СПОМЕНИ КЊИГА ПРВА I ИЗДАЊЕ
НИК. СПАСИЋ БЕЛИЧКА ПРЕДАЊА
ПРИЧАЦ УКОПАН НА БЕЛИЧКОЈ ЗЕМЉИ „Запиши, да не заборавим!”
БЕГ ЉУБИ КРАСОТИЦУ Багрдан се некад звао Бегрдан по свом првом бегу који је био толико ружан да ниједна девојка није смела да га погледа: бабе су урицале децу његовом грдобом, а мајке проклињале кћери да их удаја за њега задеси, ако не слушају без речи и поговора. У соби дворници, у којој је једино бег седео, могла је да се равна с његовим правом само красотица отета од родитеља у тавној ноћи, пре прстеновања с обећаним вереником. Бег је био страх и трепет за околину: нападао је туђе жене и девојке; имао је све што је хтео осим љубави и оданости. А кад је најзад свио у скут красотицу, радујући се да љуби нељубљену, изгубио је живот од њених подручника; и без гроба је остао, јер су му пси разнели тело по урвинама. He у предању, већ у запису, име овог места помиње се као Деви Багрдан — Камиље појило. 5
БЕЛИЦА ЗА ГОЗБЕ И ПИВКЕ Верује се да је село Белица добило име по пшеници белици која је ту обилато класала и дава6
ла бољи род него сви остали усеви. Од њених зрна, млевених под точковима поточара, жене су месиле хлеб за преславе, колач за цркву и ђаконије за гозбе и пивке, те су грешни раби, свикли једино на земљодане и рукосаде, помагали воденичарима да брусе камен како би им мливо било беље и ситније. А после Косовског боја свуда око реке зрила је још роднија пшеница белица, јер су се сви сељани одазвали на кнежеву клетву, а многи и пали на огртима Лаба и Ситнице. ПОСЛЕДЊЕ ЗАСЕЉЕЊЕ БРЕСТОСЕЧЕ У вековима насиља и сталних сеоба Срби су бежали из јужних крајева на север и тражили забита уточишта. Једне ноћи, десно од Лугомира, застала су три брата бежника, уморни од тумарања низ реке и падине и зарекли се да ће ту да опстану или изгину. Били су вешти у сваком кућевном послу и занатлуку, па су се надалеко прочули као мајстори; могли су да здељу и скују сваку ствар коју су овчари тражили од њих. Најстарији је секао брестове за грађу, средњи је правио главине, а најмлађи је био колар, свима за хвалу и углед. Радили су заједно све док се нису обогатили и поженили, а тада су продали коларницу и раскућили се на три стране. И тамо где су дошли оименили су три села: колар Коларе, дрвосеча Бресје, а средњак Главинце. Али најстарији брат није могао да се сложи са женом, коју је безвољно узео, па је напустио и то место и потражио ново, безљудно. Натоварио је на кола оно што је имао и отишао уз пут, обилазећи Ресаву у потрази за бољим стаништем. После много дана оборио је секиром големи 7
брест и означио ново насеље. И њега је назвао Бресје, као и првобитно у коме није имао деце, ни среће. СМРТНИ ЗАПИС НА BУKOBOJ КОРИ У хладу букове шуме, над којом су се после страшног гинућа турске војске надвијали орлови костождери, зачело се пријатељство између Вучка и Спасе, двојице кршних јарана, од којих је сваки имао по кладенац на свом имању. Кад су Турци населили овај крај и натерали сиротињу да ради за њих на земљи, коју су други од шуме отели и кладенци двојице пријатеља су припали безаконицима. Али Вучко и Спаса су потајно одвели воду кроз бучину на другу страну, до својих нових брвнара. Турци су их открили и обојицу обесили за исту букву. На кори дрвета урезали су им грехе и имена. Под том буквом никло је село Буковче. СМРТ ПОДМУКЛИЦЕ На застрњиченој њиви у пољу невидишу злокобиви мајстори су зидали нову кућу неком Љутимиру, познатом по томе што је на стреломет могао сваког у подгрлац да стреви. Њихов заповедник, који је на вашару био надстрељен у вештини лукобоја једино од Љутомира, хтео је да га уклони са земље без крви и борбе, па му је сенку зазидао у темеље, заговарајући га, 8
док је он невешто надгледао посао работника. И за годину дана Љутимир се пресели на гробље. Али ни зидар подмуклица није задуго уживао у животу; враћајући се напит са саборског надметања упао је у бунар који је сам био издубио више села на коси поред првогазног пута и ту скончао, поломљених костију. Село Бокце отада зову Бунар. ВИНО РАЧА НОСИ Испитног дана Лазара, сина Прибца, и Милице, кћери Југ Богдана, пристигли су у Јошаницу и млади Југовићи, све јунак до јунака. После изласка из цркве, где су момак и девојка прстеном заверени, заљубљени господар моравских области позвао је рођаке и званике за сто лове и софре на којима се пушило овнујско печење и месо од дивљачи, устрељене у манастирским шумама. А кад је понестало вина позван је Радич, стари виноградар на чијим је виновим лозама расло најсортније и најслађе грожђе. — Вино, Рача! — узвикнуо је Лазар, подижући празан пехар. Старац је одјахао са слугама до сунчаних брежуљака, црних од обраних гиџа и чокота, и одбравио подрумска врата, па дудуком извадио вино из буради и прелио га у јареће мешине. Вративши се, опи све госте и успава млађане Југовиће, те тако Лазар, пре венчања, пољуби своју заручницу. А место Радичевих подрума прозва се Винорача. 9
СЕЛО ВАЉАВИЦА Некада је на потоку, који и данас тече с Липара до Белице, било седам ваљавица, чије су ступе витлали млазеви воде, наведени дрвсним коритима низ стрмину земљишта. Сточари из поморавских и шумадијских насеља доносили су сукно иа ваљање, хвалећи те бучнице као најбоље у свсм крају. На саборима су се дичили у враним копоранима и прошараним панталонама, па су тако одевени и у сватове одлазили. Село ваљавица било је незнатно, лакобројно. Зато је и добило име Ваљавче. Данас се зове Вољавче. ВРАНЕ ШАМИЈЕ ЗАВРАНЕЛЕ СЕЛО У само обзорје, водећи изгладнелу војску у бојевну пљачку, неки ратник туђинац, у повратку ка својој земљи, обневидео је од удара грома под горостасним стаблом, где је жуборним крчагом воду захватао. Ратници, огрезли у крви и злочину, јурнули су главосечним мачевима на близинско село, верујући да коб отуд долази, и посекли све мушкарце одрасле да се огледају у борачкој вештини. Истог дана удовице везаше вране шамије, жалећи господаре и очеве своје самохране деце. Од враних шамија годину дана се вранело село Врановац. 10
СПАЉИВАЊЕ KPABOCУЉA У BPБAKУ Око потока Липовака и Јелачс и речице течне од њиховог става свијала су се у спарна лета клупка змија кравосуља, које су по вас дан вребале козе и краве и њиховим се млеком задајале. Сељаци нису могли да одбране стоку од зла, јер су се и сами препадали од змија. Оне се нису клонили од људи, али их нису ни нападале, већ би пред њима увлачиле тело у шушљак и гледале отуд хладним непокретним очима. Памти се да је јадна кравосуља тако јако сплела задње ноге првотелној крави, одлуталој од реке за сочнијом пашом, да јадна мукалица није могла да се макне с места. Кад је сиротан, ималац 11
те једине шаруље, убио змију косјерићем и смрскао њену велику главу, његова жена је одмузла слузаво и крваво млеко. Деца су им остала без вечере. И још се прича да је сиротан исте ноћи брујем фруле искупио све змије под једну врбу, чије су жиле биле на земљи, а гране на води, и спалио њихов сплет обореним стогом сена. Ту је и нову кућу подигао, у врбаку. Сам је прозвао село Врба; нико се није противио, поштујући му подвиг, па је тако и остало. ЧИФЧИЈЕ ДЕЛЕ ЛЕВЕНТСКУ ЗЕМЉУ Говори се да је неки спахија истерао из села 12
левенте, који су ладолежећи живели боље од тежака, а њихову земљу, зараслу у павит, изделио чифчијама. — Свако нека остане на својој деоници! — рекао им је. И тако издељеном селу оста име Деоница. КНЕГИЊА УКЛЕЛА ДОБРОВОДИЦУ Једно од браничних градишта деспота Стефана било је утврђено на врху шумовите брине, одакле су стражарни стрелци мотрили на путеве и људе одрасле да пашу оружје и јашу брзоноге коње. У подножју брда истицала је из лужњачког тресета хладна кладенска вода коју ни водоноше нису смели да пију пре него што би је изнели из хлада у ведрима и оставили да мало опстоји на сунцу. И остали извори текли су из шума, увек обилно; ни за време лета нису пресушивали, те читав тај крај војници прозваше Доброводица. Обилазећи своју деспотовину и задржавајући се на местима са засебитим положајем, знајући да ће турско злоумство прво њих да погоди, Високи Стефан стигао је у подграђе заједно са пратњом и мајком кнегињом Милицом после дугог и напорног путовања. Иако је био заветни дан престони гости су дочекани у оскудости проје и коприве, јер се ловци нису били вратили из бучине где су од зоре гањали дивљач за гозбу. И тако дворска свита оста гладна. А деспот Стефан, напивши се воде са тресетног кладенца, одједном оболе и целу ноћ брижна мати и забринути дворани пробдеше поред његове постеље. И док се владар тресао у грозници, војници су му прилазили са страхопоштовањем, рукољубећи га, а свештеници су певали побожне песме за 13
спас његове душе и одгон нечистих сила. Идућег дана деспот сс поврати из бунила и убрзо оздраве од ракијских облога и биљних чајева, а пред одлазак војници донеше на његову трпезу печсног јелена, устрељеног у гори. Али ни том чашћу, ни даровима, нису успели да гану кнегињу Милицу и одврате је од клетве. — Доброводице, црноводице — рекла је она пролазећи поред кладенца — на век била гладна и болесна. И Доброводица поста Гладна. Кад су Турци разорили војничку постају, a време и невреме покопало остатке дубоко под земљу, од негдашњих зидина до кладенца спушталс су се дивље вреже лозе и бршљана, кријући под собом камене стазе и прилазе води. А кад је шљивовски кмет Јон, чуван од Турака, а протеран од Срба, стигао са осамареним магаретом и децом у бисагама и забо колац крај бучин ског потока, могао је на прсте да изброји брвнаре и обрађене њиве. Од њега посташе Јонићи, а од других влашких придошлица потомство заувек доби презиме и село. Стешњени међу брдима, сељаци нису били ни сити, ни гладни, али су због имена села веома често трпели шале на свој начин. И најзад, на једном поратном збору, одлучили су да Гладну назову Добра Вода. Прича се да је кладенац, који је некада од деспота и кнегиње виђен као црноводица, повратио своју бистрину и поново постао доброводица. КРВОМУТНИЦА ЗАВАБА БРАЋУ Од два брата, красоумног Драга и млађег Цветка, чије је краткоумље стидно жарило лице његове 14
снаје, развила се најбогатија кућа у Гороцвету. При ликом копања дворишног бунара Драго је зачуо звекет злата под Цветковим трнокопом, па га је послао да му донесс тестију воде, а сам је ископао ћуп блага и присвојио богатство која је усуд био наменио братској деоби. Отада, жељна да у свему буде прва у селу, његова жена поста крвомутница и поче да га завађа с братом, терајући млађег у пастирску колибу, код оваца, коза и служинчади. Није знала да јој је плава крвна жила још у детињству означила кратковек. Пала је негде у гори, од омаме горобиља. A Драго, ганут њеном смрћу, мислећи да га то усуд кажњава за одрод од брата, повратио је Цветка на очево имање и оженио га сиротом, кротком девојком. Од њиховог усрећења Гороцвет је постао Драгоцвет. ДРАГОШУ ЈЕ ДОБРО И ТАМО И ОВАМО Путујући у госте једном од својих велможа, кнез Лазар је находио у гори скупину људи, неодлучних да ли да се настане поред реке или даље од ниских обала, претећих у време кпша и топљења леднина и снегова. — Ви сте господар, кнеже — рекли су му зем љани — и тражимо од вас да омеђите наше село, да нас силни не гоне са огњила, ако се овде заватримо. — Хоћете ли воду или гopy? — питао их је кнез. 15
— Вода нам треба за живот, а гора за бекство — одговорили су они. — Е, кад је тако — рекао им је кнез, задивљен њиховом мудрошћу — ето вам, па бирајте. Драго ви уз ову, драго ви уз ону реку. Најкрупнији међу њима био је Драгош: песницом је убијао курјаке, а секиром из два засечна удара обарао је и најтврђа дебла. Имао је и два сина, истогодца. — Драгошу је добру и тамо и овамо — узвратио је он грохотом и заповедио синовима да свако удеље на своје капије кнежевско обележје, знак круне и крста. Старији се затрча поред Жупањевке, млађи изабра обалу Дуленке, у то време још незване, a Драгош диже себи кровињару на ставама река, у лугу мира, називајући први реку Лугомир, а село Драгошевац, мало по кнежевим речима, а више по свом имену. ДРАЖИ МИР НЕГО KЋEP Настанак имена села Дражмировца везује се за речи кнегиње Милице изговорене на видном брду где је била застала да осмотри колоплет звезда и чује од својих звездочатаца даљу судбину земље. — Учини оно што се сили свиди — рекли су јој мудри пратиоци. Кнегиња је прекрстила руке на грудима и дубуко се поклонила. — Дражи мир, неко кћер — прошаптала је. Тиме је дала пристанак да се њена кћи Оливера уда за Бајазита. Ускоро је православна невеста отпраћена у Брусу, у харем мухамеданца, који је 16
из свих освојених крајева узимао владарске кћери себи за углед. ОДАВАЊЕ ДУБОКЕ ТАЈНЕ И данас се каже да земља слави правду, a кривду крије под непропусним каменом. Две породице, једна с поврх села и друга с подна, омрзле су се због ливадске међе и запретиле смрћу најстаријим синовима. Али крварину је створила жена најмлађег сина негрешне куће: убила га је из прикрада у пољу, јер јој је био неверан и нерадан. Верујући да су им сина убили свадљиви међаши, мушкарци његовог рода узели су крвну одштету, говорећи селу да морају да изравнају дугове. А жена убица закопала је за живота дубоко у земљу своју тајну и тек на самртној постељи је одала укућанима. Село Дубока накућило се у ували где је она каменом притисла дубоку рупу којој је злочин поверила. ИВКОВ ЗАР НА ЛИКОВИМА СВЕТИТЕЉА Када је по вољи и наредби кнеза Лазара почело зидање манастира у јухорским брдима, западно од Жупањевачке реке, над точурком чија је вода низ луб отицала, први прњаворци насељавали су се у подножју планине, низ песковито корито. Долазили су са разних страна, а игуман им је додељивао божју земљу и благосиљао њихову стоку која се напасала по шумама и пашњацима. Радили су од 17
заранка до сумрака, јер им њиве нису биле берићетне; летином су тек глад заваравали. Сви су припадали манастирском поседу, који су истим знојем обрађивали, а поред рада одвајали су и десетину од свог сиромаштва да божји посленици у одрицању и трпњи не би били истоветни с њима. Али том кнежевом прњавору није било записано ни срећно ни дуговечно овоземаљско постојање. Турски осилници узеше народ на мач, а манас тир под пламен: изгореше четири златом опточена кубета, паде и високи лепотни звоник, а од људи и нејачи једва нешто оста. Отада се три пута измени век и сви што се рађаше у том времену и умреше у ропству. А кад је на свет дошао Ивко Кованџија, и после, кад је одрастао и запчелињао своје ограђе, бркати домаћини окупљали су се око њега и све чешће спомињали темеље порушеног храма. Пчелар и восковарџија Ивко, човек благе нарави, замишљајући да му је усуд одредио обнављање божјег крова, упутио се пешице у Цариград да од самог султана измоли дозволу за остварење свог сна. Није га дуго било, нити је глас о њему однекуд стизао. Вратио се изненада, на ускршњу светковину, прашњав и поцепан, али озарена лика. На негдашњим темељима поново ниче црква, а зар из Ивкових очију пређе на ликове светитеља. Тако кнежев прњавор поста Ивковачки. БЛАГО КРЧМАРИЦЕ ЈАГОДЕ Најлепша и најхрабрија крчмарица која је икада држала хан око моравских вода била је дева Јагода, вођа никсм знане хајдучке дружине. Нападајући цариградске караване само на ноћним коначиштима успела је да приграби више од стотину 19
ћупова блага: дружину је богато даривала, а свој део је крила под земљом, да је злато не искушује и наводи на веће зло. У њену крчму, заседу за богате путнике, навраћали су трговци да се одморе од дугог пута, нахране добрим јелима и запоје ружичастим винима, а можда понајвише да виде лепу крчмарицу о чијем су лику и стасу надалеко кружиле приче. Многи имаоци злата, опијени њеном лепотом, хтели су да је купе за једну ноћ, па су се у њеним одајама опијали и гостили до зоре, али нико од њих није дан дочекао: тело би им прекрила црна земља, а благо нестало у Јагодиној ризници. Од њене руке требало је да умре и један прелепи Турчин, богатији од свих који су икада прекорачили праг хана, али у одсудном часу Јагоди је задрхтала рука и уместо нож под грло даривала му је пољуб на усне. Оставила је хан најстаријем из дружине, а тајну о закопаном благу понела у Цариград. Кужна црна смрт покосила је целу хајдучку дружину, а њен вођа ломачом је спалио лешеве своје сабраће пре него што је забио ханџар у своје срце. Јагода се никада није вратила у Јагодину, место које је по њеном имену названо. Од последњег рата гнездо хајдучице зове се Светозарево, по имену Светозара Марковића, социјалистичког борца и неимара. НА ЈОШИНОМ ГРОБУ КНЕЖЕВ МАНАСТИР Старац Јоша, омален, брадат и коштуљав, носећи староставне књиге и крсну свећу, застао је 20
једног умилног појутарја под високим, шумовитим брдима, између Чукаре и Равног Гаја, и прву пећину учинио испосницом и својим земаљским станом. А кнез Лазар, светилник васељене, бранич крста од звезде и полумесеца, јездио је тих дана по црновршким пропланцима и хртом ловио срне и зечеве, а соколом сојке птице, да се окити и задичи њиховим шареноликим перима. А кад је са места, где хрти беху навалили после стиза његове убојне стреле, зачуо људски јаук, нагнао је дората у кас и увидео на земљи рањеног Јошу, тешко предишућег. — Опрости ми старче! — молио га је кнез на коленима. — Испуни ми жељу, кнеже — одговорио му је испосник на самрти. Кнежеви пратиоци изнели су на рукама са пећинског прага монахово тело и однели га у низину, на сунчано заравље, али ни видарев кецељац лекотрава није могао да га поврати у живот и он издахну заједно са даном; склопио је очи, чим је сунце угасло жар на западу. И кнез рече да његово име буде упамћено: протичућу воду назваше Јошаничка река, а манастир, који се потом уздигну на гробу, би Јошаница. И ту се збра село Јошанички Прњавор. КАЛУЂЕРИ КАЛЕМЕ ДИВЉАКЕ Скрит у шуми Великог врха, а погледом над стрмином и зарављем, налазио се град неког бана од старине, а у подбрежју, до воде издане, постојао је црвенокамни манастир над којим је месец бродарио увек у ведрини неба и сјају звезда. Стари калуђери, оронули за земљу и друге 22
потешке послове, плевили су баште и редили лугове од жбуња и лишћа церја и храстова, и калемили сваку дивљаку на коју су находили, па су по брдинама, клисурама и врзинама расли на опитомљеним стаблима крупни сочни плодови. Један предео, прекрит растињем трновитих крушака, који су они искалемили у крушке сладунке, и данас се зову Крушар, а село намножено после турског рушења утврде и калуђерског коначишта и молитвеника имењено је по калемовима у Калемовац. Време му из непознатих разлога промени име у Каленовац. 23
СЕЛО СА ТРИ ИМЕНА Породице настањене у кончаревском моравском засеоку говоре за себе да су из Предора, јер их вода Црне баре предваја од кућа на Ћукавцу и Лесковачком крају, међу којима се некада налазила Праћина, место на коме су се праћкаши каменом надбацивали. Чувајући козе и овце звонарице по лесковој шуми, чобани су се најчешће дружевали на тој омеђеној утрини и циљали из праћака дрвеће и птице. Највичнији од њих добио је уз крштено име и једно узгредно: Праћко. Од његовог нишана падале су мале и велике леталице, а имао је тако извежбан вид да је и ноћу ћукавце узимао за мету. У харачке дане он је односио предорском спахији глобе и намете, масло највише. С два црна коња, који су пенили под теретом пуних врећа, прела зио је Црну бару, возећи се скелом, гураном чакљама. С јесени, у неком страшном невремену, чак ље се поломише и он паде у воду. Можда би и смрт видео да га нису спасли рибари из Рибара, који су стално ловили шаране и чикове, шарене као змије. Нигде се рибе нису толико праћале и тако ловиле као у тој затоки. Кад се невреме утихло, Праћко је отишао до спахије и рекао му да не сме у село да се врати, јер је вода однела и коње, a не само његово масло. Пошто су га Турци испратили у војску, више није имао ко да носи спахији оно што му је народ праћао, јер се задуго говорило да Црна бара тражи нечију главу, па се нико није усуђивао да преко ње скелари. И од тог времена насеље међу лескама прозва се Праћина. 25
У новије време, иза последњег рата, ово насеље сложи се као ниједно друго и прво струјом осветли своје домове. У томе су му помогли радници загребачке фабрике „Раде Кончар", па њима у част, у знак братства, и Предор и Праћина добише једно име: Кончарево. ЗАПИСНИ ХРАСТ КОЧЕ КАПЕТАНА
Село Пањевац, настало на крчевинама чије су тле, док нису повађени, прекривали храстови пањеви, добило је у метежно српско време знаменитог јунака Кочу Анђелковића. Кад је искупљао војску под записним храстом, поред шумне и мутноводне Мораве, образи су му били обливени крвавилом, а глас прожет заповедништвом, те су косати сељаци, обучени у црвене антерије, као да иду на весеље, а не у бој, имали помњу да их предводи искусни капетан и виком одобравали сваку његову реч. Многи су заједно са њим издахли на текијским кочевима, а њихови потомци променили су име Пањевцу у Кочино Село, да би заувек упамтили име човека који је живот ставио у чељуст смрти — зарад слободе. НЕИСПУЊЕНА ЖЕЉА СТАРИХ РОДИТЕЉА Пред прагом старице Ане и њеног мужа Анте било је засађено једанаест воћака коштуница — за сваког сина по једна. Анте је био споменичар, а жену је вештио у плетном которичарству, па су се обоје прочули, не само као мајстори, већ и као краснословци, умешни да сваког надпричају. А сам Кара - Ђорђе, у чијој су војсци ратовали њихови синови, прогласио је село за Аниште, поштујући жену која је породила толико деце, а старцу Анти је обећао кнежтво, ако добије још једног сина. Али старци су тада били ближи гробљу него животу и нису могли да испуне вождово навођење. Од синова повратника један је постао дућанђија, двојица су се уортачили у свињарству, а оста27
ли су сејали лан и мењали о месојеђима ланено платно за брашно и суховину. И Аниште поста Ланиште: старо од старије браће, трговаца, а ново од млађе, лаништара. ЛОВЦИ КОПЉА КОСТАЈНИЦЕ Ловећи срне, Марко Краљевић је нагазио крстату одежду; видевши у том знамењу опомену свом имену и благу, стеченом у крвавим ратовима, дигао је у шуми умилних птичјих цвркута камену цркву и заштитио је копљем костајницом. Кад је јунак уснио последњи санак црква је утонула у земљу, клонећи своје постојање од туђинских рушилаца. За људски вид остало је само копље костајница са развитом заставом. Али ником није било дано да га угледа, иако су ловци све шуме претражили, следеће трагове брстоједа и опаких звери. У том крају сви људи су били ловци, па је и село по њиховом занимању прозвано Ловци. ПРИЧЕСНО ВИНО С ЛОЈЗА На сунчаним падинама Виноградишта, под којим су тежаци лети денули стогове сена, зрило је разнородно грожђе, а између лојза, које је дало име селу Лозовик, редиле су се воћке, трешње и ораси. Од врсног вина, претаканог из каца и буради, справљана је света причест, те су одасвуд доходиле црквене и манастирске слуге да би за жежено злато измолили пиће које су крстовници претварали у Исусову крв. 28
Имавши наум да сачува славу виногорја својих верника, месни свештаник их је једном годишње, на дан светог Трифуна, позивао на окуп под записну богомољу и тражио од Њих да се закуну оним што им је најсветије да ће док траје света и века продавати једино чисто вино за кондире и пехаре. Лозовачки виноградари били су тада много хваљени, како од пиваца, тако и од села у којима је иста лоза узгајивана. 29
MAJУP ВОЈВОДЕ МОМЧИЛА Тамо где је данас село Мајур било је некада пољско имање знаменитог војводе Момчила кога су по доратастом парипу и пјани манастирски дијаци издалека препознавали. Његов топуз шестопер никада није промашивао, а њега самог туђе копље није могло да домаши. У роју се истицао у панциру и кациги, а мач и два тобоца набијена стрелама тројили су му снагу оружја. Сачувано је предање да је на брду Кусало кусао кобиље млеко, а ложицу враћао у чинију на брдо Враћало. Иза многопролазних столећа, чија су пламна чудеса сагорсла цркву светог Романа у којој се вој30
вода венчао, остало је само име села Мајур да сећа поколењана салаш јуначког мајурца и лепе мајурице, која га је далеко одатле, негде поред мора, издала за љубав краља Вукашина. ОД ДВА ПОПА ДВА СЕЛА Село Мали Поповић није ни постојало у време када су се у даљној, прекобрдној равници Бело поље множиле куће, колибе и трла. Тамошњи сточари називали су именом само атаре и кладенце. Дуго су се двоумили како да крсте своје насеље: да ли по шуми Јасењару или по рватској воденици на Ресави? Да ли по занимању или по презимену неког човека? Од многих устаничких битака против Турака једна од њих вођена је у овом крају. Међу борцима најхрабрији су били људи преко чијих су њива и сенокоса јурили коњи и обесни ратници. Бранећи своје огњиште и своју чељад највише се истакао неки поп, висок растом, „велики као дрво". Тако је он постао најхрабрији и највиђенији човек овог села. А први до њега био је мали поп, растом и изгледом сличан сваком дечаку. После боја Турци су попалили кровињаре, a изворе загадили. Велики поп је први напустио Бело поље и опстанио се поред Кременитог потока. Убрзо су стигли и остали. Једино је мали поп отишао на другу страну. Тек тада се (безимено село оименило: по великом попу названо је Велики Поповић, а оно друго, у зачетку од малог попа, добило је име Мали Поповић. 31
ИЗМЕШТЕЊЕ СЕЛА ЗБОГ ПЧЕЛАНИКА Јухорским подножјем, међу шљивицима, тополама и липама, ројио се пчеланик кнеза Лазара, одакле се на товарним колима односио мед за Крушевац, а восак до свећара и манастира. Од заранка до сумрака, у време расцветних пролећа и златородних лета, кнежеве пчеле су летеле по пољима и скупљале сок из медоносног биља; ваздух је треперио од зујања, а слуге, водоноше и берачи јагода нису се ни чували од жалаца, јер им уједи нису ни наносили отоке. А кад би трмке почеле да се нагињу од терета саћа и падају са својих дрвених постоља, трмчари су уз обред славља и песме започињали цеђење меда, пунећи заструге и јелове качице, ћупове и грнчарске лонце. На кнежевом двору медари и видари справљали су од пчелиње хране младоносне напитке, а на владарским гозбама увек је било обиље медењака и медних поскурица. И бивало је да медведи сиђу у Медојевац, пројуре поред разлајаних паса и чувара с врљикама, растуре матична легла и оставе лом и пчеле беснаре, разлетене око кућа, косаца и пољака. Тада је обично страдала и летина, а памтило се да су мечице односиле и децу у пећине, па су неки људи остајали без ичега, и без дарова оралија и без порода од срца. И народ се силно плашио, јер се и оградама од цепаница једва бранио од дивљих насртаја шумских медокусаца. 32
И они који ту беху настањени, не у служби кнеза, већ у поданству земље, пређоше реку и одоше према клисури, тамо где се није осећао мам кнежевог пчелињака. А име села, означење за место где се мед цеди, оста исто и непромењено. 33
ИМЕ ПО КЊАЗУ МИЛОШУ Највеће село у јагодинском окољу, звано турским именом, прозвано је Милошево у доба владавине књаза Милоша. Књаз се дичио да баш то место носи његово име, јер су у време предустаничког хајдуковања у њему боравили и Станоје Главаш и Хајдук Вељко. Главашев поток и Вељково острво су сачувани помени заседа и бусија одакле су хајдучке дружине полазиле у пресретање турских насилника и робљење царских каравана. — Кад му ни бољи од мене не дадоше име — рекао је књаз сељанима — ја му даривам моје, берићетно му било! МОРЕЊЕ МИША НА ЧАКЉИ Каменита прљуша под брдом Шареником имала је некада више мишева него њиве кукурузних зрна. Прво су се намножили у зимовнику и логору кнежеве војске, чији су амбари били пуни брашна и разног зрневља, а одатле су се размилели по чаирима, даље од мачака, сова и мишара. Свима су зрнили кукуруз и штету наносили, а нико није могао да их истреби, па су једног лета, по наговору бабе једнооке, обесили на чакљу тек окоћеног, још непрегледног мишића и уморили га димом који је колао изнад пламена. Од његове цике мишеви су се разбежали на разне стране; отада их 34
има свуда пo мало, а људе море друге бриге које ни врачкама не јуре као безаконе. Село се једно време звало Мишић, а кад се овећало прозвано је Мишевић. А места војничких стража и станишта још увек се помињу као Логор и Зимовник. УЗИМАЊЕ СНАГЕ ИЗ ЗМИЈСКОГ ТЕЛА Победник над змијском алом, која је једном годишње узимала себи најлепшу девојку, имао је брата Рајка, исто тако јуначног као и он, коме Турци ни ватром на грудима нису могли да изнуде одавање бивака хајдучке дружине. Док је Радош гонио змију низ Мораву ка Ресави, Рајко је смиривао његову вереницу, чији се јаук разлегао равницом. А кад је девојку одвео до оца и матере појурио је у помоћ брату суканим ужетом, којим се од гope до гope одбацивао. Али кад је до крајњег брда достигао Радош је био већ утаманио змију и он је у мртву алу забио копље, верујући да тиме преузима нешто од њене снаге и моћи. Настанио се близу Радошевог кућног избора, да брату буде помоћ у невољи, ако му опет некад затреба. Оно што је било безимено зачу се као Рајкинац. РАКИТА ДРВО КОЈЕ HE ПРСКА Нигде у Поморављу не расту тако велике и дебеле врбе раките као на месту Ковач које се нала35
зи између Мораве и села Ракитова. И данас их има много, а у стара времена кроз њихове густише ни поглед није могао да назре другу обалу, па су се у њиховим скривима и кућили први дошљаци. Али кад се освајачи повукоше из ових крајева и људи се удаљише од реке, тражећи долинска оцедна места. Иза њих оста кућиште, први знак насеобине, осташе и врбе по којима прозваше своје насеље, јер реч ракита беше стално присутна у њиховом говору: од тог дрвета градили су куће чатмаре, a користило им је и за друге потребе. Село се обогати и заборави на врбе. Онда дођоше Цигани, са разних страна, из Стрижила највише. Куповали су од сељака раките и тополе и ту, поред реке, дубили у њиховој мекоти корита и карлице, правили коленике, оклагије, вретена и кашике. Одатле су их разносили по селима и продавали за новац или мењали за храну и жито. У новије време ни они више не пролазе преко Звезданца, нити се грабе за ракиту, дрво које не прска. РЕЧНИК У ЗБЕГОВИШТУ У селу Речник, које се налазило поред обала бистре речице, рађали су се све сами јунаци, љутице у боју, ваљани у миру, покорни у дому. После мученичке погибије Коче Анђелковића турски казненици су пошли у обилаз насеља и секли све виђенике, газде и људе од имена. Пошто је Речник био осуђен на умор, јер су из њега потицали најбољи Кочини ратници, сав народ се иселио у Збеговиште, чекајући да прођу хорде и потере. Одатле су се једни вратили на старо огњиште, 36
а други отишли у вишља брда, даље од путева и окогледа. Тако су од једног села постала два: Горњи и Доњи Рачник. КОЛОДЕЉА НАДБАЦИО РИБАРЕ У пространом кључу, где је свака кућа имала музну стоку, живели су мирни и кротки настањеници; дању су обрађивали земљу, а пред мрак одлазили до моравских млака које су опасивале село и рибарили кленове и шаране. Једино је Миса Колодеља, прозван тако по свом мајсторлуку, радије остајао у радионици. Имао је обичај да каже: „Ја што створим то и траје, а ви све поједете, и ником ништа. Труд вам залудан”. По многим рибарима село се већ било прочуло као Рибаре, па је једном годишње, на светачки и нерадни дан, држало такмичење у риболову, јелу и бацању буздована. Тешко зарђалу бодљару, изорану у старом кућишту, Миса је завитлао од јужне до западне млаке и надбацио све такмаце. Награђен је бакрачем рибље чорбе, коју су после њега кусали и остали снагатори. По томе је трећа млака названа Кусак. Првој је остало име Колодеља, а другој Буздован, зато што се оружје у њој загубило. РАЗДАН РИБНИК ПОСТНИКА КОЈАДИНА После расчињења постника Којадина, за којим су цркве остајале у нереду, појавио се у беличком крају неки постник истог имена и зарибио Ay37
боку бару у коју је вода издана навирала. Славци немесних слава долазили су му у куповину, а кад су дочули да се и он о пост омрсио одбили су се од њега као од законопреступника. Грешни Којадин, оставши празне кесе, раздао је рибник учасницима скупа који су молили за његово окрепљење и уздигнуће, а сам је одбегао у дивљу гopy, где је под доњим и горњим жрвњем од млива ујам узимао. А народ који се стекао поред негдашњег рибника назвао је село Рибник. ОДСЈАЈ ПОЗЛАЋЕНОГ МАНАСТИРА Кад је првог часног раздања сунце осветлело кнежеву вереничку задужбину одсјај позлаћеног кубета пао је на брежну даљину и посрмио шуме храста, сладуна и цера. Први раниоци, разбуђени блејањем стоке, застали су на својим праговима, заблеснути, зачуђени, крстећи се од страха пред необјашњивом вишесилном казном. Тек су из сенке увидели да златни покров светлости долази од крсног места и засијава једино њихов застан. Тако је настало име села Сиоковац. Прича се да су себри по јасности одблеска време предвиђали; ако је зором био румен као жар на истоку и дан је остајао сунчан, ако се дан рађао без манастирског одсјаја небо се тамнило, облачило и доносило кишу. ЗАВИЧАЈНИ СЛАТИНСКИ ИЗВОР Поврх Рашевице, села у параћинском крају, лево од водног корита, које је у картама уписано 38
као Бугарски поток, а у народу звано Велики поток, истиче из сивог камена бистра и хладна вода, мирисом на сумпор, по делотворности на организам чини се исцелитељска. He зна се ко је овај извор прозвао Слатина, али је међу старим људима сачувано казивање о томе како су Срби одбили од њега Турке, бранећи се од зулума и других страшних починдела. Природа је једне проломне непогоде извела водену жицу са леве стране потока. Било је то јако врело, сребрнокапно и хучно, а под њим се витлала поточара, чији је големи камени точак млео раж за цело село. И прочуо се слатински извор надалеко. Ни Турци нису остали глуви за његову свемоћ за болне и убоге. Путујуће војске навраћале су у хладовину дрвећа, да коње испоје, а себе оперу од зноја и прашине. Освежена питкошћу воде коњица је убрзаније галопирала царским друмом. Али ниједан долазак војника, угушника устаника и гонича хајдука, није прошао без отимачине јестива и јурњаве за женскадијом. Народ је трпео силу док му није прекипело, а кад се и најслабијим и најплашљивијим смркло над главом, одлучено је да се Турци лукавством одврате од слатинског починка. На сваки домаћински оџак одређено је да се закоље по једна свиња, и не било која, него најгојнија од шумског жира, а да се одраним кожама запуши извориште. Тако је и учињено. Угурали су масне и чекињасте коже кроз расеклине и потисли их камењем, да задуго не изађу из воде. А кад су Турци угледали преображај извора, пали су на колена, молећи се Алаху. Мислили су да их Алах кажњава ja обест над женама и колевкама. И више их путеви нису наводили на Слатину. Али не прође много времена, а вода просиса 39
из земље с друге стране, на три места, и опет поста текућа. Једна породица у којој беху само кћери, све силоване од Турака, одселила се далеко одатле, да своју срамоту сакрије, и свила станиште поред новог извора, истог као завичајни. Од имена извора настало је и име села Слатина. СЕЛО CAЧУBHO ОД ПАЛЕЖИ Старо Село назвали су тако досељеници који су основали околна места, јер је оно било једино насељено у читавом крају и сачувано од убијања и палежи. 40
Од људи који су у њему живели други су се учили многим вештинама, а највише вештини затурања трагова па земуницама. СТРИЖИЛО МЕСТО СТРИЖЕ ОВАЦА Пре но што је последњих година прошлог века Тодор Збрча саградио у брдској присоји, лево од тока Осанице, свој борђеј, више земуницу него сламару, црновршки чобани су то место користили за стригу оваца. Почетком лета дотеривали су их са пашњатих испуста поред реке и маказама стригли са њих бело и црно руцо, које су одмах у води изапирали. Одатле је стока одлазила према брду обраслом малином, а затим преко Швабиног камена ка пропланцима. 41
После Збрче у тој планински усек, прозван Стрижило, дошли су и други Цигани, вичнији обради дрвета него обради земље. И временом, захваљујући коритарству и торбарењу, сав тај атар прешао је у њихов посед, па и данас једино они тамо живе. ЗА СЕДАМ ОКЛОПНИКА СЕДАМ ОЏАКА Из најљуднијег села земље кнеза Лазара, чије су се куће зиданице белеле поред левачког друма, протежући се између више потока, било је позвано у Косовски бој равно седам стотина оклопника, од сваког презимена по један, да нико не осети смрт више од другог. Али уместо захвалности владара што им је такву наклоност указао, тамошњи настањеници уверавали су се међусобице да ће битка и без њих и са њима бити изгубљена, па није ни вредено ни мудро улудо гинути и завити нејач у црно, а гробље умножити за толико камених крстача. И војска која би обречена кнезу из тих шума не дође у заказни дан на свето постројење пред црквом Лазарицом. Само седам оклопника пољуби кнезу руку и прими благослов од њега. Они једино и чуше његову клетву, изречену од јада, због невере слабих у победу над нејакима. — Ко мени седам војника, ја њему седам оџака — рекао је кнез. У озарје видовданског сванућа земља се продрма и разруши сво село, осим домова домаћина чији су синови причешћени изгинули на Косову. Оставши и без мртвих тела својих мужева, 42
њихове жене су засадиле на гробљу седам безродних младица, које су и дале име селу Топола. ПОТОМСТВО ДОБРЊЕ У ТРНАВИ Од две сестре, Добрње и Рђање, изродило се мноштво деце: добра су живела у пољанском, цветном крају, а рђава међу трњем глогова, трњина и купина. Бежећи пред Турцима, потомство Рђање склонило се у један даљни збег, али су их белоглави војници, вреле крвуштине, сатрли димом и пламеном. А деца Добрње, боље скрита, преживела су сечни пролаз војске и населила домове и земљу обраслу трновим шибљем. И трње огласи село као Трнаву. СРНЕ СЕЛО ЗАЦРНИЛЕ Малољудна времена су била богата великим запатом срна: и дању и ноћу јуриле су у чопорима преко пшеничњака и црног камења, ближиле се кућама, газиле усеве и брстиле младе и зелене биљке, калемљене за добар род и даривање гостију. Кад би пси били на ланцу или у гори, око стада, оне су на рукохват у баште долазиле, па су их жене гањале обрамицама и кудељама и клетве за њима измишљале, говорећи: „Срне црне, вуци вас изели!" Једне године, тек што је ветар листоноша заоденуо буковик и церјак, расрђене жене, чији су лукари били изгажени чапоњцима, јуриле су срне по потоку, обраслим шибљем и трњем. Оно им је лице нагрдило. 43
Тако је поток добио име Шибовити, а село Срнче постало Црнче, јер су му пасоједи, долазећи из црних шума, сваку земаљску муку у црно завијали. ИСПАШТАЊЕ ШАНТАВОГ БРАТА Двојица кнежевих поклисара, у немилости после неуспелих преговора са неким одметнутим великашем, скућили су се на ситиогоричним висовима, који је раздвајао поток низ чије је корито текла вода једино у време обилних киша. Млађи брат био је чуљ, па га је старији често исмевао и оговарао код удавача, истичући свуда себе као храбријег и мудријег наследника честитих родитеља. Од тог греховног зла умало се није створила чемерна смрт: у мрачној ноћи чуљи брат је суновратио лепоушног и осакатио га у обе ноге. После те несреће чуљко се одселио у бестрагије, али се убрзо због жене повратио и мало даље основао село Шуљковац. А први братски застан иазван је Шантаровац, по шантавом брату коме је било суђено да ту испашта своје муке. Његови потомци бацали су с рамена камење у једну шуму, анатемишући чуља, али су га његови стричевићи потајно разносили и на то место побијали дрвене крстове, да грехе осветног претка искају. Отуда шуми име Анатема. ОГЊИШТЕ ПОСВАДИШТЕ Због неког тоцила, изораног под ралом, прво огњиште у безизворном крају постало је посвадиш44
те, а стари софроноша, који није волео јадиковке, зажеравео је ватру у клисури заклонитој од ветрова. Подигао је кућу над Врелом, а на брзаку отичуће воде саградио воденицу, да преноћници с џаковима пшенице дочекају у њој раздан зоре, причајући му о хајдучким подвизима и дуговетним осветама засужњеног народа. Тако је поред Врела зачето Горње Штипље, а куће које су остале тамо где су и биле намножиле су Доње Штипље. Њихово име донето је с југа, из косовског села Штимље, одакле и потиче данашње људство. ШУЉЧИВА ПШЕНИЦА Травним ливадама, под брдима Врлет и Коштан, белички пастири су напасали своје и туђе овце, играјући се у подртим оделима клиса и скрива, a вечером су гредама преворницама затварали торове и легали на сламне лежајеве одмах после сунчевог заласка. Оружју нису били вични: стреле су избацивали само на вукове, а ножеве с два реза носили су уз себе да се од зла одбране. Кнежеви гласници, које је пут у њиховом месту увек затицао у раздану, никад нису могли да их окупе за војну, јер су им свагда узмицали у оретке лугове, гонећи пред собом своја вуноруна стада. Једино их је стотинар Добримир, јашући с дружином од насеља до бивака, избудио у ноћи и окупио под бакље, око расамарених коња. Док је он говорио, његови војници су бичевима разгонили разлајане псине. — Турци нам прете — рекао им је. — Стигли су до наших граница. Кнез вас зове у бој. Пашите оружје и крећите за Крушевац. 45
Затим им је прочитао кнежеву клетву и отпасао каиш од мача, да их борачкој вештини изучи. Али ниједан од њих није напустио завичајна пасишта. — Ратници нека ратују — говорили су они — а наше је да стоку пазимо. Нису знали да прво треба сачувати земљу, па тек онда иметак. После обилних киша овце су им оболеле од метиља и та страшна бољка затрла је сва стада, па су морали да се дохвате рала и отимају храну од земље. Али ни ту нису имали среће. Пшеница им је била шуљчива, без зрна, те су се једва поврћем прехрањивали. Од шуљчиве пшенице настало је име села Шуљковац.
РЕДОСЛЕД Багрдан — — — — — — — — — — — 5 Белица — — — — — — — — — — — 6 Бресје, Главинци, Коларе — — — — — — — — 7 Буковче, Бунар — — — — — — — — — 8 Винорача — — — — — — — — — — — 9 Вољавче, Врановац — — — — — — — — — — 10 Врба — — — — — — — — — — — —11 Глоговац, Деоница — — — — — — — — 12 Добра Вода — — — — — — — — — — 13 Драгоцвет — — — — — — — — — — 14 Драгошевац — — — — — — — — — — 15 Дражмировац — — — — — — — — — 16 Дубока, Ивковачки Прњавор — — — — — — 17 ЈАГОДИНА — СВЕТОЗАРЕВО — — — — — — 19 Јошанички Прњавор — — — — — — — — 20 Каленовац — — — — — — — — — — 22 Ковачевац — — — — — — — — — — 23 Кончарево — — — — — — — — — 25 Кочино Село — — — — — — -— — — — 26 Ланиште — — — — — — — — — — — 27 Ловци, Лозовик — — — — — — — — — 28 Лукар, Ма.јур — — — — — — — — — — 30 Мали Поповић — — — — — — — — — 31 Медојевац — — — — — — — — — — 32 Међуреч — — — — — — — — — — — 33 Милошево, Мишевић — — — — — — — — — 34 Рајкинац, Ракитово — — — — — — — — 35 Рачник — — — — — — — — — — — 36 Рибаре, Рибник — — — — — — — — — 37 Сиоковац, Слатина — — — — — — — — 38 Старо Село — -— — — — — — — — — 40 Стрижило — — — — — — — — — 41 Топола — — — — — — — — — — — 42 Трнава, Црнче — — — — — — — — — 43 Шантаровац, Штипље — — — — — — — 44 Шуљковац — — — — — — — — — — 45
БЕЛИЧКА ПРЕДАЊА Ник. Спасић, Доња Омашница — Трстеник ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ Слободан Живановић, Горњи Рачник — Светозарево, КОРИЦЕ Александар Урошевић — Матра, Светозарево, СНИМЦИ Мирослав Ковачевић — Геза, Светозарево, СЛОГ Милован Милетић, Мијатовац — Ћуприја, МЕТЕР Златко Благојевић, Течић — Рековац ШТАМПА „НОВИ ПУТ” — СВЕТОЗАРЕВО Југославенска академија знаности и умјетности ЗАГРЕБ Разред за сувремену књижевност Југославенске академије размотрио је Ваш рад БЕЛИЧКА ПРЕДАЊА у којем је на занимљив начин и лијепим језиком изложена народна предаја с легендама о настанку имена насеља у околици Светозарева. Рад садржава обиље елемената за изучавање етнографије и фолклора, а с обзиром на топониме такођер и географије, но то су струке које не улазе у оквир дјелатности овог Разреда. Препоручамо да овај текст, многих позитивних вриједности, понудите Српској академији наука и уметности у Београду, која у низу публикација објављује и радове с подручја фолклора и географије. ТАЈНИК РАЗРЕДА акад. Маријан Матковић