da se obrati Bogu.“ Poslednje pismo Konrada Rutkowskog pod naslovom „Kako je profesor Rutkowski prodao dušu đavolu ili S one strane dobra i zla“ ilustruje stadijum harmonije. On je bezgranično jak i srećan, kao da na čelu neke SS Standarde maršira, u Nürnbergu, ispred svog Führera. Zaključak je sumoran, ali bićemo nepravedni ako za nj optužimo profesora Rutkowskog. Ovakvu proceduru niko ne može podneti bez posledica. (Mada su one najčešće, kao i u njegovom slučaju, suprotne namerama.) Dr Brown ispravno smatra da naša iluzija o zatvorenosti, dovršenosti i definitivnosti ljudskog mišljenja i ponašanja potiče otuda što ljude vidimo uvek u istim uslovima, kojima su se, razume se, prilagodili, iz čega ne smemo zaključiti da bi se u nekim drugim jednako držali i isto mislili. Da dodamo: ako se neko čilo penje stepenicama višespratnice, ne smemo poverovati da će isto tako lako savladati Mount Everest. A poznajemo li sebe? Jesmo li se ikada zapitali kako bismo se mi držali kada nam ne bi davali da spavamo, kada bi na nas pljuvali, kada bi nas spajali sa gradskom električnom mrežom, boli nas šipkama da nam na koži otkriju đavolske zone, obarali nas u strap-padu na kamene podove, a, da prestanu, tako malo zahtevali? Šta bismo odgovorili, namesto Rutkowskog, kada bi nam bilo ponuđeno da se u jedan mah oslobodimo svih grehova prošlosti, i kada bi nam u doktrini bila ponuđena indulgencija za sve buduće grehove? Imajmo na umu da nije bilo vremena u kome Sila, snabdevena odgovarajućim prerogativima i sredstvima, a lišena skrupula, nije bila kadra da natera ljude da čine što žele. Usamljeni heroji su izuzetak, a ne pravilo. I nemojmo se nadati da ćemo im se ikada u Vallhali pridružiti. (Priređivač, međutim, smatra da nikakva rafinirana duševna tehnika prisile ne može da zameni staro dobro usijano gvožđe ili njegovu savremenu verziju, elektrisanje genitalija, kojom su se služili francuski legionari i parašutisti u Alžiru.) Ostaje nam samo nada da nikad neće doći Millovo vreme, u kome odstupanje od opšteg mišljenja i nonkonformizam neće više imati nikakvu potporu, i da naši prapraunuci neće spaljivati one koji još uvek veruju da je zemlja ravna kao pogača.
PRIMEDBA N 41, sa strane 408. Blizina konačnog rastanka sa profesorom Konradom Rutkowskim obavezuje me da saopštim i rezultate sopstvenih istraživanja o „slučaju Adama Trpkovića“. Što ih nisam izneo ranije, odgovorna je težnja da se ne mešam u tok priče i da joj ne oduzimam car iznenađenja. I u dobroj detektivskoj priči istina stiže uvek kasno.Da zadovolji našu radoznalost, ali ne i da spase žrtve. Najpre sam intervjuisao meštane D.-a. U prvom redu porodicu Trpković i sadašnjeg predsednika opštine, u vreme rata aktivnog učesnika NOP-a. Konsultovao sam i raspoloživa dokumenta Gestapoa. Posle svega, Nemci se u propasti nisu pokazali ništa administrativno savesniji od nas. Pri povlačenju sa Balkana nije, kao što je Rutkowski pretpostavljao, uništena sva arhiva. Sačuvani su i neki od njihovih spiskova, mada bi u ovom slučaju oni mogli, nažalost, i našim da se nazovu. Jedan od njih bio je pisan rukom okupacijskog predsednika D-ske opštine. Datum svedoči da je bio sačinjen pre ponoći dana u kome se poručnik Rutkowski još uvek mučio sa Adamom Trpkovićem, dana koji će ubiti budućeg profesora Heidelberškog univerziteta. To su činjenice D.-ske tragedije. Ali šta je sa Adamom? Kakve su njegove činjenice,od čega se njegov posmrtni prah sastoji? Ko je bio Adam? To nikada nećemo saznati. Dok je bio živ, nismo se preterano za njega interesovali. Kad je umro, više nismo znali kako. Ja lično uspeo sam da, pomoću raznovrsnih izvora, sklepam izvesnu sliku. Nije bogzna šta, ali ima jednu vrlinu: nije dobijena isključivo putem logike. (Ako je ... onda je .. . ) Istina je da je Adam bio beznačajan šraf opštinske administracije. Istina je da je Pokretu otpora pripadao samo koliko mu je pripadao ceo narod područja. Istina je čak da se od njega i nije očekivalo da učini ono što je učinio. Ali, ma koliko beznačajan, ovaj „delovođa i perovođa D.-ske opštine, ovlašćeni zapisničar i čuvar Svetog Protokola, in summa,državni činovnik bivše Kraljevine Jugoslavije iz poslednjeg i najdubljeg platnog razreda...“ (Konrad Rutkowski: Pismo prvo), on nije bio običan.Naprotiv. Bio je vrlo neobičan.Neka vrsta čudaka, mediteranskog „originalea“. Ja, naravno, ne znam je li i priča o zlotvornom kišobranu bila jedna od njegovih šala. Logično je da jeste. Pa ipak, ne tvrdim. Mi bar dobro znamo kako sa tom „logikom“ stoje stvari. Ono što mislim, u svetlosti svih tih
saznanja, jeste da je on poručnika Konrada Rutkowskog jednostavno vukao za nos. Vukla ga je za nos istorija, vlastita savest, vukao rat i Steinbrecher, vukla tradicionalna filosofija, pa zašto ne bi i Adam? Da li je to učinio po instinktu šaljivdžije, sa predumišljajem, da bi svoju tajnu sačuvao, ili u nastupu sveizmirujuće predsmrtne hrabrosti, nikad nećemo saznati. Ja ne mislim da je to rđav kraj za bilo koga. Ono što znamo dovoljno je da se pred porfirnim spomenikom na brdu iznad D.-a poklonimo, rekavši: ECCE HOMO.To je bio Čovek. PRIMEDBA N 42, sa strane 408. Konrad Adrian Rutkowski, profesor srednjovekovne istorije na Univerzitetu Heidelberg, umro je na domaku Beča, u zoru, 6. oktobra 1965. Njegov mercedes udario je u hrast. Istraga je ustanovila smrt od krvoliptanja. Trbuh mu je bio proburažen muškim kišobranom koji je, umesto volana, držao u rukama. Pored leša, na sedištu, ležao je glomazan pijuk. Prašina po njemu slagala se sa kamenom oštećenog spomenika Evgeniju Savojskom ispred bečkog Istorijskog muzeja. Kako nije mogla biti utvrđena nikakva logička veza između jednog nemačkog profesora univerziteta, pijuka, Evgenija Savojskog i kišobrana, slučaj je zvanično proglašen saobraćajnom nesrećom i stavljen ad acta.Priređivačev naučni konzilijum razišao se na ovom pitanju poslednji put, veoma žučno i netrpeljivo uostalom. Doktor Holtmannheuzer se slagao sa nalazom bečke policije: saobraćajna nesreća izazvana neprilagođenom vožnjom. Doktor Schick je držao da je posredi ubistvo, počinjeno od strane jedne ili više nepoznatih osoba. U oba slučaja nije pretpostavljana nikakva veza između smrti i naročitog duševnog stanja profesorovog. Na njoj je tezu o samoubistvu zasnivao jedino dr Birnbaum. Što se priređivača tiče, on smatra da nijedan nije u pravu, mada je dr Schick najbliži istini. Pogrešio je jedino što je ubicu tražio među ljudima. Ubica je bio kišobran. To je taj njegov način! Imajući u vidu sve okolnosti, bilo je to jedino logično rešenje. Nezavisno od toga što mu se našao u trbuhu - stvar već i po sebi sumnjiva - kišobran je bio nečastiv, iz čega je logički proizlazilo da je on ubica, kao što je iz tog nedela, neizbežno i logično, proisticala njegova zločesta priroda. Ali, sada je i njegovoj demonskoj
karijeri došao kraj. Eno ga, vezanog lancem i bespomoćnog, u podrumu moje londonske kuće. London 1971-1972.
O autoru Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman Vreme čuda. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva Književnih novina od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima Stvaranje, Književnost, Savremenik i Književna reč, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London
1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije Kako upokojiti vampira izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman Odbrana i poslednji dani (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija Zlatno runo objavljuje se u sedam tomova (1978- 1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“ Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom Besnilo (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike Zlatnog runa i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, Besnilo je, pored Godina koje su pojeli skakavci, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča Novi Jerusalim 1988. godine. Za roman-epos Atlantida (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko-memoarska proza Godine koje su pojeli skakavci (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju Argonautika. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada „Jakov Ignjatović“
1990. godine) i Poslednja pisma iz tuđine (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza Sentimentalna povest Britanskog carstva objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad Korešpodencija beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su Generali ili srodstvo po oružju (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje 0 piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ 1 godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Izdavačka kuća „Laguna“ prvi put objavljuje celokupna Pekićeva književna dela u 13 knjiga.