Skoro sasvim obican travel blog

''...Tako da mislim da bi ova zemlja puno propatila ako ti ne kreneš da pišeš o svojim
putovanjima…'' Оvo su bile reči moje dobre drugarice Monike, osobe koju znam skoro
ceo svoj život, još iz osnovne škole. Dok smo sedele u njenom salonu venčanica i
ćaskale o njenom predstojećem putu za Istanbul, ja sam pokušavala da je maksimalno
uputim šta treba obići, iskusiti, probati u carskom gradu na dva kontinenta. Moje
utiske iz Istanbula, kao i standardno sve utiske vezane i za putovanja i za život
uopšte koje joj ja prenosim, moja Moni je zaokružila jednom rečenicom sa dozom
podrške. U ovom slučaju, to je bila gore pomenuta rečenica. Moram da priznam da me
je navela na razmišljanje, jer je to osoba koja ume i da me i hvali i kritikuje kada
treba, a pri tome me i dobro poznaje. Te tako ja sama sebi obećah da ću pokušati.
Zbog sebe i svih divnih iskustava koje sam doživela na tim dalekim mestima. A to da
li će zemlja propatiti ako ja ne pišem, to sam ostavila u poslednji plan, jer nisam
sigurna koliko bi ljudi uopšte čitalo ono što bih ja pisala. Ispratih Moniku i njenu
sestru u taj ne tako daleki carski grad, sa jedno 10 turskih lira koje su mi ostale da im
se nadje za prvi odlazak u toalet i prvu jutarnju kafu.

Devojačka soba, Topkapi palata, Istanbul

Neka za sada moj identitet ostane relativno nepoznat, jer ja svoja lična iskustva sa
putovanja, kao i pisanje o tome, doživljavam previše intimno. Za početak je dovoljno
da znate da sam ja osoba koja uglavnom svoje vreme i svoje finansije pokušava da
podredi putovanjima. S obzirom da trenutno radim ali nisam zapošljena za stalno,
putovanja doživljavam kao poslastice koje sebi mogu da priuštim dok ne krenem da
zarađujem za neke ozbiljnije stvari kao što je sopstveni stan. Mnogi bi me na osnovu
poslednje izjave opisali kao večitog idealistu, i verujem da većini ljudi tako delujem
na prvi pogled.
Mnogi bi posmilili da su putovanja moj beg od realnosti. Šta god čitaoci i pratioci
mislili u početku o meni, ostavljam im mesta da ih razuverim tako što ću pomenuti tri
glavna razloga svog pisanja:
1. Ja putujem da bih bolje upoznala sebe i sve svoje delove koji ''leže zaboravljeni u
različitim delovima sveta'' (iako je to za sada bila uglavnom Evropa, haha);
2. Ja putujem da bih se susrela sa drugačijim načinom života i drugačijim načinom
razmišljanja na koje ne bih naišla u sopstvenoj zemlji, i samim tim poboljšala svoj
život u raznim aspektima
3. Ja putujem da zadovoljim svoj nemirni i večito radoznali duh.

Praktikovanje hedonizma, nasumično izabrana mesta u Istanbulu

Dolmabahče palata, Istanbul

Možda bi čak i nepravedno bilo da ove argumente nazovem razlogom, jer to u startu
pomalo ima i onu negativnu konotaciju. Radije bih ih nazvala izvorima inspiracije, a
samim tim i motivacije da uopšte krenem da planiram neki put. Ovako objedinjene sa
iskustvima, verujem da će ljudima prijati da čuju šta ja imam da kažem, i pored svoja
tri izvora inspiracije i motivacije, navešću i one koje se odnose na pisanje. Moj glavni
izvor inspiracije za pisanje jeste preneti delić atmosfere i duha dalekih destinacija
isključivo onako kako sam ih ja doživela. Svojim čitaocima ostavljam prostora da sve
to dožive drugačije, a da sam ja tu da im samo zagolicam maštu i pokrenem ih da
stvore sopstvenu priču i izrežiraju sopstveni film u glavi. Pišem i da bih bar malo
pokrenula različita ljudska čula tako da se izgubi orijentacija u vremenu i prostoru.
Lično smatram da kada ne razmišljate ni o čemu drugom već uživate u trenutku na
mestu na kome ste, putovanje je više nego uspelo. U tom trenutku, vi ste potpuno
iskreni i prema sebi i prema drugima, usaglašeni ste i sa samim sobom i okolinom. A
verujem da nema lepšeg osećaja kada ste usaglašeni sa okolinom koja vam je do juče
bila strana, i za jedan dan postala novi dom.

Prostorija za obrezivanje, Topkapi palata, Istanbul

Drugim rečima, ako ste spremni da otputujete na za vas najlepše mesto na svetu, a ne
opterećujete se time koliko ćete fotografija napraviti, ko će vam podariti svoj lajk na
društvenim mrežama, koliko ćete toga kupiti, već ćete skoro sve svoje vreme, energiju i
pažnju usmeriti ka iskustvu koje doživljavate – na pravom ste mestu. Uprkos tome
što ja od svega gore navedenog radim kao svaki moderni putnik 21.veka, svi moji
prijatelji znaju da se prava poslastica mojih putovanja krije u osećanjima koja su mi
ista ta putovanja probudila i u pričama koje proizilaze iz tog uzvišenog stanja duha.
I pošto volim da budem režiser svog života radije nego statista, citiraću Kusturicu sa
jednog predavanja kome sam prisustvovala pre nekoliko godina: ''Živimo u eri gde je
voajerstvo, odnosno posmatranje tuđeg života preko različitih medija, postalo
normalno. Ranije su ljudi voajere smatrali manijacima. A vrlo malo ljudi se trudi da
se odupre tome, i taj mali broj zapravo želi da kreira svoj život sopstvenim
iskustvima, ne tudjim...''

Aja Sofija, Hipodrom, Istanbul