Džoe Moler Kolonci

DŽO MOLER/ KOLONCI

Džo Moler
KOLONCI

Lektor:
Ivana Ilič

Dizajn korica:
The Collective, Njujork

Grafički urednik:
Boban Jelisavčić

Urednici i saradnici:
Marjan Milojević
Igor Milojević

Izdavač:
Džo Moler

Suizdavač / štampa
PUNTA-Niš

Slika na prednjoj korici:
Bakrorezfabrike stakla pre rata

Tiraž:
500

ISBN 86-85227-48-8

Kontakt i narudžbina: dzomoler @
hotmail .com

Džo Moler

KOLONCI

PUNTA Niš
2006

.

Badnje veče

Sneg je padao tog davnog Božića hiljadu devetsto šezdeset i
neke, a vetar duvao tako silno i Ijuto kao da je branio pahuljama da slete
na tlo i odmore se od s mukom pređenog puta. Majka se probijala
napred, a ja sam išao za njom. Polako smo se približavali kućici u
Ravaničkoj ulici na kraju grada, gde je živela moja tetka Nada. Teča je
bio službenik na železnici i već je dugo radio na terenu, a tetka je sa
ćerkicom Snežom i dve mačke živela u toj kući, daleko od centra. Par
puta sapleo sam se o ogromne smetove i, gurnut oštrim i snažnim
vetrom, zario nos u sneg. Majka bi se tada vraćala i podizala me, a zatim
bismo, kao da smo ponovo skupili snagu, nastavili polako prema
tetkinoj kući.

Tetka Nada je sama provodila Badnje veče. Njena ćerkica je
zaspala, a dve mačke skupile su se ispod šporeta i zadovoljno prele.
Imala je ona i psa, uvek nekog novog. Ovog puta to je bio neki Žuća,
koji se radovao svakome i zalajao bi jedino od sreće ili da nagovesti
dolazeće goste.

Tetka nam se obradovala, posula je kuću slamom, orasima i
šišarkama, a kandilo je gorelo ispod slike svetog Jovana.

"Kako si, Nado? Srećno Badnje veče!", reče moja majka.
"Srećno i vama, i hvala što ste došli", reče tetka i pomilova me
po glavi. Ona bi zaplakala kad god bih ja išao k njoj.
"lako si još mali", govorila mi je, "pljunuti si tvoj otac Nikola,
koji je, jadnik, tako mlad poginuo".
Moja je majka u to vreme bda sama, radila je neki prost posao
u fabrici i jedva smo preživljavali sa platicom. Još se nije bila preudala
posle smrti moga oca. Eto,

5

i moja tetka samovala je u maloj kući pokrivenoj debelim slojem snega,
u perifernom delu grada koji se zvao Vrapčane.
"Ajde, uđite, uđite, danas je vrlo hladno i ja sam baš dobro zagrejala
kućicu", govorila je moja tetka dok smo se mi čistili od snega. Onaj žuti
pas iskoristio je priliku da se i on uvuče u kuću i, na moje veliko čuđenje,
nabi se ispod šporeta gde su mačke već uživale. Ja sedoh u fotelju za koju
je tetka uvek govorila da je u njoj sedeo moj otac kad bi došao iz Divulja
kod Splita, gde je služio u kraljevoj avijaciji.

"Evo, uzmi slike i gledaj, a ja ću pripremiti nešto za jelo", reče
tetka i pruži mi veliki kožni album, pun starih i požutelih slika. "Posle
ručka možeš da izađeš napolje i da napraviš sneška belića".

Dok su njih dve pričale i pripremale hranu, ja sam listao album
i, s vremena na vreme, pogleđivao ispod šporeta, gde je Zuća spavao sa
dve mačke pored sebe. Kandilo je gorelo, a na stolu je, pored ostalih
dakonija, bila i rozen-torta, moja omiljena poslastica.

Vratih se ja velikom albumu. U uniformi, visok, sa epoletama i
sabljom, paradno obučen, stajao je moj otac - pilot, snažan i jak, širokih
ramena i blagog i zaštitničkog pogleda. Smešio se sa jedne požutele slike,
kao da mi je govorio:

"Ništa ti ne brini, nisam ja poginuo, ja sam uvek pored tebe, pa
evo i sada. Pruži mi ruku, daj mi je slobodno, nemoj da se plašiš, ja sam
tvoj otac".

Ja mu zaista pružih promrzle prste i osetih kako me on uhvati
svojom jakom i velikom rukom, koja je vozila snažne i meni uvek drage
ratne dvokrilce, sa mitraljezima na kljunu.

"Eto! Hajd’ sada malo da šetamo", reče mi on. "Hajdemo
napolje, sneg je prestao da pada, a vetar je utihnuo. Hajde da se
grudvamo!"

6

Ne znam šta su tada radile moja majka i tetka, ali ja izađoh sa
svojim ocem na ulicu, gde smo pravili velike grudve i smejali se, a onda
ih bacali jedan na drugog. On je namerno promašivao, a ja ga uvek
pogađao u grudi, dok se on, presrećan, smejao. Onda smo pravili sneška,
velikog, sa crvenim nosem, metlom i šeširom. Cak je i Zuća bio srećan
i trčao okolo, lajući i mašući repom kao peruškom za prašinu. Onda bi
me otac podigao i stavio na ramena i tako trčao dugom ulicom, punom
snega i pahulja. Crvenih obraza i umoran od trčanja, jedva sam čekao da
se uvučem u kuću, zavalim u toplu fotelju i uzmem jedan od onih divnih
kolača, zvanih rozen-torta, sa roze filom od šećera. Osetih kako me je
otac poljubio u hladni obraz i pomilovao po glavi, a na licu mu ponovo
videh onaj isti lepi osmeh, koji je govorio: "Ne brini, moj sine, ne boj se
ničega, ja sam uvek tu, kraj tebe".

"Zadremao si", budila me je tetka nežno, "hajde, uzmi svoju
omiljenu rozen-tortu, pravila sam je samo za tebe".

Jeo sam poslasticu, gledao sliku svog oca u albumu, a Žuća je
mahao repom, nadajući se parčetu. Kroz prozor se smešio sneško belić
sa velikim crvenim nosem, šeširom i metlom... Cuda se dešavaju samo
onima koji veruju u čuda, bila je omiljena izreka moje majke, i ja je se
setih tada, dok sam jeo tortu i gledao kroz prozor u sneška belića.

Srećno Badnje veče - Hristos se rodi!!!

7

Beli kačket

Те 1955. godine uskršnji dan bio je sunčan, topao, lep kako
samo neki dani umeju da budu u svojoj raskošnoj prazničnoj sreći,
koja ih učini nezaboravnim. Jutro je zapravo bilo malo hladnije, ali
nešto kasnije izdašno aprilsko sunce, veselo i toplo, ukrasilo je i
ugrejalo dan koji smo tako nestrpljivo očekivali.

Moja je majka prethodnog dana ofarbala jaja i obrisala ih
krpom utopljenom u zejtin, tako da su se presijavala u staklenoj činiji
na stolu. Naravno, cela kuća blistala je u čistoti i svečanom
prazničnom redu, a sunčevi zraci, ulazeći kroz prozor, donosili su
neku svečarsku lepotu i toplinu. Na polici u našoj maloj kujni,
okrenutoj ka fabrici stakla, sve je bilo u najboljem redu, uključujući
i lepe belc čipke i miljee, koji su davali izuzetan i istovremeno
raskošan i skroman izgled i pokazivali blistavost cele kuhinje. Na
šporetu, u kome je vatra polako pucketala, stajalo je nekoliko
pokrivenih šerpi i drugih posuda, punih ukusne hrane koju je majka
cele noći spremala za ovaj praznični ručak. Kolači u staklenim
poslužavnicima, pokriveni izvezenim platnenim prekrivačima,
čekali su nedirnuti i topli. I kujna i soba mirisale su na čisto, sve je
bilo kao novo, a šifonjer, kreveti i mala komoda sa ogledalom blistali
su, kao lakirani najboljim lakom. Kreveti, pokriveni šarenim
pirotskim ćilimima, bili su kao na izložbi narodne radinosti. Na
astalu u sobi stajao je lep vezen čaršav, a i još jedan tanjir sa
uskršnjim jajima bio je tu, kao ukras. Sunce se rasipalo na sve to i
svemu davalo naročit, praznični izgled.

Sada je već negde oko devet sati ujutru, majka mi je obukla
svečano mornarsko odelo, kupljeno samo za tu priliku. Naravno,
nove sandale još su se otrljavale sa

8

8

unutrašnje strane, praveći šare na svetlim čarapama. Očekivao sam
da će mi majka staviti na glavu i mornarsku kapu, pa da se pokažem
mojim drugovima Miti, Banetu Slinči, Glavči, Zapcu i ostalima, koji
su sigurno već izašli napolje i čekaju sa uskršnjim jajima u
džepovima. Ipak, majka mi stavi na glavu lepi beli kačket, koji mi je
bio taman i lepo mi stajao, što je bilo najvažnije.

"Eto, sada imaš kačket kao onaj golman koga voliš i ponekad,
kada igraš loptu sa drugovima, možeš da staviš kačket da bi ličio na tog
Bearu, ali danas pazi da ga ne isprljaš, jer posle podne idemo u varoš u
posetu tvojoj tetka Nadi".

Gledao sam se u ogledalu, pravio golmanske poze i grimase, bio
sam presrećan kad sam i sam sebi zaličio na slavnog golmana, koji se
nije odvajao od svog belog kačketa i, začudo, nikada mu nije ispadao,
ma koliko da je skakao i padao braneći gol. Istrčao sam napolje, a na
poljani gde smo se obično okupljali već su se nalazili skoro svi moji
drugari, udešeni, čisti, začešljani, sa kapom ili bez kape, ali samo sam ja
imao beli kačket. Čim izađoh, zauzeh pozu kakvu je obično zauzimao
Vladimir Beara kada se spremao da odbrani neki od onih penala, zbog
kojih bi ceo stadion zanemeo, a mi klinci pored radija, slušajući reportera
i slavnog sportskog novinara Radivoja Markovića, u svojoj bogatoj mašti
zamišljali smo i pratili svaki pokret koji je poznati fudbalski reporter
opisivao.

"Bravo, Beara!", vikali su moji drugari, "’ajde baci se, ’ajde
skoči kao da hvataš loptu, hajde... Beara, ’ajde pokaži kako on degažira!"

Zatrčavao sam se, skakao, pravio pokrete imitirajući velikog
golmana, a moji drugari, srećni, smejali su se.

"Nemoj slučajno da se isprljaš ili pocepaš!", čuh majku koja je
sve ovo posmatrala sa prozora našeg stana, i igra sa belim kačketom i
Bearom prestade.

9

"Da vidimo ko ima kakvo jaje", reče Mita Čvarak, a mi svi
povadismo ofarbana jaja, koja su svetlucala na suncu.

Sada se društvo uvećalo jer su došli braća Bobi i Loli, Zoki
i Dane Žabac, Rade i Steva Marković, Zoran i Mone... Bilo nas je
dosta. Pomislih kako će se domaćice uplašiti kada pođemo po
kućama da čestitamo Uskrs, naravno, očekujući za poklon farbano
jaje i možda neki kolač. Kada bismo se ovako pojavili u gomili, bio
bi to pravi šok za njih. Zato smo se podelili u tri grupe. Jednu je
vodio Mita, i ja mu se pridružih, zajedno sa Zokom i Stevom. U
drugoj je bio Bane Slinča sa Danetom Žapcem i Radetom, a treću je
vodio Glavonja sa braćom Loletom i Bobanom, a i Mone se ubacio,
došavši skoro poslednji sa Đokom Čokalijom.

"Pre nego što počnemo sa razbijanjem jaja, idcmo u posetu
komšijama, već smo se podelili i krećemo", reče Mita, a svi, kao po
komandi, podosmo u tri pravca.

"Još nešto", priseti se neko, "za otprilike jedan sat vidimo se
ovde na poljani da proglasimo pobednika, tj. onu grupu koja je
skupila najviše jaja".

Mitina grupa, u kojoj sam bio i ja, pođe prema zgradi iza
stare škole, gde se nalazilo oko desetak stanova i dosta vrata za
kucanje. Prvo rešismo da zakucamo na vrata tetka Deske Simić, koju
su svi zvali Mala Deska. Otvorila nam je vrata iako još nismo ni
zakucali, već smo se prepirali ko će da zakuca.

"Hristos vaskrse!", reče nam ona i to sa osmehom tako
veselim kakav nismo viđali ranije kod ove stroge i niske žene. Pruži
nam po jedno jaje i kolač od oblande, koji odmah završi u našim
ustima.

Sada, kada smo ovo prvo "čestitanje" prebrodili, na vrata
gospođe Ane Melcer zakucasmo skoro svi odjednom. Otvorila nam
je krupna žena, poreklom Nemica, koja je ovde ili rođena ili došla
sa svim onim majstorima staklarskog zanata što su pre Drugog
svetskog rata dolazili iz Češke, Slovenije, Nemačke. Znali smo mi
da dobra gospođa Ana ne

10

slavi ovaj naš pravoslavni Uskrs, već onaj katolički, ali znali smo mi
i to da je ona takođe pripremila farbana jaja i kolače, specijalno za
nas. Odavno joj loptom nismo razbili nijedan prozor, a i da jesmo,
dobra gospođa bi to brzo zaboravila i počastila nas za naš Uskrs,
kao, uostalom, i svake godine.

"Kako ste svi lepi i imate lepe frizure, a ti, Džo, imaš tako lep
kačket, pravi golmanski".

"Jeste", kažem ja.
"A ti i jesi golman, je Г da? Ti ne pucaš loptu i nikad mi, koliko
se sećam, nisi razbio prozor?"
"Jcste, ja sam golman i nikada vam nisam razbio prozor. Vama
su razbijali prozor oni iz druge grupe, koji će kasnije doći". Tetka Ana
prasnu u smeh i još jednom nam požele srećan praznik.
"Idemo dalje", reče Mita, "a vi, tetka Ana, ne dajte jaja onima
drugima što dolaze, oni su vam tri puta loptom razbili prozor".
Gospođa Ana, krupna i velika, smejala se od srca ovim našim
dečijim vragolijama, da su joj polazile suze.
I tako smo išli, puneći džepove obojenim jajima i gutajući
preslatke kolače koje smo uz njih dobijali. Posle par poseta bilo nam je
dosta kolača iako nismo hteli da odbijamo, ali nismo više mogli ni da ih
jedemo, već smo ih krišom davali kučićima koji su nas u grupi pratili,
osetivši miris hrane. Vrlo brzo, svi džepovi bili su nam puni jaja, mi smo
bili siti i zamazani raznoraznim filovima od poslastica, a za nama se još
uvek lenjo vuklo sedam-osam pasa, i oni siti ovih uskršnjih slatkiša.
Bilo nam je već dosta kucanja i čestitanja, u džepovima više nije
bilo mesta, a psi koji su nas pratili, na čelu sa našim Ijubimcem Bukijem,
kojeg smo našli pored reke kao mladunca i očuvali ga, već su nas polako
ostavljali, siti slatkiša i željni osveženja.
"Idemo na poljanče", reče Mita, "kao što smo se dogovorili. Baš
me interesuje kako su ostali prošli. Ne

11

verujcm da je iko skupio više jaja od nas".
"Ne verujemo ni mi", saglasismo se sa Mitom.
Hitali smo prema kolonijskom igralištu koje smo zvali

poljanče, gde su se druge dve grupe već skupile i na travi poređale
dobijena, svečano ofarbana uskršnja jaja. Mita, ja i ostali iz družine
stigosmo i sa ponosom počesmo iz džepova da vadimo i da, kao neke
dragoccne predmete, ređamo na travu naš uskršnji ulov. Ujedno,
krajičkom oka brojali smo šta su dobili ostali i pomalo se radovali
jer su, nema sumnje, prema veličini naše gomile, vrata na koja smo
mi kucali bila daleko izdašnija. Bilo je jasno da će pobeda pripasti
nama, što se i desilo. Naravno, svi su se sada pravdali da su loše
sreće, da smo mi otišli u najbolji deo, da smo trčali od vrata do vrata,
da smo uzgred svraćali kući i uzimali još koje jaje, što se ne računa,
da su njihova jaja veća i lepša, a da su naša golublja, da smo namerno
tražili još po jedno jaje od domaćica da bismo prikupili više i da smo
zakasniii, a to znači da je Mitina grupa diskvalifikovana.

"Ništa od svega toga ne možete da dokažete, a ni to da smo
zakasnili, jer niko od vas nema sat, prema tome, pobeda je naša. I
kvit! A vi, naravno, možete da se Ijutite, protestujete, a možete i da
se žalite kome hoćete. Nego, da izaberemo po jedno jaje i da počne
kucanje, tu ne možete da nađete neke zamerke ili da nešto izmišljate.
Svako neka uzme po jedno jaje i na megdan. Ko pobedi, dobija deset
jaja kao nagradu, a ostalo delimo".

Vreme je prolazilo, dan je bio lep i sunčan, mi siti i srećni,
kome je sada do rasprave! Novi izazov - kucanje jaja, bio je suviše
važan i zanimljiv i niko nije mogao da odoli tom direktnom duelu,
nalik na neku utakmicu ili derbi koji se održava samo jednom
godišnje.

Svi počeše da gledaju svoju gomilicu šarene municije
birajući najjače, ili bar misleći da biraju najjače. Dobićemo ono što
ćemo dobiti, izbor je igra slučaja i to smo pomalo znali, ali ipak, u
svoj toj šarenoj municiji ispred nas na travi

12

tražili smo ono kojc je izgledalo jako i ličilo na pobednika, uzimali
smo jedno, pa drugo, pa treće, bilo je teško izabrati, nije postojao
način da se sazna i utvrdi kvalitet i tvrdoća municije.

Konačno, svako je izabrao jedno, brišući ga, uhćući u njega kao
da ga hrabri i priprema za borbu.

"Ja ću moje, crveno, što mi majka jutros dala", reče Mita i
poljubi ga tri puta za dobru sreću.

Bane Glavča sa svoje gomile u travi izabra najveće, šareno,
ružno, ali vcliko jaje.

"Ja ću ovo veliko", reče on, "ja verujem u veličinu, ne može
nešto veliko da bude slabo. Je Г tako, narode?"

"Tako je, Glavonja", reče Loli, "pogledaj tvoju glavu! Ti bi
pobedio na svim takmičenjima razbijanja cigle glavom. Ja sam izabrao
najmanje. Malo, ali tvrdo. I orah je tvrđi od lubenice. Ajde, Glavčo, stavi
to jaje na megdan, da vidimo čija jc majka jača".

Dok je Loli razbijao Banetu jaje, ostali su glancali svoja, krstili
ih, priprcmali. I velika igra razbijanja jaja brzo je odmicala. Jedan od nas,
kojeg smo zvali Čokalija, imao je najviše uspeha, razbijao je jaja svima
redom, a za njim su ostajala razbijena jaja i tužna lica.

"Hajde! Ko je sledeći?!", vikao je on. "Ne krijte municiju,
namestite se, ide Čokalija- Kokalija!"

Nekoliko njih plašljivo pruži jaja stežući ih kao da žele da ih
zaštite, a Čokalija i njima razbi jajc i rastuži ih. Sada su skoro svi ćutali
i sa nevericom gledali u razbijena jaja, a zatim u Čokaliju koji je slavio,
ismevajući nas.

"Šta je? Nisu vam pomogla ni mala, ni velika, ni šiljata, ni
glavata! Sve sam vas, bre, razbio! Dajte mi mojih deset jaja, pa ja odoh,
a vi se lcpo sakrijte iza Matejićeve šupe, pa se slatko isplačite, a ja neću
nikome da kažem".

"Čokalija ima drveno jaje!", viknu neko.
"Nije istina!", uzviknu Čokalija i ustuknu kao da se sprema da
beži, krijući jaje iza leđa.

13

"Čokalija, pokaži jaje ili ti, po pravilu, lupamo po deset
čvrga", reče Bane Glavča, koji još nije prežalio svoje veliko šareno
jaje. Svi podržaše predlog i pođoše prema Čokaliji, glasno
negodujući. On shvati da bi po deset čvrga od svakoga bilo previše
za njega na Uskrs i, okrenuvši leđa, poče da bcži. Mita, koji je bio
najbliži, podmetnu mu nogu i mi svi skočismo na njega.

Čvrge već počeše da se broje. Ovaj je jaukao, pravio
grimase, pokušavao da se otme, ali nije mu uspevalo. Konačno,
počeo je da jeca i jauče od bola. I poslednja čvrga je izbrojana, a
prevarant je odlazio kući u suzama, držeći se jednom rukom za
glavu, a drugom svoje drveno jaje, koje ga je i uvelo u ove bolne
neprilike.

"To je staro pravilo", objašnjavao mu je Mita podrugljivo
dok je ovaj odlazio, "ko udari drvenim jajetom, dobija deset
uskršnjih čvrga od svakog učesnika igre. Dobio si šta si tražio i nema
Ijutnje. Idi kući, stavi tu vruću glavu u lonac sa ’ladnom vodom i
već sutra bićeš bolje. A uz to ćeš sanjati lepe snove: kako padaju
kiše od raznobojnih klikera tačno tebi na glavu".

Dobacivali smo mu podsmešljive primedbe dok nas je
napuštao vičući nešto i preteći, ali to, naravno, sada nikoga nije
zanimalo. Po svemu sudeći, mali Čokalija pretio je svojim tatom
velikim Čokalijom, krupnim, zdepastim, nabijenim, onižim
čovekom, ogromne glave i ramena, sa velikim i gustim crnim
brkovima, koji su mu pokrivali više od pola lica. Nikada se taj čovek
nije nasmejao, uvek je bio ozbiljan i ćutljiv. Pa možda se i smejao
ili smeškao, pomislio bi neko, ali iza debelih brkova to se sigurno
ne bi ni primetilo. I kosa mu je bila crna kao ugalj, uvek začešljana
i namazana nekim uljem koje se presijavalo.

Nije prošlo ni pet minuta, a veliki Čokalija se pojavio,
držeći za ruku svog sinčića, sa kosom podignutom od grdnih čvrga,
kome je u džepu sigurno još uvek bilo ono drveno jaje. Snažni tata
je, preteći, išao prema nama

14

zbunjenim, a sada već i uplašenim skupljačima i razbijačima šarenih
uskršnjih jaja, Mali Cokalija gledao je u nas i pokazivao prstom,
ujedno pipajući se za glavu, verovatno govoreći svome
namrgođenom tati da smo mu sredili glavu čvrgama tipa "kokavac"
samo zato što njegov tata ima brkove i nikad se ne smeje.

Konačno nam se tata i sin približiše i stadoše raširenih nogu, kao
da se spremaju u napad. Tata sada pusti sinovljevu ruku, pa se podboči,
gledajući nas strogo. A onda grubim glasom, od koga procvetali bagrem
poče da opada, najstrože što može, upita:

"Zašto ste tukli mog sina?"
Svi smo ćutali. Ispred nas su, na zemlji, kao topovska municija
stajala poređana jaja u svim mogućim bojama, a samo malo dalje čovek
koji je došao da nas kazni zato što smo mi kaznili njegovog sina jer se
nije pridržavao pravila igre. Stvar je svima nama bila jasna, samo
gnevnom i Ijutom tati i raščupanom sinu, koji svoju kaznu nije mogao da
nosi ni jedan jedini dan, nije bila nimalo jasna niti prihvatljiva. Glavati i
brkati tata, sa ramenima kao jedan osrednji trokrilni šifonjer, nije bio ni
učesnik igre ni sudija. I zašto se sada meša? Nekako nam se činilo da je
trebalo da i on svom lažljivom lupežu od sina lupi čvrgu i nauči ga pameti
da igra pošteno kao i svi ostali, ali to, naravno, nikome od nas nije padalo
na pamet da predloži. Međutim, on nas je gledao Ijutito, spreman da nas
kazni na njemu svojstven, svirep način, gledao nas je i verovatno smišljao
kako to da učini. Ispod njegovih debelih crnih brkova kao da se skupila
jedna velika grdnja, psovka, Ijutnja opasnog čoveka, koji verovatno nije
bio spreman da oprosti ni na ovaj veliki i lepi praznik.
On još jednom ponovi:
"Zašto ste tukli mog sina?"
Mi smo i dalje ćutali, čas gledajući u njega, čas u sina, pa dole,
u jaja. Više i nije imalo gde da se gleda,

15

okolina kao da se i sama izgubila od straha pa je nismo primećivali. Sva
ta raznobojna municija u travi... ne, ne, to ne bi bilo pristojno danas, na
praznik, zapucati radi odbrane pa bežati, ovako lepo začešljani i pristojni
mališani, koji se na svoj način raduju velikom događaju. A on je možda
tako nešto i zaslužio s obzirom da nije imao razumevanja za naše dečačke
igre, a naročito za pravila.

Konačno, brka još jednom dreknu:
"Ko je tukao mog sina?! I zašto?"
Ovog puta, možda zato što sam bio tu ispred njega, on
pogleda u mene upitno i Ijutito. Ja to shvatih kao pitanje meni pa
počeh da mucam:
"Pa zato što je varao u igri. Vaš sin je svojim drvenim
jajetom razbio sva naša obična uskršnja jaja. Bio je pokvaren i
zaslužio je udarce, tj. čvrge". Govorio sam to kao da objašnjavam
nekome ko je zalutao i ne zna kako da nađe ulicu.
Ogromni brkati tata Čokalija priđe mi bliže gledajući me
pravo u oči, a onda snažno zamahnu rukom govoreći ovog puta tiho,
ali strogo:
"Evo i tebi udarac, da vidiš kako je to, poštenjačino".
Verovatno brka nije mogao da odmeri niti da prosudi koliko
mu je ruka teška, a bila je teška kao malj kada se spustila na moj
obraz i na desno uvo i napravila takvo pljas! kao da je sto golubova
zalepršalo krilima. Uzgred rečeno, brkati Čokalija je nekada na
radničkim sportskim igrama u Kragujevcu i u Jagodini osvojio prvo
mesto u bacanju kugle i kladiva, a u trci na četiri stotine metara
stigao poslednji. Trebalo je na tim krivim, kratkim nogama izneti taj
široki glavati šifonjer, na koji je ličio. Naravno da su mu ruke bile
kao od čelika i on nije uložio nimalo truda da ublaži svoj udarac i
prilagodi ga mom uzrastu i težini, već je napravio zamah kao da baca
kladivo ili disk i ja sam, naravno, bio na zemlji, nokautiran u prvom
minutu prve runde ovog neravnopravnog boks-meča. Dobra stvar u
svemu jeste to što

16

se jedno dva minuta nisam ničega sećao, ništa video niti osećao,
osim što je roj raznobojnih zvezdica kružio oko moje glave, i dok
sam polako padao na zemlju, podmetao mi je jastuk da se ne
razbijem. To znam po tome što uopšte nisam osetio pad niti znam
šta je bilo u tih nekoliko minuta. Zvezdice su popadale levo i desno,
a onda su sve nestale u travi kao da su igrale igru žmurki. Shvatih
konačno da ležim na ledima, da nikoga nema pored mene, a da je
čika Čokalija već podosta odmakao sa svojim sinom prevarantom i
kukavicom.

Gledao sam, pridigavši se, kako odlaze i pomislih da su u stvari
obojica kukavice i da su izgubili borbu jer su se Ijutili i tukli danas, na
ovaj divni praznik, a to baš zato što nisu imali snage da izdrže poraz i
podnesu istinu da su u ovoj lepoj prazničnoj igri bili nepošteni i da su
igrali prljavo. Udaljavali su se polako kao da su bili opterećeni
sopstvenom greškom i postupkom koji nisu predstavljali ništa dobro ni
plemenito.

Kad su zamakli iza zgrada, pokušah da se digncm, ali se ponovo
pojaviše one popadale zvezdice iz trave i svojom čudnom igrom letenja
u krug zavrteše mi svest i ja ostah sedeći. Potražih ponovo pogledom
drugare, nije ih bilo nigde i ja se u čudu okretoh levo i desno,
pokušavajući da odgonetnem njihovo tajanstveno nestajanje.

Odjednom, primetih kako se iza Matejićeve šupe dve glave
oprezno pojavljuju, a zatim još jedna, pa još dve. Neki sakriveni u
visokom šiblju, a neki, iza poljančeta, takođe su pomaljali glave i
bojažljivo izlazili.

"Jesi Г živ? Ili izigravaš vampira? Alal ti vera, pao si kao
najbolji golman svih vremena Vladimir Beara! Falila ti je samo lopta",
šalio se Mita Čvarak.

"Čoveče, dok si ti posle onog kukavičkog udarca zalegao, mi
smo zapucali jajima po Čokalijama tako žestoko da su se prenerazili",
objašnjavao je Loli Kostić, "a zatim smo se povukli iza Matejićeve šupe
i u bocke da se

17

pripremimo za sledeći napad, ali kukavice pobcgle".
"Ja sam onim velikim jajetom pogodio Cokaliju pravo u

brkove", hvalio se Glavča.
"A ja sam ga pogodio u čelo!", vikao je Bane Slinča.
"A ja u grudi!", vikao je Zoki.
U stvari, nikada nisam saznao šta se sve desilo tokom ona

dva-tri minuta dok sam brojao zvezdice u travi, ali sigurno je da
Cokalije posle tih grdnih pogodaka i strateškog povlačenja mojih
drugova nisu otišli u Hitnu pomoć, već kući, a i gde bi, bilo je vreme
ručku. Konačno sam se pridigao i shvatio da je sve u redu, osim što
mi je levo uvo zujalo, poneki svitak proleteo oko mene i nije bilo
nigde mog novog, lepog belog kačketa.

"Gde je moj kačket?", ponavljao sam, gledajući okolo,
onako ošamućen i još uvek zbunjen događajem koji mi se
neočekivano desio.

"Ne smem kući bez kačketa", pokušah da ubedim moje
drugare u ozbiljnost situacije i nateram ih da što ozbiljnije potraže
kačket.

"Ej, pa tebi je i odelo prljavo i čarape zelene od trave!
Najeb’o si, kad te majka vidi, zujaće ti i levo uvo", reče Dane
Zabac.

Možda, mislio sam ja, ali ovog puta bar neću imati šta da
izgubim, kačketa nema, nestao je na tako čudnovat način. Počeh da
se zavlačim u obližnje žbunje i oko šupa, koje su tu, na kraju
igrališta, bile poređane kao neka ograda, odvajajući igralište od
zgrada i dvorišta smeštenih blizu ulaza u fabriku. Sada smo svi
tražili beli kačket, a njega nije bilo nigde.

"Šta tražite?", zapita nas Žirafa, učenik Staklarske škole i
košarkaš Sportskog kluba Borac.

Žirafa, naravno, taj nadimak nije dobio slučajno. Bio je,
kao što bi svako i pomislio, dugajlija, ali sa vratom kakav se nije
mogao videti ni u knjigama medicinskih čuda. Imao je ne baš duge
noge, prilično kratak trup, ali dugačak vrat,

18

toliko dugačak da bi oni koji nisu navikli na taj njegov izgled
zastajali začuđeni i uplašeni da ovaj tanani vratić, dugačak kao tri
glave, ne pukne kao taluska pod teretom velike i teške glave,
ukrašene ogromnim nosom i ustima, koja su se crvenela kao zrele
trešnje.

"Tražimo beli kačket", odgovorismo skoro svi u jcdan glas,
videvši u Zirafi poslednju šansu da se ova naša potraga konačno završi.

"Pa zašto tražite kačket dole, po zemlji? Eno ga na krovu šupe
čika Rudija Vaneka".

I stvarno, Žirafa se nije šalio. Moj beli kačket stajao je desetak
metara od mesta događaja, na vrhu krova šupe čika Rudija Vaneka, koga
smo svi znali kao najboljeg stonotenisera u gradu, okolini pa i dalje.
Konačno, kačket se našao ponovo na mojoj glavi, čarape sam prevrnuo
da izgledaju čiste, a drugari su se svojski namučili da me očiste i pripreme
za posetu mojoj tetka Nadi.

Veče se spustilo. Krenuvši u posetu, navlačio sam kačket na
desno, crveno uvo i obraz koji je bio topao kao okrugla plotna rešoa za
kuvanje. Neke male fleke na odelu i kačketu niko nije primetio i ostale su
u ormanu sa ostalim svečanim stvarima da čekaju neku novu priliku.

Što se tiče tate brke i njegovog sina, vremenom se sve to
zaboravilo, jedino što nismo mogli da odolimo, a da mu ne razbijemo
prozor loptom jedno pet puta. Čokaliju dugo nismo primali u društvo, a
moj očuh Stevica, koji je na sledećim Radničkim igrama u Svilajncu
pobedio u bacačkim disciplinama, u polufinalnom boks-meču poluteške
katego- rije susreo se sa velikim Čokalijom i tri puta ga obarao na pod,
pobedivši ga konačno na poene.

Ja sam kasnije, braneći za naš kolonijski fudbalski tim, stalno
nosio beli kačket koji mi je majka kupila tog davnog uskršnjeg dana,
imitirajući Vladimira Bearu ili slavnog Argentinca Zamoru, a moja tetka
Zaga je na svojoj mašini za šivenje, marke Singer, svake druge godine

19

proširivala kačket, prilagođavajući ga novim obimima moje glave.
Jednog dana, Čokahje su se odselile za Skoplje, gde je

napravljena nova fabrika stakla, a svima nama bilo je žao jer -
Čokalija je bio naš drug, a to što je tog davnog Uskrsa ispao
"funjara", toga se samo ja sećam, i to možda zbog tog belog kačketa.
Svi ostali su zaboravili.

20

Polica

Šta se nalazi u uglu velike dnevne sobe moga dede Vlade Ćuka?
Ne znate? To sam i mislio, u stvari bio sam siguran. Ja nisam znao iako
sam tamo bio u ono vreme kada sam razliku između sna i jave često
zanemarivao. Drugim rečima, bio sam klinac od pet godina koji je sanjao
i danju i noću, sanjao i verovao u svaku svoju mladu i naivnu misao i
zamisao. Ali da ne odemo dalje od te velike dnevne sobe moga dede.

Dakle, u uglu je bilo ono što vi niste znali, a to je jedna velika,
visoka i široka polica. Jedino danju mogao sam da vidim čega ima
poređanog na stalažama te visoke police, i to samo do polovine, tj. do
pcte stalaže. Dalje nisam mogao da vidim dobro, bilo je suviše visoko i
široko da bi se videlo šta je unutra, do samog zida. Međutim, kad bi došlo
veče, deda sedeo ispred kuće i iz kante sa hladnom vodom vadio
krastavac i skidao mu kaput, ja bih posmatrao policu i razmišljao šta li je
gore, iznad pete stalaže. Baba bi čistila šiše za lampu na gas, strpljivo i
polako, kao da će svojim laganim pokretima da kaže da je dan prošao i
da je vreme odmora na pragu, pa ajd’ polako...

Deda bi došao sa spremljenom salatom od paradajza i krastavca,
nalio šiše od tri frtalja šljivovom mekom rakijom i mezio pred večeru.
Baba je, paleći lampu, izgurala malo fitilj i kresnula šibicu. Rastrčaše se
senke po velikoj dnevnoj sobi, ali ni jaka petrolejka nije mogla da
razjasni misteriju visoke police. Ja bih sedeo za stolom i čekao da mi
baba nadrobi hleb i sipa mleko, a zatim doda malo kakaoa i šećera i eto
večere. Deda je uvek jeo salatu, pa zatim narezao malo nekih kobasica
ili slanine, a baba bi sebi zgrejala neku čorbicu još od pre tri dana i večera
je bila u toku.

21

"Babo, ovo nadrobljeno mleko je 1 juto i slano!"
"Daj da probam", rekla bi baba i probala jednu kašiku. Baba
je bila prilično stara, već su joj se umorila čula i pred kraj dana
slabile su njene opažajne moći, lako da nije prepoznavala ni miris
nili ukus. Zalo i reče:
"Valja, baš valja".
Deda bi Ijubopitljiv pa proba i on.
"Opct si detetu umesto kakaoa stavila alevu papriku u
mleko, a umesto šećera, so. Ej, Darinka, Darinka, sve si pošuntavela.
Ajd’, sipaj to kokoškama da pojcdu ujutru, a ti detetu napravi
kačamak".
Ja sam se radovao kačamku sa mlekom i čekao gledajući
babu kako sprema. Onda bih se ponovo okrenuo velikoj polici u uglu
i razmišljao: šta li je na desetoj, poslednjoj pregradi, odmah do
tavanice? Virilo je nešto nalik na kundak kubure, zatim nešto što je
ličilo na veliko đule, kao tane za top, zatim neka senka koja je imala
trista oblika i za mene je uvek bila nešto drugo. Pa nešto što je ličilo
na vojničku manjerku, koju je moj dcda nosio čak do Soluna i nazad
da ne bi umro od gladi. A tamo, u unutrašnjosti poslednje pregrade,
šta li je stajalo? - uvek sam se ponovo pitao. U mraku vrha police,
dokle slabi zraci petrolejke nisu ni imali snage da se penju, ja sam
imao svoje predele, tajne i nedohvatljive. Tu je uvek bilo nešto
tajanstveno, skriveno, misteriozno, opasno, ali zaspalo i naše, nešto
što će me jednom obradovati i pokazati mi svu svoju moć i mistiku.
Kasnije, pošto bih slatko pojeo kačamak i mleko, i pošto
sam prethodno pazio da mi baba umesto šećera ne stavi so ili, ne daj
Bože, ponovo alevu papriku, a deda izuvao cipele i prao noge u
lavoru spemajući se da spava, ja sam već bio u krevetu. U toj velikoj
dnevnoj sobi bila su i dva kreveta, u jednom je moj deda hrkao i
kašljao cele noći, a u drugom smo ja i baba spavali do zore, a onda
bih ja polubudan slušao kako moji dragi starci tumaraju po kući
pripremajući se za dnevne poslove, koji su čekali ispred

22

vrata sa zavesama i sa staklom zalepljenim nekim lepkom od papira,
što ga je moja majka donela iz Paraćina.

Baba je ugasila lampu, deda je već obrisao noge i počeo da hrče,
mačak nam se sklupčao pored nogu, a ja sam gledao u veliku policu i
naslućivao šta se nalazi na najvišim pregradama. Ta moja dečačka
naslućivanja kasnije su prelazila u duge i zanimljive snove, kojih se i
sada sećam. Na vrhu te police bili su, u stvari, izazivači moje znatiželje,
stvarčice koje su kopkale moju detinju maštu, sitnice od kojih je moja
dečija želja pravila priče pune neverovatnih dogadaja i nezaboravnih
avantura. Spavao sam, i baš tada su ta skrivena đulad, jatagani, kubure,
manjerke, ranci i šta ti sve znam dolazili sa tih polica, izlazili iz onih
tamnih senki i išli kroz moje sne u avanturc koje plete detinja mašta.

Tako je to tada bilo, davno, dok su moj deda prgavi Vlada Ćuk
i dobra i blaga baba Darinka još šetali ovim svetom i pred veče spremali
salalu za večeru i palili lampu na gas. Kasnije su došli televizori i
pokvarili sve. Nije više bilo misterije sa visokih polica, a samim tim ni
divnih i neprevaziđenih usnulih avantura.

Laku noć, vi velika deco, spavajte ako možete, bar noćas, kao
što ste spavali nekad, u doba škiljavih lampi na gas...

23

Prosidba

Rada frizerka iz Ćuprije volela me je kao svog sina. Često
sam sedeo kod nje u frizerskoj radnji i gledao one žene sa haubama
na glavi čudeći se njihovoj upornosti da izdrže to mučenje zvano
"trajna ondulacija".

"Džo, vidiš li onu ženu u uglu? To je žena predsednika
opštine, idi i opsuj joj majku. Nc brini, ona ništa ne čuje jer hauba
zuji", rekla bi mi Rada željna malo šale i zabave okružena ženama
pod haubama.

Ja bih otišao do dotične tetke i najmasnije što sam znao
opsovao bih joj majku i ostale rođake dok bi se ona smeškala i
odobravala mi misleći da joj nešto lepo pričam ili možda čak i
recitujem.

"A sada idi kod one što čačka nos. Idi i kaži joj kad ćeš da
se ženiš".

Odlazio sam poslušno kao da igramo neku zanimljivu igru
i rekao ženi koja me je posmatrala u čudu:

"Ja ću da se ženim jednog dana kad mi poraste kurac!"
"Džo, a sada idi kod one devojke tamo pored vrata, i njoj
opsuj nešto, onako kako samo ti znaš".
Ja bih došao do nje i gledao je zadivljeno. Lepa, zaista lepa
iako pokrivena onom kantom koja bruji. Posmatrao sam je dugo, a
onda je pitao:
"Hoćeš li da se udaš za mene?"
Ona me je gledala upitno i smeškala se. Ponavljao sam
pitanje sve dok nije klimnula glavom u znak odobravanja. Ko zna
šta je ona mislila da je pitam i verovatno je želela da me se otarasi,
a ja sam bio presrećan što sam tako stekao verenicu. Ako hoćete da
znate, kazaću vam i kako se zvala - Daliborka Stojšić. Pa ako ste
voljni da

24

mi verujete, verujte, a ako ne, onda je to vaš promašaj. Da, stvarno
je tako bilo. Kasnije ta moja "verenica" posta ni manje ni više no
mis Jugoslavije, udala se za nekog poznatog pevača pa i sama
postala popularna ličnost estrade.

A ja sam porastao. Ja, onaj klinja što je psovao majku ženama
u frizernici Mire frizerke iz Cuprije i najlepšoj devojci u tom gradu i
okolini ponudio brak, porastao sam. Brčići mi porasli i gore i dole i
otišao sam na zanat u Jagodinu. Tu negdc pri kraju tog šegrtovanja odem
ja sa društvom na koncert zabavne muzike. Plejada onih naših zvezda:
Miki Jevremović, Đorđe Marjanović, Daliborka Stojšić... pravi
moravski San Remo. Sedim u publici i gledam tu lepotu. Ona peva neku
pcsmu čiji su stihovi išli ovako: "Da Г se sećaš davno beše...". Ja gledam
i mislim: kako da se ne sećam, sećam se, lepoto moja, i dođe mi da
skočim na binu i izljubim je onako istinski, kako mogu samo oni koji
nikada stvarno Ijubili nisu. Ali nisam imao hrabrosti, kao što je i obično
nisam imao kad god mi se neka istinski sviđala.

I eto tako je to. Ona je postala diva, poznata glumica i pevačica,
a onaj klinja iz frizernice postao nepoznati MOLER, a što je najvažnije
i najtužnije, ona nikada nije doznala da je jednom davno bila zaprošena
od jednog dečka sa belim kačketom i da je i ne znajući dala saglasnost.
Uh, što život piše romane, samo se treba sećati i neke nikada ne
zaboraviti.

Eto toliko o mojoj prosidbi... koju, na moju i sreću i nesreću,
nikada neću zaboraviti.

25

Simpatičan

Govorio sam Malini Živković da ću se ubiti ako mi ne
dozvoli da je poljubim.

"Ubiću se, Malina!!!"
"A kako ćeš da se ubiješ?", pita me ona i čeka moje
objašnjenje.
Ja sam gledao njenu divnu dugu svetlosmedu kosu, umiljate
oči, crvena usta i belu kragnu, koju joj je štrikala i uštirkala njena
baba Rada. Uh, što sam voleo tu Malinu, celim svojim malim topiim
dečijim srcem.
"Ubiću se lukom i strelom", rekoh joj kao da pretim.
"Baš bih to volela da vidim", čikala me ona. "Lukom i
slrelom?"
"Da, lukom i strelom", ubeđivao sam je.
"To nije izvodljivo, kao prvo, a kao drugo - neću da se
Ijubim sa tobom. Nisi mi simpatičan".
"A šta treba da radim da ti budem simpatičan? Kako se to
radi?" Stvarno nisam znao.
Malinin tata bio je tehničar u fabrici, a njena majka bila je
viša medicinska sestra i glavna babica u bolnici. Imali su i violinu u
kući, a stari muzičar i dirigent gradskog bleh- -orkestra čika Mitke
davao joj je časove sviranja. Svi skupa sigurno su mnogo više znali
nego moja majka i ja, pa je ja ponovo upitah:
"Hajde, kaži mi kako se postaje simpatičan i ja ću to da
naučim, a ti ćeš mi dozvoliti da te poljubim".
"To ne može da se nauči, budalo! Gde si video da neko
nekoga uči da postane simpatičan? To ili jesi, ili nisi. I toliko! A ti
mi nisi simpatičan i zato neću da se igram niti zabavljam sa tobom".

26

"Slušaj, Maiina, kaži mi onda ko je to simpatičan da ga pitam
kako je to postao i kako se to radi. Kaži mi, jer kako drugačije da ti se
svidim?"

"Pa, meni je Bojan simpatičan, ako baš hoćeš da znaš", i
pogleda me značajno.

"Koji Bojan?", upitah.
"Pa samo je jedan Bojan u našoj koloniji. Eto, on je meni
simpatičan", reče Malina kao da se pravi važna i zaljubljena.
"Je Г onaj Bojan što kaki u pantalone, pa rukama vadi kaku i
baca napolje ili je izbaci kroz nogavice?"
"Marš, budalo jedna!", vikala je Malina, "ti to kažeš jer si
Ijubomoran. I sad si mi sasvim nesimpatičan. I mrzim te".
Dugo sam je gledao i mislio, a ondajoj rekoh:
"Sad znam šta je to SIMPATIČAN, sad mi je sve jasno".
Malina me Ijutito gledala i spremala se da mi okrene leđa i ode.
"Malina, on je simpatičan jer mu baba svakog jutra vezuje
leptir-mašnu, njegov tata je inženjer i vozi ga fabričkom limuzinom do
škole, i ima strica u Amcrici koji je glumac. Je Г to TO?" Pitam ja
Malinu, a ona ćuti i misli.
"Kaži mi, Malina, je li to TO?" Uporan sam jer osećam da ću
konačno dobiti pravi odgovor i razrešiti tu zagonetnu reč.
"Pa, jeste", konačno reče ona. "A to da on vadi kaku rukama iz
gaća, nije istina! Nije istina i gotovo!"
Tu Malina poče da plače. Video sam kako joj je jedna suza pala
na štrikanu belu kragnu.
"Bojan to ne radi, on je fin i kulturan", nastavi ona kao da hoće
da ubedi i mene i sebe. "On to ne radi".
"Radi, radi, Malina, majke mi mile! Video sam ga, kako bih ja
to mogao da izmislim da nisam video? I još nešto - stalno čačka prstima
po nosu".

27

"Fuj, fuj!", vikala je Malina i plakala.
"Pa, nemoj da plačeš, Malina, šta te briga šta on radi? Zašto
zbog njega da ti plačeš?"
"Plačem jer mi se plače, budalo blesava".
"A koliko ćeš dugo da plačeš?", upitah željan da već
jednom prestane.
"Plakaću dok ne isplačem poslednju suzu, eto, dotle ću da
plačem! A ti, idi da te ne gledam, idi i ubij se lukom i strelom,
budalo blesava!"
"I da znaš, hoću da odem", rekoh mireći se sa sudbinom. "I
neću da se ubijem, nisam lud, a i nemam više želju da te poljubim,
nije važno..."
Malina je ćutala. Dugo smo ćutali.
"Slušaj, hoćeš li stvarno da mi budeš simpatičan?"
"Hoću", rekoh kao iz topa, "ali ne znam kako, nemam ni
leptir-mašnu, ni fabričku limuzinu, ni strica u Americi, ni
služavku..."
"Možeš, samo ako hoćeš".
"Kako?"
"Pa, nemoj da se Ijutiš, nego se nasmeši, lepo se nasmeši..."
"Je 1’ ovako?"
"Tako", reče ona zagledajući moj osmeh. "Baš tako".
"I šta sad?", upitah pun iščekivanja.
"Sad si mi simpatičan".
"Stvarno?"
"Stvarno", reče ona i nasmeši se. Uh, baš se lepo nasmešila.
"A kada će’ da se Ijubimo?", upitah.
"Pa, možda sutra", reče Malina i dalje se smešeći.
Uh, što sam bio srećan! Morao sam da odem negde, da
trčim, da nadem nekoga i kažem mu koliko sam srećan. Nije me
držala zemlja.
"Ajd’ zdravo, Malina".
"Zdravo, Džo".

28

Susret ispred fabrike

Ne znam zašto, ali još uvek se sećam jednog klinca; ja sam bio
malo stariji, ali on je bio mnogo finiji i kulturniji. Stojim ja ispred fabrike
stakla, poš’o sam da kupim so i lebac i Večernje novosti u podne. A on
stoji ispred fabrike pored nekih crnih mercedesa.

"Ja sam Milorad", reče mi on, "moj tata je veliki budža i došao
je da poseti vašu fabriku".

"Ja sam Džo", kažem ja, "moj tata bio bi veliki budža da nije na
Sremskom frontu nagazio na minu".

"A kako se to desilo? Ti nemaš tatu sada?"
"Ma imam jednog, ali nije pravi", kažem ja. "Očuh, što čita
Večernje novosti i ponekad se žestoko napije".
"Moj tata je ministar", kaže on.
Uh, jebem ti! Ministarče, a ja radničko dete, sa pijanim očuhom
i ocem palim borcem.
"He-he, ali ja, vidiš, imam dva oca", kažem ja jer nisam imao
čime da se hvalim.
"Jeste", kaže on, "ali jedan je mrtav, a drugi pijan i nekulturan".
"Jeste, u pravu si, ali kad je trezan, lepo svira harmoniku i liči
na Klerka Gebla".
"Ako, ali mi imamo vilu u Košutnjaku. Samo nas troje u celoj
celcatoj vili na dva sprata..."
Uh, jebem ti, čime sad da se hvalim?!
"Slušaj, biti sam u tolikoj vili ne valja za srce, olenji se srčani
mišić, postane trom i prestane da radi. Ja živim u onoj velikoj zgradi.
Ispod je škola, a gore deset stanova. Svaki stan samo jedna soba. I veselo
je, svi se mi družimo i nismo sami".

29

"То је radnička kolonija", kaže on, "radnici su prosti,
nekulturni i prljavi. Baš ti nimalo ne zavidim".

"Ali interesantni su Ijudi. Dođi u nedelju, kad se ne radi,
pa se čika Bole, Žika i čika Meja napiju, to je, Milorade, pozorište,
to nema nigde".

Milorad me je gledao i razmišljao.
"Slušaj, Džo, kako da dođem u nedelju kad naš šofer ne
radi nedeljom? A ne znam da li bi me mama pustila vozom. To je
daleko, 165 kilometara od Bcograda do Paraćina".
"Pobegni, Milorade, dođi u nedelju kad je
najinteresantnije, pokazaću ti i moju kučku Zoru koju čuvani u šupi
iza uglja, da je niko ne vidi. Dobila je male psiće, sve drhte i
svađaju se za sisu".
"Doći ću, Džo, doći ću. Pa ćemo celog dana da se igramo".
"Obećavaš?"
"Obećavam", reče mi Milorad i mi se rukovasmo.
On osta pored mercedesa da čeka tatu, a ja odoh da kupim
so, lebac i Večernje novosti. Nije održao reč, nikad nije došao, a ja
sam se dugo nadao i kad god bih video crni mercedes ispred
fabrike, srce bi mi jače zakucalo.

E, moj Milorade, šta li radiš sada posle toliko godina?...
Setiš li se nekad jednog Džoa iz radničke kolonije, koji je imao
očuha, kučku Zoru i puno drugova sa zakrpljenim pantalonama...

30

Sećanje na baba Daru

Darinka, moja baba, nije bila pismena, ali je napamet znala svaki
praznik, mislim, crkveni praznik: Veliki post, mali post, petrovdanski
post, Preobraženje, Zadušnice. Sve je ona znala, ta strpljiva žena Darinka.
Uveče, kad sunce sedne na planinu Juhor i polako, kao na gomili peska,
klizi na onu drugu stranu, a pozni letnji dan postaje prijatan i zamiriše na
bašte ili poprskanu prašinu na ulici ispred kuća, ona bi počela da poliva
baštu. Dve kante, pa hajd’ do bunara. Okreće ono vrtilo, kofa poiako ide
nagore, a kad izviri iz bunara, moja Darinka je hvata i sipa u kantu za
polivanje. Napuni ona tako dve kante na bunaru, pa pravo u baštu. Prvo
polije paradajz, pa paprike, krastavac, pa na kraju cveće posađeno po
nekim starim loncima i saksijama. Uh, što sam voleo taj miris zalivene
bašte posle sparnog letnjeg dana. Stao bih ponekad tu, između tih, sitih
vode paprika i patlidžana, i duboko udisao svežinu.

Moj deda bio je prgav i nije me puštao da idem na Moravu da se
kupam. Znao sam ja da u toj njegovoj strogoći čuči strah i da se plaši da
ta Morava, ma koliko bila sveža, lepa i plavetna, kao najlepša devojka,
može da prija, ali i da zavede i zauvek odnese nekog neveštog plivača na
dno. Ja bih onda, Ijut na dedu čije "ne" nikada nije moglo da se promeni
u "da", otišao kod babe.

"Babo, mogu li da idem na Moravu da se kupam?"
Ona bi me pogledala, zamislila se kao da nešto prebrojava, pa
bi me upitala:
"A, jesi li ti dobar plivac?" Da, da, plivac, rečeno kao pevac,
znači jesi li ti dobarplivač.
"He-he, babo, ne kaže se plivac nego plivač. Pa jesam, babo,
plivam dobro i nikad se dosad nisam udavio".

31

"Ра, ne znam ja, ako si dobar plivac, a ti pitaj dedu, mož’
on i da te pusti".

Gotova priča, nema od plivanja ništa. Jednom sam lako
zaigrao na sentimentalnost, za koju moj deda nije davao baš ni pet
para, pa mu, pošto mi je po ko zna koji put zabranio odlazak na reku,
rekoh:

"Znaš šta, dedo, Ijut sam na tebe! Da ja imam oca i da mi je
otac živ, on bi mene pustio da se kupam u reci i ništa mi ne bi
branio".

Deda me pogleda smireno i bez emocija, a onda mi, pomalo
strogo, reče:

"Pa, nemaš oca, a pitanje je da li bi te i on pustio. Morava
je puna virova i odnese svakog leta nekog na dno. Dok si ovde, kod
mene, nema kupanja na reci, je 1’ ti jasno? Nek’ ti baba napuni ono
veliko korito u kojem šurim svinje, pa plivaj kol’ko ‘oćeš. Kakva
Morava, kakvi bakrači!"

A leta su bila vruća. Jedva sam čekao da me majka odvede
u Paraćin, pa tamo, na našoj maloj reci, da plivam do mile volje. A
ovaj moj strogi deda nije imao razumevanja za moje plivačke strasti.
Voleo sam da plivam, gnjurim, skačem sa topole u reku i ne izlazim
iz vode dok mi usne ne pomodre. Šta sam mogao drugo kod dede
na selu? Mogao sam da biram: da stojim usred bašte koja odiše
svežinom ili da se kupam u koritu u kojem deda pred Božić kolje i
šuri svinju. Pa, možda bih se ja i kupao u koritu, bilo je stvarno
veliko, drveno i krpljeno nekim plehom, ali nisam mogao zbog
Milanke, devojčice koja je stalno, kad ja dođem u selo, gledala kroz
tarabe i zvala me da se igramo. Bilo me je stid da se pred njom
kupam u koritu za šurenje svinja, tako da od toga nije bilo ništa.

A Milanka je bila lepa, zaista lepa seljančica i imala je dve
uvek pedantno upletene kike.

"Hajde da se igramo", reče mi jednom dok sam pravio neke
cigle od blata i sušio ih na suncu.

32

"Hajde", rekoh ja i nastavih da mesim blato. "Evo, ja pravim
cigle za kuću, a ti radi nešto drugo".

"Hoću, ja ću da sečem kukuruz i da pravim snopove".
I tako ja napravih gomilu ciglica od blata, a ona gomilu
snopova od trave i ko zna od čega još.
"Uh, što su ti lepe cigle", pohvali me ona, a ja, da joj se odužim,
rekoh:
"I ti tvoji snopičići su lepi".
"Ha-ha-ha", smejala se ona i skrivala lice. "Ajde, kaži još
jednom to što si rek’o".
"A šta sam to rek’o? Snopičići?"
"Ha-ha-ha!", smejala se ona, a meni nije bilo jasno šta u tome
'snopičići' ima toliko smešnog.
Tada mi stvarno nije bilo jasno, ali sam, eto, nekim čudom,
zapamtio tu igru, pored mnogih drugih kojih se ne sećam.
Ali počeh ja o svojoj baba Darinki, pa sa njom i da završim. Taj
moj deda Vlada, onako strog, često bi nešto vikao i psovao. Naravno da
mi je smetalo, ali znao sam da ću ja za koji dan da odem, a da baba ostaje
sa njim zauvek. Jednom je upitah:
"Je ii, babo, kako možeš da trpiš ovog džandrljivog, nervoznog
dedu svađalicu, koji po ceo dan nešto psuje i protestuje?"
Baba me mirno pogleda, pa još mirnije reče, kao da se miri sa
sudbinom:
"Pa kad ga Bog, sinko, trpi, i ja ću ga trpim".
E, mudra i pobožna, moja Darinka, evo, setih te se danas, na
ovaj veliki praznik - Preobraženje, ovde u tuđem svetu. I baš mi lepo
prođe veče misleći na tebe, "babo moja". A ono što sam ti jednom kao
dete tražio da mi obećaš: da mi, kad umreš, dođeš u san i ispričaš mi sve
kako je na onom svetu, nemoj, Darinka moja, da uzmeš za ozbiljno;
recimo da sam se šalio, iako sam tada, da ti pravo kažem, to sasvim
ozbiljno mislio...

33

Nevažna stvar

Ovde, na ovom "novom kontinentu", a naročito na Istočnoj
obali, nedelje su najbrže na svctu. Nedelja ovde prođe dok kažeš
makaze, i odseku ti taj mali deo života, baš kao tačkicu ili bon za
marmeladu. Ha-ha-ha, ne znate vi, dragi moji, šta su to "tačkice za
marmeladu"! I ja ih se jedva sećam, ali ih se sećam.

Bio sam klinja, a majka me pošalje u bakalnicu i kaže:
"Evo ti ova kartica i pare, kupi hleb, so i marmeladu".
A ona kartica mora da se ima, jer to su te "tačkice", kako
smo ih zvali. Ne možeš ti da kupiš marmelade коГко hoćeš, već
samo 250 grama mesečno, i to ti je to. Prodavac ti uzme onu kartu i
iseče taj bon za marmeladu za mesec juni 1954. Posle ti majka maže
marmeladu, a kada nestane, zna se - mas’ i ’leba i aleva paprika. A
dani dugi, nedelje nikako da prođu, marmelada se brzo trošila, a ja
sam je obožavao. Bila je to neka mešana marmelada, ali baš fina.
Zamisli, bato, ovo: na poljanu, na kojoj smo se igrali, izađemo
negde oko tri sata, kad nam majke i očevi dođu sa posla, a mi se
vratimo iz škole. I onda, gledaj, svi nose i jedu mast i hleb sa alevom
paprikom, a ti krišku hleba veliku kao reket za pingpong, i to
namazanu marmeladom. ’Ej, ko je glavni dasa? Zna se: onaj sa
marmeladom. Mast i hleb, to nikad nije bila neka klopa, tek da se
nešto jede, ali ova poslastica, to je već bilo nešto izuzetno. Svi jedu
one masne kriške hleba i gledaju u tebe, a ti polako, pa se smeškaš,
a kriška velika, vidi se čime je namazana i kad se gleda čak sa
Karađorđevog brda. Da, kriške velike, radost velika, zavist velika,
250 grama marmelade mesečno, malo ali slatko, i nikako da se
zaboravi.

34

Sada su dani kratki, nedelje još kraće, a mesec prođe - ne stigneš
da napišeš i platiš račune iz prethodnog, a računi za novi već kucaju na
vrata. Evo, i ova nedelja već zbrisala, otišla u neku poljanu zaborava da
je se nikada više nc setiš. A čime te je nagradila, hajde, kaži, po čemu ćeš
je pamtiti, kaži mi iskreno, čoveče. Po čemu ćeš pamtiti ovu nedelju što
zviznu, lu pored tebe, kao tane, i zari se u duboki gusti mrak zaborava?
Nije bilo ni masti, ni hleba, ni društva na poljani, niti neke bclc ili
bubamara mašnice na kikama neke lepe Ivanke, sa plisiranom suknjicom
i belom bluzom.

Ona nije jela mast i hleb i nije izlazila na poljanu bosa, kao mi
ostali, drčni svega, a najviše igre. Ona je stajala sa strane i posmatrala
nas svojim radoznalim plavim očima. Koji joj se od nas klinaca najviše
sviđao, nikada nisam doznao. Znam samo da je volela da gleda kad
igramo loptu, da nikada sa nama nije igrala žmurke kad padne veče, da
je imala opasnog, strogog i ćelavog tatu, i da smo svi potajno bili
zaljubljeni u nju. Kasnije se udala za nekog direktora pošte. Nije,
naravno, nosila mašnice i plisirane haljinice, i nikada mi nije rekla ko joj
se najviše sviđao od nas, klinaca sa ranjavim kolenima i zakrpljenim
pantalonama. Možda nije rekla ni njemu, direktoru pošte, ili ga je možda
slagala, kao što se to obično radi, i rekla mu da joj se baš on najviše
sviđao.

Bilo pa prošlo, ali nekako lepo, polako i slikovito, da se
zaraduješ pri samom sećanju na to što je bilo pa prošlo. Da se zaraduješ,
a, naizgled, ništa naročito, gomila klinaca na poljani jede krišku hleba
namazanu mašću ili, retko kada, marmeladom; igraju loptu, žmurke, klis
ili jurke, a gleda ih jedna lepa devojčica sa mašnicama i smeška se.
Sasvim obična stvar, ništa izuzetno i nešto što se, verovatno, dešava i
sada, negde, nekome.

Aii ja ne znam zašto se uopšte sećam toga, kog vraga je to sada
važno dok čitam i pregledam ova pisma sa računima, pozivima na neka
suđenja zbog brze vožnje

35

kolima, opomene da sam propustio ratu nckog duga i da su me zato
kaznili trideset pet dolara. To bi trebalo da izgleda mnogo važnije i
ozbiljnije od onih glupih sećanja na tu krišku hleba veliku kao pingpong
reket, i osmeh neke devojčice, i jurenje za nekom probušenom loptom po
travi, punoj guščijih govana. Koji će mi klinac ta sećanja? Nije mi jasno.
A vreme ovde juri tako brzo da ne možeš da zapamtiš ništa, vreme je tako
prokleto i zajebano brzo. Ništa ne stignem da zapamtim, ništa čega ću se
kasnije sećati, već samo žurim da ispišem te proklete račune i smislim
neku laž za sudiju zbog brze vožnje.

Da, mene kažnjavaju zbog prebrze vožnje, a niko ne
kažnjava vreme zbog prebrze vožnje! Ono juri ovim zapadnim
autoputem, a ja listam gomilu računa i vrlo važnih pisama,
opomena, ponuda i pretnji, poziva na suđenje... Da se uplašiš!

A ja bih, budala jedna, opet mislio na onu družinu tamo na
igralištu, i onu plavooku sa belim mašnicama... Uh, što bih voleo da
saznam ko joj se najviše sviđao od nas dečaka sa zakrpljenim
turovima i krastavim kolenima, uh, što bih to voleo da znam...

36

Pozornica u radničkoj menzi

Jednog dana, lutajući Bruklinom, uđoh u deo u kome su
uglavnom živeli Poljaci. Pored njihove crkve, novosagrađcne i zaista
impozantne, bila je i neka pomoćna zgrada sa restoranom. Bio sam
gladan i pomislih: gde je poljska crkva, tu je i njihov restoran, a stomak
je tražio svoje, i to sve glasnije i glasnije.

Bez ikakvog kucanja, uđoh u salu koja je bila u polumraku.
Izgleda da restoran, koji je više ličio na neku radničku menzu, danas ne
radi, ko zna zbog čega. Ne znajući šta ću, sedoh za jedan sto i primetih
da je na drugom kraju sale pozornica. Da, restoran, menza, sa
pozornicom.

Sedeo sam za tim praznim stolom, u tom poljskom klubu, ili šta
li je već, u polumraku, gledao u pozornicu i sećao se jednog doživljaja iz
svog detinjstva. Kako život namesti stvari! Zaboravio sam na glad i
otputovao mnogo godina unazad, u vreme kada sam nosio kratke
pantalone i imao puno dečijih želja.

U toj "mojoj" fabričkoj menzi, pored fabrike stakla, gde smo
tada živeli, bila je jedna ista ovakva bina, baš nekako ista, ili ja
jednostavno zaželeh da bude takva. Znači, bina ili pozornica, zavese,
kulise, stolovi, ormari, sve je bilo spremno za neki komad, za neku
dramu. Keva je radila noćnu smenu, a moj rođak čika Lacko trebalo je
da me čuva, a kad odocni, da me odvede kući i ostavi me da spavam.
Sada je on radio ovde i pripremao pozornicu za sutrašnju predstavu, a ja
sam sedeo na bini i čekao ga. Lepo se toga sećam: sedim za jednim
stolom, kao što sedim sada, i čekam čika Lacka da završi posao i odvede
me kući da spavam.

"Neću kući", vikao sam ja nešto kasnije. "Neću, ostavi me ovde
u menzi, na pozornici, tu imam i krevet i

37

ormar i astal, čak i bokal sa vodom i dve Čaše. A mogu da piškim sa
pozornice, ali neću, obećavam".

"More, hajde kući, da spavaš!", navaljuje on, ali ja bežim.
Lacko je bio stariji čovek, i kad mu jc dosadilo da se sa
mnom juri po pozornici, on me, poprilično Ijut i umoran, ostavio
samog. Cak je i razmestio i uredio onaj krevet na bini i ostavio sva
svetla upaljena. A zatim je otišao, zaključavši menzu i ugasivši
glavna svetla restorana i kuhinje.
Stajao sam nasred pozornice, zavese su bile podignute, a svi
reflektori obasjavali su me. One stolove i stolice u gledalištu nisam
ni video, bio sam jedini glumac, bez publike, u kratkim pantalonama
i beloj košulji. Lacko je odavno otišao, sigurno legao i već hrče, a ja
stojim na pozornici i gledam u prazno gledalište.
"Dobro veče. Zovem se Džo, ja sam Desankin sin", počeh
ja da pričam publici koje nije bilo. "Ona, moja majka, sada radi u
noćnoj smeni, pakuje pakete sa staklom i zarađuje novac, jer je
obećala da će mi kupiti veliku gumenu loptu. I zato se ja ne Ijutim
što ona radi, a ja moram da budem sam, pošto ću imati veliku loptu
i obradovaću sve svoje drugove. Jednog dana samo ću se pojaviti na
našoj poljani gde se igramo i pokazaću im svoju veliku loptu, koju
je moja mama zaradila kada je radila noću. A kada se radi noću,
onda se zaradi veća plata i samo onda može da se kupi velika lopta,
i zato, ako treba, ja neću ni da spavam, nije važno. Važno je da se
moji drugovi obraduju kad im pokažem loptu i kad se podelimo na
timove i počne utakmica. To je važno. A ja sam golman, ja branim
i imam beli kačket, kao Vladimir Beara. A Beara je najbolji golman
i ja ga mnogo volim. Eto, to je važno. Utakmica, i moji drugovi, i
lopta. A tamo, u fabrici, gde zuje one mašine, tamo je moja majka,
koja sada radi za tu noćnu, veću platu, i ja je baš mnogo volim, moju
majčicu. Ponekad ona, pakujući tegle, iseče prst, ali ne ide lekaru,
nego samo onom lepljivom

38

trakom za pakete uveže i zalepi ranu na prstu i nastavi da radi.
Ničega se moja majka ne boji i uvek održi obećanje. A imam ja i
beli kačket, i patike, imam i šorts, i samo još loptu dii mi kupi i
utakmica može da počne".

Sedim ja tako na pozornici i pričam, i s vremena na vreme
poglcdam tamo prema fabrici koja zuji i bruji i pravi staklo, ali za mene
pravi i jednu loptu, gumenu i veliku.

Eh, što su bili lepi ti klinački dani, puni iščekivanja, druženja i
spavanja na pozornici...

A to što sada nema nikoga u ovom poljskom klubu i restoranu,
baš je dobro, jer kako bih se inače setio te "svoje" pozornice i te svoje
prve gumene lopte, negde tamo, daleko i davno, kada su se dešavale lepe
i prave stvari, koje samo detinjstvo, valjda, može da donese.

39

Zika Cune

Znali smo ga svi u koloniji pored paraćinske fabrike stakla,
i ne samo mi već i ceo grad, pa i cela okolina, sela i gradovi u blizini
našeg mesta znali su Ziku Cuneta. Išao je u prnjama, uvek u dugim
debelim pantalonama, košulja neodređene boje, stari iskrpljeni
džemper, pa onda ogromni kaput od štofa koji je nekada bio
"grombi" ili kakav drugi topli zimski štof. Sav u zakrpama, kaput se
skoro vukao za Žikom, dok je on polako, ne žureći nikuda, obilazio
grad i okolinu. Sa vremenom, navikli smo na njega, na njegovo uvek
isto odelo, i zimi i leti - isto i uvek nekako naduvcno i nabreklo, kao
da je u njemu čuvao sve što je imao i nemao.

Niko nije znao šta se krije po velikim džepovima pantalona
i kaputa, a utisak je bio da su puni nečega, ko zna čega. To bi često
bila tema nas dečaka, kojima je mašta potisnula ravnodušnost i
nezainteresovanost, pa smo o tome često pričali, nagađali, prepirali
se i, jednom rečju, stalno smo mislili na to. Sta to Žika Cune nosi u
svojim velikim džepovima i u torbi, sličnoj manjem vojničkom
rancu, koja je stajala kao prišivena na njegovim leđima? Ponekad,
kad bi se rasprava na temu tajanstvenosti sadržine svega toga odužila
do kasno u noć, i kad bismo na poziv roditelja počeli odlaziti kući i
razilaziti se sa igrališta gde smo sedeli i pričali, nosili smo tu misao
i u krevet, i razmatrali zagonetku Žikinih stalno naduvenih džepova
i torbe sa leđa.

Neki su pričali da je Žika Cune neki Živorad Jović iz bogate
građanske porodice, koji je u ranoj mladosti bio ludo zaljubljen u
izvesnu Nataliju Živanović iz Jagodine, čiji je otac bio industrijalac
i političar, poznati čovek tog pivarskog grada, a u kući strog i bahat
kako se nije moglo ni zamisliti. Naime, Ijubav na prvi pogled se
rodila i stvari su počele da

40

idu žestokim tokovima prve mladalačke Ijubavi bez računa i
predrasuda, pune naivnosti i lepote, romantike i strasne i vebke
strepnje, bar sa Žikine strane. Još se priča da je tata iz Jagodine,
čim je čuo da se njegova lepa kći Natalija zaljubila u lepuškastog
Žiku iz Paraćina, počeo sa strašnom kućnom cenzurom, uključujući
sve moguće zabrane i pretnje, da bi konačno lepu Jagodinku poslao
u Beč da studira književnost i umetnost. Devojka je, izgleda, bila
zaljubljena, ali ne toliko kao Žika, a ponuda oca da iz male palanke,
koja je mirisala na pivo i goveđu balegu, ode na studije u Beč beše
očaravajuća, pa ona odleprša u susednu zemlju i ne javivši se Žiki.

Žika pade u melanholiju, htede i da se propije, ali kako mu
alkohol nije baš nimalo prijao, on ne mogaše da nađe utehe svojoj
golemoj tuzi pa lutaše između tri grada, od jednog do drugog, kao da
nešto traži. Zapostavio je, kažu, sve, i sem lutanja i traženja utehe u
odlaženju iz grada u grad, nije radio ništa. Vidali su ga na putu od
Paraćina za Ćupriju, pa posle za Jagodinu, a on, stigavši do predgrađa
iste, vraćao se nazad pognute glave i nekako žurnim korakom. Kasnije
bi ga videli kako u šancima pored puta leži i plače po čitavu noć.
Njegovi otac i majka tražili su ga fijakerom i, kad bi ga našli, vodili bi
ga kući, ali Žika bi već sutra ponovo kretao na put do Jagodine i nazad,
plakao u jarugama kraj puta, negde tu kod sela Jovac, i onda kasno u
noć prolazio Ćuprijom, odlazeći za Paraćin.

Više puta nalazili su ga kako spava na pruzi i sklanjali ga sa
šina, čak se pričala i neverovatna priča da preko Žike noću prelaze
vozovi ne budeći ga, prosto prelete preko njega bojeći se da ne povrede
njegovu veliku zaspalu tugu.

Šta je sanjao Žika Ćune kada su vozovi jurili preko njega
nismo tačno znali, ali ispredali smo priče da je vrlo moguće da Žika
Ćune sanja bečke uhce, koje nikada nije video, i po njima traži lepu
Nataliju, koju nikako nije mogao

41

da zaboravi, a velike Ijubavi prema njoj nikako da se otarasi.
"Zavukla mu se ta strašna i topla Ijubav u svaku misao koja

bi se pojavila i pretvarala je u suzu koja je lekla nekim unutrašnjim
slivovima našeg ludo zaljubljenog Žike", govorio je Đole Bumbar,
uvek pijani gradski pesnik. On je pričao da samo on poznaje Zikinu
mračnu i duboko nesrećnu dušu, a da mi balavci možemo samo da
sanjamo šta se nalazi u Žikinom srcu i u njegovim naduvenim
džepovima i torbi.

"Nemate vi životnog iskustva, ne znate vi, reponje, šta je to
Ijubav i kako ona dušu sakati i sahranjuje, i zato vi nikada ne možete
da shvatite ko je taj čovek koji ide od grada do grada, plače u
jendecima pored puta i spava na šinama, sanjajući svoju izgubljenu
Ijubav, dok Orijent ekspres za Carigrad ide preko njega, za trenutak
utišavši svu svoju buku da Žiku ne probudi. Treba, moji klinci,
mnogo vremena da proteče, da se mnogo pivskih flaša napravi u
staklari i mnogo piva u iste sipa dok se to razume. Žikine pritajene
suze, koje niko ne vidi, mogu da napune više flaša nego što može
pivara da proizvede piva".

Ponekad bi taj Đole pesnik sedeo sa nama na poljančetu i
pričao do kasno u noć, a mi bismo ga gledali otvorenih usta, nešto
razumeli, mnogo više nismo, ali smo svi bili kao opčinjeni slušajući
ga. Među nama, da on ne čuje, zvali smo ga Cunetov drug, a čini mi
se da se ne bi Ijutio i da je znao, jer je upravo cenio Žiku, a često je
govorio da ga ne sažaljeva, već da mu se divi.

"Kako se samo taj čovek žrtvovao za Ijubav, to ne može
nijedan običan bednik kao što smo mi ostali", često bi ponavljao, a
mi smo pritom zamišljali Žiku kako po kiši ili snegu ide prema
Jagodini kao pravi čovek koji se žrtvuje za Ijubav koju još uvek
oseća prema Nataliji Maksimović.

Moj očuh često bi rekao nešto što nimalo nije ličilo na
kazivanje Đoleta pesnika, a to bi otprilike bilo to da je Žika
najobičnija lenčuga, kojoj je lakše da se šeta okolo i izigrava
osobenjaka nego da zasuče rukave i radi u fabrici.

42

"Dao bi’ ja njemu da duva balone od vrućeg stakla, pa bi se on
brzo izlečio od te njegove lenjosti, a osobenost bi mu kroz znoj
iscurila".

Jednog jula nas nekoliko starokolonaca išli smo na Moravu da
pecamo, sa svom opremom potrebnom za pecanje. U hladu jednog
vrbaka videsmo Žiku kako spava. Glava mu je bila u hladovini, a samo
noge beše pokazivao suncu, koje nije imalo milosti tog vrućeg letnjeg
podneva pored Morave. Sve što je imao, Žika je nosio sa sobom, i kuću
i nameštaj i odeću, kao puž; sve je bilo pored njega gde god da se kretao
i nalazio. Približismo mu se polako, pazeći da ga ne probudimo, i
klečeći gledali smo netremice u njega. S vremena na vreme pogledali
bismo jedan drugog kao da smo hteli da kažemo nešto što smo zapazili,
ali ne želeći da narušimo san umornog večitog putnika i lutalice, samo
izrazom lica i mimikom pokazivasmo naše misli.

Gledao sam mu lice, naborano i tamno od sunca, kiša, snegova,
lice koje je izgledalo u isti mah i ružno i lepo, i odbojno i drago. Oko
očiju čitava mreža dubokih bora, koje su kao reke izvirale iz upalih
očnih duplji. Pogledah ostale koji su tu kraj mene čučali i piljili, i htedoh
da im kažem: gledajte te bore oko očiju - kao usahla korita reka suza
koje je naš junak lio po šancima pored puta ili ko zna gde, skriven od
očiju radoznalih sugrađana! Očne duplje upale kao da su se osušile, kao
da više nikada iz njih neće zasijati nekada davno vesele oči zaljubljenog
Žike. Pa, u stvari, sve je to bilo dosta davno, ukoliko je i bilo, ali čim se
priča, ima sigurno neke istine u tome. Na čelu ravne bore, uši pokrivene
dugom kosom, a nos crven i širok bio je kao neki greben na licu koje je
ličilo na deltu Nila posle katastrofalne suše, bar sam to ja tada tako
zamišljao. Pored glave, na travi, ležao je kačket otkrivši retku sedu kosu
sličnu busenju pregorele trave u kasnu jesen. Sivi kaput koji smo svi
znali, pantalone sa nabreklim džepovima i neke stare vojničke cokule
uvezane kanapima i kaiševima od platna. Spavao je kao beba, nije se

43

ni videlo kako diše, sem što su mu se nozdrve povremeno jedva
primetno skupljale i širile.

Pred nama je bila naša velika zagonetka, zapravo zagonetka
čitavog grada, jer ono što se pričalo o njemu niko nije mogao da
dokaže, a svi smo znali da je u tim pričama o njemu ponešto i tačno,
niko nije ništa ulepšavao ili umanjivao. lako su priče bile male i
obične, ili sasvim malo neobične, grad željan legende stvarao ju je
od Žike kao od vrlo pogodnog materijala.

Moj drug Mita me pogleda, a zatim pogleda u Žikin desni
džep, iz kojeg je virilo nešto nalik na papir ili platno ili neki
zavežljaj. Ponovo se zgledasmo i učim mi se da smo istog trenutka
svi pomisliii isto - da izvučemo to i utvrdimo šta je. Bane Glavča
priđe bliže i pokuša da rukom uhvati to što je virilo iz džepa, ali
istog trenutka jedna mušica slcte čoveku na nos i Bane se, u strahu
da se ovaj ne probudi, povuče iza žbuna. Isto učinismo i mi ostali,
posmatrajući da li će se probuditi. Mušica je išla na usta, pa na nos,
pa u nos, kao da je nešto tražila, a onda do uveta pa na oko i zatim
je odletela. Tvrdi san ignorisao je muvu i mi, sada ohrabreni,
priđosmo još bliže nego prošlog puta. Mita uhvati vrhovima prstiju
maramicu, zatim nas pogleda kao da hoće da kaže: he-he, uhvatih je
ja, a šta sad? A onda, ne dobivši nikakav odgovor sa naših začuđenih
lica, poče polako da izvlači. Stvar nije zapinjala i skoro da je izvukao
nešto nalik na maramicu ili kožu za brisanje naočara, ili ko ga zna
šta, kad neki pecaroši hodajući po plićacima reke počeše glasno da
se dozivaju, a mi skočismo u stranu i sakrismo se u hladovinu vrba
koje su bile i najbliže sklonište.

"To je bila neka mapa", poče Bane Glavča, "lepo sam video
nešto nacrtano: putevi, planine, brda, pa neka slova... Šta mislite,
možda neka tajna mapa, neka skloništa za koja samo Žika zna, neko
tajno mesto, ili šta znam, samo mi je ličilo na mapu i lepo sam
video".

44

Tu je Bane preterivao, stalno nas gledajući u oči i očekujući
na§ komentar. Svoje mišljenje izneo je i Mita:

"Meni je to ličilo na neko staro pismo, video sam bolje od vas,
a i pipnuo sam. Neka tvrda hartija, i lepo sam video da je nešto pisalo,
nekim izbledelim mastilom, koje je vremenom postalo boje zemlje. I
lepo sam video početak pisma: 'Dragi Žiko'. Stvarno je pisalo 'Dragi
Žiko'! Sve mi se čini da mu je to pismo poslala Natalija iz Beča kada je
čula u kakvim je jadima njen Žikica i kako teško preživljava rastanak".

"Ma kakvo pismo! Prvo, zašto bi ga držao u džepu? Da je
pismo od Natalije, Žika bi ga čuvao ušiveno u kaputu, možda uvijeno
nekom najlonskom kesom ili masnim mesarskim papirom. Ne može biti
pismo od Natalije, pa koliko je godina prohujalo, ono bi se u džepu sto
pedeset, ako ne i dvesta puta raspalo".

"Pismo, pismo", ponavljao je Mita. "Sada mogu da ga
zamislim, kad god je sam i niko ga ne vidi, on vadi to pismo i čita,
siguran sam!"

"Ma, šta ima da ga čita, ta Natalija nije bila neka pesnikinja pa
da je napisala nešto što će da slomi jadno, osetljivo Žikino srce. Ja u to
ne verujem, meni je to što vas dvojica nazivate Ijubavnim pismom, ili
još fantastičnija izmišljotina gospodina Glavonje - mapa tajnih mesta u
kojima se ko zna šta skriva i za koje samo Žika zna, liči na običnu
prljavu maramicu, koju čak i naš junak ima među ostalim stvarima u
svojim dubokim džepovima. Eto, to je to i niko me ne može ubediti da
može biti nešto drugo, a ti, Mito, da nisi cviknuo i pobeg’o, sada ne
biste ovde izmišljali koješta, nego biste zasigurno znali šta je i kakva je
‘artija i stvar bi bila jasna. Već vas vidim kako ćete sutra na poljančetu
da pričate sve te vaše izmišljotine, i to kako ste hrabro iz Žikinog džepa
izvukli sve. I da sada za vas to više nije tajna".

45

Prolazilo je sporo, dugo i toplo leto, puno prepunili plaža,
korzoa i nekih novih poznanstava, doživljaja i malih, svakodnevnih
provincijskih pustolovina. U grad je došao internacionalni cirkus
Adrija i mnogi su tada prvi put videli slona i lava uživo, klovnovc i
drcsirane pse. Fakiri su ležali na ekserima, a mađioničari vadili žive
zečeve iz šešira. Fudbalski klubovi Borac i Jedinstvo obično su
pobeđivali na domaćem terenu, a vraćali se iz gostiju pognute glave.
Odnekud je došla i sve nas klince zavela devojka Karolina, koju smo
zvali Kerol i čiji su roditelji radili negde u inostranstvu. Svakog dana
sve smo se više zaljubljivali u nju, a u donjem parku porcd reke
najčešće smo uz gitaru pevali pesmu "O Kerol" i mislili na nju
(pritom zamišljajući njenu plavu kosu kako leprša na mirišljavom i
toplom moravskom povetarcu).

Cika Mitke, dirigent fabričkog bleh-orkestra koji je za Prvi
maj svirao gradom partizanskc pesme, prvi put je u svoj repertoar
uvrstio i kompoziciju "Tekila". Dirigovao je svojim, od vrbovog
pruta izrezbarenim štapićem, i hodao unazad. Mi bismo, prateći
orkestar, očekivali da dirigent padne, ali njemu se to nikada nije
dešavalo, iako je bio uglavnom mrtav pijan. Pred jesen je Kerol
napustila naš grad i otišla kod tate i mame u Kopenhagen, a Duško
Jakšić je istog dana imao koncert u velikoj sali pozorišta. Njegova
pesma "Reci zašto me ostavi" prijala je svima nama i dugo smo je
potajno pevušili misleći na plavokosu Karolinu.

Mita Cvarak je odnekud doneo američke cigarete
"virdžinija" i svi smo zapalili jedne lepe letnje večeri sedeći na
poljančetu, posmatrajući veliko i zvezdano nebo i ujedno se plašeći
da nas neko ne vidi. Fabrika je svake večeri i dana pevala svoju istu
pesmu mašina i mehanizama koji proizvode staklo, a njenih
ogromnih pet dimnjaka ulazili su u bele oblake kao u meke jastuke
da odremaju. Švedski film "Igrala je samo jedno leto", pun nežne i
bele skandinavske, mestimično pošumljene golotinje, otkrivao nam
je neke nove

46

teme za razmišljanje i diskusiju, dalje od očiju i ušiju odraslih.
Utrkivali smo se ko će čika Soretu, Pepiju, Cajlazu ili tetka Miri,
cepačima ulaznica u bioskopima Jadran i Avala, da ponese korpe i
zembilje sa pijace, u pokušaju da zaradimo neko od besplatnih
propuštanja u salu.

Žiku Cuneta viđali smo obično u hladu vrbaka pored reke ili u
parku, kako spava spokojno kao da odmara od svih onih kiša, vetrova i
snegova koji su ga od kasne jeseni pa do kraja hladnih i snežnih zima
proganjali i terali ga da se sakriva po staničnim čekaonicama ili
napuštenim vagonima Jugoslovenske državne železnice.

Đole pesnik odlazio je i dolazio iz Beograda uvek sa novim
fantastičnim pričama o velegradu i njegovim, navodno, tamošnjim
avanturama, a nama se ipak nije išlo nigde iz našeg gradića, gdc smo
skoro svakog znali. Da, nije nam se išlo nikuda, bar za sada. Jedino što
smo uveče sedeći na igralištu zvanom poljanče i zureći u zvezde koje su
tu uvek bile da nam raspaljuju maštu i da nas podsete koliko smo mali i
daleko od nekih drugih svetova i galaksija, kojima su naše pustolovne
misli težile onda kada bismo sve teme za to veče iscrpli i umorni,
izvaljeni na travi, zagledali se u vasionu. Tišina je bacila svoj bešumni
tajanstveni pokrivač na nas, a radnici koji su prolazili putem vraćajući
se iz treće smenc nisu ni slutili da na igralištu zvanom poljanče, u senci
toplog letnjeg mraka, nekoliko radoznalih očiju zuri u nebo postavljajući
bezbroj neverovatnih pitanja.

Prošlo je dugo toplo leto i kišna jesen, a jednog jutra, gledajući
kroz prozor iz tople sobe, opazismo kako je zima iznenada došla i
svojom hladnom belinom začas promenila čitav grad. Snegovi su bili
duboki i ponekad su nam se peli do prsa, ne dozvoljavajući nam da
trčimo brzinom kojom smo hteli, već smo se probijali praveći dugačke
bele hodnike po debelom i hladnom zimskom jorganu.

Vraćajući se jednom iz bioskopa, sretosmo Đoleta pesnika kako
crven i pijan izlazi iz kafane Zlatno burence i

47

žuri kući. Videvši nas, pozva nas da odemo k njemu na čaj, što mi
radosno prihvatismo. Ložeći vatru u maloj straćari, u kojoj je sam živeo
već godinama, Đole je drhtao, plakao i ispuštao neke glasove koje niko
nije razumeo. Ložio je valru nespretno, dok su mu drva i hartija ispadali
iz ruku, a šibica se stalno gasila. Konačno, uz našu pomoć, stari šporet
poče da se usijava, a čaj zavre i oslobodi topao domaći miris u maloj
sobi straćare, povijene pod teretom debelog i hladnog februarskog
snega.

"Cune je otišao", reče Đole srčući čaj, dok su mu suze lile
niz crvene promrzle obraze. "Otišao je i nikada se neće vratiti",
ponavljao je on pribijajući se uz šporet koji je sada već prilično
grejao.

"Napustio nas je sve jer ga nismo voleli koliko je on voleo
nas, naljutio se možda i zauvek nestao. Otišao je Cune, dobra i
napaćena duša, skitnica i beskućnik velikog srca i sa malo sreće.
Isplakao je odavno svoju poslednju suzu i izgubio poslednju nadu, i
sklonio se u neki topli nebeski vagon, na sporednom koloseku
vasione, da se naspava i odmori od hladnih zima i kišnih jeseni, od
Ijudi koji ga ili nisu voleli, ili nisu primećivali, od ovog grada koji
mu je samo najgora i najhladnija mesta nudio. Otišao je zauvek moj
drug i moj prijatelj, i moj brat Zika Cune". Đole bi onda dugo jecao,
sa licem zabijenim u šake, a zatim bi otpio malo čaja i gledajući nas
s pijanom zamišljenošću klimao i vrteo glavom.

"Neće ga biti više u hladu vrba pored reke, niti na
železničkoj stanici, niti u vagonima JDŽ-a, niti pod kapom ovog
običnog malog grada, koji ga nije nikada istinski primio u svoje
toplo krilo, niti zagrlio kad je bio sam, niti ga tešio kad je plakao na
putu prema Jagodini. Otišao je Ijut, sa onim svojim velikim kaputom
i rancem na ledima, otišao je da se više nikada ne vrati".

Đole bi zatim nalio zejtin u kandilo iznad ikone svetog
Jovana i paleći ga plakao, ridao, a mi smo zamišljali

48