veruješ da će se on odreći svoga imanja i svoga imena? – Ako vi to od njega zahtevate. – A po kom pravu bih ja to zahtevala, – produži markiza, – s kakvim pravom bih ga molila da me poštedi, da poštedi Emanuela, da poštedi Margaritu? On će reći: »Ja vas, gospođo, ne poznajem, nikada vas nisam video! Vi ste moja mati, to je sve što znam«. – U njegovo ime, – promuca Ašar kome je smrt već kočila jezik, – u njegovo ime, gospođo, obavezujem se, kunem se, oh bože, bože! Markiza pade na kolena i sagnu glavu do zemlicu kako mu se smrt sve više približava. – Ti se obavezuješ!… ti se kuneš!… – reče mu ona. – Je li on tu da potpiše obavezu? Ti se obavezuješ!… ti se kuneš… Ah! i na tvoju reč želiš da proigram sve godine koje mi još ostaju da živim, zbog nekoliko minuta koji ti preostaju do smrti. Molila sam te, preklinjala sam te, i poslednji put te molim i preklinjem: vrati mi te papire! – Ti papiri su njegovi. – Oni su mi potrebni, kažem ti! – produži markiza sve glasnije ukoliko se samrtnik gubio. – Bože! bože! smiluj se na mene, – šaptao je Ašar. – Niko ne može doći, – produži markiza. – Ti si mi govorio da je ovaj ključ stalno kod tebe, zar ne?… – I vi ćete ga oteti iz ruku jednog samrtnika? – Ne, – odgovori markiza, – čekaću. – Ostavite me da umrem na miru, – uzviknu samrtnik, skide raspeće iznad svoga uzglavlja i stavi ga između sebe i markize. – Iziđite! iziđite! Markiza pade na kolena i sagnu glavu do zelje. Dok starac za trenutak ostade u tom strašnom stavu, zatim ga postepeno izdavaše snaga. Markiza uze krajeve krevetskih zastora i, ne dižući glavu, sastavi ih tako da sakri samrtnikov ropac. – Strahota! strahota! – mrmljala je Margarita. Zatim nastupi svečan i strašan trenutak koji je narušavalo samo krkljanje samrtnika. Zatim krkljanje oslabi i prestade. Sve je bilo svršeno, starac je umro.
Markiza polako podiže glavu, oslušnu nekoliko trenutaka preplašena, zatim proturi ruku kroz zavese ne razgrćući ih i nekoliko časaka potom izvuče je držeći ključ u šaci. Tada nečujno ustade i ne skidajući pogleda s kreveta pođe prema ormanu. Ali u momentu kada je htela da stavi ključ u bravu, Pol, koji je sve to pratio, ulete u sobu i zgrabi je za ruku. – Dajte mi taj ključ, majko, – reče joj, – jer je markiz mrtav i ti papiri pripadaju meni. – Pravedni bože! – uzviknu markiza, ustuknu od straha i pade u naslonjaču. – Pravedni bože, to je moj sin! – Blagi bože! – prošapta Margarita i pade na kolena u drugoj sobi, – to je moj brat! Pol otvori orman i uze kutiju s papirima.
XVI Međutim, dok su se tako brzo smenjivali događaji ove noći koji su naterali Margaritu da prisustvuje dvema agonijama, i koji su je doveli do toga da otkrije tajnu svoje majke, Pol nije zaboravio uvredljive reči što ih je sinoć uputio Lekturu. I tako, pošto ovaj mladi plemić bez sumnje nije znao gde da ga nađe, smatrao je da mu je dužnost da ga poštedi izlišnog lutanja; oko šest sati izjutra poručnik Valter dođe u zamak d’ Orej, s Polovim ovlašćenjem, da utvrdi uslove borbe. On nađe Emanuela kod Lektura. Ovaj poslednji siđe u park kad ugleda oficira, da bi mladi ljudi mogli sasvim slobodno da razgovaraju. Pol je naredio Valteru da pristane na sve uslove. Pripremni razgovor bio je brzo završen. Mladi ljudi su se saglasili da susret bude istoga dana u četiri sata popodne, na morskoj obali kod ribareve kolibe, između PorLuja i zamka d’ Orej. Što se tiče oružja, poneće i pištolje i mačeve; na licu mesta će se odlučiti kojim će se oružjem protivnici služiti; po sebi se razume da je Lektur imao pravo da bira, jer je njemu naneta uvreda. Markiza je, kao što smo to već videli, bila poražena neočekivanom Polovom pojavom, ali je uskoro opet ispoljila čvrstinu svoga karaktera, pokrila lice velom, izašla iz pokojnikove sobe i prošla kroz mračnu, neosvetljenu odaju. Zanemela je od čuđenja i užasa, nije ni primetila Margaritu kako kleči. Zatim je prošla kroz park i ušla u salon gde se odigrala scena oko potpisivanja ugovora; i tu je, pri čkiljavoj svetlosti sveće, naslonjena laktovima o sto, s glavom među rukama, očiju uprtih u list hartije na kome je Lektur bio potpisao svoje ime a markiz samo polovinu svoga, provela ostatak noći smerajući novu odluku; tako je dočekala svitanje i ne pomišljajući da se makar malo odmori, toliko je ova bronzana duša održavala telo u kome je bila zatvorena. Ta odluka sastojala se u tome da što pre udalji Emanuela i Margaritu iz zamka d’ Orej, jer je od svoje dece naročito želela da sakrije ono što će se verovatno odigrati između Pola i nje. U sedam sati, kad je čula korake poručnika Valtera koji je odlazio, ona pruži ruku, uze zvonce i zazvoni. Sluga se pojavi na vratima u sinoćnoj livreji; videlo se da ni on nije ni trenuo.
– Obavestite gospođicu d’ Orej da je njena mati čeka u salonu, – reče markiza. Sluga se povinova i markiza, sumorna i nepomična, zauzme pređašnji stav. Trenutak zatim ona ču iza sebe laki šum i okrene se. To je bila Margarita. Mlada devojka, s još više poštovanja nego ikada do sada, pruži ruku majci da bi joj ova dala svoju da je poljubi. Ali se markiza ne pomače, kao da nije shvatila nameru svoje kćeri. Margarita spusti ruku i očekivaše ćuteći. I ona je imala na sebi sinoćnu haljinu. San je prošao svetom i zaboravio zamak d’ Orej i njegove goste. – Priđite, – reče markiza. Margarita kroči. – Zašto ste tako bledi i uplašeni? – produži markiza. – Gospođo! – prošapta Margarita. – Govorite! – reče markiza. – Smrt moga oca, tako nagla, tako iznenadna! – mucala je Margarita. – A usto, mnogo sam patila noćas! – Da, da, – reče markiza gluhim glasom i upre u Margaritu pogled koji nije bio potpuno nezainteresovan; – da, vetar povija mlado drvo i odnosi mu lišće. Samo stari hrast odoleva svim burama. I ja sam, Margarita, patila! I ja sam imala strašnu noć! A, međutim, vidite me mirnu i jaku. – Bog vam je podario jaku i postojanu dušu, gospođo, – reče Margarita. Ali ne treba zahtevati istu snagu i istu postojanost od drugih bića. Slomili biste ih. – Dakle, – reče markiza i spusti ruku na sto, – ja od vas zahtevam samo poslušnost. Margarita, markiz je umro. Emanuel je sada glava porodice; vi ćete ovoga časa otputovati sa Emanuelom za Ren. – Ja, – uzviknu Margarita, – ja da idem za Ren!… A zašto?… – Zato, – odgovori markiza, – jer je kapela u zamku suviše mala da bi se istovremeno izvršilo venčanje kćeri i pogreb oca. – Majko, – reče Margarita tonom koji se nije mogao odrediti, – čini mi se da pobožnost zahteva da se razdvoje ova dva tako protivrečna svečana obreda. – Prava je pobožnost, – reče markiza, – da se izvrši poslednja volja umrlih. Spustite pogled na ovaj ugovor i pogledajte početna slova imena vašeg oca.
– Oh! ja vas pitam, gospođo, da li je moj otac, kad je pisao ova slova koja je smrt prekratila, da li je moj otac bio pri čistoj svesti i gospodar svoje volje? – To ne znam, gospođice, – odgovori markiza onim svojim zapovednim i ledenim tonom kome su se dotada svi oko nje potčinjavali; – to ne znam, ali znam da je ono što ga je rukovodilo da to učini preživelo; ono što znam to je da roditelji dok postoje predstavljaju boga na zemlji. Bog mi je dakle naredio strašne stvari, i ja se povinujem. Radite ono što i ja, gospođice, povinujte se! – Gospođo, – reče Margarita i dalje stojeći, ali ovoga puta gotovo onim istim strašnim tonom njene majke koji joj je ona krvlju usadila. – Gospođo, već tri dana se, uplakanih očiju i očajna srca, vučem na kolenima od Emanuelovih nogu do nogu onoga čoveka, i od nogu onoga čoveka do nogu moga oca. Niko nije želeo ili nije mogao da me čuje, jer je silna ambicija ili neobuzdana ludost bila tu da uguši moj glas. Najzad, evo me, pred vama, majko, vi ste poslednja koju mogu da molim. Ali vi treba najbolje da me razumete. Čujte dakle dobro ono što hoću da vam kažem. Ako treba vašoj volji da žrtvujem svoju sreću, žrtvovaću je; ili moju ljubav – i nju ću žrtvovati; ali ako treba da vam žrtvujem svoga sina, vi ste mati; a i ja sam, gospođo! – Mati!… mati!… – šaptala je markiza, – mati krivicom! – Ali ja to jesam, gospođo; i osećaj materinstva ne mora da bude potvrđen svečanim činom da bi bio svet. Dakle, gospođo, recite mi, – jer vi to treba bolje da znate od mene, – recite mi: ako su oni što su nas doneli na svet dobili glas koji naše srce razume, zar oni koje smo mi rodili nemaju sličan glas? I kada se ova dva glasa ne slažu, kome se treba povinovati? – Nikada nećete čuti glas vašeg deteta, – odgovori markiza, – jer ga nećete nikada videti. – Ja da nikada ne vidim svoga sina!… – uzviknu Margarita, – a ko za to treba da odgovara, gospođo! – On neće nikada saznati čiji je. – A ako sazna jednoga dana! – reče Margarita, u kojoj je majčina grubost potisnula poštovanje kćeri. – A ako on dođe jednoga dana da zatraži podatke o poreklu!… To može da se desi, gospođo! Ona uze pero. – Recite, s obzirom na to, da li treba da potpišem?
– Potpišite, – reče markiza. – Ali, – produži Margarita i stavi svoju zgrčenu i dršćuću ruku na ugovor, – ako moj muž jednoga dana sazna da to dete postoji! I ako zatraži od mog ljubavnika objašnjenje za nanetu ljagu i uvređenu čast!… Ako bi u ogorčenom dvoboju, usamljenom i bez svedoka, u dvoboju na smrt, ubio ovog ljubavnika, i zatim, mučen savešću, gonjen glasom iz groba, moj muž poludeo! – Umuknite! – reče zaplašena markiza, ali još nije znala da li je njena kći slučajno rekla ove reči ili je odnekud nešto otkrila, – umuknite! – Vi, dakle, hoćete, – produži Margarita koja je već previše rekla da je mogla da prestane, – vi dakle hoćete, da se ja, da bih sačuvala svoje ime i ime svoje u braku rođene dece čisto i neokaljano, zatvorim s jednim ludakom! Vi hoćete, dakle, da ja od sebe i od njega odstranim svako živo biće; da moje srce postane gvozdeno da ne bi osećalo! da moje oči postanu bronzane da ne bih plakala! Vi hoćete, dakle, da se pokrijem crninom kao udovica pre smrti svoga muža!… Vi hoćete, dakle, da mi kosa osedi dvadeset godina ranije! – Umuknite, umuknite, – prekide je markiza glasom u kome se osećalo da pretnja popušta pred strahom, – umuknite! – Vi, dakle, hoćete, – produži Margarita ponesena gorčinom svoga bola, – vi, dakle, hoćete da ta strašna tajna umre sa onima koji je čuvaju, da odstranim od njihove smrtne postelje lekare i sveštenike!… Vi najzad hoćete da jurim od jednog samrtnika do drugog da bih zatvorila ne oči – nego usta umirućih!… – Umuknite; – reče markiza kršeći ruke, – za ime božije, umuknite! – Pa dobro! – produži Margarita, – sada mi još recite da potpišem, majko, i ja ću to učiniti. I tada će se prokletstvo ispuniti i grehovi otaca pašće na njihovu decu do trećega i do četvrtog kolena! – O, bože! bože! – uzviknu markiza i zajeca, – koliko sam unižena, koliko sam kažnjena! – Oprostite, oprostite, gospođo, – reče Margarita pošto dođe sebi od prvih majčinih suza i kleknu, – oprostite, oprostite! – Da, opraštaj, – odgovori markiza i pođe k Margariti – traži oproštaj, odrođena kćeri, što si uzela bič iz ruku večne osvete i njim udarila svoju majku po licu!
– Smilujte se! smilujte se! – uzviknu Margarita, nisam bila svesna svojih reči, – zbog vas sam izgubila razum! Bila sam luda!… – O, bože! bože! – reče markiza i podiže obe ruke iznad glave svoje kćeri; – čuo si reči koje su izgovorila usta moga deteta. Ne usuđujem se da se nadam da si toliko milostiv da ih zaboraviš, bože! Ali u času kad hoćeš da je kazniš, seti se da je ja ne proklinjem! Ona tada jurnu prema vratima; njena kći pokuša da je zadrži, ali se markiza okrenu prema njoj s tako strašnim izrazom lica da Margarita, pre no što je ona imala potrebe da joj to naredi, pusti skut haljine svoje majke i osta ispruženih ruku prema njoj, zadihana i nema, sve dok markiza ne izađe; zatim se, kad ova iščeze, sruši s tako bolnim krikom da se moglo pomisliti da je prepukla ova duša što je toliko patila.
XVII Našim čitaocima će možda izgledati čudno što posle onako uvredljivog načina na koji je sinoć Pol izazvao barona de Lektura susret nije ugovoren još istog jutra; ali je poručnik Valter, koga je Pol ovlastio da utvrdi uslove dvoboja sa grofom d’ Orej, primio, kao što smo rekli, od njega zapovest da u svemu postupi, ali samo ne u jednom; Pol je hteo da se tuče samo predveče. Mladi kapetan shvatio je da, od trenutka kad je raspleo ovu čudnu dramu, u kojoj je učestvovao prvo kao tuđin, a sada postao glava porodice, njegov život ne pripada više njemu i on nema prava da ga izlaže opasnosti. Uostalom, kao što se to vidi, rok koji je on sam odredio nije bio dug, a Lektur nije znao zašto je njegov protivnik odložio dvoboj, te je pristao bez prigovora. Pol se, dakle, rešio da iskoristi svaki trenutak. Zato, čim je shvatio da je došao čas da se vidi s markizom, on se uputi zamku. Sinoćni i današnji događaji stvorili su toliku zabunu u ovoj gospodskoj kući, da kad uđe ne nađe slugu da ga prijavi; on ipak uspe da dođe do odaje u kojima su stanovali d’ Orejevi, jer je već dva puta pre toga dolazio. Kad stiže do salonskih vrata, nađe onesvešćenu Margaritu. Pošto ugleda zgužvan ugovor na stolu i svoju sestru onesvešćenu, Pol lako shvati da se odigrala poslednja, najstrašnija scena između majke i kćeri. On priđe sestri, uze je u naručje i odškrinu prozor da uđe svež vazduh. Bila je u pitanju više fizička iznurenost nego stvarna nesvestica. Margarita, čim oseti toplinu s kojom joj je pružena pomoć, ponovo otvori oči i poznade svoga brata. Margarita mu ispriča kako je majka htela da je prisili da potpiše ugovor, kako bi nju i brata odstranila od sebe, i kako joj je pod teretom bola i trenutnog zaborava, stavila do znanja da sve zna. Pol shvati šta se sada moralo dešavati u srcu markizinom, koja je, posle dvadeset godina ćutanja, povučenosti i zebnje videla, a nije naslućivala kako se to dogodilo, da njenu tajnu zna jedna od ličnosti od koje je ona naročito htela da to sakrije. I on, pošto se sažalio na patnje svoje majke, odluči da joj ih što pre prekrati. Požuri
da je vidi i da joj objasni namere sina čiji je povratak ona nastojala da osujeti na svaki način. Pošto je Margarita već morala da moli majku da joj oprosti, ona uze na sebe da joj javi da mladi kapetan očekuje njene zapovesti. Pol ostade sam, oslonjen na visoki kamin iznad koga je bio izvajan porodični grb, i utonuvši u misli koje su pobudile ti nagli događaji što su ga načinili neprikosnovenim gospodarem cele ove kuće, kad se pobočna vrata najednom otvoriše i pojavi se Emanuel s kutijom pištolja u ruci. Pol se okrenu na tu stranu. Kad primeti mladića, klimnu mu glavom u znak pozdrava, s blagim i bratskim izrazom koji je na njegovom licu izražavao vedrinu njegove duše. Na Emanuelovom licu, naprotiv, iako je odgovorio na pozdrav kao što to nalaže pristojnost, pojavi se za časak neprijateljsko osećanje zbog prisustva čoveka koga je smatrao ličnim i ogorčenim neprijateljem. – Tražio sam vas, gospodine, – reče Emanuel, stavi pištolje na sto i stade na nekoliko koraka od Pola, – pa ipak, – produži on, – nisam bio siguran gde ću vas naći; jer i vi, kao zli duhovi iz naših narodnih predanja, izgleda da ste obdareni da se nalazite svuda i nigde. Najzad, jedan sluga mi je rekao da vas je video kad ste ušli u zamak. Hvala vam što ste mi uštedeli trud koji sam nameravao da preduzmem i što ste ovoga puta došli sami. – Srećan sam, – odgovori Pol, – što je moja namera u ovom slučaju, iako verovatno iz drugih uzroka, u saglasnosti s vašom. Evo me, šta želite od mene! – Zar ne shvatate to, gospodine, – odgovori Emanuel koji se sve više žestio. – U ovom slučaju, oprostite mi, čudim se da tako rđavo poznajete dužnosti jednog plemića i jednog oficira, i time mi samo nanosite još jednu uvredu! – Verujte mi, Emanuele… – reče Pol mirnim glasom. – Juče sam bio grof; danas sam markiz d’ Orej, – prekide ga Emanuel s prezrivim i oholim pokretom. – Imajte to na umu, molim vas, gospodine! Gotovo neprimetan osmeh pređe preko Polovih usta. – Hoću da kažem, – produži Emanuel, – da vrlo malo poznajete osećanje jednog plemića ako verujete da ću dozvoliti da neko drugi umesto mene reši svađu radi koje ste došli da me tražite. Da, gospodine, jer ste se vi isprečili na mom putu, a nisam ja išao vas da tražim. – Gospodin markiz d’ Orej, – reče Pol osmehujući se, – zaboravlja svoju
posetu brodu Indijanka. – Dosta s tim mudrovanjem, gospodine, i pređimo na stvar. Juče, ne znam iz kog čudnog i neobjašnjivog razloga, kad sam vam ponudio ne ono što svaki plemić, što svaki oficir, nego što svaki hrabar čovek odmah prihvata bez razmišljanja, odbili ste, gospodine; vređajući drugoga, potražili ste protivnika mimo mene, koji, istina, ima udela u ovom sporu, ali koga iz pristojnosti nije trebalo u to uplitati. – Verujte da sam u ovom slučaju, gospodine, – odgovori Pol, i dalje mirno i otvoreno kao i dotad, – morao da se povinujem zahtevima koji mi nisu dozvoljavali da biram protivnika. Vi ste mi predložili dvoboj koji s vama nisam mogao da prihvatim, ali sam mogao sa svakim drugim; ja sam imao previše sukoba, gospodine, i to sukoba strašnih i smrtnih, tako da sličan događaj za mene predstavljao samo jedan više u mojim svakidašnjim doživljajima. Ali, setite se da nisam ja zahtevao taj dvoboj, već ste ga vi predložili, a pošto nisam mogao, ponavljam, da se tučem s vama, ja sam izabrao gospodina de Lektura, kao što bih uzeo gospodina de Nozeja ili de Lažarija, jer je on bio tu, pod rukom, meni na domaku, i, ako je bilo potrebno da neodložno nekoga ubijem, više sam voleo da ubijem jednog ništavnog i drskog razmetljivca, nego jednog valjanog plemića koji bi se postideo kad bi i u snu izvršio sramnu nagodbu koju je baron de Lektur vama zaista predložio. – Dobro, gospodine, – reče Emanuel smejući se, – produžite da budete osvetnik pravde, da izigravate viteza potlačenih princeza i da se zaklanjate tajanstvenim štitom svojih čudnih odgovora! Dokle god se ova oveštala donkihoterija ne sukobi s mojim željama, mojim interesima, mojim obavezama, pustiću je da juri zemljom i morem, da ide od jednog pola na drugi, zadovoljiću se time što ću se smejati kad je vidim kako prolazi; ali čim se ova luda obori na mene, kao što je učinila vaša, gospodine, čim u krugu jedne porodice kojoj sam ja glava sretnem neznanca koji naređuje kao gospodar tamo gde samo ja imam prava da se čujem, poći ću protiv njega kao što sada idem protiv vas, ako mi sreća bude naklonjena da ga sretnem samoga, kao što sada vas srećem; i tada, siguran da niko neće doći da nam smeta, pre no što se razračunamo, reći ću mu: »Vi ste me, ako ne uvredili, a ono bar omeli, gospodine, time što ste došli u moju kuću da osujetite moje interese i moje porodične obaveze«. Dakle, sa mnom, a ne s nekim drugim, dužni ste da se borite i vi ćete se boriti.
– Varate se, Emanuele, – odgovori Pol, – neću se boriti, najmanje s vama. To je nemoguće. – E pa, gospodine, prošlo je vreme dvosmislenosti, – uzviknu nestrpljivo Emanuel; – mi živimo usred jednog sveta u kome se pri svakom koraku spotiče o činjenice. Ostavimo, dakle, poeziju i tajanstvenost piscima romana i tragedija. Vaše prisustvo u ovom zamku obeleženo je s toliko kobnih događaja da nije potrebno da se tome ma šta doda. Luzinjan je ponovo ovde, i pored naredbe o izgnanstvu; moja sestra se prvi put protivi volji svoje majke; samo vaše prisustvo ubilo je moga oca; eto nesreće što su došle s vama, što su došle s druge strane sveta s vama, kao mrtvački sprovod. Govorite kao čovek čoveku usred bela dana, lice u lice, a ne kao priviđenje koje se gubi u mraku, sklanja pod okrilje noći, izusti poneku reč kao s drugog sveta, proročki i svečano, koja može da zaplaši samo dadilje i decu! Govorite, gospodine, govorite! Gledajte, gledajte, ja sam miran. Ako imate da mi date kakvo obrazloženje, ja vas slušam. – Tajna koju zahtevate od mene nije moja, – odgovori Pol sasvim mirno, nasuprot Emanuelu, koji je bio neobično uzbuđen. – Verujte što vam kažem i ne navaljujte više. Zbogom. Rekavši to, Pol se okrenu da ode. – Oh! – uzviknu Emanuel, jurnu prema vratima i prepreči mu put, – nećete tako izaći, gospodine! Mi smo sami ovde, u ovoj sobi; u nju vas ja nisam doveo. U nju ste sami došli. Obratite pažnju na ovo što ću vam reći. Ja sam onaj što vas je uvredio i od koga treba da tražite zadovoljenje! Ja sam onaj s kojim treba da se borite, ja… – Vi ste ludi, gospodine, – odgovori Pol. – Već sam vam rekao da je to nemoguće. Pustite me da izađem. – Pazite! – uzviknu Emanuel i pruži ruku prema kutiji, iz koje uze dva pištolja. – Pazite gospodine! Pošto sam pokušao sve na svetu da vas prisilim da se ponašate kao plemić, mogu s vama da postupam kao s razbojnikom. Vi ste ovde u tuđoj kući. Došli ste ovamo ne znam ni zašto ni kako. Ako niste došli ovamo da opljačkate naše zlato i naše dragocenosti, došli ste da opljačkate poslušnost jedne kćeri prema svojoj majci i sveto obećanje prijatelja prijatelju. I u jednom i u drugom slučaju vi ste otmičar koga sam zatekao u času kad je stavio svoju ruku na riznicu, riznicu časti, koja vredi više od svega. Slušajte kad vam kažem, uzmite ovo oružje… – Emanuel baci jedan pištolj kraj Polovih nogu. – Branite se!
– Vi možete da me ubijete, – gospodine, – odgovori Pol i ponovo se nasloni na kamin, kao da je i dalje vodio običan razgovor. – Ali vi me nećete prisiliti da se tučem s vama. To sam vam rekao i to ponavljam. – Uzmite ovaj pištolj, gospodine, – reče Emanuel, – uzmite, kad vam kažem! Vi mislite da su reči koje sam vam uputio prazne pretnje: varate se. Već tri dana kako me izvodite iz strpljenja! Od pre tri dana ispunili ste moje srce gorčinom i mržnjom! Od pre tri dana meni je bliska svaka pomisao koja može da mi pomogne da vas odstranim: dvoboj ili ubistvo. Nemojte smatrati da će me sprečiti strah od kazne. Ovaj zamak je usamljen, nem i gluv. More je tu i vas još neće ni sahraniti, a ja ću biti u Engleskoj. Dakle, gospodine, još jednom, i poslednji put, uzmite pištolj i branite se! Pol ne odgovori, slegnu ramenima i odgurnu pištolj nogom. – Pa dobro! – reče Emanuel, razjaren hladnokrvnošću svoga protivnika. – Pošto nećeš da se braniš kao čovek, onda crkni kao pseto! I upravi pištolj u kapetanove grudi. U tom trenutku razleže se užasan krik s vrata: to se Margarita vratila i na prvi pogled sve shvatila. Ona se baci na Emanuela. U isto vreme odjeknu pucanj, ali kuršum, kako je ona odgurnula pištolj, prođe dva ili tri palca iznad Polove glave i razbi ogledalo na kaminu. – Brate! – uzviknu Margarita, i u jednom skoku se baci prema Polu i zagrli ga. – Brate! Da nisi ranjen? – Tvoj brat! reče Emanuel i ispusti pištolj koji se pušio. – Tvoj brat! – Da, Emanuele, – reče Pol, pribran kao što je bio za sve ovo vreme. – Razumete li sada zašto nisam mogao da se tučem s vama? U tom se na vratima pojavi markiza i zastade na pragu bleda kao utvara; zatim pogleda oko sebe s beskrajnim izrazom užasa. Kad vide da niko nije ranjen, polako podiže oči k nebu, kao da ga pita da li se njegova srdžba najzad stišala. Stajala je tako nekoliko trenutaka uperenih očiju s nemom zahvalnošću. Kad ih spusti, Emanuel i Margarita su klečali držeći je za ruke koje su obasipali suzama i poljupcima. – Hvala vam, deco, – reče markiza posle trenutnog ćutanja, – sada me ostavite nasamo sa ovim mladićem. Margarita i Emanuel se pokloniše s najvećim poštovanjem i izvršiše naredbu svoje majke.
XVIII Markiza zatvori vrata za njima, prođe nekoliko koraka po sobi i ode, ne gledajući Pola, da se spusti u naslonjaču u kojoj je sinoć sedeo markiz prilikom potpisivanja ugovora. Tu ostade stojeći oborena pogleda. Pol u jednom trenutku zaželi da i on klekne pred njom: ali se na licu te žene ocrtavala takva strogost da obuzda svoje razdragano srce, ostade nepomičan i iščekivaše. Posle jednog časka ledenog ćutanja, markiza prva progovori. – Vi ste želeli da me vidite, gospodine, i ja sam došla. Vi ste želeli da mi govorite, ja slušam. Markiza izgovori te reči i ostade potpuno mirna. Samo su njene usne više podrhtavale no što su se otvarale: reklo bi se da je to mermerni kip koji govori. – Da, gospođo, – odgovori Pol tronutim glasom; – da, da, želeo sam da vam govorim; odavno mi se ta želja prvi put pojavila, i otada mi je stalno bila u srcu. Nosio sam u sebi detinje uspomene koje su me mučile kao čoveka. Sećao sam se žene koju sam nekada video kako se prikrada mojoj kolevci, i nju sam u svojim dečačkim snovima smatrao za anđela čuvara mojih mladih godina. Od tog tako neizbrisivog a ipak tako dalekog doba ja sam se, gospođo, verujte mi, ne jednom budio dršćući od tobožnjeg dodira majčinih usana na mom čelu. Zatim, kad ne bih nikog ugledao kraj sebe, dozivao sam ovu ženu, verovao da je nestala i da će se možda na moj poziv opet vratiti. Evo, dvadeset godina, gospođo, kako je tako dozivam i, evo, ona mi prvi put odgovara. Često sam se dršćući pitao da li je istina da strepite da me vidite? Da li je istina, kao što strahujem zbog toga u ovom času, da nemate šta da mi kažete? – Ali zar ja nisam imala pravo da strepim od vašeg povratka, – reče markiza gluhim glasom. – Tek sam vas juče videla, gospodine, i evo, strašnu tajnu koju niko nije smeo znati u ovom času znaju oba moja deteta! – Zar sam ja za to kriv, – uzviknu Pol. Zar sam ja doveo Margaritu, uplakanu i preplašenu kod njenog umirućeg oca, od koga je došla da traži
podršku i čiju je ispovest čula? Zar sam je je doveo kod Ašara. Zar niste vi, gospođo, došli za njom? Što se tiče Emanuela, pucanj koji ste čuli i ovo razbijeno ogledalo svedoče da sam više voleo da umrem nego da spasem život odajući vašu tajnu. Ne, ne, verujte mi, gospođo, ja sam oruđe a ne ruka, posledica a ne volja. Ne, gospođo, to je sve vođeno beskrajnim proviđenjem, da biste kraj vaših nogu, kao što se i to dogodilo, videli dvoje vaše dece koju ste držali tako dugo daleko od vas. – Ali postoji i treći, – reče markiza glasom u kome se počelo osećati malo uzbuđenja, – i ja ne znam šta da očekujem od njega… – Dozvolite mu da izvrši poslednju dužnost, gospođo, a kad tu dužnost izvrši, on će na kolenima primiti vaše naredbe. – A kakva je to dužnost? – zapita markiza. – To je da njegovom bratu vrati položaj na koji ima pravo, njegovoj sestri sreću koju je izgubila, a njegovoj majci mir za kojim žudi i ne može da ga nađe. – Pa ipak, – produži iznenađena markiza, – zbog vas je gospodin de Morpa odbio gospodinu de Lekturu puk koji je on tražio za moga sina. – To je zato, – reče Pol, izvadivši postavljenje iz džepa i stavivši ga na sto, – što mi ga je kralj dao za moga brata. Markiza baci pogled na postavljenje i zaista vide Emanuelovo ime. – Pa ipak, – produži ona, – vi želite da date Margaritu čoveku bez imena, bez imanja… a usto i izgnaniku. – Varate se, gospođo, ja želim da dam Margaritu onome koga ona voli; ja želim da; dam Margaritu ne Luzinjanu izgnaniku, nego gospodinu baronu Anatolu de Luzinjanu, guverneru u ime Njegovog Veličanstva ostrva Gvadelupe. Evo njegovog postavljenja. Markiza ponovo baci pogled na povelju i vide da joj je Pol i ovog puta rekao istinu. – Da, slažem se s tim, – reče ona, – to je dovoljno za ambicije Emanuelove i za Margaritinu sreću. – Istovremeno, radi vašeg mira, gospođo, pošto Emanuel ide u puk, a Margarita odlazi sa svojim mužem, vi ostajete sami, avaj! što ste toliko puta želeli! – Markiza uzdahnu. – Zar nije tako, gospođo? Jesam li se prevario? – produži Pol.
– Ali, – prošapta markiza, – šta ću sa baronom Lekturom? – Markiz je umro, gospođo. Zar smrt muža i oca nije dovoljan razlog da se odgodi venčanje?… Markiza, umesto odgovora, sede u naslonjaču, uze pero i hartiju, napisa nekoliko redaka, savi pismo i adresova ga na ime barona de Lektura, a zatim pozvoni slugi. Posle nekoliko sekundi, koje su proveli u ćutanju, pojavi se sluga. – Predajte za dva sata ovo pismo baronu de Lekturu. Sluga uze pismo i izađe. – Sada, – produži markiza gledajući Pola, – sada, gospodine, kad ste učinili pravdu nevinima, smilujte se grešnici. Kod vas su papiri o vašem poreklu; vi ste najstariji, a po zakonu imate pravo na imanje Emanuela i Margarite. Šta tražite za te papire? Pol ih izvadi iz džepa i pruži ih iznad plamena na ognjištu. – Dozvolite da vas jednom nazovem svojom majkom a vi me samo jednom nazovite svojim sinom. – Da li je moguće? – uzviknu markiza i ustade. – Vi govorite o položaju, o imenu, o imanju! – produži Pol klimajući glavom s izrazom duboke sete. – Eh, šta će mi sve to? Ja sam sebi stvorio položaj do koga se malo ljudi mojih godina uzdiglo. Stekao sam ime koje je blagoslov za jedan narod i užas za drugi; mogao bih, kad bih želeo, da nagomilam toliko bogatstvo da ga zaveštam jednom kralju. Šta su za mene, prema tome, vaše ime, vaš položaj, vaše imanje, ako mi ne pružite nešto drugo, ako mi ne date ono što mi je nedostajalo uvek i svuda. Ono što ja ne mogu da stvorim, što mi je nesreća oduzela, ono što vi jedini možete da mi date: majku! – Sine moj! – uzviknu markiza, pobeđena ovim tonom i ovim suzama: sine moj!… sine moj!… sine moj! – Ah! – i uzviknu Pol i spusti papire u plamen, a ovaj ih odmah uništi. – Ah, evo najzad da izađe iz vašeg srca taj uzvik koji sam očekivao, koji sam priželjkivao! Markiza se sruči u naslonjaču, a Pol je klečao pred njom sa glavom na njenim grudima. Najzad mu markiza podiže glavu. – Pogledaj me, – reče mu ona. – Posle dvadeset godina evo prvih suza
koje teku iz mojih očiju! Daj mi tvoju ruku. – Ona je stavi na svoje grudi. – Posle dvadeset godina, evo prvog radosnog osećanja koje mi uzbuđuje srce!… Dođi u moj zagrljaj!… Posle dvadeset godina to je prva nežnost koju dajem i koju primam!… Tih dvadeset godina, to je, bez sumnje, moje ispaštanje, jer evo kako mi bog daruje, evo kako mi vraća suze, radost, milovanja. – Majko, – reče Pol. – A ja sam strepela da ga vidim! Strepela sam da ga opet vidim. Nisam znala… nisam naslućivala kakva su se osećanja krila u mom sopstvenom srcu! Oh, da si blagosloven! Da si blagosloven!… Tada se začu zvono iz kapele. Markiza zadrhta. Došao je čas pogreba. Telo plemenitog markiza d’ Orej i jadnog Ašara trebalo je predati zemlji. Markiza ustade. – Ja sutra putujem, majko, – reče joj Pol. – Hoću li vas ponovo videti?… – Oh, da! da! – uzviknu markiza. – Oh, želim da te ponovo vidim! – Dobro! Majko, ja ću večeras biti kraj ulaza u park. To je mesto koje mi je sveto i koje želim da još jednom vidim! Tu ću vas čekati. Na tom mestu, majko, mi ćemo se oprostiti! – Doći ću, – reče markiza. – Čujte, majko, – reče Pol, – uzmite ovaj ukaz i ovo postavljenje. Ukaz je za Emanuela, a postavljenje je za Margaritinog muža. Obradujte vašu decu. Verujte mi, majko, meni ste najviše dali! Markiza ode i zatvori se u svoju kapelicu; Pol izađe iz zamka i uputi se ribarevoj kolibi, gde smo ga već videli jedanput, kraj koje je trebalo da se sastane sa Lekturom. Tamo nađe Luzinjana i Valtera. Kad je došao čas sastanka, pojavi, se Lektur na konju. On nije imao vodiča i kretao se kako je znao i umeo da bi došao na ugovoreno mesto, pošto ni njegov pratilac na konju nije poznavao ovaj kraj. Kad se on pojavio, mladi ljudi izađoše iz kolibe. Baron ih primeti i obode konja pravo prema njima. Čim im je bio na domaku, skoči na zemlju i dobaci uzde slugi. – Oprostite, gospodo, – reče i približi se onima: koji su ga čekali, – oprostite što sam došao sasvim sam i kao bludni sin; ali vreme koje je izabrao gospodin, – on se pokloni Polu i ovaj mu uzvrati pozdrav, – podudarilo se s vremenom markiževog pogreba. Ostavio sam dakle Emanuela da izvrši
sinovlju dužnost, a ja sam došao bez svedoka, jer se nadam da imam posla s dovoljno plemenitim protivnikom da mi ustupi jednog od svojih. – Stojim vam na raspoloženju, gospodine barone, – odgovori Pol. – Tu su moja dva svedoka. Izaberite, i onaj kome ukažete čast svojim izborom biće odmah vaš. – Meni je svejedno, kunem vam se, – odgovori Lektur; – odredite vi sami jednoga od ova dva gospodina da mi učini tu uslugu. – Valtere, – reče Pol, – pređi na stranu gospodina barona. Poručnik se povinova, a dva protivnika se još jednom pozdraviše. – Sada, gospodine, produži Pol, – dozvolite da vam pred našim svedocima uputim nekoliko reči, ne izvinjenja, već objašnjenja. – Izvolite, gospodine, – reče Lektur. – Kad sam vam uputio reči koje su nas dovele ovamo, budućnost je još skrivala događaje što su se potom zbili; ta budućnost bila je neizvesna, gospodine, i mogla je da donese nesreću čitavoj jednoj porodici. Vi ste imali uz vas gospođu d’Orej, Emanuela, markiza; Margarita je imala samo mene. Svi su izgledi, dakle, bili na vašoj strani; eto zašto sam ih baš uputio vama, jer ako biste me ubili, Margarita ne bi mogla da se uda za vas iz razloga koji će vam biti i ostati zauvek nepoznati; a da sam ja ubio vas, stvar bi bila još prostija i o tome nemamo potrebe da govorimo. – Evo, ne može biti logičnijeg uvoda, gospodine, – reče baron osmehujući se i udarajući korbačem po čizmi; – pređimo, molim vas, na glavnu stvar. – Sada se, – produži Pol i lako se pokloni u znak pristanka, – sve izmenilo: markiz je umro, Emanuel ima svoje poručničko postavljenje, markiza je odbila vaš brak, ma koliko joj on čini čast, i Margarita se udaje za gospodina barona Anatola de Luzinjana, koga vam iz toga razloga nisam dao za svedoka. – Ah, ah, – reče Lektur, – to, dakle, treba da znači ona cedulja koju mi je predao sluga u trenutku kad sam napuštao zamak. A ja sam kao budala smatrao da je to samo odlaganje. Izgleda da je to odbijanje u lepoj formi. U redu, gospodine, čekam zaključak vaše besede. – On je prost i logičan, gospodine. Ja vas ne poznajem, nisam želeo da vas upoznam; slučaj nas je doveo jednog pored drugog, s raznim interesima, i mi smo se sukobili. Dakle, kao što sam to rekao, prkoseći sudbini, želeo sam
da joj malo pripomognem. Sada se dospelo dotle da moja ili vaša smrt ništa ne menja i samo bi dodala malo krvi raspletu ove drame. Otvoreno govoreći, gospodine, zar vi mislite da je treba proliti. – Ja bih možda delio vaše mišljenje, gospodine, – odgovori Lektur, – da nisam prevalio tako dug put. Pošto nisam imao tu čast da uzmem gospođicu Margaritu d’ Orej, imaću bar zadovoljstvo da ukrstim mač s vama. Neće se pričati da sam uzalud dolazio u Bretanju. Ako vam je po volji, gospodine, – produži Lektur, isuka mač i pozdravi protivnika. – Stojim vam na raspoloženju, gospodine barone, – odgovori Pol isto tako učtivo i učini ono što je on uradio. Mladi ljudi kročiše korak bliže jedan drugome. Mačevi se dodirnuše; pri trećem ukrštanju mačeva Lekturovo oružje odlete dvadeset koraka od njega. – Pre no što ste uzeli mač u ruke, ja sam vam dao objašnjenje. Sada bih, gospodine, bio srećan ako biste izvolili primiti moja izvinjenja. – Ovoga puta ih primam, gospodine, – odgovori Lektur s uobičajenom nehajnošću, kao da se nije ništa desilo. – Donesite mi mač, Diče. – On uze oružje iz ruku svoga sluge i stavi ga u korice. – Sada, gospodo, – produži on, – ako neko od vas ima kakvu poruku za Pariz, ja se tamo vraćam iz ovih stopa. – Recite kralju, gospodine, – odgovori Pol, nakloni se pa i on stavi oružje u korice, – da sam srećan što mač koji mi je on dao da bijem Engleze nije orošen krvlju jednog od mojih zemljaka. Posle ovih reči dva mladića se pozdraviše. Lektur pojaha konja. Na stotinu koraka od obale pođe pravo putem za Van, dok sluga ode u zamak po njegova putnička kola. – A sada, gospodine Valtere, – reče Pol, – pošaljite jednu barku u najbliži zaton zamku d’ Orej. Neka sve bude gotovo na fregati da bi ove noći podigla sidro. Poručnik ode putem za Por-Luj, a dva prijatelja uđoše u kolibu. Za ovo vreme Emanuel i Margarita obavili su pogrebnu dužnost na koju ih je pozvalo pogrebno zvono. Markiz je sahranjen u grobnici s porodičnim grbom, a Ašar na skromnom groblju same kapele. Zatim oba deteta odoše svojoj majci. Ona predade Emanuelu toliko željeni ukaz i dade neočekivano odobrenje Margariti. Tada, da bi izbegli uzbuđenja koja su utoliko potresnija
ukoliko se nagomilavaju u duši, mati i deca se zagrliše poslednji put i rastadoše, čvrsto uvereni da se više neće videti. Preostali deo dana protekao je u pripremama za odlazak. Predveče markiza pođe na sastanak s Polom. Dok je prolazila preko dvorišta, primeti s jedne strane kola sa upregnutim konjima, a s druge strane mladog kadeta Artura i dva mornara. Srce joj se steže kad ugleda ove pripreme za odlazak. Ona produži, nestade u parku i ne poklecnu pred tim uzbuđenjem, toliko joj je njeno dugo suprotstavljanje prirodi dalo snage da vlada sobom. Međutim, kad je došla na proplanak odakle se videla Ašarova kuća, ona stade i oseti kako joj dršću kolena. Nasloni se na mermer i stavi ruku na srce ne bi li smirila njegovo lupanje. I tako se, poput onih duša koje sadašnja opasnost ne može da uzbudi i koje drhte pri pomisli na minulu opasnost, sećala koliko je puta u toku ovih dvadeset godina propatila od uzbuđenja i straha kad je svakog dana dolazila u ovu, sada zauvek zatvorenu kuću. Ipak, ona ubrzo nadvlada tu slabost, produži put i dođe do kapije parka. Tu opet stade. Sve drveće je nadvisivao vrh jednog džinovskog hrasta, čije su se grane mogle videti s više mesta u parku. Markiza je često satima stajala uperenih očaju na to njegovo, lisnato okrilje; ali se nikada nije usudila da dođe da se odmori pod njegovim hladom. Pa ipak je obećala Polu da se tu sastane s njim i da je on tu čeka. Najzad pribra svu snagu i uđe u šumu. Izdaleka primeti čoveka koji je klečao: to je bio Pol. Ona se polako približi, pa i ona kleknu. Zatim oboje ustadoše i markiza bez reči zagrli mladića i prisloni svoju glavu na njegovo rame. Ostali su tako nekoliko trenutaka, nemi i nepomični, kad do njih dopre tutanj kola. Markiza zadrhta i dade znak Polu da oslušne; to je Emanuel odlazio u svoj puk. Istog časa Pol pruži ruku u suprotnom pravcu, odakle je dopirao tutanj, i pokaza markizi barku koja je, laka i nečujna, klizila po morskoj površini; to je Margarita odlazila na lađu. Markiza je osluškivala tutanj kola dokle god je mogla da čuje i pratila očima barku dokle god je mogla da vidi. Kad tutanj iščeze i lađa nestade u noći, ona se okrenu Polu, podiže oči k nebu i shvati da je došao čas kada i onaj na koga se oslanja treba da je napusti. – Neka je blagosloven, – reče ona, – smerni sin koji je poslednji ostao kraj svoje majke! I, prikupivši svu svoju snagu, ona poslednji put zagrli mladića koji je
klečao pred njom, zatim se ote iz njegovog zagrljaja i pođe putem za zamak. Sutradan su stanovnici Por-Luja uzalud tražili pred ulazom u pristanište Lorijan fregatu koja je tamo stajala petnaest dana. Kao i prvi put, ona je iščezla, a oni nisu mogli da dokuče ni razlog dolaska ni uzrok odlaska.
EPILOG Prošlo je pet godina od ovog događaja. Sjedinjenim Državama priznata je nezavisnost, Englezi su evakuisali Njujork, poslednje uporište koje su držali. Topovska grmljavina koja je odjekivala u isto vreme u Indijskom Moru i Meksičkom Zalivu prestala je da grmi na oba Okeana. Vašington je, na svečanoj sednici 28 decembra 1783, dao ostavku na dužnost glavnokomandujućeg, povukao se na svoj posed u Montvernonu; odbio je svaku privilegiju, sem prava da šalje netaksirana pisma. Mir u kome je počela da uživa Amerika proširio se i na francuske kolonije u Antilima. One su takođe učestvovale u ratu, i morale su u nekoliko mahova da se suprotstavljaju neprijateljskim namerama Velike Britanije. Od svih ostrva, Gvadalupa je bila naročito ugrožena zbog svog vojničkog i trgovačkog značaja, ali, zahvaljujući veštini njenog novog guvernera, preduzimana iskrcavanja nisu nikada uspevala i Francuska nije morala strepiti da će se nešto ozbiljnije zbiti na ovom njenom posedu; tako se početkom 1783 godine čitavo ostrvo, iako nije sasvim izgubilo ratni izgled koji je sačuvalo više običaja radi nego iz stvarne potrebe, posvetilo gajenju raznih proizvoda kojima je bilo bogato. Ako bi naši čitaoci bili tako dobri i uložili još malo truda da nas prate na drugu stranu Atlantika i da se s nama iskrcaju u pristanište Bas-Ter, mi ćemo poći, usred izvora koji izbijaju odasvud, ulicom što vodi na šetalište Šan-d’ Arbo; zatim; pošto trećinom puta budemo uživali u skoro svežem hladu tamarinda zasađenih na obema stranama, skrenućemo ulevo, malim utabanim putem prema kapiji vrta koji svojim najvišim delom nadvisuje čitavu varoš. Kad dođu tu, neka malo udahnu večernjeg lahora, tako blagog u popodnevnim časovima u mesecu maju, neka bace pogled s nama na ovu raskošnu tropsku prirodu. Sad, kada su iza nas šumovite i vulkanske planine što dele severozapadnu oblast na dve padine, među kojima se uzdižu, krunisane perjanicom od dima i varnica, dva krečna vrha Sumpornog Majdana, imamo pod sobom,
zaklonjenu brežuljcima Belvi, Mon-Dezir, Bo-Solej, L’ Esperans i Sen-šarl, varoš koja se ljupko spušta prema moru, čiji talasi, svetlucavi od poslednjih sunčevih zraka, kupaju zidine; na vidiku je Okean, prostrano i prozračno ogledalo, a s desne i s leve strane najlepše i najbogatije plantaže ostrva; tu su četvrtaste leje zasađene kafom donetom iz Arabije, sa čvornovatim i vitkim grančicama okićenim zagasito zelenim i svetlim lišćem, duguljasta, šiljasta i talasasta oblika, a na svakom, uz peteljku, buket snežnobelog cveća; kosi redovi pamuka koji zelenim tepihom pokriva suvo i kamenito zemljište na kome uspeva, a među njima se primećuju, slični džinovskim crvima, crnci koji moraju od hiljada izdanaka što izbijaju iz svake stabljike da ostave samo dva ili tri. Tu je još, s druge strane, u kantonima ravnim i zaklonjenim, a u zemljištu masnom i plodnom, kakaovo drvo koje je na Antile doneo Jevrejin Bendžamin Dakosta, Vitkog stabla, šupljikavih grana, obavijeno rujevom korom i ukrašeno naizmeničnim i kopljastim lišćem, među kojim po neko, a to su, u stvari, mladi izdanci, liči na cvetove nežne ružičaste boje koji odudaraju od dugoga, presavijenoga i žućkastog ploda pod čijom težinom poležu grane; najzad, čitava polja trave otkrivena u Tabagou, koju je u Francusku prvi preneo ambasador Fransoa II i podario je Katarini de Mediči, odakle joj i ime kraljičina trava, što je samo, kao što inače biva sa svim što je omiljeno, dovelo do toga da počnu da je anatemišu i zabranjuju u Evropi i Aziji sve sile koje su delile svet, da je zabrani veliki moskovski vojvoda Mihajlo Fjodorovič, sultan turski, Amurat IV, persijski car, i da je anatemiše Urban VII. Zatim, ovde-onde, štrči samo jednim izdankom, nadvisujući četrdeset do pedeset stopa sve zemljaste biljke oko sebe, rajska banana, čiji su, ako to treba verovati biblijskoj tradiciji, jajasti, zatupasti i dugi listovi od sedam ili osam stopa izbrazdani poprečnim žilicama, kao zastavice ukrašene trakama, bili prvo odelo prve žene. Najzad, nad svima gospodare i ocrtavaju se čas na zeleno plavom Okeanu, prema tome da li se uzdižu na planinskoj kresti ili morskim obalama, kokosovo drvo i palma, ta dva džina na Antilima, ljupki i raskošni kao sve što je jako. Zamislimo, dakle, ove divne primorske krajeve, koje presecaju sedamdeset reka, stešnjene u korita od osamdeset stopa dubine; ove planine koje danju osvetljava tropsko sunce, a noću vulkan Sufrijer, ovo rastinje koje nikad ne staje, i čije lišće, neprestano klijajući, zamenjuje lišće što opada; najzad, ovo tako zdravo zemljište i ovaj tako čist vazduh, i pored sumanutih nastojanja čoveka, tog vlastitog neprijatelja, zmije što su ih doneli iz Martinika i Svete Lucije nisu mogle tu da žive niti da se množe, i neka se oceni, posle patnji pretrpljenih u Evropi, u kakvoj su sreći
uživali od pre pet godina, otkako su u ovom svetskom raju, Anatol de Luzinjan i Margarita d’ Orej, koje su naši čitaoci imali prilike da upoznaju među prvim ličnostima drame što se zbivala pred njihovim očima. Posle onog života uzburkanog strastima, posle one borbe prirodnog prava protiv zakonske moći, posle niza prizora u kojima su svi zemaljski bolovi od detinjstva do smrti imali da odigraju ulogu, nastao je vedar život, u kome su jedini oblačci bili ona nejasna bojazan za udaljene prijatelje, što ponekad prođe vazduhom i stegne vam srce kao bolno predosećanja. Ipak, s vremena na vreme, ili iz novina ili sa lađa koje su pristajale, dvoje mladih saznali bi po neku novost o onome koji im je bio tako moćan zaštitnik. Saznali su za njegove pobede; kako je, kad ih je napustio, bio postavljen za zapovednika eskadrile i porušio engleska utvrđenja na obalama Akadije, i za to dobio čin komodora; kako je u bici protiv Serapija i Kontese de Skarborou, u borbi bok uz bok koja je trajala skoro četiri sata, prisilio dve fregate da se predaju, i kako je, najzad, 1781 godine, za zasluge stvari nezavisnosti, primio javnu zahvalnost od Kongresa; Kongres ga je odlikovao Zlatnom medaljom i izabrao za komandanta fregate Amerika, kojoj su ovo ime dali kao najlepšoj, a njemu su poverili komandovanje kao najhrabrijem; ali kad je tu sjajnu lađu Kongres dao francuskom kralju u nadoknadu za Manjifik, izgubljen u Bostonu, Pol Džons je, pošto ju je doveo u Avr, stupio u flotu grofa de Vodreja, koji je nameravao da preduzme pohod protiv Jamajke. Ova poslednja vest ispunila je radošću Luzinjana i Margaritu, jer bi taj poduhvat doveo Pola u njihove vode, i oni su se nadali da će najzad videti svoga brata i svoga prijatelja. Ali kako je, kao što smo rekli, u međuvremenu zaključen mir, oni od tog doba više nisu čuli da se govori o pustolovnom marincu. Uveče onog istog dana kada smo naše čitaoce preneli sa divljih obala Bretanje u plodne predele Gvadelupe, mlada porodica, kao što smo rekli, bila je na okupu u onom istom vrtu u koji smo i mi ušli, odakle se pružao širok vidik u kome je varoš ispod njih bila u prvom planu, a Okean zasejan ostrvima čudesna daljina. Margarita se brzo navikla na bezbrižan kreolski život; ovako mirna i srećna, predavala je svoje jednako bledo, vitko i ljupko telo poput divnog krina slatkom farniente. Ležala je sa svojom kćerkom u peruanskoj ljuljašci ispletenoj svilenim koncem od aloje i išaranoj sjajnim perima dobijenim od najređih tropskih ptica. Njen sin ljuljao ju je lagano i ravnomerno. Ona je svoju ruku držala u Luzinjanovoj, s pogledom nehajno utonulim u neizmerno prostranstvo. U tom trenutku, kada kao da se sve steklo da dopuni čarobnu sliku koju je ona posmatrala svake večeri i koja joj
se svake večeri činila sve lepšom, neka lađa poput kralja Okeana: projedri oko rta Troa-Poant, klizeći glatko po morskoj površini, kao labud koji se igra na ogledalu jezera. Margarita je prva primeti i, ne izustivši nijednu reč, toliko je svaki pokret zamoran pod ovim žarkim podnebljem, glavom dade znak Luzinjanu. Ovaj upravi pogled na tu stranu i proprati očima, ćutke kao i ona, brzi i ljupki hod lađe. Ukoliko se ova približavala i vitke i elegantne katarke se pojavljivale u toj masi jedara koja je u početku ličila na oblak što se kreće na horizontu, sve su se jasnije, u kvadratu uz koplje, raspoznavale zastave sa srebrnim i crvenim prugama, zvezde koje su se ocrtavale na plavom polju i kojih je bilo upravo onoliko koliko ima zemalja u Sjedinjenim Državama. Odjednom im oboma sinu ista misao i pogledi im se ukrstiše ozareni nadom da će možda nešto saznati o Polu. Luzinjan odmah zapovedi crncu da mu donese dogled, ali pre no što se ovaj vratio, od jedne još prijatnije misli zatrepte srca mladog para. Luzinjanu i Margariti učini se da su u fregati što se približavala prepoznali svoju staru prijateljicu. Ipak, nevično oko teško može da raspozna na izvesnoj daljini one znake koje razaznaje marinsko oko, i oni još nisu smeli da se zavaravaju ovom nadom, jer je to bilo pre instinktivno predosećanje nego očigledna činjenica. Najzad se Crnac vrati s dogledom. Luzinjan pogleda kroza nj, kriknu od radosti d pruži ga Margariti; on je prepoznao na pramcu statuu Gijoma Kustua; to je bila Indijanka koja se, razvijenih jedara, približavala prema Bas-Ter. Luzinjan skide Margaritu s ljuljaške i stavi je na zemlju, i oni odmah otrčaše do pristaništa; ali im tada pade na pamet da Indijankom, koju je Pol pre nekih pet godina napustio, kad je unapređen u viši čin i stekao pravo da komanduje većom lađom, mogao da komanduje i neki drugi kapetan. I oni zastadoše, dok im je srce lupalo a noge klecale. U međuvremenu, mali Hektor uze dogled i stavi ga na oči: »Oče, – reče on, – evo pogledaj, na mostu stoji oficir u crnom redengotu sa zlatnim širitima i on liči na sliku moga dobrog prijatelja Pola«. Luzinjan uze brzo dogled iz detinjih ruku. Gledao je nekoliko sekundi i opet ga dade Margariti, koja ga odmah potom ispusti. Zatim se oboje baciše jedno drugom u zagrljaj: prepoznali su mladog kapetana koji je, pre no što će se pojaviti pred svojim prijateljima, obukao uniformu na koju je najviše navikao. Tada lađa prođe ispred tvrđave i pozdravi je sa tri topovska pucnja, a tvrđava odmah otpozdravi istim brojem pucnjeva. Čim su Luzinjan i Margarita videli da njihov brat i prijatelj zapoveda Indijankom, sišli su do luke, a zajedno s njima i mali Hektor, dok su malu
Blanšu ostavili u ljuljašci. Ali i kapetan je njih video, tako da je u isto vreme kad su oni pošli iz vrta, spustio čamac u more. Pošto su deset snažnih veslača udvostručili svoje napore, on je brzo dospeo do kopna i skoči na nasip kad su njegovi prijatelji stigli na pristanište. Mladi komodor izdade potrebna naređenja u vezi s brodom i pođe polako sa svojim prijateljima putem koji su oni tako brzo prešli da bi stigli do njega. Pošto je ekspedicija gospodina de Vodreja izostala, on je došao u Filadelfiju; posle potpisivanja mira sa Engleskom, kao što smo to spomenuli, Kongres mu je, u znak zahvalnosti, darovao prvu lađu na kojoj je on bio kapetan. Kada su ovo čuli, Luzinjana i Margaritu ispuni velika radost, jer su smatrali da će njihov brat zauvek da ostane s njima; ali je karakter mladoga marinca bio sav u pustolovinama i željan uzbuđenja, te nije mogao da se ograniči na ovaj bezbojni, jednostavni život stanovnika na zemlji. On dakle, reče svojim prijateljima da ne može kod njih ostati duže od osam dana, a potom će otputovati na drugu stranu sveta da nastavi onakav život kakav je vodio i dosad. Tih osam dana prođoše kao u snu, i ma koliko su ga Luzinjan i Margarita molili, Pol nije hteo da ostane ni dan duže. To je bio onaj isti čovek, plahovit, uporan, neumoljiv, koji je pretvarao u u delo svaku odluku, stroži prema sebi nego prema drugima. Dođe čas rastanka. Margarita i Luzinjan hteli su da doprate mladog komodora do njegove lađe, ali Pol nije želeo da se produži bol ovog rastanka. Kad je došao do nasipa, zagrli ih poslednji put i skoči u barku koja polete kao strela i brzo se udalji. Margarita i Luzinjan pratili su ga pogledom dok ne iščeze na desnom boku fregate i vratiše se tužni, da bi ga gledali kako se udaljava sa uzvišice odakle su je posmatrali dok je dolazila. Kad su tamo stigli, na brodu je vrilo kao u košnici jer se pripremao polazak lađe. Mornari skupljeni kraj čekrka izvlačili su sidro; vazduh je bio proziran i njihovi zvonki i radosni povici dopirali su do dvoje mladih. Lađa se nađe polako nad lengerom; ubrzo izroni dvokraki gvozdeni zubac iz vode, zatim, jedno za drugim, počeše da padaju jedra sa poprečnica, od vršnih do najnižih; lađa, kao da ju je prenulo instinktivno i poletno osećanje, upravi svoj pravac ka izlazu iz pristaništa, pođe i jednim pokretom preseče vodu tako lako kao da klizi po površini. Tada se, kao da više nema potrebe da se brine o fregati, mladi komodor pojavi na krmi i obrati svu svoju pažnju na zemlju koju je napuštao. Luzinjan stade da mu maše i Pol mu odgovori; kad
više nisu mogli da se vide, uzeše doglede i odgodiše još čitav sat rastanak, za koji su teška srca naslućivali da je večiti. Zatim se lađa sve više smanjivala na horizontu dok se noć spuštala s neba. Tada Luzinjan naredi da se donese gomila granja na uzvišicu i da se zapali, da bi Pol, čija je fregata nestajala u mraku, mogao i dalje da vidi ovu kulu svetilju, dokle god jedri oko rta TroaPoant. Prošao je čitav sat kako Margarita i Luzinjan više nisu mogli da vide lađu, a njih su s nje zbog sjajne i jarke vatre još mogli da vide. Tada jedan plamen sličan munji izbrazda horizont, a nekoliko sekundi posle toga do njih dopre topovski pucanj koji odjeknu kao potmula i duga grmljavina. Zatim sve utonu u noć i u tišinu. Luzinjan i Margarita primiše poslednji Polov pozdrav. Sada, iako je intimna drama koju smo primili na sebe da ispričamo ovim završena, neki od naših čitalaca su se možda prilično zainteresovali za mladog pustolova koga smo načinili junakom ove povesti, da bi želeli da ga prate na ovom putu. Njima ćemo, uz zahvalnost za pažnju koju nam ukazuju, izneti jasno i jednostavno činjenice koje smo saznali brižljivim istraživanjem. U vremenu do koga smo došli, tojest u maju 1784, skoro cela Evropa bila je kao u nekom stanju zamrlosti, što su kratkovidi ljudi tumačili kao mir, a ozbiljniji duhovi gledali na to kao na sumorno i trenutno zatišje pred buru. Amerika je svojim oslobođenjem pripremila Francusku za revoluciju. Kraljevi i narodi, ne verujući jedni drugima, bili su na oprezi, pozivajući se jedni na stvarnost, a drugi na pravo. Jedna jedina tačka u Evropi kao da je bila živa i uzavrela usred ovog opšteg sna: to je bila Rusija koju je car Petar uzdigao u red civilizovanih država, a Katarina II počela da uvodi u red evropskih sila. Petra III-eg, koga su Rusi omrzli zbog njegove okrutnosti, kratkovide politike, a naročito zato što je obožavao pruske običaje i disciplinu, lako su zbacili i bez protivljenja udavili. Katarina je onda u trideset drugoj godini postala gospodarica carstva koje zahvata sedminu zemljine kugle; njena prva briga: bila je da nametne svoju moć susednim narodima i da ih potčini. Tako je primorala Kurlanđane dla otreju svoga novog vojvodu Karla Seksonskog i da vrate Birena; poslala je svoje ambasadore i svoje armije u Varšavu da pod imenom Stanislava Avgusta krunišu njenog nekadašnjeg ljubavnika Ponjatovskog; stvorila je savez sa Engleskom; pridobila je za svoju politiku dvorove u Berlinu i Beču; pa ipak je njeni veliki planovi u spoljnoj politici nisu omeli da se posveti i unutrašnjoj administraciji, i u periodima kada je bila slobodna od mnogobrojnih ljubavnih doživljaja, uspevala je da razvije industriju, da unapredi poljoprivredu, da izvrši reformu zakonodavstva, da izgradi mornaricu, da
pošalje Palasa u potpuno zaostale oblasti Blumagera na severni Arhipelag i Bilingsa u Istočni Okean; zatim, ljubomorna zbog književnog ugleda svoga brata, pruskog kralja, pisala je istom rukom kojom je naređivala da se podigne nova varoš, potpisivala smrtnu presudu mladom Ivanu, ili podelu Poljske, Pobijanje putovanja u Sibir, od opata Šapa; roman Carević Hlor; pozorišne komade; a Deržavinovu dramu Oleg prevela je na Francuski, tako da ju je Volter nazivao Severnom Semiramidom, a pruski kralj ju je u svojim pismima stavljao pored Likurga i Solona. Može se zamisliti kakav je utisak načinio u ovom sladostrasnom i viteškom dvoru dolazak jednog čoveka: kao što je naš marinac. Glas o njegovoj hrabrosti, koja je bila strah i trepet neprijateljima Francuske i Amerike, bio je još ranije dopro do Katarine. Da bi mu se odužila zato što joj je dao na poklon svoju fregatu, unapredila ga je u čin kontra-admirala. Tada se ruska zastava, pošto je obišla polovinu staroga sveta, pojavi u grčkim morima, i na ruševinama Lakedemonije i Partenona. Onaj koji je pripomagao oslobođenju Amerike, sanjao je da obnovi republike Sparte i Atine. Najzad se staro otomansko carstvo uzdrma do temelja; potučeni Turci potpisaše mir u Kajnardžiju. Katarina zadrža za sebe Azof, Tangarok i Kinburn, izdejstvova slobodnu plovidbu Crnim Morem i samostalnost Krima, i pošto je zavladala Tauridom, zažele da upozna svoje nove posede. Pola pozvaše u Petrograd i on ju je pratio na putu koji je pripremio Potemkin. Na putu od skoro hiljadu milja sve draži jednog stalnog trijumfa ukazivane su pobednici i njenoj pratnji: tu su bile zapaljene vatre celim putem; sjajno osvetljene, kao nekom čarolijom, sve varoši; za jedan dan u pustim poljima podignute veličanstvene palate što su sutradan iščezavale; sela iznikla kao pod čarobnom palicom u pustinjama po kojima su osam dana ranije Tatari napasali svoja stada; na horizontu se pojavile varoši što su imale samo spoljašnje zidine; svuda podasti, pesme, igre; stanovništvo se tiskalo po putevima i po noći, dok je carica spavala, trčalo da se opet postroji na putu kojim će carica sutradan da prođe; jedan kralj i jedan car išli su pored nje, i obraćali su se jedan drugom ne kao njoj ravni suvereni, već kao njeni dvorani. Najzad, na kraju njenog puta, bila je podignuta trijumfalna kapija na kojoj je bio natpis koji je odavno, ako ne ambiciju Katarininu, onda bar politiku Potemkinovu: Ovo je put za Vizantiju. Katarina je davala položaj svome admiralu da bi zasitila jednog dvoranina, počasti da zadovolji jednog ambicioznog čoveka, zemlje da bi utešila jednog kralja koji je izgubio svoju kraljevinu; ali je naš pustolovni
marinac žudio samo za pokretnim mostom svoje lađe, samo za morem sa bitkama i burama, samo za ogromnim i bezgraničnim Okeanom. On, dakle, napusti sjajni Katarinin dvor kao što je napustio dostojanstvenu skupštinu Kongresa i dođe da traži u Francuskoj ono što mu je nedostajalo svuda u svetu. A to će reći: uzbudljiv život, neprijatelje s kojim će se tući, narod koji će da brani. Pol stiže u Pariz za vreme naših evropskih ratova i naših građanskih borbi, dok smo jednom rukom davili tuđinca, a drugom razdirali svoju vlastitu utrobu. Kralj koga je on video pre deset godina bio je sada u zatvoru, prezren, nemoćan. Sve što je bilo gore, palo je dole. Velika imena više nisu značila ništa. To je bila vlada jednakosti, a giljotina je bila libela. Pol se raspita za Emanuela; rekoše mu da je prognan. On zapita šta je bilo s njegovom majkom, odgovoriše mu da je umrla. Njega tada obuze žarka želja da još jednom, pre no što umre, poseti mesta gde je pre dvanaest godina preživeo tako prijatna i strašna uzbuđenja. On otputova u Bretanju, ostavi kola u Vanu i uze konja, kao što je to učinio onoga dana kad je prvi put video Margaritu. Ali to više nije bio onaj mladi i oduševljeni marinac s beskrajnim željama i nadama, bio je to čovek potpuno razočaran, jer je od svega okusio med i pelin; u sve je pronikao, u ljude i stvari, sve upoznao, slavu i zaborav. I nije tražio porodicu, došao je da poseti grobove. Kad se dvorac ukazao pred njim, on pogleda prema Ašarevoj kući, a kad je ne vide, pokuša da se snađe u šumi. Ali šuma kao da je iščezla nekom mađijom. Prodali su je kao narodnu svojinu dvadesetpetorici ili tridesetorici okolnih seljaka, koji su je iskrčili i od nje napravili prostranu ravnicu. Veliki hrast je bio iščezao i plug je prešao preko neznanog groba grofa de Morlea, tako da ni oko njegovog sina nije moglo više da prepozna to mesto. On onda prođe kroz kapiju parka i uputi se zamku, još sumorniji i tužniji nego što je bio nekada; tamo zateče samo starog vratara, živu ruševinu usred ovih mrtvih ruševina. Isprva su nameravali da poruše i zamak, kao što su posekli šumu, ali ugled markize, pobožno očuvan u ovom kraju, spasao je staro kamenje u kome je, četiri veka, stanovala njena porodica. Pol uđe u odaje koje nisu otvarali tri godine, i sada ih ponovo otvoriše zbog njega. Prođe kroz odaju sa portretima. Bila je ista kao i ranije, ali ni jedna ruka nije dodala staroj zbirci portret markizin i markižev portret. Uđe u biblioteku u kojoj se onda bio sakrio i na istom mestu nađe knjigu koju je otvarao. Otvorio je i ponovo pročita stranice koje je ranije čitao. Zatim gurnu vrata od sobe u kojoj je potpisan ugovor i u kojoj su se zbili najburniji prizori drame u kojoj je on bio glavna ličnost. Sto je stajao na istom mestu, i ogledalo s
venecijanskim ramom na kaminu, koje je Emanuel razbio pucajući iz pištolja. On se nasloni na kamin i zapita o pojedinostima markizinih poslednjih godina. One su bile proste i dostojanstvene, kao i sve što se o njoj znalo. Kad je ostala sama u zamku, kao što smo rekli, sav njen život proticao je jednolično na tri različita mesta: u njenoj kapelici, u grobnici gde počiva njen muž i na mestu zaklonjenom hrastom, ispod koga je bio sahranjen njen ljubavnik. Tokom ovih osam godina, posle one večeri kad se Pol zauvek oprostio s njom, viđali su je kako luta po ovim starim hodnicima i sumornim alejama, bleda i nečujna kao sen; zatim se ispolji srčana bolest usled uzbuđenja nagomilanih u njenim grudima. Sve više je slabila, i jedne večeri, kad više nije mogla da ide, naredi da je odnesu pod hrast, gde je najrađe odlazila u šetnju, da još jednom vidi, kako reče, zalazak sunca u Okean, naredivši da dođu po nju posle pola sata. Kad su se sluge vratile, našle su je onesvešćenu i ponesoše je u zamak. Putem ona dođe sebi. Umesto da ih pusti da je odvedu u njenu sobu, naredi da je snesu u porodičnu grobnicu. Tamo je ona još imala snage da klekne ispred groba svoga muža i da rukom da znak da je ostave samu. Iako je bilo nerazumno da to učine, sluge se povinovaše, jer ona je bila navikla da nikad ne ponavlja zapovest dva puta. Ipak, umesto da izađu, skloniše se u jedno udubljenje da bi bili spremni da joj priteknu u pomoć. Časak potom videše je kako se opruži po ploči pred kojom se molila. Mislili su da se opet onesvestila; dotrčaše, ali ona je bila mrtva. Pol naredi da ga odvedu u grobnicu i uđe polako u nju, gologlav. Dođe do ploče koja je prekrivala grob njegove majke i kleče pred njim. Na njoj je bio samo ovaj natpis, koji još može da se vidi u jednoj kapeli crkve u maloj varoši Orej, gde su je kasnije preneli i koji je sama markiza, pre no što će umreti, ostavila: OVDE POČIVA PREUZVIŠENA I PREBLAGA DAMA MARGARITA-BLANŠ DE SABLE MARKIZA D’ OREJ ROĐENA 2 AVGUSTA 1729 UMRLA 2 SEPTEMBRA 1788 Molite se za nju i za njenu decu
Pol podiže oči s beskrajnim izrazom zahvalnosti. Njegova mati, koja ga je tako dugo bila zaboravila za vreme njegovog života, setila ga se u svom nadgrobnom natpisu. Šest meseci posle toga narodni Konvent odluči na svečanoj sednici da prisustvuje pogrebu Pola Džonsa, nekadašnjeg komodora američke mornarice, umrlog u Parizu 7 jula 1793, koji treba da bude sahranjen na groblju Per-Lašez.
BIBLIOTEKA »DŽEPNA KNJIGA« 109 Urednik Miodrag Bogićević DŽEPNA KNJIGA SARAJEVO Izdanje: Izdavačko preduzeće »Džepna knjiga«, Sarajevo, Maršala Tita 25 – Za izdavača: Abdulah Jesenković REDAKCIJSKI KOLEGIJUM: Miodrag Bogićević, Risto Trifković, Muhamed Nuhić, Abdulah Jesenković, d-r Branimir Janković, Mesud Branković TEHNIČKI UREDNIK Hilmo Hadžić Naslovnu stranu izradio: Carlo Korektor: Fata Mlaćo Štampa i tehnička obrada knjige: Štamparski zavod »Veselin Masleša«, Sarajevo – Za štampariju: Pero Grinfelder