Осам деценија једне слике

Осам
деценија

једне
слике

Никола Корбутовски
Осам деценија једне слике

Издавач:
«Плана Турс» д.о.о.
Део предузећа «Туристичка штампа»

За издавача:
Александра Милошевић

Рецензија:
Радомир Мићуновић

Редакцијска опрема и штампа:
«Плана Турс» д.о.о.

Део предузећа «Туристичка штампа»
Ђуре Ђаковића 100

Тираж:
500 примерака

Осам деценија
једне слике

Приредио:
Никола Корбутовски

«Плана Турс» д.о.о.
Део предузећа «Туристичка штампа»

Београд, 2005.



Омаж параћинским Русима

Новинар, публициста и књижевник, Никола Корбутовски, у
рукопису "Осам деценија једне слике" (Руска емиграција у
Параћину) користио је своје вишеструке афинитете и таленте, па
је, комбинацијом фељтона, хронике и (ауто)исповести, обрадио и
за штампу припремио материјал који покрива широк временски
лук, од 1925. до 1971. године. Настала је тако вредна и
доживљена монографија, са елементима биографског.

Све је почело доласком Руса, после Октобарске револуције.
У четири наврата су се цареви поклоници, махом белогардејци и
њихове породице, кретали из своје отаџбине у нашу и друге.
Конкретно, ауторов отац дошао је из Саратова на Волги. Отац
Александар припадао је богатијем слоју људи. По напуштању
Русије, служио је, прво, у југословенским граничним јединицама
у Охриду, одакле се, касније пребацио у Параћин, где је срео
Николину мајку Роксанду, која је 1931. са групом Пироћанки
дошла у град штофа и стакла, и са њом се венчао и децу изродио.

Параћин је био интересантан за руске избеглице и остале
трагаоце за послом и егзистенцијом, јер је имао две велике
фабрике, тако да се могло радити и зарадити.

У раду на овом тексту, каже Никола Корбутовски,
покушали смо да се сетимо многих руских емиграната који су, у
назначеном времену, живели у Параћину. На жалост, прошло је
много година. Доста података је неповратно изгубљено, на крају
остао је овај материјал са бројним непознаницама. Без обзира на
све, овде објављујемо некакав преглед Руса и њихове деце који су
живели у том граду, уз молбу свима који нешто више знају на ту
тему, да се јаве аутору и помогну да се списак употпуни и
комплетира.

-5-

Понуђени спис је, без обзира што смо га назвали
монографијом биографског проседа, тешко жанровски одредити,
пошто је, као што рекосмо, примењено неколико литерарно-
журналистичких поступака, али га је, зато, лако прихватити као
драгоцен прилог како историјских тако и друштвено-економских
и културно-уметничких етапа и тенденција, односно тековина,
поменутог периода, средине и саживота.

Као што је познато, руска емиграција се, по доласку
црвених на власт, обрела у низу европских земаља и Америци. У
једном тренутку, загранична Русија бројала је преко пет милиона
невољника. Од тога се око 70.000 њих настанило у Краљевини
Југославији. Захваљујући традиционалним наклоностима,
нарочито симпатијама које је краљ Александар Први
Карађорђевић, који се школовао у руским војним школама, имао
за њих, наишли су на добар пријем.

Бавећи се земљацима свога оца, Корбутовски не описује
само прилике у нареченој поморавској вароши која је тада имала
једва 10.000 становника. Поред локалних прилика и односа,
саопштава нам сијасет валидних чињеница и сазнања са ширег,
међународног плана. Елем, то није само омаж параћинским, него
и осталим измештеним Русима. Рецимо, аутор пише и о
последњим данима владарске династије Романових коју су
бољшевици зверски поубијали и разлозима зашто је цар Николај
проглашен свецем. Сем тога, захваљујући понуђеном штиву,
сагледавамо какав су утицај и учинак придошли Руси остварили
на Србију и Црну Гору. Свуда где су доспели, високим духовним
и професионалним могућностима, дизали су ниво средине која их
је, углавном, здушно прихватала. Далеко би нас одвело набрајање
оних српских Руса чији капацитети и ауторитети су били
светског значаја. Споменимо само неке: историчар Тарановски,
византолог Остроговски, слависта Митропан, редитељ Ракитин,
стрипер Лобачев, балерина Кирсанова, физичар Жердецки...
Ударили су темеље неким овдашњим факултетима. Још када је у
Београду почео да излази часопис ”Руски архив”, око њега су се
окупили сви познатији руски интелектуалци који су живели
широм света, од Замјатина до Цветајеве.

-6-

Породице руске дијаспоре су се, дакле, одмах укључиле у
свакодневицу српског народа, остављајући дубоке трагове и
снажећи српско-руске везе успостављене још у средњем веку. А
као резултат њихове брзе и потпуне усаглашености са
домаћинима, недавно је основано у Параћину, и Српско-руско
удружење ”Дон”.

Са пуно љубави, сете, па и дивљења, наш писац оживљава
људе и догађаје, сведочи о великом пријатељству у драматичним
временима. То нису само личне перцепције и реминисценције већ
и кратки повесни осврти на истрајавања и страдања матичног и
досељеничког живља.

”Осам деценија једне слике” посветио је Никола
Корбутовски, пре свега, својим родитељима који су са много
љубави и труда подизали и васпитавали своју децу, унуке и
праунуке. Међутим, то је, уједно, врста алманаха професорима,
лекарима, инжењерима, ствараоцима и другим расељеним
припадницима велике словенске земље који су поделили судбину
са Параћинцима, Београђанима, Новосађанима, Суботичанима,
Беранцима, Подгоричанина, Скопљанцима и другим
дестинацијама.

Познато је, иначе, од раније да су Руси и Срби највећи
носталгичари, често су и жртве своје широке словенске душе.
Дуго и неутешно пате за родном грудом, ако је изгубе, поготово у
страшном грађанском рату. То провејава и овом књигом.

Радомир МИЋУНОВИЋ

-7 -

Родитељи аутора књиге,
у Београду, на Калемегдану, 1967 године

Оцу Александру, руском емигранту,
и мајци Роксанди, Српкињи, који
су са много љубави и труда
подизали и васпитавали своју
децу, унуке и праунуке.

Н.К

-8-

Долазак Руса после Октобарске
револуције

Руска емиграција, која се после Октобарске револуције и
грађанског рата у Русији обрела у низу европских земаља, као и у
Америци, свуда је у култури земаља где је дуже боравила,
оставила неизбрисиве трагове. Такав је случај нарочито био
позитиван на просторима бивше Југославије, а посебно у Србији
и Црној Гори.

Када је реч о доласку Руса у Србију треба истаћи да су
постојала четири таласа напуштања руске земље, као четири
засебне целине: први је био одмах након револуције, крајем 1917.
године, други након пораза генерала Дењикина и евакуације
Новоросијска у марту 1920. године, трећи након коначног пораза
на југу земље и евакуације Крима у новембру 1920. године и
четврти и последњи, 1924. године.

По неким изворима, "загранична Русија” бројала је у једном
тренутку више од пет милиона људи, а од те цифре око 70 хиљада
руских избеглица настанило се у Краљевини Југославији.
Можемо слободно рећи да је руска дијаспора, за време и после
револуције, једино у Србији и Црној Гори наишла на топао и
срдачан пријем и хришћанско разумевање. Краљ Александар
Карађорђевић, који се једно време, сасвим млад, школовао у
руским војним школама, благонаклоно је пришао царским
војницима придошлим из Русије. И не само то, бивши војници
”беле гарде”,као и многе избеглице из Русије, укључени су одмах
у свакодневни живот али и у научни, културни и богословски
живот српског народа. Тиме су још више оснажиле српско-руске
везе, успостављене још у средњем веку. Јер, познато је да једна
од бака цара Ивана Грозног, потиче из познате српске породице
браће Јакшића.

-9-

У ствари, у историји односа руског и српског народа треба
разумети и одлуку генерала Михаила Черњајева, "лава од
Ташкента", да предводи руске добровољце у Српско-турском
рату године 1876. Черњајев се са својим војницима борио са
Гарибалдијевим идеалима. Тако је и назван - "словенски
Гарибалди".

У истом рату, као руски добровољац, погинуо је и
професор Николај Рајевски, познат као Вронски, главни јунак
романа "Ана Карењина" Лава Николајевича Толстоја. Рајевски је
сахрањен у Горњем Адровцу код Алексинца, одакле ће га у руску
земљу пренети његова родбина. На месту где је тело Рајевског
првобитно било похрањено у земљу, подигнута је 1903. године
лепа црква сачувана до данашњих дана.

Помоћ Руса није била безначајна ни у првом светском рату.
Руски добровољци су се заједно са Србима борили и у биткама на
Солунском фронту.

Све је ово имало одјека и кад је славни генерал Петар
Николајевич Врангел, по напуштању Крима 1920. године,
изабрао Србију за своје уточиште. Он је од 1926. године, живео у
Београду, а породици је оставио аманет да га после смрти сахране
у Србији. Генерал Врангел је умро у Белгији 1928. године а жеља
да буде сахрањен у Београду му је испуњена: уз сагласност Владе
Краљевине Југославије Врангелови посмртни остаци пренети су у
руски храм Свете Тројице у Београд, 1929. године, и ту
похрањени.

Можемо слободно рећи да је 1917. године, и неколико
година касније, у Русији настао прави хаос. Многи људи су спас
потражили у одласку из домовине. Сви они који су схватили да је
настао период борбе за власт, да је на сваком кораку терор, криза
и живота и духа, да је настао период у коме ће царовати насиље и
смрт, довело је до тога да су многи грађани Русије, посебно
интелектуалци, одлучили да крену у свет, у неизвесност...

И кренули су... Многи су дошли у Србију, јер им је она
била најближа, а осим тога, многи Руси, бивши војници царске
Русије, већ су ту били стационирани.

- 10-

Најчешће су одлазили у велике градове, у Београд, Скопље,
Сарајево, Суботицу, Ниш, али и у мање вароши, у унутрашњости
тадашње Југославије, у Нови Сад, Вршац, Панчево, Белу Цркву,
Параћин, Врање, Охрид, Беране и друге. И брзо су "дејствовали".
Руска лекарска емиграција, на пример, многи угледни професори
и лекари, већ 1920. године учествују у оснивању Медицинског
факултета у Београду.

У Београду је ускоро почео да излази и часопис "Руски
архив", око кога су се окупили сви значајни интелектуалци који
су живели у земљама Европе - од Земјатина који је живео у
Паризу, до Марине Цветајеве.

У главном граду, у Београду, где се ипак настанило
највише руских емиграната, ускоро почиње да егзистира и
издавачка делатност. Објављују се дела Ремизова, који је такође
живео у Паризу, затим Баљмонта и Куприна. Али издају се и
књиге на руском језику: Ивану Буњину, књига приповедака 1929.
године, затим "Дневник" Зинаиде Хипиус, такође 1929. године и
друге. Ипак, најпознатија издавачка кућа је била у Новом Саду -
"Браћа Грузинцев".

Ускоро је почела да ради и руска гимназија, оснивани су

Група руских
емиграната
по доласкуу
Србију

- 11 -

У Београду и широм Србије

Многи Руси су у Србији започели или наставили своју
научну каријеру. Многи су наставили оно што су научили на
универзитетима у Америци, као и у другим градовима у свету - у
Паризу, Лондону, Женеви. Поменим^ Вјечеслава Жердецког,
чувеног професора физике, који је завршио студије на Колумбија
универзитету у САД, затим Анатолија Шпаковског, који је такође
студије завршио у САД, Александра Соловјева, признатог
светског правника, који је студије завршио у Женеви и др.

Међутим, морамо такође рећи да је велики број Руса, који
су емигрирали у Србију, свој пуни интелектуални развој
остварили у својој другој отаџбини - у нашој земљи, као на
пример Георгије Тарановски, историчар, Сергеј Тројицки, такође
историчар, Георгије Острогорски, византолог, Александар
Игнатовски, хирург, Степан Куљбакин, слависта и др.

Дуга је листа Руса који су се сматрали Београђанима а који
су свој велики интелектуални развој остварили управо у овог
граду: Петар Митропан, познати слависта, Николај Навојев,
познати стрип цртач, Нина Кирсанова, балерина и педагог,
Степан Колесников, чувени сликар и др.

Морамо поменути и Николаја Краснова, који је подигао
зграду Министарства грађевине. Он је урадио и ентеријер Белог
двора на Дедињу, Маузолеја на Опленцу, Народне скупштине,
али је реконструисао и Његошеву капелу на Ловћену. Краснов је
пројектовао и Државни архив у Београду, Српско гробље у
Солуну, као и на острву Виду и друге објекте.

Кад је реч о архитектама морамо поменути и Валерија
Сташевског који је пројектовао разне богомоље и цркве: храм Св.

- 12-

Тројице на Ташмајдану 1924. године као и Иверску капелу на
Руском гробљу у Београду, 1931. године.

Дуг је списак оних Руса који су радили и у Београду и по
Србији: Јуриј Ракитин је радио као редитељ у Народном
позоришту у Београду, Георгиј Лобачев је био велики мајстор
стрипа, и други.

Поменимо још да је у Београду 1928. године одржан
Конгрес руских писаца и новинара на коме су учествовали и Д.
Мерешковски, А. Куприн, Б. Зајцев, Зинаида Хипиус и други.
Конгрес је историјски догађај у српско-руским односима. Његово
одржавање дало је значајан импулс српској култури и
књижевности. Краљ Александар Карађорђевић је приредио
свечани ручак у част руских писаца, а најистакнутије међу њима
одликовао је орденом Светог Саве. Године 1930. одржана је и
Велика изложба руских сликара, на којој су била заступљена и
дела оних сликара који су живели изван Југославије: Иље
Рјепина, Хаима Сутина, вајара Осипа Заткина и др.

Рецимо на крају да је велики број Руса био и у чланству
Српске академије наука и уметности. Поменимо само оне
најпознатије: А. Билинович, Салтиков, Куљбакин, Ласкарав,
Острогорски, Пушин, Спекторски, Тарановски, Фармаковски,
Хлипчијев. Реч је о славним професорима Београдског
универзитета, који су се бавили различитим наукама али су дали
велики допринос нашој и баштини целог света.

Све у свему, руски емигранти су важили за вредне али и
веселе људе који су својим понашањем одскакали од околине и
остављали дубок утисак на савременике. Држали су и бројне
ресторане и кафане, а чувен је био и њихов боемски клуб
”Казбек” у Београду у коме је једно време наступала и позната
уметница Олга Јанчевецка.

Кад је реч о доласку Руса у Југославији, већ смо видели да
их је највећи број нашао уточиште у Србији и Црној Гори, а
затим у Македонији и нешто мање у Хрватској и Словенији.
Видели смо такође да се углавном радило о високообразованим
кадровима, често о научницима и уметницима високог ранга и

- 13-

сви они су дали, можемо слободно рећи, снажан импулс развоју
српске, црногорске и укупне југословенске културе. Било је
заиста тешко наћи веће српско насеље у којем није било трагова
Руса - професора, лекара, инжењера, музичара, агронома,
шумара, ветеринара и других.

Лично ангажовање појединаца у научним и културним
институцијама најзначајнији је начин на који су Руси
оплемењивали, обогаћивали и образовали средину у којој су се
затекли. Њихов долазак може се узети као датум оснивања нашег
балета, као прекретница у развоју опере, моменат коначног
утемељења византологије. Јер, српски и црногорски народ одмах
је показао наклоност према братском словенском православном
руском народу. Тих година основана су многа друштва, мешовита
или чисто избегличка, у чије програме као најважнија ставка је
било узајамно упознавање културе и вредности двају сродних
народа.

Већ од априла до августа 1921. године, само на територији
Србије одржано је више двомесечних курсева српког језика за
руске избеглице. Курсеви су одржани у Зајечару, Неготину,
Кнежевцу, Алексинцу, Параћину, Нишу, Јагодини и другим
градовима Србије.

Једна весела
група младих

- 14-

Руска црква у Београду

У Сремским Карловцима сместила се и Руска загранична
црква на челу са митрополитом Антонијем, који је, по речима
Андреја Гардењина, потомка руског емигранта, који живи у
Београду и кога многи називају својеврсним амбасадором руске
емиграције, као младић послужио Достојевском за лик Аљоше у
роману ”Браћа Карамазови”.

Мећутим, осамдесет година Београд краси руска црква
подигнута у старом новгородском стилу, саграђена на простору
некадашњег Ташмајданског гробља, иза цркве Св. Марка. Већ
смо поменули, пројектовао је 1924. године архитекта, царски
пуковник В. Сташевски, који је двадесет година касније трагично
скончао у Русији, где је био депортован.

На инсистирање бројних руских епископа, који су основали
Карловачки синод, по Југославији је основано десетак руских
парохија. Отац Петар Бјеловидов је први београдски парох, он
организује градњу храма посвећеног Св. Тројици, који од тада
постаје центар културног и јавног живота Руса у Београду. Ту се
налазе и чувене вредне иконе понете у избеглиштво, као и бројне
ратне заставе и знамења царских пукова.

Црква Св. Тројица постаје катедрални храм када је августа
1938. године седиште руске цркве премештено из Сремских
Карловаца у Београд. За време другог светског рата непрестано
су служени молебани а свештеници су посећивали склоништа
при бомбардовању и причешћивали рањенике.

Храм се од 1945. помиње као подворје. Тада је у Београд
дошао епископ кировградски Сергије Ларин. После свештеника
Владислава Некљудова подворје води протојереј Василије
Тарасјев, до 1974. године, потом његов син Виталије, који умире

- 15-

1996. године. Обојица су сахрањени у храму. Од тада га води
свештеник Виталије Тарасјев Млађи. Први патријарх руски који
је посетио храм био је Алексије Први 1957. године, а касније и
патријарси Пимен и Алексије Други.

При храму до 1944. године чувана је чудотворна Курска
икона Пресвете Богородице из 13 века, једна од највећих руских
светиња, која је вековима чувала руске границе. Посебно су је
поштовали Козаци, а у Београд ју је донео архиепископ курски
Теофан. Она је касније преко Минхена и Женеве пребачена у
Америку и дочекана сузама од руске емиграције и других
православаца.

Срби и Београђани, пре свега, веома воле руски храм Св.
Тројице и радо долазе у њега да се помоле Богу.

Треба истаћи да је ове 2005. године завршено реновирање
цркве, јер, Храм је страдао 1999. године приликом бомбардовања
националне телевизије у Таковској улици. Јереј Василије
Тарасјев позвао је све вернике да дођу на бдение на Бадње вече,
ове године као и на празничну литургију на Божић. Он је додао
да су реновирање цркве помогли град Београд, републичко
Министарство вера, многобројна српска предузећа, верници
Српске и Руске цркве као и руски председник Владимир Путин
лично.

Али, године 1931. на Новом гробљу у Београду, подигнута
је и руска капела посвећена Иверској Богородици, у спомен на
рушење такве капеле у Москви тј. у Кремљу.

На Новом гробљу 1929. године изграђено је и руско
гробље, на коме се и данас налазе парцеле испуњене великим
бројем споменика са руским именима и презименима. Од тада па
до данас на њему су сахрањени многи руски емигранти и њихови
потомци. Тамо почива и велики број академика, професора,
лекара и уметника, који су дали немерљив допринос развоју
Београда и некадашње Југославије. Наравно, ту је сахрањено и
много обичних људи, чије су судбине такође интересантне.

Руски храм је подигнут и у Белој Цркви. У овом градићу у
Војводини, у коме је било веома много руских избеглица, био је

- 16-

отворен и Музеј руског кадетског корпуса, а основао га је лично
легендарни генерал беле армије Петар Николајевич Вронски.

Међутим, морамо напоменути да су се осим цркава и музе-
ја почеле ускоро отварати и разне друге, пре свега културне
институције. Тако је у Београду 1933. године отворен Руски дом.
На свечаном отварању говорио је академик Александар Белић. У
почетку дом је добио име "Император Николај Други”. Зграда је
подигнута по замисли руског архитекте Баумгартена, а по
завршетку Другог светског рата, влада Југославије предала је
зграду у власништво СССР-у. У њу је тада смештен ”Дом
совјетске културе” тј. Руски дом.

У "Руском центру за науку и културу”, познатијем као
Руски дом, данас ради библиотека која располаже са 70.000
књига на руском језику, видеотека са великим избором руских
филмова, фонотека у којој се налазе снимци музичких дела руске
класике, информациони центар Русија на Интернету, ликовна
школа за децу, школа плеса, курсеви језика, кафе-галерија.

Супруга Дивна и Никола пред Руском црквом у Београду
- 17-

Долазак пре осам деценија у Параћин

После пораза војске генерала Дењикина и неколико пораза
на југу Русије и евакуације Крима у новембру 1920. године,
неколико бродова са остацима војске и избеглицама, из Одесе
кренуло је ка Балкану. Углавном су пловили ка Истанбулу, а
одатле, у групама, одлазило се у Југославију, тј. у Србију и Црну
Гору, а било је и група које су одлазиле у Македонију.

Велики број Руса стигао је и у Охрид и ту, с обзиром да су
били војници и војнички добро обучени, одмах ангажовани на
граници, у граничним јединицама.

Ту, у Охриду, неки су остали три, четири или више година,
а одатле су после одлазили у друге градове широм Србије, Црне
Горе и Македоније. У Охрид је често долазио и краљ Александар
Карађорђевић, који је, рекли смо већ, волео Русе, јер је неколико
година провео у Русији, а осим тога, јер је један руски емигрант,
Сергеј Смирнов, иначе архитекта, спасио смрти рођену сестру
краља Александра, кнегињу Јелену Романов. Јелену је заправо,
заједно са њеном децом прокријумчарио на запад и тако је спасио
сигурних мука. О томе је Смирнов писао и у својим мемоарима.

И тако, ту у Охриду, једна велика група Руса једног дана је
донела одлуку да крене у Параћин, град у Србији, у коме постоје
две велике фабрике, којима су сигурно потребни и нови радници.
Било је то 1924. или можда годину дана касније, 1925. године.
Групу је повео пуковник Винокуров, који је био најстарији међу
Русима, и по чину и по годинама.

Параћин је град у Поморављу, недалеко од реке Мораве, у
то време у њему је већ живело око 10 хиљада становника. Имао је
и школу и болницу, а налазио се поред пута који је водио ка
Београду на север, и Нишу, на југ.

- 18-

Иако је у то време у Параћину била и фабрика стакла
највећи број Руса, који су стигли из Охрида, запослио се у
Теокаровићевој фабрици штофа.

Свакако да треба истаћи да су Теокаровићи веома лепо
примили пристигле руске емигранте, који су сви били млади и
орни за рад. Многи су од њих били са школом или са неком
другом квалификацијом, тако да су одмах по доласку добили
одговарајући посао. Многи су добили и самачке станове, на
трећем спрату фабричке Колоније, која је била изграђена у
близини фабрике за потребе радника који су радили у њој.

Неки од њих, после извесног времена, када су показали
своје знање и стручност, добили су и руководећа места.

Сергеј Дудников је постављен за шефа књиговодства и
главног благајника у фабрици. Полонски је водио рачуна о
електричној централи, а значајна места у фабрици су заузели и
мој отац Александар, као и Ђорђе Јурицин. Мој отац је
постављен за шефа магацина готове робе у фабрици, а Јурицин за
његовог заменика. Врло цењени радници су били и Влада
Леонтјев, Ђорђе Илин, Васил Богољубов и многи други. Сви они
су добили лепе станове, а кад су почели да стварају породице, а
најчешће су се женили нашим женама, Српкињама, и веће
станове.

Морамо истаћи да су власници фабрике, Теокаровићи,
водили бригу и о њиховом здравственом стању. С обзиром да су
многи од њих били ипак веома исцрпљени од дугогодишњег
војсковања и живота без породице и ван своје домовине, који
сигурно није био лак, почели су да добијају и намирнице
потребне за свакодневни живот - млеко, брашно, шећер и друго.

У овој књизи је објављена и фотографија свих Руса који су
дошли у Параћин и запослили се у фабрици штофа. Они су се
одмах по доласку фотографисали. Било је то 1925. године, пре
осам деценија. Сасвим при дну слике са прекрштеним ногама је
мој отац Александар. У горњем реду, сасвим десно, је Ђорђе
Јурицин.

- 19-

Њих двојицу сам одмах препознао. Остале не! Ја знам, на
слици су сигурно и Сергеј Дудников и Влада Леонтјев и Васил
Богољубов и Алексеј Винокуров и Ђорђе Илин и Владимир
Полонски и Влада Стокасинов и други који су радили у
Штофари. Једно што је сигурно то је да је Хапчин један од
тројице руских емиграната монголског порекла, који се налазе на
слици.

Један број Руса се запослио и у другој фабрици, која је била
у граду, у фабрици стакла, а неки су заузели и друга значајна
места у граду. Наравно, највише је одлучивала и школска спрема
коју су руски емигранти углавном имали.

Дакле, сликали су се чим су стигли у Параћин, 1925 године,
што је неко записао на полеђини слике. Да ли су газде Штофаре,
Влада и Славко Теокаровић то тражили, да ли су желели да имају
успомену на све Русе, који су стигли и који су се запослили у
фабрику, или из неких других разлога, тек остала је једна дивна
фотографија, која је и леп документ и која ме је, у великој мери
натерала не само да напишем ову књигу, већ и да озбиљније
размишљам о мојим коренима, својим родитељима и детињству.

Никола Саљников је, на пример, у Параћину радио као
директор гимназије. Он је у Параћин дошао из Пећи, мада је пре
тога живео на Цетињу, а после Параћина је службовао и у
Смедеревској Паланци и Шабцу. Занимљиво је истаћи да је
Саљников дао иницијативу да се зграда гимназије у Параћину
дотера и учини савременом институцијом. Он је организовао
акцију прикупљања добровољних прилога, а према тврдњи
његовог сина Виктора, који данас живи у Београду, један од
власника фабрике штофа, Влада Теокаровић, био је највећи
дародавац. Када је зграда гимназије завршена, 1939. године,
Саљников је за свој труд добио Орден Св. Саве.

-20-

Александар
Корбутовски по

доласку у
Параћин,
1925. године

Фабрика штофа
у Параћину у
којој је радила
велика група
Руса

-21 -

Историјска
фотографија:
1925. Године, по

доласку у
Параћин из

Охрида,
у кругу фабрике

-22-

-23-

Иверска капела на Новом гробљу у Београду

Породице руских емиграната на једној
српској слави, 1946 године
-24-

Удружење руских официра

У гимназији је, у то време, радио још један Рус,
Коропчоков, наставник музичког образовања, који је уједно
руководио и школским и црквеним хором. Према сећању Виктора
Саљникова Коропчоков је често на разним приредбама у граду,
поред руских песама, изводио и познати хор "Цигана” из опере
”Трубадур”.

Занимљиво је истаћи да је Влада Теокаровић, у периоду
између два светска рата, за пројектовање својих вила у Вучју и
Параћину ангажовао познатог руског архитекту, проф. на
Архитектонском факултету у Београду Самојлова. Такође за
обезбеђење целог фабричког комплекса у Параћину, користио је
праву Козачку, такође руску емигрантску јединицу, у коју је имао
пуно поверења.

Поред Саљникова и других, и неки други Руси су
заузимали значајна места у Параћину. Никола Волгин је, на
пример, као искусни графичар, водио градску штампарију.

Руски емигранти, којих је у Параћину, пре другог светског
рата било више десетина, између 70 и 80, у ствари тада их је било
и највише, међусобно су се дружили у разним приликама. Заједно
су славили и разне православне празнике, Божић, Ускрс, нову
годину и др. Организовали су и разне излете на које су путовали
у великим групама и са својим породицама. Понекад су групно
путовали у Алексинац, да би обишли цркву Грофа Рајевског, код
Адровца. Путовали су и у Београд, кад се тамо, у цркви Св.
Тројице или у Руском дому, одржавао неки значајан сусрет, а
често су одлазили у Београд и кад је гостовао неки руски
уметник, као на пример кад је долазио чувени оперски певач

-25-

Фјодор Шаљапин, 1935. године. Наравно, дружили су се и са
Србима.

Занимљиво је истаћи да је у Параћину постојало чак и
Удружење руских официра. У књизи Јована Качака ”Руске
избеглице у Краљевину СХС/Југославији”, издање књижаре
Жагор и Универзитетске библиотеке ”Светозар Марковић” у
Београду (2003. године), објављена је информација о Великом
концерту (Балу) у хотелу ”Гранд” у Параћину уз суделовање
великог оркестра чланова фабрике штофа Владе Теокаровића.
Позивнице и програм су одштампани у штампарији Жикишон, у
то време веома познате и једине у Параћину.

У Колонији наша породица се углавном виђала са
породицом Јурицин, јер је са оцем, Ђорђем, мој отац радио у
истој канцеларији у фабрици штофа. Наравно, моји су се
дружили и са великим бројем српских породица, којих је било
доста у Колонији.

Као дете, често сам сретао Емилију Петровну и Бизрадецку,
које су ишле на пијацу поред школе коју сам похађао. Код
Емилије Петровне су, осим тога, која је иначе становала у
Врапчану, често одлазили моји родитељи. Познавао сам и
Полонског, који је живео у Колонији, у којој смо и ми становали
дуго година. У основну школу и ниже разреде гимназије ишао
сам са Михајлом Јурченком, а у вишим разредима гимназије са
Петром Билинским. У вишим разредима руски језик нам је
предавао симпатични и увек насмејани Јован Марченко. У школи
сам још сретао и послужитеља Петренка, који је водио рачуна о -
школском звону. Ђаци су причали да Петренко увек звони пре
времена, па је час трајао знатно краће.

Крајем 2004 године, разговарао сам са Марусјом Дудников,
најстаријом ћерком Сергеја Дудникова. Она ми је том приликом
између осталог казала да су се у њиховом стану често виђали њен
отац и Полонски. Док су се деца играла у другој соби, Полонски
је имао сина који је волео да се игра са кћеркама Дудникова,
”очеви играли шах или карте”.

-26-

Многи од Руса су се оженили Српкињама и стекли
породице. Наравно, њихови очеви, стари Руси, су током година
нестајали, али су остајала и остају њихова деца, унуци и
праунуци...

И данас у Параћину живе чланови породица и потомци
старих Руса, а веома су познате породице Јурченко, Стокасимов,
Билински, Савицки, Десјатников, Бизрадецки и др.

Отац Александар, снимак Деда Александар и унук
из 1950. године Александар, у Параћину,

1962 године

-27-

Очева породица у Русији

Мој отац Александар, или Шурка, како га је понекад звала
моја мајка, у Параћин је дошао из Охрида, где је служио у
граничним јединицама. Сестра и ја смо га, још као деца,
ословљавали са Папа.

Отац води порекло из имућне руске породице, која је
живела у Саратову, граду на реци Волги. Рођен је 1902. године,
што значи да је имао петнаест година када је започела
револуција. Дакле, био је ђак гимназије, причао ми је, а једног
дана настава је изненада прекинута, сви ђаци су изашли у
двориште, а онда је неко заповедничким гласом рекао ”Ко хоће у
рат, нека пређе на ову страну, а ко хоће да иде кући, нека остане
овде.” Моме оцу се изгледа више допала прва варијанта, па је
отишао код сестре Дуње, која је учила у истој згради, предао јој
књиге и рекао: ”Реци оцу и мајци да сам ја отишао у рат.”

Поред оца и мајке, мој отац је имао старијег брата
Николаја, потом једну старију сестру и млађу сестру Дуњу.

До револуције породица се бавила гајењем ружа. Наиме,
имали су велике вртове у којима су гајили руже, које су
продавали широм Русије, а извозили су их и у Француску.

Као дечко, отац се углавном дружио са сестром Дуњом,
која је била годину или две млађа од њега.

У Охриду је отац сазнао да су му у току револуције
страдали и отац и брат, да су револуционари ушли на имање и у
кућу и све уништили. То му је јавила мајка, која је са једном од
сестара, највероватније старијом, отпутовала у Финску, код неких
рођака и оданде му писала. Једно дуже време су се он, мајка и
сестра дописивали, посебно док је био у Охриду, а кад је стигао у
Параћин, то дописивање се кратко време наставило, а онда
сасвим прекинуло.

-28-

Отац ми је често причао да им је било врло лепо у Охриду.
Иако је био у граничним јединицама, он је био задужен за пошту,
па је често, најмање два пута месечно, одлазио у Гостивар. Јахао
је на коњу или магарету. Једном приликом, запамтио сам ту
причу, како се у повратку из Гостивара мало дуже задржао у
граду, па је назад у Охрид кренуо кад је већ почело да се смркава.
И тако, јашући коња, приметио је да мрак све више пада и да ће
негде успут морати да се одмори. Али, док је јахао, приметио је и
да се око њега врзмају вуци. У једном тренутку му се учинило да
је - опкољен. Онда је сишао са коња, стао уз једно дрво, извадио
кутију шибица из торбе и почео да пали зрно по зрно. Вуци су
били свуда око њега, завијали су, али нису смели да му приђу. И
тако је палио зрно по зрно читаву ноћ. Последње зрно је запалио
кад је већ било скоро јутро, када је почело да свиће... Вуци се
тада покупише и одоше уз брдо, а он после неког времена
настави ка Охриду...

Године 1931. у Параћин је стигла и група девојака из
Пирота, такође са жељом да се запосле у фабрици штофа. Међу
њима била је и моја мајка Роксанда, рођена 1911. године у
Пироту.

Отац је у почетку, док је био самац, становао са осталим
Русима, у фабричкој Колонији на трећем спрату, где су углавном
били станови за самце. Моји родитељи су се упознали 1932.
године.

Кључну улогу је том приликом одиграла једна чоколада.
Наиме, отац, који у почетку није добро знао српски језик, затим је
био и доста стидљив, једном приликом, кад је моја мајка нешто
везла, у ходнику Колоније, он је прошао поред ње и, не говорећи
јој ништа, једноставно јој спустио чоколаду у крило!

Године 1934., отац и мајка су се венчали, а кумови су били
Јела и Славко Теокаровић, односно власници фабрике штофа.
Годину дана касније родио сам се ја, дакле 1935. а годину дана
потом, мој брат, који је одмах после порођаја моје мајке, умро.
Моја мајка се после порођаја тешко разболела и једва је остала у
животу.

-29-

Пет година касније родила се моја сестра Наталија или
Наташа, дакле 1940. године, уочи почетка другог светског рата.

За време другог светског рата, у дворишту Колоније била је
смештена нека немачка јединица под шаторима, па смо ми деца
често одлазили код њих и чистили им чизме или бицикле. Од
Немаца смо добијали чоколаду за узврат. То се баш није допало
моме оцу, па ме често водио у шетњу и причао разне приче.
Понекад ми је причао и како су у Саратову имали велику кућу у
којој су становали, а затим, ван града, али поред Волге, и велики
летњиковац у коме су проводили летње дане.

Родитељи су бринули за своју децу

-30-

Две мале иконе

Отац ме често водио и на трећи спрат Колоније, где су
углавном становали Руси. Многи од њих су волели да се играју
самном, али и да ми купују разне поклоне и играчке. Сећам се да
ми је Влада Леонтјев, једном за рођендан купио велику кожну
лопту. Осим Владе, сећам се добро и Николе Волгина, са којим је
отац волео да се виђа недељом. Сећам се добро и Ђорђа
Јурицина, чика Јуре, као и његове супруге Руже, као и деце. Овде
бих само додао да сам 1954. године, када сам уписао факултет у
Београду, студије започео са чика Јуриним сином, Николајем
Јурицином, који сада живи у Ваљеву, са породицом.

Неколико месеци после пораза Немаца код Стаљинграда,
1942. године, у Београду је формиран Руски заштитни корпус, у
коме су мобилисани сви руски емигранти, који су могли да се
боре на страни Немаца. У Корпус су позвани и многи Руси који
су живели у Параћину. Неки су после неког времена почели да се
враћају с фронта, али у ковчезима, који су били прекривени
немачком заставом са кукастим крстом. Сахрањивани су по свим
правилима немачког Рајха и уз музику - наравно, Лили Марлен.

Отац је такође добио позив и немачку униформу, али је
после три дана вратио, образлажући да је болестан и да је
родитељ двоје мале деце. То су потврдили и Теокаровићи и тако
мој отац није отишао у Београд, где се, на Ташмајдану, поред
руске цркве Св. Тројице, полагала заклетва, а онда одлазило на
фронт. Иначе, одлазило се углавном према Кикинди, односно на
фронту према Мађарској, одакле се очекивао улазак Црвене
армије у нашу земљу.

Желимо да истакнемо да је отац из Русије понео само две
драге успомене - две иконе. Једна је била на металу, икона
Богородице, на којој је позади писало "Спаси и сахрани". Ову
икону је вероватно носио на ланчићу око врата.

-31 -

Друга је била мало већа, од метала и платна. Била је то
икона Св. Александра. Вероватно је обе понео из Русије и то су
биле две једине успомене које је имао из домовине. Биле су му
веома драге, као и свим члановима породице, и обе су сачуване.

После ослобођења отац је и даље радио у фабрици штофа,
која је сада добила име ”Индустрија вунених тканина Бранко
Крсмановић”, по народном хероју и шпанском борцу из
параћинског краја. Понекад, али сада знатно ређе, отац ми је и
даље причао о револуцији у Русији, о свом учешћу, о генералима
Дењикину, Кутепову, Архангелском, који је био његов командант
итд.

Године 1948. дошла је Резолуција Информбироа. Отац, који
је захваљујући свом дугогодишњем искуству, поштењу и
савесном раду и даље радио на месту шефа магацина готове робе
у фабрици штофа, једног дана је изненада остао без посла. Убрзо
смо били приморани да се иселимо из стана у Колонији, речено
нам је да га што пре напустимо, а од ствари да понесемо само два
кревета, сто, столице, душеке и покућство, које се стекло током
година. Прихватила нас је породица Милићевић, која је живела у
Врапчану.

Сада је наступио неки чудан период у нашем животу. Отац
је стално био код куће, доста је ћутао, био је непрекидно
замишљен и некако мало је говорио. Мајка је ишла у град и
нешто радила. Понекад је одлазила и у околна села, Шавац и
Чепуре, и отуда доносила кромпир, брашно и воће. Често нам је
правила качамак или проју. Једном месечно смо отац, мајка,
сестра и ја одлазили у неку канцеларију у граду и тамо се
пријављивали! Мислим да смо у то време нас четворо
једноставно били - без домовине!

То је био период који је довео до прекида међудржавних
односа са СССР-ом, као и до проблема са решавањем статуса
Руса у Југославији. Било је ту и нових потреса и нових ”решења”.
Једни су слати у Русију, други у Бугарску, трећи у Мађарску...
Неки су остајали у Југославији, међу њима је била и наша
породица. Вероватно је одлучујући фактор био тај што је мајка
Роса, тј. супруга мога оца, била Српкиња.

-32-

Поново у Штофари

После неког времена отац је почео да ради у предузећу
”Полет”, где је водио рачуна о боновима који су се
употребљавали за добијање животних намирница. Затим је радио
у шах клубу "Јединство”, где се старао о чистоћи, дисциплини и
одржавању реда и мира. У једном тренутку су га вратили и у
фабрику штофа, где је постављен за шефа оделења Ноперај...

Ја сам 1954. године отишао у Београд и уписао факултет.
После шест месеци, с обзиром да нисам добио стипендију из
Параћина, која ми је обећана, пребацио сам се код ујака у
Скопље. У Скопљу сам наставио студије на Филозофском
факултету и, 1959. године дипломирао. За време студија, у
Параћин сам долазио само за време распуста и у току летњих
месеци.

Средином шездесетих година отац је почео да побољева. Ја
сам се у међувремену преселио са породицом у Београд, са
супругом Дивном и сином Александром.

Крајем шездесетих година отац се озбиљно разболео, па
смо га пребацили у Београд. Лежао је на Интерној Б клиници, где
му је извршена операција (ампутирана му је нога од гангрене).

Године 1971. отац је умро у болници, у Београду...
Сахрањен је на параћинском гробљу, а после годину дана
подигнут му је споменик од црног и белог мермера. Споменик је
подигнут у некаквом стилу старих руских цркава. На споменику
је писало: "Александар Николајевич... Рођен у Саратову (Русија),
1902. године. Умро 1971. године у Параћину. Споменик подижу
супруга и деца.”

-33-

Године 1971., када је отац умро, на неки начин се завршава
ова прича. Ја сам тада већ живео у Београду, имао сам своју
породицу. Моја супруга Дивна је Српкиња, из породице Бојовић.
Занимљиво је истаћи да је Дивна, после матуре уписала
славистику на Филозофском факултету у Скопљу, на коме сам и
ја студирао. Тамо је шеф катедре за славистику била Серафина
Пољанец, Рускиња, која је била школска другарица Сергеја
Јесењина. Често је на предавањима причала, према Дивниним
сећањима, о трагичном песнику, као и о другим песницима из тог
периода - Блоку, Мајковском и другима.

После прве године Дивна је прешла на групу за
југословенску књижевност и дипломирала у рекордном року - у
јуну. Са Дивном сам 1966 године путовао и у Русију. Преко
Бироа за међународну размену, обишли смо Москву и Санкт
Петерсбург, а на путу смо провели петнаест дана. Било је то
дивно путовање... возом, широм Русије...

Ја сам ретко одлазио у Параћин, можда два или три пута
годишње, на неколико дана. Земљаци мог оца, руски емигранти,
такође су полако нестајали. Поменуо сам већ, остајала су њихова
деца, унуци... Потомци.. Има их и данас у Параћину.

Супруга Дивна и ја имамо двоје деце: сина Александра,
који се родио 1960. године и кћер Јелену која је рођена 1967.
године. Син је завршио Вишу туристичку школу у Београду,
више година је радио у туризму и новинарству, а написао је и
неколико књига. Живи у Београду. Кћерка је завршила енглески и
шпански језик и књижевност, живи у Торонту, у Канади. Удала
се и има двоје деце, кћер Катарину и сина Александра.

Моја сестра Наталија или Наташа се удала у Параћину и
остала је тамо да живи. Она има кћер Татјану, која се такође
удала и има две кћери, Јелену и Јовану...

-34-

Цар Николај Романов постаје светац

На Преображење, 19. августа 2000. године, у присуству
црквених поглавара, Московска патријаршија канонизовала је
Николаја Другог Романова, последњег руског императора, који је
са целом породицом убијен 17. јула 1918. године.

Дан њихове мученичке смрти Црква је прогласила за дан
њиховог спомена, тако да се сваког 17. јула, у свим руским
црквама у свету, па и у цркви Св. Тројица на Ташмајдану, служи
литургија.

Стрељање без суђења, тако карактеристично за тоталитарне
режиме, било је судбина цара Николаја Другог, његове супруге
царице Александре Фјодоровне, 14-годишњег царевића Алексеја
и кћерки, кнегиња, 23-годишње Олге, две године млађе Татјане и
17-годишње Анастазије.

Судбина најмлађе Романове, међутим, годинама је
заокупљала пажњу светских новина и часописа, јер је с времена
на време подгрејано нагађање да је Анастазија, можда преживела
масакар и побегла из Русије. Несрећној принцези посвећене су
многе романсиране биографије, па и филмови, које су у многим
земљама измамиле потоке суза. По једној од тих прича
Анастазија је наводно умрла у Америци 1986. године, а по другој
- негде у Европи.

А шта се, у ствари, догађало у Јекатеринбургу лета 1918.
године и чиме је то император заслужио светачки ореол?

Царска породица је више него достојанствено поднела
стравично страдање и о томе постоје више докумената. Једно од
најоригиналнијих је оставио и Пјер Жилијар, учитељ француског
језика младог царевића. Иако је после абдикације Цара Николаја
и хапшења Романових Жилијар могао да напусти Русију, он је
остао уз царску породицу читаво време заточеништва - од

-35-

Тоболска у Сибиру до Јекатиринбурга. Његова књига, "Трагична
судба Николе II и његове породице" (Загреб, 1921.) је драгоцено
сведочанство о страдању царске породице.

Постоје и друга сведочанства о последњим тренуцима
трагичног краја руског цара и његове породице. Осим тога
егзекутори злочина у вили трговца Ипатијева, где су Романови
били заточени, дали су детаљне информације о масакру, што је
омогућило детаљну реконструкцију убиства.

Војници су 17. јула ушли у собе, где су спавали чланови
царске породице, наредивши им да се спреме и пођу, јер су у
граду, наводно, избили немири, па морају да буду пребачени у
други град. Али пре тога морају да се склоне у подруму. После
неког времена у подрум је ушао комесар Јуровски у пратњи
неколико људи, саопштивши отворено Романовима да ће бити
побијени. Јуровски је одмах извадио револвер и пуцао у цара, а
затим су и остали почели да пуцају. Неки чланови породице
одмах су пали мртви, као на пример царица Александра.
Међутим, царевић Алексеј је био прво само рањен, био је сав
крвав, а затим је био убијен. Анастазија је такође била само
рањена, а кад је почела да тражи помоћ и запомаже, убице су
кренуле према њој и убиле је.

Убице су затим лешеве однели у шуму, изван града, и
полили их бензином, а затим запалили. После неког времена су
их полили сумпорном киселином, не би ли тиме потпуно
уништили трагове. Три дана је трајало уништавање трагова
злочина.

Занимљиво је истаћи да су сви злочинци, који су
учествовали у масакрирању царске породице, а међу њима није
било правих Руса, завршили своје животе касније у великим
мукама. Или су умрли оболели од тешких обољења, или су
стрељани.

Цара Николаја Другог верници Руске православне цркве
сматрали су за свеца и много пре него што га је црква
канонизовала. Уз црквене почасти, уз присуство тадашњег шефа
државе Бориса Јељцина, посмртни остаци су му 17. јула 1998.

-36-

године пренети у царску гробницу у храму у Санкт Петерсбургу
и ту сахрањени уз највише црквене почасти.

Занимљиво је рећи да је питање канонизације цара
Николаја Другог и његове породице први пут, још 1925. године,
покренуто у Србији и то преко српске штампе. Прво 1925.
године, затим 1927. и на крају 1930. године, када је из Лесковца
кренуо предлог преко Синода српске цркве, јер се у том граду
Цар Николај Други поштовао једнако као и српски народни
светитељи: Симеон, Св. Сава, Цар Лазар, Стефан и други.

Никола и супруга Дивна приликом путовања у Москву и
Санкт Петерсбург

-37-

Руски емигранти који су живели у
Параћину

У раду на овом тексту покушали смо да се сетимо многих
руских емиграната који су током година живели у Параћину.
Нажалост, прошло је много година, многи подаци су изгубљени,
тако да је на крају остао овај скромни преглед, са великим бројем
непознаница. Но без обзира на све, овде објављујемо и некакав
преглед Руса и њихове деце који су живели у Параћину.

Базилијевич др Владимир, дипл. инж. грађевине. Рођен у
Русији око 1900. године. Био је у Лицеју у Белој Цркви. Профе-
сор на Београдском универзитету, на Рударско - техничком факул-
тету. Једно време радио је као благајник у фабрици штофа у Пара-
ћину. Сахрањен је у Стоцу, у Босни и Херцеговини.

Бабарикин

Борзенцов Антонина. Рођена у Русији. Била је зубарка.
Имала је две сестре, Валентину и Клеопатру и брата Николаја.

Билински Петар. Рођен у Параћину 1935. године. Син
руског емигранта. Дипломирао је на Електротехничком
факултету у Београду. Има и сестру. Умро и сахрањен у
Београду.

Богољубов Васил. Рођен у Русији око 1900. године. Радио
је у фабрици штофа. Није се женио.

Бизрадецкиј Алексеј. Рођен у Русији око 1900. године.
Жена му је била Рускиња, звала се Александра. Радио је у
фабрици штофа.

-38-

Вакуљенко Ана. Рођена је у Русији. Имала је две кћерке,
Ољу и Нину. Радила је у фабрици штофа.

Виноградов Михаил. Рођен у Русији око 1900. године.
Жена му је била Рускиња и звала се Нина. Имали су малу кућу
поред куће учитеља Филиповића.

Волгин Никола. Рођен у Русији око 1900. године. Радио је
у Штампарији у Параћину. Био је ожењен Српкињом. Нису
имали деце.

Винокуров Алексеј. Рођен у Русији око 1900. године.
Имао је чин пуковника у царској војсци. Он је довео велику групу
Руса из Охрида у Параћин. Радио је у фабрици штофа. Жена му је
била Српкиња, син Павлик.

Гринко

Дудников Сергеј. Рођен у Русији 1891. године. Радио је у
фабрици штофа као шеф рачуноводства. Жена му је била
Рускиња, по имену Евгенија. Имао је три кћери: Марусју, Нину и
Татјану. Године 1950. исељени су из Параћина у Бугарску, а
затим у Ростов на Дону у Русији. Марусја живи у Београду, а
Тања и Нина у Ростову на Дону. Сергеј је умро 1988. у Ростову.

Десјатников Иван. Имао је сина Рада. Радио је у фабрици
штофа. Раде има двоје деце која живе у Параћину.

Енакциј
Радио у Војном складишту на Карађорђевом брду.

Жирнич
Имао кћерку Валентину, која је певала у хору.

Зеленски Александар. Био је рођак Емилије Петровне и
становао је код ње у Врапчану.

-39-

Извинчиков
Рођен у Русији око 1900. године. Имао је сина Васу, који је
био шнајдер у Параћину.

Илин Ђорђе. Рођен у Русији око 1900. године. Радио је у
фабрици штофа. После рата отишао је у Енглеску, али се вратио у
Параћин где је и умро. Имао је кћерку која живи у Параћину.

Јурченко Михајло. Син руског емигранта. Рођен 1935.
године у Параћину, а умро 1991. године. Имао сина Зорана, који
је ожењен и са породицом живи у Параћину.

Јурицин Ђорђе. Рођен је у Русији око 1900. године. Радио
је у фабрици штофа. Био је ожењен Српкињом, која се звала
Ружа. Имао је троје деце: сина Николаја и кћерке Катарину и
Антонину, која је удата и живи у Београду. Николај живи у
Ваљеву.

Корбутовски Александар. Рођен је у Русији 1902. године,
у Саратову на Волги. Радио је у фабрици штофа као шеф
магацина готове робе. Био је ожењен Српкињом, која се звала
Роксанда. Имао је двоје деце: сина Николу и кћерку Наталију.
Умро је у Београду 1971. године и сахрањен у Параћину.

Конфелд Мирослав. Рођен у Русији око 1900. године.
Радио је као инострани кореспондент у фабрици штофа (знао је
три до четири језика). Супруга му је била Српкиња, по имену
Коса, која је била сестра др Јовановића.

Карнајков Карпо. Рођен око 1900. године у Русији. У
Параћину је имао радњу са дечијим играчкама. Супруга му је
била Рускиња.

-40-

Коропчоков
Наставник музике у Параћинској гимназији. Руководио је
школским и црквеним хором. Супруга му се звала Лидија а
кћерка Људмила. Цела породица се бавила музиком. После рата
сви су отпутовали у неку западну земљу.

Леонтјев Влада. Радио у фабрици штофа.

Лесников
Рођен је око 1900. године. Био је инжењер шумарства и
ожењен Српкињом. Мајка му је била Рускиња, а имао је и кћерку.

Марченко Јован. Професор руског језика у Параћинској
гимназији. Имао је сина Сергеја који је дуго радио у НИН-у и
који са породицом живи у Београду, и кћер Лепосаву, која је
умрла.

Непокојчицки Вадим. Дошао после другог светског рата у
Параћин из Деспотовца. Био је председник суда. Имао је сина
Александра, лекара и кћерку Наталију, која је такође била лекар.
Из Параћина се вратио у Русију. Жена му је била Српкиња и
апотекарица. Син и кћерка су се вратили у Југославију.

Полонски Владимир. Инжењер електротехнике. Радио у
фабрици штофа на електричној турбини. Супруга Евгенија била
је Рускиња. Имао је сина који је умро као дете.

Петренко
Радио као послужитељ у Параћинској гимназији.

Плужников Георгије. Син руског емигранта. Рођен
вероватно 1933. године. Матурирао је у Параћину.

Петровна Емилија. Живела у Параћину.

-41 -

Саљников Никола. Дипломирао историју на Московском
универзитету. Члан Руског научног историјског друштва. Имао је
чин генерала у руској царској војсци. Био је директор гимназије у
Параћину. Имао је сина Виктора, који живи у Београду са
породицом. Викторова супруга је Српкиња, имају сина и кћерку.

Савицки
Живео у Параћину. Године 1950. цела породица је
отпутовала за Јужну Америку. Синови су му се школовали у
Кадетској школи у Белој Цркви. Звали су се Растислав и
Светислав а имали су и сестру Јелену.

Стокасимов Влада. Рођен око 1900. године у Русији.
Радио у фабрици штофа. Мајка му је давала часове француског
језика.

Троицки
Живео као самац у Параћину.

Шрамченко Јаков. Радио у Војном складишту на
Карађорђевом брду као чиновник. Добро је знао српски језик.
Жена му је била Рускиња.

Штасни Павел - Паја

Хапчин
Руски емигрант монголског порекла. Радио у фабрици
штофа.

-42-

Захвалност

Неизмерну захвалност дугујемо Г-ђи Марусји Дудников,
кћерки Сергеја Дудникова, која је детињство провела у Параћину
а сада живи у Београду, а која нам је више пута пружила корисне
информације, као и Завичајном музеју у Параћину и његовом
дугогодишњем управнику Предрагу Вучковићу, од кога смо
добили многе актуелне податке и више фотографија.

Аутор у разговору са
г-ђом Марусјом Дудников у Београду

Поштовани читаоци

И поред упорности коју смо учинили да сазнамо што више
детаља о животу руских емиграната и њихове деце, који су
боравили у Параћину - то нам ипак није успело. Из тих разлога
Вас молимо да се слободно јавите, писмом или телефоном,
уколико сазнате некакав интересантан податак, како би
евентуално ново издање ове књиге било потпуније и комплетније.

Аутор
-43-



Српско-руско удружење Дон

У Параћину је 2002. године основано Српско-руско
удружење ”Дон”. Друштво је прилично активно, а у његовој
организацији одржано је до сада више приредби и другарских
вечери.

Удружење је основано и води га председник Боривоје
Лешјанин, бизнисмен и песник.

Велики број Параћинаца као и пријатељи из других
градова Србије су учлањени у Удружење.

Адреса Удружења је: 35250 Параћин, улица Војводе
Мишића 19 а. Телефони Удружења су: 035 569-864 и 035 570-532.

Занимљиво је истаћи да су 13. октобра 2004. године, у
оквиру обележавања дана ослобођења Параћина, у другом
светском рату, у овом граду боравили угледни гости и
представници Руске амбасаде у Београду. Представници
Скупштине општине, Општинског одбора СУБНОР-а и Српско-
руског удружења Дон положили су цвеће и венце на споменик
Црвеноармејцима и народном хероју Бранку Крсмановићу.
Председник општине др Предраг Томковић и председник
Удружења Дон Боривоје Лешјанин за госте су приредили срдачан
пријем.

-45-



Садржај:

Омаж параћинским Русима ................................................. 5
Долазак Руса после Октобарске револуције ....................... 9
У Београду и широм Србије ............................................... 12
Руска црква у Београду ...................................................... 15
Долазак пре осам деценија у Параћин .............................. 18
Удружење руских официра ............................................... 25
Очева породица у Русији ................................................... 28
Две мале иконе .................................................................... 31
Поново у Штофари ............................................................. 33
Цар Николај Романов постаје светац ................................ 35
Руски емигранти који су живели у Параћину .................. 38

-47-

СIР - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-94
314.15(=161..)(497.11)(093.3)

КОРБУТОВСКИ, Никола
Осам деценија једне слике / приредио Никола

Корбутовски. - Београд : Плана Турс,
Туристичка штампа, 2005 (Београд : Плана Турс,
Туристичка штампа). - 47 стр.:
илустр.: 21 ст

Тираж 500. - Стр. 5-7 : Омаж параћинским Русима /
Радомир Мићуновић.

18ВМ 86 - 7041 - 069 - 9

а) Емигранти, руски - Параћин - У успоменама
СОВIS.SS-ID 126156044