. Možeš pričati.

IX Starac se malo pribra, zatim poče: – Oni su bili vereni. Ne znam kakva je smrtna mržnja odjednom zavadila njihove porodice i otuđila ih. Grof de Morle, slomljena srca, nije mogao da ostane u Francuskoj. On otputova za Sen-Domingo, gde je njegov otac imao posed. Ja sam ga pratio, jer je markiz de Morle imao u mene potpuno poverenje: ja sam bio sin one koja je i njega dojila; bio sam isto tako vaspitan kao i on; zvao me je bratom, i samo sam ja shvatao razliku kojom nas je priroda podelila. Markiz prepusti meni da se staram o njegovom sinu, jer sam ga voleo očinskom ljubavlju. Proveli smo dve godine pod tropskim suncem. Za te dve godine, vaš otac je, izgubljen u svemoći ovog divnog ostrva, putovao bez plana i cilja, lovio neprestano i neumorno i pokušavao da izleči duševne patnje telesnim umorom. Ali, ne samo da nije uspeo, reklo bi se, njegovo srce još više raspalilo pod ovim žarkim suncem. Najzad, posle dve godine borbe i lutanja, njegova bezumna ljubav ga savlada: morao je ili da je vidi ili da umre. Ja popustih: pođosmo. Nikad vožnja nije bila tako lepa i tako srećna: more i nebo su nam se osmehivali; prosto da čovek poveruje da će se sve dobro svršiti. Šest nedelja posle odlaska sa Por-o-Prensa iskrcasmo se u Avru. Gospođica de Sable se udala; markiz d’ Orej bio je u Versaju i zauzimao na dvoru Luja XV mesto koje je odgovaralo njegovom položaju, a njegova žena previše je patila i nije mogla da pođe s njim, već je ostala u ovom starom zamku d’ Orej, čije kule i odavde vidite. – Da, da, – šaptao je Pol, – znam ga dobro, produžite. – Meni, – nastavi starac, – za vreme našeg puta, umre neki ujak, bivši sluga u kući d’ Orej, i ostavi mi ovu malu kuću i okućnicu. Primih nasledstvo. A vaš me otac ostavi u Vanu i reče da ide za Pariz; prođe godina dana otkako sam u ovoj kući, a njega nisam video. Jedne noći (danas je dvadeset pet godina od te noći) neko zakuca na moja vrata; otvorih: pojavi se vaš otac, noseći u narečju neku ženu pokrivena lica;

on uđe u ovu sobu i stavi je na krevet; zatim se vrati u drugo odeljenje, gde sam ga čekao nem i nepomičan od čuđenja: »Luje«, reče mi, i stavi mi ruku na rame, s pogledom čoveka koji preklinje, iako zna da ima pravo da naređuje: »Luje, ti možeš ne samo da mi spaseš čast, već da učiniš mnogo više: ti možeš da spaseš život i čast onoj koju volim. Pojaši konja, odjuri u grad i za jedan sat budi ovde s lekarom«. On mi je govorio odsečno i ubedljivo, što je značilo da ne sme ni trenutka da se izgubi. Poslušah. Svitalo je kad smo se vratili. Grof Morle odvede doktora u ovu sobu i zatvori vrata; ostali su u njoj čitav dan; oko pet sati posle podne lekar ode, a kad pade noć, vaš otac izađe iz sobe noseći ponovo u naručju, i ovog puta pokrivenu, onu tajanstvenu ženu koju je sinoć doneo. Uđoh posle njih u sobu i nađoh vas: tek što ste se rodili. – A kako ste znali da je ova žena bila markiza d’ Orej? – prekide ga Pol, kao da je još želeo da sumnja. – Oh, – odgovori starac, koliko strašno toliko i neočekivano: – ponudio sam se grofu Morleu da vas čuvam ovde; on je prihvatio tu ponudu, i s vremena na vreme dolazio da provede jedan sat kraj vas. – Sam? – zapita sa strepnjom Pol. – Uvek, – odgovori Ašar. – Ali ja sam imao dozvolu da se s vama šetam po parku; i tada se pokatkad dešavalo da se markiza pojavila iz neke aleje, kao da je slučajno tuda prolazila; ona vas je pozivala rukom i milovala vas, kao neko tuđe dete koje volimo da vidimo jer je lepo. Četiri godine prođoše tako; zatim, jedne noći, neko ponovo zakuca na ova vrata: bio je to vaš otac. Bio je mirniji, ali možda sumorniji nego prvi put. »Luje«, reče mi, »sutra u svanuće tučem se s markizom d’ Orej; to je dvoboj na smrt i ti ćeš biti jedini svedok. Tako je utančano. Daj mi, dakle, utočište za ovu noć i sve što treba za pisanje«. On sede za ovaj sto, na ovu stolicu gde ste vi sada. (Pol se diže i sve vreme se samo oslanjao na stolicu, a nije više sedao) i probdeo je celu noć. U svanuće uđe u moju sobu i nađe me na nogama. Ja takođe nisam spavao. Dok ste vi, jadno, bezbrižno dete koje nije znalo za strasti i bede čovečje, spavali u vašoj kolevci. – Zatim, zatim? – Vaš otac se nagnu nad vama, polako, oslanjajući se o zid i gledajući vas tužno: »Luje«, reče mi muklo, »ako poginem, a takva nesreća bi mogla da se desi ovom detetu, ti ćeš ga predati s ovim pismom Fildu, mom sobaru, koji je primio na sebe da ga odvede u Selkerk, u Škotsku, i da ga tamo preda u

sigurne ruke. Kad napuni dvadeset pet godina, doneće ti drugu polovinu ovog zlatnika i zahtevaće da mu otkriješ tajnu njegovog rođenja. Ti ćeš mu je reći, jer će tada njegova mati biti možda sama i povučena od sveta, a papire koji to potvrđuju predaćeš mu tek posle smrti markiževe. Sada je sve uređeno; pođimo, reče mi, jer je vreme«. Onda se nasloni na vašu kolevku, nagnu se nad vama, pa iako je to bio čovek, jamčim vam, i videh jednu suzu kako se skotrlja na vaš obraz. – Dalje, – prošapta Pol prigušeno. – Sastanak je bio u samoj aleji parka, sto koraka odavde. Kad smo stigli, zatekli smo markiza; on nas je tu čekao već nekoliko minuta. Pored njega, na jednoj klupi, bili su napunjeni pištolji; protivnici se bez reče pozdraviše. Markiz pokaza rukom oružje; svako uze svoje i oni se, jer su uslovi bili unapred određeni, kako mi je rekao vaš otac, nemi i mračni udaljiše trideset koračaja i pođoše jedan prema drugome. Oh! To je bio strašan trenutak za mene, kunem vam se, – produži starac, tako uzbuđen kao da sada gleda ponovo isti prizor, – dok sam posmatrao kako se malo-pomalo smanjuje razdaljina između ova dva čoveka. Kad se nađoše na deset koračaja, markiz stade i opali… Pogledah vašeg oca. Ni jedan mišić se ne pokrenu na njegovom licu, tako da poverovah da je zdrav i čitav; on produži da ide prema markizu i nasloni mu cev od pištolja na srce. – Nadam se da ga nije ubio! – uzviknu Pol i zgrabi starca za ruku. – On mu reče: »Vaš život je u mojim rukama, gospodine, i mogao bih da vam ga oduzmem; ali ja hoću da vi živite, da bi mi oprostili kao što ja vama opraštam«. Rekavši to, pade mrtav: markizov kuršum probio mu je grudi. – Oh! Oče! Oče! – uzviknu mladi marinac kršeći ruke. – I on, taj čovek što je ubio moga oca, još je u životu! On još živi, zar ne? On je još u snazi, on još ima moći da podigne mač ili pištolj. Ići ćemo da ga potražimo… danas, odmah. Reći ćeš mu: »To je njegov sin, s njim treba da se tučete«. – Oh, taj čovek… taj čovek… teško njemu! – Bog se postarao da se osveti, – odgovori Ašar: – taj čovek je lud. – To je istina, – promrmlja Pol; – to sam zaboravio. – I tako lud, – produži Ašar, – on stalno vidi onaj krvavi prizor i deset puta dnevno ponavlja poslednje reči koje mu je rekao vaš otac. – Ah! – zbog toga ga, dakle, markiza ne napušta ni minuta.

– I zbog toga je, pod izgovorom da ne želi da vidi svoju decu, odstranila od njega Emanuela i Margaritu. – Jadna sestra! – reče Pol glasom beskrajne i nežnosti. – I sada ona hoće da je žrtvuje i da je uda protiv njene volje za tog bednog Lektura! – Da, ali taj bedni Lektur, – produži Ašar, – vodi Margaritu u Pariz, daje konjički puk njenom bratu; markiza se više ne plaši prisustva svoje dece, njenu tajnu znaju još samo dva starca koja, sutra, noćas, mogu da umru… Mrtvi ne govore. – Ali, ja, ja! – Vi! Zna li ko da vi uopšte postojite? Jeste li o sebi dali glasa od pre petnaest godina, kad ste pobegli iz Selkerka? Zar i vi niste mogli da nešto preživite na svom putu što bi vas sprečilo da dođete na sastanak na koji ste, srećom, došli? Razume se, ona vas nije zaboravila… ali ona se sada… – Oh! Zar misliš da moja majka?… – Oprostite, to je istina, – odgovori Ašar, ja ni u šta ne verujem; pogrešio sam; zaboravite to što sam rekao. – Da, da, govorimo o tebi, prijatelju; govorimo o mom ocu. – Zar treba da kažem da je njegova volja ispunjena? Fild je došao po vas istoga dana. Vi ste otišii. Dvadeset i jedna godina minula je od tog doba, i nijedan dan nije prošao da nisam zaželeo da vas vidim određenog dana. Ove želje su se ispunile, – nastavi starac. – Hvala bogu, tu ste, vaš otac živi u vama… Ja ga opet vidim, ja mu govorim… ja više ne plačem, utešio sam se!… – I on je umro?… Umro bez uzdaha, bez pokreta, bez nade, odjednom! – Da, umre!… Doneo sam ga ovde… Stavio sam ga na ovaj krevet gde ste se vi rodili. Zatvorio sam vrata da niko ne uđe i otišao da kopam grob. Ceo dan sam proveo na toj teškoj dužnosti; jer, po želji vašeg oca, niko nije smeo da dozna ovu strašnu tajnu. Uveče sam se vratio da uzmem leš. Čudna je stvar čovečije srce. Video sam ga kad je pao… osetio sam kako mu se hlade ruke… poljubio sam njegovo ledeno lice… ostavio sam ga da iskopam grob, i kad sam ga iskopao, izvršio nalog ubijenog, srce mi je pri povratku pomamno lupalo, jer mi se činilo da je, dok nisam bio tamo, iako je za to trebalo božje čudo, ponovo oživeo, i da će da se podigne sa kreveta i da mi govori. Uđoh… Avaj! avaj! jevanđelska vremena behu prošla, Lazar je i dalje

bio ispružen na krevetu… mrtav! mrtav! mrtav! I starac osta za časak tako klonuo, bez reči, bez glasa, samo su suze nemo kapale niz njegovo izborano lice. – Da, da, – uzviknu Pol, i sad on zajeca, – da, zar ne, ti si izvršio svoju svetu dužnost! Plemenito srce, dozvoli da poljubim te ruke koje su spustile telo moga oca u večnu kuću! I ostao si veran grobu kao što si to bio i za života. Jadni čuvaru grobnice! Ostao si pored njega da bi nekoliko suza orosile travu koja je nikla nad neznanom rakom. Oh! kako su oni koji misle da su veliki, zato što njihovo ime nadjačava u buri i u ratu uragan i bitku, mali pored tebe, starca neme odanosti!… Oh! blagoslovi me, blagoslovi me! – uzviknu Pol I pade na kolena, – pošto moj otac nije više ovde da me blagoslovi. – U moje naručje, drago dete, u moje naručje! – reče starac; – jer ti si preuveličao tako prosto ovo i tako prirodno delo. Zatim, veruj mi, to što ti nazivaš mojom odanošću, u tome je bilo pouke za mene. Tvoj otac bio je poslednji potomak jedne stare loze, nosio je plemenito ime i pomislilo bi se da mu je već unapred utrven put za zemaljske počasti… imao je porodicu, prijatelje… I šta! Tvoj otac iščezao odjednom kao da se zemlja pod njim otvorila. Ne znam da li je nečiji suzni pogled tražio njegov trag dok ga nije izgubio; ali ono što znam, to je da već dvadeset jednu godinu niko nije došao na taj grob, niko ne zna da on leži tamo gde je trava zelenija i gušća. A, međutim, gordi i bezumni čovek misli da predstavlja nešto! – Oh! moja mati nije nikad tamo dolazila? Starac ne odgovori. – E, dobro! – produži Pol, – sad nas dvojica znamo za to mesto. Hajde, pokaži mi ga; jer ja ću tu navraćati, kunem ti se, svaki put kad moja lađa dodirne obale Francuske. Rekavši to, on odvuče Ašara u prvu sobu; ali, kad otvoriše vrata, čuše lak šum iz parka: to je sluga iz zamka dolazio s Margaritom. Pol se naglo povuče. – To je moja sestra, – reče Ašaru… Hoću da joj kažem jednu reč, radi koje će provesti srećnu noć. Sažalimo se na one koji ne sklapaju oči i plaču. – Ne zaboravite, – reče Ašar, da je tajna koju sam vam otkrio i tajna vaše majke.

– Ne brini se, stari prijatelju, – reče on gurajući Ašara u drugu sobu. Umiri se, ja ću joj govoriti samo o njenoj tajni. U tom trenutku uđe Margarita.

X Margarita je, kao i obično, došla da donese malo namirnica starcu. Začudi se kad vide u prvom odeljenju, gde je već deset godina sretala samo Ašara, mladog lepog čoveka koji ju je blago gledao i prijatno se osmehivao. Ona dade znak sluzi da ostavi kotaricu u ugao sobe; on posluša i iziđe da sačeka gospodaricu pred vratima. Onda ona priđe Polu: – Oprostite, gospodine, – reče mu, – ja sam mislila da je ovde samo moj stari prijatelj Luj Ašar, donosim mu od moje majke… Pol pruži ruku prema drugoj sobi, što je značilo da je tamo onaj koga je tražila, jer nije mogao da joj odgovori da ne bi bojom svoga glasa odao svoje uzbuđenje. Mlada devojka jedva primetno klimnu glavom u znak zahvalnosti i uđe. Pol je gledao za njom s rukom na srcu. Ova nevina duša, u koju ljubav nikad nije ušla, otvarala se u svojoj svetog čednosti prvim porodičnim uzbuđenjima. On je večito bio usamljen i prijatelji su mu bili samo ona gruba deca Okeana. Nije dakle čudo što su prava osećanja koja su ušla u njegovo srce, iako samo bratska, bila isprepletena i uzbudljiva kao ljubavna osećanja. – Oh! – šaptao je on kad mlada devojka iščeze, – kako mogu ja, jadni usamljeni, da se uzdržim kad budeš izlazila da te ne zagrlim i stegnem u naručje i da ti ne kažem: Margarita, sestro, nikada me nijedna žena nije volela; voli me ti kao brata! Oh! majko! majko! lišila si me tvoje milošte, pa i milošte ovog anđela. Neka vam bog uzvrati u večnosti za sreću koju ste odstranili od vas… i od drugih… – Zbogom! – reče Margarita starcu, otvarajući vrata, – zbogom! Htela sam naročito ove večeri da dođem, jer sada više ne znam kad ću moći ponovo da vas vidim. Ona se uputi vratima, zamišljena i spuštene glave, a Pola nije videla niti se sećala da je tu bio kakav mladić kad je ušla. Mladi marinac gledao ju je stegnutih grudi i vlažnih očiju, pružajući ruke prema njoj da je zadrži. Zatim, kad vide da se ona uhvatila za kvaku:

– Margarita! – viknu on. Mlada devojka se začuđeno okrenu; nikako nije shvatila otkuda ta neobična prisnost od čoveka koga uopšte ne poznaje i upola otvori vrata da izađe. – Margarita! – ponovi Pol i kroči prema svojoj sestri; – Margarita, zar ne čujete da vas zovem?… – Istina je da je Margarita moje ime, gospodine, – odgovori dostojanstveno mlada devojka, – ali ne mogu da zamislim da mi se na takav način obraća ličnost koju nemam čast da poznajem. – Ali ja vas poznajem, – uzviknu Pol, priđe joj, zatvori vrata i vrati je u sobu. – Ja znam da ste vi nesrećni, da nemate nikoga kome bi poverili svoje jade i nijednu ruku koja bi vas podržala. Ja sam vaš prijatelj, vaš odani večiti prijatelj! – Oh! gospodine, – odgovori Margarita, – reči koje izgovarate zaista su svečane i uzvišene! Reči, u koje, na nesreću, ne mogu da poverujem bez dokaza. – A ako vam ga dam, – reče Pol. – Nemoguće! – prošapta Margarita. – Nepobitan je, – nastavi Pol. – Oh! onda… – reče Margarita s neodređenim naglaskom u kome je sumnja počela da ustupa mesto nadi. – E, pa dobro! Dakle… – Oh! dakle! Ali ne, ne! – Poznajete li ovaj prsten? – reče Pol i pokaza joj prsten koji je otvarao grivnu. – Milostivi bože! – povika Margarita, – smiluj se na mene! On je umro! – On je živ! – Ali me onda više ne voli? – On vas voli! – Ako je živ! Ako me voli! Oh! prosto da čovek poludi!… Šta sam ono rekla? Ako je živ, ako me voli, otkud ovaj prsten u vašim rukama? – On mi ga je poverio kao zalogu zahvalnosti.

– A da li sam ja poverila ovu grivnu ma kome? – reče Margarita podižući rukav svoje haljine. – Pogledajte! – Da, ali vi, Margarita, vi niste izgnanica, osramoćena u očima sveta, bačena među propalice! – Šta mari! Zar on nije nevin? Zar ga ne volim? – Zatim, on je smatrao, – produži Pol u želji da vidi kolika je odanost i ljubav njegove sestre, – on je smatrao da je dužan, odstranjen zauvek od društva, da vam ponudi, ako ne da vam vrati, slobodu da raspolažete vašom rukom. – Kad jedna žena učini za čoveka ono što sam ja učinila za njega, – odgovori odlučno Margarita, – ona, verujte mi, mora da ga večito voli. – Oh! vi ste anđeo! – uzviknu Pol. – Recite mi, – produži Margarita i sada ona zgrabi ruke mladog čoveka i pogleda ga preklinjući. – Šta? – Vi ste ga dakle videli? – Ja sam mu prijatelj, brat… – Oh! govorite mi o njemu, dakle! – povika ona, sva obuzeta svojom ljubavlju i zaboravljajući da prvi put vidi onoga kome upućuje ovakva pitanja, – šta radi on, čemu se nada? Jadnik! – On vas voli i nada se da će vas opet videti. – Znači, znači, – prošapta Margarita i udalji se od Pola, – on vam je dakle rekao? – Sve. – Oh! – uzviknu ona i pognu glavu, a na čelu joj izbi rumen, da kao živi odsjaj plamena, zameni njeno stalno bledilo. Pol joj se približi i steže je na grudi. – Vi ste sveta devojka! – reče joj. – Vi me, dakle, ne prezirete, gospodine, – prošapta Margarita i usudi se da podigne oči. – Margarita, – reče Pol, – kad bih imao sestru, molio bih boga da ona bude kao vi.

– Oh, vi biste onda imali vrlo nesrećnu sestru, – odgovori mlada devojka, nasloni se na njegovu ruku i briznu u plač. – Možda, – odgovori Pol osmehujući se. – Vi, dakle, ne znate? – Recite šta? – Da će gospodin de Lektur doći sutra izjutra? – Znam. – I da se sutra potpisuje ugovor? – Znam. – E, dobro! Čemu bih mogla da se nadam kad me je snašla tako velika nevolja? Kome da se obratim? Koga da molim? Moga brata? Bog je svedok da mu ja praštam, ali on mene ne može da razume. Moju majku?… O, gospodine, vi ne poznajete moju majku! To je žena besprekornog ugleda, stroge vrline, nepokolebive volje; nikad nije pogrešila, i ne veruje da se može pogrešiti; i kad ona kaže: »Ja želim!« ništa drugo ne ostaje do samo pognuti glavu, plakati i povinovati se. Moj otac?… Da… moj otac će morati, znam, moraće da izađe iz sobe u kojoj je zatvoren već dvadeset godina, da bi potpisao ugovor. Moj otac!… Svaka druga je manja nesreća i manje prokletstva nego što sam ja, u ocu bih našla podršku. Ali vi ne znate da je on poremetio umom, da je izgubio razum i s njim svaki osećaj očinske ljubavi. Usto, deset godina nisam videla svog oca; deset godina ima kako nisam stegnula njegove drhtave ruke, kako nisam izljubila njegove bele kose! On više ne zna da ima kćerku; on više ne zna da ima srce, on me čak neće ni poznati! I ako me pozna, i ako se sažali na mene, moja majka će mu staviti pero u ruke i reći će mu: »Potpišite! Ja to zahtevam!«, a jadni i nemoćni starac će potpisati i njegova kćerka biće osuđena na večne muke. – Da, da, sve ja to znam isto tako dobro kao i vi, dete moje, – reče Pol, – ali se ne bojte: do potpisivanja tog ugovora neće doći. – Ko će to da spreči? – Ja! – Vi? – Ne brinite se, ja ću sutra biti na porodičnom skupu. – Kako ćete tamo dospeti?

– Postoji jedna mogućnost. – Moj brat je plahovit, naprasit! Oh! bože! bože! Pazite da me, u želji da me spasite, još više ne unesrećite. – Vaš brat mi je blizak isto kao i vi, Margarita. Ne bojte se i oslonite se na mene. – Oh, ja vam verujem, gospodine, i oslanjam se na vas, – reče Margarita, utučena dugim neverovanjem. Jer kakvu korist imate od toga da me prevarite? I šta biste dobili time ako biste me izdali? – Ništa, u pravu ste; ali pređimo na drugu stvar. Šta mislite da radite si baronom de Lekturom? – Da mu sve kažem. – Oh! – reče Pol i pokloni se. – Dozvolite da vas obožavam. – Gospodine, – prošapta Margarita. – Kao sestru! Kao sestru! – Da, vi ste plemeniti! – uzviknu Margarita, – Dakle, sutra uveče. – Nemojte da se iznenadite, i nemojte da se plašite. Samo se postarajte da mi stavite na znanje pismo, jednom reči ili jednim migom, ishod vašeg sastanka s Lekturom. – Nastojaću. – A sada je već kasno, sluga bi mogao da se zapita zašto tako dugo razgovaramo. Idite u zamak i ne govorite nikome o meni. Zbogom. – Zbogom, – reče Margarita, – upućujem vam pozdrav, ali ne znam kako da vas nazovem. – Nazovite me svojim bratom. – Zbogom, brate. – Oh, sestro! Sestro! – uzviknu Pol i grčevito je steže u naručje, – ti si prva koja mi je uputila tako milu reč, bog će te zato nagraditi. Mlada devojka se začudi i odmače se; zatim opet priđe Polu i pruži mu ruku. Pol je steže poslednji put i Margarita izađe. Tada mladi marinac dođe do drugih vrata i otvori ih. – A sada, starče, – reče on, – odvedi me na očev grob.

XI Sutradan, pošto je Pol saznao tajnu svoga rođenja, žitelji zamka d’ Orej probudili su se ispunjeni više nego ikad zebnjama i nadama koje su izazivali njihovi različiti interesi, jer je za sve njih taj dan mogao da bude odlučan. Markiza, koju naši čitaoci poznaju sada ne kao zlu i rđavu, nego kao gordu i odlučnu ženu, videla je u tom danu kraj svojih strahovanja što su se svakodnevno ponavljala, jer je ona naročito želela da u očima svoje dece sačuva neukaljan ugled koji je stekla po tako skupu cenu. Za nju je Lektur bio ne samo pogodan zet, već i čovek s isto tako dostojnim imenom kao što je bilo i njeno, a pored toga stvorenje, ili još bolje dobar duh da jednim udarcem udalji od nje njenu kćer, kao svoju ženu, i njenog sina, kome je ministar, u vezi s ovim srodstvom obećao puk. Kad jednom odu ovo dvoje dece, dolazi prvenac i otkrivena tajna neće imati odjeka. Uostalom, bilo je hiljadu načina da se njemu zatvore usta. Markiza je imala ogromno imanje, a zlato je bilo jedno od sredstava koje bi, po njenom verovanju, imalo u tom slučaju sigurno dejstvo. Ona je, dakle, bila zagrejana za ovaj brak svom snagom svoga strahovanja: tako da je ne samo podstrekivala de Lekturovu žurbu, nego je podsticala i Emanuelovu. Ovome je već bilo dodijalo da živi nepoznat u Parizu ili zakopan u Bretanji, izgubljen među tom elegantnom omladinom kraljevske kuće ili prognan u starinski zamak svojih predaka u društvu starih porodičnih portreta, i revnosno je kucao na ta zlatna vrata koja mu je obećavao da otvori u Versaju njegov budući zet. Patnje i suze njegove sestre su ga za časak stvarno ražalostile. On je bio ambiciozan više iz bojazni od dosade koja mu je predstojala u njegovom zamku, i iz želje da se pokazuje na čelu svoga puka i opčinjava žene svojom raskošnom i ukusno sašivenom uniformom, nego iz gordosti i neosetljivog srca. Ali, pošto sam nije bio sposoban za duboka osećanja, on je, i pored kobnih posledica koje je imala ljubav njegove sestre, gledao na tu ljubav kao na detinjsku naklonost koju će buka i svetska zadovoljstva uskoro da potisnu iz njenog sećanja i čvrsto verovao da neće proći ni godinu dana, a ona će sama da mu se zahvali što je silom ugušio njena osećanja. Na Margaritu pak,

sirotu žrtvu nepovratno osuđenu da bude žrtvovana strahovanjima jedne i ambiciji druge strane, sinoćni susret ostavio je dubok utisak; ona nije bila u stanju da shvati čudan osećaj što ga je u njoj izazvao ovaj lepi mladić koji joj je preneo Luzinjanovu poruku, utešio je u pogledu sudbine sirotog izgnanika i najzad je pritisnuo na grudi i nazvao sestrom. Ali, kako ona nije znala šta ga vezuje za nju, i kakva ga tajna čini gospodarem volje njene majke, i kako bi on, najzad, mogao da utiče na njenu budućnost, nije smela da se dugo uljuljkuje tim srećnim mislima. Od pre šest meseci navikla je da smatra smrt kao jedini mogući izlaz iz svojih nesreća. Samo je markiz, usred ovih raznih uzbuđenja što su treperila svuda oko njega, i dalje bio neosetljiv i ravnodušan, jer je za njega svet prestao da postoji od onog strašnog dana kad je izgubio razum; stalno obuzet jednom jedinom uspomenom iz dvoboja na život i smrt bez svedoka, šaptao je samo one reči koje mu je rekao grof de Morle kad mu je poštedeo život. To je bio starac slab kao dete koji se pokoravao svakom migu svoje žene. Njena hladna i nepokolebiva volja davala mu je podstreka i njegov instinkt samoodržanja, jer je on u njemu nadživeo slobodnu volju i razum, povinovao mu se već dvadeset godina. Ipak, toga dana došlo je do nekakvog preokreta u njegovim navikama. Sobar je ušao u njegovu odaju i zamenio markizu oko njegovog odevanja; obukao mu je pukovničku uniformu, stavio razno ordenje; zatim mu je markiza metnula pero u ruku i naredila mu da proba da se potpiše. On je poslušao, bezvoljno i nemarno, ne sluteći da se vežba za ulogu dželata. Oko tri sata popodne jedna poštanska kola uđoše u dvorište zamka. Njihovo tandrkanje odjeknu različito u duši tri ličnosti koje su ih čekale. Emanuel užurbano potrča na trem da dočeka svog budućeg zeta, jer je to on dolazio. Lektur čilo siđe s kola. Na poslednjoj stanici zadržao se da se obuče za prijem, i sada je izgledao veoma elegantan u odelu sašivenom po poslednjoj dvorskoj modi. Emanuel se osmehnu na ovu njegovu predostrožnost, jer je bilo očevidno da Lektur nije hteo da se pojavi u putničkom odelu i da uskrati ma i jednu prednost svojoj ličnosti. On je imao iskustva sa ženama i znao je da one gotovo uvek sude po prvom pogledu, i da ništa ne briše dobar ili rđav utisak koji je on izazvao u njihovoj duši ili njihovom srcu. Uostalom, moramo da budemo pravični prema baronu: njegova pojava bila je vrlo privlačna i gospodstvena, opasna za svaku ženu čije srce nije bilo već zauzeto. – Dozvolite, dragi barone, – reče Emanuel prilazeći mu, – da vas ja dočekam u ovoj staroj kući svojih predaka, pošto su dame za momenat

odsutne. Pogledajte, – produži on i stade na plato trema, pokazujući mu prstom kule i tvrđave, – to je zidano u vreme Filipa Avgusta, a ukrašeno u vreme Anrija IV. – Časti mi, – odgovori baron izveštačenim glasom, uobičajenim kod mladih ljudi tog doba, – to je divna tvrđavica; ona širi na tri milje unaokolo miris starog plemstva i može da privuče svakog preprodavca. Ako ikad, – produži on, i uđe u hol, a odatle u odaju ukrašenu sa svih strana porodičnim portretima, – meni padne na pamet da se pobunim protiv PreuzvišenogHrišćanskog Veličanstva, zamoliću vas da mi pozajmite ovaj dragulj, i – dodade on dižući oči prema dugoj povorci predaka koja se pružala pred njim, – i ovaj garnizon. – Trideset tri kolena! Neću da kažem od mesa i kostiju, – odgovori Emanuel, – jer mnogo je vremena prošlo otkad su oni samo prah, već u slikama kao što vidite. Prvi je vitez Ig d’ Orej, koji je pratio kralja Luja VII u krstaški rat; a potom je lozu nastavila moja tetka, Debora, koju vidite u kostimu Judite, onda se, bez prekida, produžila muška grana, do poslednjeg člana ove slavne porodice, vašeg smernog i poniznog sluge Emanuela d’ Oreja. – To je za svako poštovanje i potpuno verodostojno. – Da, ali pošto ja nisam toliko star, – produži Emanuel i pođe pred baronom da bi mu pokazao njegovu sobu, – da upropašćujem svoj život u ovom strašnom društvu, nadam se, barone, da ste mislili na to da me izvučete odavde. – Nesumnjivo, dragi grofe, – odgovori; Lektur idući za njim. – Ja sam lično želeo da vam donesem vaše postavljenje kao svadbeni poklon. Znao sam da je jedno poručničko mesto upražnjeno u puku kraljičinih konjanika i juče sam bio kod gospodina de Morpa da ga molim za vas, ali sam saznao da je to mesto dodeljeno na zahtev nekog tajanstvenog admirala, koji je bio neka vrsta gusara, pirata, fantastičnog bića, koga je udostojila kraljica dajući mu da joj poljubi ruku i koga je kralj zavoleo zato što je negde tukao Engleze… I tako ga, za taj podvig, Njegovo Veličanstvo odlikovalo Ordenom za vojničke zasluge i dalo mu mač sa zlatnim balčakom, kao što bi to učinio nekom plemiću. Jednom rečju, to je izgubljeno, ali budite mirni, pokušaćemo nešto drugo. – Vrlo dobro, – odgovori Emanuel. – Malo me privlači vojska, sve što želim to je čin koji priliči mom imenu i položaju koji odgovara našem

imanju. – Prekrasno, imaćete tih. – A kako, – reče Emanuel menjajući temu razgovora, – kako ste se vi izvukli iz hiljade obaveza koje ste morali imati? – Ali, – reče baron s onom nemarnošću svojstvenom samo povlašćenoj klasi i opruži se u fotelju, jer je najzad došao u odaju određenu za njega, – ali, da govorimo otvoreno o toj stvari. Ja sam objavio na prijemu kod kraljice da se ženim. – O! Bože! Ali to je podvig! Naročito ako ste priznali za uzimate ženu iz zabačenog kraja Donje Bretanje. – Priznao sam. – I tada, – reče Emanuel osmehujući se, – posle sažaljenja usledila je ljutnja? – Zaboga! Vi znate, dragi grofe, – reče Lektur i prebaci nogu preko noge, klateći je kao klatno na satu, – naše žene na dvoru veruju da se sunce rađa u Parizu a zalazi u Versaju. Sva ostala Francuska za njih je kao Laponija, Grenland ili Novi Zeland! Tako da se očekuje, kako kažete, dragi grofe, da dovedem s mog putovanja na pol neku čudnu slobodu, sa strašnim rukama i ogromnim nogama. Na sreću, prevariće se, – dodade on pola bojažljivo a pola upitno, – zar ne, Emanuele, jer vi ste mi kazali, naprotiv, da vaša sestra… – Videćete je, – odgovori Emanuel. – Biće to veliko razočaranje za onu jadnu gospođu de Šoln. Najzad… ona će morati da se uteši. – Šta je? Ovo pitanje usledi zbog toga što se pojavio Emanuelov sobar, koji je otvorio vrata i stajao na pragu očekujući, kako je to običaj u otmenoj kući, da mu se gospodar obrati. – Šta je? – ponovi Emanuel. – Gospođica Margarita d’ Orej moli barona gospodina de Lektura da je izvoli primiti nasamo. – Mene? – reče Lektur i podiže se, – S najvećim zadovoljstvom. – Ali ne! To je zabluda! – povika Emanuel, – Vi ste se prevarili, Selestene!

– Čast mi je da uverim gospodina grofa, – odgovori pouzdano sobar, – da tačno i verno ispunjavam zapovest koju sam primio. – Nemoguće, – reče Emanuel razjaren iznenadnim postupkom svoje sestre. – Barone, ako hoćete da mi verujete, oterajte tu malu ludu. – Nikako! nikako! – odgovori Lektur i ustade. Kako je ovo čudovište od brata? Selestene!… Da li se taj dečko zove Selesten? – Emanuel nestrpljivo potvrdi. – E, pa dobro, Selestene, recite mojoj lepoj verenici da sam pred njenim nogama, pred njenim kolenima i da očekujem njene zapovesti da li da je čekam ovde ili da dođem njoj. Uzmite, evo, za vašu poruku. – I on mu pruži kesu. – A vi, grofe, nadam se da ćete imati poverenje u mene, za jedan sastanak nasamo. – Ali to je vrlo smešno! – Nimalo! – odgovori Lektur. – Naprotiv, to je sasvim u redu! Ja nisam krunisana glava da uzimam ženu po slici i punomoćju. Ja želim lično da je vidim. Hajde, Emanuele, – produži baron gurajući svoga prijatelja prema pobočnim vratima da se ne bi sreo sa sestrom. – Samo, među nama, da nije ona neka… nakaza? – Ali ne, zaboga! – odgovori mladi grof. – Naprotiv, ona je lepa kao anđeo! – Pa dobro! dakle, – reče baron, – šta to može da znači? Da vidim!… Treba li da dozovem svoje telohranitelje? – Ne, ali, na časnu reč, bojim se da ta mala luda, koja uopšte ne poznaje svet, ne upropasti sve što smo mi utanačili. – Oh! Ako je samo to, – odgovori Lektur otvarajući vrata, – ne brinite se. Ja i suviše volim brata i zato ću preći preko ćudi ili ćefova njegove sestre, i dajem vam svoju plemićku reč, osim ako se sam đavo ne umeša u to, – a nadam se da je za časak zauzet na drugoj strani sveta, – da će gospođica Margarita d’ Orej biti u roku od tri dana gospođa baronica de Lektur i da ćete za mesec dana imati svoj puk. Ovo obećanje kao da malo umiri Emanuela i on izađe da ne bi više stvarao teškoće. Lektur odmah dotrča pred ogledalo da dovede u red svoje odelo koje se malo naboralo prilikom truckanja poslednjih tri milje. Tek što je zagladio kosu i popravio odelo, vrata se otvoriše i Selesten objavi: – Gospođica Margarita d’ Orej!

Baron se okrenu i na pragu vrata ugleda svoju verenicu, uplašenu i bledu. Iako je verovao u Emanuelova tvrđenja, ipak je u dubini duše sumnjao, ako ne u lepotu, onda u držanje i ponašanje one koja je trebalo da postane njegova žena. Nije mogao da veruje svojim očima kad ugleda ovako vitko i ljupko stvorenje kome, sem malo bledila, ni najstroža kritika ne bi mogla da nađe nikakvu zamerku. Brakovi kao ovaj koji je trebalo da sklopi Lektur nisu bili retki u to vreme, kad su pitanje dostojanstva i imovne prilike uglavnom odlučivale da se orode plemićke porodice. Ali ono što se dešavalo jedva jedanput u hiljadu slučajeva, kao sada baronu, to je da u zabitoj provinciji nađe vrlo bogatu ženu, po čijem je držanju, lepoti i eleganciji mogao na prvi pogled doneti sud da je dostojna da se kreće u najotmenijim dvorskim krugovima. On joj priđe, ali ne više s nadmoćnošću jednog dvorjanina prema palančanki, nego s lakoćom punom poštovanja, svojstvenoj otmenom društvu te prolazne epohe. – Oprostite, gospođice, – reče joj i pruži ruku da je dovede do naslonjače, ali je ona ne prihvati, – trebalo je da ja molim za milost koju mi vi ukazujete, i jedino me bojazan da ne budem nametljiv, verujte mi, nagoni da se prividno osećam krivim što ste me preduhitrili. – Ja sam vam zahvalna na toj uviđavnosti, gospodine barone, – odgovori drhtavim glasom Margarita, povuče se unazad i osta stojeći, – i ona mi daje snage da poverujem, iako vas nisam videla, niti vas poznajem, u vašu čast i vašu čestitost. – Ma šta da je povod ovom poverenju, ono mi čini čast, gospođice, i ja; ću pokušati da ga opravdam; ali, šta je vama, zaboga!… – Ništa, gospodine, ništa, – odgovori Margarita, trudeći se da savlada uzbuđenje, ali ono… što imam da vam kažem, oprostite, ali… nemam moći… Ona posrte; baron joj priskoči i htede da je zadrži; ali tek što ju je dodirnuo, rumen žarka kao plamen zahvati obraze mlade devojke i ona se otrže iz njegovog naručja s nekim osećanjem koje bi moglo da izražava isto tako stid kao i odvratnost. Lektur je uze za ruku i dovede do naslonjače, ali ona ne htede da sedne. – Zaboga, – reče baron držeći i dalje ruku koju je uzeo; – izgleda da je odveć teško reći, razlog zbog koga ste ovamo došli? Ili treba li, i ne nadajući se tome, u svojstvu verenika da već preuzmem dostojanstvenu dužnost muža.

Margarita ponovo pokuša da oslobodi svoju ruku iz Lekturove, što nagna ovoga da pogleda u njenu ruku. – Gle! – uzviknu, – pored divnog lica, vilinskog stasa! dražesne ruke!… kraljevske ruke! za to vredi poginuti! – Ja mislim, gospodine barone, – reče Margarita, i poslednji put pokuša da izvuče ruku, – da su te vaše reči samo učtivost. – Ne, duše mi! – odgovori Lektur, – to je sušta istina. – Dakle, ja se nadam, gospodine, da čak i u tom slučaju, iako sumnjam da verujete svojim rečima, to ne bi bili pravi razlozi zbog kojih bi pridavali naročitu važnost sklapanju naše bračne veze. – Ali, tako je! Kunem vam se! – Pa ipak, – produži Margarita i predahnu, jer ju je nešto gušilo u grudima, – ipak, gospodine, vi smatrate brak kao stvar… ozbiljnu. – Kako se uzme, – odgovori Lektur smešeći se; – kad bih se ženio nekom boljom udovicom, na primer… – Najzad, – odgovori odlučnije Margarita, oprostite, gospodine, prevarila sam se, ali ja sam mislila da vam je ponekad ranije padalo na um da se možemo uzeti samo ako smo vezani istim, uzajamnim osećanjima. – Nikad! – odgovori Lektur. Izgledalo je da se odveć brižljivo trudi da izbegne otvoreno i željno objašnjenje, dok je Margarita naročito nastojala na tome; – nikada! ne, a osobito od časa kada sam vas ugledao nisam očekivao da sam dostojan vaše ljubavi; pa ipak, moje ime, moj društveni položaj, iako nisam našao mesta u vašem srcu, daje mi pravo na vašu ruku. – Ali kako, gospodine, – reče Margarita bojažljivo, – kako vi to delite jedno od drugoga? – Kao što čine tri četvrtine onih koji se žene, – odgovori Lektur, tako nemarno da bi svaka druga manje naivna žena od Margarite izgubila poverenje u njega. – U brak čovek stupa da bi imao ženu i žena da bi imala muža; to je jedno stanje, jedan društveni ugovor. Šta hoćete, gospođice, da osećanje i ljubav imaju nekakve veze s tim? – Oprostite, ja se možda ne izražavam dobro, – nastavi Margarita, upinjući se da sakrije pred ovim čovekom od koga joj je zavisila sudbina bolan utisak njegovih reči; – ali to što tako oklevam, gospodine, treba pripisati bojažljivosti jedne mlade devojke prisiljene neodoljivim prilikama

da o tome govori. – Nipošto! – odgovori Lektur naklonivši se; u njegovom glasu se primećivao podrugljiv prizvuk; – naprotiv, gospođice, vi govorite kao Klaris Harlou, i to je jasno kao dan. Bog me je obdario pronicljivom pameću i verujte mi da odlično razumem i ono što mi se samo nagovesti. – Kako, gospodine, – uzviknu Margarita, – vi razumete ono što hoću da kažem i puštate me da i dalje govorim! Kako, ako pogledam u dubinu svoga srca i ako ispitam svoje osećanje, ja uviđam da je nemoguće da volim… ikada… onoga koga mi daju za muža… – U redu! Ali, – odgovori Lektur istim tonom, – to mu ne bi trebalo reći. – A zašto, gospodine? – Zato što… ali… zato… zato što bi to bilo suviše naivno. – A ako to ja ne priznajem, ne zato što bih bila naivna, gospodine, nego zbog uviđavnosti? Ako dodam… i neka sramota za ovo priznanje pada na one koji me prisiljuju da to činim! Ako dodam, gospodine, da… sam volela… da još volim! – Oh! nekog mladog rođaka, zar ne? – reče nehajno Lektur i prebaci nogu preko noge igrajući se čipkom na grudima. – Opasan je to svet, na časnu reč, ti mladi rođaci. Ali, na sreću, zna se kakve su to naklonosti i nije se jedna pansionatkinja vratila po završenom raspustu u manastir ranjena srca. – Na nesreću, po mene, – odgovori Margarita tako žalosnim i ozbiljnim glasom, dok je glas njenog sagovornika bio podrugljiv i bezbrižan. – Na nesreću, ja nisam pansionatkinja, gospodine. Ta iako sam još mlada, davno sam ostavila za sobom godine dečijih igara i detinjih naklonosti. Kad sad govorim čoveku, koji mi čini čast time što traži moju ruku i nudi mi svoje ime, da volim drugoga, trebalo bi da misli da govorim o ozbiljnoj, dubokoj, večnoj ljubavi! O takvoj ljubavi, najzad, koja ostavlja trag u srcu i produbljuje put kroz život. – Dođavola! – uzviknu Lektur kao da je sad počeo da pridaje više važnosti ovom saznanju; – ali to je pastirska idila; da vidimo da li je to takav mladić koji se može puštati u kuću. – O! gospodine, – uzviknu Margarita, i ove reči kao da joj dadoše neku nadu, – oh, verujte mi, to je najbolje biće, najodanija duša. – A ja vas ne pitam za to, i ne govorim o osobinama njegovog srca. On ih

sve ima, razume se. Ja vas pitam da li je on plemić, da li je gospodskog soja, da li ga jedna pristojna žena može takvim smatrati, a da ne čini nepriliku svom mužu. – Njegov otac, koga je izgubio još kao mali i koji je bio prijatelj moga oca iz detinjstva, bio je savetnik na dvoru u Renu. – Službeno plemstvo! – promrmlja Lektur i opusti donju usnu u znak prezira. – Više bih voleo nešto drugo. A da li je bar Malteški vitez? – On se posvetio vojnoj službi. – E, u redu! Dakle, dobiće puk radi položaja. Eto, to je uređeno. To je dobro. Slušajte. On se neće pojavljivati, iz pristojnosti, prvih šest meseci. Dobiće odsustvo. To neće biti teško pošto nismo u ratu, i onda će vam ga predstaviti neki zajednički prijatelj i biće sve u redu. – Ja vas ne razumem, gospodine, – odgovori Margarita, gledajući barona s izrazom dubokog čuđenja. – Ali to je jasno što vam govorim, – produži ovaj nestrpljivo. – Vi imate svoje obaveze, ja imam svoje, i to ne treba da bude prepreka da se stvori pristojna veza u svakom pogledu; a kad to bude, treba da se postaramo da bude snošljiva. Jeste li me najzad razumeli? – Oh! oprostite, oprostite, gospodine! – povika Margarita i ustuknu od ovih reči kao da su one imale ruku koja ju je gurnula. – Ja nisam bila dovoljno razumna, možda sam zaista dosta kriva. Ali i ovakva kakva sam, najzad, ne verujem da sam zaslužila takvu uvredu! O!… gospodine… rumen stida mi žeže obraze, više zbog vas nego zbog sebe. Da, razumem. Prividna ljubav i tajna ljubav! Lice poroka i maska vrline! I to se meni, meni, kćerki markize d’ Orej, predlaže ova sramna, ponižavajuća, bestidna trgovina! Oh! – produži ona, pade u naslonjaču i sakri lice rukama, – znači da sam zaista vrlo nesrećno stvorenje, sasvim prezrena i potpuno izgubljena! Oh! bože! bože! – Emanuele! Emanuele! – reče baron i otvori vrata sobe iza kojih je, kako je naslućivao, stajao Margaritin brat. – Eh? Hodite, dragi, vaša sestra je dobila napad! Na to treba obratiti pažnju, jer može da postane hronično!… Gđa de Melan je od toga umrla!… Uzmite, grofe, ovu moju bočicu i neka udiše iz nje, a ja ću sići u park, a čim budete slobodni dođite i vi tamo da mi javite, molim vas, kako je vašoj sestri. Rekavši to, baron de Lektur izađe s nekom čudnom lakoćom i ostavi Margaritu i Emanuela same.

XII Istoga dana kad je došlo do susreta Margarite i Lektura, susreta o kome smo sve rekli i koji je imao sasvim suprotan ishod od onoga kakav je očekivala mlada devojka, istog tog dana, u četiri sata, zvono za večeru pozva barona u zamak. Emanuel je bio domaćin za stolom, jer je markiza ostala kraj svoga muža, a Margarita je molila da ne silazi. Ostale zvanice bili su beležnik, rođaci i svedoci. Obed je bio tužan, i pored neobuzdane veselosti Lekturove; jer se videlo da je, i pored tog veselog raspoloženja, tako bučnog da je ličilo na groznicu, samo želeo da nešto zaboravi. S vremena na vreme, zaista, ova bučna veselost najednom bi se gasila kao lampa kojoj je nestalo ulja, zatim bi ponovo zaplamsala, poput plamena pre no što utrne. U sedam sati ustadoše da pređu u salon. Teško je da čovek stvori sebi sliku o čudnom izgledu tog starog zamka čija su prostrana odeljenja bila zastrta damaskom svilom s gotskim šarama i ukrašena nameštajem iz doba Luja XIII, ali tako dugo držana zatvorena da je izgledalo kao da su se otuđila od života. Ipak, iako su sluge zapalile mnoštvo svećnjaka, slaba i drhtava svetlost sveća nije bila dovoljna za ove ogromne sobe čija su udubljenja ostala u mraku, a glas u njima odjekivao je kao pod svodovima neke katedrale. Mali broj zvanica, kojima je trebalo da se naveče pridruže tri ili četiri plemića iz okoline, samo je povećavao tugu, koja kao da je lebdela pod ukrašenim grbovima staroga zamka. U sredini jednog salona, onog istog u kome je Emanuel sinoć, po povratku iz Pariza, primio kapetana Pola, bio je postavljen svečani sto. Na njemu je bila zatvorena lisnica. Nezvani gost, koji nije znao šta se sprema, mogao bi pomisliti da ona skriva u sebi isto tako smrtnu presudu kao i bračni ugovor. Usred ovih tužnih prizora i sumornih utisaka, s vremena na vreme, podrugljiv i piskav grohotan smeh dopirao bi iz grupe koja je šaptala; to se Lektur zabavljao na račun nekog prostog seoskog plemića, a nije imao obzira ni prema Emanuelu, jer su se peckanja odnosila i na njega. Ipak bi, na mahove, verenik bojažljivo pogledao po celoj prostoriji; zatim bi odjednom kratkotrajna sumnja prešla preko njegovog čela, pošto se ni njegov tast, ni markiza, ni Margarita nisu

pojavljivali. Dvoje prvih, kao što smo rekli, nisu sišli na večeru, a njegov trenutni susret sa Margaritom, ma koliko se pretvarao da je bezbrižan, ulivao mu je strepnju zbog onog što se može dogoditi pri potpisivanju večerašnjeg ugovora. I Emanuel je bio obuzet strahovanjem i tek što se rešio da ode do sestre, kad u prolazu kroz jednu sobu prođe kraj Lektura i ovaj ga pozva rukom. – Zaboga! dolazite baš u pravi čas, dragi grofe, – reče mu on, praveći se da s naročitom pažnjom sluša ono što mu je pričao neki dobrodušni a plemić s kojim kao da je bio u najboljem prijateljstvu. – Evo, gospodin de Nozej priča mi jednu vrlo čudnu stvar, časna reč! Ali, znate li vi, – produži on i okrenu se prema sagovorniku, – da je to izvanredan lov i neobično krasno društvo! I ja imam močvare i bare! Moraću da pitam svoga nadzornika, kad se vratim u Pariz, gde se one nalaze. A da li ulovite mnogo plovki na taj način? – Nepojmljivo mnogo, – odgovori prostosrdačno plemić, a Lektur to iskoristi da i dalje nastavi razgovor u istom tonu. – Čega ima, – reče Emanuel, – čudnovatog tako u tome. – Zamislite, dragi moj, – odgovori Lektur: sasvim hladnokrvno, – da gospodin gazi do vrata u vodu. – U koje doba, ako smem pitati? – Pa, – odgovori plemić, – u decembru ili januaru. – To je neobično živopisno. Hoću da kažem da gospodin zagazi u vodu do vrata, na glavu stavi jednu bundevu i ušunja se u ševar. On u toj meri promeni izgled da ga plovke više ne mogu da poznaju i puštaju ga da im priđe sasvim blizu. Zar ne? – Kao od mene do vas. – O! Zar je moguće! – uzviknu Emanuel. – I gospodin ih ubija koliko hoće, – produži Lektur. – Na tuceta! – ponovi plemić, očaran što mu dva mladića pridaju toliku pažnju. – To je sigurno veliko zadovoljstvo za vašu ženu, ako voli divlje plovke, – reče Emanuel. – Ona ih obožava, – odgovori gospodin de Nozej.

– Nadam se da ćete me počastvovati time što ćete me predstaviti jednoj tako interesantnoj ličnosti, – produži Lektur naklonivši se. – Zaboga, gospodine barone! – Kunem vam se, čim se vratim u Versaj, odmah ću ispričati o ovom lovu u ranu zoru i ubeđen sam da će Njegovo Veličanstvo oprobati tako šta u svom ribnjaku u Švajcarskoj. – Oprostite, dragi barone, – reče Emanuel, uze barona za ruku i nagnu mu se na uho; – ali to je jedan naš ovdašnji sused koga nismo mogli da ne predvidimo za jednu svečanost kao što je ova. – Zaboga! – odgovori Lektur, isto tako obazrivo da ne bi čuo onaj o kome se govorilo: – ali vi biste strašno pogrešili da ga niste pozvali. On po pravu ulazi u miraz moje buduće supruge, i bio bih očajan da se nisam s njim upoznao. – Gospodin de Lažari, – objavi sluga. – Još jedan lovac? – reče Lektur. – Ne, – odgovori g. de Nozej, – to je putnik. – Ah! ah! – izusti Lektur s takvim naglaskom koji je značilo da je novajlija došao u pravi čas. Odmah posle ovog uđe novi gost, u dugačkom kaputu postavljenom krznom. – O! dragi Lažari, – uzviknu Emanuel, priđe mu i pruži mu ruku. – Kako ste to obučeni! Časti mi, ličite na cara Petra! – Tako je to, – odgovori Lažari drhteći, iako inače nije bilo hladno, – vidite, dragi mog grofe, kad se dolazi iz Napulja! Brrr! – A! gospodin dolazi iz Napulja! – reče Lektur i umeša se u razgovor. – Upravo, gospodine. – Da li se gospodin peo na Vezuv? – Ne: zadovoljio sam se da ga posmatram s prozora. – A zatim, – nastavi plemić-putnik tonom punim prezira za vulkan, – Vezuv nije najinteresantnija stvar u Napulju! Brdo koje se puši! Moj odžak čini to isto kad dune vetar sa ostrva Bel-Ila. A zatim, gospođa Lažari se strašno plaši erupcije! – Ali ste posetili Pseću pećinu? – upita Lektur. – Zašto? – Odgovori Lažari; – da gledam životinju koja se guši! Dajte otrovne kolačiće prvoj pudlici koja prođe i s njom će se to isto dešavati.

– Nadam se bar, – reče Emanuel i pokloni se, – da jedan znalac kao što ste vi nije propustio da ne vidi Solfataru? – Ja? Ni kročio nisam tamo! Ja zamišljam, zaboga, da su to samo tri ili četiri jutra sumpora od koga se jedino mogu praviti šibice! Uostalom, gospođa Lažari ne podnosi miris sumpora. – Šta mislite o ovome? – zapita Emanuel Lektura vodeći ga u svečanu dvoranu. – Ne znam da li je to stoga što sam onoga drugog prvog video, ali mi se on više sviđa. – Gospodin Pol! – objavi odjednom sluga. – A! – izusti Emanuel i okrenu se. – Ko je to! – zapita Lektur klateći se. – Opet neki seoski sused? – Ne. Ovaj je nešto drugo! – odgovori uznemireno Emanuel. – Kako se taj čovek usuđuje da ovde uđe? – Ah! ah!… pučanin, prostak, zar ne?… ali bogat? Ne? Pesnik?… muzičar?… slikar?… E, pa dobro! uveravam vas, Emanuele, da su počeli primati u društvo i tu bagru. Prokleta filozofija načinila je pravu zbrku. Šta možete, dragi moj, tu bi trebalo da čovek odlučno zauzme stav. Dotle se doteralo. Nekakav umetnik seda pored velikog gospodina, gura ga laktom, pozdravlja ga kraičkom šešira, ne diže se kad razgovaraju o dvorskim stvarima, cere se, šale i prepiru. To je nedostatak lepog ponašanja. – Varate se, Lekture, – odgovori Emanuel; – to nije ni pesnik, ni slikar, ni muzičar, to je čovek s kojim moram da govorim nasamo. Odvedite, dakle, Nozeja, a ja ću Lažarija. Pri ovim rečima dva mladića uhvatiše pod ruku jedan jednog drugi drugog seljačinu i udaljiše se govoreći o lovu i putovanjima. Tek što su se pobočna vrata zatvorila za njima, Pol se pojavi na srednjim. On uđe u tu sobu koju je već poznavao, na kojoj su sa svake strane bila po jedna vrata, jedna od biblioteke, a druga od kabineta u kome je on, prilikom prve posete, čekao ishod razgovora između Margarite i Emanuela. Zatim se približi stolu, postoja jedan trenutak, gledajući čas jedna čas druga vrata, kao da je očekivao da će se jedna od njih otvoriti. Nada ga nije prevarila. Skoro odmah zatim otvoriše se vrata biblioteke, i on u polumraku primeti neku belu priliku. On pohita prema njoj.

– Jeste li to vi, Margarita? – zapita on. – Da, – odgovori drhtav glas. – Pa? – Sve sam mu rekla. – Za deset minuta potpisuje se ugovor! – Pretpostavljao sam: to je bednik! – Šta sad da radim? – povika mlada devojka. – Budite hrabri, Margarita. – Hrabra? Oh! Nemam više hrabrosti. – Evo nečeg što će vam je vratiti, – reče Pol pružajući joj cedulju. – Šta piše u njoj? – Ime sela gde vas čeka vaš sin i ime žene kod koje su ga sklonili. – Moj sin… Ah! Vi ste ipak anđeo! – povika Margarita i pokuša da poljubi ruku koja joj je pružila cedulju. – Ćutite, neko dolazi, – reče Pol. – Ma šta se desilo naći ćete me kod Ašara. Margarita brzo zatvori vrata i ne odgovori mu, jer je prepoznala bratovljev hod. Pol se okrenu i pođe mu u susret; dva mlada čoveka sastadoše se pored stola. – Očekivao sam vas u pogodnije vreme, gospodine, i pred manjim društvom, – reče Emanuel, prekidajući prvi ćutanje. – Ali meni se čini da smo sami, – odgovori Pol i obazre se oko sebe. – Da, ali ovde se potpisuje ugovor i za trenutak će salon biti pun. – Mnogo se stvari može reći za trenutak, gospodine grofe. – Imate pravo, – odgovori Emanuel, – ali je redak čovek kome je potreban samo trenutak da ih razume. – Slušam, – reče Pol. – Vi ste mi govorili o pismima, – produži Emanuel tihim glasom i približi se svom sagovorniku. – Istina je, – odgovori Pol mirno. – Vi ste odredili cenu ovim pismima?

– I to je istina. – Dakle, ako ste častan čovek, za sumu u ovoj lisnici treba da mi ih odmah vratite. – Da, – odgovori Pol, – da, gospodine; tako je to bilo dok sam verovao da je vaša sestra zaboravila datu zakletvu, učinjenu krivicu, pa i dete koje je donela na svet i podržavala vašu ambiciju svojim verolomstvom. Tada sam verovao kako je gorka sudbina onoga koji dođe na svet bez imena i porodice, a usto i bez imetka. I ja sam od vas tražio, istina je, tu sumu za ova pisma. Ali su danas okolnosti drukčije, gospodine. Ja sam video vašu sestru kako kleči pred vama, čuo sam je kako vas moli da je ne prisiljavate na taj gnusan brak i ni molbe, ni preklinjanja, ni suze nisu se kosnule vašega srca. Sad sam, dakle, ja onaj koji drži u rukama vašu čast i čast vaše porodice. Sad je na mene palo da spasem majku od očajanja, kao što sam hteo da spasem dete od bede. Ova pisma ćete dobiti, gospodine, kad na ovom stolu, umesto bračnog ugovora vaše sestre s baronom de Lekturom, potpišemo ugovor između gospođice Margarite d’ Orej i Anatola de Luzinjana. – Nikad, gospodine, nikad. – Dobićete ih samo pod tim uslovima, grofe. – Oh! Možda će se naći neko sredstvo koje će vas naterati da ih vratite. – Nije mi poznato to sredstvo, – odgovori hladno Pol. – Hoćete li mi dati pisma, gospodine? – Grofe, – reče Pol gledajući Emanuela s čudnim izrazom lica koji mladi čovek nije mogao da razume, – grofe, saslušajte me. – Hoćete li mi dati pisma, gospodine? – Grofe… – Da ili ne! – Dve reči… – Da ili ne! – Ne, – reče hladno Pol. – U redu! Gospodine, vi imate mač za pojasom, kao što i ja imam; obojica smo plemići, ili bar želim da verujem da ste i vi to. Izađimo, gospodine, izađimo; neka se jedan od nas vrati sam i neka taj, slobodan i ohrabren smrću drugoga, čini što god hoće.

– Žalim što ne mogu da prihvatim tu ponudu, grofe. – Kako! Vi nosite tu uniformu, o vratu taj krst, o pojasu mač i odbijate dvoboj. – Da, Emanuele, odbijam ga. – A zašto? – Zato što ne mogu da se borim s vama, grofe. Verujte u to što vam kažem. – Ne možete da se borite sa mnom? – Časti mi! – Kažete da ne možete da se borite sa mnom? U tom času zaori se glasan smeh iza dvojice mladih ljudi. Pol i Emanuel se okrenuše: Lektur je bio iza njih. – Ali, – produži Pol i pokaza rukom barona – mogu da se bijem s ovim gospodinom. To je jedan bednik i nitkov. Žarko crvenilo pređe preko Lekturovog lica kao odsjaj plamena. On htede da pođe prema Polu, ali zastade. – Dobro, gospodine, pošaljite vašega svedoka Emanuelu, oni će urediti stvar. – Vi valjda shvatate da je obračun između i nas samo odložen, – reče Emanuel. – Ćutite! – odgovori Pol, – najavljuju dolazak vaše majke. – Da, ćutite, i do sutra! Lekture, – dodade Emanuel, – hajdemo pred moju majku. Pol je nemo pratio pogledom dvojicu mladih ljudi, zatim uđe u kabinet koji je već poznavao, jer se tu sklonio prvi put.

XIII U trenutku kad je Pol ušao u kabinet, na vratima salona pojavi se markiza, a za njom beležnik i ostale ličnosti pozvane da prisustvuju potpisivanju ugovora. Iako je bila svečana prilika, markiza je smatrala da ne treba da skine svoju crninu. Obučena u nju, kao i obično, došla je na nekoliko trenutaka pre markiza, koga nijedan od prisutnih, pa čak ni njen sin, godinama nisu viđali. Takva je bila moć tradicionalnog običaja, da markiza nikako nije htela da se potpiše bračni ugovor njene kćeri a da glava porodice, uprkos toga što je bio poremećena uma, me bude na čelu svečanosti. Iako Lektur nije bio nimalo bojažljiv čovek, markiza i na njega ostavi dubok utisak, i kad je vide kako ulazi ozbiljna i dostojanstvena, pokloni se s osećanjem osobitog poštovanja. – Zahvaljujem vam, gospođo, – reče markiza pozdravljajući one koji su je pratili, – za čast što mi činite svojim prisustvom na veridbi gospođice Margarite d’ Orej i gospodina de Lektura. Želela sam da i markiz, iako je bolestan, uzme učešća na ovoj svečanosti i da vam bar zahvali svojim prisustvom, ako to ne može da učini rečima. Vi znate šta je s njim, i nećete se začuditi ako neke reči bez veze… – Da, gospođo, – prekide je Lektur, – mi znamo kakva ga je nesreća zadesila i divimo se odanoj ženi koja već dvadeset godina podnosi polovinu te nesreće. – Vi vidite, gospodo, – reče sada Emanuel, približi se i poljubi ruku svoje majke, – da su svi na kolenima pred vašom supružanskom žrtvom. – Gde je Margarita? – prošapta markiza. – Maločas je bila tu, – odgovori Emanuel. – Pozovite je, – produži markiza istim tonom. – Markiz d’ Orej, – objavi u to sluga. Svi se ukloniše s vrata da naprave prolaz i sve se oči upraviše na onu stranu odakle je trebalo da se pojavi ta nova ličnost. Ova radoznalost odmah bi zadovoljena. Markiz uđe gotovo istog časa, dok su ga dvoje slugu

pridržavali. To je bio starac čije je lice, i pored tragova patnji što su ga izborale, još sačuvalo plemeniti izgled i dostojanstvo jednog od najuglednijih ljudi na dvoru. Njegovo duboko usađene i grozničave oči preletale su preko prisutnih s neobičnim izrazom čuđenja. Bio je u pukovničkoj uniformi, s Ordenom Svetog Duha o vratu i Svetog Luja na reveru. Išao je polako i ćutke. Dva sobara ga dovedoše, usred opšteg dubokog ćutanja, do jedne naslonjače, u koju on sede, a oni se povukoše. Markiza stade s njegove desne strane. Beležnik izvadi ugovor iz lisnice i glasno ga pročita. Markiz i markiza daju pet stotina hiljada franaka Lekturu i istu sumu na ime miraza Margariti. Dok je beležnik ovo objavljivao, markiza, iako naizgled staložena, pokaza izvesnu uznemirenost. Najzad, kad beležnik ostavi ugovor na sto, uđe Emanuel i priđe majci: – A Margarita? – zapita markiza. – Dolazi za mnom, – odgovori Emanuel. – Gospođo, – prošapta Margarita odškrinuvši vrata i sklopi ruke. Markiza se pravila da je nije čula i pokaza prstom pero: – Izvolite, gospodine barone, – reče ona. Lektur priđe stolu, uze pero i potpisa. – Gospođo! – po drugi put reče Margarita preklinjućim glasom i kroči prema majci. – Dajte pero vašoj verenici, gospodine de Lekture, – reče markiza. Baron obiđe sto i priđe Margariti. – Gospođo! – i treći put reče ova s glasom punim suza koji odjeknu u dubini svih srca, pa i sam markiz podiže glavu. – Potpišite, – reče markiza i pokaza prstom na bračni ugovor. – Oh! oče, oče, – uzviknu Margarita i baci se pred markiževe noge. – Šta to radite, – reče markiza oslonjena na priručje naslonjača svoga muža i nagnu se preko njega. – Jeste li vi ludi, gospođice. – Oče! oče! – reče Margarita i obgrli markiza, – oče, spasite svoju kćerku! – Margarita, – prošapta markiza strašnim i pretećim glasom.

– Gospođo, – odgovori ona, – vama ne mogu da se obratim. Dozvolite da molim svoga oca. Osim, – produži ona i čvrsto i odlučno pokaza na beležnika, – ako ne smatrate da je bolje da se pozovem na zakon. – Hajde, – ispravljajući se reče markiza s tonom gorke ironije, – to je porodična scena, a takođe i nešto što mnogo raznežuje babe i starce; međutim tuđincima to može biti samo dosadno. Gospodo, naći ćete ponude u susednim sobama. Sine, poslužite goste. Gospodine barone, oprostite. Emanuel i Lektur se ćutke pokloniše i povukoše, a za njima i svi ostali. Markiza ostade nepomična dok i poslednji gost ne izađe, zatim ode i zatvori vrata, vrati se kod markiza, koga je Margarita još držala u zagrljaju. – Sada, – reče ona, – pošto su ovde samo oni koji imaju pravo da zapovedaju, potpišite ili iziđite, gospođice. – Smilujte se, gospođo, – reče Margarita, – ne tražite od mene tu podlost! – Jeste li me čuli? – reče markiza tako zapovednim tonom kome se, izgleda, nije moglo odupreti. – Treba li da ponovim? Potpišite ili i iziđite! – Oh! oče! oče! – uzviknu Margarita, – smilujte se, smilujte se! Ne, ne, to bi bilo nečuveno da mi sada istrgnu iz zagrljaja moga oca, koga već deset godina nisam videla. I još da me on ne pozna i da me ne zagrli. Oče, to sam ja, vaša kći. – Kakav je to glas koji me moli? – prošapta markiz. – Kakvo je to dete koje me naziva svojim ocem? – Taj glas, – reče markiza i zgrabi kćerku za ruku, – to je glas koji se podiže protivu prava prirode! To dete, to je nepokorna kći! – Oče, – uzviknu Margarita, – pogledajte me!… Spasite me!… Odbranite me!… Ja sam, Margarita! – Margarita?… Margarita?… – mucao je markiz. – Ja sam nekada imao dete koje se tako zvalo. – To sam ja!… to sam ja!… – produži Margarita. – Ja sam vaše dete, ja sam vaša kći! – Nema druge dece sem one koja slušaju, – reče markiza, – Poslušajte i imaćete prava da kažete da ste naša kći. – Oh! vas, oče!… vas, spremna sam da poslušam! Ali vi mi to ne zapovedate, vi!… Vi nećete da ja budem nesrećna, očajno nesrećna, smrtno nesrećna!

– Hodi! hodi! – reče markiz, podiže je i stište na svoje grudi. – Oh! kako je to nepoznato i milo osećanje koje me obuzima. A sada čekaj, čekaj!… On stavi ruku na čelo. Izgleda da se sećam! – Gospodine, – uzviknu markiza, – bolje joj recite da mora da sluša, da bog proklinje neposlušnu decu, no što je podržavate u njenom nevaljalstvu! Markiz polako podiže glavu i upre svoje plamteće oči u ženu; zatim mirnim glasom reče: – Pazite, gospođo, pazite! Zar vam nisam rekao da počinjem da se sećam? Zatim spusti svoje čelo na Margaritino i njegove bele kose izmešaše se sa crnom kosom njene kćeri. – Govori, govori, – produži on, – šta je tebi, dete moje? Reci mi. – Ja sam mnogo nesrećna. – Ovde su svi nesrećni! – povika markiz. – Crne kose i bele kose… dete i starac… I ja… i ja… sam takođe nesrećan, hajde! – Gospodine, treba da se popnete u vašu sobu! – reče markiza. – Da, pa da opet budem samo s vama!… zatvoren kao sužanj!… To je dobro kad sam lud, gospođo! – Da, da, oče, imate pravo, dugo se moja majka žrtvovala. Sada to treba da čini vaša kći. Oče, uzmite me, neću vas napuštati ni danju ni noću. Vi imate samo da date znak, da kažete jednu reč, ja ću vas slušati na kolenima!… – Oh! nećeš imati hrabrosti da to činiš! – Hoću, oče, hoću, činiću. To je istina kao što je istina da sam vaša kći! Markiza je nestrpljivo kršila ruke. – Ako si ti moja kći, – ponovi markiz, – zašto te nisam video već deset godina. – Rekli su mi da ne želite da me vidite, oče; jer su mi rekli da me ne volite. – Rekli su ti da nisam želeo da te vidim, anđele moj! – uzviknu markiz, obuhvati joj glavu rukama gledajući je s ljubavlju. – To su ti rekli! Rekli su ti da jedan bedni osuđenik ne želi nebo! Ah! Ko je rekao da otac ne bi želeo da vidi svoju kćer? Ko se usudi da kaže jednom detetu: »Dete, tvoj otac te ne

voli!« – Ja, – reče markiza i poslednji put pokuša da istrgne kćer iz očevog zagrljaja. – Vi! – prekide je markiz! – To ste vi! Vi ste, dakle, primili na sebe tu kobnu dužnost da obmanete sva moja osećanja! Znači da svi moji bolovi od vas proističu! Znači da vi treba danas da slomite srce oca kao što ste pre dvadeset godina slomili srce muža! – Vi buncate, gospodine, – reče markiza, pusti kćer i pređe s desne strane markiza. – Ućutite, ućutite! – Ne, gospođo, ne, ja ne buncam! – odgovori markiz; – ne!… ne!… bolje recite… recite, i to će biti istina, recite da sam između jednoga anđela koji hoće da mi vrati razum i jednoga demona koji hoće da opet poludim! Ne! ja nisam lud!… Treba li to da vam dokažem? On se podiže i osloni rukama na naslonjaču. Treba li da vam govorim o pismima! O preljubi? O dvoboju? – Ja vam kažem, – odgovori markiza i zgrabi ga za mišicu, – kažem vam da vas je bog naročito sada ostavio, kad govorite takve stvari, a ne mislite na uši koje nas slušaju!… Spustite pogled, gospodine, pogledajte ko je tu. Zar smete da kažete da niste lud! – Imate pravo, – reče markiz i opet pade u svoju naslonjaču. – Tvoja majka je u pravu, – produži on, – obraćajući se Margariti, – ja sam lud i treba verovati ne u ono što ja kažem nego u ono što ona kaže. Tvoja mati! To je odanost, to je vrlina. Ona ne pati ni od nesanice, ni griže savesti, ni ludila! Šta želi, tvoja mati? – Moju nesreću, oče! – uzviknu Margarita. – Moju večnu nesreću! – A kako mogu ja da sprečim tu nesreću, – reče potresenim glasom nesrećni starac. – Kako mogu ja da je sprečim, ja, bedni ludak, kome se stalno priviđa kako krv teče iz rane i kome se stalno pričinjava da čuje grob koji govori! – Oh! vi možete sve! Recite jednu reč i biću spasena. Hoće da me udaju! – Markiz zabaci glavu. – Slušajte me, dakle!… Hoće da me udaju za čoveka koga ne volim!… Razumete li?… Za jednog bednika!… I doveli su vas ovde… u ovu naslonjaču… pred ovaj sto… vas, vas, oče, da potpišite taj sramni ugovor! Eto… eto… uzmi te… evo tog ugovora. – A mene nisu ni pitali! – odgovori markiz i uze ugovor. – Nisu me ni

pitali da li hoću ili neću! Veruju li oni da sam ja mrtav?… I ako veruju da sam mrtav, zar se manje boje utvari?… Ovaj brak će ti doneti nesreću, kažeš? – Večnu! večnu! – uzviknu Margarita. – E, dobro! Od ovog braka neće biti ništa! – Ja sam dala vašu i svoju reč, vaše i svoje ime, – reče markiza, s toliko više snage utoliko je više osećala da njen uticaj slabi. – Od ovoga braka neće biti ništa, kažem vam, – odgovori markiz, glasom koji nadjača njen. – To je strašna stvar, – produži on sumornim i potmulim tonom, – brak kad žena nimalo ne voli svoga muža! Od toga se ludi… Mene, mene je markiza uvek volela… verno volela. Što sam ja poludeo… to je druga stvar. Blesak paklene radosti sinu u markizinim očima, jer ona vide po mahnitim markiževim rečima i po užasu izraženom u njegovim očima da će ubrzo ludilo ponovo da ovlada njime. – Ovaj ugovor? – produži markiz… I on htede da ga pocepa. Markiza ga brzo zgrabi. Margarita kao da je visila između neba i pakla. – Ja ludim, – ponovi markiz, – zbog groba koji se otvara! zbog utvare koja izlazi iz zemlje! To utvara dolazi! ona mi govori! ona kaže!… – »Vaš život je u mojim rukama!« – prošapta ma uvo svog muža markiza, ponavljajući poslednje reči umirućeg Morlea, »ja mogu da vam ga oduzmem«. – Čuješ li ga! čuješ li ga! – uzviknu markiz u strašnom drhtaju i podiže se kao da bi da beži. – Oče! oče! priberite se! Ne postoji grob, nema utvare, nema priviđenja. Te reči… to je markiza. – »Ali ja hoću da vi živite«, – produži ova, dovršavajući delo koje je počela, »da bi mi oprostili kao što ja vama praštam«. – Milost, Morle, milost! – uzviknu markiz i pade u svoju naslonjaču, nakostrešene kose od užasa, sa hladnim znojem koji mu obli čelo. – Oče! oče! – Zar ne vidite da je vaš otac izgubio razum, – reče markiza likujući. – Ostavite ga!… – Oh!, reče Margarita, oh! Ja se nadam da će se desiti čudo! Moja ljubav,

moje milošte, moje suze, vratiće mu razum. – Pokušajte! – odgovori hladno markiza, i prepusti svojoj kćeri bezvoljnog, zanemelog i gotovo onesvešćenog markiza. – Oče!… – reče Margarita bolnim glasom. Markiz je i dalje ćutao. – Gospodine! – reče markiza zapovednim tonom. – A!… šta!… – izusti markiz dršćući. – Oče! oče!… uzviknu Margarita, kršeći ruke i očajna pade; – oče, upomoć, upomoć! – Uzmite ovo pero i potpišite, – reče markiza stavivši mu pero u ruku i ruku na ugovor. – To je potrebno! Ja to hoću! – Oh sada sam izgubljena!… – uzviknu Margarita, slomljena borbom i uviđajući da nema više snage da se bori. Ali u času kad je markiz, savladan, hteo da potpiše i kad je markiza, likujući, već čestitala sebi pobedu, kad je očajna Margarita bila spremna da beži, neočekivani događaj odjednom dovede do preokreta. Vrata kabineta otvoriše se i odjednom se pojavi Pol, koji je nevidljivo prisustvovao ovom prizoru. – Gospođo markiza d’ Orej, – reče on, – pre no što se ovaj ugovor potpiše, dozvolite samo jednu reč! – Ko me to zove? – reče markiza i pokuša da prepozna onog što je govorio čak otud s vrata i, razume se, iz polumraka. – Meni je poznat ovaj glas, – uzviknu markiz dršćući, kao da ga je dodirnulo usijano gvožđe. Pol pođe napred i obasja ga svetlost svećnjaka. – Da li je to utvara? – uzviknu sada markiza, zgranuta sličnošću mladog čoveka s njenim negdašnjim ljubavnikom. – Ja poznajem ovo lice! – promrlja markiz u uverenju da je to čovek koga je on ubio. – Bože! bože! zaštiti me! – promuca Margarita klečeći s rukama prema nebu. – Morle!… Morle!… – reče markiz, podiže se i pođe prema Polu. – Morle! Morle! oprostite!… – i pade kao proštac na pod.

– Oče! – povika Margarita i jurnu prema njemu. U istom trenutku uđe unezvereni sluga i obrati se markizi: – Gospođo, – reče joj, – Ašar traži sveštenika i lekara iz zamka. On je na umoru! – Recite mu, – odgovori markiza i pokaza mu telo koje je njena kći uzalud pokušavala da povrati u život, – recite mu da su obojica potrebna markizu.

XIV Kao što se videlo na kraju prethodne glave, po čudnom planu sudbine, što slepi ljudi gotovo uvek pripisuju slučaju, u isto vreme su bili na umoru plemeniti markiz d’ Orej i siroti Ašar. Mi znamo da se prvi, kad je ugledao Pola, koji je bio živa slika svoga oca kao pogođen gromom onesvestio kraj nogu mladog čoveka, i samog preplašenog užasnim dejstvom koje je izazvao. Što se tiče Ašara, okolnosti što su ga dovele do ropca u isto vreme kad i markiza, nastale su, iako su se međusobno razlikovale, iz iste drame i istog uzorka. Pojava Polova i na jednog i na drugog kobno je delovala: kod prvog prekomernim strahom, a kod drugog prekomernom radošću. U toku dana, uoči potpisa ugovora, Ašar oseti veću malaksalost nego ikada do tada. Ipak, ni ovoga puta nije propustio da ne ode predveče na grob svoga gospodara da se pomoli kao i obično. Odatle je video, skrušen više nego ikada, onaj prizor, uvek nov i uvek sjajan, kad sunce nestaje u Okeanu; pratio je kako se gubi njegova purpurna svetlost: i kao da je ta buktinja sveta privlačila sebi njegovu dušu, osećao je kako se gasi njegova snaga s poslednjim sunčevim zrakom. Kad je sluga iz zamka po običaju došao da ga u određeno vreme usluži, nije ga zatekao u sobi, te stade da ga traži napolju; no kako je znao kuda on obično odlazi u šetnju ubrzo ga je našao ispod velikog hrasta, onesvešćenog, na humci svoga gospodara, vernoga do kraja u odanosti grobu kome je posvetio preostale godine svoga života. Tada ga je sluga uzeo u naručje i odneo u kuću, zatim, prestrašen ovim neočekivanim događajem, dotrča da traži od markize poslednju pomoć lekara i sveštenika, koju je ova odbila pod izgovorom da su u tom času obojica isto tako potrebni markizu kao i starom sluzi, da njenom mužu njegovo plemićko poreklo i pred licem smrti daje pravo prvenstva. Ali ovu novost, koju su markizi saopštili u času izvanredne napetosti, kad su učesnike intimne drame koju opisujemo, različiti interesi i različite strasti dovele do najvećeg uzbuđenja, ovu novost je čuo Pol. Pošto mu je bilo jasno da se potpisivanje ugovora ne može obaviti, jer se markiz nalazi u dubokoj nesvesti, on je imao samo toliko vremena da još jednom podseti Margaritu da

će ga naći kod Ašara ako joj zatreba: zatim je jurnuo u park, i snalazio se po alejama i čestarima veštinom marinca koji čita svaki put prema nebu. Našao je kuću, ušao sav zadihan u starčevu sobu u času kad je ovaj dolazio k sebi i bacio mu se u naručje. Tada radost dade nešto snage starom sluzi koji je bar bio siguran da će umreti na srcu jednog prijatelja. – Oh! to si ti! – uzviknu starac, – nisam se nadao da ću te opet videti. – A zar si mogao pomisliti da neću, kad saznam kako ti je, – uzviknu Pol, – odmah dotrčati! – Ali ja nisam znao gde da te tražim; ili gde da ti poručim da želim još jednom da te vidim pre no što umrem. – Bio sam u zamku, oče; sve sam čuo i dojurio sam. – Kako si dospeo u zamak? – začuđeno zapita starac. Pol mu sve ispriča. – Mogli bismo ipak da podelimo, i to bi bilo pravo, – odgovori Ašar, – markiz, pošto se boji smrti, može da zadrži lekara, a meni, umornom od života, da pošalje sveštenika. – Ja mogu pojahati konja, – povika Pol, – i za nepun sat… – Za jedan sat biće suviše kasno, – reče samrtnik slabim glasom. – Ti kažeš da i markiz kao i ja umire! – Ostavio sam ga u ropcu. – Ti znaš da, odmah posle njegove smrti, papiri zatvoreni u ovom ormanu koji svedoče o tvome poreklu, po pravu pripadaju tebi? – Znam to. – Ako ja umrem pre njega, ako umrem bez sveštenika, kome ću poveriti ovo skrovište. – Starac se podiže i pokaza mu ključ pod svojim uzglavljem. – Uzećeš ovaj ključ: on otvara ovaj orman. Tu ćeš naći kutiju. Ti si častan čovek, zakuni mi se da nećeš otvoriti kutiju pre no što umre markiz. – Zaklinjem se! – reče Pol i svečano pruži ruku prema raspelu koje je visilo iznad uzglavlja. – Dobro, – odgovori Ašar, – sad ću mirno umreti. – Veruješ li, dete, da će tvoj otac biti zadovoljan mojom vernošću? – Nikada kralja nisu slušali za vreme njegovog života tako kao što si ga ti slušao posle njegove smrti.

– Da, – prošapta starac sumornim glasom, – da, ja sam suviše verno izvršavao njegove naredbe. Možda nije trebalo da dopustim onaj dvoboj, možda je trebalo da odbijem da budem svedok. Čuj, Pole: evo šta bih želeo da kažem jednom svešteniku, jer to je jedino što mi muči savest, čuj: u izvesnim trenucima sumnje ja smatram ovaj usamljeni dvoboj kao ubistvo. Tada… tada, razumeš li me, Pole, ja nisam više svedok nego sam saučesnik! – Oče, – odgovori Pol, – ne znam da li se zemaljski zakoni uvek slažu s nebeskim, i da li je ljudska čast vrlina u Gospodu. Ne znam da li crkva, protivnik osvete, dozvoljava da se uvređeni sam sveti za uvredu onom koji ju je naneo. I da li u ovom slučaju sud božiji uvek upućuje kuršum pištolja ili vrh mača. To su pitanja koja se rešavaju ne rasuđivanjem nego savešću. Dakle, moja savest mi kaže da bih ja na tvom mestu učinio isto što si ti učinio. Ako je okolnost koja me vara i tebe prevarila, ja imam više prava u ovoj prilici od sveštenika da ti oprostim. I u svoje ime i u ime oca ja ti praštam! – Hvala! hvala! – uzviknu starac stežući ruke mladog čoveka, – hvala, jer su to reči potrebne duši samrtnika. Griža savesti je strašna stvar, zar ne? – Čuj! – reče dršćući Pol. – Šta? – Zar ne čuješ? – Ne. – Čini mi se da me jedan očajni glas zove… Čuješ li… to je Margaritin glas!… – Izađi pred nju, – reče mu starac, – osećam potrebu da budem sam. Pol jurnu u susednu sobu. Kad tamo kroči, ču kako i po treći put neko dovikuje njegovo ime odmah ispred vrata. On potrča vratima, žurno ih otvori i na pragu nađe Margaritu. Snaga ju je bila izdala i ona beše pala na kolena. – Upomoć! upomoć! – uzviknu ona s izrazom najstrašnijeg užasa i puzeći pođe k njemu.

XV Pol jurnu prema Margariti i uze je u naručje; ona je bila bleda i ledena. Odnese je u prvu sobu, stavi u jednu naslonjaču, vrati se i zatvori vrata koja su ostala otvorena, a zatim joj priđe. – Što ste uplašeni? – reče joj, – ko vas goni i zašto dolazite u ovo doba? – Oh! – uzviknu Margarita, – bežala bih u svako doba dana i noći, sve dok me zemlja može da nosi, bežala bih sve dotle dok ne naiđem na srce na kome bih zaplakala, na ruku koja bi me odbranila! Bežala bih!… Pole! Pole! moj otac je umro. – Jadno dete! – reče Pol i steže mladu devojku u naručje. – Jadno dete koje beži iz jedne mrtvačnice da bi došla u drugu! Koje ostavlja smrt u zamku a nalazi je opet u kolibi! – Da, da, – reče Margarita, podiže se, još dršćući od užasa i privi se uz Pola. – Smrt tamo, smrt ovde! Ali tamo se umire u očajanju, dok se ovde… ovde umire mirno. O, Pole! Pole! oh! da ste videli ono što sam ja videla! – Recite mi! – Vi znate, – produži mlada devojka, – kako su kobno uticali na moga oca vaš glas i vaše prisustvo? – Znam. – Odneli su ga onesvešćenog i nemog u njegovu odaju. – Ja sam se obratio vašoj majci, – reče Pol, – a on je čuo: ja nisam kriv za to. – Dakle, vi znate, Pole, jer ste morali sve čuti iz kabineta gde ste bili. Moj otac, moj jadni otac me je prepoznao, a kada sam ga takvog videla nisam mogla da se smirim, i, izlažući se opasnosti da razdražim svoju majku, popela sam se da ga vidim još jednom. Vrata su bila zatvorena. Polako sam zakucala; on se bio osvestio, jer sam čula njegov oslabeli glas kako pita ko je?

– A vaša mati? – zapita Pol. – Moja mati? – reče Margarita, – ona nije bila tu i zaključala ga je kad je izašla, kao da je dete. Ali kad je prepoznao moj glas, pošto sam mu odgovorila da sam Margarita, da sam njegova kći, rekao mi je da pođem tajnim stepenicama, koje, kroz jedan kabinet, vode u njegovu sobu. Minut posle toga bila, sam na kolenima kraj njegovog kreveta i on mi je dao svoj blagoslov. – Da, – reče Pol, – budi mirna. Plači za svojim ocem, dete moje, ali ne plači za sobom, jer ti si spasena. – Vi još ništa niste čuli, Pole, – uzviknu Margarita, – čujte, čujte! – Govori. – Baš u tom času, dok sam klečala i ljubila njegovu ruku, u tom času čuh korake svoje majke. Ona se pela uz stepenice, prepoznala sam njen glas, i moj otac ga je prepoznao, jer me zagrli poslednji put i dade mi znak da bežim. Ja poslušah, ali sam bila tako rasejana, tako zbunjena, da pogreših vrata, i umesto da odem stepenicama kojim sam došla, uskočih u jedan kabinet, ali on nije imao izlaza. Pipala sam na sve strane i videh da sam zatvorena. Istoga časa otvoriše se vrata od sobe. Ja stadoh i zaustavih dah. Moja mati uđe sa sveštenikom. Kažem vam, Pole, bila je bleđa od samrtnika. – Bože moj! bože moj! – prošapta Pol. – Sveštenik sede kraj uzglavlja, – produži Margarita i kako je strah sve više obuzimao privijala se uz Pola. – Moja mati ostade stojeći. Shvatate li? Ja sam bila tu, pred licem tog strašnog prizora, i nisam mogla da pobegnem! Kći primorana da sluša ispovest svoga oca! zar to nije strašno? recite. Padoh na kolena, zatvorih oči da ne bih gledala, molila sam se da ne bih čula: pa ipak, protiv svoje volje, oh, zaista protiv svoje volje, Pole, kunem vam se, videla sam… i čula… i ono što sam videla i čula nikada neću zaboraviti! Videla sam svoga oca, kome su uspomene dale grozničavu snagu, kako se podiže na krevetu, dok mu je samrtno bledilo bilo utisnuto u lice. Čula sam ga kako govori o dvoboju, o brakolomstvu i ubistvu!… i pri svakoj reči videla sam svoju majku kako bledi, kako sve više bledi, i čula sam kako podiže glas da zagluši samrtnikov glas i govori svešteniku: »Ne verujte mu, ne verujte mu, oče, on laže! I usto još… to je ludak, on je maloumnik, ne verujte mu!« Pole, to je bio strašan prizor, bezakonje, bezbožnost!… Hladan znoj mi obli čelo i ja se onesvestih.

– Oh, bože! – uzviknu Pol. – Ne znam koliko sam vremena bila bez svesti. Kad sam došla sebi, u sobi je bilo tiho kao u grobu. Moja mati i sveštenik behu iščezli, a dve sveće su gorele kraj moga oca. Otvorih vrata, bacih pogled na krevet i učini mi se da pod pokrovom koji je prekrivao odar primećujem kako se ocrtava ukočeni leš. Shvatila sam da je sve svršeno! Zastadoh kao ukopana, kolebajući se između smrtnog straha pred ovim prizorom i pobožne želje da podignem pokrov i da još jednom celivam poštovano čelo moga oca pre no što ga zapečate u kovčegu. Najzad strah nadjača ledeni užas, nesavladljiv, samrtni, nagna me da pobegnem iz te odaje. Siđoh niz stepenice, ni sama ne znam kako, čini mi se da nisam dodirivala basamke; prolazila sam kroz sobe, galerije, i najzad sam po svežini vazduha primetila da sam napolju. Jurila sam kao luda. Setila sam se da ste mi rekli da ćete biti ovde. Neko predosećanje, možda vi znate koje, jer ja ga lično ne znam, gonilo me je ovamo. Činilo mi se da su me sledile senke, priviđenja. Na okuci jedne aleje… da li sam sišla s uma?… poverovah da vidim majku… svu u crnini… kako ide nečujno kao utvara. Oh! tada, mi užas dade krila. Trčala sam kud me noge nose, ali me izdade snaga, i onda čuste moje krike. Kročih još nekoliko puta i padoh kraj ovih vrata. Da ih niste otvorili, oh, izdahnula bih na licu mesta, jer sam bila toliko zbunjena da mi se jednako pričinjavalo… Ćutite! – prošapta odjednom Margarita, ćutite!… čujete li? – Da, – reče Pol i ugasi lampu, – da, da, koraci!… I ja ih čujem kao i vi. – Gledajte… gledajte… – produži Margarita, zakloni se iza zavese prozora i tu sakri i Pola, – gledajte… nisam se prevarila. To je bila ona. Zaista, u tom času vrata se otvoriše, i markiza, u crnini, bleda kao sen, uđe polako, zatvori za sobom vrata, zaključa ih i ne opazivši ni Pola, ni Margaritu, prođe kroz prvu sobu i uđe u drugu, gde je ležao starac. Ona priđe Ašarovom krevetu, kao što je bila prišla markiževom krevetu. Samo ovoga puta sveštenik nije bio s njom. – Ko to ide, – reče Ašar i razgrnu zastor svog kreveta. – Ja! – odgovori markiza i razmače drugi. – Vi, gospođo! – uzviknu stari sluga užasnut, – šta vi tražite kraj postelje samrtnika? – Dolazim da se s njim nagodim. – Da mu upropastite dušu, zar ne?

– Naprotiv, da je spasem, Ašare. Tebi je potrebna samo jedna stvar na svetu, – produži markiza i naže se nad samrtnikovom posteljom, – to je sveštenik. – Odbili ste da mi date onoga iz zamka. – Za pet minuta, – reče markiza, – on će biti ovde, ako ti želiš!… – Naredite onda da dođe, – odgovori starac, – ali, verujte mi, ne treba gubiti vreme… požurite!… – Ali… ako ti ja podarim nebeski mir, – produži markiza, – hoćeš li ti meni podariti zemaljski mir? – Šta mogu ja da učinim za vas, – prošapta samrtnik i zatvori oči da ne bi gledao ženu čiji ga je pogled ledio. – Tebi je potreban sveštenik da bi umro… ti znaš šta meni treba da bi živela… – Vi hoćete da mi zatvorite nebo verolomstvom!… – Hoću da ti ga otvorim oproštajem. – Taj oproštaj… sam dobio… – Od koga? – Od onoga koji možda jedini ima pravo da mi ga da. – Da nije Morle sišao s neba? – zapita markiza glasom u kome je bilo koliko bojazni toliko i ironije. – Ne, – odgovori starac, – ali zar ste zaboravili, gospođo, da je on ostavio sina na zemlji? – Ti si ga, dakle, video? – uzviknu markiza. – Da, – odgovori Ašar. – I sve si mu rekao?… – Sve! – A papiri koji svedoče o njegovom poreklu? – zapita ga sa strahom markiza. – Markiz još nije umro; papiri su tu. – Ašare, – uzviknu markiza i pade na kolena pored kreveta, – Ašare, ti ćeš se smilovati na mene! – Vi klečite preda mnom, gospođo?

– Da, starče, – reče preklinjujući markiza, – da, ja klečim pred tobom i ja te molim, i ja te preklinjem, jer ti držiš u svojim rukama čast jedne od najstarijih porodica Francuske, moj prošli život, moj budući život!… Ti papiri, to je moje srce, to je moja duša, i više od svega toga, to je moje ime! Ime mojih predaka, ime moje dece, i ti znaš šta sam prepatila da sačuvam to ime neokaljano! Zar ne veruješ da je i u mom srcu bilo, kao kod ostalih žena, osećanje ljubavnice, supruge i majke? Dakle, sve sam ih ugušila, jedno za drugim, s borba je bila duga. Ja sam dvadeset godina mlađa od tebe, starče, puna sam života, a ti si na samrti. Dobro, pogledaj moju kosu, ona je belja od tvoje. – Šta govori ona, – prošapta Margarita, koja je bila toliko približila da je mogla da gleda iz jedne sobe u drugu, – oh, bože moj! – Slušaj! slušaj! dete, – odgovori Pol, kao da je sudbina udesila da se sve na ovaj način otkrije! – Da, da, – šaptao je Ašar sve slabije, – da, da, vi ste sumnjali u dobrotu božju, vi ste zaboravili da je on oprostio ženi preljubnici. – Da, ali kad su našli Hrista, ljudi su hteli da ga kamenuju!… Ljudi koji su već dvadeset kolena navikli da poštuju moje ime i cene moju porodicu i koji bi ga kad bi saznali ono što je, hvala bogu ostalo nepoznato do danas, samo prezirali i stideli ga se! Oh! da… bog… ja sam toliko patila da će mi on oprostiti, ali ljudi, ljudi su neumoljivi, oni ne praštaju! Uostalom, zar sam ja sama izložena njihovim uvredama? Zar nemam s obe strane svoga krsta dvoje dece, od koje je onaj drugi stariji!… Onaj drugi je takođe moje dete, ja to dobro znam, kao i Emanuel, kao i Margarita; ali da li imam prava da im ga dam kao brata?… Zar zaboravljaš da je on pred zakonom sin markiza d’ Orej? Zar zaboravljaš da je on prvenac, glava porodice? Zar zaboravljaš da on ima samo da se pozove na zakon i da mu sve pripadne, titula i imanje? A šta tada ostaje Emanuelu? Malteški krst? Šta ostaje Margariti? Manastir? – O, da, da, – reče Margarita poluglasno, pružajući ruke prema markizi, – manastir u kome bih se molila za vas, majko. – Ćutite! Ćutite! – reče joj Pol. – Oh! vi ga ne poznajete, gospođo, – šaputao je starac sve slabijim glasom. – Ne, ali ja poznajem čovekovu prirodu, – odgovori markiza. – On može da povrati ime, on koji nema imena; imanje, on koji nema imanje, i da li