Đura Jakšić

Decembar 2018. Ekonomska škola Uţice

ĐURA JAKŠIĆ

Ţivot i značaj

1

BIOGRAFIJA

Učili smo o njihovom stvaralaštvu, zanosili su nas svojim muzama, idealima i
snovima. Sa nekima od njih nas je upoznala škola, dok smo druge nabasali sasvim
slučajno. Zavoleli smo reči, ali uvek nas je kopkalo kakva se osoba krije iza tih
reči. Zaljubili smo se u njihovu genijalnost, ali nas je uvek interesovalo da
spoznamo njihovu ljudskost.

Đura Jakšić je rođen 1832. godine kao prvo od desetoro
dece sveštenika Dionisija i njegove supruge Hristine.
Osnovnu školu završio je u Srpskoj Crnji, a tri razreda
niže gimnazije u Segedinu. Nakon toga otac ga je upisao
u trgovačku školu, ali mladom Jakšiću trgovina nije bila
bliska. Naime, želeo je da postane slikar. Zato ga je otac
1848. godine upisao u školu crtanja u Temišvaru gde je
postizao odlične uspehe. U umetničkoj školi Jakoba
Marastonija (Jacomo – Jakob Marastoni) u Pešti bio je
jedan od najboljih đaka.

U to vreme Evropu je zahvatilo „Proleće naroda“, pa se Đura vratio u rodno
mesto. Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno je učestvovao u Srpskoj revoluciji
1848-49. Formiranje Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata kao posebne austrijske
krunovije bio je rezultat ove revolucije koji je razočarao mnoge njene učesnike,
uključujući i Jakšića. Nadajući se boljem ishodu, teško su prihvatili činjenicu da je
administracija ipak ostala u rukama nemačkih oficira i činovnika.

Međutim, odlučan da postane slikar on 1850. godine putuje u Bečkerek kako
bi kod čuvenog srpskog slikara, ikonografa i portretiste Konstantina Danila
„ispekao zanat“. Perfekcionista po prirodi, odlučio je da 1851. godine upiše
slikarsku akademiju u Beču, a potom i akademiju finih umetnosti u Minhenu.

2

Uverivši se da je školovanje u Evropi zahtevno i skupo, morao je da
pronađe posao kako bi se izdržavao. U Beču je upoznao Branka Radičevića i
Đuru Daničića, te počeo da piše pesme. Prvu njegovu pesmu objavio je „Serbski
letopis“ 1853. godine. Iz Beča odlazi u Minhen, a 1855. godine se vraća u
Kikindu. Nastavio je da piše pesme pod pesudonimom Teorin, a štampane su u
listu „Sedmica“. Iz Kikinde seli u Novi Sad, gde se nalazilo sedište književnih
listova „Dnevnik“ i „Sedmica“, ali ni tu se nije dugo zadržao. Iz Vojvodine u
kojoj je odrastao seli u Srbiju. Prvo se zaposlio kao učitelj u selu Podgorac, a
nakon toga u selu Sumrakovac. 1865. godine je premešten u Sabantu, a nedugo
nakon toga u Raču kod Kragujevca.

Zbog svog temperamenta, govora i tekstova često je dolazio u sukob s
pojedincima i vlastima, pa su ga zato često premeštali iz jednog sela u drugo.
Nakratko se nastanio u Požarevcu gde se i oženio, a nakon toga prelazi prvo u
Kragujevac, zatim u Beograd i Jagodinu gde radi kao gimnazijski učitelj slikanja.
Njegov „dug jezik“ osim selidbe, doneo mu je i nekoliko sudskih tužbi, te na kraju
1871. godine otpuštanje iz državne službe. Na
intervenciju političara i istoričara književnosti
Stevana Novakovića dobio je posao korektora u
Državnoj štampariji gde je ostao do 1878. godine
kada je preminuo.

Jakšić je bio boem. Dane i noći provodio je u
beogradskim kafanama, iako je bio svestan da mu
takav život može uništiti ionako krhko zdravlje.
Uprkos bolesti nastavio je da radi, iako je
tuborkuloza uzimala maha. Preminuo je 16.
novembra 1878. godine. Sahranjen je na starom
Tašmajdanskom groblju. Nakon što je 1886.
godine otvoreno Novo groblje u Beogradu njegove
mošti su prenesene tamo.

3

KNJIŽEVNI RAD

Đura Jakšić je počeo da piše pesme kada je upoznao Radičevića i Daničića.
Njegov romantičarski talenat razvijao se u duhu poezije Branka Radičevića,
Jovana Jovanovića Zmaja, te i stranih pisaca Petefija i Bajrona. Svoje poetske
prvence je objavio 1853.godine u „Serbskom letopisu“, a prvu i jedinu zbirku
pesama posvetio je Milanu Obrenoviću 1874. godine.

Smatra se začetnikom i najistaknutijim predstavnikom, anakeontske poezije.
Napisao je pedesetak epskih i lirskih pesama, a teme su bile raznovrsne. Među
njegovim pesmama nailazimo na:
 ljubavnu poeziju („Koga da ljubim“)
 rodoljubivu poeziju („Otadžbina“),
 opisne pesme („Veče“),
 socijalne pesme („Ratar“),
 polemičke pesme („Ćutite, ćut te Jevropi“),
 satarične pesme („Otac i sin“)
 vinske pesme („Mila).

Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“, jer se celoga života
bavio slikarstvom.

4

EPSKA POEZIJA

Kao gtovo svi srpski pesnici, Jakšić se ogledao u epskoj poeziji. Od njega je
ostalo nekoliko epskih pesama („Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“,
„Mučenica“, „Pričest“). U ovim delima on je dao punu slobodu svojoj
romantičarskoj mašti, odbacio je svake obzire o prirodnosti, logici i verovatnosti.
Događaji se nižu kao u kakvoj čarobnoj priči, sve je visoko poetsko i svečano.

...Al' mi sada teško pada
što ja nemam, ko nekada,

na prsima zlatne toke,
krčmarice crnooke

i na domu gojne voke…

...Kad bi moma zvezda bila,
nikad ne bi duša moja
bela danka zaţelila. …

...I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
sumornog čela mračnim borama,

o vekovečnosti priča dalekoj,
pokazujući nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke...

...Pašću, umreću, duša mi gore,
rastopiće me do bele zore,

k'o grudu snega vrelo sunčanje; -
O, lakše, lakše kroz gusto granje! ..

5

DRAMSKI RADOVI

Jakšić je jedan od ređih romantičarskih pesnika koji su se ogledali i na
drami. Na 6. 000 stihova lirskih i epskih pesama on je u 12. 000 stihova ispevao tri
drame: „Seoba Srbalja“ (1863. ), „Jelisaveta, knjeginja crnogorska“ (1868. ) i
„Stanoje Glavaš“ (1878. ).

Sve tri drame su iz srpske istorije. Jakšić se istorijom nije bavio, niti je za
svoje drame pravio neka naročita istorijska istraživanja. Sve ličnosti iz tako tri
različita doba liče jedne na druge, imaju ista osećanja, izražavaju se podjednako,
sve su romantične fikcije jednog romantičarkog pesnika.
Ali sve te drame nisu jednake vrednosti. „Seoba Srbalja“ je početnički posao, ali
čistotom jezika, bogatom dikcijom, ona odskače iznad učenih drama koje su se
tada prema retorikama pisale u srpskoj književnosti. „Jelisaveta, knjeginja
crnogorska“, koja se prvobitno zvala „Poslednji Crnojevići“, najbolja je
Jakšićeva drama, i sa „Maksimom Crnojevićem“ Laze Kostića najbolji proizvod
srpske romantične drame. „Stanoje Glavaš“ je poslednje veće delo koje je Jakšić
radio, ima sve manje njegove drame: neveštinu, preterivanja, nagomilanost motiva
i reči, preteranu romantiku.Ali i ove drame, kao i svi njegovi radovi, vrede obiljem
poezije.

Uopšte, Jakšićeve drame, iako idu u najbolje proizvode naše oskudne
romantičarke drame, ipak zaostaju za njegovom lirksom poezijom. Jakšić je bio
suviše čovek od mašte i bez osećaja za dramu. Njegove drame istorijske sadržine
malo su istorijski tačne, u njima je suviše poetičke mašte koja ličnosti shvatila
apsolutno, osećanja doterala do paroksizma, psihologiju uprostila na najmanju
meru, sve svela na stavove, gestove, fraze, lepe reči. Ali svuda se pokazuje pesnik, i
lirska mesta daju vrednost njegovim dramskim pokušajima. Jakšić liričar spasava
svuda Jakšića dramatičara.

6

PRIPOVETKE
Đura Jakšić se smatra osnivačem lirske priče i jednim od začetnika soci-

jalne pripovetke. U periodu od 1876. pa sve do smrti objavio je četiri zbirke pri-
povedaka. U svakoj od njih susreću se romantičarski, realistički i mračni natural-
istički elementi. Teme mogu da se svrstaju u tri kategorije – pripovetke u kome
Jakšić idealizuje prošlost, njene junake i velike događaje; pripovetke u kojima
opisuje ţivot u banatskom selu obrađujući socijalne teme prikazujući ih potpuno
realistično, te satirične pripovetke u kojima izraţava sve svoje nezadovoljstvo
stanjem u društvu, drţavi, kulturi i sl. Ovde je večiti sukob sa samim sobom i oko-
linom još izraţeniji, jer kroz te tekstove Jakšić kanališe sav prkos i borbu protiv
nepravde, ljubav prema slobodi i izrazitu mrţnju prema onima koji tu slobodu
guše. S druge strane, prošlost, a naročito srednji vek i doba Nemanjića ideališe
do preterane sentimentalnosti.

Najznačajnije Jakšićeve pripovetke su„Kraljica“ iz 1860. godine, „Sin se-
doga Gamze“ i „Nevesta“ iz 1861. godine, „Neverna Tijana“ i „U planini“ iz
1862. godine, te „Mati“, „Dva prestola“, „Kuršum“ iz 1874. godine, „Sirota Ba-
naćanka“, „Na mrtvoj straţi“, „Ruskinja“ i druge.

7

ANEGDOTE
Đura Jakšić je često provodio vreme na Savi ispred gostionice Gašpara
kafedţije (kog pominje i u svojim pripovetkama). Jednom prilikom ga neki
poznanik tamo srete i upita:
-Šta radite, gospodine Đuro?
-Eto, ugađam, pa nikako da ugodim. – odgovori Đura.
-A šta to ugađate?
-Još po ručku sišao sam ovamo da se sunčam i pijem belo vino sa kiselom
vodom, ali nikako da ugodim da istovremeno popijem i vino i vodu, pa da idem.
Pretekne mi vina – ja naručim vodu. Posle mi pretekne vode – ja naručim vina.
Tako nekoliko puta i evo, još nisam ugodio! *Prilikom jednog putovanja svrati
Đura Jakšić u jednu krčmu i šaljivo upita krčmara da li bi mu dao večeru, s tim da
mu Đura napiše pesmicu koja će mu se svideti. U slučaju da se krčmaru pesmica
ne svidi, Đura će mu platiti večeru gotovinom. Krčmar je pristao, a kada se Đura
dobro najeo, počeo je da recituje pesmice jednu za drugom. Međutim, krčmaru se
nijedna pesmica nije svidela. Najzad je Đura odrecitovao:
-“Ej, keso moja sa mnogo dinara,
Iziđi iz dţepa, isplati krčmara!“
-E, to mi se sviđa, to čekam! – reče krčmar.
 E, vala, i ja jedva dočekah! – reče Đura i ode.

8

MUZEJ ĐURE JAKŠIĆA
Memorijalni muzej Đure Jakšića nalazi se
u banatskom selu Srpska Crnja – na
samoj rumunskoj granici. Otvoren je
1980. godine u rodnoj kući velikana
romantičarske umetnosti, koja je građena
u tipičnom panonskom stilu početkom XIX
veka. Rodna kuća Đure Jakšića, spomenik
je kulture od velikog značaja.Pesnik i
slikar Đura Jakšić (1832 – 1878) ostavio
je iza sebe obimnu galeriju portreta,
dvadesetak ikona i isto toliko kompozicija

sa temama iz srednjevekovne i novije istorije srpskog naroda. Kvalitetne
reprodukcije njegovih značajnijih slika koje se čuvaju u Narodnom muzeju u
Beogradu, mogu se videti u Đurinoj rodnoj kući u Crnji (pored origilnala koji su u
Crkvi, preko puta). Izbor najznačajnijih pesama i odlomaka iz pripovetki odabrali
su kustosi Narodnog muzeja u Zrenjaninu i uvrstili u istorijsko-umetničke zbirke.
Formirana je i etnološka zbirka. U okviru rodne kuće u galerijskom prostoru
izlažene su slike savremenih umetnika

9

ĐURA JAKŠIĆ KAO SLIKAR
Iako je napisao brojne pesme i pripovetke, te iako ga
danas smatramo jednim od naših naznajčajnijih pis-
aca, Đura Jakšić se oduvek smatrao slikarom. Uzor
mu je bio Remnart, a u slikarstvu je oduvek teţio da
dostigne perfekciju, zato je pohađao brojne škole ši-
rom Evrope. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je od-
lika njegovog romantičarskog temperamenta, koji on
kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron pred-
stavlja engleski ili Viktor Igo francuski romanti-
zam.Ispočetka je crtao ikone i ikonostaste u crkvama,
te portrete trgovaca, zanatlija, sveštenika, oficira, či-
novnika, učitelja i bogatijih građana, a njegove slike
mnogi danas smatraju pravom hronikom
obrenovićevske Srbije.

10

Jakšićeve slike odlikuju veoma dobar osećaj za boju, igre svetlosti, jasno vidljivi
potezi četkicom, te korištenje osvetljenja kako bi
se definisao oblik i prostor. Glavni junaci njego-
vih dela su, ponovo, srednjovekovni vladari i
heroji, poput cara Dušana, kneza Lazara, Marka
Kraljevića i drugih. Osim toga, oslikavao je
skorije istorijske događaje poput Prvog i
Drugog srpskog ustanka, Crnogorsko-turskog
rata i to kao reporter, svedok događaja. On ruši
klasičarske ţanrovske kanone i koristi slobodnije
forme. Oslikao je deo ikonostasa, te naslikao 15
slika za Pravoslavni hram posvećen Svetom ve-
likomučeniku Prokopiju u rodnoj Srpskoj Crnji.
Osim ikona, slikao je i portrete i slike s istori-
jskom tematikom. Smatra se da je naslikao preko
dve stotine slika. Njegovi najlepši portreti su

„Devojka u
plavom“, „Ţena s lepezom“, „Devojka s
lautom“, „Katarina Protić“, „Jelena Peka-
jski“, „Mileva Protić Kocić“ i drugi. Na-
jlepše slike s istorijskom pozadinom su
„Odmor posle boja“, „Ustanak
Crnogoraca“,
„Pogibija
Karađorđ“,
„Na straži“ i
druge.

11

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —

Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове

Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“

Eva Radović II SBO
Andreja Pavlović
Lazar Malinić
Petar Bogićević

Em12 il Tešić