Песме о рату

Зато Срби кроз векове знају
Па се никад живи не предају
Земаљско је царство за малена
А небеско за вечна времена
Па и сада кад оступају
Шваби свуда жилав отпор дају
Да имају доста муниције
Неби шваба видео Србије
Зато Пашић и сва српска влада
Савезнике убеђује сада
Да Србији хитна помоћ треба
Муниција преча је од неба

Док Србија из вена крвари
Из Европе нико да се јави

Јер су свесни ако помоћ дају
Да ће Срби швабе д отерају
Па се зато сви до једног боје
Да ће Срби Европу да кроје
Душанов ће остварити сан
Српски биће сав Балкан

Дан за даном Србији све теже
Душман обруч са свих страна стеже
Са севера немци и Мађари
Са истока неверни Бугари
Свеска штампа с фронта извештава
Србији се време одбројава
Офанзива са свих страна стеже
Српске трупе ка Косову беже
Историја српска долази поново
Пораз српства и Поље Косво

Ој Косово српско страдалиште
Ова војска што те сад пртиште
Јер ти тешка јер је препознаваш
Кад је вако сурово кажњаваш
Батерије, каре и разне коморе
Притисле ти каљаве друмове
Жене, деца, старци измождени
Ратна спрема људи преморени
С војницим по рату маршују
Многи боси али се не чују

Сваки од њих пати своје јади
У мислима заварава глади
Висове ти посели качаци
Арнаути, злочинци, дивљаци
Па с висова кроз нишан циљају
Офоцире српске убијају
Убијају војнике застале
Над мртвима грдна зверства праве
Одећу им прво поскидају
Ножевима тела комадају

Органе им мушке одсецају
Па им мртвим у уста стављају

Јој синови Мораве и Јадра
Дали знаде ваша мајка јадна
Зашто су вас са муком дизале
Шта су сада јадне дочекале
Да им децу: храниоце њине
Комадају арнаутске псине
Плачи земљо зридај Србијо
О Србине све си изгубио

У Призрену, царској престоници
Састали се сви српски умници
Тужном скупу Регент преседава
Сузе брише и скуп извештава
"Браћо моја умови највећи
Ново ништа ја вам немам рећи
Ја вас молим за мишљење ваше
За спас српства од пропасти наше
Ми смо земљу скоро изгубили
Војници нам многи изгинули
Отпор јачи неможемо дати
Нит можемо даље оступати
Ми смо дошли до краја Србије
А у војске празне фишеклије
Поцепани гуњи и опанци
Изморени а празни стомаци"

Регент прича ил опело служи
А над скупом тешка мора кружи
Мишић уста и за реч се јави
Мрко гледа и кратко поздрави
Ваше величанство уважени скупе

На ивици снаге јесу наше трупе
Није време да се убеђује
Али инат увек побеђује
Зато браћо ја кажем пред свима
Да још наде за спас српства има

Да се војска на Косову скупи
Из ината у одбрану ступи
Или ће мо овде изгинути
Или ћемо победу славити
Даље нема сада шта је ту је
Српски инат увек побеђује
На Косову слатко је гинути
А још слађе српство одбранити
Косово је наша дедовина
И оно се брани животима

И још Мишић говорити хтеде
Ал му Путник беседу прекиде

"Голем ризик а изгледи мали
Много смо се малодушју дали
Са Цетиња нада нам је стигла
Сва се војска црногорска дигла
Краљ Никола нама поручује
Са Мојковца док се пушка чује
Са те стране шваба неће проћи
Браћо Срби Бог вам на помоћи
Шта ми сад морамо радити
Нашу војску мору упутити
Кроз врлети и стене албанске
Доћићемо до обале морске
А тамо су земље савезнице
Прихвати ће наше јединице
Они ће нам војску опремити
Нови фронт ће с нама оформити
Бог ће дати и небеска сила
Да Србија буде што је била
Зато браћо славни команданти
Нај тежу ћу наредбу издати
Све топове и вучне возове
Уништити морамо до зоре

Пред нама су сурове планине
Све врлети, клисуре, котлине
Без путева и без козих стаза
Хладне воде без моста и газа

А све скупа ледом оковано
И још много знано и незнано

Кад наредба стиже у пукове
Да војници униште топове
Да се пали фураж и архива
И све тешко што у спреми има
Од оружја пушке да остану
Муницију понети пушчану
Сваки војник узасе да има
Пушку, бомбе, брашна ил таина
Закрчена Руговска клисура
До зоре се раскрчити мора
Само живу стоку распрегнути
А запреге у кланац гурнути
Одјекују брда и долине

Све се баца чувано од Дрине
Тешко гвожђе од стене удара
У тренуну се у отпад претвара
И још многе ломаче се жаре
Где се барут и архива пале
Све резерве у храни што има
Све се дели за пут војницима
Много гладних а резерве мале
Па многома нису ни допале
Боже мили дали добру слути
На пут крећу и задњи регрути
Без оружија хране и опреме
На пут далек невоње големе
Много жена с малом децом има
И сви они крећу с војницима
Крећу старци,цивили, господа
Пропаст војске и пропаст народа
Краљ је Петар предводник србаља
Ко Мојсије деце Израиља
Свете мошти светих мученика
Понете су на пут изгнаника

Царску круну, свете рликвије
Душман никад задобијо није
Све се носе на путе незнане
Да душманске руке не скрнаве

Благо мени благо српском роду
Што припадм српскоме народу
Сваки Србин једну жељу има
Жив у руке, никад душманима
Радије ће јуначки умрети
Него срамно у ропству живети
Српски народ вечно ће трајати
Неможе га ништа уништити
Јер је српска за животом воља
Од свих других и јача и боља
Бог и правда на нашој су страни
А то душман не мож да забрани

ЗАБОРАВЉЕНИ ГРОБОВИ НА ЧАРДАКУ

На Чардаку, више Чота, на ливади као бина
Гробови су без белега, од вај када од давнина
Ту је било бојно поље, од Првога Светског Рата
Ту су пала три јунака, три рођена млада брата

Бранили су наше село, част и понос наше груде
Кад гранате швапске тешке, на комаде кида људе
Једно зрно хаубичко, посред рова њиног паде
Те двојицу одмах уби, трећем тешку рану даде

Сав у крви крену браћи, и мртве их љубит стаде
Ал је рана превелика, да преживи не могаде
У самртном загрљају и у локви братске крви
И он оста на Чардаку , пуном смрти, пуном крви

А у селу крај Тимока, мајка седи чека,стара
Вест са фронта, од три сина, три пуковска барјактара
Ноћас снила гују шарку, где на њене груди дође
Уједе је посред срца, а из груди млеко пође

Знаде стара шта то значи, да несрећу гуја слути

Очекује тужне вести, син ће један погинути
Милутина ил Радоја ли најмлађег Марка
Којега ли од тројице, неће видет мајка

И док мајку стару мучи та страшна дилема
Са бојишта вест јој дође да синова нема
Сва тројица изгибоше на крвавом бојном пољу
Живот даше за слободу и будућност,светлу, бољу

Стаде мајка скамељена на кућноме родном прагу
Које је то боље сутра што узима децу,снагу
За њу нема више среће ни радости нити наде
Немогаше издржати, преко прага мртва паде

Мртва мајка испред куће, мртве деце на бојишту
Више живот не постоји, угаси се ватра на огњишту
Ратни вихор давно прошо, и дошло је мирно доба
Ти јунаци још су овде, без белега и без гроба.

Кадина Лука јуна 1984. годин

НЕОБЕЛЕЖЕНИ ГРОБ НА РАСОЈУ

Ђака Каплара Милорада Масаловића из Ваљева који је погинуо на
Грађенику а сахрањен на врху Расоју на “Таванчићу“ испод једне
крушке дивљаке која је одсечена осамдесетих година. Човек који је
одсекао крушку и данас је жив нема порода и кућа се гаси ни после
сто година гроб није обележен. Име Милорада Масаловића је
уписано на спомен плочи у Славковичкој цркви.

Док Расојом први снег промиче
Војни трубач марш посмртни свира
Три војника у залеђу борбе
Сахрањују свога командира
Без опела свеће и сандука
Смрзла земља брзо прекри тело
Оста само хумка испод крушке
Кратак живот и велико дело

Оста завет млађем поколењу
Да гроб чува а да жртву памти

И да никад више не дозволи
Да се Време погибије врати
Ал година седамдесет прође
Малу хумку земља прогутала
А и крушка сведок и споменик
Из похлепе људске је нестала

ПРАДЕДИ СПАСОЈУ СЕЉАКУ РЕДОВУ

Будак је желео с гвозденом дршком
Коровна поља у њиве да створи
Ал краљ га позва да дође с пушком
За част и образ отаџбине да се бори

Он жељу своју остави по страни
За нека боља и лепша времена
Оде у рат земљу да брани
Натмурен ко облак а тврд ко стена
------------------------------------------------------
У трећи позив једнога пука
Јави се зором у Белановицу

А одатле одмах усиљеним маршом
На Дрину у ратну јединици
---------------------------------------------------

Тад је у Србији и земља горела
Пламене кугле по небу плеле
А оловне кише метака и шарпнела
Ломиле стабла и кости млеле

Те једно зрно из швапског рова
Испаљено у страху ил бесу
Погоди мог прадеду Спасоја редова
А болничари касно стигоше да га изнесу

На Гукошком гробљу споменик само
Кости му негде крај Дрине леже
А жељу је имао овде да умре
На њиви. Док оре ил снопље веже

12/13.03.1999.године.

ВОНДИР

Ово је вондир од волујског рога
Деда га мени уз благослов дао
Да га носим и чувам за унука свога
Да би унуковом унуку остао

Овај вондир. Породичну амајлију
Од рогова Сивоње мога
Прешао је самном Цер Сувобор и Албанију
Спаси ме код Скадра, њега уби га бомба

ДА ЛИ СЕ ИСТОРИЈА ПОНАВЉА
( Браћи хрватима)

Недавно нас као браве класте
Ми вам братски све то опростисмо
Болело нас али опростисмо
Молили смо да вам не вратимо
И да своју не грешимо душу
И себе смо кривцем прогласили
Да се вама не би смо светили
Пружисмо вам руку пријатељства
Не хтедосте нит се извинути
Нећете нас сада преварити
Превау смо задњу упамтили
Нећемо вам више дозволити
Да Небеску правите Србију
Тамо сте нас превише послали

Проклињу нас кости родитељске
По јамама светим разбацане
Проклињу нас лешеви са Саве

Што лесама за Београд сласте
Пролињу нас нерођена деца
Што побисте у утроби мајки
Што недасте да на свет дођу
Већ им мајке у јаме бацисте

С вратовима камом пререзаним
С мозговима са маљем просутим
Још не дасте да их сахранимо
Па јесте ли људи ил сотоне
Имате ли претке и потомства
Шта чинисте? Чему се надате?

10/11.о4.1991.Обреновац

У ОЧИ РАТА

Ево рата већ долази
И геноцид српству прети
Ми збуњени као брави
Тешимо се, неће хтети,неће смети

Говорите да су људи
Да не мисле тако сви
Причате нам:неће хтети
Браћа смо им ипак ми
Док се они припремају
Да усташки почну пир
Ви лажете српски народ
Победиће ипак мир
А са њима мира нема
И ми и ви знамо
Клали су нас и клаће нас
Док им опраштамо
А и ако мира буде
Држимо их на очима
Јер они су такав народ
Да не могу без злочина

Вечне слуге Ватикана
Стари швапски коњушари
Ти витези нису били
Нит су када витеза имали

Обреновац јун 1991 године

СРПСКОЈ МАЈЦИ

Шаљи сина српска мајко
Да се српство брани
Напали нас опет мати
Познати душмани

Спасоје ми деда причо
Кад на Церу беше
Нај горе су оне швабе
Што им језик рзумеше
А мој отац Радојица
Говори ми стално
Ратовасмо на Динари
Ми усташе знамо
јула 1991. год.

ЈЕДАН ПОГЛЕД У СРБИЈУ

Тешка борба. Врео челику роју долеће
Боримо се. Пуцамо без даха
Морамо се овде одржати
Морамо се бранити до мрака

Марко рањен. Манојло погибе
Са Зораном нико не зна шта је
Јована је метак прострелио
Ал још знаке од живота даје
Наредба је: повући се мора
И док борба свом жестином траје
Износимо рањене и мртве
Са Зораном нико не зна шта је
Оштру Косу они заузеше
Халаучу Српску мајку псују
Према нама и даље пуцају
На оштрој се коси утврђују
Зора свиће неизвесност траје
Са Зораном нико не зна шта је
Петар плаче за Зораном жали

Јединац му пред женидбом био
Кућа им је с оне стране тамо
Одавно је турчин запалио

Трећег дана стиже појачање
Оштру Косау морамо вратити
Полазимо молимо се богу
Оче творче и земље и неба
Једино си ти на нашој страни
Једино нам твоја помоћ треба
Кад узесо што прекључе паде
Страшан призор нама се указа
На врх колца што се сено дене
Зоранова осечена глава
И док сузе низ лице нам лију
Глава гледа, гледа у Србију

Шта је с Петром пита глас са стране

Шта је с Петром? жалосна му мајка
Умре, умре Петар рече неко тихо
Не издржа срце у јунака.
Све умукло. Оштра коса нема

Само небом облаци се вију
На врх колца Зоранова глава
Она гледа, гледа у Србију.

Обреновац јун 1993. год.

ОДЛУКА

Питате ме: Рата да ли?
Нек крај рата одмах буде
Али сада част се брани
Уцене нам они нуде

Ми смо Срби. Свето племе
Част је наша изван свега
Ми носимо своје бреме
И гинемо сви за њега
Бог је сведок и све види
И Божија биће воља
Зато браћо само напред
Од робства је и смрт боља

Песма је посвећена српским посланицима на засеедању у
Бјељини кад су одбили Издајнички план за прекид пата у режији
западне алијансе.

МОСТОВИ l

Кад се сруше мостови на Дрини
Усахнуће вода са Ситнице
Срушиће се куле Сопоћана
И темељи Цркве Грачанице
Пашће звона Високих Дечана

Кад се сруше мостови на Дрини
Увенуће Божур са Поља Косова
Попадаће Ђурђеви Стубови
Срушиће се и Црква Петрова
Изгореће свети Арханђели
Кад се сруше мостови на Дрини
Караула биће Студеница
А Дежева иранска махала
Милешева затворска самица
За Христовог Белога анђела

Кад се сруше мостови на Дрини
Дунав ће се опет зледити
А они ће са севера доћи
Да перетекле под лед побацају
И пошању ка Црноме Мору
Кад се сруше мостови на Дрини
На Жичи ће звона онемети
Умукну ће звоно и с Острога
Лазареве мошти ће трунути
У ризници Бранковића двора

МОСТОВИ II

Сачувај те мостове на Дрини
Вековима с љубављу грађеним
Нису они од блата зидани
Већ костима српским скамењеним

Сачувај те њихове сводове
Две обале како се рукују
Загрњајем нек споје гробове
Од постанка они нас везују

Сачувај те њихове стубове
То су гране на којим стојимо
Не доносте не реку отрове
На матици, ту душу појимо

Не тражите тамо мостарину
Ту зараде никад није било
Не уводите пореза на Дрину
Тмо нам се све лепо десило
Зато браћо с обе стране Дрине
Ојачај те на мосту стубове
Да се црква са сред моста дигне
У небеса у плаве сводове
Кад кренемо тамо ил овамо
Кроз сред цркве нека стаза води
Пред олтарим застанимо само
Радујмо се српству и слободи

***Песме Мостови l Мостови ll су настале поводом
доношења срамне одлуке о затварању границе на Дрини

ИСПОВЕСТ МИЛОШЕВА ОПТУЖЕНОГ ЗА РАТНИ ЗЛОЧН

Упалише ми кућу ја то мирно прими
Шта сам мого друго, важно да со живи
Убише ми мајку, веле грешка била
Убише ми оца, сметао ја њима
Све преживех некеко, просто незнам како
Да се светим не хтедох, ал не беше лако
Помислим на децу, на унуке мале
Склонићу се негде док рат не престане
У Србију кретох, познанику старом
Клекнух му пред ноге, као пред олтаром
Он ме лепо прими и кућу ми даје
Што је моје, рече нек и твоје да је
Озарена лица ја у Босну крну
Д обрадујем, децу унуке и жену
А кад кући стигох, крв ми се следила
Породица моја поклана је била
Стајао сам немо двајес четри сата
Крај лешева деце, унука и брата
Да мене закољу, не дођоше псине

А девет лешева, дело руке њине
У авлији лежи, без крста,свеће и помена
Порушена кућа, спаљеног слемена
Опљачкана стока а пси повешани
Опустело село, житељи поклани
Па кретох у шуму да осветим своје
Да пронађем само ја крвнике моје
Нађем их у ропству око Петровдана
Заробљени веле, пре неколко дана
Па сад ево ту су, размену чекају
Унпрофор захтева да им се предају

Преварих стражара те ме пусти њима
У рукама будак да пресудим псима
А кад тамо седе поред зида
Све комшије бивше Смајо, Осман, Ибра...
Заједно смо расли, заједно косили
Мучили се исто сељаци смо били
Затрсте ми кућу, злковци погани
Јесте свесни били, јесте ишта знали

"Побисмо их Милоше у име Алаха
То је свети завет у Курану пише"

А мени се смрачи остадох без даха
Те двојицу убих, а хтео сам више
Ал стражар утрча,спречи ме у томе
Везаше ме одмах, зато што се светим ја крвнику своме
Одредише затвор и истрагу чине
Оптужују мене за ратне злочиме
Кажу нисам смео заробљени били
А они су мени све живо побили
Сад пресуду чекам, и Богу се молим
Да умрем што пре
Живео само да осветим своје
И то ми је било једино и све

матра 1995.Ваљево

МЕЂУНАРОДНОМ СУДУ У ХАГУ
(одговор на тужбу)

Пред свим вашим тешким
Оптужбама лажним
Ја усправно стојим
И милост не тражим
Пресуд је ваша
Напред ми знана
Зато што сам србин
Бићу кривац
За пропаст Балкана

март 1995. Ваљево

НИКОМ НЕ ВЕРУЈ

Не веруј Турчину, не веруј Хрвату
Не веруј Немцу ни Британцу
Неверуј ни Русу-брату
Не веруј Француз, Италијану ни Американцу

Не веруј ником брате Србине
Сем Богу и Крсној слави
Јер су то све белосвеске бесчастине
И нама су само радили о глави
Упамти једном за сва времена
Само је Србин Србину брат
Ми немамо пречег рода ни племена
У миру, у слави ил кад почне рат
Ми смо једини кривци за поразе наше
А није мач нашега душмана
У часу бојном сви се они нас плаше
Ал неслога наша њина је јача страна

о Илиндану 1995.године

ПУТОКАЗ НАШОЈ НЕСРЕЋИ

Лазар паде на Пољу Косову
Паде Милош и Милан Топлица
Изгибоше Девет Југовића
Са Богданом својим оцем старим
Стари Новак са обадва сина
Иструлио у тамници Ливна
Радојицу ватра сагорела
Предраг умре за братом Ненадом
Млађан Стојан још у ропству чами
Његош рано ризе обукао
А Синђелић остаде на Чегру
Вечна стража поред Ћеле куле
Хајдук Вељко умре за крајину
Браћа Недић бранећ Поцерину
Хајдук Станко погибе за Мачву
Карађорђу кум одсече главу
И однесе на ноге султану
Што преоста изгибе на Церу
Сувобору, Мачковом Камену

Ил посеја кости преко Албаније
Ил нахрани рибе Јонског мора
Оста само накот Бранковића
Да Србији част и образ спаси
А ту нема ни части ни спаса

12/13.08.1995.год. Обреновац

МОЛБА

Пре осамдесет година,пуна кола,
Пред ратом избеглих Срба
Вукоше волови
Данас поново, пуна кола
Пред ратом избеглих Срба
Вуку трактори
Те зато молим: да се у српком гробу
Поред круне и двоглавог орла
Додају: трактор,кола и два вола.

о Преображењу 1995.год - Обреновац

ИНАТ

Изно Милош на сред пута астал и столицу
Поставијо литар шљиве и четничку гибаницу
Сам наздравља сам се слади, раакију испија
ко да му је крсна слава кућа и авлија

Баш тим путем ко за инат упутио Нато Пакт
Борна кола и тенкове, мир намећу на просторе ове
Та колона силе моћи сад неможе овде проћи
Стаде сила Нато пакта због Милоша и Ината

Истрчава војник НАТОв надуо се као жаба
Нешто мрмља руком млати а невреди све му џаба
Милош седи и мерачи натовца не гледа
он је на свој пут сео у инат им пролаз неда

У том слети хелихоптер тумача донесе
Да се и он на Милоша јуначки истресе
Милош само браду глади и бркобе суче
Па понекад прекрсти се из флаше повуче
И још Милош седи пије за Нато га брига није
-------------------------------------------------------------------------

ПИСМО

Пишем ти писмо. О драга мајко
Из далеке земље Недођије
Пишем ти сузом и кајањњем Стара
Шаљем га теби јер ти си ми најмилије

Чудни су људи овамо Стара
Свак сваком о злу смо слути
Овде је тама, тама непрестана
Правди су овде сатрти пути

О себи ти немогу ништа рећи
Јер овде чудно првило влада
Овде се хапси због једне речи
И ребра ломе и кажу правда

Моли се мајко за грехе моје
Што издах брата и наше племе
Господу пошаљи молитве твоје
Велика патња очекује мене

Ја куће палих убијах људе
Јер мишљах да је то пут прави
За боље сутра да боље буде
Млађима нашем и нашој држави

С.В. Темпо. Зубин поток јун 1974.године

ШТА ДА КАЖЕМ СРЂАНОВОЈ МАЈЦИ

Параћином крв се опет проли
Из рафала шиптарског убице
Да л се уље још на ватру доли
Да се чисти са врха улице

Ил ће опет бити објашњење
Објективна околнос, незнање
Немам више у вас поверење
Убило га ваше колебање
Шта да кажем Срђановој мајци
Утехе су лицемерне лажи
Ште ће мајци утехе, закључци
Она сина, сина живог тражи.

Поводом убиства у Параћинској касарни када је један
шиптар у пуцао у спаваони по заспалим војницима