Страна 51 БРОЈ 1 Струмички карневал На овогодишњем Међународном карневалу у Струмици, Северна Македонија, две наше ученице, Милица Митровић и Невена Лаврив, оставиле су неизбрисив траг. Као чланице Чивијашког карневала, оне су са плесном групом “Свемирци” осветлале сцену својом креативношћу и енергијом. Милица и Невена нису биле обичне плесачице. На сцени су се појавиле у футуристичким костимима, са светлећим детаљима који су их претворили у свемирске путнике. Њихове маске биле су оригиналне и мистичне, а величанствен, магичан и незабораван плес одвео је публику у свет маште. Својим наступом Милица и Невена показале су да су будуће звезде. Надамо се да ћемо их још виђати на сцени и да ће наставити да обликују будућност својим талентом и креативношћу. Емилија Крсмановић У Средњој школи Мали Зворник, 23. маја 2024. године, одржано је предавање за ученике завршних одељења o значају безбедности у школи и ван ње. Полицијски службеник Данко Гурдељевић објаснио је ученицима како да се односе према безбедности унутар школе. Ово укључује превенцију непријатних инцидената, одговарајуће понашање и сарадњу са наставницима и вршњацима. Поред тога, ученици су сазнали како да се заштите ван школе, на путу до школе и у свакодневном животу. Полицијски савети о безбедности на улицама, у јавном превозу и на другим јавним местима били су део предавања. Прослава последњег дана школе и матуре се ближи и ученици су добили информације о томе како да се безбедно забављају и уживају на овим догађајима. Предавање о безбедности Ирена Терзић
ГОДИНА 2024 Страна 52 Ученици трећег и четвртог разреда, заједно са својим професорима, отпутовали су 1. новембра 2023. године на матурску екскурзију у Италију. Током пет дана путовања, ученици су посетили Венецију, Сан Марино, Римини, Верону и Љубљану. У свим тим градовима имали су прилику да се упознају са културама других народа и другачијим начинима живота. Ученици кажу да су се сјајно провели и обогатили лепим успоменама. Марија Вујановић Ученици наше школе провели су незаборавна три дана у Требињу, обилазећи историјске споменике и у ж и в а ј у ћ и у п р и р о д н и м л е п о т а м а Херцеговине. Првог дана, посетили су манастир Добрун и стари мост на Дрини. Други дан је обухватио посету манастиру Тврдош, Херцеговачкој Грачаници и шетњу кроз парк Јована Дучића, где се налази и црква Светог Преображења Господњег, која својом архитектуром краси парк. Завршни дан екскурзије био је опуштен са планираним повратком и посетом националном парку „Сутјеска”. Милица Готовац и Марија Вујановић Матурска екскурзија Путовање кроз време и лепоте Херцеговине
Страна 53 БРОЈ 1 Током ове школске године, ученици првог разреда гимназије, са професорком Александром Станковић, имали су прилику да своје идеје и визије претворе у конкретне пројекте и тиме изразе креативност, али и комуницирају са публиком на један иновативан и динамичан начин. У првом пројекту за школу, наши гимназијалци спојили су различите уметности како би створили нешто посебно. Покушали су да причу „Језик наш насушни“ ученице Катарине Катановић (IV6), прикажу на што креативнији и интересантнији начин. Циљ је био да сваки ученик пронађе себе у некој уметности, искаже скривени дар и покаже свима свој таленат. Пројекат је био спој музичке, ликовне, техничке и уметности рецитовања. Био је то за њих велики изазов, али су уживали у тимском раду и процесу стварања. У другом пројекту, гимназијалци су оживели песму „Баш као ја“ Јелене Николић (IV6). Свако је имао свој део посла, који је урадио у складу са својим способностима и талентом. Имали су високе циљеве, а завршни пројекат открива да ли су у томе успели. Кроз ова два пројекта, наши ученици и њихова менторка, показали су да је уметност нешто више од слика на платну или нота на папиру. Они су показали да уметност може бити начин на који се изражавамо, комуницирамо и разумемо свет око себе. Показали су да сваки ученик има нешто јединствено да понуди и да сваки ученик може да буде уметник на свој начин. Ања Поповић Уметност кроз пројекте
ГОДИНА 2024 Страна 54 Поље сунцокрета је тужно Свака латица сасушена чека Ни ветра нема ни сунца Скривен од погледа Сунцокрет плаче Баш као ја Скривала сам се годинама од туге Од људи Бежала од њих Скривена чекала повољан ветар Да ме подигне Да ме понесе Да ме остави негде далеко Један лептир разиграних крила Прозиран и нежан Миловао је тужне цветове Будио снене главице Опуштене и неме Давао живот Враћао наду И гле Како се буди уснуло поље И како живи Литерарни кутак Како се сунце игра латицама Баш као ја Сад живим И трчим тим пољем сунцокретовим И хватам сунце И дишем са ветром И смејем се са облаком И волим Волим бол Волим љутњу Волим смех Волим љубав Волим овај стари живот новим очима гледан Волим лептира Нежног и храброг И заласке сунца волим И непроспаване ноћи И све што је пролазно Волим цветове сунцокрета И како прате сунце Како уживају у додиру Како уживају у животу Баш као ја Баш као ја Јелена Николић, друга награда на конкурсу „Песнички поздрав пролећу“ Књижевног клуба КУД ,,Караџић”, Лозница
Страна 55 БРОЈ 1 Устани Усне развуци Насликај себи осмех на лицу као и пре Ново јутро је ту Устани Храбро Истакни своје зелене очи Крени ка школи Ка небу Свемиру Ту ће бити он Чекаће те као и пре Држаће ти руке док дрхтиш Смејаће се са тобом И плакаће ако треба Заједно сте прошли све И добро и лоше И рађање наде И умирање жеље И сваког дана чекаће те раширених руку испред школе Да му створиш лето у души Само пријатељева рука вади трн из срца, Ибн Зафар Загрли га То је он, твој друг Он је твоја храброст Са којом си први пут кренула у свет И када си се убола на ружу Трн је вадио И када су те стизале патње Сваку је са тобом отпатио И када су лиле кише Осликавао ти је дугу на небеском своду Ту је чека те Устани Крени ка њему Твоје зелене очи засијаће још јаче Када кренеш и загрлиш га поново Ту је Чека те Пријатељ Јелена Николић, трећа награда на међународном књижевном конкурсу „Шантићева реч“
ГОДИНА 2024 Страна 56 Не баш тако давно у једном место недалеко од нас, живео је један пар, Доки и Лука, коjи по свему судећи и нису се много разликовали од других. Лука је био обичан, народски човек, везан за земљу и свој језик. Никада ни крочио није даље од свог имања. А Доки је била светска жена, путовала је по свету, све док се није скрасила крај Луке, говорила је стране језике као да их је од мајке научила. Прича почиње још прве године њиховог заједничког живота, када је Лука својој жени рекао: ,,Била си свугде, обишла си доста од овог белог света. Зато ми сутра за ручак направи најлепше јело које си икад видела или јела”. И тако Доки за ручак направи најлепше јело на свету - језик - ни куван, ни некуван, ни печен, ни непечен, ни слан, ни неслан. Њен драги кад је то видео остао је без речи, јер није очекивао да ће од свих јела баш језик направити. На питање зашто баш језик, она са благим осмехом одговори:,,Зар ниси чуо? Језик је нешто најбоље на свету, јер да језик не постоји, не бисмо разговарали, људи би остали сами и тужни јер не би могли да причају, ратови се не би никада завршили, не бисмо чули најлепше речи, не би нам у ушима одзвањале речи: љубав, зора, осмех, руменило”. Ове речи су у Лукиној глави направиле кошницу у којој су се мисли ројиле једна за другом. После неколико минута проведених у тишини испуњених погледима дивљења и чуђења, он рече: ,,Добро, пошто је ово најлепше и најбоље јело, сутра за ручак направи најгоре јело које си икада пробала или видела да постоји”. Taко је до сутрашњег дана и ручка Луки време пролазило споро. Размишљао је које би то јело могло бити најгоре. И тако, већ нестрпљив, једва дочека ручак. Када је Доки коначно изнела ручак на сто, Лука је поново остао без речи. За ручак је опет био језик. Изненађено је погледао своју жену, а она му је одговорила:,,Као и све на овом свету, тако и језик има своје добре и лоше стране. Да њега нема ратови не би почињали, мржња се не би ширила, псовке се не би изговарале, не би суза због оштре речи пала, не би заболела рана дубља него ножем разрезана. Од нас зависи да ли ћемо јести најлепше или најгоре јело. А без језика не можемо, он је наша потреба насушна”. Језик наш насушни Катарина Катановић, трећа награда на књижевном конкурсу Идућ` учи у векове гледа“ Задужбине „Доситеј Обрадовић“
Страна 57 БРОЈ 1 Очи пуне суза тужно гледао сам Кад си ме напуштала, љубави. Ту празнину у моме срцу Неће моћи нико да испуни Чак и ако покуша. Тај предиван осмех, И те твоје усне Где су нестале, мила? А та тишина која ме без тебе обухвата Од много бола је саткана, Тишина Данило Марковић И стално чујем твој глас како вришти из ње, Тражи ме и ја га пратим А када дођем до одређеног места Поново те изгубим. И када срце говори место душе Твоје име једина је реч Коју тада чујем. Писмо пријатељу Ја обиђох земљу целу и нагледах се свакаквијех јада. Упознах људе нове, учене и скитнице, ал никада ниједног као побратима мога стара. Што изрека твоја каже ,,Само је добар човек срећан“, А ти си се побратиме по доброме познавао. Био си ми и отац и мајка и ослонац кад је требало јер ја никог осим тебе немах. Пођох у свет да учим школе јер: ,,Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили". Ал кад пођох нисам знао да те бити неће кад се вратим и да само сећања и успомене што бледе остају. Кад ми тебе Бог узе ја стадох кукати, ал ми сузе помоћ не могоше. Сам ти остах да по белом свету ходим ко скитница што уточиште не нађе! Милица Врљеш
Матуранти 2024. Година 2024. Број 1