Праисторија на тлу Србије

Времеплов број 6

Тема овог броја
Праисторија на тлу

Србије

Школски електронски часопис са темама из
историје ученика ОШ “Душан Јерковић” у Инђији

Децембар 2020.

Лепенски вир

Лепенски вир je колевка европске културе и једно од
најзначајнијих археолошких налазишта у свету.
Најпознатије је по својим каменим фигурама за које се
верује да су предтава тога да је живот потекао из воде. На
локалитету Лепенског вира откривени су сакрилни остатци
од 6500. до 5500. године п.н.е.

Аутор: Јована Рајановић 5.3

Фигуре Лепенског вира

Фигуре су високог уметничког нивоа који су становници
показали израдом великом броја предмета од кости, рога,
разних врста камена, минерала и стена.

ДАНУБИУС - Ова фигура се
сматра као снажно људско
мушко биће у облику људског
лика.

ПРАРОДИТЕЉКА - Једина фигура
која представља божанско биће.
Глава људског лика одвојена је од
тела вратом. Груди су обухваћене
сложеним рукама са шакама.

РОДОНАЧЕЛНИК - Глава са
вратом људског лица.

АДАМ - Доживљавамо га као
младо и снажно биће.

ВОДЕНА ВИЛА - Стилизовано лице
наглашено је наизменично
понављањем плетенице и поља са
рибљом кости.

Аутор: Живорад Пражић 5.2

КУЋЕ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА

Најстарија архитектура на тлу Европе ствара се у периоду од
7000-6000 п.н.е на десној обали Дунава ( Ђердапска
клисура). Ова архитектура нема паралеле са неком другом
културом и сматара се самосталном творевином. Док су
остали људи живели по пећинама у Лепенском Виру праве
се куће са основом у облику зарубљеног кружног исечка
под углом од 60 °.

Под је од збијеног, заливеног кречњака а преко дрвених
носача постављао се кров у облику пресеченог левка или
двоводни у облику полиедра (не зна се тачно). Очигледно је
да су познавали нека математичка правила, јер је унутар
основе извршена подела простора по троугаоном модулу.
Ради веће искоришћености простора, једнакостранични
троугао је на зачељу скраћен за четвртину а на прочељу
повећан са кружним луком.

Ентеријер је такође
битан: укошени
камени прагови,
затим следи
правоугаоно огњиште и тамо где би био центар троугла
постављао се лоптасти камени жртвеник и скулптуре
исклесане од облутака. Приметићемо да цела ова
композиција подсећа на стилизовану људску фигуру.

Аутор: Симона Радановић 5.1

Старчевачка култура

Прва култура млађег каменог доба на Балкану је
Старчевачка култура, названа по селу Старчеву, које се
налази недалеко од Панчева.
Припадници те културе су се бавили пре свега
сточарством и земљорадњом. Такође, правили су
керамичко посуђе и веома лепе фигуре.

Аутор: Сара Прибановић 5.2

БЛАГОТИН
- Град добрих људи -

Археолошко налазиште Благотин се налази испод
истоименог брда у трстеничком селу
Пољна.Ископавања су показала да је ово место
било насељено још у раном неолиту (7.миленијум
пре.н.е) а да се континуитет насеља одржао
током неолита, раног бронзаног и гвозденог
доба.

Благотин је због непостојања бедема, што није био
обичај тог времена добио назив „Град добрих људи”.
Истраживања која су до сад извршена говоре о томе да је
то био град са око стотину кућа и 500 становника.
Археолошки налази од пре двадесетак година доказаују
да је Благотин био метропола у односу на неке друге
неолитске локлаитете.

Иако је на Благотину истражен само део насеља зна се
да су Благотин основали становици старчевачке културе
крајем VII и почетком VI миленијума п.н.е.

Покретни археолошки налази сведоче о начину живота,
друштвеној и економској орагнизацији насеља и својом
бројношћу сврставају га у ред најбогатијих и најзначајнијих
неолитских налазишта н територији Србије.

Становници Благотина бавили су се сточарством и
земљорадњом о чему сведоче и керамичка зрна пшенице
пронађена на локалитету. О планској организацији насеља
сведочи симболична представа откривена на полеђини
зрна.
Такође и пронађене кости домаћих животиња, посуде за
чување житарица и керамички модели сведоче о њиховим
делатностима.

Извршена истраживања сведоче о томе да су становници
Благотина насеље градили плански. Седам откривених
полуземуница је груписано око централног трга. У самој
средини трга се налазио објекат означен као светилиште и у
њему је продађен велики број култних предмета. Између
осталог , ту су
продађене и две
велике фигуре за које
се предпоставља да
представљају богињу
плодности и богињу
Земље.

Благотин помера границе археолошких сазнања и у музеју у
Трстенику се налази изложено богатство – експонати које је

овај крај имао у
доба неолита.

Аутор: Реља
Мудрић 5.3



Винчанска култура

У доба неолита Балканско полуострво је било прекривено
густим, скоро непроходним шумама. Људи су
углавном путовали рекама.На брду код места
Винча, близу Београда, археолози су пронашли
остатке врло старе културе, из времена када су људи почели
више да се баве пољопривредом и да граде већа насеља.
Та култура је названа винчанска култура.

Винчанска култура је била најнапреднија праисторијска
култура у Европи тог доба јер су људи у Винчи већ знали да
производе метал-бакар. Данас научници претпостављају да
се вероватно прва топионица бакра налазила на локалитету
Плочник код Прокупља. Ту је пронађен и најстарији бакарни
накит на свету.

Људи Винчанске културе су добро познавали занате
обрада камена , дрвета и коже, правили грнчарију ,
корпе од прућа и простирке.Производили су црвену боју ,
којом су бојили платно, платно, керамику и дрво.

Гајили су свиње и говеда, ловили рибу и сејали житарице.
У Винчи су се правиле занимљиве фигуре посебног
изгледа које приказују људе или животиње. На посуђу и
фигурама пронађени су и загонетни знаци у виду правих
линија, чије значење научници још нису одгонетнули.

Аутор: Сара Прибановић 5.2

Археолошко налазиште Црквине

Археолошко налазиште
Црквине се налази код
Обреновца. То је неолитско
насеље које потиче из
периода од пре око 4.700
година п.н.е. Припада
винчанској цивилизацији,
која је најстарија у Европи.
По неким својим карактеристикама се разликује од
винчанских насеља. Бројало је преко 100 кућа и имало 1000
-2000 становника. За то време је то била веома напредна
цивилизација.
Становништво се бавило највише земљорадњом и
трговином. Тако напредна цивилизација је постојала око
200 година и онда потпуно нестала. Није познато како и
зашто се то десило. Претпоставља се да је конкретно ово
насеље захватило велики пожар.

На том локалитету је пронађен велики број остатака кућа
правилних облика, доста оруђа, фигура, разних предмета
од глине, од камена и других материјала.
Ти проналасци указују како су живели људи тог далеког
неолитског доба, чиме су се бавили и многе друге значајне
карактерисике. Још увек се врше истраживања која ће
помоћи у упознавању и проучавању давнашњих људских
станишта, што је веома значајно за нашу историју.

Током претходног истраживања ове куће, међу бројним
фрагментованим и целим предметима од печене глине,
кости, камена и рога, пронађена је и фигуррина која
представља фантастично биће, получовека-полумедведа са
траговима црвене боје на глави и телу. Ово је прва
фигурина из Стублина на којој су видљиви трагови бојења.

Локалитет Црквине у Стублинама налази се у близини
Обреновца, на око 50 километара југозападно од Београда.

Реч је о великом винчанском насељу из периода позног
неолита, на коме је недеструктивним методама теренске

проспекције евидентирано преко 250 кућа и других
нерезиденцијалних објеката. Прва археолошка ископавања

у Стублинама спроведена су 1967. године.
Аутор: Оливера Бегић 5.1

Бубањ култура

Бубањ је праисторијско археолошко налазиште код Новог
Села, близу Ниша. Припада енеолитском периоду и
културном комплексу Бубањ Салкуца Криводол, односно
Бубањ хумској културној групи, која је и добила назив по
два најзначајнија налазишта носиоца ове културе, а то су
Бубањ и Велика Хумска чука.

Бубањ-Салкуца култура је део једног ширег источно
балканског културног комплекса сликане, графитиране
керамике. Налазишта у нашој земљи која се сврставају у
регионалну варијанту означену као бубањска култура (или
Бубањ-Салкуца) припадају западним областима овог
културног комплекса.

. Релативно је добро истражена у источној Србији
(Злотска пећина, Кривељ, Бубањ, Ковилово и др.), на
Косову (Хисар и Гадимље) и у Палагонији (регион у
Македонији). У источној Србији користе се пећине за
боравак и већих људских заједница (Злотска пећина). У
њима се подижу куће, колибе, објекти за становање.У
Злотској пећини, на пример, налазио се значајан
прерађивачки металуршки центар (откопано је више
бакарних алатки, тучкови за мрвљење руде и сл.).
Други тип насеља су насеља која су подизана на
узвишеним чукама изнад брдских речица и потока
(Ковилово код Неготина, Кривељ код Бора, Бубањ код
Ниша). Трећи тип су "tell" насеља, тумбе које се налазе
у низинама, често на барском терену где се користе
мала узвишења-греде на којима се подиже прво
насеље, а онда изнад њега друго, треће па се на тај
начин формира узвишење – „тумба“.

Материјална култура Бубањ-Салкуца налазишта је изразито
богата и разноврсна. Њена керамика је позната преко
различитих облика посуђа (здела, пехара, шоља, амфора и
др.), богатог и разноврсног начина украшавања: од техника
уреза и боцкања, сликања црвеном или белом бојом до
украшавања специфичном техником графитирања, што је
једна од основних стиских одлика на читавом простору овог
културног комплекса Поред керамичких посуда на
налазиштима су честе антропоморфне и зооморфне
фигурине (Кривељ, Градимље, Црнобуки), које указују на
постојање веровања, култова и магије енеолитског човека.
Од осталих облика материјалне култур бројне су алатке
(секире, шила) од јелењих рогова, затим бакарне секире,
игле и украсни предмети.

Аутор: Оља Кртинић 5.3

Црвенокоса богиња

Црвенокоса богиња је настала пре 7000. година. Пронађена је у

археолошком локалитету Доња Брањевина, у близини насеља

Дероње у општини Оџаци. Црвенокоса богиња је најзначајнији

проналазак са овог налазишта. Пронађена поломљена, са неким

деловима који су били јако иситсњени и у лошем стању.

Представљена је у стојећем облику наге, младе жене. Код ње је

карактеристична равна црвена коса. Моделована је од врло

пречишћене глине, окер-смеђе боје након печења. Фигурина

Црвенокоса богиња јесте изузетна. Најпре, она је пет до шест пута

већа од других пронађених фигура, висока је 35 сантиметара.

Црвенокоса богиња је откривена 1989.године. Открио ју је аматер Милан
Јовић. Оригинална статуета налази се у сефу банке. Статуета се може
видети и на тргу Оџака у облику бронзаног споменика. Ова фигурина
потиче из времена првих земљорадника и сточара у Европи. Црвенокоса
богиња има раван, издужен нос, наглашну браду и очи које су урезане
оштрим предметом. Нема уста. Њена коса јој пада преко рамана, са
урезаним праменовима, наглашеним шишкама, обојена црвеном бојом,

па је фигурина тако и добила своје име.
Има уздигнуте и наглашено женствене
груди, руке савијене у лактовима
постављене су на доњи део стомака , са
урезаним шакама и прстима.
Црвенокоса богинња има наглашен
доњи део тела. Бутине су дебеле а
стопала нису ни наглашена.

Аутор: Мила Мишић 5.1

Винчанскa култура и винчанско писмо

Винчанска култура простирала се на територији већој од
територије било које неолитске културе у Европи. Остаци
ове културе пронађени су на широком простору који данас
обухвата делове Бугарске, Румуније, Мађарске, БИХ,
Хрватске, Северне Македоније, Црне Горе, и целокупне
територије Србије.

Постојала је релативно дуго, скоро хиљаду година, у
периоду касног каменог доба oд 5.300 до 4.500 године пре
нове ере. Била је технолошки најнапреднија праисторијска
култура са најраније развијеном металургијом и
најстаријим писмом.

Ту су живели и најсрећнији људи у праисторији јер су
хиљаду година живели без ратова, насиља, искоришћавања
туђег рада, у најмирнијем периоду цивилизације које је и
римски песник Овидије звао”златним периодом
човечанства “

Били су то људи који су познавали основе термоизолације
приликом градње кућа, врсне занатлије, керамичари и
трговци, са развијеном културом становања, а живели су у
друштвима која су, могуће, функционисала по принципу
једнакости.

И поред свега тога, и можда баш због тога, ова култура је
окружена мистеријама поготово када се ради о њеном
писму.

Предуслов за сваку културу и цивилизацију је писмо. Без
писма не постоје ни основни услови за стваранје ни једног
ни другог. Из тог разлога је веома тешко разумети потпуно
супротне ставове данашњих научника везане за постојење
винчанског писма.

Винчанско писмо синтетизовао је проф. Радивоје Пешић.
Професор Пешић се од средине седамдесетих година
прошлог века бавио истраживањем знакова нађених у
Винчи. Постепено током две деценије рада, успео је да
установи да винчанско писмо располаже са неколико
верзија словних знакова, па је тако успео да препозна 57
карактеристичних слова. Вокали су били представљени са
14 знакова, од чега је било 5 основних, а остало су били
дифтонзи. Сугласници су по проф. Пешићу били
представљени прво са 43 знака, да би се временом тај број
смањио, док се на крају није дошло до винчанске азбуке од
26 слова.

Упоређујући старост налазишта древних писама широм
света, професор Пешић је у свом делу “Завера порицања “ ,
начинио нову хронологију појаве и развоја писма широм
света која би требало да гласи:
- Протописмо Лепенског вира ( 8000 – 6000 година пре
Христа)
- Винчанко писмо (5300 – 3200 година пре Христа)
- Сумерско у Месопотамији (3100 година пре Христа – 75
године наше ере)
- Протоеламско ( између 3000 године и 2000 године пре
Христа)
- Протоиндијско ( око 2200 године пре Христа)
- Кинеско (1300 година пре Христа , и траје до данас)
- Египатско ( 3000 година пре Христа – 400 година наше ере)
- Критско (2000 - 1200 године пре Христа)
- Хетитско (1600 -777 године пре Христа)

Проучавајући и азбуке других древних народа који су
почели да пишу доста после Винчанаца, проф. Пешић је
установио да, на пример, у старофеничанској азбуци има 10
слова преузетих из винчанског писма, у старогрчкој азбуци
их има 12, а у српској ћирилици чак њих 20. Још један
крупан налаз проистекао из ових проучавања био је, да је
азбука старих Етрураца идентична са винчанском. Ово би
значило, не само да Етрурци воде порекло са ових
простора, а не из Мале Азије како се уопштено сматрало,
већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља
почива на винчанском писму. Осим тога запањујуће је да
српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и
винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не из
грчке азбуке како се и данас учи у школи.

Насупрот свим овим открићима, релевантне научне
институције су одбациле идеју о писму у винчанској култури
стављајући нас, обичне читаоце, у незавидан положај. Да
ли је винчанско писмо само романтична идеја која
потврђује наше народно веровање у супериорност и
старост наше нације, или само потврда чињенице да
историју пишу победници. Једно остаје сигурно, а то је да
ће винчанско писмо још дуго, дуго, бити инспирација
генерацијама које долазе.

Аутор: Андреј Пуцаревић 5.2

КОСТОЛАЧКА КУЛТУРА

Костолачка култура је енеолитиска култура чији је развој
започео од 3250. године п.н.е. на подручију југоисточне
Европе,а до краја свога постојања 3000.године пре н.е. била
је распрострањена на северу до Словачке, те на истоку до
Ердеља и Олтеније у данашњој Румунији. Име је добила по
епонимном локалитету Костолац у Србији. Костолачка
култура се рзвила на темељу каснонеолитиских култура
које класична баденска култура није успела асимиловати, те
након привремене мирне коегзистенције тих двеју култура,
народи костолачке културе били су приморани потражити
нове просторе на северу до Словачких планина. Насеља
костолачке културе најчешће су утврђена ископинама и
природним воденим токовима, те у тешко приступачним
горским пределима Босне.

Костолачка култура претходи вучедолској, на коју је
извршила снажан утицај. Становништво се претежно бавило
пољопривредом и сточарством. Једним делом су познавали
употребу и прераду бакра. Насеља су подизали на
повишеним речним терасама или на местима уз речне
токове. Израђивали су врло квалитетну керамичку технику,
док су посуде углавном развили из бадемских облика.
Костолачка култура се раширила и у Славонији, Срему,
северној Босни, и Србији. Налазишта у мађарском
Подунављу и Словачкој потврђује њен продор на север
Панонске низије. Такође битно је да се каже да је
костолачка кулура издвојена захваљујући В. Милојчићу.

Аутор: Невена Милошевић 5.1



Главни уредник: Зорица Хелаћ, наставник Децембар 2020. у доба короне
историје

Техничка обрада: Зорица Хелаћ, наставник
историје