Rajsoglas 4

1 ОШ “Др Арчибалд Рајс“, Београд Датум и и број издања 4.број, 10.6.2024.година У овом броју: * О ђаку генерације * Наша поетеса Литерарни радови O жртвама холокауста О етвининг пројекту „Упознајмо се у Европи“ Наши успешни учеици- Последњи дани осмака Завршна приредба четвртака

2 Такмичари: Српски језик и књижевност: Ружица Павловић 2. место Општинско такмичење, 2. место Градско такмичење Леа Ћатић 2. место Општинско такмичење, 3. место Градско такмичење Василије Јовановић 1. место Општинско такмичење, 1.место Градско такмичење Софија Живановић 3. место Општинско такмичење, 1.место Градско такмичење Тара Савановић 3. место Општинско такмичење, 2.место Градско такмичење Кристина Стојадиновић 3. место Општинско такмичење, 2.место Градско такмичење Ирина Телмековски 3. место Општинско такмичење Историја: 1.Ирина Темелковски, 3. место Општинско такмичење 2. Драган Стефановић, 1. место Општинско такмичење, 1.место Градско такмичење 3. Марко Петровић, 1. место Општинско такмичење Биологија: 1. Василије Јовановић, 3.место Општинско такмичење 2. Ирина Темелковски3 .место Општинско такмичење 3. Богдан Павловић,3 .место Општинско такмичење 4. Ружица Павловић 3. место Општинско такмичење 5. Ивона Обрадовић 3. место Општинско такмичење 6. Софија Матијевић 3. место Општинско такмичење

3 Физика: 1. Павле Пајић 3. место Општинско такмичење 2. Инес Павловић 3. место Општинско такмичење 3. Петра Стојић 3. место Општинско такмичење 4. Богдан Павловић 2. место Општинско такмичење 5. Вук Меховић 2. место Општинско такмичење Енглески језик: 1. Бојана Ћирић 2. место Општинско такмичење, 2. место Градско такмичење 2. Ања Гајић 2. место Општинско такмичење, 3. место Градско такмичење 3. Софија Лукић 2. место Општинско такмичење, 3. место Градско такмичење 4. Елена Стефановић 2. место Општинско такмичење 5. Јелена Марјановић 2. место Општинско такмичење 6. Милан Остојић 2. место Општинско такмичење, 3. место Градско такмичење 7. Богдан Павловић 2. место Општинско такмичење, 2. место Градско такмичење 8. Анђела Андрејић 3. место Општинско такмичење Математика: 1.Леа Ћатић , 3.место Општинско такмичење 2. Татјана Михаљевић 3. место Општинско такмичење, 2. место Градско такмичење 3. Лазар Лужњанин 2. место Општинско такмичење

4 Физичко и здравствено васпитање: Кошаркаши 1. место на Општинско такмичење у кошарци за 5. и 6. разред, наставник Стефан Исакоски Атлетичари 1. Дуња Радисављевић 1. место Општинско такмичење, 3. место Градско такмичење 2. Елена Владушић 1. место Општинско такмичење 3. Душан Радисављевић 1. место Општинско такмичење, 2. место Градско такмичење Музичка култура: Оркестар, 1.место Општинско такмичење, 1.место Градско такмичење, 1. место Републичко такмичење (Чланови оркестра: 4. разред-Нађа Ђорђевић 4/1, Луна Глишић 4/2, Анђела Андрић 4/2, Лена Златановић 4/2, Филип Злонига 4/2, Маша Вујовић 4/3, Дуња Куч 4/3, Дуња Штака 4/3, Лена Ристић 4/3 ; 5. разред: 5/1 Нађа Кајевић, Софија Живановић, Теа Кики-Рађеновић, Софија Матијевић, Андреа Мирковић, Татјана Михаљевић, Тара Савановић, Михајло Пантовић, Софија Ћеранић, Јован Шаљић. 5/2 Ружица Павловић, Лена Тренчић, Тијана Јаковљевић. 5/3 Петра Велага.; 6. разред Никола Андрејић 6/1, Стефан Ковчић 6/3, Сара Сокић 6/3; 7-разред: Хелена Михаљевић 7/1, Богдан Антић 7/1, Матеј Николовски 7/2, Павле Добровић 7/3, Видак Камбасковић 7/3; 8. разред , Вукасин Азањац 8/3, Анђела Андрејић 8/3, Михаило Живановић 8/3, Ивана Злонога 8/3, Вук Меховић 8/3, Мила Комазец 8/2.)

5 Интервју са Драганом Стефановићем, ђаком генерације Како се осећаш као ђак генерације? Леп је осећај бити ђак генерације. Драго ми је да су остали приметили да сам учио и да цене мој рад и труд. Ко ти је највише помогао на овом путу? Помагали су ми по мало мама, тата и наставници, а и ја јер сам радио на себи. Да ли је било тешко постићи овај велики успех? Мислим да није толико тешко, само треба организовати и испланирати своје време. Да ли си очекивао да ћеш бити ђак генерације? Нисам ове године ни размишљао о томе, али сад на крају, када се све сабере, јесам. Да ли си имао времена за игру као и за учење? Да, јесам. Који ти је био омиљени, а који најтежи предмет? Омиљен предмет ми је физичко, а најтежи биологија. Да ли ова награда нешто мења у твојим плановима? Не, не мења ништа. Како си реаговао када си сазнао да си ђак генерације? Био сам врло срећан. Коју средњу школу желиш да упишеш? Желим да упишем Прву гимназију. Чиме се бавиш у слободно време? Бавим се кошарком у слободно време. Шта би рекао будућим првацима? Да се не плаше школа, да није ништа страшно и да буду опуштени. На који си твој успех посебно поносан? На такмичење из историје што сам освојио прво место на републичком такмичењу. Шта ће ти највише недостајати? Највише ће ми недостајати другови. Да ли имаш неку поруку за наставнике? Желим да им се захвалим на проведеном времену и што су имали стрпљења за нас. Како видиш себе у будућности? Не знам још увек. Новинари: Кристина Стојадиновић и Никола

6 Интервју са ученицом Анђелом Андрејић Данас имамо част да разговарамо са талентованом песникињом Анђелом Андрејић, ученицом осмог разреда. Питање: Са колико година си почела да пишеш песме? Анђела: Мислим да сам одувек писала песме, откад сам кренула у први разред. Редовно сам их писала тек од овог полугодишта, али за почетак рачунам први разред. Питање: О чему највише волиш да пишеш? Анђела: Највише волим да пишем песме о љубави, зато што је то веома нежна тема. Осећам се лепо када пишем о њој, срећно и мирно. Мислим да о љубави не може све да се испише, тј. да ће увек бити нешто о чему може да се пише. За мене је то дирљива и опипљива тема. Питање: Како добијаш инспирацију? Анђела: То зависи о чему пишем. На пример, добијем инспирацију од особе која ми се свиђа (само да ми је и махнула, написала поруку…), или као што сам последњу песму написала - о опроштају осмака. Питање: Колико ти треба времена да напишеш једну песму? Анђела: Зависи од тога колико инспирације имам у тренутку. Некада може да се деси да напишем само два стиха и даље не могу да смислим риму, а некада се деси да речи само излазе из мене и напишем једну песму за десет минута. Питање: Да ли добијаш подршку од наставника и породице и на који начин? Анђела: Да, добијам, поготову од своје наставнице српског, Љубинке. Сваки пут када јој покажем песму, она ми да сугестије како могу боље да употребим неку реч, да песма лепше звучи. Од родитеља такође добијам подршку. Саслушају ме и кажу своје искрено мишљење о песми коју сам им прочитала или одрецитовала. Новинарке: Татјана Михаљевић и Софија Живановић, ученице 5/1 На литерарном конкурсу Културног центра Чајетина „Деца међу нарцисима“ Анђела Андрејић, ученица 8/3, награђена је 3. наградом за прозу. Како Анђела није могла да присуствује проглашењу награда, јер је истог дана полагала испит из језика за двојезичну гимназију, поклони и диплома су јој стигли поштом. Ово је већ други пут ове године да иста ученица добија литерарну награду – први пут то је било на „Данима хумора за децу“ у Лазаревцу.

7 Дан жртава холокауста Антисемитизам Антисемитизам је израз за убеђење или став у чијој се основи налазе нетрпељивост и мржња према Јеврејима као народу или верској групи. Холокауст је назив за злочин (геноцид) који је током Другог светског рата почињен над припадницима јеврејског народа на свим територијама које су се налазиле под контролом нацистичке Немачке и њених савезника. У основи Холокауста налази се, пре свега, антисемитизам. Нацистичка партија Адолфа Хитлера од свог оснивања 1919. године формирала је политичку идеологију засновану на мржњи према Јеврејима. У Холокаусту је убијено око 6. милиона људи. Антијеврејско законодавство - Доношењем Нирнбершких расних закона септембра 1935. године постављен је законски оквир за прогон свих оних који су сматрали припадницима непожељних раса. Јевреји су били први на удару. На тај начин је немачка држава стала иза прогона Јевреја, Рома и других тзв. “неаријеваца”. Јеврејима је у то време било забрањено да ступају у бракове са припадницима аријевске (немачке) расе. У ноћи између 9. и 10. новембра 1938. године широм Немачке започео је отворени погром Јевреја. Запаљене су многе синагоге и јеврејске радње, оскрнављена су јеврејска гробља. Овај догађај је упамћен као Кристална ноћ због великог броја сломљених прозора на синагогама и поломљених излога продавница и кућа, чији су власници били Јевреји.

8 Дневник Ане Франк Дневник Ане Франк је дело Ане Франк, једне од жртава Холокауста, које је објављено од стране њеног оца Ота 1947. Као прогоњени Јевреји, породица Франк се пред нацистима сакрива у тајним просторијама фирме њеног оца где је он био партнер и директор у Амстердаму. Овај дневник је један од ретких записа који показују зависност од других и страх од режима тог времена. Дневник Ане Франк у оригиналу се налази у Rijksinstituut voor Oorlogsdocumentatie, холандском институту за ратну документацију. Анин отац Ото је након завршетка рата био једини преживели у породици, а и једини преживели од станара склоништа. „Коначно решење“ “Коначно решење” јеврејског питања је назив плана нацистичке Немачке који је у својој основи имао идеју о систематском уништењу јеврејског народа на подручјима под њеном контролом или утицајем. На простору окупиране Пољске настају бројна гета, изоловани делови градова у које су нацисти смештали Јевреје ради лакше контроле, а касније ефикаснијег уништења. Услови живота гетима били су изузетно тешки. Велики број Јевреја умирао је услед глади и болести. Нападом Немачке на СССР долази до спровођења масовнијег и бруталнијег терора над припадницима јеврејског народа. Ова фаза Холокауста је упамћена под називом “Холокауст мецима”, јер су је обележила масовна стрељања Јевреја. У циљу што ефикасније ликвидације припадника јеврејског народа, нацисти прелазе на нове начине убијања Јевреја- логоре смрти и концентрационе логоре. Меморијализација У непосредној близини немачког парламента у Берлину налазе се четири важна меморијала посвећена: политичким жртвама нацистичког режима, жртвама Холокауста, жртвама геноцида над Ромима и хомосексуалцима. Један од најзначајнијих меморијала Холокауста, Јад Вашем, налази се у јерусалиму, у Израелу. Основна намена меморијалног комплекса је документовање страдања 6 милиона Јевреја током Холокауста. Литература: Историја за 8.разред, Клет Хелена Михаљевић 7/1

9 Moja звезда Има једна звезда, моја звезда, жутог сјаја, што ноћу небо осваја. Лети небом звезда жута, крај месеца лута. Сваког јутра кад сване зора, моја звезда у кревет мора. Сања само лепе снове, врло често у њих ме зове. Када се ноћ врати она светло своје поврати. Теодора Шкрбина 4/3 Очију твојих да није Очију твојих да није, Не би било мора Којим моје мисли плове. Не би било плаве боје Којом пишем име твоје У свом дневнику Пуном љубави и милине. Много си леп. И не могу ти то рећи у лице Јер погледај се - Осмех ти осветљава улице. Јако се трудим Да се одљубим, Али један поглед Натера ме да ти се вратим. Ти си млечна чоколада, А ја стриктно постим, Дивиш се Роналду А ја Џејн Остин. Ти си у шортсу и дресу Док ја ноте носим, Мени очи застају На твојој савршеној коси. Прави си џентлмен, Носиш манире од куће, Поприлично си висок… Јеʹл овде нешто вруће? Слаткоречива сам и лако праштам Па ћу опростити твом погледу Који ме је оборио Створивши романтичну незгоду. Омиљено ми је код тебе То што ми уништаваш бриге, Да се осећаш исто Ја држаћу фиге. Анђела Андрејић 8/3 Милица Димитријевић 2/2, Михајло Маринковић 2/2, Ања Таири 2/2, Милија Милетић 2/2

10 Moja звезда Моја мама је за мене сјајна звезда Чува ме као орао своја гнезда. Моја мама је најбоља на свету, Уопште не проводи време на интернету. Када ми треба помоћ, Она радо искористи своју добру моћ. Она ми даје много наде, Чак веће од целе Канаде. Кристина Спаић 4/2 Moja звезда На небу су звезде разне Што ноћи чине красне. Ноћу звезде сијају бајно Небо због њих изгледа сјајно. Звезде сијају ноћ сваку, Док их ми гледамо у мраку. Звезде имају моћ Да осветле ноћ. Сунце је моја звезда знај, Без ње ће Земљи доћи крај. Моја звезда Моја драга мамица је као звезда Даница. Она стално сија, и то ми јако прија. Увек добар пут ми покаже, моја звезда ме никад не лаже. Поред ње не постоји тама, јер она је сјајна мама. Моја звездица је мени све и не могу да живим без ње. Лена Ристић 4/3 Моја звезда Моја звезда на небу сја Успомену на њу памтићу до краја. Бранко је њено светло име, Због тога пишем ове риме. Хумор му је била јача страна Никад није био намрштен к'о врана. Био је домаћин каквог нигде нема, Ал' ниси га могао пробудити кад дрема. Са анђелима плеше сада, Још увек ми је највећа нада. Сара Абаззовић 4/3 Литерарци

11 Шта се деси када поједем хлеб од претеривања? Једног лепог дана сам ишла кроз шуму. Ишла сам све док нисам наишла на пекару која се зове Маштовита пекара. Ушла сам у њу и гледала шта све има. Продавале су се погачице од доброте, сендвичи од жеља, кроасани од пријатељства ... У том тренутку сам била баш гладна, па сам узела хлеб од претеривања. Када сам га појела, хтела сам још пецива. Купила сам сва пецива из те пекаре. Пола пецива сам дала шумским животињама, а пола сам сама појела. Мало сам претерала са пецивима. Остао ми је само један хлеб од претеривања. Тај хлеб сам поделила са целим светом. Од тог дана сви су морали да поједу барем десет пецива на дан. Од тада су сви обожавали пецива. Сада читам свој састав и видим да сам баш претерала са пецивом. Миона Куманов V3 ВОЗ ЗА СРЕЋУ Постоји један необичан воз по имену Срећко. Воз Срећко иде у свет који се зове Шаренград. У њему је све весело. Са грана се чује цвркут птица, а на ливадама је пуно цвећа. На путу до Шаренграда Срећко је срео најбољег другара Мићу. Мића је воз који вози у Тужноград. Тужноград је град у коме се нико никад не смеје. Тамо је све грање попуцало, природа је загађена и све цвеће је увело. Воз Срећко је видео да је Мића тужан али није знао зашто, па га је питао: „Мићо, зашто си тужан?“ „Тужан сам зато што ја морам да возим људе у Тужноград.“ „Види какав си ти срећник, ти возиш људе у Шаренград“, рече Мића. „Нисам знао да је то проблем“, рече Срећко. „Ако будеш хтео могу да питам тату да и ти возиш људе у Шаренград.“ Следећег дана је Мића питао Срећка да ли би волео да заједно оду у Тужноград и да питају становнике тог града да ли би волели да и њихов град буде срећан. Срећко је рекао да жели. Сутрадан су отишли у Тужноград и свима показали како да чувају природу. Заједно са становницима Тужнограда осмислили су ново име тог града. То име је Срећноград. После неког времена становници Срећнограда и Шаренграда су почели да се друже и сви су живели срећно и задовољно. Лана Радовановић 3/1 Вук Маринковић 7/3

12 Воз за срећу Срећа није у материјалним стварима, већ у породици и добрим другарима. Није је тешко наћи, на свакој је станици има, крије се у једном возу и чека данима. Тај воз је чаробан и срећу доноси, Свако ко опроба одлично подноси! Врло је јасно и није вам касно да за возом појурите страсно! Прочитајте песмицу још пар пута, да вам пажња случајно не скрене са пута. Поновићу још једном гласно и надам се да ће вам бити јасно: Срећа није у малим стварима, већ у породици и добрим другарима! Лена Ристић IV₃ Воз за срећу Постоји један воз у који ћеш ући, Он ће те срећно возити кући. У воз кад уђеш осмех ти даје, И тај ти осмех заувек траје. Станица има милион и двеста, Тај воз није појава честа. Ја знам за њега и теби ћу рећи, Воз је овај пут ка срећи. Шта у том возу толико прија, Остаће за сада мистерија. Анђела Луковић IV/3 Воз за срећу Ово је воз каквог нигде нема! У њему се нешто чудно спрема! Он се зове срећни воз, у њему се жеље испуне скроз. Када желиш бомбоне ти, воз их брзо доноси. У њему срећа путује, много радости увек се чује. Када угледаш воз тај, осмех ти је већи знај. Без осмеха можеш ући, Али с њим ћеш поћи кући. Сара Абазовић IV₃

13 НИСИ САМ Ходајући кроз природу ти не обраћаш пажњу о свом окружењу. Ти мислиш да си сам. Тишина је, једино што се чује јесте звук твојих корака. Погледавши доле видео/ла си суво лишће прекривено блатом И водом. За сваки корак се чује лист који се недавно осушио. Тишина се полако, али сигурно, губи. Док ходаш по сувом лишћу, примећујеш како капи падају изнад тебе, погледала/о си горе И пажљиво посматрао/ла. То је у ствари била киша. Свака кап је била гласнија од прошле, а киша је постајала све бучнија. Убрзо након почетка кише си се сакрио/ла. Тишина је готово нестала.Био/ла си испод дрвета сам/а још увек. Али се на стабло дрвета, затим доселила једна бубамара. Иако је киша била далеко гласнија него пре, лепет крила црвене бубамаре се издвајао. Одмах након тога је кренуо да дува ветар, гласно шуштање ветра је полако указивало на то да ниси потпуно сам/а. Нагла промена температуре и времена напољу је довела до селидбе птица, оне су летеле изнад тебе. Након пролаза сваке ласте чула су се њихова крила са којих су спадала перја. Једно перо је слетело тачно крај тебе, а у истом моменту је на њега закорачио мрав. Мрав и ласте су јасно указале на то да ниси сам. Сва та природа је била са тобом. Звук лишћа, кише, бубамара, ласта и ветра те је довољно смирио да схватиш да ниси сам. Не сада, неко никада ниси сам. Јер када год да си напољу, у тишини или буци, у светлу или мраку, или чак да ниси напољу неко је увек са тобом. Да би то неко схватио, треба бити смирен и размишљати другачије. Ако не будеш обраћао/ла пажњу, нећеш приметити да ти ниси сам. Бојана Ћирић 7/1 Ја нисам број Стојте дневници, тестови и оцена рој! Ја сам дете ове планете, ја нисам број! Зашто оцене у дневицима постоје?! Деца не би требало да се пореде и броје! Да ли је оцена пет, или је оцена два, ништа не говори о томе какав сам човек ја! Оцена треба да нас спаја, да буде једна за све, какви смо као пријатељи, и шта смо учинили за друге! Ја нисам број у дневнику! То треба да знају сви! Човеком нас не чини оцена, већ какви смо у души! Стојте дневници, Тестови и оцена рој! Ја сам дете ове планете! Ја нисам број! Милица Цвијетић V3

14 Имајте шуму на уму У данашње време, ум нам окупирају многе ствари, и добре и лоше. Можда ће вам ово бити тешко, али имајте на уму и шуме. Мислите о њима кад год можете. Зашто је важно имати шуме на уму? Пре свега, оне су места на којима смо увек добро дошли. Битно је да их посећујемо, али и да их чувамо. Иако је данас тешко заштитити таква места, знајте да то није немогуће. Али зашто бисмо их штитили, од чега? Треба да их заштитимо од уништавања, од пропадања, јер сваки дан наш ваздух бива загађенији а једини ко га може прочистити јесу шуме. Наравно, не може једна већа површина стабала да тај посао лако обави. Ту опет наступамо ми, људи. Не смемо да загађујемо природу, али ни ваздух. Тиме угрожавамо себи свој даљи боравак на нашој планети. Мада се тај подухват чини тешким, барем покушајмо да у што мањој мери штетимо својој околини. Чувајмо је и она ће тада чувати нас. Не смемо да јој штетимо јер кад је уништимо нећемо имати где да одемо. Ако шуме пропадну, пропашће и нормалан начин живота човека. Свакодневно, на многим вестима чујемо о климатским променама. Понекад будемо у прилици да видимо како је неки пожар спалио целу шуму. Слушање таквих прича, оставља човека безнадежним али тада се сетимо шума. Ако им се на време посветимо, и оне ће се нама одужити, давањем кисеоника. Зато имајте и шуме на уму. Нађите неко место у вашим мислима и сместите их на удобна места. Сетите се да постоје, обиђите их и помозите им кад год можете. Димитрије Сташевић 7/3 Дивим се жртви наших јунака у прошлости Није могуће описати шта су све наши преци урадили за нас. Сваки јунак је дао све од себе, само да бисмо ми живели слободан и леп живот. Сви понекад помисле да су јунаци само Милош Обилић, Немањићи, Југовићи, али су јунаци и наше деде, стричеви, тате па чак и прадеде, сви који су се борили за Србију. Јунак је и свака мајка која је изгубила целу породицу. И поред ратова, били су и у ропству. Јунак је и свако дете које је погинуло ни криво ди дужно. Најтужније је када неко твој вољен оде у рат и зна да се никада неће вратити. Још када знаш да је на месту где се одвијао рат и задња јуначка крв проливена... Треба свако да се диви својим прецима, ономе шта су урадили за државу и нас. Сара Сокић 6/3

15 БЛАГО ОНОМЕ КО ЖИВИ ДОВЕКА Благо ономе ко довека живи свако ће да му се диви. Али оно што ја знам, јесте да ће онај бити увек сам. Времена за њега увек биће, Да гледа како с дрвећа опада лишће. Зна се и чује кроз сва врата да тај неће имати заувек брата. Промениће безброј кућа и соба, доживеће и неко ново доба, и кад се деси крај овог света тај летеће и до других планета. Упознао би нека друга бића, укусе њихове хране и пића, ево, ипак да вам разбистрим дан то би могао бити само сан. Јана Марјановић 8/3 Наташа Савић 8/1

16 Пустоловина за коју нисте чули Био једном један млади гусар по имену Филип. Он је био премештен на један од највећих и најјачих бродова на свету. Брод се звао „Челик“. Филип је био помало уплашен, а у исто време радостан. Када је наш пустолов дошао до броја један, гусар дугачке браде и застрашујућег погледа га је примио. Успут му је рекао да се зове Реља. То је наш гусар пренео капетану којег су звали Немилосрдни Рајан. Рајан је рекао да неће још дуго живети и зато даде Филипу мапу закопаног блага. Тад се млади гусар отиснуо да тражи благо, никоме не рекавши за мапу, осим своме другару Рељи. Сложили су се да заједно потраже благо. Наш гусар крену по храну, али спотаче се и упаде у једно буре које је стајало у луци. Док се копрцао да изађе из бурета, зачу разговор. То су били гусари са непријатељског брода који су причали нешто злобно. Рекли су да и они иду у потеру за благом, а када га нађу, завршиће са свим гусарима који припадају другим капетанима, а не њиховом. Храбри Филип тада искочи из бурета и својим пиратским оружјем и вештим борилачким вештинама обори злобне гусаре који су се разбежали на све стране. Тада се врати Рељи и они кренуше у авантуру. Благо нађоше код пријатеља капетана Немилосрдног Рајана, који га је чувао већ педесет година. Однели су благо кући и живели весело. Ову причу Филип радо прича својим унуцима. Увек веруј у себе и немој бити похлепан. Кристијан Спајић 4/2 Анастасија Љубић 6/2

17 О тешким стварима у животу нико не воли да говори У овом саставу ћу писати о два највећа губитка у мом животу. Имао сам пса који се звао Анђела. Била је најбољи пас на свету. Живела је на плацу као царица, али једног дана нисам могао да је нађем. Тражио сам је по целом плацу и нисам могао да је нађем. Кад сам кренуо да возим бицикл, видео сам је како лежи на земљи и јауче. Понео сам је до тате и кренули смо до ветеринара. Ветеринар је рекао да су шансе јако мале да преживи. Почео сам да плачем и присећао сам се лепих тренутака које смо проживели заједно. Дана 25.6.2022. изгубио сам цео свој свет. Мој дека ме је тешио и некако сам преболео, али почетком децембра деки се слошило и мама га је одвела у болницу. Тамо је био дванаест дана током којих се борио као лав. Дека је изгубио битку 12.12.2022. и све се променило, више то није била она стара бака, а ни мама, сви планови за следећу годину су нестали, сва путовања, сва срећа је само нестала. И даље верујем да ћу доћи код баке и деке, и да ће дека изаћи из собе са новинама и да ће ми дати карамеле. Свако има тежак тренутак у животу, али је ово мој најтежи. Стефан Ковчић 6/3 Шта се деси када поједем хлеб од претеривања У овом саставу ћу испричати о претеривању, али стварно великом претеривању, које се десило на лето прошле године. Прошле године било је јако вруће да се чак и телевизор отопио и постао лава. Толико је било вруће да чак и воде више није било. Све је испарело. Одлучио сам да изађем напоље на врео и не баш тако свеж ваздух. Када сам изашао и згазио на бетон моје патике су почеле да се топе. Мислио сам да ће бити смак света, или можда чак и универзума. Одлучио сам да сес вратим кући и да се мало расхладим, али када сам ушао у стан све је било истопљено. Почео сам да пропадам кроз под. Био сам јако гладан, али на сву срећу на полу отопљеном столу налазио се хлеб. Као и сав нормалан свет одлучио сам га појеси. Хлеб је био јако укусан и освежавајућ као кило сладоледа, а успут после њега сам био сит као да сам појео шест слона. И напокон дошла је ноћ мислио сам да нећу преживети дан. Све је на крају испало уреду, можда су ме родитељи умало убили због истопљене куће али битно је да сам појео хлеб са много претеривања. Јанко Стаменковић, 5-3 Групни рад 2/2

18 Писмо једног зеца Газдааааааа! ‘Оћу шљиве! Маштам о њима већ дуго! Мој брат Нор, сиви зец, слаже се са мном. Знамо да су лоше за наш стомак, али нама је само укус важан. Ти си веома добар газда, немамо ниједну замерку, заправо... Само једну, не дозвољаваш нам да једемо шљиве. Ја лично волим да једем све ове ђаконије, али знаш шта волим више? Шљиве! Припремили смо један мали договор. Ставке договора су следеће: Зечеви добију шљиве; Зечеви буду срећни; Газда је срећан када су му љубици срећни. Мислим да је ово сасвим фер. Сети се оног лепог дана, године 738239. по зечјем календару, када смо се упознали? Лепа успомена. Тог дана је мирисало баш лепо, а знаш шта је мирисало? Шљиве! Мислим да је ово сасвим довољно разлога да нам даш шљиве. Поздрав, Тен, бели зец! Василије Јовановић 5/3 Урош Трујић 2/2

19 Нећу да будем само број Нећу да будем само број, јер нисам исти као други. Ја имам своје снове, жеље и наде и нећу дозволити ником да их украде. И док други ходају, ја желим да шетам, да се у сваком погледу ја набоље мењам. У највећој тами желим да сам светиљка која обасјава пут у тешким временима. У страшној тишини да будем песма која ће топлим тоновима угрејати срца. Желим да сам као слово јединствен, посебан и неопходан. Хоћу да се мој глас чује и да допре до свачијег срца. Нећу да моје речи у неповрат однесе ветар. Желим да припадам „ чети одабраних“ која ће променити свет набоље. Да будем део сазвежђа оних људи који целом човечанству наду буде. Део оних који су деци идоли и које цео универзум памти и воли. Урош Павловић 8/3 Час српског језика Кад разредна крене падеже да пита, Сви гледамо у под и црвенимо од стида. Прво каже реченицу: „Тамо је пуно мрава“, Свакога од размишљања заболела глава. Један из задње клупе каже да је локатив, А из прве се свађају: генитив или датив? Тако убрзо звони и нико не зна шта је А разредна није хтела јединице да даје. Сара Сокић 6/3 Воз за срећу Постоји један воз у који ћеш ући, Он ће те срећно возити кући. У воз кад уђеш осмех ти даје, И тај ти осмех заувек траје. Станица има милион и двеста, Тај воз није појава честа. Ја знам за њега и теби ћу рећи, Воз је овај пут ка срећи. Шта у том возу толико прија, Остаће за сада мистерија. Анђела Луковић IV/3

20 Нећу да будем број Нећу да будем само број у низу с милионима већ ћу бити слово у том бескрајном реду и бићу примећена. Што би неко икада хтео да буде број, да буде једнак свима, да буде копија другога? Желим да будем боља, посебна и другачија, бићу шарен цвет у црно-белом свету. Трудићу се више, волећу јаче и смејаћу се гласније како нико не би могао да ме назове обичном. Суштина живота је бити запамћен, а не заборављен попут прашњаве књиге пуне знања која сама седи јер је нико не жели због офуцаног изгледа. Свако ће купити нове књиге исполираног изгледа с великим насловима, али када се отворе, речи у њима су мале. Такве књиге се брзо продају јер су ,,трендинг“ и ,, у фазону“, али се зато још брже забораве. Такве књиге су само број и нећу бити налик њима већ ћу бити попут оне старе усамљене књиге јер је боље бити сам и знати своју вредност и драгоценост него бити окружен људима који те виде као копију и исту као сви. Када умрем, не желим да ико прича колико сам новца имала или који сам телефон користила, само желим да кажу да сам била добра особа с другачијим размишљањем, чистим срцем и невероватно необичним животом. Елена Стефановић 8/3 Нећу да будем број Бити број значи бити исти као сви у нашем окружењу. Нико не схвата да је много лепше када се разликујемо од других. Треба да будемо то што јесмо и да се поносимо тиме. Није срамотно када се наше мишљење разликује од туђег, нити је грешка када не урадимо то што су сви остали урадили. У данашње време је бити другачији лоше. Просто речено, сви су исти и ако се неко разликује, често је одбачен од друштва. Има људи који се праве да су нешто што нису само да би се уклопили. На крају се то заврши тако што заправо постану оно што су глумили, постану само још једна копија других. Мени је то незамисливо и никада не бих могла да се претварам да сам оно што нисам. Постоји изрека да се различитости привлаче и ја у то верујем. Не треба бити исти као други, већ треба да слушамо своје срце и верујемо у себе. Викторија Недељковић VIII/3

21 Једна љубавна песма Нека ми неко лупи шамар Јер видим звезде у твојим очима Много брзо причам Али за тебе бих прикочила. Тако је лако писати о теби, Речи ми само излећу из главе Ја иначе волим смеђе Али ме привлаче твоје локне плаве. Јавиш ми се: „Ћао.“ Пријатељски, а ја у себи вриштим Поздрав прати дечачки смешак… Јао, ти лептирићи! Како смело ходаш Као по некој писти Ветар ти мрси косу - То је посебна врста уметности. Са тобом ми срце куца ексере Уместо да боли, то голица Са тобом се осећам слободно Као на ведром небу птица. Ти си онај тип дечака Који држи руке у џеповима, Носи само тренерке И живи у мојим сновима. Прихвати као комплимент То што колутам очима Сваки пут када ме загрлиш Истина је, не желим да ме пустиш. Ти ово ништа не знаш Па љубављу сваки поглед бојим Иако не бих хтела да сазнаш Да те много, много волим. Када год те видим Мени срце скаче Јер много ми се свиђаш, Мој лепи дечаче. Анђела Андрејић VIII3 Љубавна песма Јутро је мило Твој осмех још више Твоје очи су боје Неба после кише. Твој смели ход Причу ципелама кроји Ти си нешто најлепше Што може да постоји. Много ми се свиђаш И не могу ти рећи у лице Јер погледај се само: Осмех ти осветљава улице. Ал’ од оног дана Кад сам те видела са њом Схватила сам - избор си направио, Не заслужујеш место у срцу мом. Ивана Злонога 8/3

22 Очију твојих да није Очи твоје сјајне као мрак у ноћи Образи твоји мали и слатки кад се насмејеш моје срце затрепери Душа твоја мила као најлепши анђео на свету Коса твоја смеђа као дрво старог кестена Осмех твој диван као најлепши сан Љубави моја драга волим те до бескраја Невена Ђорђевић, 8/3 Сањам ли, ил би ово јава била... Сања ли ,ил би ово јава била Јел сањам или је истина, видети тај прекрасани осмех, који обасјава, те очи боје кестена, које продиру у срце, и уста боје вина. Сањам ли ,или сам видео, особу која подсећа на анђела без крила, која својом лепотом заноси у небеса. Ја се поред такве принцезе осећам као слуга, који само прати сенку њеног хода у облаке. Глас попут хора шумских птица, које певају веселу пролећну песму која буди сва осећања. Коса попут исплетене свиле, Боје опалог лишћа у јесен. Јел сањам или ова особа стварно постоји? Стефан Карамучић 8/2 Мила Комазец и Лена Ристић 8/2

23 Песма теби Смејеш ми се, Рупице ти осмех красе, Знам да је искрен, Зато га још више волим. Док ме гледаш, Очи ти се цакле, Са румених усана чује се твој глас Лепши од славујеве песме. Изговараш „Ћао“ Док нервозно цупкаш ногом. Све тада стаје, ноге се тресу И срце у грудима лупа попут бубња. Узвраћам ти једну реч и онда Остајемо да стојимо у тишини. Колико ли речи срце жели да каже, А усне не могу да изговоре. Страх нас вуче, убија и туче. Ово што кажем као да лажем, Јер Речи на папиру и осећања Сасвим су различита ствар. Елена Стефановић 8/3

24 “ПОНЕЋЕ НАС ВЕТАР, КО МАСЛАЧКЕ” Ветар ужурбано дува, дува и са собом носи маслачке, носи лишће и прашину. Док тако ужурбано дува, са собом случајно још нешто понесе, покупи време које крене да лети с њим под руку, те онда обоје ужурбано пролазе са собом односећи по нешто. Ветар понесе по коју латицу маслачка, понесе колико успе да их скупи, а оне које не скупи, оне мирно остану тамо где су и биле, стаблом и кореном чврсто за тло причвршћене. Тако и време са собом путнике скупља, скупља онолико колико може да их понесе, а неке, баш као ветар, латице маслачка, остави тамо где су и били, чврсто причвршћени за тло. Тако латице лете, лете великом брзином напуштајући своје стабло, иду негде далеко, толико далеко да ни саме не знају где ће стићи. Да ли ће људи тако не знано да лете? Да ли ће припрема за тај лет дубоко у срце да их дирне, да ли ће да се плаше туђу руку да пусте, да пусте нежне руке које су се о њима целога живота бринуле, и руке које су им осмех на лице стављале, и колико ће суза пролити када те руке више не буду чврсто њихове држале? Мени тренутно сузе брзо теку, напуштају моје очи баш као ја све те насмејане руке, руке које полако пуштају мене. И уплакано пакујем свој кофер, у њега све своје успомене нежно слажем, једну на другу. И тако отварам кофер стотине пута, проверавам да ли сам их све спаковала, и да ли су спремне да са мном полете, полете у незнану судбину у коју ће ме време однети? Јер њих не смем да пустим, не смем да их пустим попут руку, већ их морам чврсто држати уз себе, уредно слозене у мом малом, али опет тако великом коферу сећања. И тако ћу да одлетим, одлетећу негде далеко, баш као те латице маслачка, одвојићу се од тла на ком сам сад баш као и оне од стабла. Можда ће и оне летети са мном, можда ће ми правити друштво, јер лет је дуг. И ако ми буду правиле друштво, нећу да се збуним, јер ипак нас носи ветар, баш као маслачке. Анастасиа Миленковић 8/2

25 У име моје генерације У име моје генерације: не плашимо се вакцинације, ни малих буба, ни поправке зуба. Али слабост имамо, једну ману: када треба да учимо у своме стану, тада нађемо нешто прече или у ушима почну песме да звече. Нисмо толико лоша деца, ни ми не волимо да видимо кеца зато вас молимо за разумевање јер ушли смо у године лење. Цела је моја генерација као једна мала нација, све можемо заједно и свако сећање нам је вредно. Ивана Злонога, 8/3 Пакујем кофер успомена из основне школе У први разред крећем Сва радосна и срећна, Нове другаре срећем, Ова успомена је вечна. Причам с другарицом из клупе, Како су се девојчице све Поделиле у групе, Али не и нас две. Разред смо четврти Дошла је ученица нова Кренуо је већ и пети Одвојила се од мене другарица моја. Дошао је вирус, Поделио одељење у групе две, Зближила сам се опет с њом Решило се све. У седмом сам прешла у другу школу, Сукоб са старом је настао, Чим сам заволела ову нову Осећај гриже савести је нестао. Пред крај је дошла приредба Као нека авантура, И у осмом нова тура, Чека нас матура! Јана Марјановић, 8.р.

26 СНЕЖНО БЕКСТВО „Живот као да се зауставио.Радње су биле затворене, а улице пусте. Покаткад би понеки становник, заплашен том тишином, брзо протрчао поред кућних зидова.“ „Заповести извикиване непознатим грленим гласом, одјекивале су поред кућа, које су изгледале мртве и пусте, док су иза затворених врата очи укућана зуриле су у те победнике који су по ратном праву постали господари града, њихових имања, њихових живота. У својим замраченим собама становници су били ван себе од страха, као им прети опасност од поплаве или смртоносног земљотреса, против којих никаква памет и никаква снага не могу ништа. На сваким вратима куцали су мали одреди војске, а затим нестајали у кућама. После инвазије дошла је окупација. Побеђени су сада морали да се праве љубазни према победницима.“ „Зовем се Адел. Када је започела инвазија имала сам седамнаест година. Радила сам као служавка на имању Деланових. Спремала сам вечеру, када сам вечеру када сам зачула гласно отварање врата. Провирила сам таман на време. Неколико људи у униформама је брзим увежбаним кораком улетело у кућу. Окупатори су завладали простором. У тренутку сам спаковала све што сам могла, и изјурила у ноћ.“ „Трчала сам без престанка, док ми је крупни снег упадао у очи. Сметови су ми у великој мери отежавали кретање. У једном тренутку сам се оклизнула. Пала сам на велику залеђену површину крај пута. Међутим страх ме је дигао на ноге. Упорно сам бежала као да ме јури сам ђаво. Освртала сам ссе тражећи било какву назнаку потере. Сатима сам јурила, све док у даљини нисам угледала обрис колибе. Крупне пахуљеналик исцепаним комадима облака, засипале су стару колибу. Кроз ледене метке назирао се танани траг дима. Загледала сам се озбиљније. Као да је нека слабашна светлост допирала са те стране. Последњим делићима снаге претрчала сам пољану. Изгледало ми је као да се тучем са војском снежних немани. У колиби је било људи:“ „Снажно сам залупала на врата. Отворио ми је намргођени човек. Није ми допустио да уђем. Завапила сам из свег гласа, сад већ очајна. Човек ме је пропустио. Стропоштала сам се крај његових ногу. Пар минута се нисам померала, борећи се да повратим дах. Кад сам отворила очи, угледала сам собу пуну скупо одевених људи. Окретали су главу од мене, и као да никоме нисам могла да кажем хвала.“ Госпође су упадљиво одмеравале, моју влажну и похабану одећу. Обузе их љут презир према девојци, зажелеше да је убију, да избаце у снег, и њу, и њен врч, и њену корпу, и све њене намирнице. Нису могле да прихвате да ионако мали простор уточишта деле са једном обичном служавком. „Непријатност коју сам доживела међу непријатељском војском сам могла да разумем. Међутим да ме и мој народ толико презире, било ми је непомљиво. Останак у колиби значио би да морам да утишам бес у њиховим очима.“ „Да ли би помогло да их понудим својом храном“, мислила сам. „Знала сам да је моја даља судбина у мојим рукама. Одлучила сам да им дам храну, све и по цену да надаље гладујем.“„У оваквим приликама сви смо браћа и морамо једни другима помоћи“, рекла сам. „Хајде прихватите се господо. Прождрљиво су отимали храну једни од других, и изгледали су нимало достојанствено. Од манира ни трага.“ „Убрзо је корпа била празна. Покушавала сам да се сместим на крај клупо покрај једне постарије госпође.

27 Чим је видела да прилазим заузела је сав преостали простор. Тада се заорио снажан мушки глас и наредио ми да изађем. Нисам могла да поверујем својим ушима. Два велика човека ухватила су ме за руке и избацила у снег. Дуго сам седела на хладноћи, немоћна да се померим. Нисам могла да прихватим да ме не непријатељи, већ моји сународници тако избаце из уточишта. После доста времена устала сам, и кренула да корачам.“ „Тада помислих на своју велику корпу пуну укусних ствари, које су сви они прождрљиво појели, на она два пилета, на своје паштете, на четири флаше бордоског вина. Бес је одједном напусти као кад пукне сувише затегнуто уже и осети потребу да заплаче. Свом снагом се савлађивала, сва се укрутила, гутала је јецаје као неко дете, али сузе није могла задржати. Заблистале су на ивици капака и две крупне капљице откидоше се од очију и скотрљаше се полако низ образе. Друге капи потекоше брже као што теку капи воде које се цеде са неке стене.“ „Након бескрајно дугог пробоја кроз снег и лед, угледала сам кућицу. Или сам бар мислила да је то кућица , а не привиђење. Последњим атомима снаге отворила сам врата и погледала преда се. Огњиште се руменело. Није било људи. Села сам што сам ближе могла и заспала.“ „У сновима сам изнова проживљавала ужасе тог дана. Кад сам отворила своје отекле очи, угледала сам полу-позната лица. Били су то моји давно заборављени рођаци. Јадну и промрзлу примили су ме код себе.“ Павле Пајић 7/1 Кристина Стојадиновић 6/1

28 Џејн Браун У сред Лондона налазила се Установа за незбринуту децу. Била је то оронула, сива зграда са понеким разбијеним прозором. Двориште пуно увенуле траве, окруживало је дрвеће голих грана. Из дворишта се улазило у скучено предвојре. Џејн Браун живела је у соби на крају дугачког влажног ходник. У соби боје графита налазио се само прастари расклимани сто и тврд неудобан кревет. Стаклени прозор једва је задржавао тешке кишне капи које су непрестано падале. Влажни лондонски ветар чинио је собу увек хладном. Од када је крочила у установу сваке ноћо сања један исти сан. Нешто ју је пробудило. Ослушкује и чује шкрипање степеница. Неколико тренутака касније мама престрашено улеће у собу и муњевито је баца у ормар. Последње што је чула било је „Не излази шта год да се деси“. Нашла се у мраку. Уследио је узнемурујућ период тишине. Неколико секунди касније звуци ударања, ломњаве и пуцања одјекнули су кућом. Онда хитро пењање уз степенице праћено још једним пуцњем. Заглушујућ врисак мајке урезао јој се у памћење. Немци су брзо претражили остатак куће. Задржала је дах када су пришли ормару, ишчекујући свој крај, међутим, само су продужили даље. Неколико минута касније на кућу се спустио покров тишине. Ужасан страх једва јој је дозвољавао да дише. Када је, након дуго времена, и сама схватила да никога сем ње нема у близини, отворила је ормар. Затекла је крвљу обливен кревет и тело своје мајке пред њим. Последњу ствар коју је видела биле су стакласте очи своје мајке. Клонула је од очаја и кренула да трчи, не осврћући се за собом. Свом снагом залупала је на сусеткина врата. Госпођа ју је примила код себе. Након пар дана, Џејн је била једно од многобројне деце у Дому. Након годину дана у Дом долази једна весела породица. Када су видели чудесне цртеже окачене на зидовима, и схватили да их је цртало дете, затражили су да упознају баш њу. Сусрели су се са мршавом девојчицом изгубљеног погледа. Када су угледали те сетне очи, одлучили су да је поведу са собом. Васпитачица им је уз доста противљења, дозволила да је одведу. Истог поподнева, Џејн се затекла у сеоској кући у којој је владала весела атмосфера. Ватра из камина пријатно је пуцкетала и ширила топлоту кроз целу кућу. Кућа је одисала примамљивим мирисом колача. Завесе на прозорима одавале су утисак куће о којој неко води рачуна. Бен је седео на удобној софи и уз осмех јој пожелео добродошлицу. „Читавог живота чезнуо сам за сестром“. „Хвала што си дошла у наш дом“. Џејн се зацрвенела. Било јој је мало непријатно. Није ни сама знала због чега: дали због непознатог окружења, или због топле добродошлице, или пак због сопствене сметености. Пришла му је и бојажљиво рекла: „Хвала“. Сутрадан, када се пробудила, није знала где се налази. Мало касније сетила се свега: одвођења из Дома, доласка у нову кућу и топле добродошлице. Убрзо се зачуо мелодичан глас њене „мајке“, позивала ју је на доручак. Када је сишла изненадила се. На столу боје лешника затекла је брдо хране. За њим је седела њена нова породица. Дубоко је удахнула,

29 , па је пошла према њима. У соби владало је пријатно расположење. Бен, њен брат, чинио је све што је могао да јој буде што пријатније током оброка. Након неког времена родитељи су јој рекли да кад заврши са јелом дође у гаражу. Када је мало касније ушла у гаражу, затекла је изненађење. Угледала је на десетине вешто изрезбарених играчака за њу. Са сузама у очима полетела је родитељима у загрљај. Било је то нешто најлепше што је неко учинио за њу. Било јој је чак и непријатно пред Беном, јер ниједна играчка није била намењена њему. Време је протицало. Џејн је сваким даном све више осећала да се уклапа, и у школи у коју је ишла, имала је све више пријатеља, а и успеха. Наручито у цртању. Када је чула да се у школи одржава ликовни конкурс, одмах се пријавила. Нацртала је изузетно веран цртеж на којој су представљени њена породица и она. На додели награда освојила је прво место. Њени родитељи су блистали од поноса, а њен брат је гласно навијао са њу. Био је то један од најбољих тренутака у њеном животу. Године су пролазиле. Породица Џонсон постала је налик свим срећним и задовољним породицама. Брига, разумевање и слога које су владале међу њеним члановима били су уочљиви где год да су се нашли. Џејн је, очекивано, имала посебно место. КРАЈ Павле Пајић 7/1 Кристина Стојадиновић 6/1

30 Етвининг пројекат „УПОЗНАЈМО СЕ У ЕВРОПИ“ Пројекат „УПОЗНАМО У ЕВРОПИ“ je плод сарадње школа из Италије, Турске и Пољске. Наша школа је једина из Србије, а једна од мноштва школа из 19 држава које су се прикључиле занимљивом етвининг пројекту (Италија, Турска, Пољска, Хрватска, Литванија, Молдавија, Шпанија, Северна Македонија, Грузија, Исланд, Грчка, Украјна, Јордан, Португалија, Албанија, Румунија, Босна и Херцеговина). Циљ овог пројекта је да ученици млађих генерација постану свесни значаја својих корена, традиције и културе и да их упознају са другим земљама, постајући свесни богатства и културне разноликости Европе. Пројекат укључује креирање мултимедијалних материјала за културну и туристичку промоцију сваке земље учеснице, који се односе на сајтове од интереса на различитим територијама, са КР кодовима који омогућавају приступ садржају са објашњењима на вебу. Постери и видео снимци ће бити корисни за ширење пројекта. Ово је иновативни пројекат који има за циљ буђење историјско-уметничко-културног памћења и промоцију туризма који подразумева коришћење технологије: користећи мапе градова сваке школе учеснице, а уз помоћ КР кодова и свог паметног телефона, моћи ћете да добијете све информације које се односе на специфичне споменике или лепоте тог краја. Кроз заједничке активности и сарадњу ученици ће схватити колико је важно неговати осећај добродошлице и бити инклузивни, поштујући друге нације. Ученици ће бити укључени у активности на креативан начин и биће подстакнути да пронађу сличности и разлике између различитих европских народа. Језик који се користи у пројекту биће енглески, тако да ће ученици имати прилику да унапреде своје језичке вештине. За реализацију пројектних активности користиће се различити мултимедијални алати, тако да ће моћи да унапреде и своје дигиталне вештине. Пројекат се реализује, ове школаске године, у одељењима 5/1 и 6/1 са наставницом Слађана Вукићевић на часовима српског језика и књижевности и часовима додатне наставе. Погледајте: https://youtu.be/YoOeF5p1-i0 https://www.youtube.com/watch?v=q4Bbb4ZObtQ&t=3s https://www.youtube.com/watch?v=Z4q6pPC1x4w https://youtu.be/ TcWBFgkOaVw Ученици су имали онлајн сусрет са ученицима из Румуније. Упознали су се са вршњацима и разговарали о нашим и њиховим познатим личностима.

31 Одабир наших ученика су били Марија Шерифовић, победница Евровизије и Новак Ђоковић, најбољи тенисер свих времена. Упознали смо партнерске школе како се код нас прославља Божић. Правили смо једни другима честитке за Нову годину. Одељење 6/1 Одељење 5/1

32 Заједно смо обележили Европски дан пригодним квизовима којима смо утврдили знања стечена у пројекту која су се тицала Европског дана који славе све чланице Европске уније. Заједнички радови свих учесника: 1. Лого и постер https://read.bookcreator.com/UUF8OrXZdMTe9aEwDfKMjVsEq292/ RWoF5FILSueI2qWg9vBOXQ/GoYxr44wSn2MJbOm3wQvkQ 2. Познате личности: https://read.bookcreator.com/H2tVTxuFwkZrD60PekAtNjrdEEt2/ cgSwA8bbQgWr9opq2bPNsg/KXg7ejlLRiKvaBDR6kassA 3. Традиционална јела: https://read.bookcreator.com/ UUF8OrXZdMTe9aEwDfKMjVsEq292/XRE_PN3AQBeyjqf4i_otSA/WFctpnE9Q7eONne0P_qfCw 4. Празници и значајни датуми: https://www.canva.com/design/DAF1REtbWr4/UxJCJTXX4f0nkEmk49PBA/edit 5. Знаменита места: https://www.canva.com/design/DAGE26REh1o/DOrbwlhRTVzyOFje99835Q/edit? utm_content=DAGE26REh1o&utm_campaign=designshare&utm_medium=link2&utm_source=share button „Живе јелке“ 6/1 Сертификат за наставницу Сертификат за ученике 5/1 и 6/1 Обележавање дана Европе

33 Репортажа са Републичког такмичења хорова и оркестара Дана 26.5.2024. одржана је 33. Републичка смотра хорова и 24. Републичка смотра оркестара Основних школа и Основних музичких школа Србије у Карловачкој гимназији, Сремским Карловцима. Учествовало је више различитих оркестара из читаве Србије. Сви су показали квалитет и завидан ниво инструменталних способности и талената. Жири су чинили познати стручњаци из нашег музичког и културног живота. Једногласном одлуком победничко место освојио је музички оркестар ОШ „Др Арчибалд Рајс“ из Београда са стотину поена. Садржао је тридесет два ученика који су свирали: флауту, фрулу, виолу, металофон, бубњеве, гитару, хармонику, велики металофон, клавир, ксилофон, кахон… Овим оркестром дириговао је успешан наставник музичке културе Веља Белић. Као део овог оркестра, одушевљена сам нашим наступом и једва чекам нове музичке авантуре у следећој школској години. Виолисткиња и новинарка Хелена Михаљевић VII1.

34 Сваки крај је нови почетак ... Ученици свих одељења четвртог разреда су, свако на свој начин, обележили четири године заједничког рада, дружења, учења, љубави и радости. Слике о тим активностима ће говорити више него наше речи, али ми бисмо волеле да се осврнемо на оно што нам је ове четири године лежало на души, као и на наше жеље генерацији која одлази даље. Пре четири године одиграо се наш први сусрет са родитељима и децом. Њега су обележила лица која су се због епидемије крила испод маски, али оно што је битно било тада, а и у овом тренутку, јесте да смо могли једни другима погледати у очи – тада погледима пуним узајамног очекивања, данас погледима обостраног поштовања - због изузетне сарадње коју смо остварили, радости – због одрастања којем смо сви сведоци, али и нежности – јер нам следи растанак. Желеле бисмо да се захвалимо родитељима што су нам поверили оно највредније што у животу имају – њихову, а данас и нашу децу. Искрено се надамо да смо поклоњено нам поверење оправдале и да смо допринеле напорима родитеља да наша деца кроз живот иду паметнија, обзирнија, саосећајнија, племенитија... Срећне смо што смо на том путу, надамо се, помогле у најтежој улози у животу – у улози родитеља. Волеле бисмо да има толико лепих речи које би могле да опишу свако добро које желимо нашој генерацији. Како их свакако нема, на првом месту ћемо им пожелети здравље, јер без њега не бисмо могли ништа, затим љубав, коју умеју безгранично да пруже, али и да је приме, срећу, како би им осмех увек био на лицу, учење и рад, како би сваког дана открили нешто ново, пријатељства, како би могли да деле и добро и зло, путовања, да обиђу цео свет, али да пропутују и кроз своју душу, и машту, како би заувек остали деца. Одељење 4/1 и учитељица Славица Панић

35 Наше дружење смо започели у доба короне, везујући врпце око руке као знак распознавања, подељени у групе, а данас смо га завршили предивним активностима које смо припремали уз велику радост, ентузијазам и полет. То је доказ да заједништво и слога могу превазићи сваку животну тешкоћу и препреку. Наша деца ће то од нас научити, а сигурна сам и имати на уму док буду корачала кроз живот, који је веома леп, али није баш увек спреман да нас мази. Зато им желимо да буду и остану борци, праведни људи, неустрашиви сањари, да се никада не обесхрабре, не клону и не предају. Још једном желимо да се захвалимо на подршци и поверењу које нам је пружено. Наше ђаке испраћамо желећи им најлепши животни пут, уз наду да ће нас памтити и помињати, а следеће већ у септембру дочекујемо како се точак љубави, знања и пријатељства не би зауставио. Воле вас ваше учитељице Славица, Љиљана и Марија! учитељица Марија Одељење 4/2 и учитељица Љиљана Војиновић Одељење 4/3 и учитељица Марија Туфегџић

36 Поетско-музичко вече „Осмаци и пријатељи“ Дана 29. маја 2024. године, осмаци су се приредбом опростили са вољеном основном школом. У препуној сали школе одржано је Поетско-музичко вече љубавне поезије. Ученици осмог разреда, уз подршку ученика млађих разреда, говорили су стихове на српском језику и језицима који се уче у нашој школи. У томе су им помогле координаторке приредбе, наставнице српског језика и књижевности Љубинка Ђурачић и Слађана Вукићевић по чијој је идеји вече замишљено, вежбано и остварено, а учествовале су и наставнице Бојана Дрешевић, Ивана Арсенијевић, Мирјана Алимпијевић, Јелена Тодоровић и Моника Ратковић. На крају су се чула и ауторска дела наших литерараца која за тему имају љубав, као и опроштајна песма Анђеле Андрејић.. Осим у стиховима, публика је уживала у песмама хора са којим је радио наставник музичке културе Веља Белић. Даровите ученице су припремиле плесне тачке, јер уз љубав иде и плес. А онда се све завртело уз звуке валцера којем је осмаке научила психолог школе, Светлана Шапић. Публика је уживала у наступу наших ђака који су своје емоције и устрепталу атмосферу пренели на њу. Било је то вече за памћење.

37 Наставници, реализатори поетско-музичке вечери:: Јелена Тодоровић, Бојана Дрешевић, Веља Белић, Слађана Вукићевић, Љубинка Ђурачић, Светлана Шапић и Мирјана Алимпијевић

38 Песма за крај Коракнућемо преко прага Овај пут без ранчева и књига Сећаћемо се свих тренутака И сада малих школских брига. Неки ће плакати, Неки одбројавати минуте, Али ћемо сви к`о мала чета Поздрављати школске клупе. Рећи ћу као да је наредба: „Сећајте се овог момента!“ Звезде са исписаним мајицама Биће тад на врху света. Неће више бити „између две ватре“, Нити: „Могу ли то за следећи час?“ Иако смо вас често нервирали, Признајте, наставници, волите нас. Иако смо одрасли заједно, Једни дугима били део детињства, Свако ће отићи својим путем Јер нам је само колевка иста. Истина је, заборавићемо се, Али хајде да читамо књигу испочетка, Да се смејемо глупим одлукама, Да нас носталгија „удара“ без изузетка. Гледаћемо старе слике, Смејати се деци од пре годину-две, Уживати у пријатељствима, Покушати да запамтимо све. Збогом, кечеви и свађе Које су правиле проблеме За наше гласиће млађе Пискаве и незреле Какви смо и ми били, Погледајте нас сада, До матуре смо стигли. Преко онлајн наставе, Учионица и хотела, О нашим доживљајима Може да се напише новела. Можда смо само још једна генерација, Све ће се заборавити чим сване сунце, Можда неће памтити мозак, Али ће све запамтити срце. Било нам је веома драго, А кроз школу ће да се чује: „После четири дивне године Осми разред се одјављује!“ Анђела Андрејић 8/3

39 Поштовани наставници и ученици, Захваљујемо се свима на несебичној помоћи. Да бисмо били још бољи, предложите шта бисте волели да читате у следећем броју. Драгим нашим осмацима поручујемо да ће нам недостајати. Желимо им да упишу оно што желе. Наш предлог за следећи број је да речима и сликом представите крајеве наше дивне земље, као и занимљиве државе које ћете обићи. Пошалјите нам то на имејл [email protected], а ми ћемо нaправити занимљив путописни колаж. Ваши другови из редакције вам свиме желе лепо и занимљиво лето. Редакција: новинари Главни уредник, техничка припрема, лектор, коректор Слађана Вукићевић, наставница српског језика и књижевности „Ко вас воли више од нас, Нека још један лист окрене. Пошто листа нема више, Ми вас волимо највише!“