Албатрос Болна Варница

Библиотека * ВИДИКОВЛЦ*
Књига 24

Ђорђе Петковић
ЛЛБЛТРОС БОЛНЛ ВЛРНИЦЛ

Издавач:
Кнзижевно друштво
"Душко Радовић" Београд

За издавача:
Гордана Томић Радојевић

Уредник:
Вук Боричић - Тиврански

Рецензенти:
Мр Миодраг Д. Ип-ватовић
Др Славољуб Обрадовић

Топлица Симић

Главни и одговорни уредник:
Гордана Томић Радојевић

Компјутерски СЛОГ:
Горан Павловић

Корице и опрема:
Радомир Динић - Раца

Штампа:
" ГРЛФОЛРТ "
Параћин, Далматинска 19 / а
(035) 567164

Београд, 1997

Тираж:
500 нумерисаних примерака

Овај примерак носи број:





Уводии сомет IV VII XII

Јамуар ми у костима Испосник изнутра гледан Распамећен само стресник Крик у ветар сонет чему
Опет ћу сомет ме једам Сонет рже вришти праска Алергичан на свет злобе Распоређен за ударце
Скупљам сјаве и по смима Тражи друштво неугледан Заиста ћу бели весник Уписујем пркос свему
Испосник изнутра гледан Оспорава чар нагласка Објахати пут слободе Жар газећи за стопарце

Фркће ветар грлом страва Четри гране у катрену Чупају ме коров саде Изли дан се поред пута
Уобразим да сам песник Ниске по три у терцети Амбаре ће горким житом Међу псима пороцима
Изнад лица седа јава И то слику удвојену Размичу ме о покладе Сређује ме ко залута
Распамећен само стресник Катрене па трице плети Агресију са освитом А мирис ми зна Колима

Откинут сам за врч вина Непрегледна шума чека Мучи ме свест емитујем Меркају ме изгладнели
Досањао свој сам корак Еј прашума каква шума Јуродиво на крај света Опасују гости сити
Сред ока ми паучина Из тренутка па до века У све правце поручујем Кад сонети зраче врели

Крик у ветар сонет чему Лет узбудљив боли глава То што виде неистина Опет сонет опет ћорак
Осећам сну укус горак Ако се још скинем с ума Ребус песма изјајета Лају пси већ поднапити
Мада сишем пркос тему ЧРркће ветар грлом страва Откинут сам за врч вина Осећам сну укус горак

I V IX XIII

Јануар ми у костима Фркће ветар грлом страва Откинут сам за врч вина Осећам сну укус горак
Алкар од речи до речи Исклијава отпор свету Трбухом ћу сад за слухом Дариван сам не обдарен
Ниске зовем стиховима Јутро обруч умножава Уздарје ми пустолина Лучим успех слушам смак
Умислим да песма лечи Алкар алку преокрету Дан сачекан ловом бухом Ангажован потом сварен

Антитеза за ноћ стресну Сатане се светом множе Слеђена ми крв у жили Ватим враћен на почетак
Риме рајске мелем вечни Клин се Книном кажу људи Траје само да би снила Апаурине сатирем
Смирује ми зверку несну । Одзвања смрт испод коже Риме су ми рашчинили Купим прње сав иметак
Кобно срчем порок млечни Смрт пркоса не од студи Ако спремам чум огљила Ружном сну се одупирем

Опонашам залет позу Мрестилишта чистилишта Ходочастим мишјој рупи Излетник сам из очаја
Јурим паклу враћам рају Речи као воду точим Исповедам пресне скаске Мимо шума мимо птица
Успоравам неурозу Траг мој води до буљишта Глог у челу вољу скупи Улицама пустим граја

Трајем сањив не и чедан Оптуже ме да сам грешник Лепо чујем пева чворак Јурим своју сенку нему
Расковничар уз промају
Опет ћу сонет не један Кренем и сам да порочим Амрел скупљам изнад маске Ето ко сам трун ништица

Уобразим да сам песник Досањао свој сам корак Мада сишем пркос тему

II VI X XIV

Опет ћу сонет не један Уобразим да сам песник Досаљао свој сам корак Мада сишем пркос тему
Сатански препуштен рими Вагризем песму као хлеб Апсолутни мир ми прија Руке пружам ка вечности
Траг мада ми изуједан Брстим сонетни пркосник Ноћ ми бурна дан оспорак Зар ћу свему и свачему
Акростихом свест гори ми Уз акорд жељен недојеб Испод срца рапсодија Испијати срк течности

Вртешка се замотава Ђевреке доноси Вера Заведен сам у ћорсокак Маре ли ме чак и преци
Анатеме са свих страна Срчу ли ме чак и попци
Љубљен гужван од трилема У трећој радила ноћу Нуде излаз у нови мрак Вратићу се најпре деци
Острашћена игра дана А деца знам супер копци
Есремерна инат глава Ја већ уморан од пера

Неотпоран зуб припрема У њене пределе хоћу

Слобода је да се страда Ђутимо мало пред буру Влати траве зар сам тако Круг освојен око писте
Испод снега лишај дрема И сад могу своме прсту
Агресивност док роспија Испечени смо по плану У поразу до сна лако Кружни белег сролклористе

Мреже кида свест поткрада Добија песма ауру

Брлог страх ми обузима Ако се сан изјашњава Доведен сам до злочина Распасана већ ми рима
Опет сонет да ме шпија Не дирам је успавану Европа ми (с)покој спрема Алем сонет доби врсту
Скупљам сјаве и по снима Изнад лица седа јава Сред ока ми паучина Јануар ми у костима

III VI I XI

Скупљам с јаве и по снима Изнад лица седа јава Сред ока ми паучина ЈОСИФУ ИРОДСКОМ
Апоени реч стих стросра Где су кости где опрости А ја шизим куд ћу шта ћу
Хлеб згорели пуно дима Рам римујем она спава Пратим ћерку пратим сина Јануарско јутро
Ружне речи са плеј-осра Амулети беле кости Лажем сестре грдим браћу Остављен сам бос
Сахрањен у ватри
Артерије вене празно Јутром вече разобличим Исписујем дописујем Источник не и ласр
Њиве парлог пиревима У значењу игре просте Ђутим дане ћутим ноћи Фијаско смрт у оку
Ето где сам реч под разно Сну изворе ограничим Устрептеле усне трујем Узбуђујући дани
Надничарим чашу вина Мењам салон бирам госте Мрестим сонет у самоћи Играју смрти пар
Разочарам јутро
Укљештише нарав мушку Распршише сва ми сања И кад одем у празнину Отуд страх и глад
Вратише ме у наиву Траг запреден нема смисла Кад ми кости за почасти Дани за нови удес
Апетит уз пост виљушку Из прошлости свет ме гања Отшкринуће зар белину Саплићу ми корак
Кружим сам около
Трајем живот гладан жедан Поражен сам не осветник Распршим се уз дилему Одлазак римујем
Растачем га пену живу Авлију ми пустош стисла Ако залуд морам пасти Мрзим сваки крај
Испосник изнутра гледан Распамећен само стресник Крик у ветар сонет чему

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 1

I 4. 8. 12.

Јануар ми у костима Умислим да песма лечи Кобно срчем порок млечни ТраЈем сањив не и чедан
Алкар од речи до речи Сатирем се нзој у славу Озвучи ме опорочи Алтернативан у смрти
Ниске зовем стиховима Туморе силом да гљечи Жељу своди на просечни Ма чиме да сам опседан
Умислим да песма лечи АждаЈкиње за Мораву Угриз ветра разорочи Осећам патњу ми прти

Антитеза за ноћ стресну Лед разбићу за непочин Реку сна да тече даље Кружићу око малића
Риме рајске мелем вечни Алтруиста из порока И све док времена има Алхемичарима наде
Смирује ми зверку несну Сви насрћу на аспирин Мораћу кроз љене раље Доћи ћу на чашу пића
Кобно срчем порок млечни А оклоп ми пун жаока Речју у лице по свима Свратићу са променаде

Опонашам залет позу Нијо ово ништа ново За поднадуле ми прсте Али глас им нећу дати
Јурим паклу враћам рају Апсолутно све се збило И ишчашену ми чељуст Макар пузао по поду
Успоравам неурозу Ма колико тражим слово Чак и кад снове ми брсте С онима што би сакати

Трајем санзив не и чедан Оно ту је ближе месу Употребићу наркозу Траг да осете сазнају
Расковничар уз промају Реч зажели у сирило
Опет ћу сонет не један Антитеза за ноћ стресну Док преживљавам немоћ спуст Акцији смрти у роду

Опонашам залет позу Расковничар уз промају

1. 5. 9. 13.

Јануар ми у костима Антитеза за ноћ стресну Опонашам залет позу Расковничар уз промају
Устајем хитам прозору Дошапнута по сонету Док попут сна кидам споне Аплаузи не приличе
Трагова нема прстима Ласка моме антисвету Апсили ме још уз козу Влом времену не пристају
Разарам још једну зору Антипесму сву обесну Грч за пораз и успоне Аритмије за покличе

Очима упртим звезди Наставља ми по свом ћесру Нека лети моје nepje Реч у грлу застане ми
Мливо снег сипа ли сипа Очупам јој лажну косу Ако тако кличем небу Алергична на све вечно
И док се мисао гнезди Мало што је у мом сесру Мисли су ми уз безмерје Да ли даље нечем стреми
Гушим остатке од грипа Цртам је голу и босу Блудни свеци на погребу А стих тражи брзо течно

Разочарао сам свеце Ржем посан по окољу Распознајем ватри жишке Немојте ме салетати
Анђеоских ми страхова Немоћ занос путености
Састављам дане месеце Измамим хлебом и сољу За љима ми пођу жмарци Ма колико да сам мрачан

Утроба празно ми звечи Песма скупља нанос речни Круже свешћу жеље кљишкеИ колико могу дати
Зар ћу то пораз изнова И сонету нове кости
Алкар од речи до речи Риме рајске мелем вечни Руке некуд ка бескрају Од очаја за безбедан
А стихови разуларци Круг бесмислен убитачан
Јурим паклу враћам рају Опет ћу сонет не један

2. б. 10. 14.

Алкар од речи до речи Риме рајске мелем вечни Јурим паклу враћам рају Опет ћу сонет не један
На путовању ка паклу А ту одмах преко Дрине У све правце ко ударце Сијенац већ ми остварен
Испред ока дан испречи Талас смрти опачине Радо пођем завичају Пролазник један загледан
Слеђено иње на стаклу Крици пуцнзи непоречни Их то време сним стопарце Остаје за трен озарен

Амблеми разних култура Ако сонет и досегнем Мање немам нити хоћу Рајске су то колонаде
Мачеваоци с атомском Живог себе разорићу Уосталом шта све могу Апликације и плоче
Један се старац угура У сан легнем дан избегнем Листопадан зар у воћу Венац сонета охладе
Очаран музиком ромском Банчим предан јелу пићу Угриз спава зар стоногу Акростиси запороче

Ја се вртим око палца Рат је кажу жива рана Дан не прима зар ниушта Траг изгубљен непронађен
Сигуран сам малић није За могуће има спаса Упућују моје прсте И ја се окрећем у круг
Томе вичан огледалца Само ако смирај дана Род рођени ко ме пушта Корачам сав упарађен

Римујем ту ме још има Понос вине у чудесну У помаму у осмозу Рима се последља клима
А песма већ зна шта ми је Авантуру сна таласа Пркос боје нове врсте А ја сам јој сулуди друг
Ниске зовем стиховима Смирује ми зверку несну Успоравам неурозу Јануар ми у костима

3. 7. 11. ЈАНУАРСКО ЈУТРО

Ниске зовем стиховима Смирује ми зверку несну Успоравам неурозу Јутром игра суза
Из Нзих вода ватра вода Трозупцима посред чела Светлости дајте светлости А нисам јој стран
Свет опчињен пркосима Авлију ми земљотресну Морам да заузмем позу Нисам у свом углу
Азбучна ми непогода Распирују до пепела Римујем кога ћу бости Усталасана мора
А дланом црни пир
Мисли разара за вечност Аранжери светогрђа Трауме ко то разуме Рат кажу брз спас
Упетљаваш се све више Поспешују завет мушки Глупости кажу остали Стара проја и лук
Срљаш у прљаву течност Рађа нам се глава тврђа Ражалосте па окуме Ко жури мрзи чудо
Вичу за мном а убише Од набоја до одушки Мождином јуре вандали Одагнам брз крај
Јурим у луду рупу
Осмех затворише уста Јесмо свикли ми на проју Издали су своје време У смрт грми у смрт
Млитаво се одупирем Ако уз то има лука Узјахали калаузе Тамо кад сам стар
Усправим се када пуста Избићемо зуб несоју Стреме некуд куда стреме Разара дан ми око
Оспоравати крај
Глава остане на сечи Лук и стрела дух одсечни Мрзим правац недоследан
Луд ли сам ил умирем Умириће зброј јаука Распоређен на баксузе
Умислим да песма лечи Кобно срчем порок млечни Трајем санзив не и чедан

2 Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА

II 4. 8. 12.

Опет ћу сонет не Један Акростихом свест гори ми Неотпоран зуб припрема Брлог страх ми обузима
Сатански препуштен рими Враћа у стара времена Албатрос болна варница А ја ветру близак нисам
А ја бих да ми пресними Пљувачница анатема Крадем дане просторима
Траг мада ми изуједан Љутњу стих испод темена Ако сам човек не птица Свеукупан време сисам
Акростихом свест гори ми

Вртешка се замотава Да се и сутра зна ко сам Домишљат сам за толико Устичем се да досегнем
Љубљен гужван од трилема А шта сам колико бриде Ни напред ни назад тачка Зло од пете до перчина
Есремерна инат глава Сни шта све у себи носим Ако се ломиш стабљико Не било ме да побегнем
Неотпоран зуб припрема Авлијом пртим уз гњиде Сломи се као закачка Од сопствених непочина

Слобода Је да се страда Минотауре зло семе Ако те дању прождиру Црне ноћи из бучине
Врати им ноћу двоструко Распростирем када пржи
Агресивност док роспија Змич с аждајама у муљу Глуми им отров на сиру Не сачекам да умине

Мреже кида свест поткрада Дрзновите успомене

Брлог страх ми обузима Разноврсна то енклава Лако се уз песму пада Испод плећке бол завија
Опет сонет да ме шпија Ангажован стих пасуљу Ако си за љом промуко Лет ремети цену држи
Скупљам с јаве и по снима Вртешка се замотава Слобода је да се страда Опет сонет да ме шпија

1. 5. 9. 13.

Опет ћу сонет не један Вртешка се замотава Слобода је да се страда Опет сонет да ме шпија
Шапућем себи у уво Разнобојне скупља тачке Устрепталост мутног века Довијам се живот кружи
Трагикомично угледан А ја никуд сва забава Зла зеница мало прија
А можда време је глуво Ћилимом се јуре мачке Тугованка ил балада Верношћу нас све раздружи
Разлежу се сни без лека

Рат је сви слушају громке А данас је божић слава Ад у игри није битан А кад крену обрачуни
Стихове патриотски ков Ја закључан хлеб и вода Досањан сам пре времена Њиве парлог кад захвати
Узрочнике заборава А проклијах из темена Амбари зар биће пуни
Аплаузи за потомке Дух призива непогода Незаштићен нити питан Мливо у млин зар ћу слати
Милоша Карађорђа зов

Кажу да сам стихотворац Апокрисри око мене Мени пустош не приличи Не поричем јесам свико
А не и песник као и да На полици изнад главе И не приличе ми хајке Али шта да кажем деци
О томе бринем прапорац Успомене разорене Суза ми на осмех личи Гле около коров нико

Песме кад осоколи ми Муцам само да ме нема Убија ме сне убија Леш за леш се заузима
Алге стихове с дна брода А сонету чик пореци
Сатански препуштен рими Улог мрци заборава Зар ни писак са свирајке Скупљам с јаве и по снима

Љубљен гужван од трилема Агресивност док роспија

2. б. 10. 14.

Сатански препуштен рими Љубљен гужван од трилема Агресивност док роспија Скупљам с јаве и по снима
Лапонац си кажу деца Угледни се патријарси Миротворци нежно прете Лакокрила сва значења
У наручје ко да прими Боре за дан без проблема Апотеоза им прија Алузије на ордења
Живо месо са месеца Аја бленем дланом зар си Јединство хоће освете
Виловити сонет прима

И пљуваће ми свршетак Век провео под ембаргом Лепим речима о боже Импотентан за божанско
Слепоочнице бубљаће И цртао разне свеце Има ли у твоме стиску Мирис пене окуражи
Ни слава нити иметак Прорицао срећу трагом Јаловине за велможе Око празно на органско
У шта си цепао гаће Ружичастим ради деце Упркос гриску притиску Круг по соби пренадражи

Крварио си а зашта А повратак на почетак Сутра ће у нобеловце Очни живац напрегнућа
Ако освоЈиш сијенац Шта је слава ко се крсти Када нас више не буде По простору и времену
Остаће другоме машта Траг у петак испочетак Или оставе покровце Око празно паликућа

Сонету да буде предан Акцију сна успорава Да нам не усахне нада Олиста венац увредан
А мени празан кладенац Њиву пусту штир обрсти
Траг мада ми изуједан Есремерна инат глава А ветру нека се чуде Кренем празан по семену

Мреже кида свест поткрада Опет ћу сонет не један

3. 7. 11.

Траг мада ми изуједан Есремерна инат глава Мреже кида свест поткрада ОСТАВЉЕН САМ БОС
Остаће извесне речи Тражи себе по простору Искушењем ватри близак
Стављене где их ниједан Одвоји се да одспава Са свечане балустраде Оштар сам као пас
Узваник сна не испречи Тражи себе по понору Лете змије у зверињак Служи сну као сат
То су та моја чуда
То им је од мене доста Управи ме ка свршетку И све то из чиста вица А ваљда сам здрав
А све остало сујета Срављује ми немоћ и ход Винем ли се сну до усне Враћају дан у муљ
Мрачни походи од госта А ја не бих своме претку У пепелу поскурица Љубав и праштање
Опустошена планета Мимо знака за мимоход Крадем вечно да ме згусне Ето ту сам саздан
Напад на сав глас
Јурљава по моћ и славу Светлуцају собом сенке Упознаћу васкрснуће Сутрадан ми суза
А новац у првом плану А напољу киша ледна Узванице кад ми блиске Амајлију скидам
Чек образлаже им главу Завлачим се у семенке Гости орни за смакнуће Мисли вуку у гроб
Баксузно црнило
У бесмисленом се дими Да ме нађе нова трема Раскриле се над грудима Одзвањам наглас
Дан пељеши ноћ пијану Ако ми је песма жедна Очи цакле на притиске Славим око по око
Акростихом свест гори ми Неотпоран зуб припрема Брлог страх ми обузима

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 3

III 4. 8. 12.

Скупљам с јаве и по снима Ружне речи са плеј-осра Надничарим чашу вина Трајем живот гладан жедан
Апоеии реч стих стросра А ја песмо сејем семе Озарење рајске кише Риме ноћу драма дању
Хлеб згорели пуно дима Заливам га пуна косра Ћутке сишем нектарина А о свом ћу постојању
Ружне речи са плеј-осра Алузија преко теме Име чије сунетише Жељан сонет сунцу предан

Артерије вене празно Резбарим за душу спокој Мушкост ми Је у процепу Испрепадам трепавице
Њиве парлог пиревима Алтернатива за блудан Свет кошмара плени чуму Мрак ми капље бело чапка
Ето где сам реч под разно Мамац сложићу неспокој Ако кренем по науму Ceje клице камилице
Надничарим чашу вина Нежности за пораз чудан Мрестићу се злу подрепу Ветровита свака капка

Укљештише нарав мушку А када се све то сложи Угарак ми испред носа Оку птице која губи
Вратише ме у наиву Доминантна бела боја Окаде ми мир и покоЈ Јутро за смех разуздани
Апетит уз пост виљушку Ужас неки од спокоја Круг зар даље без поноса У пролазу трну зуби

Трајем живот гладан жедан Сложићу се по рогожи Осоколим белоушку Вучем ракље ка заливу
Растачем га пену живу Ништа маље до поразно Ватрену за сваки спокој Из живота дани страни
Испосник изнутра гледан АртериЈе вене празно Укљештише нарав мушку Растачем га пену живу

1. 5. 9. 13.

Скупљам с јаве и по снима АртериЈе вене празно Укљештише нарав мушку Растачем га пену живу
У свој преображени скут Плик ми пуца црна пена Горим дане као свећа Адраповац стиху вичан
Тражим сонет у речима Ритуална успомена Уз музику и перушку Да проклија необичан
Разазнајем и пут и прут Ако за мном шиштиш казно Шта су лета шта пролећа Опнокрилац одан мливу

А онда дође до спора Зар ћу неко ново време И шта зима а шта јесен Сравњујем се бандоглаво
Ни обојка ни опанка Ако дан ми покорише Мирис какав све то нуде То зар песма уз благдане
Одавде до сињег мора Нећу нове шећерлеме Свест пролази сав занесен Боље дане зар ће ђаво
Врх сонета кратка станка Ма ко да их други сише Трикови ме не узбуде Лепоречив за обмане

Амрел дижем па на кишу И ко да се смеје несну Римујем ли пораз слику Аздијом још накинђурен
Да је ледна леднајесте Траг без наде испоручи Вијори се ко застава Гологузан стил мангупа
Риме трпам да удишу Излудеће луч чудесну Изазове неприлику До њих и сам већ ошурен

Арому сна испод штосра Горчи су сни од пелина Цртам ли је посве живу Астраганку скидам ледан
Ма колико зле злочесте А сад послове наручи Ромор зору извештава Непочин стих да ишчупа
Апоени реч стих стросра Њиве парлог пиревина Вратише ме у наиву Испосник изнутра гледан

2. 6. 10. 14.

Апоени реч стих стросра Њиве парлог пиревина Вратише ме у наиву Испосник изнутра гледан
Напрежем се с петних жила Има да се чуде крсте Рески прсти да не творе Замирише по опанку
Грешне мисли опчинила Шта од оца шта од сина Хлеба вина за отпоре Узгред медан изуједан
Амброзија песма лорсра Трауме зар и то брсте Смислили ме за пасиву Кружим песму роспијанку

Жрец слободан а оглодан Изађи на брдо голо Могу ли се у по дана Римујем се и глас по глас
Окрећем се свом угарку Сади нешто копај бери Изводити такве игре Шепурак на светој плочи
Вичем да сам преподобан И реци што наоколо Са таласа са екрана Тражио сам је потпојас
Алем камен на суварку Враголасту маску Вери Лажнодарке као чигре А она сузом на очи

На памет ми каткад пада А можеш и нешто треће Алге су ми око ногу Низ литицу наздрвицу
Сонет може све из места Црвима зар да се предам Времеплов ми сну измиче Уз литицу сев као гнев
Траг му бржи од заграда Заборављаш да пролеће А данас је дан за слогу Као мед ny пустотрицу

Разрок обруч то су риме Изазива саобразно Те ни перо нити пушку Раздање ме не отима
А ја уз то мрзим теста Мртву звезду да не гледам Рат ме смислом не дотиче Али Ја сам сав пркос пев
Хлеб згорели пуно дима Ето где сам реч под разно Апетит уз пост виљушку Скупљам с јаве и по снима

3. 7. 11.

Хлеб згорели пуно дима Ето где сам реч под разно Апетит уз пост виљушку САХРАЊЕН У ВАТРИ
Рано је паду под стечај Пијем чашу белог вина Плетисанке тихо тише
Ако си утрт из тима Оспоравам што пролазно Спалићу вас ко одушку Сутра нова драма
Боље ти је осмисли крај Храним оца против сина Узглавље ће да мирише Ангажован страх
Храбрим простор
Рашири уста на осмех Аритмија мада ми се Ред на сонет за освету Разарам наду сна
И корачај с челом увис Не уклапа у могуће Да забије клин у леђа А празан ми тигањ
Можда је и у томе грех Оспоравам све записе Апси жари ујајету Њишти сивац зиме
Пркоси твоји уз ибис Ванземаљац за злослуће Ниже чела испод веђа Епоха нова за дан
Ноћим сам у окову
Растеривао си мачке А епоха из пепела Само како на те гране Угушим стрв и црв
Омалене тачке црне Вар зариће новом дану Ако су ми сне разбили Врх смисла ватра
С пута којим наглавачке Ангажујем антитела Брига ме за њих погане Апсурдан сабрат
Тражим свој увир
Траје живот каква гросра Да преживим пир стрвина Радујем се недобудан Радост благдани
Од пораза пркос прне Апсурдну ноћ и пијану Ако су ме сахранили Изукрштан украс
Ружне речи са плеј-осра Надничарим чашу вина Трајем живот гладан жедан

4 Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА

IV 4. 8. 12.

Испосник изнутра гледаи Оспорена чар нагласка Катрене па трице плети Лет узбудљив боли глава
Сонет рже вришти праска До којих се сме варница Остани на белом пољу Апетит за очни трахом
Тражи друштво иеугледан Лепим докле докле ласка Белим пољем црним лети Стрмоглавац попут сплава
Оспорава чар нагласка Из каквог сна та парница А већ сонет на постољу Тврдоглаво праху прахом

Четри гране у катрену Леонински уговор је Царски сонет донет сунцу Азурни се простор цепа
Ниске по три у терцети Озлоглашен по н>ему ће Размножава се у венац Расплиће се и заплиће
И то слику удвојену Свет да игра у обзорје А затим ће ка врхунцу Изгон може судбу репа
Катрене па трице плети Века новог оздо вруће Заискрити хит сијенац Може гнездо на орлиће

Непрегледна шума чека Озго пали идеали Будаласта замисао Сваком може да се деси
Еј прашума каква шума Јесу пали испод црте Луцкасте су то идеје Ако ниси можда јеси
Из тренутка па до века Па се жали кад распали Уз њих ко све није пао Њугет поста свака кућа

Лет узбудљив боли глава Лепим сонет своју сену Да не стигне до човека Исклијала свест зулума
Ако се још скинем с ума А вести ми мозак врте А мисао даље сеје Машти реза немогућа
Фркће ветар грлом страва Четри гране у катрену Непрегледна шума чека Ако се још скинем с ума

1. 5. 9. 13.

Ипосник изнутра гледан Четри гране у катрену Непрегледна шума чека Ако се још скинем с ума
Заголицан није грешка У свакој по трошка хлеба Успиљем се за стих сложен И препустим све судбини
Лет претежак прекоредан Воде кап ћу успомену Да досегнем врх двопека Познајем се зар ће чума
У времена тешка пчешка А и трунка соли треба Имам сонет образложен Раст по мојој маховини

Дај сонету мало гланца Милост а не огањ да се Листопадан или вечан Окренем се све је касно
И нека се рима лицне Сручи на нас ледном кишом Из ока ми што је битно Све је нешто друго треће
Мирисног ћеш одрпанца Уморан сам за ужасе Кружи жито ако ситно Јурнем напред али гласно
У окове да не грицне Злочине ћу неутишом Одјекујем непоречан А пролеће а столеће

Ваједљиву какву тему У пакао све што клија Нелагодност све је већа Кад год стремим немогућем
Антистресну ни од чега За мало спокојног неба Ако кренем ка понору И све ближе до апсида
Оствари ми компас шему А ко да чаше испија Дочекаћу пој пролећа Глог у чело са сванућем

Чуваћу га до заласка Дарданци Латини Келти Ако кренем до постума Раздире ме таква јава
А кад зађе иза брега Ако ми сонет затреба Њисак вечан чак на зору Отрезни ме у свевида
Сонет рже вришти праска Ниске по три у терцети Еј прашума каква шума Фркће ветар грлом страва

2. 6. 10. 14.

Сонет рже вришти праска Ниске по три у терцети Еј прашума каква шума Фркће ветар грлом страва
Аја где су именице А те две су у сонету Ту по крви реже звери Разобличим све што гмиже
Вучем глагол од поласка Да застанеш у освети Од пораза страх и глума Ка истоку а Морава
Играћемо без границе Уставиш се у залету Траг ојачан у завери Ћутке пита ко нас стиже

Ја знам да сам суво дрво Катрени се исто двоје Од пораза све је драже Утрт поглед ка Западу
Алкохолик и без чаја Они напред пре секстине Спотиче се стално глава Угрушак се спрема вичан
Можда зато истопрво Неспокоје разне роје У сраму се окураже Гле свечан је необичан
Свет призивам завичаја Апатија да умине Мисли вечност заборава Лудорије у свом складу

У њему су песме приче Да се све то заокружи Источница кад пресуши Ако почне непогода
Вукодлаци и вампири Исплакано исцеђено Сонет можда и остаће Са свих страна оганз ако
Поетеси крава риче Лет опстане дан раздужи На пустари чегртуши Досаљаће мене вода

Рај рајује посве чедан А сонетну слику снену Опојни кошмар лелека А ја морам сонет следан
Уз сонет би да се шири Заискрићу све сређено Врху сонети пузаће Неиспаван наопако
Тражи друштво неугледан И то слику удвојену Из тренутка па до века Испосник изнутра гледан

3. 7. 11.

Тражи друштво неугледан И то слику удвојену Из тренутка па до века ИСТОЧНИК НЕ И ЛАФ
Рушен дизан гоњен паљен Заискрићу у све правце Слично кругу без свршетка
Алпи траже да увредан Ноћну мору под копрену Почетак му нема претка Излудим у зао час
Живот сисам за труд каљен Очајем ћу пуноглавце Лапонац се зацерека Савијам сув прут
Тражим суво дрво
И прекаљен залуд печен Ћутомором у шипражје Он већ дуже око круга Одлило свој плач
Мрачним речен залуд варан Истину ћу на сва звона Вапи пролаз не да уђе Чувам сузу за дан
Свет покраден лепо речен И кад спазим очи вражје Из круга би свога друга Наду ко надилази
У какав ћу живот стваран Сотонина два сутона Лакше му је у залуђе Из ноћи источник
Кобац разблудан
Вековима који стижу Тераћу их до изгона Из круга би своју полу Нуди ли ко надање
Од планете до планете Оплевен сам нисам тачка Нациљану већ сто пута Ето то су ми снови
Душу киње кожу стрижу Чему звона без закона А у оку сан у болу Испловили на жал
Ластарим са љима
Рај Лазарев зар је скаска Ноћ пораза у освети Жив закопан он не спава А и просјак и гроср
Видовдану сад се свете Исклијаће сонет врачка Ако неко ту залута Фркћу углас дани
Оспорена чар нагласка Катрене па трице плети Лет узбудљив боли глава

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 5

V 4. 8. 12.

фркће ветар грлом страва Алкар алку преокрету Смрт пркоса не од студи Оптуже ме да сам грешник
Исклијава отпор свету Осокољен до екстазе Уздиже ме изнад чела Да умишљам што се не сме
Јутро обруч умножава Небраћа нам мреже плету Та зар криза да не буди Сам останем а болесник
Алкар алку преокрету Бездушници да нас газе Раст усмерен из пепела Налик жици са повесме

Сатане се светом множе Источници западници Агресивац зар по себи Ако зовем биљке травке
Клин се Книном кажу људи Са свих страна зазлочине Шапат чува за начела Усплахирим рибе птице
Одзваља смрт испод коже Вршљају нам по задњици Њих прикупи и ухлеби Дрзновите несанице
Смрт пркоса не од студи Инат-срџба да умине Из протеста као пчела Ни опанке ни наглавке

Мрестилишта чистилишта Ма колико да смо боси Цртаћу се ко вируси Опруже се земљотреси
Речи као воду точим Ако Јесмо дупло голи Ушетаћу у блуз шкољку Као да сам на промаји
Траг мој води до буљишта Староставни зру расколи Испомоћ ne онај куси Оспоре ме ниси јеси

Оптуже ме да сам грешник Пусте нам се кости гложе Ма колико да сам ишта Разбудим се и источим
Апсим сонет за ту бољку А у своЈој сним домаји
Кренем и сам да порочим Ал прљаво саће носи Мрестилишта чистилишта Кренем и сам да порочим

Уобразим да сам песник Сатане се светом множе

1. 5. 9. 13.

Фркће ветар грлом страва Сатане се светом множе Мрестилишта чистилишта Кренем и сам да порочим
Измиче ми супер хаос Лучићемо отров луђи Ако пођем у кајаље Ако нисам на то свикнут
Јер ако је глава здрава Узећеш нас доста Боже Ја знам ако иком ишта Снооглодац у сан хитнут
А сонет ми безбрижан штос Ђаво док нас не растуђи Спрема ветар ново срање Ако отац и поочим

Сручићу се у лудило У све правце стогласници Камењем ће опет бронза Маших се за туђу кваку
Као што се магла руши Јутром пркос да умноже Излажу се епопеје Креснем туђе међу веђе
Оспорило наткрилило У све правце осветници Руши гради слут распозна А њихову пљунем жваку
Свест осаме свест у тмуши Мирис огља да усложе Ако си из прве леје Смислу предат у наслеђе

Ускраћен ми ход у снегу И кад све у огаљ букне Злочини су за памћење Може све то али у сну
Жртвован сам новој клими И у стиху што шта може
Бар да могу у пребегу Кад буктиље као руже Вид сокола за у причу Распарчана шума на дну

Осмех с љих ће да устукне И кад ватру зове трење

Исписати стих освету Рај пакао човек буди Готов јесам да порочим Антистресник белац чесник
Расположен сав сам крими Јер сонети већ се гложе
Исклијава отпор свету Ако руже оком круже Огрозд сонет по Гриничу Уобразим да сам песник

Клин се Книном кажу људи Речи као воду точим

2. 6. 10. 14.

Исклијава отпор свету Клин се Книном кажу људи Речи као воду точим Уобразим да сам песник
За наш малић за наш палац Остало ће божјим хиром Ако кисло ако пасло Сонет хоће хит сијенац
Оштрићемо зуб у лету Разазнати наше груди Дозволиће да заскочим Куражим се бестелесник
Кад бесмислу на пут жалац А увирем неувиром Оспорено не и загасло Лист по лист ћу ето венац

Ако јесмо злу предати Чопоре се са свих страна Сакупљаћу сну иверке Испрва се игром чини
Утрћемо пут ка смрти Ангажују бело црно Алалићу свој на своме Чепркање по речима
Око нас ће да се врти Млеко пију без мегдана Мирисаћу своје зверке Наћи одраз сјај истини
Круг од смисла ко да схвати Ућуткују наше зрно Своје речи своје гноме Испијати сузу дима

Оштримо се у све правце Па кад више не зна шта ће Нека мисли ко шта хоће Касније ми дође да се
Песму слику нож ракету Расвет овај масонерски У који год хоће правац Вауставим да оставим
Отпор свима на ударце АнгажуЈе зло падаће Буде ли га да цвокоће Авлији сне и таласе

Којима се умножава Зар озаре блуз велможе Руже ли га за попришта Громогласне заборава
Овај сонет у јајету Али нећу венац правим
Јутро обруч умножава На звук срруле шерет ерски Ангажујем свој моравац Фркће ветар грлом страва

Одзваља смрт испод коже Траг мој води са буњушта

3. 7. 11.

Јутро обруч умножава Одзваља смрт испод коже Траг мој води са буљишта ФИЈАСКО СМРТ ОКУ
Угурсузи стиску гризу Ко ће коме ко у кога У шуми сам крај оваца
Реп нас љихов замајава Ложе наши они ложе Мирис ширим са пландишта ЧРијаско су жбири
И у рату не на квизу Од ђавола и од Бога Авет змија злом палаца Из ока у око покој
Јуришају на Бога
Шта то хоће ближе близу Прети искра зри семенка Резбарих је крај Мораве А он би свима спас
Амер с мора Европљани Нада трза греју наду А скела ми била кућа Слуђују ми корак
Јуре с копна у Паризу И без зрна сни евенка Мирисао шум мећаве Корачам у празно
У Женеви наши дани Кошмарну ми канонаду Лист прегнућа црног прућа Оклопник го и бос
Сутрашљицу имам
Нека буде што не може Големе су злице птице И по песку прва слова Мајски развигор
Ако мора да се деси Од њих могу да опстану О животу мимо пута Радо сам сну брат
Бриди пече испод коже Испоснице покорице Како да се не залута Тумарам ли около
Од сна у дно корак
Одстреле нас за освету Блуд раздора да узбуди Од анђама сазнах блесник Касам ка смирају
Горки колач свет умеси Одапнуће срж коштану Лет почети увек снова Ускличник за raćp
Алкар алку преокрету Смрт пркоса не од студи Оптуже ме да сам грешник

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА
б

VI 4. 8. 12.

Уобразим да сам песник Уз акорд жељен недојеб У љене пределе хоћу Ако се сан изјашљава
Загризем песму као хлеб Привлачи речи акростих Заржем непочин пољем Спарушеним пределима
Брстим сонетни пркосиик Оспорих само што попих Алкарим сопствену злоћу Уз онога ко нас има
Уз акорд жељен недојеб За свако слово сваки греб Лумпујем надам се бољем На јастуку глава спава

Ђевреке доноси Вера Одлазим касранском диму Умилостивићу престо Цртам ли се изнад јаве
У трећој радила ноћу Уображен стихом понет
Ја већ уморан од пера Радије него у кревет Да ми разоткрије пораз Седмоглави сни ме даве
У н>ене пределе хоћу Аждајама смисла донет
Ако је већ пет до девет Да сазнам шта је ту тесто
Ћутимо мало пред буру Муза ми се истопила
Испечени смо по плану Вишак сам сопственом тиму А шта ми је по тесту газ Сад реч по реч једва сонет
Добија песма ауру Триста ила до појила
А кад се испије чаша Неспокој већа планина
Ако се сан изјашљава Ноћ се наставља са пером Шума ко чичак се качи Разочаран у нирвану
Не дирам је успавану Ако се ружно понаша А имам оца и сина А све с брда с дола понет
Изнад лица седа јава Не дирам је успавану
Будан сонет ко потера Лапонац за две по туру
1. Издашно све ми се смрачи 13.
УЈутру погрешним смером Ћутимо мало пред буру
Уобразим да сам песник Ђевреке доноси Вера Не дирам је успавану
Сонет креће у гротеску А ја скрећем мимо пута
Прљам речи за чудесник 5. 9. Јер и песма ту скрајнута
Одан треску одан бљеску Да излечи коју рану
Ђевреке доноси Вера Ћутимо мало пред буру
Срамно је пределе беле^ А ноћна била је с дремком Уморни смо за прву реч Ране песме моје нису
Тровати плавим без везе Вазда тако свог Превера Трагам за љом исцури млеч Анђеоске да се лече
Авантура стих је пчеле Остављала да семенком Њиме сонетну глазуру Живом жељом уз картече
Вечност њезине синтезе И по спису и распису
Лута сна и да сонете Однекуд пристижу деца.
Љубљена је и празнина Исписује на салвете Можданим трагом у пребег Нису оне за параду
Ако се срамоте прсти Цртеже нежне да сплете Само ми колено клеца Емитују чернобилско
Ма ко оца ма ко сина А пошто нахрани дете Ако ми се бацака стег Мирис ватре за награду

Глув за осмех и за погреб Ноћ на ДечЈем у болници Верујем за свеЈе касно Иза нас је грубост мрава
А крсти су и некрсти Алтернатива за сузу И чему онда те маске Разорено зло резилско
Загризем песму као хлеб Боље но по веЈавици Јахач за место почасно Изнад лица седа јава

2. Озареља и пуноћу А висим о танку грану 14.
Крадемо црну паузу Нећу да одбијем ласке
Загризем песму као хлеб У трећој радила ноћу Испечени смо по плану Изнад лица седа јава
A мами ме Атлантида Круним корен шишарица
По ком путу низ који жљеб б. 10. Раскрили се кукуљица
Истећи ћу до привида Испред јава заборава
У трећој радила ноћу Испечени смо по плану
Све што ми је на видику Гледам уморне остатке За петољетке од школе Молим залуд претим кунем
Прикупља се у целину Pajcke птице жар хладноћу Аплаудирли Кану Враћа жалост за срамоту
Разлаже се у ту слику Апаурин са Камчатке Зрачили да нас заволе А пљувачку не испљунем
Атлантида непочину Тресем тепих на свом плоту
Варим касру варничења И на радним акцијама
Заржем као пастув сув Измичу ми из очију Ваљали се у блату Ручни рад ми преостаје
А сонет скрхан прилеже Растојаља као трења А уз музику там тама Уз блокаду и уз кризу
Није то оно зар сам глув Алкарити ноћобдију Јели смо руску салату Уз пристојне посустаје

Зар ћу у сонет босрл слик Ћутке све то шапутаље Узалуд чему сећаља Сладострасник буревесник
Утробу развежи кнеже Уморна си само лези Можда су кости на месту Немоћног ме жеђе гризу
Брстим сонетни пркосник Ко је куван на то граље Из љих нека нам израља Уобразим да сам песник

3. Распашће се са ексера Парастос за инвентуру УЗБУЂУЈУЋИ ДАНИ
Анђео се на то кези Алкарску истичем кресту
Брстим сонетни пркосник Ја већ уморан од пера Добија песма ауру Успостављам газ
Разлажем сатанске хорде Запис празан зуб
И за сваку од љих по стих 7. 11. Бриди ми сан у оку
Добијам ко сријук ћорде Упозорава на буђ
Ја већ уморан од пера Добија песма ауру Ђаволица на боку
И све од плоче до плоче Улазим у купатило Омамљен сам чај са румом Угравираћу крај
Миришем светло као мрак Ту где сам љући од кера Веровах љој и ЗУР-у Јутро за награду
И полако се источе Рашчинило што се снило Остала она са шумом Узалуд дан молим
Снови у сонет неспретљак Ћутљом савијани
Овоземаљски лавиринт Љубав очи и кикице Изазивају ми пад
Антистресан кад се згусне Зар то је искушна плотна Низ леђа а ја школарац Довољно сам луда
На блудном врху језика Ако се и хватам за гвинт Од свега кучине трице А сунцу сам стран
Успротиве му се усне Недела да су животна Саљам још матори јарац Најдражи немири
Изрим ватру у сну
Оспоре га а вечни хреб А не да блудим у празно Амблеми значке признаља
Кружи сонетна прилика Горчик уз горчик никуда Мрсио сам се прсио
Уз акорд жељен недојеб Рано сам ту игру сазно Леђима nojac приаља

А и сад нећу шта хоћу Уморна глава спасава
Душа се врти сулуда Дан у коме сам то снио
У љене пределе хоћу Ако се сан изјашљава

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 7

VII 4. 8. 12.

Изнад лица седа јава Амулети беле кости Мељам салон бирам госте Поражен сам не осветник
Где су кости где опрости Као украс за злочине Однесем их на поправку Разабирам шта ме снађе
Рам римујем она спава Онај ко се с круга скине Журим да ми не опросте Од примера у разграђе
Амулети беле кости Сни свој пораз а опрости Док осмислим инат ставку По левима већ сам десник

Јутром вече разобличим Амулети црне кости Ако све то прими време А деснима сав сам леви
У значељу игре просте Маскирају добре чини Недобудно нескрозирно Да бар умем главу горе
Сну изворе ограничим Зар да саљам у туђини Испод грубе ратне шеме Ако ћутим разговоре
Мењам салон бирам госте Ако ми се не жалости Смислићу за време мирно Ноћ ме брсти дан ме плеви

Распршише сва ми саља Слуђују ме једнорози Акростихе за сонете Антене ми откачене
Гори ватра но све ређе
Траг запреден нема смисла По проклетству испод мене Мозак да се заустави Распоре ме и оплене
Из прошлости свет ме гаља Ореол би да промене Срк нежности да уплете

Поражен сам не осветник Ка бескрају опет кричим Траг залудан од постаља Ако пораз има смисла
Авлију ми пустош стисла Острашћени зру полози Акције све и устави Догнаћу га у наслеђе
Распамећен само стресник Јутром вече разобличим Распршише сва ми саља Авлију ми пустош стисла

1. 5. 9. 13.

Изнад лица седа јава Јутром вече разобличим Распршише сва ми саља Авлију ми пустош стисла
Спасим оно што се може А с вечери псујем јутро Аплаузи са свих страна Зору зоре пријатељи
Тровачница заборава Хлеб пројинац опшеничим Дан за даном умираља Без мене суза прокисла
Извлачи се испод коже Ако храним што сам утро Суноврати са екрана У сламарици постељи

Све је то болесна магма Ћелије од сна набрекле А крај плота пораз драма Чума заруке чинила
На пропутовању паклом Уприличе сваку згоду Магичне се очи чуде Низ поље крда звериља
Одмерена смрт спектаклом Пригодности чар су стекле Дану туге ноћи срама Измет Морави уснила
Врлудавим чиста прагма Реч би хтеле непогоду Ајкуле се не узбуде Кад се преЈела глогиља

Исписујем се из срца А када се све прикупи Ни што јесте ни што није До ушију глас потера
Уклету жар силуету За чим звоне пустолови У простору и времену А до ока светлост мрака
Када штрца нека штрца Ноћ ме песмом опет лупи Гласови из заумије Рат топа и лаусрера

Ражестим се.за све злости И чим поиспраћам госте Од свих зала мене стисла Мир уз кланац и то тесник
Уморан у зановету Ноћ ми супер сонет лови Сновиђеља по темену Али га дан не сажвака
Где су кости где опрости У значељу игре просте Траг запреден нема смисла Распамећен само стресник

2. б. 10. 14.

Где су кости где опрости У значељу игре просте Траг запреден нема смисла Распамећен само стресник
Распојасан скупљам прље Брзе снови своје пете Река спруду мирис ушћа Алкохол ми не помаже
Обријем се за пакости Разбирају звук комете Атракција несувисла За невољу само песник
Завежем се испод брње Издају их ожалосте Једноставно мора гушћа Отрежљељем располаже

Осокољен после кише За собом се не окрену У бескрају да умине Чекам да се стиша ветар
Може ли шта да се деси Грозничаво броје дане Микрокосмос макросета Авлијом да мину жбири
Огаљ да ме с длана збрише Ако спадну на опсену Олупина од јајета Речи смисла маме метар
Римарији самокреси Видајући љуте ране Клупко сиве паучине А из срца неувири

Ако ми длан не зна шта ће Ако срџбе врте маглу Разлупан ми кров на кући Ноћи што осташе иза
Ни за буку ниси гласну Ма колико да се гуше И картони место стакла И дана што се скрише
С будног стаља у спаваће Спомиљаће нарав наглу Долазе ли ветри љући Бацићу још даље криза

Трудим ли се оспорава Па ако сам с љима ичим Ако сонет не приаља Осваја сонет а спава
Апстрахујем поноћ касну
Рам римујем она спава Апсолутне свеискуше Ноћна мора свест ми такла Заклет удише издише
Сну изворе9ограничим
Из прошлости свет ме гаља Изнад лица седа јава

3. 7. 11.

Рам римујем она спава Сну изворе ограничим Из прошлости свет ме гаља ИГРАЈУ СМРТИ ПАР
А посреди нису врачке Руке нису за џепове Залази ми иза леђа
Ввездано се означава Кад су тамо успаничим Оспорен сам од постаља Исти снови у круг
Анђеоски наопачке Снове да их не улове Чак ни веђа за размеђа Грозоморан стар
Разарам брда сна
Рам римујем она хрче Миг могућем разрешељу Измиче ми свет истине Ако сам за спокој
А посреди није вриска Испред ока иза чела Једва скупим до устију Јахаћу празнину
Мишеви по соби трче Салдо рате без начела Усмерене крхотине Убризгавам спас
Бар да песма мање иска Лаж наручим Јавном мнељу Маховину од костију Срк смисла издам
Можда нисам стар
Располажем доказима Аритмија ништа више И за трен се опасуљим Рад сам дану гост
Да је нема кад је има И зато се не јогуним Препознам се али касно Трају мокри дани
А около расте трава Залет узму после кише Опоменут ухо чуљим Из очију ми потоп
Пропада награда
Смрвљен сам из немилости Да ми опет напакосте Труд неспоран а болесник Азбучник дар мар
Не знам ко ме распрскава А ја сузе страшћу пуним Одстраљено име часно Разочарани бози
Амулети беле кости Мељам салон бирам госте Поражен сам не осветник

8 Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА

VIII 4. 8. 12.

Распамећен само стресник Објахати пут слободе Агресију са освитом То што виде неистина
Алергичан на свет злобе То на слици у грозници Лансирати рам сонетни Ршум магла све сујета
Заиста ћу бели весник Испечен на жеравици И уз мање више спретни У сред зиме оморина
Објахати пут слободе Макар да се мечке воде Ангажман шизити притом Бриди испод чела сета

Чупају ме коров саде А знам да сам и то вином Поставити ток основни Астма ништа ни рак грла
Амбаре ће горким житом Масну заливао жељу Сонету са свих ћу страна Гром да спречи бледе шансе
Размичу ме о покладе Све присније у весељу Урезати ршум словни Ратна игра дан сатрла
Агресију са освитом Видим се међу стрвином Рат с екрана мимо плана ’ Минималац за романсе

Мучи ме свест емитујем Ако сиђох са катрена Довршавам убрзано И мир ко год богоради
Јуродиво на крај света Како сонет да запушим А све чисто и о року Залаже се за могуће
У све правце поручујем У осами сутерена Нешто страно необрано Али као на естради

То што виде неистина Речи сном би палисаде Речи опет смислом трујем Мир дар божји мирис света
Ребус песма из јајета Ето ту ја трње смушим А оне ће свом доскоку Изгинуће што трепнуће
Откинут сам за врч вина Чупају ме коров саде Мрчи ми свест емитујем Ребус песма из јајета

1. 5. 9. 13.

Распамећен само стресник Чупају ме коров саде Мрчи ми свест емитујем Ребус песма из јајета
Ако и нисам при свести Адет нови промовишу Исказе и вести лоше Апстрахујем коб сопствену
Скрајнуто мало име лик Тријеришу да заваде Римујем их уписујем Зеница ми зановета
Паперјаст после причести Расписе за покој пишу Ожиљене у рабоше Око сузу као пену

Разочаран сам у оца Њима свето само злато Врх Јухора само тачка Рука крене да у стакло
Од сина што ми се нуди Апостоли зле девизе А Морава крива црта Искалим бес смирим наду
Да ли од коца до коца Могу они све им дато Њима поза наглавачка Вратим руку зар ме такло
Апетитни промет ћуди kl у кризу и из кризе У мени је срж осврта Остаје да грдим Владу

Такнућу махнитим прстом Песничењу нисам свикнут Мене вежу конци прости Скупља ми се крв да шикне
Аманетне бубашвабе Ред поредак на свом месту И даље ту клизи скела Траг остави узалудан
И то крстом и некрстом Алкохолом већ привикнут Коза брсти из пакости Ако ико за мном никне

Грчим се у углу собе Зар са главом као ситом Река пловна сном зачета Круг да цртам изнад мина
Режак само до тарабе Низ љиве ћу у протесту А ја гледам из пепела Лет да сањам али будан
Алергичан на свет злобе Амбаре ће горким житом Јуродиво на крај света Откинут сам за врч вина

2. б. 10. 14.

Алергичан на свет злобе Амбаре ће горким житом Јуродиво на крај света Откинут сам за врч вина
Не пијуцне нити глоцне Има да им уста пене
Гори нешто из утробе За поноћне игре с митом Упозорен на опасност Заокрет ћу испочетка
Али празно сића шкљоцне Довољне су успомене
Трагична сам силуета Ручним радом сто начина
Живи били па видели Артије су поцепали
Одакле сам где ћу стићи Ни о рају ни о сјају Реч угрушак сажме гласност Апстрахован из сна претка
Вазнесељем смех ми свели Аждаја ће својој али
Али снићи ко козлићи У бесмислу у очају Ако признам шта је чека Чивијама кам се туца
Свима редом шта би хтела Иглама се убод зове
Настраношћу што се сите Да са нзима делим блато Убрзаћу крај лелека Маказама брк се штуца
Измиле ми близу пупка А страно ми је поданство За Нзим се је и зачела Прстима се прсти лове
Заузврат ће у махните Назубљено коловрато
И не нудим шта се збива Разорочим прапочетак
Лудорије буревесник Горчило им за награде Близу мене где и нисам Озрачено вазнесење
А песма ми травке чупка Али нећу ни у чланство Летим преко пустих нзива Светак није нити петак
Заинат ћу бели весник Размичу ме о покладе
И свет псујем не спарујем Трајању сам злом учесник
3. 7. Забрањену цуцлу сисам Од пријема у кореље
У све правце поручујем
Заинат ћу бели весник Размичу ме о покладе Распамећен само стресник
Артерији пиће венско Исклијали масриози
Траумиће на кретенско Ма колико да се сладе 11.
Откровеље а чудесник Апетит у дубиози
У све правце поручујем РАЗОЧАРАМ ЈУТРО
Сав од жила куцавица Реповима ките значке За другаре и гусаре
Траг остављен иза врата А на чело лепе марке Апостоле и жохаре Распродата игра
Раскриљена птица рата Зов римујем голе мачке Јасно све је када псујем Ангажован излаз
Анђеоска смерна птица Од жбанета до табарке За то страшно око
Ако сви се на нас сјате Отимам сваку реч
Шта ли је то изнад Босне Чупају ме својеручно Међу наше ракље мета Чатрња ми празна
Над Крајином каква чуда А сопствено сеју семе Ако ноћу браћу брате А из дана у дан гар
Октоподи изван суда Ратосиљам све поучно Нема братства само сета Рима разочарања
Али апсурдан рам
Од куд посне а пркосне А шта даље шта ћу притом Не знам друго шта да чиним Мировању ми крај
Коло воде непогоде Њиве пусте без дилеме Ангажујем све што јесте Јутра сузи близу
Објахати пут слободе Агресију са освитом Моја песма да усиним Узајаман нам рат
Трубадури за мир
Реч пркосну као сина Разориво стакло
А без оца крв са кресте Озрачим простор
То што виде неистина

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 9

IX 4. 8. 12.

Откинут сам за врч вина Дан сачекам левим ухом Ако спремам чум огљила Лепо чујем пева чворак
Трбухом ћу сад за слухом У левим жилама петним Неспособан за освету Изванредна мелодрама
Уздарје ми пустолина Ходам и слухом и љухом Ангажујем жуљ посвету Сачувам је за узорак
Дан сачекан левом бухом Оспорен римама сетним Лажем да ме схвата Сцила Траг осаме немир слама

Слеђена ми крв у жили Вунена времена прошла Из Харибде занос и бол Од мене се друго иште
Траје само да би снила Нису од капи до капи Забезекнут по вестима По времену и простору
Риме су ми рашчинили Исцуреће добродошла Играју рагби и безбол A не да на пепелиште
Лко спремам чум огљила Песмица за женске сапи Ракете предали псима ДаЈем труље за покору

Ходочастим мишјој рупи Распевано левоушће Амери и на мом длану Нашли смо се на почетку
Исповедам пресне скаске Одвешће ме у екстазу Мржљу посејаше вечну Ако у сне вирим с краја
Глог у челу вољу скупи Где се саља чвршће гушће Као и Немци пијану И потомку ко и претку

Лепо чујем пева чворак Леви су ме оспорили Реч осмислим да ме смути Град разара разиласке
А затим уз свест поречну Реч уместо удисаЈа
Амрел скупљам изнад маске Али зар да пустим срразу Ходочастим мишјој рупи Амрел скупљам изнад маске

Досаљао своЈ сам корак Слеђена ми крв у жили 9. 13.

1. 5. Ходочастим мишјоЈ рупи Амрел скупљам изнад маске
Ретко ко се томе диви Корачам ли по плочнику
Откинут сам за врч вина Слеђена ми крв у жили Од свих што су једва живи Од кише ћу само слику
Да бар нисам игнорисан То с екрана из Братунца Нико храброст да прикупи Сачувати за преласке
Крадом иза жалузина Измећари што побили
Узнемирен али присан Ход до сунца до врхунца И похвали кукавичлук Абнормалног у могуће
Кад се гостим на вечери Међу чари ускрснућа
Дугујем се само ватри О каквој се ради мори А призивам бери-бери Ломим усне поринућа
Али она то не снима Вековечном лудом гену Проја уз то и празилук Из сна неко пиће љуће
Отпоздравље ко да снатри Инсановој белоЈ гори
Пустолину у грудима У кретену нађе вену Одем до мојих на селу Свет је кошмар у том диму
Чекам их мајци на гробу Трчим печен недопечен
Алергичан на свет злобе Покоран зар ко ће коме A од љих утеху свелу Обноћ мислим на Колиму
Сличан звери у кавезу Оковани у забити
Неуклопљен зов тескобе Чампаром да снагу ломе Свет зна то четврта даска По дану сам сну додворак
Траумим сонет ругобу А за вечност пут закречен
ОслушкуЈем звер трбухом АртериЈа вену скрила Исповедам пресне скаске Досаљао своЈ сам корак
Свет обија инат резу Српској звезди неосвити
Трбухом ћу сад за слухом Траје само да би снила 10. 14.

2. б. Исповедам пресне скаске Досаљао свој сам корак
Вапоседну читав рам ми Распоређен за губитак
Трбухом ћу сад за слухом Траје само да би снила Лет изделим на поласке Ако све и јесте порак
A доласци стижу сами Жеља само стих освитак
Угледам се са прозора УзбуђуЈе горска вода
Звоне звона на узбуну Иза мене снују деца
Машем песми згужван духом Горки цвркут од народа Али се на томе сврши Ћелијама мојим пуна
Копрцам се у ршуму Упућују са месеца
Адраповцу неће зора Од свега нас одстранили Успостављам на површи Нови талас обрачуна

Римарићу крај Мораве Вар запада и истока Неспокојни сви су за мир Оправићу траг на крају
Ако рибе ишта чују A по нама шав да пуца А спокојем ширим прсте Ветру бачен пре времена
Не жаока коб разрока Тако скупим горак разбир Остајем у завичају
Мене слично љима даве Као да се песма куца
Пораз жваћу тугу пљују Рима празан презир упи Оспорен од ћерке сина
Али чува понос врсте Како могу из семенке
Окренем се иза шије А около нова стиска Глог у челу вољу скупи Откинут сам за врч вина
Као да се стаза руши Запад исток сви под корак
Реп ми изнад провалије Ангажују звек утиска 11. ОТУДА СТРАХ И ГЛАД

Успорим ли лет ждралина Пир вампира засенили Глог у челу вољу скупи Од куда опасност
Ошамућен од отпора Тумарам по кругу
Грашке смеха каквој тмуши Игроказ смо за узорак Мисао сам божјег спора Узалуд пуст град
И у вучјој нећу рупи Духовни проглас
Уздарје ми пустолина Риме су ми рашчинили Стихови у почаст
Лук и стрела чија жмурка Тугованка за пир
3. 7. Ако варка чија нада Разоружана игра
Мрси свет се луда журка Апализирам крах
Уздарје ми пустолина Риме су ми рашчинили Неозбиљна серенада Хроника почасти
За једне сам у вечности Алкохол у празној чаши Излазак унатраг
Алузија имам сина Зар пустиљом по камили Од стихова шта остане Гомилам нову бол
Лепи закон опречности Отпоздрав да химну плаши Верујем да ватра све ће Листопадна игра
У освит кад белај гране Ако сам листопад
У сопственој горим кући Разврстани у легије Дражићу ново око
Досаљана уз кредите Увоштени ко кипови Бескрај плочи за оспорак
Преко прага можеш ући ЖарЈезиве стратегије О пролеће зар пролеће
У посету тајне скрите А липови не чипови Лепо чујем пева чворак

Стиховима поклољене Неспокојство звони звоно
Тамане се по кљигама Али нико то да схвати
Гину саља сред арене Испод овог има оно

Римариј ми под пазухом Горчи прозор од сивила
Али празно са бригама Реч ружна се сама врати
Дан сачекам левим ухом Ако спремам чум огљила

10 Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА

X 4. 8. 12.

Досаљао свој сам корак Ипод срца рапсодиЈа Острашћена игра дана Доведен сам до злочина
Лпсолутћи мир ми прија Зар сујету моју храни Прикупљам се ширим гране Арчим пелин уз печеље
Ноћ ми бурна дан оспорак A не види већ сам и ја Шта ће игра пеликана Срозала ме неистина
Испод срца рапсодија Ноћна птица у осами Трагу којим шишти тане А у свести закречеље

Заведеи сам у ћорсокак Оклеветан за умећа Испљуваћу шта испљувак Мислима ми немир лута
Лнатеме са свих страна Ветровита и слутаста Може смислу да означи Врте мисли попут чигре
Нуде излаз у нови мрак И на своја примам плећа Жабљим скоком и назувак Ако глава нека плута
Острашћена игра дана Сва недела из контраста Истискују погађачи Неоспорна чар предигре

Влати траве зар сам тако А напољу сунчан је дан Врачи разних заискреља Траже да им сварим песму
Испод снега лишај дрема Мада је по реду вожље Збуљује ме вика геста Емисију на радију
у поразу до сна лако Мраз екран ми Је оностран Дан за даном усмереља И ТеВе-у ја под чесму

Доведен сам до злочина Радо срчем сав тај умак Рад већ сутра види свако Главу ставим нова тема
Европа ми (с)покој спрема A по милости тобожље A песнику плава креста Разговора мрси шију
Сред ока ми паучина Заведен сам у ћорсокак Влати траве зар сам тако Европа ми (с)покој спрема

2. 5. 9. 13.

Досањао свој сам корак Заведен сам у ћорсокак Влати траве зар сам тако Европа ми (с)покој спрема
Отпала је задља краста Полумесец проста варка
Кружим небом као ласта Ампутирана сећања Римаријем пуним екран Од курана ни шишарка
Лли сну ми укус горак Једноставно прихватам смак Исписујем га полако Хваљен Исусјача шема

Егзекуторе сва сраља Шта друго из дана у дан

Какав венац још венаца Домишљат сам за толико Ту где ме и нема могу A најјачи интереси
Венци венца ушорени Напрегнем се сав у жилу Изданак неког генетског Легу новац златне коке
Испљуснути с кладенаца И све мало и велико Маргиналца у брлогу A долар се смеши преси
Хоће сунцу својој зени Чека смирај на појилу Достојан тек генија свог Неће марка у разроке

Винем их на бело поље Ко ли шта ли колико ли Алиментације плаћам Исплезе се рубља тоне
И док ми се грло суши Анкетно се заинатим Не само за своју децу Свет ће по мери масона
Сред пораза сред невоље И никако да то схватим Нежно у сонет повраћам Тријумср бесмислене споне

Исправи се мало шија Горд и мене нешто боли Опростите свет дилема Ружим пету од перчина
Неприлична овој тмуши Ритуали са екрана Ветар ће ме ка месецу Ето где сам трн изгона
Лпсолутни мир ми прија Анатеме са свих страна Испод снега лишај дрема Сред ока ми паучина

2. 6. 10. 14.

Лпсолутни мир ми прија Анатеме са свих страна Испод снега лишај дрема Сред ока ми паучина
Ко где куда ја у мраку Низ падину у градину То је стих с почетка зиме У који то скреће правац
Оканем се терапија Од два ока молована Уствари снега и нема Зеница ће свог ждралина
Свечан пријем по стомаку Ћутљу створе за трибину Јануарска магла зли ме ИстичеЈе празноглавац

Л нико ме и не тражи Јуришају да нас каде Означила Поморавље Месечарим по кавезу
Ходам тихо на прстима Уштогљене лепе речи Шетао сам поред реке Сви чекају шта ће Пале
Развође на мртвој стражи Растржу нас богораде Миомирис стих за здравље Верзирано за трпезу
Л одојен пољупцима И шта лече ти картечи Одлазим, у тамонеке Оспориће туђе жвале

Намигнем им у пролазу Мељају нам сено сламу Градске зидине није рад Јесам овде у времену
И грешком овековечим Поредак нови жилаве Уистину ипак плату И простору у просеку
Маштовиту метастазу А по сраму и по таму Исплаћују нескладје склад Смисао је у кремену

До самог дна стигнем ћорак Доживљавам све наузнак Глас ми се бесмислом тако Понашам се ко пасторак
Речима за уз салату A војујем о свом млеку
Л ни мрљу да залечим Али то је изнад главе У поразу до сна лако Досаљао свој сам корак

Ноћ ми бурна дан оспорак Нуде излаз у нови мрак

3. 7. 11.

Ноћ ми бурна дан оспорак Нуде излаз у нови мрак У поразу до сна лако ДАНИ ЗА НОВИ УДЕС
Лмнестију да доживим Из пожара глава пева Зар да признам све ми теже
У сопствени уђем корак С љима морамо у корак Авлију ми обележе До каквих висина
Самог себе увашљивим A с екрана Цветајева Летим у празно свакако Ако сахраним дан
На уста су ми ушли
Трепере ми гласне жице Мирисаћу на лук бели У празан сан у празан дан И за нови сам мраз
Лко глас се не разлеже Јешћу само жуту проју Дрхтим у ноћи празнином ЗаЈедничка игра
Силазе ми трепавице Остарићу уз секвоју Ћутим празне речи поспан Аноћјурим па дан
Уз свечаност равнотеже ШтаЈе песми да љу жели У празно са кривом Дрином Нисам још пропао
Општим жив здрав
Мирис носу не за плућа Песник као заробљеник Следују ми све те врачке Вриштим дан нови
И могу се у то клети Речи речи цела судба Вратипу се на почетак И ту још могу игру
Урнебеси поринућа Од њих песми стих и слик У загрљај с мртве тачке Узалуд ћу свукуд
Да сам ван те игре
Шта из тога водолија Песнику је песма рана Круг бескраја а Јасмина Епохалан истрес
Летети или проклети А свакога своја удба Упозори дај ми петак Сузим свој испад
Испод срца рапсодија Острашћена игра дана Доведен сам до злочина

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 11

XI 4. 8. 12.

Сред ока ми паучима Лажем сестре грдим браћу Мрестим сонет у самоћи Рспрши се уз дилему
Л ја шизим куд ћу шта ћу У сусрет кад ми долазе Одгонетнут до танчина Уздом речи речи мене
Пратим ћерку пратим сина Да ме још једном поразе Лутам собом ове ноћи Жабокречина у тему
Дажем сестре грдим браћу Адет у зољином саћу И као што вражја глина Али речи неће љене

Исписујем дописујем Читав је живот разрока Мирис оку осмишљава Жалопојке да унесу
Ћутим дане ћутим иоћи Кугла божанска пророчка •Са крчага пуног вина И ја крећем за поруком
Устрептеле усне трујем Из које вире два ока Алем смислом који јава Ветрогоље чију бесу
Мрестим соиет у самоћи Ћутњу нам обноћ прокоцка Натраг враћа чар дубина
Осмишљавам својом руком
И кад одем у празнину
Кад ми кости за почасти Уинат неком надрљам Деструкције могу и ја ТрагедиЈа а зло маље
Отшкринуће зар белину Већ сутра разлаз немоћи Апстрахујем натенане АпстракциЈа ритам сете
Апстрактан излаз свемоћи Умоболник пустахија Треба ми за венац граље
Распршим се уз дилему
Лко залуд морам пасти Тим се по челу утрљам Зар излаз у нектарину Учим се по мало красти
Крик у ветар сонет чему Речи трујем речи псујем Разорени дух застане Ђинђуве риме пресвете
Исписујем дописујем И кад одем у празнину Ако залуд морам пасти
1
5. 9. 13:
Сред ока ми паучина
И у пауковој мрежи Исписујем дописујем И кад одем у празнину Ако залуд морам пасти
Лептирић горка истина Заокупљен сонет-триком Сатански се дивим грчу НепостоЈећи у постоЈ-
Астралној сам вишак вези Дотакну ме хармоником Ту док мливо по мом млину Ању и за свој стихозној
Ритам гена да заснујем A ракија по мом врчу Прегршт ћу прљавих страсти
Зов за зовом из сећања
Искрсне пркос варница Жуљају ме жуљ ми стресан Напрежем се све до лозе Осмишљам за оно чудо
Можда зато око паља Ако ико ишта дозна Чупам травке испод гиџе Људима одупируће
Јурим крдо бесмислица Ћушку ли ми коју Озна Ако ме се живи грозе Узалуд гинем улудо
У касрану па накресан На радију са Илиџе Ноћ ме чека поринуће
А Влада се умиљава
До "амиге" било како Срачунаћу шта ми оста Могу после да ми зује Амонијак штипа чула
Одлази боли ме глава Вукодлаци да се ситим Из освете из пакости Магличасто зло у мени
Успомена да се китим Зурите у празно буре Милозвучни сни гунгула
Док могу и сузу даћу
Нежно зло и наопако Но пасаран неће проћи Ви који сте ваздушасти Римовану дијадему
А ја мислим куд ћу шта ћу Овај пораз без опроста Уђите у моје кости Атрактивно поцрвени
Ћутим дане ћутим ноћи Кад ми кости за почасти Крик у ветар сонет чему
2.
б. 10. 14.
A ја мислим куд ћу шта ћу
Бележим по инерцији Ћутим дане ћутим ноћи Кад ми кости за почасти Крик у ветар сонет чему
Искрзане срразе даћу Узмичем пред сваком виком Рађевина у пепелу Устоличен растоличен
Оставку ноћној рацији Тај пакао у самоћи Уз неважно ко ће пасти Користим то као тему
Њој дугујем ако иком Жив закопан у свом селу Акростихом ограничен
Сатрап или песник море
Ако се оравнотежи Арије чудесне слуз ми Издишу ми на рукама Мисли јесу где сам ту сам
Мисао за стих пре зоре Запале нечујним звуком Муљоносни громовници Некад јесам некад нисам
Издржаћу и у мрежи Раширим зенице с муком Смирени су у мукама Аритмију да досисам
Изговор узми ме узми Али ко ће феникс птици Стиху рима као сусам
Спадох на нужна решења
A има лепих изгриза Улазим тонем све дубље Може песма у пепелу Али шта ће да остане
Траг без рупа и без стеља Паклу зар поклоник јесам Оцветати занос песма Ветру који руши све што
А није крваво рубље Крене лево у имелу Градили смо сред апсане
Растоварим буре вина
A око сустиже криза Крећем се кошеним брујем Оде десно стиже крину Лажи нове зар за сина
Пратим ћерку пратим сина Ако ишта ако нешто
Ласкају ми тамо где сам Лети песма пркос чесма Сред ока ми паучина
3.
Устрептале усне трујем Отшкринуће зар белину
Пратим ћерку пратим сина
Рачунам шта је остало 7. 11.
И шта ће Јапан шта Кина
Горе ти прсти будало Устрептале усне трујем Отшкринуће зар белину САПЛИЋУ МИ КОРАК

Осмисли срушено гнездо Ласкам вриском и угриском Доушник са ове плоче Силазимја до дна
Досаљај зачете снове А био сам и сатрап
Ако те по дану лове И кад клекнем кад дарујем Лизнуће реч чар истину Пригодан ми стил
Ноћу сатири пријездо Лудачки ћу ватри
Цвећем ређе чешће блиском Ако сви му руку коче Издржаћу сву ноћ
Ма колико да се криза Ћутнза зри у паклу
Изражава на тањиру Опрезношћу сан вртешка Запис да се не одмери Улицом лутам сам
Сало славим зар реприза Меље што се млети може Истинске песничке море Молим сан да узри
Лучоноша од велможе Могу сви ти стихождери Истанчан ми звук
Трагу се детињства даћу Уобичајена грешка С пола песме у поноре Кружим сам около
И извору и увиру Одлазим сам у вир
Лажем сестре грдим браћу Толико признајем да се Ако тамо ишта чека Ружа живота туђа
Антихристи по венама Мени се чини још и то А напољу нам мрак
Маскирају зру ужасе Увирем а нисам река Кукам на сав глас

Сопствени траг морам проћи Видим песму у свачему

Ако сањам дуг женама А све му од мене скрито

Мрестим сонет у самоћи Распрши се уз дилему

12 Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА

XII 4. 8. 12.

Крик у ветар сонет чему Жар газећи за стопарце А мирис ми зна Колима Опет сонет опет ћорак
Распоређен за ударце А табани самосвесни Разочаран у све вечно Песма траЈе док се пише
Уписујем пркос свему Бриде замор за кошмарце Акростих се на стих прима у ономе ко је дише
Жар газећи за стопарце Љубав да им зачну несни Ноншалантно и уречно Што остане укус горак

Изли даи се поред пута Испијена пијавица Жалосте ме званичници АгониЈа зла у нама
Међу псима пороцима Срк пелина срк млечике И сви који носе маске Кад посети чело таме
Сређује ме ко залута Кад се спусти заставица Ругају се својој слици Песма свака над песмама
А мирис ми зиа Колима Овце нису траволике Алиби ми за нагласке Остане ко мук осаме

МеркаЈу ме изгладнели Кладенци су надахнућа Нити видим нити чујем Демонска је то вртешка
Опасују гости сити Ако киша зар да палим
Кад соиети зраче врели Уз жабљи скок посетим вир Нити саљам нити живим Спаљено јер дан ме чешка

Опет сонет опет ћорак И крај прућа поринућа Из немоћи сав посивим Тражи излаз силовити
Лају пси већ поднапити А не свечан опет жалим
Осећам сну укус горак Го и бос сам а пршута Светлост су ми разузели Лају пси већ поднапити
Разориће свет уз клавир А Ја шта ћу до да псујем
1. Изли дан се поред пута Меркају ме изгладнели 13.

Крик у ветар сонет чему 5. 9. Лају пси већ поднапити
Алкос куд ћу иа залазу У образе већ их такла
Наздравља ми имам трему Изли дан се поред пута Меркају ме изгладнели Црна рука чему крити
Ала мразу и поразу Гоним овце кљигу уз скут Од костију до костију Кад смо опет испод стакла
Реч да љута не залута Тврђаву ми заузели
Лочу ми крв није лоше И по љима кљига не прут АЈа патим од гостију Азалеје орхидеје
Искрснути из чудеса Свака има своју сврху
Мртво море нека троше Нити Јухор ни Морава Ма ко да ми дан ускрати Те се празни у свом прху
Ако сам гомила меса Из ока ми не излазе Колутам му пред очима Осмишљава понос леје
ШтаЈе било завичаја Омамим га да се клати
Па уз то кољски кисело Траг у нама ништи стазе Лажну браду сонет прима Мириси цвећа су чуда
А кад се врапци инате И кад ме воде у празно
Улећу у своје тело А с екрана Хоботница Од гостију расте коса Када сам позорник блуда
Дресира нам време ново Од гостију пласрон пада
Видовито вртоглавце АгресиЈе и убица Копрца се нога боса ОсваЈам корак по корак
И себе ћу сад на рате Лет скелета а поразно
Распоређен за ударце Дају подстрек отоцима Откаче се поднапити Осећам сну укус горак
Ангажују ново слово Лижу пете маскарада
2. Међу псима пороцима Опасују гости сити 14.

Распоређен за ударце б. 10. Осећам сну укус горак
Алабастер скромна жица Ближе ми се нове ласте
Вар да шиштим на комарце Међу псима пороцима Опасују гости сити Обожавам сонет зорљак
Од свих божјих задорица Оплемељен какву игру Држећи ме испод руке Жубор речи чак и кљасте
Разигравам чељуст тигру Лажне снове у забити
Блиске су ми мале ствари Адут крвав ко то стима А остатак за унуке Ако зовем недозвано
Лимуна кисело жуто Врати ми се одјек риме
И шта мари што озари Међу псима пороцима За потомке мимо чела Ако спавам одспавано
Чуму смисла сонет-слуто Да ли може у твом стилу А шта оста за родбину Мрзовоља да боли ме
Акростих да заузима Која брка сне и дела
Изађи на папир бели Трсни залет у бунилу Лаконску ћу попутнину Од свега што прими око
Макар за трен бар посрећи Касније се сонет ствара
Смири душу развесели И могу ли међу снима Уморан сам за те чари Од сонета ниска соко

Уобличи нову шему Оспорити да сам личан До моста сад пре до скеле Шара небом стих на тему
Вашто мораш све порећи Изазови соколара
Уписујем пркос свему Грч осмишљен сонет прима Одатле ме инат вари Крик у ветар сонет чему

3. Лишавам се својих слута Лутам пољем сни увели КРУЖИМ CAM ОКОЛО
Латиниц ми необичан Али очи то не желе
Уписујем пркос свему СређуЈе ме ко залута Кад сонети зраче врели Каналима па у вир
Ласкавцима да се буде Разобличим сузу
Анђелима лет по Брему 7. 11. Улазим сузи у срж
Зар осуде и усуде Жабљи скок у игри
Сређује ме ко залута Кад сонети зраче врели Игри ништа да дам
Излизаним чизмицама Из очаја из пакости А ја посве сам у пољу Морам дати оглас
Ма колико да ме деца Луд збуљеном да опрости Кружим као невесели Силазим ли до дна
Саветују да галама Абнормалност без упута Ветар своју главобољу Аранжиран нисам
Успешна је крај месеца Мотам коло около
Зевају ми у чељусти Осмишљавам и ја блато Одлазак лудо лак
Вврју празних тобогана И преврћу по утроби Добродошли у катрене Какво дивно коло
Излизани у круг возе Мисле да сам златоусти И терцете све познато Опушак под астал
У дну срца самохрана ЛажноЈ нади зли поруби Висок поен за дегене Луцкасто ми коло
Обожавам око шик
Сву кривицу на оштрице И још штошта умишљају Не знам шта песмама срали
Раскринкаћу чар нервозе Допремљени са планете Окрећу се од љих главе
Жар газећи за стопарце Октопода да вршљаЈу Као да су гној у штали

Да освете поочима Оспорак сам а не творак
На колац ће своЈе дете Лет на Јухор са Мораве
А мирис ми зна Колима Опет сонет опет ћорак

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 13

XIII 4. 8. 12.

Осећам сну укус горак Ангажован потом сварен Ружном сну се одупирем Јурим своју сенку нему
Дариван сам не обдарен Крећем се ускладим ритам Искреношћу која плута У поразу све ми исто
Лучим успех слушам смак Одавно срећно распарен Мимо пута да залута Траже прсти мењај шему
Аигажован потом свареи Сопственој заблуди хитам Али даном све затирем Распоредим што је чисто

Ватим враћен иа почетак Аплаузи хербаријум Убица сам зеном дође А остало даље гљечи
Апауриие сатирем Заузимају до краја Грло зове у посету Да исцедиш из лимуна
Купим прње сав иметак Накнадно глупости на ум Разорено а зуб глође Оно што ће да излечи
Ружном сиу се одупирем А срластер да их припаја Лажно месо за освету Кобну болест вечних буна

Излетиик сам из очаја Маните ме се маните Умирићу крв да тече Домишљам се да је зврчка
'Мимо шума мимо птица Изађите ми на уво Бар мало спорије тише Одбрајати ко на трци
Улицама пустим граја Зар у ово време глуво Разбудићу се увече Лудорије сонет хрчка

Јурим своју сенку нему Лажи свете и освете И описаћу шта спаја Ако телом жар оспица
Ето ко сам трун ништица Ангажован изузетак Дан ми и ноћ сонет више Зар у грдној нисам сррци
Мада сишем пркос тему Затим враћен на почетак Излетник сам из очаја Ето ко сам трун ништица

1. 5. 9. 13.

Осећам сну укус горак Затим враћен на почетак Излетник сам из очаја Ето ко сам трун ништица
Тако се у сан уливам А можда ту има склада Куд год кренем зла убога Ветар кад ми кичму ломи
И када ме грч разорак Био је чини се петак Апетит ме само спаја Отпор му је рој осица
Мимоиђе ја уживам Решено да неко страда Доживотна сну облога Свет около сав у коми

Али кад ми дан умакне И коцка на моје име Сред забити а у граду Тражи излаз пре откриће
Међу очи и са чела На папирићу из капе Ако зоре скрнаве се Интереси интереси
Сва су чула оживела Уз брзу промену климе Зар се надам новом јаду Хлеб и вино оспориће
На помолу опет акне Треба мењати чарапе Ново чудо да донесе Ако ниси и где јеси

Уколико крену чуда Ако је већ све без везе А тек се масрија коти Нове луде за заблуде
Са Мораве са Јухора Видите лете и главе Моћници уздижу главу Амулети откачени
Купићу их за лабуда Антитеза за синтезе Предложак наши животи Горчилом ће на усуде

Лабуд сонет занемарен Трајем усправно умирем Леже испод потпетица Резаћемо анатему
А ја бежим од узора Растављају ме од јаве Анђеоску неће славу А смисао у промени
Дариван сам не обдарен Апаурине сатирем Мимо шума мимо птица Мада сишем пркос тему

2. 6. 10. 14.

Дариван сам не обдарен Апаурине сатирем Мимо шума мимо птица Мада сишем пркос тему
Очаран сам не зачаран У тесту општом протесту Одзвања у утроби ми Ослобађам сву нутрину
Зар белином ја озарен Потањам зар да увирем Режак неки омчу прими Ритам према своме гену
На инат је венац стваран Очи ми кљуцају кресту А суморна разгледница Ако гнусан уистину

А може ли та братија Резолуцију да пишем Ма шта да се мени деси Маскарада ближе крају
Мозак да ми не просипа Апокалипсу да чекам Неки сонет преживеће Остаће још један венац
Сваког ко ми песму шпија Напротив дубоко дишем А без везе ниси јеси Бар ћу моћи завичају
Вуцараћу ко парипа Масним да се не усрлекам Хоћу нећу пркос смеће Изборити стих првенац

Опчињен духом сонета И да деци буде боље Ако љима годи бура Ћутомора да се згусне
Јурим трагам за речима Крај почетку да се врисне Реч црну им грло вреба Испали се стих ко метак
У све правце широм света Оспоравам све невоље Тако треба са учкура Шапат море свеискусне

Без ббзира што наузнак Разастирем сну зачетак И из ока пуног сјаја И још ћуједан искорак
Одолевам стихом рима Ако лева страна скисне Још једном ће тако треба Лакше крај је но заметак
Лучим успех слушам смак Купим прње сав иметак Улицама пустим граја Осећам сну укус горак

3. 7. 11.

Лучим успех слушам смак Купим прње сав иметак Улицама пустим граја ОДЛАЗАК РИМУЈЕМ
Исмејавам искорачје
Чудна чуда писмо сврачје У колону низ улицу Зар у празно да излазим Отимам сну склад
Име ружно а чаробњак Дознам своју бол
Да не будем изузетак А оно те с дланом спаја Личим ли на убога
Ма колико да сам стресан Ако сазнам излаз
Лепо јутро касра и чај Антистресну мрестим клицу Листам књигу риму спазим Забринута ватра
Испијам га нисам бесан А упоран ми корак
Насмејем се сачекај крај Морам нешто попут вица Уморан си дај прекини Куда могу но у бар
Опробано на сто жила Два-три дана ништа више Рима у грлу бриди
Ако хоће да ме сломе Горе главу изнад трица Гурнућеш га ка пучини И кад сазнам плам
Усмртићу сав ужитак У могуће из сивила Речи свест ти помрачише Морам на хартију
Било чиме било коме Узалуд грми крај
Ни кад вода ни кад вино Морам брже крај је близу Јутра док долазе
Опет сонет осамарен Од костију мора више И не сме да се престане Ево стиха на грам
Гоните се мени читак У пораз ме други скино Кроз кризу и парализу Морам обићи шило
Ангажован потом сварен
Бележим га док умирем Римовати своју трему
Ако ми се црно пише Адреса четири стране
Ружном сну се одупирем Јурим своју сенку нему

14 Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА

XIV 4. 8. 12.

Мада сишем пркос тему Испијати срк течности А деца знам супер копци Распршена већ ми рима
Руке пружам ка вечиости За причешће још то оста Убрзавају речји ток Али могу три сонета
Зар ћу свему и свачему Лук пркоса просечности Безочници поскок и скок Траг ЈаЈету из јајета
Испијати срк течности Ако касни дим опроста Ранорани не посопци Кроз пакао у мислима

Маре ли ме чак и преци Звезде већ се пале гасе Заустављам поход риме Ратољубље завет миру
Срчу ли ме чак и попци И долазим својој муци Апстрахујем скок плужину Албатросу из освете
Вратићу се најпре деци Могу речи у таласе Наџак песма не гори ме Једном дивно на клавиру
А деца зиам супер копци Укотвим ли сне у луци Молепствије ћерки сину Добоши ће да нам прете

Круг освојен око писте Досањаћу сан до краја Излетесте из мога сна Агресијом сваке врсте
И сад могу своме прсту Апорије ко сам где сам Ко ће више да вас сложи Мрачни завет антихристу
Кружни белег фолклористе Носићу срк завичаја Од заноса све до бездна Издају ће да покрсте

Распасана већ ми рима Суманутој катран реци Расправом ме уверисте И последњи накот крсту
Алем сонет доби врсту Ако нисам можда јесам Ако хладно испод кожи Месојеђе у кон(к)висту
Јануар ми у костима Маре ли ме чак и преци Круг остварен око писте Алем сонет доби врсту

1. 5. 9. 13.

Мада сишем пркос тему Маре ли ме чак и преци Круг остварен око писте Алем сонет доби врсту
Обраћам се чак и Богу Од њих игру своју гени Раштимавам посне кости Сне спарујем месец дана
Лет ће српски у брлогу Гени вражји гени свеци А мисли ми опет исте Тумарам по црвенкрсту
Истрају ли у свом гему У црноме и црвени Јетрвасте ко их гости Испоснички слаба храна

Мрачне силе са запада Лажу ли нас летописци Требају ми шест сонета Хрпа речи за сонете
Бог једини зна те путе И кад овај век се склони Имам шоу жур сопствени Овејем их само трице
Отпадника и несклада Нови ће нам у колони Хоће л неком да засмета Врелом водом поскурице
Грехом вечним обману+е Ако сипци и притисци Оно што је пир у мени И посвете и освете

А праведан мир на прагу Ћутње своје по хартији Да осветли што вечито Меса има али крви
Заплети све путе Боже Издисаћу горе ствари Од предака до накота Антејско се тешко прима
Ако неће на Твом трагу Сагињем се пораз шији Ликовито пркосито Када хоћеш да си први

Мир да сишу а не злости Понос где је зар да бокци Ако дремам на свом крсту Реч је стиху у зубима
И на њему да се множе Алахови месечари
Руке пружам ка вечности Срчу ли ме чак и попци Зар на њему и похота А сонете вуче рима

И сад могу своме прсту Јануар ми у костима

2. 6. 10. 14.

Руке пружам ка вечности Срчу ли ме чак и попци И сад могу своме прсту Јануар ми у костима
И у сонет слажем речи Ако не знам где су њиве Круг за сања шта ће више Од којих венац сонета
Може ли ко да опрости Вражјим пољем изотропци Отсања ли целу врсту Шта ће остати гостима
Ако нема ко да спречи Све под конац а ја живе Репатицом све избрише До којих неће поета

Песми риму милозвучну Алге скупљам као претке Апетитни нагон јаче Ако се разлиста књига
Рат и тако необичан Месождере да потомци Какав такав Хоће венац И поглед освоје плоче
Ако сложим песму мучну Живот схвате ван крлетке Божанствени зри сијенац Хоће ли подно верига
Вероваћу да сам вичан Издисајке сноволомци Риме сна се уортаче Уз ватру вино да точе

Изорати бразду нову Варијанте и заблуде Заискрио скуп венаца Готов сам задње терцете
Из бесмисла да поврате А после ће да ми суде Кружи магма испод коже Легенди свечаним ходом
Задњу сузу Исусову По пропису да се чуде Оштар посник пропалица А освете а посвете

Лет нам носи анатему Латићу се по припеци Развигорац божје глисте Чему ништа но ничему
А још зли се на длан сјате Ангажмана старе луде
Вар ћу свему и свачему Вратићу се својоЈ деци А суђено сни се гложе Авет оснажена водом

Кружни белег фолклористе Мада сишем пркос тему

3. 5. 11.

Вар ћу свему и свачему Вратићу се својој деци Кружни белег фолклористе МРЗИМ СВАКИ КРАЈ и0011
Одсањати извор циља Ако хоће да ме приме Г
Разорити анатему Талас оста по дну реци Раскрилак на нежном прсту o
Аждаји пут изобиља Рибе да се диче њиме '
Ако штрецам онанисте Молим Бога за мир ,

Јуре врсту ка некрсту Рима прави излаз g

За нас жртве што остане А ја жеље сноволике Ратном зову нежног ума Зора звоно звони pi
Ваљда је то поредак тај Успоравам шта ме снађе Алгебарску теорему Излазим у дан сам q
Оних што би наше дане Боље нека тону лађе Тропрстасто из зулума Могу ли наћи спас
Наше ноћи за њихов чај Искри морнар неприлике Упориште за дилему Сав сам жив а плав £
Ватра убија сама
S.
Опет знани и незнани Јуре деца своја сања Дозивања стижу тише А убрзан ми корак с
Вује поред нашег ува А с нама се зачикују Ако се ту ишта може
Верни себи и сатани Срдобољна израстања Још остаје да се дише Крај тихо долази
И корак брз корак
Крај рату дај мир

Остварен сонет а кости Ако проја и подропци Мирисавим просторима Рат крај да ми има
Нађу где ће уста сува Месни дани да ликују И то оним испод коже А стиховима крај
Испијати срк течности А деца знам супер копци
Распршена већ ми рима Још да их углачам

Ђорђе Петковић: АЛБАТРОС БОЛНА ВАРНИЦА 15

МИОДРЛГ Д. ИГЊЛТОВИЋ: вербализам и продукцију изгледа "лаког" певан^а у
сонету и да се усредсреди на амалгамисање
КРИК У ВЕТЛР, СОНЕТ ЧЕМУ основне текстуре, чиме би се добила прозрачност и
зар опализације која управо надграђује "сирово"
У12. сомету свог сонетиог венца радно говорензе. Ђорђе Петковић није ни јуноша, ни
мазваног "Уобразим да сам песник" Ђорђе почетник, ни у поезији, нити у животу, мада још увек
Петковић, неуморни произвођач и укдетник сонета, нзегова мисао и реч бризгају свежим и набујалим
те најтеже песничке срорме, запитао се управо тако: соковима. Он осећа реч "изнутра", храбар је да
Крик у ветар сонет чему? Одмах је и нама и себи дао прихвати игру, а с пребогатим интимним рудиштем
одговор- Распоређен за ударце које се пробија у материјалност језика и то у луку од
тамнозапретеног у подсвести, па све до играрије с
r Уписујем пркос свему дневним "ћасканзем" или хуморним... И ова књига
Жар газећи за стопарце (...) сонета (сонетаријум) са чак 2940 стихова пуних
римованог звука, срлуктуирајућих слика које се
Када приказивач попут потписника ових стварајући растварају, односно растварају
редова, већ има прилике да урони у обиље (да, баш стваранзем, узлета и падова, остајања и пристајања
право обиље) сонета Ђорђа Петковића, он се намах на језик свакодневнице, али и tberoBO усрдно
осети као повратник са неке, још недовољно порицанзе поетском иновацијом, представља још
проварене гозбе: сав тај укус и све то богатство, један занимљив корпус једног мало познатог, али
истинско богатство које је распрострто у више од несумљиво и раскошно обдареног песника. Ђорђе
2940 стихова један, у основи заиста пребогат Петковић не спада, нажалос, у великане којима је
песник, убија у њему драж и глад за нова открића.. дано да чују реч Бога и казују савршенство, али је
Он омда мора себи да врло јасно постави сасвим човек и песник који свакако не спада у ствараоце с
рационалан циљ: или ће тражити тематске и танким извориштем и тегобним рукописом.
значењске новине или ће, пак, баш као пресит човек Штавише, песника Ђорђа Петковића заправо
биркати комадиће који му се учине - ипак новим и "убија" та помама речи, тај набујали лексички талас
неискушаним.
ЂОРЂЕ ПЕТКОВИЂ је рођен 1940. године у
Овом читачу ближа је ова друга авантура. Поточцу.
Не стога што је тешко толико много рударити по
тематским меандрима ове књиге сонетских венаца, По завршеној гимназији у Параћину,
колико због навике - па и дрскости приказивача да апсолвирао је социологију на Филозосрском
буде заиста "гурман" и од поезије тражи поетску, а сракултету у Београду, а завршио права са
не евентуално неку исповедно - наратизовану специјалистичким испитом на Правном сракултету у
иновацију. Уосталом, Ђорђе и није неки Нишу.
конзистентан наратор који има циљ и идеју, како
теоретичари кажу "унету споља" у поетску грађу,- Радио је на различитим стручним и другим
он је више асоцијативац који, као магму, држи у јавним пословима у Параћину и Крагујевцу.
неагрегатном стан^у своју "причу" вртећи је као
Сатурнов прстен у значењским честицама Сада живи и ради у Параћину.
егзистенцијално исповедног Тасовитог" станза Објавио је следеће збирке песама и плакете:
своје интиме. Свашта, заправо, прича Ђорђе: од "ТМИНИ У ТАЛАСЕ", (под псеудонимом Ђока Пурић,
жене која му доноси с посла вруће ђевреке и мами како је потписивао своје песме од гимназијских
га чак и својим уморним телом, до расправке с овим дана), 1970.,- "СОНЕТИ С ЛЕВЛ", 1971.; "У СНУ ЛОМ",
нашим временом у којем се, ето, по лиценци 1988.; "КРАЈЕГРАНЕСИЈЕ" (триптих: "РИМЛРИЈ ЗЛ
поетици и "клин Книном избија". (...) ДЕСЛНКУ", "СЛБОРНИК" "СОНЕТЕЦИ"), 1989.; "КЛД
ДОЛАЗИ ПЕСМЛ", 1989.; "СНОЗВЕРИЦЕ", 1989.,
Страсник, али и сладострасник сонетног "СНОСХВЛТИЦЕ", 1989.; "СМРТ У ОКУ СМИСЛЛ",
исповеданза Ђорђе Петковић и у овом 1989.; "У СПОМЕН ПРЕШЕРНЛ", 1989.; "ПОТОЧНИК",
сонетаријуму доказује своју и "даровитост" и 1994.; "ЦРНА УЗДАРЈА", 1995.; "ЕГЕРИЈЕ XV - XI",
"обдареност", као и "очараност" и "зачараност" 1995. и "РУСИМЛУ ЧАСТ",199б.
магијама и , посебно, римованим звуком српског
језика. Свашта н^ему успева с њим: да продужи Иницијатор је Културолошког пројекта
трајање речи, род и вид, да радњу заустави у
придевској боји, а придевску боју покрене у поетску CIP - Каталогизација у публикацији
радијацију и сл. Можда су баш те играрије у ткиву Народна библиотека Србије, Београд
језика и с могућностима и нешто што је најбоље у
Петковића песника. Лли, нажалост, и семантичка 886.1-1
павит и врежа која премного окива, потплиће, ПЕТКОВИЋ, Ђорђе
омеђава истим играчким кругом где он не само што Албатрос болна варница: венац сонетних
мора да стаје стопом у стопу рими, него се чак венаца/Ђорђе Петковић. - Београд: Књиже-
излаже и опасности да гомила песнички материјал вно друштво "Душко Радовић", 1997 (Параћин:
без претходне деривације. ГРАФОАРТ). - 16 стр.,- 29 цм. - (Библиотека
"Видиковац" Ktb. 24)
Све то, међутим, песнику може да
опрости онај читалац који у поезији воли, а и једино Тираж 500. - Крик у ветар, сонет чему
тражи авантуру и духа и језика. Онако како је / Миодраг Д. Игљатовић: стр. 16./
Давичо, рецимо, говорио: Ти узми све, дај мени
суноврате! Онај ко, рецимо воли расковничаре који ISBN 86-81327-10-0
стално замахују чекићем, који застају на местима
згушнзавања а занемарују наративне линије на
којима се поетско уствари, као на арматури само
одржава. Јер - да поновимо - песничко није у говору
на који смо свикли, већ у порицању тог истог говора
једном другом, самосвојном и самосебизначећој





АЛБАТРОС
Често, вбог забаве, људи с брода лове
Албатросе, силне птице с Океана,
Лене сапутнике који небом плове
Над Лађом што клизи низ пространства слана.
Кад га на под ставе, ухваћен и савладан,
Цар азура тада рашири крај тела,
У свом батргању неспретан ијадан,
Ко огромна весла, дуга крила бела.
ТаЈ крилати путник какоје сад бедан!
Тако леп малочас, сад се смешно ваља,-
По кљуну га своЈом лулом дираједан,
Други храма, глуми крилатог богаља!
Песник сличи цару олуја и бура
Што се стрелцу смеје са облачног свода:
На тле прогнан. где га свет с поругом гура,
Од џиновских крила не може да хода

Шарл Бодлер

TYn

”Л\ИХАЈЛОВИЂ”

ПлрлЂин

Поводом првог рођендана
свог унука

Петра Пере Михајдовића
27. 08.1997.

спонзорство првог издања
првог венца сонетних венаца

Стана и Радомир Михајловић
из Доње Мутнице