NEPRILAGOĐENA Postajem zatvorena školjka u rasparanom danu bez mirisa mora i zaboravljenih pogleda na izlaske i zalaske. Nasukana, među mnoštvom očiju što upitno traže potvrde u kojima se ne nalazim, gledam i šutim. Iz tog nesklada sasvim neprilagođena bježim puštajući da moje misli i pogled odlutaju crtajući svoj svijet 101
Alisa Hamza Alijević, Kayl, Luxemburg PISMO JESENI Na starom papirusu još starije sudbine, pišem ti pismo iz moga vremena, koje ne dohvatam dok mi prolazi, Povratna misao o nemogućem trenu bez povratka u očaju nemoći skreće misao u smeru mogućih ogleda. Jedna kap iz oka grane pade, pa druga, tako jedna za drugom prošaraše sivilo papirnog asfalta. Komšija je ljutito mlatarao metlom, želeći pažnju prvog koji se setio. Drugi duvalom prebacivao problem na ono malo zemlje prirodnog ostrvca. Prolaznik ih je gazio, žureći na brzi voz dobrog bankarskog uloga. Mašinovodja kočio da ga pokupi dok je razmišljao o kašnjenju plate i pozivu na štrajk o nekakvim pravima. Jedino su kapi sa grana tvoje jeseni bile tačne, nisu žurile, niti lebdele, niti alarmom neprecizne minute tempirale pre ili kasnije. Znale su da je njihov pad tvoj simbol, zbog kojeg se odvajaš od ploda koji ti više ne pripada. 102
PRAZNO POLJE Student prava polaže diplomski ispit, pitanja mu prosta, ne popunjava ih. Obaraju ga bez dileme… Tuži ih tvrdeći da ima jak dokaz. Smeju mu se, preteći suspenzijom… Kao dokaz ima prazno polje odgovora, ugledni advokat odbija saradnju sa njim. Uporan je, tvrdi da je odgovorio tačno. NASTUPA SAM! Nakon čitanja test pitanja, sudija izriče presudu: -Student je u pravu! u belom praznom polju je bio njegov odgovor, tražio je smislenost u pitanjima. A ja se zbog prođe, nikada nisam usudio da postupam mimo besmislene tačke zakona, zato sam i bio najbolji student, I zato sada dajem ostavku, neka ovo bude moja zadnja presuda. Lupi sudskim čekićem I PUČE POSTOLJE STRAHA! 103
PAPIRI MORANJA Potpisala nekakve papire, bilo ih je mnogo za brojati, za čitanje detalja nije bilo vremena. Kakva je to hrpa truleža, a ja učesnik moranja. Moram i da zahvalim, moram i da oni misle da mislim. I dok sam tražila poruku dana, gde se nešto potpisuje, videla sam sunce varke, obukla se komotnije, nisam znala da je napolju hladno, ugrejala se podnošenjem moranja. Ne moram ništa! Želim! Želim drvo za papir moranja, koje ću spaliti, bakljama krčim put ka žaru koji me neće dotaći, da me ne opeče vatrom podrugljivih tragova, ali biće dovoljno blizu da me utopli, neutralna zona opuštanja od koje toplo prija koži, koja se ledi od moranja. 104
Jadranka Gottlicher, Zagreb ANĐELKIN KREVET Anđelka je sama Kupuje muške škare Za svoju lozicu Plavu kosu stegne kopčom Da joj ne smeta Skine biranu haljinu I radi, puno radi A onda je vide u dugim šetnjama uz more Svu u boji vanilije Nije to za druge, to je za nju Za nju samu Vrati se na svoju mansardu i legne u bijeli krevet S bijelom retro posteljinom Bura joj uz tutanj odnese krov Ona leži pod zvijezdama anđeli da je vide *** PLUTAJUĆA ŠKOLA U golemoj zemlji Indiji Ima jedno plavo jezero S jednim narodom Rade, plove i vole Na otocima živog grmlja Ničim nikad nisu uprljali svoje jezero Niti uvrijedili svoju Majku Curica Nuri ide čamcem u školu Na jastuku od zelenih grana Uče li je tamo o velikom Oppenheimeru I njegovoj velikoj bombi? 105
TIJELO Oduzima vrijeme, Čak i za puku čistoću Važnije je od tebe Vole te zbog njega Pa mu staneš služiti Kada ono ostari, ne vjeruju ti Pokaži mu figu na vrijeme! Odveži smijeh svoje duše Nađi skrivena krila. Urasla negdje u mišiće i tetive Leti, leti i leti! Slijedit će te barem jedan 106
Jagoda Vičević, Čakovec AKO DODIRNEŠ ako me dodirneš očima, naći ćeš sebe u njima i djeliće mene skrivene od tuga, grubosti, boli ako me dodirneš usnama, nekako leptirski čedno, osjetit ćeš dah topline i bijeg koji čeka ako me dodirneš prstima znat ćeš mekoću moje kože, broj mojih madeža, zvuk mojih drhtaja ako mi dodirneš dušu, čut ćeš blagost ljeta, plahu ljubav koja strepi, voli, čeka 107
EPISTOLARNI ROMAN Baldahin miriše na pamuk. Vjetrokaz spram beril-ordenja pušta trag jugovine. Razboj snova bez niti čeka. Ne pomaže melem za neočekivanja. Noć otkucava pobjedu. Svjetiljke smo iscrpljena ulja. Sjeverac okreće vrtuljak, traži ruže za vjetrove... Iluzije inje raspršuje. Meč krinki završio je. Zar ne osjećaš opiu iz mojih očiju? U gatki čuju se otkucaji sata (il’ srca), a šute vilenjaci i čarobnice. Skaska u grohotu nestaje. Nisam dovršila epistolarni roman. Kasno je. Hladno je. 108
Zrinko Šimunić, Zagreb PLAVA PTICA Mateji Jurčević kad sam bio mali plava ptica je bio najbrži auto strašni Roll-Royce za njim se šlepao kad sam bio mali o autima sam znao više nego li odrasli, više nego li danas znam neobično, nisam znao što je to metafora niti sinegdoha al’ u autu plava ptica nikad nisam vidio pticu baš kao što niti u zagrebačkom odresku ili ljubljanskom zrezku nikako ne mogu pronaći plavu crtu niti Kordun, a ni Babaniju 109
SVJETLA NEONA Mateji Jurčević kad bi elektroinženjeri bili recenzenti pjesnicima pogasili bi im sva svjetla neona u pjesmama utišali im sve cvrčke u toplim ljetnim noćima a ni krijesnice se ne bi natjecale sa zvijezdama pjesme bi se zabravile za različita tumačenja sve bi moralo biti pre ciz no kao u Cesarića pjesnici se ne bi smjeli, da prostiš, pjesnički izraziti a ni medo ne bi smio zalutati u vinograd jer uva ursi ne raste na stablu vitis vinifera 110
MORSKA SUBOTA Mateji Jurčević Grozd i drozd potajice se došaptavaju u njenoj pjesmi u njenoj sjeni, kao more i Mura subotom, na rivi spljetskoj i središćanskoj rano izjutra, uz maestral kad se furešti pomalo trijezne uz talijanski sorbeto, because, if you want to become sober … Mura, Mura, globoka si ko Marijanska brazda u proljeće Dolazi jesen, Česi i Slovaci odlaze kućama škure se zaviraju, a apartmani zapiraju nitko ne skuplja rublje, a kiša će … Na putu kući navratit će oni u Štrigovu da se pomole Bachusu i utječu svetom Jeronimu uz Pušipel - vino Zrinskih Sauvignon, Chardonnay i Žuti muškat (predikatna berba) Uostalom, sva su vina glina koja mi mijese pjesmu 111
Anđeljka Jovičić Šumanovac, Slavonski Brod KORACI ŽIVOTA Utabanim stazama hodam. Gledam puteve. Neki su pravi, a neki stranputicom u labirint straha vode. Okrećem se na sve strane svjetlo da ulovim. Mala zraka namignu, Iz nerješive križaljke me izvede. - Bio je to mačiji kašalj. Korak po korak učila sam život, umotana u emocije. Brišući krv na koljena bolno padala. Krv s njih brisala. Dokle god mudrost oštricu nije mi dala. Na tom neobičnom putu bar znam na koji sam se kamen spotakla. Pogled unazad ponekad je veliko hvala. 112
NESTALA U DUŠI DJETETA Dijete u meni još se igra duginim bojama. Veseli suncu. Raduje leptiru. Iskrenim pogledom magnetno zrači. Ljudska srca dobrotom spaja. Mozaik trenutka slaže. Toplim osmijehom svaku krinku sklanja. U naivnosti lažnim prijateljima kroz prste gleda. Bez straha svima ruku pruža. Smesti se ne da. U život razdragano gleda. 113
TWINGO Teško diše kao starac. Možda mu nedostaje neki lanac, što njegova pluća sa srcem veže, pa ga malo u grlu steže. Way ? aj, aj, aj !!!! Već je pomalo izgubio sjaj, al’ još se vuče. Stigne i do kuće, daleki krajevi nešto ga muče. Imunitet je stekao. Netko da ga ne bi urekao. Svetom vodom sam ga poškropila. Mirisom lavande ga opila. Ne bi u njemu oka sklopila, kako se ne bi u jarku potopila. Il ‘ da mu se isprazne gume, ispred nepregledne šume. Garavi sokak nije mu stran. Izblijedio mu već i ekran. Ja neću al’ njemu piti dam. Bez mene on ne može nigdje sam. Olupina netko će reći. Kad je zima toplo mi u njemu kao u peći. Niti riječi na njega ne dam, doktorsku disertaciju s njim ću steći. Ma ne bi bilo loše da je malo veći. 114
Jagica Novak, Dugo Selo MOJA BABICA Još i denes se sečam babice moje …kak je v zapečku krej zidane peči sedela i kudelu vlekla tak fest vreteno okretala s temi zgužvanem rukami Još i navek vidim ju kak sedi i bogeka moli prede i drži vreteno, saki čas se zamisli male zacuče na klupčice i pak dale prede slini prste i prede a ruke same okrečeju vreteno. Još bi štela ju gledeti dugo vu noč i za ruku ju držati Mislim si na ta leta na moju babicu i na reči kej me je vučila: -naj deklica moja pozabiti od kud si potekla gde su se tvoji koreni rodili naj se srameti i navek povedaj da si prigorske krvi …štimaj se svojem Prigorjem... 115
Želimir Novak Ostrnjanski, Dugo Selo KRUŠNA PEČ Na sakem poštenešem dvorišču je bila kuvarnica i vujne krušna peč velika zidana krušna peč i suva drva Vujne se je kruvek pekel za celi teden Okrugli, zvali su ga leb, lepček metal se je na kostajnove listje da se ne primle za dojnu stranu peči isto se tak i pera pekla, če je bile treba Nuter vu peć se metale z velikum loparkom Jedino se je gibanica pekla vu kostrole ali ne saki put, same za vekše svetke bi ludi rekli zapovedane svece Za nas decu bi se navek spekle, nekakve male žemle ili menši kruvek, čemu sme se mi deca, jake raduvali kej da bi dobili najslajšega licitara s proščejna od Majke Bože Bistričke …….. sečam se, kej des, da je moja mama znala kruvek speči vu iže vu peče na teru se kuvale i kulike se sečam, se ne krušnu peč za malo kruva splatile kuriti jedine, kej da bi se, saki put gda se je takov kruv doma mesil, saki put bi se ostavile male testa kej je bile kvasa za teri drugi dan i žene bi jena druge, znale posuđuvati 116
Štefanija Ludvig, Dubravica BEZ TRAGA Otišao si naglo dok sam plovila u dubini sna Kroz prozor sobe kojeg nisi zatvorio vjetar je cijele noći bludio tresao s krošnje divljeg kestena cvjetne latice koje su letjele po sobi i plesale oproštajni ples Bosim nogama gazila sam ih bez osjećaja krivnje i sjete U nadahnuću minulog proljeća divili smo se tom stablu kraj tog istog prozora na začetku naše ljubavi koje je mamilo naše oči ružičastim cvjetovima budeći u nama čaroliju ljubavi 117