The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.

Elektronski časopis Gimnazije u Lazarevcu

Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Published by biljana.komad23, 2019-01-03 17:44:57

Гимназијалац

Elektronski časopis Gimnazije u Lazarevcu

Keywords: časopis

Електронски часопис Гимназије у Лазаревцу

Број 2, година1 3. јануар 2019.

Great War Велики рат
Women in the First World War Жене у Првом светском
Little gray quails рату
Мале сиве препелице

Уводна реч Introduction

Овај број нашег часописа посвећен је онима This issue of our magazine is dedicated to
који су у Првом светском рату поднели огромне жртве those who suffered appaling atrocities of the World
како би српски народ сачувао своју слободу. Многи War I so that Serbian people could keep their freedom.
војници су рањени и погинули у тим борбама, али и Many soldiers were wounded and killed in those bat-
допринос жена је, такође, био велики. Неке од њих tles, and the contribution of women was also signifi-
дошле су са другог краја Европе да помогну у cant. Some of those ladies travelled from the most
најтежим данима и зато им дугујемо велику distant parts of Europe to come to help us during the
захвалност. Овога пута, њима у част, часопис most difficult days and we always remain deeply
Гимназијалац биће на два језика: српском и grateful to them. In their honour, on this occasion, the
енглеском. У креирању овог броја помогли су следећи magazine "Gimnazijalac" is presentend in two lan-
ученици: guages: Serbian and English. We are grateful to the
following students who helped creating this issue:

Александра Павловић, Ива Рабреновић, Aleksandra Pavlović, Iva Rabrenović,
Милица Данојлић, Марија Миловановић, Milica Danojlić, Marija Milovanović,
Лука Роксић, Игор Рајић, Luka Roksić, Igor Rajić,
Михаило Ивковић, Марија Дамњановић, Mihailo Ivković, Marija Damnjanović,
Теодора Теодоровић, Наталија Николић Teodora Teodorović, Natalija Nikolić
Јана Николић, Jana Nikolić, history teachers:
Ђурђа Белић, професорке историје: Đurđa Belić, Vesna Todosijević,
Ива Теофиловић, Весна Тодосијевић, Iva Teofilović, Danka Vojinović and
Анђела Милинковић, Данка Војиновић и Anđela Milinković, Mirjana Stanišić,
Сунчица Антонијевић, Мирјана Станишић, Sunčica Antonijević,
Јана Анђелковић, Jana Anđelković, and English language
Лука Ђорђевић, и професорке енглеског Luka Đorđević, teachers:
Вук П. Стојановић, језика: Vuk P. Stojanović, Nada Ćiraković,
Петар Ратковић, Нада Ћираковић, Petar Ratković, Milica Bogosavljević,
Неда Арсенијевић, Милица Богосављевић, Neda Arsenijević, LJiljana Cojić and
Љиљана Цојић и Snežana Radosavljević.
Снежана Радосављевић. The editor
Уредник Biljana Komad
Биљана Комад

Литература:
Д. Вучићевић, Д.Ђорђевић, Т. Радосављевић: Стогодишњица Великог рата и болничарке
које су задужиле српски народ, Медицински подмладак, Београд, 2014

С. П. Филиповић: Елен Инглис,српска мајка из Шкотске, Ваљево 2017.

Фотографије су преузете са следећих линкова:

https://bit.ly/2VreYAW
https://bit.ly/2AsPuun

2

Велики рат

Краљевина Србија од Јулске кризе до Догађаји везани за Аустроугарску и Србију
Колубарске битке покренули су лавину догађаја који су довели до
почетка општег европског сукоба у који су убрзо биле
Узроци рата укључене све веће европске државе, укључујући
Немачку, Русију, Француску и Велику Британију.
Први светски рат био је оружани сукоб који се
одвијао од јула 1914. до новембра 1918. Био је до тада Прве борбе
први оружани сукоб у историји човечанства и први је
конфликт који се одвијао на готово свим Аустроугарска је средином августа покренула
континентима. Тридесет три државе учествовале су у прву офанзиву на Србију. Аустроугарском војском
ратним дејствима, а живот је изгубило око 10 милиона командовао је управо Оскар Поћорек, који је пре
војника и око 10 до 15 милиона цивила. Због обимних непуна два месеца био сведок у атентату на Франца
ратних дејстава и броја жртава, Први светски рат Фердинанда. Први већи сукоб одиграо се на планини
назван је и Велики рат. Цер између аустроугарске балканске војске и II српске

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула армије под командом генерала Степе Степановића.
1914. године. Повод за објаву рата био је атентат на Српска војска је однела победу над бројчано
престолонаследника бечке круне Франца Фердинанда. надмоћном аустроугарском армијом. У питању је прва
Престолонаследникова супруга, Софија Хотек, победа било које савезничке војске у рату.
војвоткиња од Хоенберга, такође је страдала од Захваљујући победи у Церској бици, Степа Степановић
хитаца које је у Сарајеву Гаврило Принцип упутио је унапређен у чин војводе. Битка се завршила крајем
према возилу у коме су се налазили Франц августа.
Фердинанд, његова супруга и Оскар Поћорек,
тадашњи заповедник аустроугарске војске на подручју
Босне и Херцеговине. Претпоставља се да је управо
Оскар Поћорек био главна мета атентата, али је он
преживео. Атентат се догодио на Видовдан, 28. јуна
1914. године. Тога дана, Фердинанд је дошао у посету
Сарајеву на смотру аустроугарске војске. Међутим,
узроци за избијање сукоба су много дубљи. Наиме,
Немачко царство и његова савезница Аустроугарска,
годинама у назад су очекивали и прижељкивали рат у
коме би пре свега Немачка испунила своје
територијалне амбиције. Те амбиције се огледају у
концепту „Продор на исток“ (Drang nach Osten), према
коме би Немачка и Аустроугарска прошириле своје
територије на рачун држава југоисточне и источне

Неуспешне аустроугарске офанзиве

настављале су се и на јесен 1914. године. Средином

новембра, отпочела је Колубарска битка, у којој је I

српска армија Живојина Мишића у потпуности

Европе, пре свега Русије. Србија је, као победник из поразила балканску војску Аустроугарске. Битка је
два балканска рата и као верна савезница Русије на
Балканском полуострву представљала трн у оку трајала до средине децембра. Победом српске војске
плановима двеју германских монархија. Стога је
Аустроугарска, желевши да на сваки начин спречи у Колубарској бици, заустављени су продори
даљи успон Краљевине Србије као државе, пожурила
са објавом рата. Централних сила на територију Србије. Проћи ће још

десет месеци пре него што ће аустроугарски војник

ступити на српско тло.

3

Нове невоље за Србију који су често и сами губили животе борећи се
против опасне заразе.
Међутим, поред аустроугарске инвазије,
Србију је погодила и епидемија пегавог тифуса. Међу храбрим лекарима, истицали су се
Крајем 1914. и почетком 1915, читава села и
градови су били препуни зараженим људима. бројни српски лекари и лекарски помоћници, а
Ваљево је било један од медицинских центара у
којем су лечени болесници, међу којима је било нарочито је интересантан велики број иностраних
војника, старих и младих мушкараца, жена и деце.
Епидемија тифуса однела је много живота. Од 595 лекара, углавном жена, који су лечили српске
српских лекара, 122 је изгубило живот борећи се
против епидемије. Број заражених је према рањенике и
подацима бројао 56 472 оболела.
болеснике. Зато ће
До данас се не зна тачан број колико њих је
страдало. Дешавало се да у току једног дана живот сада бити речи о
изгуби 50 до 100 људи. Међутим, ко зна колико би
још болест однела људски животада није било храбрим
поменутих храбрих лекара који су лечили болесне и
Британкама које су

током трајања рата

помагале српској

војсци. Оне су

остале уз српске

војнике чак и након епидемије тифуса, а пружиле су

руку сестринске помоћи и приликом боравка српске

војске на Крфу и на Солунском фронту.

Жене у Првом светском рату

Хероине Првог светског рата у Србији су Свој допринос нису дале само Српкиње, већ
жене које су током Великог рата дале велики су и жене из других земаља похрлиле у помоћ
допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих српској војсци и народу, као ратнице, санитетско
изгубиле и животе, не само као борци на фронту особље или хуманитарне раднице које су
или добровољне болничарке, већ и као једине које
су остајале и бринуле се о домаћинству у допремале помоћ, прикупљале новац и слале га у
Србију или су лично долазиле и остајале са
окупираној земљи. српским народом.

Српкиње су пружале конкретан допринос у
ратовима тако што су руководиле економијом
устанака или су бринуле о рањеницима и помагале
санитету. Неке жене су учествовале у оружаним
борбама углавном преобучене у мушкарце и то је
представљало велики отклон од традиције и
патријархалног морала, док су друге, оставши
скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време
када је за рат мобилисано више од 60% радно
способног мушког становништва, радиле највећи
део тешког физичког посла и са децом и старима
покушавале да одрже живот, земљу и производњу.

Добровољне болничарке и хуманитарне раднице

Најугледније активно учешће као болничарке на фронту, али су
радиле и у окупираним подручјима. Неке од њих су
грађанке, изгубиле и животе. Међу њима су и Љубица
Луковић, тадашња председница Кола српских
укључене у рад сестара и Надежда Петровић, чувена сликарка. Обе
су умрле од пегавог тифуса.
различитих

удружења од

којих је

најпознатије Коло Међу различитим хуманитарним

српских сестара, мисијама које су у том периоду радиле у Србији,

помагале су посебно се издваја Болница шкотских жена, која је

војсци, послала велики број добровољних лекарки и

рањеницима и болничарки у Србију. Многе чланице болнице су се

цивилима широм са српским становништвом и војском 1915.

земље и у повлачиле преко Албаније, а следеће године се

иностранству. придружиле српској војсци на Солунском фронту.

Оне су узимале

4

Многе међу онима које нису отишле на виду поштанских маркица. У питању су
фронт узимале су активно учешће у различитим Шкотланђанке и на маркицама се налазе ликови
хуманитарним организацијама које су прикупљале Флоре Сендс (једина жена официр српске војске из
помоћ војницима на ратиштима, од новца, лекова, Велике Британије), др Кетрин Стјуарт Макфејл
хране и одеће, до цигара. Организовале су дељење
оброка, склоништа за децу и старе, слале пакете (припадница болнице шкотских жена), Елси Инглис
заробљенима. Женска удружења су организовала (прва жена одликована орденом белог орла),
добротворне приредбе на којима су прикупљана психијатар др Изабел Емсли Галовеј Хатон, Евелине
средства за ратну сирочад, рањенике и све Хаверфилд (активисткиња за права жена) и лекарке
невољнике погођене ратом и спроводила друге др Елизабет Рос.
активности. Организовале су прихват српских
рањеника и избеглица у земљама које су за то
имале могућности.

Српкиње: Драгиња Бабић, Мирка Грујић,
Јелена Димитријевић, Јелисавета Дојкић, Анка
Ђуровић, Делфа Иванић, Катарина Јовановић,
Љубица Луковић, Наталија Мунк...

Американка Мејбл Грујић.

Британке: Елси Инглис, Елизабета Рос,
Евелина Хаверфилд, Доротеа Мод, Катрин Пејн,
Леди Лејла Пеџет, Изабел Хатон, Лорна Ферис,
Катарина Харлеј...

Британкама, које су у Првом светском рату
помагале српском народу и војсци одата је почаст у

Болница шкотских жена

Болница шкотских жена била је једна од многих привремених медицинских установа у Краљевини
Србији које су по избијању Првог светског рата, основале бројне стране санитетске екипе. Ову болницу,
као што јој и сам назив каже, организовале су шкотске жене по узору на сличне већ основане у
Француској, Русији итд. Болница је имала је за циљ, помоћ војним снагама савезника широм свих
фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно у Краљевини Србији, будући да је након балканских
ратова, ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом.

Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је
у зараћену Србију посредством Савеза шкотских
женских друштава, насталог из једног прилично
широког покрета за еманципацију женског света и
стицање гласачких права, у Уједињеном
Краљевству. Када је, 1914. године, почео Велики
рат, из овог покрета, јула месеца, формирана је у
Единбургу једна женска добровољачка санитетска
јединица, да би се од 20. августа 1914. године
шкотски женски покрет, односно његов Савез
шкотских женских друштава, трансформисао се у
главни штаб Болница шкотских жена за службу у
иностранству.
Под утиском нових сазнања о неприликама у Србији на почетку Великог рата, докторка Елси
Инглис (1864-1917), секретар Савеза шкотских женских друштава, понудила је српском посланству у
Лондону да једну јединицу (Болницу шкотских жена) упути на српско ратиште. Ову понуду српска влада
прихватила је са захвалношћу. Тако је отпочео организовани рад Савеза шкотских женских друштава у
Краљевини Србији, на Божић 1915. године.

5

Болнице шкотских жена су са српским народом и његовом војском пребродиле велику трауматску
епидемију и епидемију пегавца 1914/1915. године, а један део њих повлачио се преко Албаније.
Шкотланђанке су радиле у болницама шкотских жена у Крагујевцу, Ваљеву, Крушевцу, Лазаревцу,
Младеновцу и Врању. Радиле су и са српском војском на Солунском фронту, Острову, Вертекопу,
Драгоманцима, са Првом српском добровољачком дивизијом у Добруџи, али и са српским избеглицама у
Ајачију на Корзици и болници у Соланшу (у Француској, испод Алпа, западно од Шамонија намењеној за
лечење туберулозних болесника). На крају рата са Првом српском армијом победоносно су ушле у Београд.

Тамо где је најтеже

Прва јединица шкотских жена, под управом др Елионор Солто, након доласка у Ниш и дочека
представника српске владе и Црвеног крста, упућена је до крајњег одредишта, Крагујевца, у који је
стигла на Православни Божић, 1915. године.

Крагујевац, који је био и најтеже погођен епидемијом, и био у том периоду седиште Врховне
команде, након доласка, у град прве болнице жена Шкотске преузео је централно место, као највећи
медицински центар у Краљевини Србији, у борби против епидемије.

Ова јединица је бројала 30 припадника, који су са собом понели лекове и болничку опрему и
кревете за лечење око 100 болесника.

Након што су сагледале ситуацију у граду, екипа се определила за смештај у згради једне
основне школе. Зграда будуће болнице, свесрдним залагањем целе екипе шкотских жена, у наредних

десетак дана је окречена,
дезинфикована и у њој су размештени
опрема и болеснички кревети. Болница
је је у свом саставу имала 5 лекара, а
остатак су чиниле медицинске сестре,
болничарке и један возач, а касније и
већи број приучених болничара,
заробљених аустроугарских војника.

У Ваљево је Болница шкотских жена, на
челу са докторком Алис Хачинсон,
дошла бројна екипа, потпуно
опремљена, са 40 шатора од којих су
шест великих служили као болничке
собе за оболеле а остали за друге
болничке потребе. Мањи шатори су
били намењени за апотеку, магацине,
кухињу, купатила, санитарно одељење и наравно просторије за спавање и дневни боравак особља.
Болница је у Ваљеву смештена на Крушику, у близини болнице на Петом пуку која им је обезбеђивала
у почетку све што им је било потребно..

Прве пацијенте, њих 250, болница је примила одмах по доласку, да би до пролећа 1915.
године збринула 650 рањеника и болесних Срба и аустријских заробљеника. Стални, све већи прилив
великог броја рањеника, још више је погоршан епидемијом пегавог тифуса која се као пошаст ширила
Србијом. А у окружењу болнице било је овакво стање по опису америчког новинара Џона Рида:

„Мноштво рањених и болесних било је на улицама које су биле испуњене колима са

воловском запрегом, на којима су лежали рањеници са преломима, тешким ранама главе и трбуха,
изложени леденој киши и мразу. Унутар болничких зидова било је још горе – на поду су, на
простртим ћебадима, лежали збијени један до другог тешки рањеници поред болесника од
пегавца, а неки међу њима већ су били мртви. Завоји су били прљави и данима нису мењани.“

6

Докторка Солто, иако озбиљно забринута размерама епидемије која је погодила Србију, са својим
припадницама екипе, трудила се несебично да све случајеве збрине даноноћним радом са мало одмора у
ретким паузама између две колоне болесника. И поред надчовечанских напора оне нису могле да
прихвате све рањенике и болеснике од пегавца, који су као река стизали у њихову болницу.

Хигијенске прилике су постајале све горе, оскудица хране и лекова све већа и тежа. Др Солто је у
овој безизлазној ситуацији слала непрестано телеграме са молбама свом главном штабу у Единбургу и др
Инглис, очајнички тражећи да јој се пошаљу болничарке и да се помогне Ваљеву, које је било највећи
болнички центар на самој војишној просторији. У овом граду, где је у једном тренутку било преко 5.000
болесника и рањеника, стопа смртности износила је 70% – умирало је око 150 људи дневно.

Фебруара и марта 1915. године епидемија пегавца достигла је свој врхунац. Дневно је у
болницама Србије примано 1.000 до 2.500 нових болесника. Умирало је на десетине, на стотине, па је и
престала да се води евиденција умрлих.

Убрзо се болница проширила и на околне куће, а мањак кадра надомештен је ангажовањем већег
броја аустријских заробљеника који су радили као болничари и обављали и друге тешке послове.

Окупација и повлачење преко Албаније

У јесен 1915. године, аустро-немачко-бугарска коалиција напала је Србију. Пресечен је
моравско-вардарски правац, као веза српске војске са Грчком. У таквој, безизлазној ситуацији, војска и
народ били су принуђени да се повлаче према Косову, а потом, преко Проклетија, и Албаније ка
Јадранском приморју.

Од стране српске владе издата је наредба за евакуацију и страним медицинским мисијама у
Србији. Већина мисија, на челу са др Елси Инглис, одбила је да изврши ову наредбу.

Сви покретни болесници били су отпуштени, чак и они тешко покретљиви, али самопожртвоване
младе Британке нису желеле да дозволе да пацијентима овлада страх, да ће бити препуштени на милост
и немилост непријатељу: „…ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. Ми
смо лекарке и болничарке – ни под којим условима не можете нас натерати да напустимо рањенике
у нашим болницама. Нисмо овамо послате да се повучемо на први знак опасности.“

Окупација Србије затекла је др Елси Инглис и њене болнице у
Крушевцу, а леди Лејлу Пеџет у Скопљу. Новембра 1915.
припаднице Болница шкотских жена имале су тежак избор: да
се повуку преко Албаније са српском војском, или да падну у
заробљеништво. Део њих се вратио у домовину, део одлучио
да остане уз српске рањенике али и уз рањене Аустријанце, а
део да крене у Албанску голготу.
Временом се рад у крушевачким болницама све више
смањивао, јер није било
нових прилива, а српски рањеници, чим би мало заздравили,
одвођени су у заробљеничке логоре.
Након вишемесечног рада савезничких болница у окупираној
Србији, почетком марта 1916. године, преко Међународног Црвеног
крста извршена је репатријација свих чланова савезничких
медицинских мисија. Тако се Евелина Хаверфилд, са осталим
чланицама Шкотских жена, вратила у Енглеску, преко Мађарске,
Беча, Швајцарске и Француске.
Део Шкотланђанки из Болница шкотских жена, њих око 40, одлучиле су да крену у Албанску
голготу заједно са војском и избеглим становништвом. Пре поласка поделиле су се у две групе: прву
групу водила је Беатрис Мекгрегор, а другу Вилијам Смит (сликар аматер), траспортни официр и један
од ретких мушкараца у Болници шкотских жена. На том крвавом путу Шкотланђанке су се показале

7

Крај Великог рата

Савезници су, на југу Балканског полуострва Затечена средства предата су
1916. године, организовали Солунски фронт. Рат је
морао да се приведе крају, борбе су тек новооснованом Меморијалном фонду Елси Иглис,
предстојале. Трећину снага на Солунском фронту
чинили су излечени, опорављени, нахрањени, којем су више година касније стизале бројне
одевени и наоружани српски војници. Српски војни
санитет, који је претрпео огромне губитке у току донације из целог света. Средства из овог фонда у
прве две године ратовања и епидемије пегавца, Србији су послужила за изградњу болница и
такође је реорганизован. У помоћ су стигле, и института (Спомен болница за жене на Дедињу,
поново биле прве, шкотске жене са три болнице и Лабораторија на Институт за физиологију у Београду
транспортном јединицом. итд).

Након завршетка Великог рата, почетком
1919. године, Болнице шкотских жена су
расформиране. Највећи део њених припадница се
вратио у своје матичне државе, док су поједини
чланови тих мисија наставили да се баве
хуманитарним активностима у Србији. Оснивали су
болнице и сиротишта, бринули се о деци и
инвалидима, остављали задужбине у новцу и
опреми, школовали ђаке, стипендирали жене
лекаре.

Мале сиве препелице

Оне су волеле Србију—часне и храбре Британке

Долазак првих хуманитараца

Захваљујући доступним подацима Српског друштва Црвеног крста, Србија је Први балкански рат
дочекала са 370 лекара, од чега је 296 добило ратни распоред, док је од преосталих 74 активно могло да се
користи 55 лекара (од тога и 15 жена). Српско друштво Црвеног крста стога упућује апел за помоћ
Међународном Црвеном крсту. За време трајања Балканских ратова, у Србију је стигло близу 300 чланова
страних медицинских мисија.

Почетак Првог светског рата затекао је Србију у још тежим медицинским условима него почетак
Првог балканског рата. Српска влада и Српско друштво Црвеног крста се зато још једном обраћају
Међународном Црвеном крсту за помоћ. Међутим, Међународни Црвени крст овај пут одбија овај позив
услед ратних дејстава у читавој Европи. Међутим, даје моралну подршку и подстрек Србији да се директно
обраћа организацијама у свету. На апел Србије јавља се велики број добровољаца и група из свих
савезничких држава који су спремни да помогну српском народу када му је то било најпотребније. Октобра
1914. године пристижу први добровољци и групе, да би се број нарочито повећао почетком 1915, када се
проширила епидемија пегавог тифуса. Чак 11 британских хуманитарних организација финансирале су
мисију својих лекара и добровољаца у Србији. Према подацима Српског друштва Црвеног крста, у годинама
1914. и 1915, било је укупно 543 члана медицинских мисија, од чега 100 лекара. Међу храбрим Британкама
које су се највише истакле и највише остале у српском сећању биле су Др Елси Инглис, леди Пеџет, Флора
Сендс и Синклер Стобарт.

8

Др Елси Инглис

Др Елси Инглис је помоћ, а успела је да приволи неколико угледних
била британска лекарки из Велике Британије да дођу у Србију и дају
лекарка шкотског лични допринос српској борби против опасне
порекла. Једна је заразе. Ту се нарочино истиче позната докторка
од ретких жена Алис Хачисон. Отварала је болнице широм Србије,
које су се у 19. између осталог у Младеновцу. Због њеног
веку бавиле залагања, у Младеновцу је у њену част подигнута
медицином. спомен-чесма „Црквенац“ са натписом на српском и
Дипломирала је енглеском језику: „За успомену на санитарне
крајем 19. века. мисије шкотских жена у Србији и њеног оснивача др
Примљена је у Елзи Инглис, подиже II резервна младеновачка
Британску болница. – Изградили војници Моравске дивизије I
краљевску болницу као лекар 1892. године. Поред позива под руководством резервног капетана прве
тога што се бавила медицином, била је члан класе Бор. Поповића“. За њу се у то време
покрета за еманципацију жена и борац за право говорило: „У Шкотској су Елси Инглис створили
гласа жена. Покрет се звао Шкотска федерација лекаром, у Србији, прогласићемо је светицом.“
жена суфражеткиња. Елси Инглис је заробљена у Крушевцу 1915, али је
одбила да се врати у Британију и добровољно је
По избијању Првог светског рата, оснива пратила српску војску до Крфа. Била је прва жена
организацију Шкотске женске болнице. Циљ ове која је добила највише српско одликовање Орден
организације била је помоћ савезничким војним белог орла. Умрла је у Њукаслу, 1917. године.
снагама широм европског ратишта. Како је влада
Велике Британије одбила њен предлог, она се Роберт Ситон Вотсон, историчар: „У
обратила српској војсци. Њену понуду су срдачно историји ће остати забележено име Елси Инглис,
прихватили и српска влада и српска војска. У заједно са именом леди Пеџет, као најистакнутије
пролеће 1915, постала је надзорник свих болница међу именима оних жена које су заувек остале
Удружења шкотских жена. Енергичним залагањем образ Британије на Балкану. Међу Србима, оно већ
организовала је строго спровођење преко потребних постаје легендарно. Нас ће оно подсећати на
мера за спасавање жртава пегавог тифуса и за Флоренс Најтингејл, неће никада бити без својих
спречавање његовог ширења. Њеним посредством, наследница међу нама“.
из Велике Британије је стигла бројна хуманитарна

Кетрин Стјуарт Макфејл

Кетрин Стјуарт Макфејл је рођена 30. октобра 1887. године у Глазгову, у
Шкотској. Као трећа ћерка доктора Доналда Макфејла, Кетрин је још у раном
детињству показивала нарочито велику љубав према медицини. У то време у
Великој Британији је заиста било необично да жене студирају, а поготово
медицину.

Кетрин је успешно завршила студије медицине 12.октобра 1911. године, и
започела свој лекарски стаж. Радила је у Глазговској краљевској болници, а уз
то била је и помоћни лекар у очевој ординацији.

Сазнавши за рат, др Кетрин Макфејл је чврсто одлучила да се добровољно
пријави за активну службу у британској армији и одмах је упутила писмо
Министарству рата. Одговор је био брз, војнички кратак и, наравно, негативан.
Обратила се и Црвеном крсту, али је добила сличан одговор. Они такође нису
примали жене лекаре. Обратила се др Елси Инглис, која је прикупљала што
више жена лекара и другог медицинског особља за женске добровољачке санитетске јединице.

9

Годину дана по доласку у Крагујевац, др Кетрин Макфејл се разболела лечећи болеснике. Добила
је тифусну грозницу. Била је неколико дана у бунилу, а скоро је изгубила ногу због тромбозе, која се
јавила у току болести. Тежак облик тифуса са дуготрајним високим температурама, оштетио јој је и слух,
тако да је трајно остала наглува. После прележане болести изгубила је сву косу, па је дуже времена
морала покривати главу шеширом или марамом. Касније јој је израсла густа и коврџава коса, коју је она
од тада стално држала кратко подшишану, што је у то време била реткост. На инсистирање адмирала
Троубриџа, Кетрин напушта Србију и враћа се у Шкотску како би се у потпуности опоравила. За свој
дотадашњи пожртвовани рад Кетрин је одликована Орденом Светога Саве V степена. Кетрин се у Шкотску
вратила у септембру 1915. године и бригу о њеном здрављу и опоравку преузео је њен отац Доналд.
Касније се вратила у Србију одакле је заједно са српским војницима отишла на Солунски фронт.

Умрла је 11. септембра 1974. године у месту Сент Ендруз у Шкотској.

Др Доротеа Клара Мод

Др Доротеа Мод води порекло из англо-ирске породице, а рођена је 1879. године. После
завршеног универзитета у Оксфорду студирала је медицину на Медицинском факултету за жене у
Лондону, након чега ће магистрирати на Тринити колеџу у Даблину.

У Србију је дошла као анестезиолог и хируршки помоћник у саставу Пете јединице Српског
потпорног фонда, која је од маја 1915. радила у Пожаревцу, а потом и у Београду.

Почетком 1916. године придружила се свом стрицу Алвину Моду, који је уз помоћ комитета за
лечење савезничких рањеника поставио болницу на Крфу. Средином октобра исте године, болница са
Крфа је пребачена шездесет миља северно од Солуна, у Водену. Докторка Мод је због своје болести
напустила болницу 30. априла 1917. године. Преминула је 1959. године.

Леди Пеџет

Леди Луиз Маргарет оболело је чак 17 лекара који су у њој лечили
оболеле, па и сама леди Пеџет. На срећу, сви су
Лејла Вемис Пеџет је преживели. Дипломатски напори угледне
Британке у Солуну обезбедили су помоћ
била британски тамошњих лекарских мисија приликом повлачења
српске војске. Чак и након доласка бугарских
хуманитарац и војни окупационих снага у јужну Србију, њена болница у
Скопљу наставила је са радом. Помагала је
лекар. Нарочито се српском цивилном становништву. Међутим,
бугарске и немачке окупационе снаге
истакла приликом интервенисале су тако што су преместиле њену
болницу у бугарску престоницу Софију. Након
пружања помоћи кратког боравка у Софији, вратила се у Енглеску,
где је и умрла.
рањеним српским
Одликована је Дамским Великим Крстом,
војницима за време Орденом Британског царства и Орденом Светог
Саве. Први је добитник Ордена части Федерације
Првог светског рата. Женског клуба у Њујорку. Данас у Београду
постоји Улица леди Пеџет.
Била је била ћерка
генерала сера Артура
Хенрија Фицроја Пеџета. Била је супруга
британског дипломате у Србији. За време трајања
Првог балканског рата, оснива војну болницу у
Београду 1912. године. У Првом светском рату,
пружа помоћ тифусним болесницима и оснива
војну болницу у Скопљу, у јужном делу тадашње
Србије, 1915. године. Док је болница радила,

10

Флора Сендс

Флора Сендс је била британска природи и верна својим друговима, учествује у бици

болничарка из Енглеске ирског порекла. Једина је са Бугарима на коти 1212 на Солунском, када је

жена официр српске војске за време Првог светског тешко рањена бомбом. Док се опорављала, посетио

рата. ју је регент Александар Карађорђевић и лично јој

Била је ћерка свештеника. Школовала се уручио Карађорђеву звезду, највише српско војно

у Швајцарској, где је добро научила француски и

немачки језик. Умела је да се служи ватреним

оружјем. Завршила је курс Добровољне женске

јединице. Избијањем Првог светског рата,

добровољно се нуди као лекар бројним

савезничким државама. Међутим, посредством

активисткиње из САД-а српског порекла, Мејбл

Грујић, одлази у Србију са још осам добровољних

болничарки. На почетку рата ради у Крагујевцу, а

касније, услед недостатка лекара, само обавља

преко потребне операције српских рањеника, уз

помоћ заробљених непријатељских медицинских одликовање.

стручњака. Након вишемесечног боравка у Бизерти

Када јој је истекао тромесечни уговор и када (Тунис), враћа се у Солун, где је морала издржати

се вратила у Велику Британију, била је предводник још једну операцију, након чега се враћа у

снажне и веома активне кампање за помоћ Србији. Енглеску, где опет наставља кампању за помоћ

Бројним говорима, предавањима, чланциима у Србији.

новинама и другим контактима са јавношћу и Враћа се у Србији приликом пробоја

угледним личностима, скупила је већу суму новца и Солунског фронта и учествује у биткама за

значајну материјалну помоћ. Јануара 1915. године ослобођење Србије. Налазила се на челу своје

доноси Краљевини Србији 110 тона материјала и јединице приликом ослобођења Ниша, заједно са

болничке опреме. Читаве залихе поклања граду командантом пука. Одушевљени народ је Флору

Ваљеву и ваљевској болници, најугроженијем Сендс поздравио цвећем. „Личимо на младожењу и

подручју и највећем медицинском центру. младу који полазе на медени месец“, нашалио се

Разболевши се и сама од тифуса, морала је да се командант пука.

врату у Енглеску где наставља кампању за помоћ После рата, Флора Сендс је унапређена у

Србији. чин српског поручника, добила је пензију и постала

Новембра 1915. године, поново стиже у је наставник енглеског језика. Удала се за

помоћ својим српским пријатељима. Учествује у белогардејског пуковника Јурија Јуденича, који је

повлачењу српских трупа преко Албаније. На Крфу, умро 1941. Белогардејци су руски војници одани

својим посредовањем, успева да снадбе један део цару, приморани да након Октобарске револуције

српске војске савременим британским униформама. пронађу уточиште ван Совјетског Савеза, а многи од

Иако се пуковник Милић, командант њеног пука, њих су тада дошли у Србију.

трудио својски да је удаљи од опасности коју је Остала је у Београду до 1945. године, када

фронт доносио, она остаје доследна својој војничкој се вратила у Енглеску. Умрла је 1956. године.

Завршна реч

Велики рат је незабележен сукоб у дотадашњој историји света. У овом сукобу страдање српског
народа је достигло епске размере. Учешће и храброст жена у овом рату је неизмерно важно. Жене су поднеле
терет као мајке, сељанке, болничарке, хуманитарке, лекари.... У покушају да ублаже ратне страхоте које је
Србија тада пролазила ,стране лекарске и санитетске организације су неуморно пружале помоћ. Најбројније у
тим мисијама су биле жене, које су често и саме губиле живот. Овим хероинама које су својим пожртвовањем
задивиле, не само нас, већ читав свет, Срби дугују велику захвалност и поштовање. Србија не сме да их
заборави. Њихови подвизи су осветљени непролазном славом која ће сијати кроз српску историју.

11

Great War

KINGDOM OF SERBIA FROM JULY CRISIS TO war with its smaller neighbour.
BATTLE OF KOLUBARA Events concerning Austria-Hungary and Serbia

Causes of war were to start a chain of events that resulted in starting a
general European conflict in which most of the European
World War I was an armed conflict which lasted powers were, including Germany, Russia, France and
Great Britain.
from July 1914 to November 1918. It was the first armed
First battles
struggle in the history of mankind which was waged on
Austria-Hungary started with their first attack on
almost all continents. Thirty - three countries took part Serbia in the middle of August. It was Oskar Potiorek who
was commander of the Austro-Hungarian forces and who
in war operations and the number of soldiers killed in was also witness to the assassination of Franz Ferdinand.
The First bigger battle took place on Cer mountain
action was estimated to be around 10 million, adding to between Austro-Hungarian Balkan armed forces and the
second Serbian army under General Stepa Stepanović’s
10 to 15 million civilian casualties. Because of the command. The Serbian army won a victory although they
were outnumbered by Austria-Hungary. It was the first
unprecedented and unseen number of war operations as victory for allied forces in that war. Thanks to the victory
in the Battle of Cer, Stepa Stepanović was promoted to
well as casualties up to that point, the war itself is also the rank of field marshal. The battle was over at the end
of August.
called the Great War.
Austria-Hungary’s unsuccessful attacks also
Austria-Hungary declared war on Serbia on 28th continued in autumn 1914. The Battle of Kolubara started
in the middle of November and it was then that the First
July 1914. Austria had been looking for the casus belli Serbian Army led by Živojin Mišić totally defeated the

against Serbia for a long time and finally found it in the Balkan forces of Austria-Hungary. The battle lasted until
mid-December. Thanks to the victory in the battle of
assasinatian of the heir to the Habsburg throne, Archduke Kolubara, further penetrations of the Central Powers
onto the territory of Serbia were stopped. It would take
Franz Ferdinand, performed by Gavrilo Princip, a Bosnian another 10 months for the Austro-Hungarian soldier to set
foot on the Serbian territory.
Serb, in Sarajevo. Sophie Chotek, Duchess of Hohenberg

and Archduke’s wife, also fell victim to the bullets fired

by Gavrilo Princip at the car in which Franz Ferdinand,

his wife and Oskar Potiorek the commander of the Austro

-Hungarian army in Bosnia and Herzegovina at that time,

were riding. It is assumed even today that Potiorek

himself was the target of the assasination, but he

survived. The assasination happened on Vidovdan, 28th

June 1914. On that day, Franz Ferdinand visited Sarajevo

to attend the military parade of the Austro-Hungarian

army. However, major causes of the war are a lot more

complex. Namely, the German Empire and its ally,

Austria-Hungary, had both expected and wanted a large-

scale European war years prior to 1914, in which

Germany would

primarily fulfil its

territorial and

imperial ambitions.

Those ambitions are

mirrored in a Drang

nach Osten ideology

(Thrust towards

East), according to which Germany and Austria-Hungary

were to expand their territories at the expense of the

countries in Eastern and Southeastern Europe, mainly

Russia. Serbia, as a victor from the two Balkan wars and

a faithful Russian ally in the Balkan peninsula, was now a

large threat to the ambitions of both Germanic empires.

Because of all this, Austria-Hungary wanted to stop any

further rise of the Kingdom of Serbia and it rushed into a

12

New troubles for Serbia fighting against the dangerous disease.

However, aside from the Austro-Hungarian Among the courageous doctors, there were
invasion, Serbia was affected by the spotted typhus many Serbian outstanding doctors and medical
epidemic . At the end of 1914 and the beginning of assistants, and interestingly, there was a substantial
1915, entire villages and towns were filled with number of foreign doctors, mostly women, who were
infected people. Valjevo was one of the medical
centers where patients were treated, among whom treating Serbian
there were soldiers, older and younger men, women wounded and ill
and children. The typhus epidemic took away many soldiers. It is for
lives. Out of 595 Serbian doctors, 122 lost their lives this reason that the
fighting against the epidemic. According to the records, courageous British
the number of infected people was 56,472. To this day women helping the
it has been unknown how many of them died. There Serbian military
were times when in just one day 50 to 100 people during the war will
would lose their lives. However, God knows how many be mentioned.
more people would have died if it hadn’t been for the They stayed by their side even after the typhus
aforementioned brave doctors who were treating the epidemic , and they offered a helping hand while the
infected and who would often lose their own lives Serbian military was staying at Corfu and on the
Salonika front.

Women in the First World War

The heroines of the First World War in Serbia The contribution was made not only by Serbian
are women who made significant contributions and women but also by the women from other countries
major sacrifices during the Great War, many of whom
lost their lives, not only as fighters on the front or who dashed to help Serbian army and people as
voluntary hospital workers but also as the only ones warriors, hospital personnel or humanitarian workers
who stayed and took care of the household in the who delivered help, raised money and sent it to Serbia
occupied country. or who personally came and stayed with the Serbian
people.
The Serbian women played their part in wars by
operating the economy of uprisings or by taking care of
the wounded and helping the health care institutions.
Some of them took part in armed battles often
disguised as men, leaving behind tradition and
patriarchal moral. Other women, having lost almost all
help from men since over 60% of the working male
population were mobilised, took on most of the hard
physical work and endeavoured to maintain life, land
and production with children and the elderly.

Women Volunteer Nurses and Humanitarian Workers

The most notable female part serving as nurses at front-line medical stations but
citizens, involved in the they also worked in the occupied areas.
work of various associations,
of which the most famous is Some of them lost their lives. Among them are
''Kolo srpskih sestara'' (''The Ljubica Luković, President of 'Kolo srpskih sestara'' of
Circle of Serbian Sisters''), that time and Nadežda Petrović, a famous painter. They
helped the army, the both died of typhus.
wounded and civilians both
throughout the country and Among the various humanitarian missions
abroad. They took an active operating in Serbia at that time, The Scottish Women’s
Hospital, which sent a large number of volunteer doc-
tors and nurses to Serbia, was the most prominent one.

13

Many members of the hospital staff took part in The British women who helped the Serbian
the retreat through Albania in 1915 together with the people and the army during the First World War, were
Serbian population and the army and they joined the commemorated in the series of Serbian postage stamps.
Serbian army on the Salonika front the following year. They are Scottish women and the faces of Flora Sandes
(the only female officer of the Serbian army from Great
Many of those who did not serve on the front Britain), Dr Katherine Stewart MacPhail (a member of
line took an active part in different humanitarian the Scottish Women's Hospital), Dr Elsie Inglis (the first
organizations that collected aid ranging from money,
medicines, food and clothing to cigarettes to the woman decorated with the Order of the White Eagles),
soldiers on the battlefields. They organized distribution Psychiatrist Dr Isabel Galloway Emslie Hutton, Evelina
of meals, provided shelters for children and old people, Haverfield (Women's Rights Activist) and Dr Elizabeth
sent packages to prisoners of war. Women's associations Ross appeared on the Serbian postage stamps.
organized charity events for war orphans, the wounded
and all those affected by the war, while carrying out
other activities as well. They organized the reception of
wounded Serbian soldiers and refugees in the countries
that were able to accept them.

The Serbian women: Draginja Babić, Mirka
Grujić, Jelena Dimitrijević, Jelisaveta Dojkić, Anka
Đurović, Delfa Ivanić, Katarina Jovanović, Ljubica
Luković, Natalija Munk ...

The American women: Mable Grujić.
The British women: Elsie Inglis, Elizabeth Ross,
Evelina Haverfield, Dorothea Maude, Catherine Pane,
Lady Layla Pedgette, Isabel Hutton, Lorna Ferris,
Katherine Harley ...

The Scottish Women’s Hospital

The Scottish Women’s Hospital was one of many temporary medical facilities in the Kingdom of Ser-
bia founded after the outoutbreak of the First World War by numerous foreign medical teams. This hospital, as
its name says, was organized by Scottish women and modeled on similar hospitals which had already been es-
tablished in France, Russia, etc. The hospital was set up with the aim of providing help to the Allied forces

fighting on all fronts across Europe and especially in the
Kingdom of Serbia, which entered the new war with the
arms shortage, lack of preparation, and insufficient med-
ical teams as a result of the Balkan Wars.
In the wake of the difficult situation in Serbia at the
start of The Great War, doctor Elsie Inglis (1864-1917),
secretary of the Scottish Women’s Association, offered
Serbian Legation in London one unit (Scottish Women's
Hospitals) to go the Serbian battlefield. Serbian
Government accepted this offer with appreciation. Thus,
the organized work of Scottish Women’s Association in
Kingdom of Serbia started working on Christmas in 1915.
Scottish Women's Hospitals together with Serbian people
and their army overcame a major traumatic epidemic and epidemic of piglets in 1914/1915, and one part of
them withdrew through Albania. Scottish women worked in Scottish Women’s Hospitals in Kragujevac, Valjevo,
Krusevac, Lazarevac, Mladenovac and Vranje. They worked with the Serbian army too at the Macedonian Front,
Ostrovo, Vertekop, Dragomance, with The First Serbian Volunteer Division at Dobrudza, but also with the
Serbian refugees in Ajaccio, Corsica, and Soland hospital (In France, beneath the Alps, west of Chamonix
intended for the treatment of tuberculosis patients). At the end of the war they victoriously entered Belgrade
with The First Serbian Army.

14

The toughest place of all

After they had arrived to Nis and after being welcomed by the representatives of the Serbian Government
and the Red Cross, the first unit of Scottish women, under the authority of dr Eleanor Colton, was sent to the final
destination, to Kragujevac, where they arrived on orthodox Christmas Day,1915.

Kragujevac, which was struck the hardest with the epidemic, in that period of time was the head office of
the Supreme command. After the arrival of the first Scottish female hospital, it took over a central place as the
biggest medical centre in the Kingdom of Serbia, in the fight against the epidemic.

This unit counted 30 members, who brought medicines, medical equipment and beds sufficient for treating
about 100 patients.

After they had had a closer look into the situation in the city, the crew chose to stay in a building of an
elementary school. With the participation of the whole crew of Scottish women, the building of the a future
hospital was painted, disinfected, all equipment and hospital beds were placed in the following ten days. The
hospital staff had 5 doctors, while the rest of them were nurses, a driver, and later a large number of hastily
trained nurses, the captured Austro-Hungarian soldiers.

The Hospital of the Scottish women, led by dr Alice Hutchinson, came to Valjevo fully equipped, with 40
tents of which 6 big ones served as the hospital rooms for the sick ones, and the rest were used for some other
medical needs. Smaller tents were used as the pharmacy, warehouse, kitchen, bathrooms, the department of
sanitation, and of course, sleeping rooms and a living room for the taff. Hospital in Valjevo was located on Krusik,

near the hospital on the Fifth regiment, which had
supplied them with everything they needed in the
beginning.
The first patients, 250 of them, were received
immediately upon arrival to the hospitals. By the
spring of 1915, 650 wounded and ill Serbs and
Austrian prisoners were taken care of. Permanent
and an increasing influx of a large number of
wounded people was even move aggravated by the
epidemic of typhus, which as a dangerous, fatal
disease was rapidly spreading in Serbia. And in the
surroundings of the hospital, the situation was just
like this description of an American journalist John
Ridge:
"A lot of injured and sick people were in the streets
that were filled with ox-drawn carts, on which
wounded soldiers, injured with fractures, severely wounded in the head and abdomen, exposed to the cold rain
and frost, were lying. Inside of the hospital was even worse-on the floor, on the spread out blankets, cramped
next to each other wounded soldiers were lying next to those infected with typhus, while some were already
dead. The bandages were dirty and they hadn’t been changed for days".
Dr Solto, who was seriously concerned about the spread of the epidemic which hit Serbia, was working hard
to solve all the cases on a daily basis in the rare occasions of breaks. In spite of the superhuman efforts, hospital
couldn't receive all of the wounded people infected with typhus, who were constantly coming to the hospital.
Hygienic conditions became worse, shortage of food and medicine was increasing. Having found herself in
this hopeless situation, Dr Solto was sending telegrams with requests to her headquarters in Edinburgh and to Dr
Inglis, desperately asking for more nurses and for the help Valjevo needed, being the largest hospital centre. In
this town, where at one point there were over 5.000 patients and wounded people, rate of mortality was 70%-
approximately 150 people passed away per day.
In February and March 1915. typhoid fever reached its climax. Every day 1.000 to 2.500 new patients were
sent to hospitals. Dozens of people were dying, so they stopped keeping death registers.
Shortly afterwards the hospital expanded to the other homes too and they solved the problem with the
lack of staff by engaging a great number of Austrian prisoners, who had been working as nurses as well as doing
many other difficult jobs.

15

Occupation and retreat across Albania

In the autumn of 1915, the Austro-German-Bulgarian coalition attacked Serbia. The Moravian-Vardar route
was cut-off, as well as a connection between the Serbian army and Greece. In such a hopeless situation, the army
and the people were forced to retreat towards Kosovo, and then, through Prokletije and Albania towards the
Adriatic coast.

The Serbian government issued an order for evacuation even to foreign medical missions in Serbia. The
majority of missions, led by Dr Elsie Inglis refused to carry out this
command.
All mobile patients were discharged, even those who could barely
walk, but devoted, young women from Britain would not let their
patients fear they could be left at the mercy of the enemy: "...if
we are going to help Serbs, we must not leave now. We are
doctors and nurses - we cannot be forced to leave our patients
under any circumstances. We were not sent here to escape at the
first sign of danger.."

The occupation of Serbia found Dr Elsie Inglis and her hospitals in Krusevac, and lady Leila Paget in
Skoplje. In November 1915 the members of The Scottish Women’s Hospital had to make a difficult decision: they
could retreat with Serbian Army through Albania or they could be captivated. A few of them went back to their
country, some decided to stay with wounded Serbs and also with wounded Austrians, some went to Albanian
ordeal.

As time was passing by, there was less and less work in hospitals in Kruševac as there were no new inflows,
and Serbian wounded soldiers, as soon as they were recovered, were taken to prison camps.

Repatriation of all the members of allied medical missions was
carried out at the beginning of March 1916, through the International Red
Cross organization, after the allied hospitals had been working for months
in occupied Serbia. That’s how Evelyn Haverfield, with other Scottish
women, returned to England, through Hungary, Vienna, Switzerland and
France.

A part of Scottish women from the Scottish women’s hospitals,
about 40 of them, decided to go on the Serbian army retreat through
Albania, together with the army and the refugee population. Before the
departure, they were separated in two groups: The first group was led by Beatrice McGregor, and the second by
William Smith, a transport officer and one of the few men in the Scottish women’s hospital. On that bloody path,
Scottish women showed exceptional courage and dignity.

The End of the Great War

In 1916 in the southern Balkans, the allies hospitals and a transport unit.
organized the Salonika Front Salonica front. The war had After the end of The Great War, at the beginning
to come to an end, but the battles were yet to come. One
third of the force on the Salonika front was made of of 1919, the hospitals of the Scottish women were
healed, recovered, fed, dressed and armed Serbian dissolved. Most of the women were back to their home
countries, while some of them continued to do charity
soldiers. work in Serbia. They founded hospitals and orphanages,
Serbian they were taking care of children and the disabled, they
military were leaving their endowments in money and equipment,
medical they were schooling children and giving scholarships to
corps, women nurses.
which
suffered a The existing resources were handed over to Elsie
lot of losses Inglis’ Memorial Fund, in which donations were arriving
in the first from around the world for several years afterwards later.
two years of Resources from this fund helped to build in building many
the war and the typhus epidemic were also reorganized. hospitals and institutes (e.g Memorial hospital for women
The first ones to help were Scottish women with three in Dedinje, Laboratory in the Institute for Medical
Physiology in Belgrade and many more).

16

Little gray quails

They loved Serbia – brave and honourable British women

Arrival of First Humanitarians

Thanks to the records available from the Red Cross Society of Serbia, at the beginning of the First
Balkan War Serbia had 370 doctors, 296 of whom were assigned to the battlefield and of the remaining 74 only
55 could be actively engaged (15 of whom were women). Because of that the Red Cross Society of Serbia issued
an appeal for help to the International Committee of the Red Cross. During the Balkan wars, 300 members of
foreign medical missions arrived in Serbia.

Serbia was faced with even worse medical conditions at the beginning of the First World War than at
the beginning of the First Balkan War. Once more, the Serbian government and the Red Cross Society of Serbia
launched an appeal for help to the International Committee of the Red Cross. However, this time they refused
to help because of the warfare throughout Europe. However, they gave Serbia a moral support and stimulus to
directly address world organizations. Many volunteers and groups from all allied states responded to the Serbian
appeal for help. They were all ready to help Serbian people when they needed help the most. During October
1914 the first volunteers and groups arrived and their number drastically increased at the beginning of 1915,
when spotted typhus fever spread. As many as 11 British humanitarian organizations financed the mission of
their doctors and volunteers in Serbia. In 1914 and 1915, according to the records of the Red Cross Society of
Serbia, there were 543 members of medical missions, of whom there were 100 doctors. Among the brave British
women the ones that the Serbs will always remember are Dr Elsie Inglis, Lady Paget, Flora Sandes and Mabel
Annie St Clair Stobart.

Doctor Elsie Inglis

Elsie Inglis was a within the Scottish Women’s Hospitals association.
British doctor of Inglis energetically and strictly conducted the necessary
Scottish origin. measures in saving the victims of typhus and in reducing
She was one of its spreading. Thanks to her efforts a lot of
the rare women humanitarian aid came from Great Britain, and she also
who practised persuaded some of the most famous British doctors to
medicine in the go to Serbia and individually contribute to battling the
19th century. She dangerous disease, one of whom was a famous doctor,
graduated at the Alice Hutchison. She opened hospitals all over Serbia,
end of the 19th one of which was in Mladenovac where the town built a
century after memorial drinking fountain ,,Crkvenac’’ dedicated to
completing her Inglis with the inscription both in Serbian and English:
training at the Royal Infirmary in Glasgow in 1892. ‘’In memory of the sanitary missions performed by the
Besides practising medicine she was also an advocate of Scottish Women’s Hospitals and their founder Dr Elsie
women’s rights and a member of the Scottish Women’s Inglis’’- raised by the Second emergency hospital in
Suffragette Federation. Mladenovac and built by the first summons reservists of
the Moravska division, under the supervision of the 1st
At the outbreak of the First World War, Inglis class Reserve Captain Borivoje Petrović. At that time
founded an organisation named the Scottish Women’s the Serbs used to say: ,,In Scotland they made her a
Hospitals whose aim was to provide aid to the allied Doctor, In Serbia we will have made her a Saint’’. Elsie
forces on the battlefields throughout Europe. As her Inglis was taken prisoner in Kruševac in 1915, but she
ideas were denied by the British government, she refused to return to Britain and voluntarily followed the
addressed the Serbian Army. Her offer was cordially Serbian army to Corfu. She was the first woman to have
accepted by both the Serbian government and army. In been awarded the highest Serbian award the Order of
spring 1915 she became Supervisor of all the hospitals the White Eagle. She died in Newcastle in 1917.

17

Katherine Stewart MacPhail

Katherine MacPhail was born on 30 October 1887 in Glasgow, Scotland. As the third
daughter of Dr Donald MacPhail, Katherine showed great love for medicine in her
early childhood. At the time, it was highly unusual for women in Great Britain to
study, particularly medicine.
Katherine successfully graduated in medicine on 12 October 1911 and started her
medical internship. She worked as a doctor in Glasgow Royal Infirmary, but at the
same time she was an assistant doctor in her father’s office.
After finding out about the war, Dr Katherine MacPhail firmly decided to serve as a
volunteer doctor in the British army and immediately sent the letter to the Ministry
of War. The response was fast, military short, and naturally, negative. She turned
to the Red Cross but received a similar answer. They didn’t accept women doctors
either. Then, she turned to Dr Elsie Inglis, who mobilised as many women doctors
and medical units staffed by qualified women as she could.
One year after arriving in Kragujevac, Dr Katherine MacPhail got sick while treating
the patients. She suffered from typhoid fever. For a couple of days, she was in a
delirium, almost losing her leg because of vein thrombosis which occurred during her illness. A severe form of ty-
phoid with long-lasting high temperatures damaged her hearing, and as a result, she became hearing-impaired per-
manently. After her illness, she lost all of her hair, so for a long time, she covered her head with a hat or a head-
scarf. Afterwards, her hair grew dense and curly and from then on she kept it bobtailed, which at the time was a
rarity. At Admiral Troubridge’s insistence, Katherine left Serbia and returned to Scotland in order to recuperate
completely. For her devoted work, Katherine was honoured with the Order of St. Sava of 5th class. She came back
to Scotland in September 1915 and her father Donald took care of her recovery and health. Afterwards, Katherine
returned to Serbia from where she went to the Salonica front with Serbian soldiers.
She died on 11 September 1974 in St Andrews in Scotland.

Dr Dorothea Clara Maude

Dr Dorothea Maude descends from an Anglo-Irish family, and was born in the year of 1879. Having finished
her studies at Oxford University, she went on to study medicine at the London School of Medicine for Women, after
which she will get her master’s degree at the Trinity College in Dublin.

She arrived in Serbia as an anesthesiologist and a surgical assistant within the Fifth unit of the Serbian
support fund. From May 1915 she worked in Požarevac, and then in Belgrade as well.

At the beginning of 1916 she joined her uncle Alvin Maude, who, with the help of the committee for curing
the allied casualties, set up a hospital on Corfu. In mid-October of the same year the hospital was moved to
Vodena, 60 miles north of Thessaloniki. Because of her illness Doctor Maude left the hospital on 30th April 1917.

Lady Paget

Dame Louise Margaret Leila treated those who had typhus and in 1915 she also
Wemyss Paget was a British founded a hospital in Skopje, which was then part of
humanitarian and military Southern Serbia. While the hospital was helping those
doctor. She exceptionally in need, seventeen of their doctors got contracted by
distinguished herself by typhus, including Lady Louise Paget herself. Luckily,
taking care of the wounded everyone survived. The diplomatic efforts of this brave
Serbian soldiers during the British woman in Salonika provided help given by
First World War. medical missions there while the Serbian army was
retreating. Even after the Bulgarians had occupied the
She was the daughter of south of Serbia, her hospital in Skopje kept working.
General Sir Arthur Henry She helped Serbian civilian citizens. However, the
Fitzroy Paget. Her husband Bulgarian and German occupational forces intervened
was a British diplomat in Serbia. and moved her hospital to the Bulgarian capital city of
During the First Balkan War she set up the first military Sofia. After she had spent some time there, in Sofia,
hospital in Belgrade in 1912. In the First World War she she went back to England where she passed away.

18

Flora Sandes

Flora Sandes was a British nurse of Irish descent from England. She was the only woman officer of the
Serbian army during WWI.

She was a priest’s daughter. During her studies in Switzerland, she learned to speak German and French
well. She knew how to use firearms and she completed a Voluntary female unit course. When the WWI broke out,
she offered to volunteer as a doctor to a number of allied states. However, owing to Mabel Grouitch, an activist of
Serbian descent from the USA, she went to Serbia with eight more voluntary nurses. At the beginning of the war
she worked in Kragujevec, but later, due to the shortage of doctors, she was only performing the most
indispensable operations on Serbian wounded
soldiers with the help of captivated enemies who
were also doctors.

When her three-month contract expired
and when she came back to Great Britain, she was
the leader of a strong and very active campaign
that was gathering help for Serbia. With numerous
speeches, lectures, articles in newspapers and
other contacts with the public and notables, Flora
collected a substantial amount of money as well as
significant financial support. In January 1915, she
brought to Serbia 110 tons of medical supplies and hospital equipment. She gave lots of supplies to Valjevo and its
hospital, the most vulnerable area and the biggest medical center. She had to return to England when she, herself,
got sick of typhus and there she continued to lead the campaign to help Serbia.

In November 1915, Flora decided to help her Serbian friends once again. She participated in the retreat of
the Serbian army through Albania. On the Greak island of Corfu, via her own mediation, she managed to supply one
part of the Serbian army with modern British uniforms. Even though colonel Milić, the commander of her regiment,
tried so hard to remove her from the danger of the front approaching, she remained consistent with her military
soul and loyal to her friends and she participated in the battle against the Bulgarians at Height 1212 of the Salonica
front, where she was seriously wounded by a grenade. During her recovery, she was visited by Prince-regent
Aleksandar Karađorđević who personally rewarded her with the Order of the Karađorđe’s star, the highest Serbian
military decoration.

After months of being in Bizerte (Tunisia), Flora returned to Salonica, where she had to undergo another
operation after which she came back to England and there she continued to lead the campaign for Serbia once
again.

During the breakthrough of the Salonica Front, Sandes returned to Serbia where she participated in the
battles for the Serbian liberation. Together with the commander of the regiment, she was leader of her unit during
the liberation of Niš. The excited nation greeted Flora Sandes with flowers. “We look like a bride and groom that
are going on a honeymoon”, joked the regiment commander.

After the war, Flora Sandes was promoted to the rank of a Serbian lieutenant, got retired and became an
English teacher. She married a White Army colonel, Yuri Yudenitch, who died in 1941. The White Army consisted of
Russian soldiers who were loyal to the emperor and who were forced to leave the USSR after the October
Revolution, many of whom came to Serbia.

Flora stayed in Belgrade until 1945, when she returned to England. She died in 1956.

Final word

The atrocities of the Great War had never been witnessed before in the history of modern world. The suf-
fering of Serbian people reached epic proportion. The role of brave women in this war is exceedingly important.
Women contributed as mothers, peasants, nurses, humanitarians, doctors…Foreign medical organizations eagerly
sent help trying to alleviate war horrors that were happening in Serbia. Women formed the majority in the missions
and they even lost their lives. Serbs owe profound gratitude and deepest respect to these heroines whose sacrifice
amazed not only Serbs but also the whole world.Serbia must not forget them. Their accomplishments will always
shine throughout Serbian history.

19

Садржај Content

Уводна реч ............................................... 2 Introduction ………………………………...………...2
Велики рат..................................................3 Great War ........................................12

Краљевина Србија од Јулске кризе до Колубарске KINGDOM OF SERBIA FROM JULY CRISIS TO BATTLE
битке ...............................................................3 OF KOLUBARA ............................................12

Узроци рата ......................................................3 Causes of war ..........................................12
Прве борбе .......................................................3 First battles ............................................12
Нове невоље за Србију ........................................4 New troubles for Serbia ..............................13

Жене у Првом светском рату ..........................4 Women in the First World War................13

Добровољне болничарке и хуманитарне раднице .......4 Women Volunteer Nurses and Humanitarian
Болница шкотских жена .......................................5 Workers ...................................................13
Тамо где је најтеже ............................................6
Окупација и повлачење преко Албаније ...................7 The Scottish Women’s Hospital .....................14
Крај Великог рата ..............................................8 The toughest place of all ...........................15
Occupation and retreat across Albania ............16
Мале сиве препелице ......................................8 The End of the Great War ...........................16

Оне су волеле Србију—часне и храбре Британке .... ...8 Little gray quails ……………………………...…….….17
Долазак првих хуманитараца ................................8
Др Елси Инглис .................................................9 They loved Serbia – brave and honourable British
Кетрин Стјуарт Макфејл ......................................9 women .....................................................17
Др Доротеа Клара Мод .......................................10
Леди Пеџет .....................................................10 Arrival of First Humanitarians ………….……………...17
Флора Сендс ...................................................11 Doctor Elsie Inglis .....................................17
Завршна реч ....................................................11 Katherine Stewart MacPhail ..........................18
Dr Dorothea Clara Maude .............................18
Lady Paget ………………………………………………………....18
Flora Sandes ...........................................19
Final word …………………………..……………………………..19

20


Click to View FlipBook Version