СПОМЕНИ књига четврта I издање
СИСЕВАЧКА ПРЕДАЊА
Милици и Горану, и гордим и тужним данима у осами
Оделбом дана од ноћи исток је зарудео и ужарена кугла сунца уздигла се изнад свечане тишине уснулих планинских масива. Људи су се кретали беспућем, обележеним козјим стазама. Долазили су из забачених засеока, са пашњака и бачија, из склепаних брвнара за чије су постојање знале једино птице, бубе и звери. Била је то росна и златна зора, кићени празник који су одувек носили у својим срцима. После дугих и мучних дана, после ткања и веза новог бељеног рубља, они су напустили своје злехуде домове, 4
пооране њиве и расута стада и пошли на свето састајиште да се окупе уз олтар наде и чују реч која прориче веру у брзу обнову царства. Слава је будила у њима неизрециво узбуђење и подсећала их на године слободе када је радост била свеопшта, свима доступна. А сада је земља била поробљена, манастири претворени у турске коњушнице. Једино је Свети Сисоје био неоткривен, далеко у тами брегова, далеко од путова и људских насеља. Народ је чувао тајну. За сваког човека било је нечег изузетно задужбеног у помисли да је сведок последњег храма који је сачувао своје достојанство. И сви ти људи који су живели у дивљини и изгубљсном пространству предака окупљали су се на зборно место вере, као на зов трубе, упознавали једни друге, кумили се и братимили, женили синове и удавали кћери. Било је то узвишено и подвижно, бесмртна песма за одржавање имена, највеће задовољство које су могли да осете. Били су тихи и скромни, говорили су разложно и смерно, као да их је саздало вечно пријатељство и слутња блиске опасности. Страховали су од дана када ће тућинска чизма згазити њихове светитеље, уништити гнездо њиховог окупа и оставити их без господара, у слепој безличној љутњи. Ушли су у божји дом скрушено и молећиво, запалили свеће у знак сећања на умрле и пале у боју и дуго стајали међу каменим зидовима, све док мирис тамјана није ишчезао и нестао у зраку. Ухода се неприметно издвојио и брзо кренуо до најближе турске постаје. Дивље животиње су се разбежале, птице су узлетеле, змије су запалацале испод камења. И опет је настао мир. Планина је утонула у ћутњу. Једино је Белица шумела у свом току. 5
А кад се завршила црквена служба и кад су умукли гласови и шапати упућени свевишњем, људи су изашли у поље, под записне храстове, угостили себе и ближње, нахранили своја испошћена тела и запили за време прошло, за кнеза, за Косово. Затим је почео обред забаве и песме. У јеку славља, у неопрезу среће, над манастиром је заграктало јато злослутница. Из ногу гавранова пала је коњска балега. Али нико у том предсказу није видео знаке опомене. Младићи су и даље свијали коло, а деве су китиле своју косу безбојним пољским цвећем. Али кад је испред мудрих стараца залепршао црвени турски фес сви су узвикли и панично устукли. Али тада је већ било касно. На коси брега јаничари су уздали ознојене и узнемирене вранце. Извадили су сабље из корица и слушали заповест која им је налагала да крену напред и разоре све што искрсне на путу њиховог сечива, све што се супротстави вољи и сили Алаха. А тамо у долини, поред реке, измећу густих високих шума, скривао се велелепни манастир, нешто најлепше што су икада упознале њихове злослутне ратничке очи. Њихова постојбина је била далеко, они су превалили земље и мора, видели градове тврђаве и споменике, све у пролазу, без осета и усхићења, али сада су први пут застали и проматрали чудесни двор једног покореног народа. Био је различит од других, јединствен у одблеску сунца, тајновит под сенкама шумећег лишћа. На сјајном огледалу крова, на оштром копљу, сјактио је златни крст, изазов непознате вере, говор народа који не подноси господара, сећање на дичну и славну историју. Кола младића и девојака јездила су преко зелених пропланака. Људи, жене и деца окупљали су се око 6
слепих гуслара и народних певача, а музика направа, фрула и добоша разливала се у обиље дана: чуо се пригушени јек, нешто од величанствене оде светковине, нека ћарлијућа радост која је све захватала и држала у греву бескрајног скрива. Одједном су небо прекрили облаци. Повици јаничара испунили су људе ужасом страха и смрти. Та разуларена војска дивљих и сулудих хорди обрушавала се низ брегове, јурећи на својим обесним коњима; огромни и претећи помаљали су се иза гребена и кружили око манастира, витлајући оштрим кривим сабљама. Све што је имало ноге дало се у панично бекство. Развила се хајкачка и погубна битка у којој су једни били немоћни бежници, а други безмилосни тратачи, жедни крви и освете, нетрпељиви, упорни у нагону да убијају и ниште људски живот са узвицима наде у потоње рајско блажен ство. Они су били оно што јесу, ватрени вез очаја, претходница страшне владави7
не, и служили су оружју, једином праву завојевача. Секли су немилосрдно. Њихов господар пустио их је са ланца, ослободио из куле и нахушкао на нејач и они су умели зналачки да искористе тај играјући излаз: сваки сев сабље значио је окрут ну смрт, сваки хитац убојног копља један живот, сваки удар камџије догробни лелек. И са одмаком дана земља је постала црвена и влажна од крви, унакажена од исечених телеса, а река је бивала све тамнија, све црња; проносила је главе, невина лица, отворене очи; мноштво страдалника. Али јаничари нису мировали. Наставили су да гоне чак и оне који су најдаље умакли. Стазом је бежала лепа девојка, обучена у бело мирисно рубље, а њене дуге црне плетенице поскакивале су као две немирне гује. Била је дева и чедна, неисцрпни извор сласти и пожуде за којом је махнити ратник данима чезнуо, временом копнео. Нагнао је коња уз падину. Гоњен дамарима свог ужеглог тела, у тежњи да задовољи отворену рану своје глади, пентрао се уз стене и голи камен, једнако мотрећи своју жртву, уживајући у шумском лову, у игри која је за њега представљала сигурну победу, вајкдашње искуство освајача. За несрећну девојку није било врха на који се не би успела само да умакне Турчину чија су уста пенила од беса, а очи крвариле од злочиначког пијанства. Висока напукла стена, која се застрашујуће надносила над провалијом Забрешке клисуре, привукла је њен унезверени поглед и она се као мачка припила уз камен, молећи се небу да је заштити од зла, избави од нечастивог. Зачула је бат чизама и примирила се, пре стала да дише. Турчин је бацио сабљу и 8
скочио на обалу, примакао сс девојци и зграбио је дугим кошчатим шакама, али није могао да јс отргне, нити да је приведе себи. Поцепао је њену одећу, стргао њене хаљине, а она је и даље стајала непомично, као да је урасла у сам камен. А кад је остала скоро нага и кад је њено тело било изложено подсмеху мужјака, његовим додирима грозе, она је осетила да више не може да поднесе срамоту и гадост и скочила је у таму кланца да река опере љагу са њене беле нежне коже. И Турчин је пао и разбио сс о врхове стења, а орлови, змије и гуштери разнели су његову лешину. Бег је још увек трајао. Двс сестре, тек заручене, бежале су према извору Белице, према пећини. Хтеле су да се завуку у неку отворину, да наћу скровиште у угроби земље и остану тамо све док се над разбојиштем не огласе крици птичурина. Нису имале среће. Млади јаничари приметили су њихове ланене кошуље и јурнули су за њима, утркујући се ко ће пре да их повали на расцветани ћилим земље. Поред пенушавог бука расле су старосне врбе чије су гране падале у воду и мостиле обале реке. Девојке су покушале да прећу на другу страну и умакну у гудуре брегова, али кад су виделе да су окружене и да оштрице сабљи севају као муње, узеле су се за руке и здружено скочиле у вртлог пред немим и зачућеним освајачима. На крошњама врбе остало те сјајно прамење њихове косе. Отада је протекло много векова. Планина се изменила, оселила селом Сисевац. Река је добила ново име; поцрнела је од српске крви. Остало је брдо Поглед. Остале су рушевине манастира. Остао је и Девојачки камен — да својим изгледом подсећа на ову тужну причу. 9
Миса Михајловић, рабаџија руднички, усмрћен од метка у кући
Бежник Ђурђе је обарао стабла, вадио пањеве и равнао земљу, као да је од искрчене шуме и узоране њивице зависио његов опстанак, зачетак насеља коме је он био претеча, творац прве брвнаре, сва нада и ужас будућности. Планина је била његов једини дом. Био је непомирљиви осветник; знао је само за себе и закон ножа и метка. Живео је од данас до сутра, са дочеком дана и испратом ноћи, угрожен медведима, рисовима и змијама, али упоран да се одржи и одоли свему што му задаје несносне ударце, свему што настоји да га заплаши и прогони у друге пределе. Трсио је шибље и отимао земљу 12
од жила и корова, требио је од камења и отровних гљива, посртао од умора, одмарао се и звиждао. Нешто узвишено и светачко зрачило је из њега, а предмети које је дотицао попримали су одређено значење, као да им је уливао живу промисао да би их заштитио од урока и подчинио себи, увезао сужањством. Изгледао је запањујуће висок и снажан, као да је потицао од изумрле дивовске расе коју су уништили богови, јер је била бунџијска и непокорна. Тумарао је планином и залазио у шпиље и вртаче, у брлоге вучица и дивљих свиња, завлачио руке у гнезда и пукотине, пео се на врхове и осматрао околину и памтио сваки брег, сваку увалу, сваку стазу. Увек је носио секиру и косир и обележавао међе којима је ходио, ројеве пчела и срнећа бивалишта и све што је могло да му користи за храну и повећање иметка. А онда, док је седео пред својом избом и дубио у дрвету лик разљућеног змаја, зачуо је како се брдима разлеже песма усамљеника, громки глас човека који је кроз пев изражавао своју радост, обавијену слутњама и метежом времена. Бурђе је устао и угледао непознату људину, без длаке на лицу, али са осмехом за ближње и мржњОхМ за туђине. Пружио је дошљаку руку и снажно га лупио по рамену. Разумели су се, иако ниједан од њих није проговорио. Дању су крчили и спаљивали шуму, а ноћу су силазили у равницу, упадали у дворе и секли азијате, и односили благо, бежали на брзим шаренкоњима. Друговали су дванаест лета и још две славне године. Али у једном неравноправном боју, негде изнад кривовирских бачија, смрт је ставила своје обележје на Носино чело и заувек га покопала на ћувику, на Носином врху. 13
Станиште бачијара Тако је Ђурђе остао сам. Чинило му се да је цела планина опустела и занемела. Тамо где је некада живео и хајдуковао, тамо где је одјекивала сеча дрвећа, сада је владала невина тишина природе. Није могао да разбије тај осамни стравични осећај који је изненадио његово небојштво. Ушао је у колибу и легао на сеновиту простирку. Мучила га је бојазан да ће остатак живота провести у миру и раду, тражећи утеху, обнављајући зидове светог манастира, у неизмерном очеку да неко подигне устанак и поведе рају у кра јњу беспоштедну битку. У његовим жилама текла је крв храбрих и гордих, буктиња одметништва, глад изазова. Није се предавао. Био је решен да истраје. И опет је устао у поноћ и одлутао стазама које је само он познавао. И опет је постао страх и трепет за поморавске Турке, за издајице, за све оне који су нано14
сили неправду сиромашном и ојађеном народу. Севали су његови јатагани, пуцале су његове кубуре, клали су његови зуби. Појављивао се као авет, палио и харао, и нестајао исто тако ненадно, без трага и доказа о себи. Али после четири зиме болест је нагризла његово камено тело и претила да срамно докрајичи дух који је увек ходао усправно, кроз време и стварање предања. Демони су му испили снагу. Једино што му је остало било је сећање на јуначке подвиге, непрекидна нит славља, сјајни ореол који је исплео око свог имена. Кобни успеси, јаничари и буле под фереџама, носиоци блага, значили су за њега избор који му је омогућавао да испуни заклетву дату над гробовима, под лешевима. И док је раније та крепка, очврсла и шумска појава деловала у ноћи више као привиђење него као истина, опсењивала заседе и излазила из окршаја без рана и озледа, сада је читав тај кошмар победа изгледао измишљен, друкчији од збиље и маште. Напади и бекства непознатог хајдука бацали су Турке у очај и понижење. Ниједна потера није могла да открије бивак безименог; нико му није видео лице, нико осим мртвих. У том шапатном казу лежала је неиспевана песма у спомен оних који су се уздигли изнад братства и непријатеља својих, жаљење за хероје који су бесмртни, а ипак умиру, постају прах, један надгробник на раскршћу. Турци су пронели глас да му опраштају све грехе које је починио, а бег га је позвао да се врати на своје напуштено огњиште, нудећи му заштиту, мир и сигурност. Састали су се на врелу Црнице, под смотром силне и оружане војске, и зарекли у тврду веру да ће заувек да одрже и поштују задату реч. У том договору било је 15
нечег дрског и презривог, нечег заваравног што их је гонило да се брзо удаље један од другог, како би одолели искушењу да не потргну сабље које су им висиле о бедрима, као украси јунаштва и свирепости. Тада је Ђурђе напустио планину. Али није се вратио међу људе. Направио је кошару на месту званом Девинац, између Буљана и Шалудовца, далеко од туђих очију и близу сунца, ветру и тајанственом кланцу. Живео је смерно. Чувао је овце и узгајао пчеле и чокоте винове лозе. Са плавог небеског свода сунце је обливало својим зрацима свенуле травке и сасушену кору земље. Његове млазне стреле падале су на све живо и мртво, на бобице узрелог грожђа, на пластове сена, у мрежном ткању несагледног ћилима сна и јаве. Ђурђе је развио покровац од козје длаке, а злато је бљеснуло и засенило му вид, помутило разум. Узео је дукате у прегршт и испуштао их кроз прсте као младо неосушено жито, и чинило му се да опет уходи аге и бегове, напада запреге и ослобађа осуђене од заточења и смрти. А кад га је син затекао пред гомилом златника, он их је прекрио и повукао ближе себи, према деоници. — Имам дванаесторо деце — рекао је син. — Деца су твоје злато — рекао је отац. — Спавају на поду, на поњавама— покушао је син да разнежи оца. — Ово су крваве паре — рекао је Ђурђс и тиме јe разговор био завршен. После је данима лутао планином. Закопао је благо на скровито место, а затим се вратио у своју кошару, уморан, али ослобођен од прогона, од сенки проклет16
ства. Себи је оставио буклију жутаћа, а својима је запретио да никоме не говоре о његовом богатству. Најзад је умро. Усуд није хтео да задовољи његов аманет: најмлађи син његовог сина случајно је пронашао буклију, али није смео да узме ниједан златник, јер је мислио да су то кућевне паре. А онда је најстарији син његовог сина срушио кошару, зграбио булију и однео је са собом, да ником ни реч о њој не каже. Оделио се од остале браће. Постао је први. Хоте.т „Борјс” пред извором Црнице
Турци су викали у ноћ са дивљим задовољством ратника и освајача. Дојахали су до куће Ђурђевог сина, која је била окружена високом дрвеном оградом, и отворили врата грубим насртајима поткованих чизама, и банули унутра са исуканим сабљама и претећим погледима, сејући страх и укус насиља. Али пре него што су и осмотрили многобројну чељад окупљену око бадње вечерске ватре, изнад које је бркати домаћин окретао на ражњу божићње прасе, они су знали да су девојке и жене већ склоњене на сигурно и скровито место. 19
И шта су могли да учине? Озбиљна и привидно смерна лица одраслих и заплашени изрази деце, стиснути око крила старамајке, говорили су печатно о својој немоћи пред наоружаним силницима, у тихим јецајима, покушавајући да гану њихова отврдла срца. И јаничари су застали. Само је један закорачио напред, ближе огњишту. Раскопчао је чакшире и завукао обе шаке унутра, тражећи нешто мећу ногама. Остали војници пратили су његове покрете и грохотом се смејали, падали на под и ваљали се као махните животиње; нешто су извикивали, нешто анадолијско, нешто неразумљиво, осветничко. Мокраћа је падала преко печеног прасета, заливала му главу, мочила леђа, прскала по савијеним ножицама. Неверници су погледали још једном укућане и насмејали се гласно, уместо поздрава. Онда су отишли. У кући је остала празнина и цео дом јс утонуо у дубоку ћутњу, скрхан тугом и болом. А кад је ноћ скончала своје таворење и кад се над крошњама многобројних храстова надвило свечано рухо празника, поново су задрхтали одблесци наде и неуништиве вере, позивајући укућане на јутарњи обред, настављање помена који су им преци завештали као знамење. Стајали су око гостинске софре, у божјем миру и милосрћу, и шаптали молитве, од памтивека исте, али са којима је сваки сусрет имао снагу и утицај првог суочења. То их је смиривало и враћало у љуску постојања. Сада је Господ све знао о њиховој патњи. Одахнули су. Неко је долазио. Једна жена је изашла напоље, у сусрет Ђурђу, глави поро20
Борик дице, који је живео у кошари, високо горе мећу брдима, у тамном и тајанственом кланцу. Старац је био висок и кошчат, у позним годинама живљења, и цела његова појава, озарено лице, дрски поглед, оштре и реске речи, носила је у себи страст младости, жудње, нешто од вечности, ону чудну лепоту пред којом је време немоћно и слабо. Кретао се дивовским корацима, размахујући рукама, севајући очима, тако да је одавао утисак неке митске старине, као да је изронио из зачаране шуме, оживео из предања, сишао с неба. Он је познавао безумну осионост јаничара, њихову насладу у убијању и силовању, њихова дивљачка избраздана лица, њихове узвике и погрде, сличне крицима који узлећу са високих хридина и докрајчавају се у ужасу крви и черечењу меса. Све је то чувао у себи као неизлечпву рану и тим исумитним болом напајао своју освету и мржњу. Ништа није могао да заборави. И сада, на рубу старости, под окриљсм смрти, прогонила га је слика детињства, дома и сточарења, која се живо уздизала из пепела успомена, 21
као подсетник на разлоге борбе, и казивала му да његово дуго путовање, од почетка једног столећа до увира у друго, није било узалудно, огрезло у трпљењу, већ испуњено циљем који су му наменили преци изгинули на светом Косову. Сећао се своје младости и времена хајдуковања, оног мрачног и лепотног доба када му је бритка сабља била једини савезник, а фијук ветра и клокот реке једини пев. Очекивао је ноћ с нестрпљивошћу љубавника. Освета је била његово име, и свака његова мисао била је неодвојива од те речи, срасла са његовим ко стима, део крви, и пламсала је у њему као ватра. Говорио је брзо и опоро; клетве су му биле набијене ватром и претњом, искриле су жестоким бесом и тежиле за остварењем. Био је унижен и укаљан и то га је морило као присуство смрти. Змије су непомично снатриле у његовим грудима, спремне да заскоче. Ућутао је и једно време ослушкивао гласове у себи, оне немуштне позиве који су другима били неразумљиви, а њему саопштавали све тајне овога света. И дуго је посматрао дрвени праг сасечен неверничком сабљом и опогањену божићну жртву, исмејану светињу свог дома, и дуго је осећао како изнова нараста у њему она потајна снага, како победоносио јури кроз његове жиле и буди усахле токове крви, подстиче на побуну, изазива и објављује ново узвраћање. И настала је искра у њему, преточила се у пламен и старац је васкрсао у непобедивог горског цара, повратио је значај који је једино имао, раскорачио се и усправио, ударајући се по грудима својим окошталим рукама. Укућани су занемели од чуда. Били су запањени и заплашени тим неслућеним преображајем. Гледали су хајдука као да 22
га први пут виде, гледали су га као јунака из приче, а када је минула зачараност и када се истопила сенка радости они су схватили да су у једном магијском трену били сведоци привиђења и божанске поруке и оборили су главе у неумрлу славу свог оца, деде и прадеде, одајући му дужно поштовање за све што је некада било и за све што ће икада бити; до трајања њиховог имена и колена потомства. Старац је истурио браду и разјапио чељусти, показујући усну пећину, а последња три зуба, поломљени очњаци, личили су на стубове неког прадавног здања. — Погледај! — обратио се сину. — Имам само три крња и климава зуба. Али Турчин не би отишао из моје куће некажњен. Сам бих му гркљан искидао. Рибњак калифорнијске пастрмке
Јаков Прокић, умро од лежеће бољке
Низ моравско равниште, опустело ол приближја ноћи, касале су уморне мазге, натоварене бисагама блага, и магарци, сви јени од златног терета и фијука бичева, који су их свом жестином гонили у прашњави трк, даље од пасних застана. Султанове харачлије, јашући црне коње, следили су кружно поворку, а њихови чувари, одаслати на левиште и десниште, мотрили су на заседе шума и кланаца. У тишини предвечерја чуло се само копитање и птичје огласје извидника. Негде на Змичу први пут се огласио звек оружја. Из густине храстовика, из 26
церја и шеварних травишта полетеле су смртне стреле, а одмах затим појавили су се заседници и сабљама сустигли рањене и утекле. У смирају битке хајдуци су се одазвали харамбаши: било их је седамдесет и један на броју, сви нерањиви осим једног, стрелника најближег турском пролазишту. Потерали су благоносне животиње уз црничко течје, заметно од друма, све ближе гудурама, штиту стења и зверињих ста ништа. Обиље плена будило им је радост и хтели су да раздреше вреће, да изнесу на видело месеца драгоцене ковине и разделе шта је за деобу, а скрију што је не дељиво, из светишта узето, али страх од потере чинио их је опрезним и бежним. Свако је пазио своју мазгу, а сви заједно магарце, носнике блага, задобијеног у манастирским ризницима. Сва слава Србије, својина световна и духовна, раба божјих, тамнила је и нестајала у пљачкашким пролазима неверника, којима је пад Косова отворио врата кнежеве златоносне земље, украшене божјим крстовима и обличјем анђела и вери угодника. Азијатски јахачи, понижени пред сваком лепотом, дизали су оружје на сјај рукотворина и све што бежи пред њиховим коњима. Вођа заседника, осиромашен губитком иметка и дома, без ичег осим сабље, водио је своју дружину у смеле препаде и повраћао реликвије, потомству измењене. Размишљао је о времену у коме ће страдална збивања бити само помен владара и јунака овенчаних предањем. Да ли ће ноћашњи подвиг унети славу његовог имена у запис будућности или ће крв трагова прекрити шумско лишће, ћут звери? Сећао се дедових прича о настану имена насеља, брда и река и питао се шта ће остати на крају путовања, скрив блага, ником незнан, или реч за сваки белег и застан. 27
Од писка злокобнице предња мазга се омакла у понор, близу потоњег Козила, првом закопу блага. Ненадни јек узнеми рио је животиње и све су устукле, противећи се тмини, невиду и човеку. Шапатима и милоручјем људи су им даривали топлоту брижја и наводили их на нове путе, мања опасништа. На Масиној ливади, првом предаху, другом благишту, на појили су се вржним захватом из Хајдучког кладенца, изданом воде негаснице же ђи. Небо је било осуто свицима, а звезде су китиле букове гране, падале у росу трава и биља, и да је било ко од њих подигао мач или копље могао је да ожеже врх оружја и понесе ватру као знамен своје непобедивости. Али били су одвише у себи и красје ноћи је бледело у надолазу зоре, избрису жарног трептања. Пре јутра стигли су у долину црничког извира. Над свим окољем рудило је источје и чинило се да над рушевинама Светог Сисоја почива ореол неба, дуга над сузама погубљених мученика. Харамбаша је подигао руку у сви су застали пред зидинама, скинули капе и помолили се за неоткрив својих земаљских скрива. За оставу црквеног блага одабрали су Врелце, црничко врело течно једино у време киша и снежних отопина. Омачен, посећи крст у десници, вођа је закорачио у пећину, прекриту пузавицама; сјај причесних пехара, икона и златне одежде обасјао је камене сводове нестварном ватром и носници су се нагло повукли, заплашени, и одмах заборавили место са кога су утекли. Само је вођа био миран и тих, као да је схватио настан легенде, остваривање чуда. Јаук рањеника повратио их је збиљи и смрти. Мелем трава није могао да ублажи сеч оружја. Хајдук је стискао зубе и стењао на носиљци, ношеној уз нешумну 28
Врелце, трећи закоп хајдучког блага Стењку, а на врху Хајдучког брда последњи пут је речју огласио непребол свог тела. Поново су сви скинули капе и прекрстили се, немо жалећи човека који је умро пре њих и који се и гробом и благом означио на вису, гледишту према сутрашњем селу. Харамбаша је последњи напустио гроб ничим необележен. Да ли и њега земља очекује, без камена. и крста, и разор посмртног пребива од тражника блага, неплашних ни од људских костију? Био је сведок догађаја и туђих судбина, а свој 29
удес могао је само да слути, научен да коб прими и поднесе као разрешење осветништва и патње, доступне сваком човеку. Пожурио је према одмаклицама, кроз буковик, бестазан, насељен птицама и зверима, притајеним у својим окотиштима. Дан се будио и мазге и магарци су све чешће кидали лишће грмља и пасли траву бусења, а на повике и ударе њакали и бежали уз стрмину. Кад су прошли хлад дрвећа пред њима се указало сунчано висје, Чемерикина ливада, обрасла чемером. Лептири и бубе пили су росу са латица цветова, а јелени и срне, изашли из шуме, ближили су се извору под осамном разгранатом буквом. На том последњем застану хајдуци су поскидали товаре са животиња и увидели сво благо. Оно што је било недељиво закопали су крај воде, да људи газе по њему, да га никад не пронађу, а разделне златнике свако је дао својој пећини на чување. Једино харамбаша није хтео ништа да узме, ништа да задржи. Замахнуо је бичем и разгнао мазге и магарце, да по свој планини оставе трагове и наведу потере на лутања и неврат. Отада се по Кучајским планинама вију магарци, први пут виђени на Магарећем брду. 30
Уснио је место на коме се налазило закопано хајдучко благо; ослушнуо је гласове предака и никоме није говорио о томе, никоме није одао тајну, наклоност богова, ничим није показивао да је изабраник међу грешницима и заслужан да овоземаљски живот проведе у благостању, а потоњи у сластима раја, окружен певом анђела. Дању је орао тврду црвену земљу, знојио се под сунцем, одмарао под крошњама брестова, пио ракију и кусао пасуљ из чађавог грна, а кад је наступило време ноћи и кад се изеден месец уздигао високо изнад планине, човек се 32
ишуњао из колибе и кренуо пут мрачног горја, обилазећи простране Ђурђеве ливаде. У голим недрима, испод кожуха, носио је велику црну мачку, чији су нокти били отупели, а очи ископнеле од бдења, али која је на челу имала белу звезду, знак мађије и неслућене моћи. Небо је било ведро и озвездано, а брегови су почивали у дубоком сну, као да умиру. Владао је мир, без ветра и најава; природа је зрачила вечност, ништа се није мењало. Човек је стајао мирно, ослобођен чулних утисака, али је примао оне необјашњиве дослухе који су долазили из постојбине предосећања, не из случајности, већ из непознатих узрока. Био је опседнут, у власти мистичних сила које су господариле његовом вољом. Пустио је мачку на земљу, као да пушта голубицу, пут наде. Животиња је испрва мировала, протежући се око човекових ногу, а затим је пошла напред, бешумно, стигла до Старог врела и загребла тле испод најдебље букве, огољујући осушено чворновато корење. И ту је одмах планула ватра. А сјај је био чудесан. Израњао је из мртве зем ље и титрао као одблесак, лебдећи у зраку као златна измаглица. Сељак је зинуо од неверице. А онда се насмејао. Нешто га је гонило да крикне од задовољства, нешто га је дозивало и мамило на разговор, али он је стискао зубе и гушио навалу радости, борио се са собом, опирао демону. Ако помене реч благо, биће то кобно по њега; уместо златника наћи ћс пепео. Тада се зачуо глас опомене. На том зачараном месту хајдуци су некада убили турског преносника и закопали га заједно са благом под разгранате крошње дрвећа. Време је прохујало, а грех је земљи постао тежак; бољка на њеним грудима. И она је сада нудила своје запре33
тено обиље, накит и дукате, али не свима, већ оном одважном, оном ко се усуди да одузме туђи живот, јер треба крв за крв да падне. И човек се вратио у своју убогу избу, замишљен, предан тајанственој поруци искона, са молитвом на уснама. Молио је вишњег да му опрости. Али очи су му биле зажарене и подмукле и смерале су лукавост и подвалу. Он се у свему правдао наредбом неба. Морао је да испуни обећање и докаже своју храброст, јер би га у противном сустигла окрутна и немилосрдна казна. Отада је походио далеке крајеве, тражећи лепог и невиног дечака чије је име било Златко, а презиме Дукат и који је брадавицом на левом образу био обележен од усуда. Лутао је по непознатим гра довима, скитао по прашњавим селима и просјачио по вашарима, казујући судбину болесним и несрећним, али никада није зачуо оно име, ни глас, ни ехо. И настављао је да путује, преко долина, уз клисуре, низ стрмине, гоњен сабласом опомене, застрашен сном, ошинут виђењем земаљске ватре. И најзад, на увиру снаге, исцрпљен, са псовком међу зубима, док се одрицао Господа, негде на морској обали, предање се преточило у стварност. Узео је малишу за руку и повео га на славље дана, да га изучи занатству гатања, а његовој тужној самохраној мајци прорекао је богатство и новог господара. Лагао је као и увек. Лагао је тако вешто и убедљиво да је и сам веровао у своје обмане и понашао се смерно, калуђерски, као да је одвајкада био одељен од страсти и предодређен да буде пример онима који се клањају божанству и живе у нади сутрашњице. Стигао је у поноћ на оно уклето место. Оборио је дечака на земљу и принео 34
га на жртвеник. Дечак је вриснуо и зов се пронео кроз глуву тишину ноћи. Непомична и горка смрт ставила јс своју сен на његово чедно лице. Човек је устао, дрхтећи од злочина који је починио. Руке су му биле крваве и лице му је било орошено крвљу, и свуда по одећи имао је тамне злокобне мрље, ко је су оглашавале своје проклетство. Осећао се дивље, умазан блатом, окружен дахом пакла. Погледао је сечиво ножа. Гвожђе се калило у одблеску пуног месеца, а оштри ца севала опчињујућим змијским уједом, гладна и ненасита, препуна жудње за непрестаним колом своје убилачке намене. Немио је. Знао је да чин није окончан. Ишчекивао је. И тада се још једном огласило оно незнано и пламен је избио из тла као мноштво здружених бакљи. Није оклевао. Јурнуо је и забио сечиво у тај горући и сабласни призор и све је утихло и потчинило се његовој вољи. Тако је победио. Ископао је скривено благо и закопао унакажени леш несрећног дечака. Тако се одужио земљи. За зимске радости: стрмине пашњака, прекривене снегом.
Човек је и раније улазио у многе пећине, тражећи закопано хајдучко благо, али никада није био опчињен тако притајеном злобом и велом неверице. Кретао се тихо и нечујно, ослушкујући. Била је то давнашња опрезност животиње, осећај опасности, неверовање у оно што се први пут види и зато не познаје. Негде су падале капи воде, негде су лепршали шишмиши. Негде, негде. И све је било заклоњено и скрито, у таму закопано, преточено у очврсле стубове, и све је дрхтало на тананим нитима паукових мрежа, одјекивало међу преградама, зво37
нило у зраку и сведочило о свом присуству и постојању. И тај свет подземља бу дио је у њему жељу за непознатим, ону понорску глад духа која се никада не може досећи, никада испунити. Оссћао се безнадно, не зато што је све било загробно, већ због несносног осећања лутања, губитка путева и слутње да је неки џин огромним каменом затворио онај једини излаз. Био је то још један поразни утисак, особна збиља која га је држала и стезала у чељусти неизвесности. Све му је изгледало натприродно: нити паукових мрежа као конопци, прелети ноћних птица као кидисање змајева, оброни бигра као рушење планине. Тако је шпиља стварала свој неразрушиви језик, неразум љив за оне у чијим срцима царује неразре шиви чвор гатки. Сунце се ослободило заклона облака и поново продрло кроз пукотину: обасјало је дубоки траг ножних прстију и човек је приметио на растојању од шест ко рака и отисак десног стопала, још већег, нестварнијег. Далеко напред назирао је обрисе дива: био је као маглина, погружен и изгледао је зао. Све бајке и некдашње варке детињства одједном су израсле из сећања и запљуснуле га својим дахом, оном претећом истином у коју никада није веровао, али којој је у тренима слабости упућивао молбе за опрост. Био је то најстрашнији доживљај у његовом животу. Запалио је дуван и отпио из чутуре неколико гутљаја љуте ракије, гледајући немо, бојећи се речи, поштујући тишину тајанствене утробе земље. Дивовски траг људских стопала бивао је све јаснији, огроман и дубок, оцртан у меком влажном песку, говорио је о свом имену и необјашњивом пореклу и доказивао његову наивну представу о постан38
ку и силама света. Одсјаји су падали на човека и витлали његово осетљиво срце утонуло у дубоке наслаге сала, а одјек корака који се губио у даљини допирао је као фијук бича и браздао му лице паником и очајем. Тада је престао сваки по крет, сваки шум, завладала је мукла и гробна тишина, упила се у материју и уни штила изворе звука и најава. Био је то врхунац неспокоја, размак смелости и хтења. Цела пећина, од порозног тла до нејасних сводова, одисала је претњама и грозним облицима предосећања у коме су представе достизале савршенство нетрпе љивости, кошмар несклада и читав сплег заседа. У том немом двобоју између човека и привиђења постојала је извесна присност, ликом исказана. Оне тамне и незнане силе, примирене и нечујне, струјале су изнад неразумљивих таласа и вршиле на човека помни утицај: нападале му чеоне ко сти, притискале га невидљивим теретом и припијале се уз његово месо, као пијавице. Ишао је напред, не скидајући поглед са утваре, али када се приближио зиду сене је нестало, устукла је у даљине, одбегла неслућеном брзином која је опсенила несавршенство људског вида. Али човек се није дао заварати; био је свестан наглости промене. И даље је упорно посматрао високу расеклину, очекујући појаву оног бића, можда само поглед, промич којим би могао да одреди своју слутњу или реч да створи. Дубио је простор и продирао у вилинство таме и био је го лико заплашен да више није осећао страх, ништа осим трагања које га је подстицало и гонило напред у јурише и загрљаје смрти. Изашао је на светлост и бацио се на земљу, пијан од узбуђења. Осетио је топлоту сунца и мирис траве, чуо је кли39
каве дозиве птица, видео је бескрајно море небеског плаветнила. Био је то несвакидашњи дан, испуњен доживљајем и трпњом, а ипак зачињен задовољством. Откриће пећине о којој су кружила предања као месту хајдучког биваковања, и оне камене постеље и онај исклесани сточић, стубове и изгледи у облику људи и животиња, и све оно што је остало ван домашаја слуха и додира, испунило је његову машту утиском снаге и предсказања — као да је прешао забрањена пространства и изнова сс вратио у живот са тајнама које је видео, али не и разрешио. Овчији сир, чуван у чабровима сирнице. туристи купују током целс године 40
Урош Радошевић, овчар на кошавином путишту
Једног пролећног дана, који је сво- јим претећим изгледом подсећао на оно далеко разорно доба када јс земља добијала прве девичанске обрисе, окомио се на зелене брегове застрашујући налет кошаве, најављујући последњу, судбоносну битку. Ветар је потекао из нутрине карпатског горја, прелетео преко широког валовног Дунава, покорио пространу стишку равницу, обуздао шумовито Хомоље и закуцао на врата дивљих Кучајских планина. Али ту је његов освајачки и победоносни поход био поражен, иако је снага стихије била једнако иста, непромење43
на од самог почетка. Навикнут да побеђује без напора, навикнут да господари без отпора, застао је збуњен, колебајући се, а затим се повукао, осмотрио огромне беле громаде и збијену војску прастарог дрвећа, јекнуо свој убојни поклич и загалопирао напред, да изнова окуша своју владалачку моћ. Ударио је олујно и преплашено, као да задаје исцрпљујући ударац, али очврсла материја камена и уплетене крошње високих букви примили су силину препада као заносио њихање, предивну успаванку која се заносно ишчекује. И мудрост шуме била је голема. Негде је размакла своје младе танане гране и пропустила прве одреде разбеснеле најезде, увукла их у своје мрачне скриве и разорила у безопасни лахор, за малу несташну играрију. И тако је издвајала оне безумне претходнике и тргала их од узавреле казнене масе, уживајући у изгубљеном јеку и немоћном хују који се проносио кроз њене загонетне одаје. Птице су улетеле у шупљине иструлелих и прогорелих мртвака, скривале се у напуштеним гнездима, а зверчице су бежале у јазбине, шикаре и врежје, ношене немиром и предосећањем да се догађа нешто негдашње, нешто незнано и зато смртно и паклено. Никада раније није њихов дом бивао у таквом хаосу, никада магла, та плима неба, није тако хладно засула њихова пребивалишта, и у свему томе оне су читале поуке, од настојања до коначности, и делале су непогрешиво. Сада су све биле склоњене, заштићене на местима ко ја су одувек пружала накриље њиховој врсти. Али страх их није напуштао. Знале су да нигде нису безбедне. Искуство их је научило да је природа низ неочекиваних и ненадних мена. Сва настојања кошаве да отвори себи нове путеве остали су без успеха. И крици су једрили 44
према постојбини и призивали помоћ, тра жећи нова језгра набијена честицама несавладивости. Вапај разбијене војне допро је до оца праизведбе страха и смрти; истог часа винула се према даљинама хорда урлајућих демона. Јездили су небом, изнад суморног лица земље, не хајући за стазе и богазе, имајући пред собом само један циљ, оно гранитно и мр ско, затворена врата која њихови преци нису успели да открију. Надолазили су у гомилама, кружили и осматрали терен, а онда се суновратили у понор и здружили са исцрпљеним братством, најављујући свету победу. Ссвнуле су муње, а одред громова проломио се кроз неред ноћи, забрујао планином. Шума је и даље почивала на родном тлу, висока, црна и недоступна, уплетених грана, умршене косе, спремна да се одупре и супротстави живој нематерији свемира. Лишће је гласовито окупљало хиљаде брестова, кленова и храстова, пре него што обесно не време сједини тихе роморе у општу безличну панику. А ветар се заглушујуће го милао у подножју орлових стена. Ковитлац јс кључао и брундао, стварајући окружје празнине, које је у одсутном часу требало да послужи као тајно и убиствено оружје. Облаци су прекрили небо, а звезде су трнуле своје злаћане светиљке, месец је избледео и повукао се ближе залазу. Наступила је црна, претамна ноћ; доба оргијања. И опет се просула светлост, опет су громови надјачали претњу олује. Затим се осуо потопски пљусак, препун страшних наговештаја. Убрзо је киша натонила тле, уништила збијеност земље и учинила је меком и податном, Вода је јурила низ стрмине, подривајући корење дрвећа, и чинила рушилачку спрегу са надошлом јеком кошаве, која је у суманитости потврђивала своје гороста45
сно владајуће име. Тада је све започело. Негде је пала црвоточна буква, отржући се од места никнућа, а њено дебело стабло поломило је околне младице, и ветар је истог трена запосео тај волшебни простор и наставио своје пустошне нападе ки дишући дивље и разјарено. Нови дан затекао је на попришту само мртве: уместо шумовитог превоја, источно од излазећег сунца, указивао се ого љени гребен на чијим рањеним плећима није било ни тла ни растиња. Ишчупане и поломљене букве лежале су около као сакати ратници, као последњи доказ једне разбежане и поражене војске. А неки чобанин, први раник међу сточарима, устао је пре других и обишао своје планинске поседе. На једном брегу земља је била открита, однета бујицом. У њеним топлим недрима сјали су грумени каменог угља. 46 На базену — пливалишту изворске воде
ТРИ ЗНАМЕНЕ ГОДИНЕ УЧИТЕЉЕВАО САМ И САМОВАО У СИСЕВЦУ, ЦРНИЦИ НА ИЗВОРУ, ВЕЧНОМ ЗАСТАНУ МОНАХА СИСОЈА. НА БРЕГУ КОШАВИНОГ ВЕТРИШТА, У ТРАВНОМ ЈАБУЧИШТУ, КРАЈ ИЗДАНА НЕНАПОЈНЕ ВОДЕ И УГЉЕНОГ РУДИШТА, ПОД БЛИЗИНОМ НЕБА И ТАЈАН СТВА ПЛАНИНЕ, ПРОЖИВЕО САМ ВРЕМЕ ДАВНИНЕ, ВАМА НЕПОЗНАТО. И СВИ НЕГДАШЊИ ДОГАЂАЈИ, ПРОЛОМИ ПРИРОДЕ И ЧОВЕКА, ОСТВАРИЛИ СУ СЕ У МЕНИ, ДОК САМ СЛУШАО ВЕЧЕРЊА КАЗИВАЊА ЈАКОВА, МИСЕ И УРОША. У напуштеној школи, јесени 68.
СИСЕВАЧКА ПРЕДАЊА Никодије Спасић, Доња Омашница— Трстеник ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ Жељко Божић, Горње Мекушје — Карловац КОРИЦЕ СЛОВА Александар Урошевић Матра — Светозарево СНИМЦИ Горан Спасић — Книн ТИРАЖ 1000 примерака ЦЕНА 30 дин. ШТАМПА Графичко-издавачко предузеће ,,Нови пут” — Светозарево мрт урђеве ливаде разник ајдучко брдо лаго ећина ошава 3 11 18 25 31 36 42