Наивна земља залазећег сунца

Наивна земља залазећег Сунца

Четвртак, као и сваки други. Није ни први ни последњи у
месецу, ни онај када се чека Нова година, а ни слава није била тог
дана, ако се добро сећам. Још један обичан дан у сивилу
цивилизације нељудског рода. Тако ми је лакше да посматрам свет
у који се мање више уклапам, и који одавно не личи на дом
хомосапиенса који га обликује према себи. Заправо, кад мало боље
размислим баш и личи, само ово савршено умно биће које га
обликује је негде погрешно скренуло. Али шта ја са својих непуних
тринаест година знам о томе? Време је за спавање, тако да, лаку
ноћ.

Јутро је стигло таман када је требало, ни превише брзо ни
превише споро. Сунце је било на изласку, погледах још једном, да,
на изласку. Спремих се брже него иначе за школу. „Добро јутро
комшинице, леп дан вам желим“, прену ме из сањивог стања
комшијин топао глас. „Добро јутро, хвала, такође“... Једва сам ово
изустила, изненадио ме је. На оближњем пешачком прелазу
полицајац будно мотри на децу која прелазе улицу. Зауставља
саобраћај, сваком детету пожели добро јутро. Ни поздрав упућен
мени није изостао. Стижем у школу. Уследио је срдачан поздрав
дежурног наставника. Владала је нека чудна тишина, деца су тихо
разговарала, нико се није јурио ходницима. Поздравили су ме
другари радосно:“Здраво Машо, како си данас?!“. Обрадовао ме је
овакав дочек па се придружих спремању за час. Часови су
пролазили један за другим. Било је пуно осмеха упућених са обе
стране катедре, међусобног уважавања толеранције и среће.

Несвакидашњи дан у школи. Часови су се данас тако брзо
завршили. Сунце је било на заласку, погледах још једном,
изгледало је исто као јутрос, дакле као што рекох, на заласку.
Другови ме испратише великим загрљајем и срдачним осмехом.
Сетила сам се да ми је мама рекла да свратим до продавнице.
„Добар дан девојчице, како вам могу помоћи?“ Љубазна
продавачица, зар не? Баш по мојој мери. Када сам изашла до
продавнице као да ме је ошинула муња, добар дан! Како? Зар
сунце није на заласку, погледах још једном, изгледало је исто као
јутрос... Стани мало, овде се нешто чудно дешава. Зауставила сам
првог пролазника који је врло радо стао и пожелео да ми помогне
и да одговори на моја питања ако може, само ме је замолио да их
ипак постављам једно по једно, ако је могуће. „Сунце, па Сунце
овде никад не залази“, рече добронамерни пролазник „зато се
планета зове Наивна земља залазећег сунца“. Сада разумем ово
Сунце које целог дана изгледа као јутрос, погледах још једном. Али
ово „наивна“ не разумем. „Тако су нас звали наши преци који су
нестали“, објасни пролазник, „добронамерни“ сам изоставила јер
је очигледно да су овде сви добронамерни. Нисам разумела ни ово
нестали па је пролазник објаснио да су се превише одали зависти,
љубомори, лењости, лажима и да су се такорећи самоуништили.
„Нас су сматрали наивнима јер смо чували оно мало људских
врлина које смо успели да спасимо од заборава“. Дани су
пролазили а наивци су истрајали са својим врлинама, док су се они
„нормални“ сами уништили. Појео их је тај црв који су гајили у
недрима. Пролазник је покушавао да ми објасни да је ова ракета
раскрстила са свим недаћама које су „нормални“ доносили са
собом и ширили као заразу, уништавајући, како себе, тако и све око

себе. „Сада ми наивни живимо наивно, не бих употребио реч
„нормално“, рече пролазник, извинио се , морао је да крене даље,
али понудио је помоћ ако нешто није у реду. Захвалила сам се
најљубазније на помоћи и отпоздравила љубазном пролазнику. Не
желим да изоставим ово „љубазног“ јер ми је заиста драго што је
тако.

Свет у коме нема зависти и љубоморе, па то заиста дивно
звучи. Међусобно уважавање и толеранција, фантастично! Нема
ратова и гладне деце, има ли нечег лепшег? „Добар дан госпођо,
данас дивно изгледате“, опробах се. Без икаквог чуђења стара дама
рече: „Добар дан лепа девојчице“.

Сунце је и даље изгледало исто као и јутрос, било је на
изласку, погледах још једном, опростите молим вас, било је на
заласку.

Маша Ћирковић 7/3