Medicinar 2

ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ УЧЕНИКА

Личност која нас инспирише

Када кажемо љубав, одмах помислимо на трагедију ,,Ромео и Јулија“, немогућу љубав која се завршила са
трагичним крајем. Али мало људи помисли на Ленку Дунђерски и Лазу Костића“. Немогућу љубав због велике
разлике у годинама.

Али ко је био Лаза Костић? - Лаза Костић је био крупан,стасит човек који је увек волео да пркоси околини
својом појавом, начином облачења и начина размишљања. Због чега су га звали Луди Лаза. Где год би се појавио
привукао би пажњу људима својом појавом и чудном енергијом која је увек излазила из њега.

Костић је био српски песник, писац, новинар, критичар, мислилац и естетичар. Рођен је 12. фебруара 1841.
године у Ковиљу код Новог Сада. Сматра се једним од највећих српских песника. Лазине највредније лирске
песме су: „Међу јавом и мед сном“ (1863.) и „Санта Мариа делла Салуте“ (1909.)
Говорио је још грчки, немачки, француски, енглески, руски и мађарски језик.
Дипломирао је права 1864. године у Пешти, а на истом Универзитету завршио је докторат из правних наука 1866.
године.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло
истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је одмах истакнут у ред највећих песника и
постао најпознатији представник српског романтизма.
Међутим постоји интересантна и тужна прича која је обележила његов живот.
У лето 1891. године Лаза Костић је упознао Ленку Дунђерски. Она је била ћерка Лазиног доброг пријатеља Лазара
Дунђерског. Она је имала двадесет година када се, тридесет година старији, Лаза загледао у њу. Песник је био
свестан да је њихова љубав немогућа и због тога је одлучио да се физички удаљи од ње. Ленка је годинама
читала његову поезију и маштала о њему. Одбијала је и просце у нади да ће је Лаза запросити. Међутим, он
одлучује да се ожени са богатом Јулијаном Паланчки, у нади да ће заборавити Ленку. Нажалост, Ленка је трагично
преминула од тифуса недуго након Лазине свадбе. За њену смрт песник је сазнао док је био у Венецији на
меденом месецу.

У великом болу Костић одлази у цркву Госпе од Спаса да се помоли за њу и посвети јој песму, једну сада
од најпознатијих љубавних песама у Србији ,, Санта Мариа делла Салуте“
Али ко је била Ленка Дунђерски која је помутила ум и обележила живот Лазе Костића? -Ленка Дунђерски је била
ћерка Лазара Дунђерског. Поред тога сто је била млада и изузетно лепа, Ленка је такође била и учена. Била је
полиглота, волела је да путује и умела је да свира клавир. Несуђена је супруга Николе Тесле. Имала је само
двадесет четири године када је преминула.

Због њене смрти писац је био у великом болу и патњи. Костић је стално размишљао о њој и њиховом
сусрету на оном свету где им ништа неће бити забрањено и где ће њихова љубав бити напокон слободна.
Нажалост, Лаза се разболео и отишао у Беч на лечење где је умро у својој 69. години 26. новембра 1910. године.

Кристина Теофиловић 2- 1

Празник за мене

Људи углавном обележавају и празнују дане и догађаје који имају неко узвишено значење на
колективном нивоу, било државном, религиозном или породичном. Поред тога свако од нас,
појединачно, сам за себе, прославља и сећа се нечега што је направило промену у нашем животу, а
можда и у нама самима.

Овог лета сам са породицом ишла на планину Рајац која је представљала замену за море на које
нисмо могли отићи због пандемије. Нисам, наравно отишла својом вољом, већ на инсистирање
родитеља, на чему сам им на крају била захвална. Отац и ја само сваки дан шетали и планинарили,
уживали у природи. Увек само нас двоје јер остатак породице није био одушевљен толиким пешачењем.
Једног дана смо одлучили да одемо до села које се налазило у близини. Додуше, не знам колико се може
назвати селом јер броји свега седам кућа у којима живе бабе и деде. Међу њима је и једна старица коју
мој отац познаје из студентских дан, њен син је студирао заједно са њим. Нажалост, умро је млад, од рака.
Када смо се појавили на вратима није препознала мог оца. Тек када нас је представио, она нас је позвала
да уђемо и од среће није могла да дође себи. Мог оца је гледала као сина. Осетила сам се некако
непријатно јер сам мислила да им моје присуство смета у разговору кроз коју су се провлачиле врло
озбиљне теме, а она ме је сматрала дететом вероватно. Зато сам отишла да прошетам још мало али сам
се брзо вратила јер је почео да пада мрак. Када сам се вратила, покушала сам да се понудим на направим
нешто за јело на шта је она једва уз молбу мог оца пристала. Схватила сам да јој је било непријатно јер
стварно није имала пуно хране, што уз моје скромне кулинарске вештине и не обећава. Срећом сетила
сам се рецепта за гулаш који сам једном спремала са оцем. Направила сам га и изнела на сто. Када смо
јели замолила ме је да останем да седим са њима. На крају разговора је рекла да јој нико никад није
спремио јело и замало се расплакала. То је жена која је прошла кроз најгоре у животу али је и даље јака,
са огромним оптимизмом. Начитана и интелигентна упркос томе што је завршила само основну школу.
Осетила сам се тако незахвално. Незахвална животу, Богу, судбини. Лењом јер је мојих пола сата колико
сам правила ручак, донело њој толику срећу. Колико тога можемо да урадимо та друге, а и себе, са мало
труда, мало напора, воље? Те мале промене на индивидуалном нивоу мењају свет. Ако она коју је живот
толико намучио, може да верује у боље сутра, шта нас спречава? Тим малим гестовима се можемо борити
против усамљености, лицемерја. Бити пример и помоћи некоме да се освести и издигне из
малограђанпштине пуне осуде и љубоморе. Нико не воли мрачне и тужне догађаје и сви избегавамо да
их се сећамо, али баш то је понекад потребно да би се захвалили да ономе што имамо. Морамо искусити
несрећу, да бисмо уживали у срећи. Ово је догађај који никад нећу заборавити.

Сваки тренутак у коме се трудимо да будемо боља особа, да саосећамо са другима и помогнемо им,
не осуђујући их и успемо у томе, треба сматрати победом и својим малим празником.

Теодора Радованчевић III-1

Свијет је овај тиран тиранину а камоли души благородној

Темом људског живота бавили су се кроз историју многи светски умови и покушавали
су на све начине да проникну и у потпуности одговоре на питања „шта је човек“и „која је
поента живота“... Поред толико труда и напора, нико није успео да закључи целокупну
истину о тим дилемама и да нам да конкретне одговоре.

Ова тема није заобишла ни самог Његоша, који јој се сав посветио и можда најближе
пришао истини. Јасно Његош износи чињеницу да ни мудраци земаљски не могу са
сигурношћу да кажу шта је „човекова судба“ и његово звање пред Богом. Због тога се
овај храбри владика и филозоф хвата у коштац са највећим дилемама које муче човека.
Био је Његош свестан да је човеку на Земљи дат крст који мора носити, да се човек кроз
живот сретне са безброј искушења: „Задатак је смјешни људска судба, људски живот
сновидјење страшно!“. Овај живот нема милости према људима јер: „Свјет је овај тиран
тиранину, а камоли души благородној!“ И за оног најокрутнијег и најгорег човека овај
живот је превелика мука, а камоли поштеном човеку. Врло је тешко бреме окачено о
врат човеку: „Човјек бачен на бурну брежину тајном руком смјелога случаја“. Његош
људски живот назива бурном брежином јер је на Земљи човеку одређена мука. Мора
човек патити и проћи свакакве муке јер је пут пред њим трновит и узак. Притом му је
непозната срећа, срећа коју целога живота тражи она цео живот изостаје: „У временом и
бурном жилишту човјеку је срећа непозната – права срећа, за којом вјечно трчи; он јој не
зна мјере ни границе.“ Стално човек трчи за срећом, све напоре своје улаже да је нађе, а
ни сам није сигуран шта тражи. Неретко се баш због тога изгубимо у сопственом животу,
у потрази за срећом изгубимо себе јер је тражимо свуда, осим на њеном вечном извору.
Под утицајем недостатка среће настаје нетрпељивост међу људима, отуђеност, депресије
и разна стања и поремећаји. То и песник примећује када каже да: „Наша земља, мати
милионах, сина једног не мож’ вјенчат срећом“ и да је на овом свету: „нико срећан, а
нико довољан, нико миран, а нико спокојан“. Управо због тога нам још теже падају муке
овог света који је сам по себи довољан тиранин јер: „у њ ратује душа са тијелом, у њ
ратује море с вјетровима, у њ ратује живина с живином, у њ ратује народ са народом, у њ
ратује човјек са човјеком, дневи са ноћима, у њ ратују дуси с небесима.“ Сви у овом свету
ратују, нико нема мира под овим нашом сфером јер нема праве среће у овом свету,
никада ниси „свој на своме“.

„Наше жизни прољеће је кратко, знојно љето за њиме сљедује, смутна јесен и ледена
зима; дан за даном венчаје се током, сваки нашом понаособ муком: нема дана који ми
желимо, нит’ блаженства за којим чезнемо.“. Нема мира ни одмора, нема никада дана
који ми желимо, сваки дан је овенчан неком муком, неким искушењем или страдањем.
Ипак, најтеже је је у овом свету остати човек међу људима то је: „Тежак в’јенац, ал’ је
воће слатко“. Није нимало лако бити човек, али то јесте наша дужност најсветија.
Сачувати дете у себи и имати љубав у срцу према свим људима је наша дужност и наш
вечни завет. Биће мука и искушења, биће тешко и трновито, али је наш пут кроз живот -
пут ка Голготи, пут ка крсту и страдању. Због тога људе одувек мучи питање „шта је
човек“. Његош врло лако то решава и каже: „што је човјек, а мора бит’ човјек! Тварца
једна те је земља вара, а за њега, види, није земља.“. Кратак је живот људски за таква
питања, морамо бити људи, морамо живети и успут тражити живот. Ова нас земља вара
– зато за нас и није земља и ништа што је материјално, већ је за човека вечност – Човек
је челом окренут ка вечности. Ка небу идемо и трудимо се да останемо људи. „Злоћа,
завист и адско наследије, ово чојка ниже скота ставља, - ум га, опет, с бесмртнима
равни!“ дакле, човек води борбе и са самим собом и са својом сујетом. Борба није лака, и
са собом носи нове муке у животу, али муке су ту да нас очврсну за нека будућа
искушења и борбе. После сваког искушења, после буре, дође мирно и ведро море.
„Нашу сферу да ноћ не полази, би л’ овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне
зиме, би л’ топлоте благост познавали? Без будалах тупога погледа, би л’ умови могли
блистат св’јетли?“. Велики је значај муке: „Без муке се песма не испоја, без муке се сабља
не сакова!“Нуди нам овај свет алтернативу увек, нуди примирје и живот без брига,
искушења и мука - само да се одрекнемо живота. Такав је живот само упакована смрт.
Страдање је наш начин живота, начин провере од чега смо направљени, колико смо
истрајни у вери и принципима јер сва је мука на земљи, привремено искушење пред
вечни живот. Ноћ је најтамнија пред зору, и искушење је најтеже пред благодат. Онима,
који ову истину не знају, несхватљиво је како они који је знају певају у највећим мукама,
срећни иду кроз живот и пред лицем смрти не страхују већ раширених руку чекају
живот. Знају да је све световно краткога века, да све световно пролази и пропада. Чак да
осим тога нема ниједан други доказ да је човек створен за вечност, ово би био довољан
доказ. „Види човјек своје заточење, помало се прве славе сјећа, и полети небу како
муња; ал’ гасмртни ланац заустеже докле рочно одстоји сужанство.“

Лука Ђекић IV-5

Зaшто су традиционалне вредности важне данас

Моралне вредности се данас цене све мање и мање, док су аморалне све
заступљеније и значајније. Из претпоставки и веровања произашле су сурове
чињенице о животу садашњице.

Људи су изгубили појам о значењу речи поштење и образ. Свако гледа где, када и
на који начин да наметне проблем људима око себе. Такви не брину ни за шта и ни до
чега им није стало. Штавише, њима је сасвим у реду да им „секира упадне у мед” преко
туђих леђа. Пре то није било тако. Образ, поштење и дата реч су били светиња. Ако је
нешто обећано, то је и испуњено.

Једна лако уочљива промена јесте данашња савремена породица. Жене, деца,
мушкарци, сви су измењали своје улоге у комаду „Породични живот”. У патријархалној
породици се тачно знала улога сваког члана и то се морало поштовати. Отац је био
глава куће, а мајка његова подршка у свему. Њихова главна дужност је била да њихови
потомци израсту у часне и поштене људе. По том питању се ништа није препуштало
случају. Дечаци су учени да буду вредни, марљиви, поштени и цео дан су упијали знање
идући за својим очевима. Девојчице су, пак, учене да буду пристојне, достојанствене,
прикладно одевене и увек нечим запослене. Гледајући од својих мајки, научиле су оно
најбитније. Али данас те мајке немају времена. Не могу основне послове да заврше, јер
су заузете друштвеним мрежама као што су Фејсбук, Инстаграм, Твитер…

Пре су људи морали цео дан на њиви да раде и крвавим знојем зараде за кору хлеба,
па су самим тим и више ценили све што имају. Данас се донекле лакше зарађује и
чињеница је да се све много мање вреднује.Тужна чињеница је и то да сви ми често
присуствујемо разочаравајућим ситуацијама где се храна баца и гази, без обзира на то
колико гладних и сиромашних има.

Очигледно је да смо на ивици провалије и да ако ништа не предузмемо завршавамо
у њој. Упитајте се зашто су традиционалне вредности важне данас и за шта су нам то
преци гинули? Како би реаговали када би видели овај свет, ову земљу, наследнике за
које су свој живот, срећу и слободу жртвовали? Од њих осташе само гробови, а врлине
скоро ишчезнуше.



Милица Адамовић I-1

“Песма за мајку”



Ти идеш, не знаш ни куда
не знаш ни како
знаш само зашто.


Ти слепо верујеш,

верујеш да ће једног дана
пламен се угасити
а пепео нестати.



Како да ти објасним?
Пламен ће се угасити
пепео ће увек ту остати!



Нема те данима.
Ја гасим пламен,
али воде више немам!



Хоћеш ли се љутити

када ти кажем
да нисам била јака
и да сам се опекла?





Вања Петровић I-1

Размишљање ученика о актуелним темама...

Насиље је тема која се последњих година доста спомиње у медијима и која је постала
проблем данашњице. То је сваки облик агресивног, нежељеног понашања који угрожава
другу особу, спречава га да се развија и да буде индивидуална личност. Постоји више врста
вршњачког насиља, а то су вербално, социјално, психолошко, физичко, дигитално и
сексуално.

Дете које чини насиље може бити агресивно дете које има проблем са родитељима и
наставницима, лошим оценама, које жели да привуче пажњу на себе. Обично напада
слабијег од себе и на тај начин доказује друштву колико је моћан и храбар, а углавном је то
жеља за прихватањем. Деца често својим проблематичним понашањем желе да скрену
родитељима пажњу, да укажу на неки проблем који имају...

Дете које трпи насиље је углавном тихо, повучено или по нечему другачије од својих
вршњака. Боји се да пријави овај проблем, јер је застрашено или на било који начин
уцењено. Такође постоји и могућност да не жели никоме да каже оно што му се дешава, јер
сматра да је оно криво за то, да је нечим изазвало да се тако понаша према њему или да
тај други има права да се тако понаша. Сматрам да су психичко и физичко насиље два
најтежа облика насиља по особу невезано за узраст. Међу децом је често гуркање,
насилници често изазивају жртве, ударају им шамаре, чврге, туку их и све те ране и
модрице могу проћи брзо, док код психичког насиље није случај. Психичко насиље
оставља последице на души, код неког може оставити трајне последице које ће утицати на
њихово самопоуздање, слику коју имају о себи, а код неког може проћи након одређеног
времена. Свако дете усваја облике понашања којима је окружено, па ако је дете из
дисфункцијалне породице и ако је већ било окружено породичним насиљем постоји
могућност да ће у једном свом периоду бити насилно, јер је запамтило такво понашање и
мисли да је то нека врста решења. Такође могу бити насилни јер желе пажњу својих
родитеља који су их занемарили на било који начин. Али ипак сви ти разлози због којих
неко може бити насилан их не оправдавају и ништа од тога није добар разлог да неког
малтретирају. Сви њихови узроци због којих су постали насилни веома лако могу да се
реше разговором и трудом, а жртве насиља не могу тако лако да реше тај проблем који
оставља велике последице.

Друштво треба да прихвати сваку особу онакву каква је, свидело се то нама или не.
Можемо некоме указити на нешто што нам смета, али не треба да их малтретирамо. Ако је
неко другачији не значи да треба да га избегавамо, искључујемо из нашег друштва, баш
због тога што је другачији треба да га прихватимо, јер је лепо бити другачији и издвојити
се из једноличне масе..

Ми не можемо да бирамо какви ћемо се родити и неке ствари не можемо да
променимо јер немамо никакав утицај над њима, али увек можемо да променимо своје
понашање. Често нисмо ни свесни да смо неког повредили што је заправо велики
проблем, јер особа која не схвати да је неког повредила ће мислити да је то сасвим у
реду и наставиће са својим лошим понашањем. Огроман утицај на понашање имају
родитељи, васпитачи, наставници и професори и све заправо долази од тога како су нас
наши родитељи васпитали, какав су нам пример давали и каквим понашањем смо били
окружени од својим малих ногу. Било које дете може постати жртва насиља, али су
углавном деца која су слабија и која не могу да се одбране ни на који начин и нису
спремна за било какву одбрану, већ се повлаче у себе, плачу...

Деци треба пружити што већу подршку и бити обазрив на њихово понашње, јер
често може постојати неки проблем који је другима невидљив али ипак праћен неким
знаковима који би могли да укажу да нешто није у реду. Такође није решење ако се деца
која су насилници казне, јер то неће имати скоро па никаквог ефекта, с њима је само
потребно доста радити на контроли сопствене импулсивности, развоју саосећања. Само
разговором и трудом се може решити проблем. Уопште не треба да постоји насиље, јер
сваки проблем који имамо са неком особом можемо решити тако што ћемо рећи
директно оно што нам смета, али ипак припазити на начин на који то кажемо, можемо
поразговарати са том особом и покушати да нађемо неки компромис и да се потрудимо
да их боље упознамо, разумемо и да причамо са њима. И само ако се обе особе труде и
имају подршку и пажњу својих родитеља која је битна за сваког, могу да успеју да се
боље слажу и да се насилност смањи на минимум.

Пре него што почнемо неког да малтретирамо и омаловажавамо прво треба да
размислимо како би се ми осећали да смо на њиховом месту и да нас неко малтретира,
што када би бар неко од насилника урадио, схватио би да то не треба да уради и да то
није никакво решење. Само је битно да схватимо да нас различитости и то што смо
другачији чине јединственим и да смо сви ми индивидуе за себе, имамо различите
карактере, особине личности, различито изгледамо, различите смо националности, али
баш све то чини свет лепшим и треба прихватити сваког ко је различит. Проблем је што
имамо предрасуде, али када би покушали да неког заиста упознамо схватили би да смо
заправо сви ми добре особе и да то што можда изгледамо другачије и понашамо се
другачије не значи да смо лошији и то често може бити наша спољашња маска.
Прихватимо различитости и побољшајмо комуникацију!

Невена Максимовић III-2



Мисли познатих

Ог Мандино
На свету постоје три врсте људи. Први уче на сопственим искуствима – они су
мудри. Други уче из туђих искустава – они су паметни. Трећи не уче ни из
сопствених ни из туђих искуства – то су будале.

Епиктет
Разумном бићу само је неразумно неподношљиво, али разумно је подношљиво.

Александар Пушкин

Читање је најбоље учење.

Фјодор Достојевски

Мудар човек чита и мудре књиге и самога себе.

Џорџ Гордон Бајрон

Не плаши се незнања, бој се лажног знања, јер од њега долазе све несреће
на свету.

Мирослав Мика Антић
Па ако се и оклизнеш, некада, у животу, не гледај то као пад у суноврат,

него као пад увис!

Никола Тесла
Сви смо ми једно. Људи су међусобно повезани невидљивим силама.

Ајнштајн

Ум је попут падобрана – функционише само када је отворен.

Бенџамин Френклин

Енергија и упорност савладавају све ствари.

Брус Ли
Грешке се увек могу опростити, ако особа има храбрости да их призна.

Џек Лондон

Ствар није у томе шта говорите, већ како говорите.

УЧЕНИЦИ ПРВЕ ГОДИНЕ ПРЕПОРУЧУЈУ КЊИГЕ КОЈЕ СУ ИХ ОДУШЕВИЛЕ:



1. Елена Феранте “Моја генијална
пријатељица” - Прича о пријатељству две
девојчице Лиле и Елене и њиховом

одрастању у Напуљу.



2. Антон Павлович Чехов “Три
сестре”- Драма у три чина о три
сестре које живот проводе далеко

од родног града Москве.

3. Давид Албахари “Мамац”
- Роман о мајци као вечном мотиву.



4. Фредерик Бакман “Пут до куће сваког јутра
све је дужи”- Од ауторовог блога до кратког

романа о губитку најчаробније фигуре из
детињства- деде.

ПРОФЕСОРИ ПРЕПОРУЧУЈУ:

1. Фредерик Бакман “Човек по имену Уве”

2. Добрило Ненадић “Доротеј”

3. Борислав Пекић “Беснило”

КОЛЕКТИВ НАШЕ ШКОЛЕ

Редакција часописа

Бојана Ђурић - Наставник здравстене неге
Милица Тимотић - Професор српског језика и књижевности
Мирјана Томић - Педагог
Јелена Давидовић - Психолог
Ученици:
Невена Максимовић III-2
Немања Лукић IV-2