Kompetencije za 21. vek

KOMPETENCIJE ZA 

21 VEK ​DA LI 
IMAMO ONO ŠTO 
JE POTREBNO? 

 

 

 

Šta su to kompetencije?

I koje su to kompetencije ključne za obrazovanje mladih? 

Reč kompetencija možemo prevesti kao sposobnost.
U ovom slučaju sposobnost za život ovakav kakav se odvija pored nas i sa nama.



Obrazovanje ima ulogu da ovaj neuhvatljiv koncept racionalizuje i smesti u okvire sistema.
A mi smo ti koji treba da ga sprovedemo u delo. ​Da li je to lak i jasan zadatak? 

Mnoge zemlje u okruženju za procenu efikasnosti obrazovnih sistema koriste ​međunarodni 
program  procene  učeničkih  postignuća  PISA  (Programme  for  International  Student 
Assessment),  k​ oji je u ovom trenutku najveće međunarodno istraživanje u oblasti
obrazovanja.

U istraživanju 2006. učešće je uzelo oko 400,000 učenika, koji su predstavljali oko 20
miliona petnaestogodišnjaka iz 57 zemalja učesnica.

Naši đaci zauzeli su 41. мesto.

Zašto takav plasman i šta nam on govori?

Osnovni smisao PISA i sličnih projekata je da analiziramo kako sistem funkcioniše i šta
bismo mogli/trebali da uradimo da bismo postignuća unapredili i k​ oje mere mogu da 
poboljšaju kvalitet obrazovanja, tako da mladi razviju one kompetencije sa kojima će biti 
konkurentni na evropskom tržištu rada. 

Uspostavljanje direktnije veze između zahteva tržišta (privrede) i obrazovanja je bliska 
budućnost i našeg obrazovnog sistema. 

(informacije preuzete sa stranice h​ ttp://pisa.rs/​)

Na osnovu tih saznanja gradimo svoju obrazovnu budućnost i kroz projekat “Koraci ka
modernizaciji škole” (“Stepping Stones to Modern School”) koji sprovodimo u školi
nastojaćemo da organizujemo nastavu orijentisanu ka kompetencijama.

Kompetencije se definišu kao k​ ombinacija znanja, veština i stavova 

 

- ​znanja ​koja se neprestano menjaju,

- veštine k​ oje su nam neophodne da se snađemo u tim promenama i

- stavovi ​koji drže ceo taj sistem na čvrstom tlu.

Nepismenima u 21. veku neće se smatrati oni koji ne umeju da

čitaju i pišu, nego oni koji ne umeju da uče novo, da se oduče

od starog i ponovo uče. - Alvin Tofler -

Ova misao o pismenosti u 21. veku ima za cilj da nas usmeri na funkcionalnost u učenju,
radu i životu uopšte, naglašavajući da ​jedino  kada  smo 
orijentisani ka rešenjima imamo mogućnost da napredujemo. 

U svetu koji se menja neverovatnom brzinom i koji je povezan
u globalnu zajednicu, svima je neophodan čitav spektar
veština i kompetencija koje moraju da se razvijaju kroz ceo
život.

Ključne kompetencije koje je Evropska unija definisala su od značaja za tri aspekta života:

● Lično zadovoljstvo i napredak tokom čitavog života (kulturni kapital).
● Aktivnu građansku svest i uključenost u sve aspekte društvenog života

(društveni kapital).
● Sposobnost zapošljavanja - sposobnost svake osobe da na tržištu rada

dobije pristojan posao (ljudski kapital).

Ovaj evropski okvir postavljen je 2006. godine, a u maju 2018. usvojene su nove preporuke
ključnih kompetencija za celoživotno učenje.

Evropskim referentnim okvirom izdvojeno je 8​ ključnih kompetencija​: ​1.komunikacija 

na maternjem jeziku, 

2. komunikacija na stranom jeziku, 

 

3. matematička kompetencija i osnovne kompetencije u nauci i tehnologiji, 

 

4. informatičke kompetencije, 

 

5. učenje kako se uči, 

 

6. socijalne i građanske kompetencije, 
 

 
7. preduzetništvo i smisao za inicijativu, kao i 

 

8. kulturna osvešćenost i ekspresija.​

Ovaj okvir dao je smernice za postavljanje ​11  međupredmetnih  kompetencija  koje  su 
ugrađene  u  Zakon  o  osnovama  sistema  obrazovanja  i  vaspitanja  u  Srbiji  ​-
KOMPETENCIJA ZA UČENjE; KOMUNIKACIJA; RAD SA PODACIMA I INFORMACIJAMA;
DIGITALNA KOMPETENCIJA; REŠAVANjE PROBLEMA; SARADNjA; ODGOVORNO UČEŠĆE U
DEMOKRATSKOM DRUŠTVU; ODGOVORAN ODNOS PREMA ZDRAVLjU; ODGOVORAN
ODNOS PREMA OKOLINI; ESTETIČKA KOMPETENCIJA; PREDUZIMLJIVOST I ORIJENTACIJA
KA PREDUZETNIŠTVU.

U narednim postovima daćemo pregled svake pojedinačne kompetencije iz ugla
nastavnika i učenika.

One nam daju jasne smernice u kom pravcu treba da se krećemo u obrazovanju mladih, jer
naši učenici nisu više isti. Onda 

ni mi ne smemo biti isti. 

Kompetencija za saradnju  

 

 

Čovek je društveno biće i kao takav u stalnom je kontaktu sa ljudima iz
svog okruženja, bilo to na njegovu inicijativu ili incijativu drugih. Nekada je ta
interakcija željena, a nekada nametnuta prirodom odnosa.

Često se dešava da okolnosti zahtevaju da neke stvari radimo zajedno
sa drugima. Kako bi se bilo šta postiglo i kako bi na na što efikasniji i
racionalniji način došlo do željenog rezultata, neophodno je da se poradi na
tome da saradnja bude takva da se svi činioci koji učestvuju u radu slože na
najbolji mogući način.

Ta saradnja podrazumeva razvijene komunikacijske veštine, kao i
zavidan nivo samosvesti, tolerancije i spremnosti da se čuju nove ideje i iz
drugačije perspektive pogleda na određeni problem.

Nije slučajno što neki ljudi lako i lepo sarađuju, dok sa drugi imaju
poteškoća u zajedničkom radu ili rezultati nisu onakvi kakve bi oni želeli.
Smatram da su od ključne važnosti komunikacija i orijentisanost ka cilju,
odnosno ka rešavanju problemske situacije oko koje je saradnja i započeta.

Prevedeno u školske uslove, imamo situaciju gde su učenici različitih
senzibiliteta, interesovanja, predznanja, upućeni da međusobno sarađuju,a to
je često nevoljno i neželjeno.

Učenik bi kroz svoje obrazovanje trebao da razvija sposobnost da u
saradnji sa drugima učestvuje u zajedničkom rešavanju problema ili realizaciji
zajedničkih projekata.

Učešćem u zajedničkim aktivnostima, kao konstruktivan, odgovoran i
kreativan član grupe, učenik kreira atmosferu međusobnog poštovanja,
ravnopravnosti, solidarnosti i saradnje.

Aktivno, argumentovano i konstruktivno
doprinosi radu grupe u svim fazama grupnog
rada:

● u formiranju grupe i podele uloga i
dužnosti,,

● formulisanje zajedničkih ciljeva i pravila
zajedničkog rada,

● iznalaženju najboljeg načina za
ostvarenje ciljeva kritičkim razmatranjem
različitih predloga,

● preuzimanju odgovornosti za određene
aktivnosti,

● nadgledanju zajedničkog rada,
● usklađivanju postignutih dogovora sa
novim iskustvima i saznanjima do kojih se dolazi tokom zajedničkog
rada i saradnje.

Za učenika nakon završenog osnovnog obrazovanja možemo reći da je
usvojio kompetenciju za saradnju sa drugima ako poseduje sledeće veštine:

• Aktivno i konstruktivno učestvuje u radu grupe ili para.
• Poštuje pravila zajedničkog rada i prepoznaje svoje mesto i ulogu u
grupi ili paru.
• Doprinosi rešavanju razlika u mišljenju i stavovima poštujući druge kao
ravnopravne članove tima ili grupe.

• Odgovorno i savesno izvršava zajedničke aktivnosti stavljajući interese
grupe iznad sopstvenih.
• Kritički procenjuje svoj rad i rad članova grupe, doprinosi unapređivanju
rada grupe i ume da predstavi rezultate rada.

Iako nam se prisustvo drugih
u našim životima i saradnja
sa njima čini kao prirodna
posledica života u društvu,
vidimo da je itekako
zahtevna i traži mnogo
veština. Kada je steknemo s
prvim značajnijim koracima u
socijalizaciji instalirali smo
veštinu koja je primenljiva
uvek i svuda.

Rad sa podacima i informacijama 

 

Digitalizacija  je  umnogome  promenila  živote 
svih  nas.  Svedoci  smo  da  nas  bombarduju 
informacijama sa svih strana: televizija, radio, 
štampa,  društvene  mreže  i  komšinice  koje 
čitaju  tuđe  postove  ili  usput  do  pekare  čuju 
najnoviju vest.  

Brzi  protok  informacija  ne  omogućava  da  se 
one  obrade,  procene,  kritički  razmotre  pa  da 
se  tek  onda  o  njima  da  sud  i  donese  neki 
zaključak.  

U želji za senzacijom mediji često objavljuju delimično ili potpuno neproverene informacije. 
Ovakav  način  prikupljanja  podataka  i  informacija  ostavlja  prostora  za  neracionalno 
reagovanje, često paniku i uzbunjivanje populacije. Ponekad banalne, ali više puta i ozbiljne 
informacije  dovedu  populaciju,  koja  nema  razvijen  kritički  stav,  do  usijanja  te  izazivaju 
poziv na linč, bunt, negodovanje. Ovako plasirane informacije nemaju prostora u kasnijem 
periodu za demant. Stiče se utisak da demant i ne interesuje većinu ili je bar mali broj onih 
koji će ga čuti i na njega reagovati. Kako se vesti smenjuju u sekund nemoguće je obraditi i 
na  valjan  način  analizirati  sve  što  stigne  do  nas,  jer  je  često  najveći  problem  kako 
razlikovati informaciju od dezinformacije. 

U prirodi čoveka je radoznalost i želja za istraživanjem. Znatiželja, često u odsustvu straha 
i  ograničenja,  glavna  je  karakteristika  dece.  Želja  za novim saznanjima i interesovanje za 
svet  koji  ih  okružuje je prirodna potreba svakog deteta. Ove osnovne karakteristike su, na 
kraju  krajeva, i dovele do napretka ljudske populacije i ne treba ih gušiti i sputavati. Treba 
ih samo ispravno usmeriti. Zbog toga je jako važno kod učenika razviti kompetencije koje 
će mu omogućiti efikasan rad sa podacima i informacijama. 

Učenik  bi  trebalo  da  razume  značaj  korišćenja  pouzdanih  podataka  za  rad,  donošenje 
odluka  i  svakodnevni  život.  U toku svog školovanja trebalo bi da stekne veštine kojima bi 
mogao  da  koristi  i  povezuje  znanje  iz  različitih  predmeta.  Veoma  je  važno  da  ume  da 
koristi,  na  pravilan  način,  razne  izvore  informacija  i  podataka  i  kritički  razmatra  njihovu 
pouzdanost.  Kako  u  nastavi  tako  i  u  svakodnevnom  životu,  za  razumevanje  događaja  i 
donošenje odluka neophodno je da zna da ima pouzdane podatke. Da bi bio sposoban da 
procenjuje  pouzdanost  i  prepozna  moguće  greške  u  podacima  potrebno  je  da  ume  da 
poredi različite izvore i načine dobijanja podataka. Učenik koristi informacione tehnologije 
za čuvanje, prezentovanje i osnovnu obradu podataka, kako bi išao u korak s vremenom u 
kome  živi.  Kako  bi  u  vreme  digitalizacije  bio  funkcionalno  pismen,  učenik  bi  trebalo  da 
koristi  tabelarni  i  grafički  prikaz  podataka,  ali  i  da  ume  da  čita  ovako prikazane podatke, 
tumači ih i primenjuje.  

U  trci  za  vremenom  i  što  jednostavnijim  prikazom informacija neophodno je znati razliku 
između  podataka  i  njihovog  tumačenja.  U  svakom  momentu  i  svakoj  situaciji  bilo  bi 
korisno da imamo svest o tome da isti podaci mogu imati različita tumačenja što zavisi od 
konteksta, ali i da razna tumačenja, koja nam se serviraju, mogu biti pristrasna.  

Opstati  u  vreme  digitalizacije znači snalaženje u brdu informacija, ali i imati svest o tome 
koji su podaci javni, koje podatke možemo i smemo da dobijemo od nadležnih institucija. S 

druge strane, na visokom nivou treba da bude svest o privatnosti podataka kao i razvijena 
etika o čuvanju privatnosti podataka.  

 
Naši  su  preci  u  poslovici  DVA  PUTA  MERI,  JEDNOM  SECI  iskazali  svu  suštinu  važnosti 
ispravno prikupljenih, obrađenih, na pravi način analiziranih podataka i donošenja odluka ili 
zaključaka.  
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Estetička kompetencija 

 

Estetika, šta je to zapravo? Koje je pravo značenje navedenog pojma? 

​estetika (grčki ​aisthētikós​): 

1) u filozofiji: učenje o lepom, naročito u umetničkom stvaralaštvu;

2) razvijeno osećanje za lepo, smisao za lepo;

3) lep spoljašnji utisak, lepota, sklad.

Estetika je nauka o lepom, posebno o umetnosti kao 
najizrazitijem i najpotpunijem izražaju svega što je lepo​. 

 

Iako ne predstavlja reč koja se redovno koristi u svakodnevnoj komunikaciji, pojam estetika dobija
sve više na značaju, te se sve češće spominje u medijima. U slučaju da Etimologija nas upućuje
da je sam termin estetika potekao od grčke reči αισθητική u doslovnom značenju onaj koji
primećuje. Imanuel Kant je estetiku definisao kao nauku koja posmatra uslove osećajne
percepcije.
U filozofiji, estetika se definiše kao poseban oblik ljudskog stvaralaštva. Predstavlja posebnu granu
filozofije i ispituje sve što je lepo i vredno u umetnosti, kao i suštinu nekog umetničkog dela.
Estetika zajedno sa etikom čini posebnu oblast koja se naziva teorija vrednosti ili aksiologija.
Poznato je da je koncept lepote glavna tema ne samo antičke, već i srednjevekovne filozofije o 
umetnosti. Problem nastaje, što različiti ljudi različito doživljavaju lepotu, odnosno ono što je 
za jednu osobu lepo, za drugu možda neće biti.Iako su odvuek postojali određeni standardi o 
lepoti, empiristi su odbacili te standarde tvrdeći da svi mi 
možemo uživati u istim objektima prirode i delima 

umetnosti. 

 
 
 

Šta su kompetencije? 
Kombinacija znanja, veština i stavova koji su potrebni svakoj osobi za lično ispunjenje i razvoji 
društveno uključivanje i zapošljavanje ( priprema učenika za život )  
 

A estetska kompetencija podrazumeva prihvatanje važnosti kreativnosti i estetskih 
vrednosti u čitavom nizu medija i u svim umetnostima. 
 

Kako u školi podstaći razvoj estetske kompetencije kod učenika  

Estetička kompetencija bi trebalo da bude deo svakodnevnog nastavnog konteksta​ ​u kojem se 
učenje odvija. Za njeno razvijanje nisu zaduženi samo pojedini nastavnici na svojim nastavnim 
predmetima, već se razvijanje obezbeđuje kroz sve školske predmete i van nastavne 
aktivnosti.  

Od nastavnika se traži: 

- Zajedničko planiranje na nivou 
školskih timova 

- Kompleksniji rad na času, koji 
uključuje promene u metodama 
podučavanja i ocenjivanja. 

- Veća autonomija u realizaciji ishoda  

 
​ O​ PIS OČEKIVANOG NIVOA POSTIGNUĆA 
 
- Pozitivno vrednuje doprinos kulture i umetnosti razvoju ljudske zajednice; svestan je 
mešusobnih uticaja kulture, nauke, umetnosti i tehnologije 
- Pokazuje osetljivost za estetsku dimenziju u svakodnevnom životu i ima kritički 
odnos prema upotrebi i zloupotrebi estetike 

- Ima izgrađene preferencije umetničkih i kulturnih stilova i koristi ih za obogaćivanje 
ličnog iskustva 

- Povezuje umetnička i kulturna dela sa istorijskim, društvenim i geografskim 
kontekstom njihovog nastanka 

- Ume da analizira i kritički vrednuje umetnička dela koja su predstavnici različitih 
epoha i stilova, kao i dela koja odstupaju od karakteristika dominantnih pravaca 

- Vrednuje alternativne umetničke forme i izraze (subkulturna) 
 
 

.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Komunikativna kompetencija 

naš prozor u svet 

 

Da li ste danas komunicirali sa nekim?​ ​Da li su vaše reči 

napravile promenu u vašem mikro svetu, ili na širem planu? ​Da li ste svoju 

poruku preneli usmeno ili pismeno?​ K​ o je reagovao na nju? ​ ​Da li 

ste obratili pažnju na gramatička pravila?​ V​ odite li računa o 

načinu na koji komunicirate? D​ a li menjate način komunikacije 

u zavisnosti od osobe sa kojom razmenjujete poruku? D​ a li ste nekom 

upadali u reč? 

Hiljadu pitanja i hiljadu odgovora.  

Jezička  komunikativna  kompetencija  je  deo  suštine  našeg  identiteta  kao  ljudskih  bića  a 
sredstvo za njeno ostvarivanje rađa se sa nama.  

Ona označava p​ osedovanje svesti o jeziku kao komunikativnom sredstvu. 

Neophodna  nam  je  da  bismo  preneli poruke, stvarali veze, razrešili dileme, gradili poverenje, 
delili informacije, izrazili svoje mišljenje.  

Jezik daje pečat svakoj osobi. N​ aše kulturno nasleđe, društveno okruženje i pripadnost krije 
se  iza  svake  reči  koju  izgovorimo.  Ne  moramo  čak  ni  da  govorimo  da  bismo  komunicirali. 
Komunikacija se neverbalnim putem ili govorom tela ostvaruje jednako uspešno.  

“Pored  ključne  uloge  koju  igra  u  mišljenju,  spoznavanju  i  tumačenju  stvarnosti,  jezik  u  svim 
društvima  obavlja  niz  kulturnih,  estetskih,  obrednih  i  drugih  funkcija,  ali  njegov  temeljni  i 
najobuhvatniji  zadatak,  kome  je  sadržana  i  njegova  osnovna  struktura,  jeste  da  služi  kao 
prikladno sredstvo društvene interakcije i komunikacije.” - Ranko Bugarski 

Od  samog  početka  u​ svajamo  maternji  jezik.  To  je  nenametljiv  proces  koji  donosi  mnogo 
radosti svima koji su svedoci razvoja jezika kod dece. Jezik se razvija u socijalnom kontekstu, tj. 
bez okruženja jezik se ne bi ni razvio.  Svakom detetu je dato da progovori, ali ono to uvek čini 
na  posebnom  jeziku  svoje  sredine,  koji  za  razliku  od  opšte  jezičke  sposobnosti  nije  urođen, 
nego se usvaja samo u okruženju onih koji njime već govore. Kakav god da genetski potencijal 
ima, dete koje bi provelo svoje prve godine života zatvoreno i bez društvenog okruženja ne bi 
naučilo  da  govori.  Ključne  godine  za  razvoj  jezika  su  treća,  sedma  i  dvanaesta.  Kažu  da  sa 
pubertetskim  godinama  gubite  mogućnost  da  postanete  strani  špijun,  odnosno  mozak  gubi 
fleksibilnost da jezik usvoji kao maternji.  

Strani  jezik  u​ čimo​,  on  nam  daje  novu  perspektivu  i  pogled  na  okruženje.  ​Svaki  jezik  koji 
govorimo otvara nam prozor u svet.  

Kažu da koliko jezika govorimo za toliko ljudi vredimo.  

Podneblje  na  kom  živimo  diktira  potrebe  za učenjem određenih jezika. Broj jezika u svetu ne 
može se precizirati jer ih često nije lako razgraničiti ni međusobno ni od njihovih dijalekata. 

Savet  Evrope  je  proglasio  2001.  Evropskom  godinom  jezika,  a  tom  prilikom  je  utvrđen  i  26. 
septembar kao Evropski dan jezika.  

 

 

 

Jezik je neodvojiv od kulture u kojoj je nastao, tako da povezanost jezika i kulturnih identiteta 
stvara novi aspekt jezičke komunikativne kompetencije, a to je interkulturalana kompetencija. 
Ona podrazumeva da shvatimo povezanost između jezika i kulturnih identiteta.  

Složeni splet odnosa jezika i kulture pokriva ogroman i praktično nepregledan teren.  

Kada  eskimi  imaju  preko  sto  izraza  za  sneg  jasno  nam  je  gde  žive.  Srpski  jezik  ima  dosta 
pozajmljenih  reči,  ali  iznedrio  je  i  srbizme  koje  drugi  koriste.  ​Najpoznatija među njima je reč 
vampir,  gde  jezik  ulazi  u  domen  magije,  religije  i  natprirodnog  što  nam  govori  o 
preokupacijama  svojih  govornika  tog  doba.  ​Engleski  jezik  menjao  se  od  svog  nastanka,  a 
najstarije  reči  koje  su  ostale  u  upotrebi  imaju  nepravilnu  promenu.  Najbolji  primer  za  to  je 
množina imenica čovek, žena i dete: man - woman - child (men - women - children). Da li vas 
asociraju  na  nešto  najvažnije?  Jezik  je  time  i  istorijski  izvor.  Sad  znamo  da  je  povezanost 
uzajamna - ​kultura je neodvojiva od jezika.  

Pored  tog  aspekta  jezičke  komunikativne  kompetencije  postoji  i  ovladavanje  osnovnom 
jezičkom  pismenošću  (funkcionalno-pragmatička  kompetencija)  koja  obuhvata  razumevanje 
govornog  i  pisanog  teksta,  pisano  i  usmeno  izražavanje  i  interakcije,  kao  i  lingvistička 
kompetencija  koja  se  odnosi  na  jezička  znanja  (gramatička,  semantička, pravopisna, leksička, 

fonetska). Jezička pismenost nam služi za komunikaciju na svim nivoima ​u p​ rivatnom, javnom i 

obrazovnom  kontekstu.  ​Da  li  pazite  na  jezička  pravila  ili  mislite  da  je  samo važno preneti 
poruku? 

Kad sve navedeno sumiramo jedan učenik na kraju obaveznog obrazovanja treba da: 

•  Poznaje  različite  oblike  komunikacije  i  njihove  odlike  (usmenu  i  pisanu,  neverbalnu, 
telefonom, putem interneta, itd.). 

•  Ume  jasno  da se izrazi usmeno i pisano, u skladu sa potrebama i karakteristikama situacije, 
poštujući ograničenja u pogledu dužine i namene. 

• Uvažava sagovornika reagujući na ono što govori, a ne na njegovu ličnost. 

• Izražava svoje stavove, mišljenja, osećanja, na pozitivan, konstruktivan i argumentovan način. 

• Koristi na odgovarajući i kreativan način jezik i stil koji je specifičan za različite discipline 

● Kroz komunikaciju neguje kulturu izražavanja i čuva jezički identitet. 

• Ume da sasluša izlaganje sagovornika do kraja i bez upadica. 

Na kraju, bilo da ste dete ili odrastao čovek, svaka izgovorena reč menja svet i trenutak u kom 
se  nalazite.  ​Vodite  računa  o  vašim  rečima,  neka  budu  odmerene  i  promišljene, neka budu 
kulturne  i  dobronamerne,  jer  sigurno  ste  bar  jednom  bili  svedoci  kada  je  neka  lepa  reč 
otvorila gvozdena vrata pred vama. 

ODGOVORAN ODNOS PREMA ZDRAVLJU

 
 
 
 
 
 
  ​Odgovoran  odnos  prema  zdravlju  podrazumeva  da  učenik  koristi  znanja, 
veštine i usvaja stavove radi očuvanja i unapređivanja psihofizičkog zdravlja. 
 
Odgovoran  odnos  prema  zdravlju  uključuje  razvijanje  svesti  o  važnosti  sopstvenog 
zdravlja  i  bezbednosti,  znanja  o  osnovnim  činiocima  koji  utiču  na  zdravlje  i 
praktikovanje zdravih životnih stilova. 

 
Svojim  ponašanjem,  kao  pojedinci  i  delovi 
različitih grupa i zajednica, promovišemo zdravlje, 
zaštitu zdravlja i zdrave stilove života. 
Možemo  uočiti  opasnosti  po  zdravlje  i  donositi 
odluke  značajne  za  prevenciju  bolesti  i  očuvanje 
zdravlja  i  uključivati  se  u  društvene  aktivnosti 
značajne za prevenciju bolesti i očuvanja zdravlja. 
 
 
 
 
 

U okviru kompetencije, odgovoran odnos prema zdravlju, očekujemo 
da učenik: 

 
  -  Poznaje  ulogu  i  značaj  vode  i  sastojaka 
namirnica,  primenjuje  pravila  i  principe  zdrave 
ishrane  (  redovnost  i  važnost doručka, umerenost, 
raznovrsnost, način prerade namirnica).  
 

 - Poznaje osnovne karakteristike nekih bolesti , principe prenosa zaraznih bolesti, i šta 
ih izaziva i primenjuje mere prevencije, lične higijene i higijene prostora.  

 
 
- 

Poznaje  moguće  posledice  bolesti  zavisnosti  nastalih  zloupotrebom  psihoaktivnih 
supstanci  uključujući  i  posledice  drugih  oblika  zavisnosti  (npr.  Internet,  klađenje, 
dijeteн) i svestan je zdravstvenih , porodičnih i socijalnih posledica sopstvenog izbora. 
 
  -  Razume  uticaj  prirodnih  pojava  i  industrijskih  proizvoda  (farmaceutskih, tehničkih, 
hemijskih  itd.)  na  zdravlje,  čita  deklaracije  i  uputstva  na  proizvodima,  sluša  savete 
stručnjaka i prema njima postupa.  
 
 
 
- Prepoznaje sigurnosne i zdravstvene rizike 
u životu i radu, primenjuje mere zaštite, 
predviđa i izbegava opasne situacije, poznaje 
načine pružanja prve pomoći i svojim 
ponašanjem promoviše zdravlje i sigurnost.  
 
 
 
- Bira stil života i navike imajući na umu 
dobre strane i rizike tog izbora. Razume da je 
stil života stvar ličnog izbora i preuzima 
odgovornost za svoj izbor.  
 
 
- Ume da pruži prvu pomoć 

 

Odgovoran odnos prema okolini

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“

Mahmata Gandi

Odgovoran odnos prema okolini je jedna od osnovnih ciljeva koji se postavlja za kraj osnovnog obrazovanja
i vaspitanja. Učenici se još u nižim razredima upoznaju sa problemima i izazovima pred kojima se nalazi
naša okolina u predmetu P​ riroda i društvo tokom prvog i drugog razreda i kasnije u predmetu ​Svet oko nas
u trećem i četvrtom razredu. Kasnije ova tema dobija nove okvire u sklopu predmenta biologija, geografija,
hemija i fizika.

U redovnoj nastavi ​biologije ekološki sadržaji se
proučavaju ili prožimaju kroz nastavne sadržaje
petog, šestog i sedmog razreda. Poseban naglasak na
odgovoran odos prema okolini stavlja se tokom
obrade nastavnog programa za sedmi razred koji je
ceo posvećen ekologiji. Uporedo sa biologijom i u
nastavi g​ eografije ​jedan od osnovnih ciljeva je i
izgrađivanje svesti učenika o značaju zaštite svih sfera
naše planete kao ekološkog okvira za život na Zemlji
kao i da formiraju odgovoran odnos prema životnoj
sredini. Ekološki sadržaji se uglavnom izučavaju kroz
proučavanje sadržaja iz fizičke geografije (atmosfere,
hidrosfere i biosfere). Jedan od zadataka nastavnog programa je da učenici treba da razumeju potrebu
očuvanja, unapređenja i zaštite Zemljinih sfera i kompleksne geografske sredine u kojoj živi i čovek.
Shvatanje kompleksnosti životne sredine razvija se kroz uviđanje da čovek nije izolovano biće i da naša
planeta ne može da istrpi prekomernu eksploataciju i nebrigu. Kroz nastavu h​ emije,​ sa kojom se učenici
sreću od sedmog razreda cilj je da se razvije svesti o važnosti odgovornog i racionalnog korišćenja i
odlaganja različitih supstanci u svakodnevnom životu, upravo onih supstanci sa kojima učenici svakodnevno
dolaze u kontakt. Nastava ​fizike omogućava učenicima da se upoznaju sa osnovnim fizičkim zakonima i
pojavama koji vladaju u prirodi. Razumevanje ovih zakon je ključno za shvatanje povezanosti fizičkih pojava
i ekologije i razvijanje svesti o potrebi zaštite, obnove i unapređivanja životne sredine. Učenici kroz
nastavne sadržaje ovih šest predmeta sshvataju kompleksnost prirodne sredine i upoznaju se sa uzrocima i
posledicama ponašanja ljudsko drupta – ​domino efekat.

Kako rešavanje savremenih ekoloških problema u našoj okolini zahteva
multidisciplinarni pristup,​ tako je i razvoj odgovornog odnosa prema okolini
posao za učitelje i nastavnike više predmeta tokom
dužeg niza godina.

Šta se sve podrazumeva pod odgovoran odnos prema
okolini? Odgovorno ponašanje prema našoj okolini

podrazumeva poznavanje i neposredan doživljaj prirode, uviđanje značaja koji priroda ima za održavanje
života na Zemlji, razumevanje međuzavisnosti živog sveta, prirodnih resursa i klimatskih uslova za održanje
života, očuvanje raznovrsnosti života, ekoloških staništa i klimatskih uslova, kao i aktivno učestvovanje u
očuvanju i negovanju zdravih životnih zajednica. Učenik se upoznaje sa posledicama ljudskih aktivnosti koje
mogu da unaprede ili ugroze životnu sredinu i održiv razvoj. O​ drživi razvoj je razvoj koji zadovoljava
potrebe sadašnjeg društva, ne dovodeći u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite
potrebe.

Važan rezultat osnovnoškolskog obrazovanja i rada jeste osoba koja je spremna da se uključi u aktivnosti
usmerene ka očuvanju okruženja u kojem živi, radi i uči.

ODGOVORAN ODNOS PREMA OKOLINI​ bi trebalo da osposobi učenike da:

● Razume koncept zdravog i bezbednog okruženja (voda, vazduh, zemljište) za život ljudi i spreman je
da se aktivno angažuje u zaštiti i unapređenju kvaliteta života u zajednici.

● Pokazuje razumevanje i spremnost za angažovanje u zaštiti prirode i upravljanju resursima tako da
se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.

● Procenjuje rizike i koristi od upotrebe nekih supstanci po okolinu i zdravlje ljudi i odgovorno
postupa sa njima (pravilno ih skladišti i odlaže otpad).

● Poznaje faktore koji utiču na zagađenje zemljišta, vode i vazduha, razume i predviđa posledice
njihove upotrebe.

● Uviđa prednosti i nedostatke korišćenja različitih izvora energije.
● Razume značaj i koristi mogućnosti recikliranja.

Odgovorno učešće u demokratskom društvu

„Duh demokratije ne može biti nametnut spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda.“

Mahmata Gandi

U savremenom svetu koji se zasniva na demokratskim tekovinama upoznavanje učenika sa značajem
demokratije i za potrebom da se i oni aktivno uklučiju u takvo društvo, Odgovorno učešće u demokratkom
društvu je jedna od osnovnih kompetencija koje učenici treba da steknu na kraju osnovnog obrazovanja.

Učenici u toku školovanja treba da budu

uključeni u vannastavne aktivnosti kojie će

ih osposobiti da aktivno, stručno, kritički i
odgovorno učestvuje u životu škole, lokalne
zajednice, kao i u širem demokratskom
društvu, upoznavajući se sa pravima i

odgovornostima koje ima kao pripadnik
zajednice i kao građanin naše zemlje. Kroz

ove aktivnosti učenici se osposobljavaju da
prihvate i poštuju druge kao samostalne i

jednako vredne osobe. Svojim aktivnostima u

zajednici doprinose zaštiti i negovanju ljudskih i manjinskih prava, humanističkih vrednosti i osnovnih

demokratskih vrednosti i principa. Koristi pravo izbora kulture, subkulture i tradicije koje će negovati i
promovisati, poštujući pravo drugih da neguju i promovišu drugačije kulture, subkulture i tradicije. Važno
je da se nauče poštovanju ravnopravnosti različitih društvenih i etničkih zajednica i njihovih kultura i

identiteta.

Upoznaje se sa problemima marginalizacije i diskriminacije svoje ili drugih zajednica i načinima da aktivno
izražava solidarnost sa onima koji su na bilo koji način diskriminisani ili marginalizovani. Neophodno je da
učenici shvate značaj udruživanja kako bi angažovano, tolerantno, argumentovano i kritički zastupali
određene stavove i interese, poštujući prava onih koji zastupaju suprotstavljene strane, kao i pravila i
procedure za donošenje odluka.

Na kraju svog školovanja učenici će steći znanja i veštine da:

● Aktivno učestvuju u životu škole i lokalne zajednice tako što poštuju druge učesnike kao jednako
vredne samostalne osobe i njihova ljudska i manjinska prava i tako što se suprotstavlja različitim

formama nasilja i diskriminacije.
● Svojim aktivnostima u školi i zajednici promoviše duh tolerancije, ravnopravnosti i dijaloga.
● Kritički i argumentovano učestvuju u razmatranju pitanja za koja su zainteresovani poštujući razlike

u mišljenju i interesima i daju lični doprinos postizanju dogovora.
● Razvijaju i poseduju osećanje pripadnosti određenim kulturnim zajednicama, lokalnoj zajednici,

regionu u kojem žive, širem društvu, državi Srbiji i međunarodnim organizacijama u koje je Srbija
uključena.

● Izražavaju na prihvatiljv i pozitivan način svoj identitet i poštujući drugačije kulture i tradicije i tako
doprinose duhu interkulturalnosti.

● Da će kada dobiju pravo glasa umeti da se opredeli za političke ideje i programe za koje smatraju da
na najbolji način doprinose ostvarenju lične i društvene dobiti i
poštuje pravo drugih na drugačije opredeljenje.

● Zalažu se za solidarnost i učestvuje u humanitarnim aktivnostima.

Dakle, škola treba da bude mesto na kojem će se učenici sticati lično
iskustvo u demokratskim postupcima, dijalogu, značenju konsenzusa,
nenasilnom rešavanju sukoba, komunikaciju i interakciju, usvajanju prava i
sticanju svesti o odgovornostima. Moralno vaspitanje u kojem se ističe
afektivna dimenzija razvoja moralnih osobina kao što su:

● Prihvatanje demokratskih vrednosti i ponašanje u skladu sa njima.
● Intelektualno vaspitanje, podsticanje kognitivne (znanje, usvajanje pojmova, razumevanje pojmova,

sistema i odnosa) i
● Socijalne dimenzije razvoja pojedinca (celoživotno učestvovanje u demokratskim promenama,

razvoj sposobnosti i veština).

Vaspitanje i obrazovanje u skladu sa demokratsim vrednostima ima brojne prednosti kao što su:

● Poboljšava discipninu:​ učenici kojima se pokloni poverenje postaju mnogo odgovorniji.
● Poboljšava učenje​: više slobode učenicima da odaberu svoj način učenja i donekle šta će učiti,

zbog te slobode izbora učenici su samouvereniji.
● Smanjuje sukobe:​ osećanje uzajamnog poštovanja, manje sukoba, vršnjačkog nasilja,

netrpeljivosti. Diskriminacije.
● Osiguranje trajne demokratije u budućnosti:​ učenje odgovornosti, putem konkretnog

učestvovanja u životu škole

KOMPETENCIJE ZA REŠAVANJE PROBLEMA 

 
Problem  je  čini  se  reč  koju  čujemo  na  svakom  koraku,  priroda  problema  se 
razlikuje, ali je njihovo postojanje u svakodnevnom životu, nešto što bi vam skoro 
svako koga biste pitali, sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja potvrdio. 
Šta je problem u stvari ?  
Problem je reč grčkog porekla πρόβλημα (próblema) i znači naučni zadatak ili 
sporno  pitanje.  U  širem  značenju,  to  je  zadatak  koji  čeka  rešenje,  sporno  i 
sumnjivo pitanje koje treba rešiti ili zagonetka. 
Smešteno  u  konkretne  školske  okvire,  problem  je  zapravo  prepreka  na  putu  ka 
usvajanju jasnih znanja.  
Priprema za život 
Rešavanjem  problema  bavimo  se  od  rođenja.  Na  samom  početku  naših  života 
problem okretanja, ustajanja, hodanja, uzimanja stvari u ruke i ostale sitnice koje 
život  znače,  rešavamo  učeći  uz pomoć drugih i ponavljajući jednu istu radnju po 
više  puta.  Rešavanje  problema,  od  onog  najsitnijeg,  najbanalnijeg  do  velikih  i 
značajnih zahteva određene faze, plansko rešavanje i volju da se nastala situacija 
reši.  

Uključivanjem rešavanja problema u proces obrazovanja, mi učenike pripremamo 
za  život.  Učeći  ih  kako da se nose sa stranputicama tokom traganja za rešenjem, 
osnažujemo  ih  da  istraju,  čak  i  kad  se  čini  da  su  zalutali,  pa  i  onda  kada  bi 
najradije  odustali.  Učimo  ih  da se odmaknu i problem ponovo sagledaju iz druge 
perspektive,  jer  rešenje  sigurno  postoji.  Učimo  ih  da  se  upornost  u  rešavanju 
problema isplati, a da je osećaj kada si samostalno nešto rešio nemerljiv. 

 

Učenje,  mišljenje  i 

stvaralaštvo 

Proces  rešavanja  problema 
možemo povezati sa učenjem, 
mišljenjem i stvaralaštvom.  

 

  

Rešavanje  problema  od  nas 
traži  da  idemo  u  potragu  za 
novim informacijama, da ih povezujemo sa starim, ali na nove i drugačije načine, 
a  to  je  učenje.  Tokom  tog  procesa  neizbežno  je  aktivno  bavljenje  misaonim 
aktivnostima  i  rasuđivanjem,  a  kombinovanjem  svih  raspoloživih  resursa 
kreiramo nešto novo i drugačije, odnosno stvaramo. 

Iz  navedenog  možemo  da  zaključimo  da  kroz  ovakav  pristup  u  radu,  učenicima 
obezbeđujemo  priliku  da  istovremeno  jačaju  više  različitih  kapaciteta,  a  pritom 
osećaju  čoveku  prirodnu  želju  za  izlazom  iz  problemske  situacije,  odnosno 
dolaska do rešenja kada dolazi do olakšanja. 

Kroz  rešavanje  problema  učenik  primenjuje  svoja  znanja  iz  različitih  predmeta, 
koristeći  iskustva iz svakodnevnog života, intelektualne, emocionalne i socijalne 
sposobnosti. 

Kompetencija  za  rešavanje  problema  čini  se  osnovom  za  mnogobrojne  životno 
značajne  veštine  -  selektivno  i  svrsishodno  koiršćenje  izvora  informacija, 

traženje  pomoći  od  osobe  koja  poseduje  znanja  i  veštine  potrebne  za  rešenje, 
vrednovanje  i  samovrednovanje  učinjenog,  razvoj  unutrašnje  motivacije  pri 
susretu sa realnim problemom, istrajavanje u radu i mnoge druge.  

Učenik sa razvijenom kompetencijom za rešavanje problema u stanju je da: 

• Prepoznaje  problem,  raščlanjuje  problemsku  situaciju  na  delove  i  uočava 
veze  i  odnose  između  njih u svetlu prethodno stečenih znanja u okviru različitih 
predmeta i vanškolskog iskustva. 

• Planira  strategiju  rešavanja  problema  (pretpostavlja  rešenja,  planira 
redosled  aktivnosti, izbor izvora informacija, sredstava/opreme koju će koristiti, 
sa kim će sarađivati, sa kim će se konsultovati). 

• Rešava  problem  prema  planiranoj  strategiji  primenjujući  znanja  i  veštine 
stečene učenjem različitih predmeta i vanškolskim iskustvom. 

• Samostalno  ili  konsultujući  druge  osobe  (vršnjake,  nastavnike,  roditelje) 
preispituje  način  rešavanja  problema,  alternativne  načine  rešavanja,  tačnost  i 
preciznost rešenja. 

• Formuliše  objašnjenja  i  zaključke  na  osnovu  rezultata  do  kojih  je  došao  u 
radu,  prezentuje  ih  i  diskutuje  sa  drugim  osobama  i  preispituje  ih  u  svetlu 
dobijenih  komentara.  Stečena  nova  saznanja  i  veštine  povezuje  u  jedinstvenu 
celinu sa prethodnim. 

• Proverava primenljivost rešenja u praksi i koristi stečena znanja i veštine u 
novim situacijama. 

Ni  jednom  detetu  obrazovnjem,  bez  obzira  koliko  je  ono kvalitetno, ne možemo 
pružiti  život bez problema, ali ga možemo osnažiti da se sa njima uspešno nosi i 
sa svakim rešenim problemom izrasta u samosvesnog i samopouzdanog čoveka. 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

DIGITALNE KOMPENTENCIJE 

 

Nepismenima u 21. veku neće se smatrati oni koji ne umeju da čitaju i pišu, nego oni koji 
ne umeju da uče novo, da se oduče od starog i ponovo uče. - Alvin Tofler -  

 
 
 
 

"Ako biste hirurga koji je je živeo pre 100-150 godina uveli u današnju operacionu salu, 
on  ne  bi  znao  ni  gde  je,  a  kamo  šta  da  radi.  Ako  biste  nastavnika  koji  je  živeo  pre 
100-150 godina uveli u današnju učionicu, on bi uzeo kredu i počeo da predaje!" Valentin 
Kuleto      
 

…...U svetu koji se menja neverovatnom brzinom i koji je povezan u globalnu zajednicu, svima 
je  neophodan  čitav  spektar  veština  i  kompetencija  koje  moraju  da  se  razvijaju  kroz  ceo 
život……..  

Evropska  unija  i  Evropska  komisija  već  se  duže  vreme  bave  temom  digitalne  pismenosti  i 
digitalnih kompetencija, od 2006. kad su među osam ključnih kompetencija uključili i digitalne 
kompetencije,  2013.  kad  je  objavljen  okvir  za  razvoj  i  razumevanje  digitalne  kompetencije 
(D​ IGCOMP: A Framework for Developing and Understanding Digital Competence in Europe​) pa 
do  istraživanja  EUN-a  iz  2014.  o  uključenosti  programiranja  u  kurikulume  (​EUN,  Computing 
our Future)​ . 

Evropskim  referentnim  okvirom  izdvojeno  je  osam  ključnih  kompetencija  za  celoživotno 
učenje  među  kojima  je  i  informatička  kompetencija.  U​   Zakon  o  osnovama  sistema 
obrazovanja  i  vaspitanja  u  Srbiji  postavljeno  je  jedanaest  međupredmetnih  kompetencija 
između ostalih i DIGITALNA KOMPETENCIJA. 

Digitalne kompetencije sve više postaju kompetencije koje su od
suštinskog značaja za sve zaposlene i građane. Osnovne digitalne
kompetencije, dugoročno posmatrano, generišu se u sistemu
obrazovanja, a nivo posedovanja digitalnih kompetencija učenika,
između ostalog, zavisi od nivoa digitalnih kompetencija nastavnika.
Stoga se od nastavnika očekuje da poseduju odgovarajući nivo
informatičke, informacione, digitalne i medijske pismenosti, kao i da u
oblastima u kojima drže nastavu poznaju moderne koncepte, metode i
alate koji pretpostavljaju smislenu upotrebu IKT-a.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije je
objavilo O​ kvir digitalnih kompetencija – Nastavnik za digitalno doba
u skladu sa S​ trategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine
koja prepoznaje značaj i ulogu novih tehnologija za unapređivanje
obrazovnog sistema i S​ mernicama za unapređivanje uloge
informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju. ​Dokument
je kreiran uzimajući u obzir relevantna dokumenta u regionu i
Evropskoj uniji, predloge Stručnog tima i doprinos stranih i domaćih
stručnjaka. Kreirao ga je Stručni tim za podršku učešću Republike Srbije u tematskoj radnoj grupi „Digitalno
i onlajn učenje i razvoj međupredmetnih kompetencija sa fokusom na informaciono-komunikacionim
tehnologijama” u okviru Otvorenog metoda koordinacije u oblasti obrazovanja i obuke Evropske unije a
pripremu ovog dokumenta podržao je British Council u sklopu projekta „Nove tehnologije u obrazovanju“.

Kliknite da preuzmete dokument “Okvir digitalnih kompetencija – Nastavnik za digitalno doba”.

Izvor: w​ ww.mpn.gov.rs

Informaciono komunikaciona tehnologija (IKT) prožima sve sfere ljudskog delovanja, suštinski 
menja  mnoge  mikrosredine  iz  našeg  okruženja,  a  time  i  način  na  koji  živimo,  radimo  i 
razmišljamo. U takvim okolnostima, ​digitalne kompetencije postaju preduslov kvalitetnog 
funkcionisanja u savremenom društvu i iz osnova menjaju sam pojam „pismenosti“.   

Vremena  se  menjaju,  a  sa  njima  i  ljudi,  učenici,  potrebna  znanja i veštine. Naše škole ostaju 
zaglavljene  u  20.  veku,  dok  naši  učenici  uveliko  hrle  u  21.  vek.  Mi  u  današnjici  imamo 
obrazovanje jučerašnjice, za decu sutrašnjice!  

Kako  da  ovo  promenimo?  Kako  da  uhvatimo  korak  sa  vremenom,  ali  i sa našim učenicima i 
pružimo im adekvatno obrazovanje koje će ih pripremiti za svet kakav ih sutra očekuje? 

Generacija  Z. Oni su rođeni u digitalnom svetu nakon 2000. godine i ne pamte svet pre 
interneta,  računara  i  mobilnih  telefona.  Odrastajući  u  takvom  okruženju,  oni  digitalne 
tehnologije  prihvataju  kao  sastavni  deo  života,  kao  nešto  savim  prirodno,  kao  osnovnu 
potrebu i zato njom lako ovladavaju.  
Po  istraživanjima,  oni  se  školuju  danas,  a  kada  dođe  vreme  da  se  zaposle  baviće  se 
zanimanjima  koja  danas  ne  postoje,  koja  ne  možemo  ni  da  zamislimo  sa  ove  vremenske 
distance, za koja nema adekvatne škole.  
S druge strane, mi stariji koji smo se digitalnoj tehnologiji „učili“, mi smo „digitalne pridošlice“ 
u  taj svet i koliko god tom tehnologijom ovladali, uvek ćemo za sobom nositi akcenat doba u 
kome  smo  odrastali,  poput  emigranta koji u stranoj zemlji savlada jezik i snalazi se njime, ali 
uvek zadrži naglasak stranca. 
 

 

Tehnologija je sveprisutna u životima tinejdžera, 
ali  je  istovremeno  iznenađujuće  odsutna  u 
njihovom obrazovanju.  
Iako  većina  škola  danas  poseduje  digitalne 
kabinete,  internet,  a  dosta  njih  je  pokriveno  i 
wi-fi  mrežom,  samo  postojanje  opreme  i 
kabineta  nije  pokazatelj  uspešne  upotrebe  i 
integracije digitalnog učenja u nastavni proces.  

Potrebno je školske računare i opremu staviti u funkciju realizacije celokupne nastave, kako bi 
se postigla što efikasnija integracija IKT-a u obrazovni sistem i nastavnu praksu, a sve s ciljem 
podsticanja inovativnosti u nastavi i postizanja višeg nivoa ostvarenosti standarda obrazovnih 
postignuća. Zato je neophodno da nastavnici poseduju informatičku, informacionu i digitalnu 
pismenost i kompetencije, a da ih škole upute i da im omoguće usavršavanje u tom pravcu. 

Digitalno pismeni i kompetentni nastavnici moći će da svoje učenike upute u mogućnosti, ali i 
ograničenja  novih  tehnoloških  alata,  moći  će  da  pokažu  učenicima  kako  da  otključaju čitave 
nove svetove znanja, ali i da ih upozore na mnoge opasnosti koje tu vrebaju.  

Digitalna  pismenost  ili  kompetencija  ne  podrazumeva  što  više  vremena  provedenog 
ispred  računara,  na  telefonu  ili  na  “netu”.  Digitalna  kompetentnost  označava  skup 
znanja,  veština  i  stavova  neophodnih  za  kvalitetno  korišćenje  IKT-a  sa  ciljem 
promišljenog i bezbednog unapređivanja nastave i učenja u onlajn i oflajn okruženju.  

Zašto  ne  pokušamo  da  bar  deo 
vremena  koje  provedu  pred 
računarom  ili  na  mobilnom  telefonu 
„ukrademo“  i  preusmerimo  na 
aktivnosti  učenja,  stvaranja, 
usavršavanja… 

Zemlje  koje  godinama  unazad 
ostvaruju  najbolje  rezultate  na  PISA 
testiranjima  funkcionalnog  znanja  uveliko  primenjuju  digitalnu  tehnologiju  u  obrazovnoj 
praksi, na taj način integrišući život dece van škole (bogat tehnologijom), sa njihovim životom 
u školi. 

Moramo  biti  svesni  činjenice  da  je  tehnologija  tek  alat,  a 
ne  ishod  učenja.  N​ aš  cilj  nije  i ne treba da bude da naučimo 
učenike  da  koriste  tehnologiju,  već  d​ a  ih  naučimo  da 
tehnologiju  koriste  kako  bi  učili,​   i  na  taj  način  ostvarivali 
predviđene ciljeve i ishode obrazovanja. 

Tehnologija  neće  zameniti  nastavnike  u  budućnosti.  Ukoliko 
želimo  da učenici stiču nova znanja, uče i napreduju onda će i 

nastavnici koji koriste tehnologiju, verovatno zameniti one koji je ne koriste.  

DIGITALNE  KOMPETENCIJE  odnose  se  na  znanja,  veštine  i  stavove  o  digitalnoj  tehnologiji. 
Njihovo poznavanje, efikasno korišćenje i pozitivne stavove ali i kritički odnos prema značaju i 
uticaju digitalnih tehnologija. Pod digitalnom tehnologijom ne podrazumevamo samo internet 
i  računar  nego  sve  digitalne  medije.  Digitalna  kompetencija  može  biti  široko  shvaćena  kao 
samouvereno,  kritičko  i  kreativno  korišćenje  IKT  i  postizanje  ciljeva  koji  se  odnose  na  rad, 
učenje,  slobodno  vreme  i  učešće  u  društvu.  Digitalna  kompetencija  nam  omogućava  da 
steknemo  druge  ključne  kompetencije.  Digitalne  kompetencije  kao  potrebu  savremenog 
čoveka  prepoznaju  svuda  u  svetu.  Razlike  su  u  nazivima  nivoa  digitalnih  kompetencija, 
definiciji nivoa i utvrđivanju pokazatelja osposobljenosti. 

Digitalna kompetencija podrazumeva sigurnu i kritičku upotrebu elektronskih medija na poslu, 
u  slobodnom  vremenu  i  komuniciranju.  Ova  kompetencija  je  povezana  s logičkim i kritičkim 
razmišljanjem,  veštinom  upravljanja  informacijama  i  dobro  razvijenom  veštinom 
komuniciranja. 

Na  osnovnom  nivou  poznavanja  IKT  uključuje  upotrebu  multimedijalne  tehnologije  za 
pronalaženje,  primanje,  čuvanje,  proizvodnju,  predstavljanje  i  razmenu  informacija  kao  i 
komuniciranje i učestvovanje u Internet mreži. 

Poznavanje  prirode,  uloge  i  mogućnosti  IKT-a  u  svakodnevnim  situacijama  između  ostalog 
uključuje: 

o Razumevanje  glavnih  računarskih  aplikacija,  uključujući  obradu  teksta,  tablični 
kalkulator, baze podataka, čuvanje i upravljanje podacima; 

o Svest  o  mogućnostima  koje  nudi  Internet  i  komuniciranje  putem  elektronskih 
medija  (elektronska  pošta,  video  konferencije,  ostala  mrežna  oruđa)  i  razlika  između 
stvarnog i virtuelnog sveta; 

o Razumevanje  potencijala  IKT-a  kao  potpore  za  kreativnost  i  inovacije  za  ličnu 
afirmaciju, uključivanje u društvo i zapošljavanje; 

o Osnovno  razumevanje  pouzdanosti  i  tačnosti  dostupnih  informacija 
(dostupnost/prihvatljivost)  i  svest o potrebi poštovanja etičkih načela kod interaktivnog 
korištenja IRT-a. 

Važno  je  ne  samo  doći  do  informacija  uz  pomoć  IKT  nego  i  te  informacije  na  pravilan 

način upotrebiti, pretvoriti ih u znanje. Poznavanje primene IKT-a nije dovoljno da bi se 
smatrali digitalno pismenima. 

S obzirom da IKT ima mnoštvo primena u svakodnevnom životu kao što su aktivnosti učenja i 
slobodne aktivnosti, potrebne veštine uključuju: 

-Sposobnost  pretraživanja,  prikupljanja  i  procesuiranja  (stvaranje,  organizovanje, 
razlikovanje  važnog  od  nevažnog,  subjektivno  od  objektivnog,  stvarno  od  virtuelnog) 
elektronskih informacija, podataka i koncepata i njihovo korištenje; 

-Sposobnost  korišćenja  primerenih  pomoćnih  sredstava  (prezentacija,  grafikona, 
dijagrama, karata) da bi se pribavile, predstavile i razumele složenije informacije; 

-Mogućnost pristupa i pretraživanja internet stranica i korištenje internet usluga kao 
što su debatni forumi i elektronska pošta; 

-Sposobnost  korišćenja  IKT-a  kao  potpore  kritičkom  razmišljanju;  kreativnost  i 
inovativnost u raznim kontekstima kod kuće, u slobodno vreme i na poslu. 

 

 

* 

 

Nastavnik  čije  ime  je  Ričard  Akoto  radi  u  školi  koja  nema  ni jedan računar. Želeći da 
svoje  učenike  makar  malo  uvede  u  svet  digitalne  tehnologije  i  spremi  ih  za trenutak 
kada  će  zasta  imati  prilike  da  sednu  uz  računar,  Ričard  se  dovijao  uz  pomoć  štapa  i 
kanapa,  tačnije  table  i  krede!  A​ koto  je  svakoga  časa  crtao  drugi  program  i  tako 
objašnjavao  učenicima,  želeći  da  ih  pripremi  za  nacionalni  ispit  iz  Informatike  na  kome 
jednake  zadatke  rešavaju  i  deca  iz  bogatijih  škola  i  gradova,  kao  i  deca  iz  siromašnih, 
seoskih  sredina  i  škola  bez  računara.  Majkrosoft,  kada  se  vest  pročula,  nije  ostao  nem i 
obećao  je  da  će nastavniku poklonit jedan računar sa paketom profesioanlnog softvera u 
okviru programa Місrоѕоft Еduсаtоr Соmmunіtу. 

PAMETNO I BEZBEDNO!!!!  

Kroz B​ ITKU ZA ZNANJE​ naši ​DABARČIĆI​ !!! U korak sa vašim ​nastavnicima​ .  

SREĆNO!!!! 

KOMPETENCIJA ZA UČENJE 
 

 

“NE ČINI UMESTO DETETA ONO ŠTO MOŽE DA URADI I SAMO” 
Džordan Peterson 

 

Od  trenutka  kada  ugledamo  svetlost  dana  počinje  naša  trka  sa  svetom  koji  nas 
okružuje  i  naša  težnja  da  uhvatimo  korak  sa  njim,  da  naučimo  kako  se  sa  njim 
nositi na najbolji mogući način. 
Prvi udah, prvi korak, prva reč...  sve to zahteva spremnost da se krećemo napred i 
da učimo, s tim da je sticanje nekih znanja uslovljeno prirodom i sredinom u kojoj 
odrastamo, dok su neka uslovljena uticajem volje, rada i spremnosti na učenje. 
 
Učenje  se  najčešeće definiše kao trajna i relativno specifična promena individue, 
koja  se  pod  određenim  uslovima  može  manifestvovati  u  njenom  ponašanju,  a 
koja je rezultat prethodne aktivnosti individue. 
Ta  trajna  i  relativno  specifična  promena  individue  nastaje  onda  kada  našom 
interakcijom sa svetom oko nas mi usvajamo nove obrasce ponašanja, mišljenja, 
življenja. 
 

 
 

Obrazovne ustanove današnjice nalaze se u nezavidnoj poziciji u odnosu na 
neke  iz  prošlosti,  jer  je  korpus  znanja  koji  nude  najčešće  već  prevaziđen  i 
zastareo,  čak  i  uz  stalne  reforme  i  osavremenjivanje  sadržaja  predmeta, 
obrazovanje zaostaje za vremenom u kom egzistira. 

Ako  je  obrazovanje  faktor  koji  treba  da  bude  nosilac  promena,  nameće  se 
pitanje,  da li formalno obrazovanje nudi takve sadržaje onima koji ga pohađaju i 
omogućava im sticanje primenjivih i potrebnih znanja? 
  Ako  to  nije  tako,  da  li  time  postaje  nepotrebno  i  suvišno?  Da  li  je  onda 
obrazovanje lišeno svoje osnovne svrhe?  
 
Kad  već  nije  moguće  nadomestiti  ogroman  raskorak  između  onoga  čemu  decu 
učimo  u  školama  i  onoga  što  im  je  potrebno  za  život  u  sadašnjem  dobu,  čemu 
treba da ih učimo?! 
 

Rešenje  koje  se  nazire  i  koje  je  kod  nas,  od  skoro,  akcentovanjem značaja 
međupredmetnih  kompetencija  kroz  zakonske  i  druge  regulative,  prepoznato  je 
kao dobar put, odnosi se na to da treba da ih naučimo onom najvažnijem, a to je 

kako da uče.  
Način  da  se  jaz  premosti  jeste  upravo  da  se 
učenicima  osnaže  kapaciteti  za  usvajanje 
novih  znanja  i  ohrabre  se  na  njihovo 
kombinovanje i primenu u novim situacijama. 
 
 
 
Upravo  je  UČENJE  UČENJA  ono  što  će  svima 
biti  potrebno  kako  bi  bez  većih  poteškoća 

držali  korak  sa  ogromnom  količinom  informacija,  jer  se,  prema  aktuelnim 
istraživanjima,  ​celokupno  ljudsko  znanje  udvostručava  na  svakih  pet  do  osam 
godina. 
 

Kompetencija  za  učenje  osnova  je  celoživotnog  učenja.  Stoga  bi  fokus 
obrazovanja trebao da bude upravo na tome da se učeniku omogući da kroz vreme 
provedeno u školi ​usvoji ideju o značaju učenja i postane motivisan da je ugradi 
u  svoj  sistem  vrednosti  kao temelj za budući napredak u svemu što bude radio,​  
da njegova lična filozofija počiva na tome. 

Lična  filozofija  bi  bila  idejni  okvir  novog  pristupa  učenju,  ​praktični 
primenjivi  okvir  bi  bilo  osposobljavanje  za  adekvatan  odabir  odgovarajuće 
metode učenja​ u odnosu na vrstu sadržaja koju je potrebno usvojiti. 

Ideja i usvajanje praktično primenjivih metoda nas dovodi do  p​ ostavljanja 
ciljeva i samoevaluacije postignutog u procesu učenja​, jer učenik treba da bude u 
stanju da sam oceni dokle je stigao i koliko mu treba da bi postigao željeni cilj. Jer 
poznavanje  značaja  i  vrednosti učenja, njegove praktične primene, samo po sebi 
ne  služi  ničemu  ukoliko  dosledno  ne  vodi  napredovanju  ka  nekim  jasnim 
ciljevima,  na  tom  putu  učenici  stiču  nova  znanja  i  veštine,  primenjujući 
prethodno  učenje  i  svoja  vanškolska  iskustva,  razvijaju  istrajnost  i  uče  kako 
prevazilaze teškoće u učenju. 

 
Krajnji rezultat bi trebao biti učenik koji: 
 
● ima pozitivan i odgovoran odnos prema učenju. 
● je  motivisan  i  osposobljen  da  samostalno  planira,  organizuje,  sprovodi  i 
vrednuje učenje; razlikuje bitno od nebitnog, izražava i obrazlaže ideje. 
● koristi različite izvore informacija i ima kritički odnos prema njima. 
● primenjuje  odgovarajuće  načine  učenja  u  skladu  sa  ciljevima,  sadržajem, 
interesovanjima, uslovima i vremenom. 
● sposoban  je  da  samostalno  i  u  saradnji  sa  drugima  istražuje,  otkriva  i 
povezuje  nova  znanja;  koristi  mogućnosti  vanškolskog  učenja;  neguje  i 
razvija lična interesovanja. 
 
 
 
 
 
 
 

Usvajajući, kroz svoj obrazovni put, kompetenciju za učenje, učenici sa sobom nose sav 
potreban prtljag za putovanje kroz život, neopterećeni suvišnim teretom, a opremljeni 
svim što će im usput zatrebati.