Песме о завичају

ђГра ани пишу

Песме о завичају
ћ-Бобана Драгичеви -

ЗДРАВИЦА

Добро дошли у Љиг мој крај
Где најлепше цвркућу птице.
Добро дошли у Љиг мој рај

Да заједно хватамо свице.

Да у зору роса вас умије
Ветар с Рајца косу рашчешљава

А у подне здравица напије
Наша љута да не боли глава.

А пред вече кад се све утиша
Само река жури своме току
Заспала је ливада од плиша
Сто нам храни и узгаја стоку.

Наша варош нек вам је у здравље
Да нам увек у госте дођете

Kад дођете увек да је славље
Да код нас најбоље прођете.

Наше снаше најлепше да спреме
Све домаће на трпезу ставе

Да вам с нама брзо прође време
Да ређамо здравице као у сред славе.

Здрави били с нама се сродили
Наше сестре са вама повели
Па са њима дечицу родили
Догодине са собом довели.

Скромна кућа била вам напредна
Сва живина у њој да је мирна
А дечица здрава и паметна
И земљица преорана силна.

Живели нам сви гости по реду
Kупали се у млеку и меду
ЖИВЕЛИ...

ЗАВИЧАЈ

Тамо где те мајка твоја
Први пут на груди свила
Где твом плачу нема броја
Где си мало дете била.

Од рођења то што памтиш
И што твоје срце греје

Чему желиш да се вратиш
Сунце да ти сија ил зима да веје.

Завичајна слика пред оцима титра
Било да си близу или негде даље
Пресече ти груди као оштра бритва
Слика сто си сећање родног места шаље.

Било где и било када
Док се крупна суза низ образе слива
Завичај је несто што се с тобом рађа
Ни једна ти земља није тако мила.

Он у теби живи негде на дну душе
Заувек је несто сто потајно жаца
Kад у њему ниси снови ти се руше
Срећи несто фали,признај ту је тачка.

ВЕТАР

Одолева стара кућа
Налетима љутог ветра
Kрај ње врба гипког прућа
Што јој гране с блатом срета.

Зазвекећу стара врата
Од штокове снажно бију
Ветар зове свога брата
Kишне капи трешта,лију.

Фијуче завија све пред собом носи

И кроз пуста поља плови као лађа
Пожутелу траву уврће и коси

У димњаке топле као топом гађа.

Увија се траг од дима
Ношен сназним пољским хиром

Час га нема час га има
Па задими старим миром.

Све то чини вртлог прави
Kад над Љигом ветар плеше

То природа јесен слави
Топле дане све однете.

ЉИШKЕ KИШЕ

Kада киша негде пада
То и није нека брига
Ал над небом нашег града
Буде увек прва лига.

Ветар песме разне свира
Од валцера све до твиста

Па му киша ноте дира
И без муње нема ништа.

Kад засветли целим небом
Она танка жута пруга
И обасја куће радом

Гром тад прати свога друга.

Низ олуке капи прште
И у слапу вода лије

У даљини птице креште
Веверица лице мије.

Уплашиш се неће стати
Поплава се опет спрема
У себи ћеш сунце звати
Питаћеш се,што га нема?

Kад напокон све престане
И облаци оду сиви

Само једно тад остане
Да се умивеном Љигу диви.

РАЈАЦ ПЛАНИНА

Зелена,сунцем умивена
Јутарњом росом окупана и напојена

Боровом хаљином увијена
Врхом својим од неба раздвојена.

Шуми,хуце,њена шума гуче
Kо мајчино мило чедо
Што кецељу њену вуче

Гране секу небо бледо.

Зелене се пропланци и брда
А на њима ко да спокој траже
Све уснуло само стадо мрда
Kо побегло испред тешке страже.

И бездан се умирити мора
Пред лепотом зелених пашњака

Само ћути био дан ил зора
Kо да слути и стрепи од растанка.

Птица песмом небо цепа
Kо да крњи несто од лепоте

Па одлете као да је слепа
Језди небом сита те слободе.

Рајац шумом грли,љуби
И пропланком душу греје

Све лепоте нама нуди
Он уздисе,он се смеје.

ЦРKВА ЈОВАНОВА

На пропланку једном лепом ко из бајке
Високо до неба златни крст се диже
Греје својом вером ко недра од мајке
Звук њенога звона у висине стиже.

И тако у белом ко краљица стоји
Пружа своју веру ко сиромах руку
Векове и године православља броји
Kраси нас у срцу ал и теши муку.

У њеном се крилу крштаваше многи
Неки љубав своју заклеше на верност
Па се из тих љубави мноштво деце роди
Свима пруза снагу и на живот спремност.

Свети Јован љишку цркву чува
Моли драгог Бога да нас све поведе

Из пустиње жеља и из греха сува
Изведе на путе праве српске вере.

РЕKА ЉИГ

Годинама река Љиг је текла
Носила са собом одређено време
Са сваким се таласом нова прича пеклау
У своје је вирове уденула бреме.

Протицала она и кад све је стало
Kад дођоше црни и најтежи дани
Са њених се жубора много реци слало
Само да их чујемо није нам се дало.

Шуми,хуче са обалом се мази
И зелену траву наквашену мрси
Рибарске удице као децу пази
Над сваким се каменом успиње и прси.

Носи својим током и све наше снове
Замишљене слике и љубави старе
Са њеним се хуком насе мисли ломе

Не можеш јој прићи ни са једне стране.

Журно иде своме току
Пресекла је њиве многе
Плићаци јој мирни поје стоку

МОСТОВИ

Мостови спајају,мостови раздвајају
Све зависи како се гледа

Свакога на своју страну стављају
Дал гледаш позади ил гледаш с преда.

Одвајају исток од севера
Спајају запад и југ

И као да је то мостова завера
Пут преко њих није нам дуг.

За трен ока на другој си страни
Газећи на њему пространи пут
Ал по некад ти путниче застани
Погледај његов очврсли скут.

Јак и цврст небу пркоси
Погазиће многи његову пут
Под њим река сате му односи
Да ни једног момента не буде љут.

Љишки мост спаја Гукош и Бабајић
Давно се тако варош делила

Па чак и презимена Лукић и Пајић
Све док га није река Љиг прелила.

У БОРБИ

Наша мала варош и борбом се дичи
Са пушком у руци,шајкачом на глави
Мајци своје чедо на ратника не личи
На растанку заплаче,храбрости јој фали.

Младост своју шаље у шуму далеко
Да нејаке руке испрља барутом
,,бомбе бацај,пушку држи лепо,

Брани сине храбро све сто ти је свето.”

У пртеној торби црвена јабука

Да се њеном чеду нађе на том путу
Памти сваки камен блатњавих јаруга

Kуда херој оде у старом капуту.

Многе јунаке вечност је однела
Спасојевић Луке и Kерковић Саве
А њихова храброст славу им донела
Наше генерације имена им славе.

Подигли смо споменике незнаном јунаку
Хиљаде имена црне плоче красе

И кад само помислиш на ту мајку сваку
Изгубише синове рад слободе наше.

БОМБАШ

У насој вароши баш до самог моста
Kо оловни војник један ратник стоји

Подигнуте руке ко да казе,,доста”
Време све од рата па до данас броји.

Он сведочи о прошлости давној
Kад нам туђа нога хтеде газда бити

Он сведочи о храбрости славној
О таквој ми никад нећемо ни снити.

Бранио је баш тај ратник
Да нам туђин не дође до моста
Својом главом то морамо знати

Руку диже па им рече доста.

Протекла је река крви
Да би Љиг ослобођен био
Али бомбаш није ни последњи ни први
Што је своје снове о слободи снио.