Завршни рад, часопис, Недјељка Јокић

Моја школа 1

претходно радила. Разликује се првенствено

по наставницима, колегама који веома

ревносно прихватају и завршавају своје

задатке. Међу колегиницама има оних који

поседују невероватну енергију, стручност,

инспиративан ентузијазам. Мени је то

посебно важно јер знам да се у сваком

тренутку могу ослонити на њихову помоћ.

Митраљетини ученици су дивна, добра,

скромна деца, која поштују своје наставнике.

Успевам да изградим са њима један леп

однос пун поверења. Њихово, махом скромно

порекло, понекад је сметња постизању неких

већих успеха, њих је тешко убедити да иду на

такмичење, да су подједнако добри, а можда

Основна школа ''Светислав Голубовић и бољи од ученика из градских школа. Некад
Митраљета'' налази се у Батајници, делу
Земуна којег сви прво повезују са војним ми буде жао што немају више амбиција и
аеродромом и низовима правилно
распоређених сремских кућа, са великим борбености за њихово остваривање.
оградама и капијама из којих још увек излазе
трактори. Почев од деведесетих година, Моје одељење, 8-4, има двадесет осам
Батајница се значајно повећавала великим
приливом избеглог становништва из Крајине, ученика. Највећа им је мука што нису успели
који су са собом донели своје обичаје и
ијекавску варијанту српског језика. Све више да оду на екскурзију током седмог, а ни
нестају некадашње домаћинске куће, а ничу
мање, двоспратне зграде. током осмог разреда. Ближи се крај школске
Популарно звана ''Митраљета'' изграђена је
1969. године као трећа основна школа у године, а они је опет проводе затворени
Батајници. Названа је по локалном народном
хероју чији споменик има своје место у свако у своја четири зида. Свакодневно се
школском дворишту. Данас она има нешто
више од хиљаду ученика који похађају чујемо преко Гугл Мита, видео-позива који
наставу у две смене. Ускоро ће бити
надограђена да би могла изаћи у сусрет мене подсећа на поклопљену кутију са
свима који желе да упишу децу у ову школу.
У Митраљету сам стигла пре девет година. четвртастим преградама у којој су пилићи.
Врло брзо сам уочила да се ова школа
разликује од свих других у којима сам Како смакнеш поклопац – они пијучу. Тако ја

чујем своје пилиће, а некад их и намолим да

укључе камере да их видим. Жао ми је што

тамо негде расту, мењају се, а ја то не

пратим. Ближи се јун и наш растанак, не

знам ни да ли ћемо имати матурско вече

коме су се они толико радовали. Оно што

сигурно знам је да наше заједничке тренутке

никад нећу заборавити.