Sasa Edi Djordjevic - Ustanik

Saša Edi Ðorđević

USTANIK

Druga knjiga trilogije o slobodi

Beograd, oktobar 2017

By

2

Glavni i odgovorni urednik:
Sanja Ðurković
Urednik izdanja:
Gordana Subotić
Lektura:

Aleksandra Sulović
Tehnički urednik:
Vesna Pijanović
Likovna oprema:

www.nebojsazoric.com
www.evrobook.com

[email protected]
[email protected]

[email protected]

3

PROLOG

Nad Srbijom je ugašeno sunce. Ostavljena da se sama bori
protiv moćne imperije, pala je na kolena, u krvavo blato.
Preživeće teške vekove u ropstvu pre nego što se Osmansko
carstvo bude urušilo iznutra, izjedano pohlepom i nelojalnošću vlastele i
janičara, istih onih na čijim je krilima letelo preko slabijih naroda i čijim
je kandžama i kljunovima kidalo njihovo meso i hranilo svoje nezasito
telo. Nabijaće je na kolac, okivati u lance, kidati kožu usijanim kleštima,
ali joj neće slomiti slobodarski duh. Boriće se, jadna i izmučena, nekada
potpuno sama, nekada uz prave, nekada uz lažne prijatelje, da zbaci
okove i protera zlotvore. To joj dugo neće uspeti, sve dok u srcu
Šumadije ruke nekih hrabrih ljudi ne zapale ustaničke baklje koje će je
obasjati svetlošću slobode.

4

Uglješa

Hajdučki jatak Uglješa, rodoljubivi Azanjac, stari vuk
samotnjak čiju su ženu i nejake naslednike odavno odnele
bolesti, lako je zavoleo hajduke koji su se drznuli da udare na
moćne osvajače. Nemirno je spavao one noći kada su Gojko, Stefan i
družina upali u Smederevsku tvrđavu. Kada mu je Lazar doneo novac i
ukratko objasnio šta su namerili da urade te noći, nekako je predosetio
da neće sve biti po planu. Činilo mu se da je hajducima do tada sve išlo
previše glatko i da će negde morati da zapne. Ali nije ništa rekao
momku, nije želeo da baksuzira poduhvat. Čitave večeri, sve dok nije
iscrpljen zaspao oko ponoći, molio se za njihov uspeh i živote. Čim se
ranom zorom probudio, obukao je čakšire i lanenu košulju, navukao
opanke na bose noge, umio se hladnom vodom sa plitkog bunara u
dvorištu i pohitao u šumu, do hajdučkog bivaka. Za pojasom je nosio
kesu sa kovanicama, nadajući se da će zateći nekoga kome će moći da je
preda. Brzo je hodao kroz orošenu travu i nisko rastinje, a grane mladog
drveća su ga šibale po licu i prskale kapima rose koje su se zadržale na
njihovom lišću. Do odredišta je stigao izgreban i gotovo mokar. Zatekao
je prazan bivak. Trava koju su hajduci koliko sinoć gazili već se skoro
bila ispravila.

„Nisu se vratili. Možda su morali da beže naokolo”, mislio je. „Da i’
pričekam malo, valjda će doći…”

Sedeo je neko vreme na klupi sklepanoj od granja, u vlažnoj odeći i
obući, cupkajući nogama i pažljivo osluškujući zvuke u šumi. Često su
mu telom prolazili trnci, što zbog mokre odeće i hlada koji su pravile
guste krošnje nad njim, što zbog neizvesnosti i lošeg predosećaja koji ga
je sve više obuzimao. Zečevi i lisice povremeno su protrčavali nedaleko
od njega, ptice su pevale svoje jutarnje pesme, a ljudskih koraka i
glasova nije bilo. Kada ga je strpljenje izdalo, ustao je i skoro trčeći se
vratio u selo. Otišao je pravo do dvorišta Bogosava, najbogatijeg seljaka

5

u Azanji. Naslonio se na ogradu od prošća pa iz sveg glasa dozivao
domaćina sve dok se ovaj napokon nije pojavio na tremu, odeven u
dugačku košulju koju je na brzinu navukao preko glave.

– Šta si navro, crni Uglješa?! Gde gori? – povika Bogosav na
galamdžiju.

– Nigde ne gori, prijane moj. Treba mi konj da odem do Smedereva,
imam neodložna posla tamo.

– Pa si došao baš kod mene?
– A kod koga bi' drugog? Ti imaš i konje i dobru dušu – nasmeja se
Uglješa od sve muke.
– Vala, da to ne reče, ništa ne bi uradio! Deder, ulazi, šta si se stiso?!
– dobaci kroz smeh Bogosav, odlazeći prema štali.
Uglješa otvori klimavu kapiju, uđe u dvorište i pođe za domaćinom.
Obojica uđoše u štalu, u kojoj su bila tri konja. Oni zarzaše kad im
Bogosav priđe, a ovaj ih sve potapša po sapima i vratovima, pomazi im
tople njuške i gubice pa osedla vitkog dorata.
– Ovaj je izdržljiv i brz, Uglješa. Odneće te do Smedereva ko na
krilima. I mirne je naravi, neće ti zadavati muke – reče pružajući uzde
prijatelju.
– Fala, brate Bogosave, živ mi bio trista godina! Vratiću se što pre –
reče Uglješa izvodeći konja iz štale.
Životinja je poslušno hodala za čovekom koji je držao uzde.
Bogosav je izašao za njima. Kad je doveo konja do sredine dvorišta,
Uglješa stade, okrete se, priđe konju sa leve strane, zaglavi levo stopalo
u uzengiju i, uprkos svojim godinama, a imao ih je preko pedeset, lako
se vinu u staro, izlizano sedlo.
– Samo da ti kažem, stari moj, da se po selu priča da imaš neke
čudne prijatelje u šumi – reče mu Bogosav.
– Srpska posla! Nema u šumi nikoga, izmišljaju budale! Ali, hvala ti
svakako!
Uglješa lagano munu konja petama u slabine, životinja poskoči,
zatrese glavom i istrča kroz otvorenu kapiju na prašnjav put. Uglješa
cimnu uzde i usmeri konja ka Smederevu, a Bogosav se okrete i vrati u
štalu da napoji ostale konje.
Čim je izašao iz sela na glavni put, konjanik je naišao na tursku
patrolu. Bili su to vojnici iz Hasan-pašine Palanke, koji su znali lokalne
prilike i raju. Poznavali su Uglješu, pa im je bilo čudno što ga vide na
konju. On im reče da je krenuo u Smederevo da završi neki posao za
Bogosava, a oni ga odmah pustiše. Poterao je konja laganim kasom, kako
ga ne bi previše umorio, jer ih je čekao dug put. Svratio je nakratko u

6

susedno selo, Dobri Do, da pozdravi starog prijatelja, Dragutina, koji mu
je dao komad hleba i sira da pojede, da ne putuje gladan. Negde oko
podneva, Uglješa je stigao na polje pred tvrđavom. Izdaleka je video
glave na kolju, stresao se od straha i dojahao što je bliže mogao i smeo,
ne bi li ih prepoznao. Kad je prišao zidinama dovoljno blizu da može da
razazna lica, skamenio se shvativši da je hajdučki napad propao i da su
svi pobijeni. Oči mu se napuniše suzama, a srce mu se steže. Oborio je
glavu i produžio na konju duž zida tvrđave, kao da se zaputio prema
Beogradu. Uto iz tvrđave izjahaše tri vojnika i dadoše se u galop za njim.
Čuo je topot kopita iza sebe i obrisao oči grubim rukavom. Sustigli su ga
za tili čas pošto nije pokušao da beži. Jedan prepreči put njegovom konju
i zaustavi ga, a druga dvojica mu priđoše sa strane. Svi su držali drške
jatagana, kao da će svakog trena da ga poseku.

– Ko si ti, kaurine, i kuda si se zaputio? – upita ga na srpskom
Turčin koji mu je preprečio put.

– Ja sam ubogi seljak iz Azanje, Uglješa, efendijo! Pozajmi’ ovo
kljuse od prijatelja da odem u Grocku, da obiđem brata. Prođe neki
njegov komšija juče kroz selo te mi reče da mi je brat teško bolestan –
oborio je pogled da ne ljuti Turčina gledanjem u oči.

– A što se muvaš oko tvrđave? Iz Azanje si mogao do Grocke i
prečim putem?

– Mogo sam, gospodaru. Al’ bojim se ’ajduka o kojima narod priča,
pa se držim glavnog puta. Tako dođo’ do tvrđave i vide’ ove glave
nataknute na kočeve te se približi’ da i’ bolje osmotrim… Šta su uradili
oni jadnici?

– Nisu ono jadnici, nego hajdučka bagra! Sad možeš mirno da jašeš
kud god ti se prohte, ono su hajduci kojih si se bojao. Pobijeni su noćas u
tvrđavi. Junaci! – isceri se Turčin.

– Budale se ne seju, efendijo… – procedi s mukom seljak, a vilice mu
se stegoše.

– Jašta! Putuj ti dalje, Uglješa, i pričaj svuda šta si ovde video! – reče
Turčin sklanjajući konja u stranu. – Treba raja da zna da sa carevinom
nema šale!

– ’Oću, efendijo! – odgovori seljak, klimnu glavom, pljesnu šakom
konja po slabinama te ovaj pođe.

Turci se vratiše u tvrđavu da izveste zapovednika straže, Ajnura, o
razgovoru sa seljakom. Uglješa, koji je dotle izgledao potpuno smiren,
namah se preznoji od straha. Znao je da su Turci mogli da ga zadrže,
pretresu, ispituju… Da su mu za pojasom pronašli kesu sa novcem, bio
bi gotov. U trenu je odlučio da odmah ode u Kolare. Naime, dok je

7

onomad Gojko bio u Istanbulu, Uglješa je svakodnevno nosio hranu
hajducima u bivak. Jednom ga je Stefan pozvao na stranu i potanko mu
ispričao sve o Ljubici i njenoj trudnoći, kao i sve što je znao o Gojku,
starom Samiru i Esmi.

– Ako se desi da izginemo, otiđi do Ljubice i sve joj kaži, da zna… –
rekao mu je hajduk na kraju.

Uglješa potera konja u kas i brzo stiže u Kolare. Neki seljaci koje je
sreo na putu pokazaše mu Ljubičinu kuću. Došao je do kapije, sjahao,
vezao konja za jedan direk u ogradi i ušao u dvorište.

– Domaćine! – pozvao je. – Ima l’ koga?
Iz kuće na trem izađe Ljubica, koja je bila sama jer su joj roditelji
radili u polju. On joj nazva dobar dan.
– Dobar dan! – odgovori ona. – Ko ste vi? Kojim dobrom?
– Eh, ćeri moja, da je dobro – nije. A nije važno ni ko sam. Može li
ovaj nezvan gost negde da sedne? Umori’ se, odavno nisam putovao na
konjskim leđima – bio je ozbiljan i namršten.
– Može, može, uđite! – pokaza mu ona rukom ka vratima, sva
zbunjena i uplašena, svesna da joj taj čovek donosi neke loše vesti.
Uđoše u kuću. Uglješa sede na grubu drvenu klupu, za isti takav
sto, a devojka ga ponudi medom i vodom, da se okrepi.
– O čemu se radi? – upita ga nestrpljivo kad se napio vode i
zahvalio.
– Ti si Ljubica, Ognjenova kći? I poznaješ Stefana iz Vučaka?
– Da, ja sam ta – devojka se strese.
– Da ne okolišamo – trudna si, nosiš Stefanovo dete?
– Da. Šta je bilo sa njim? – jedva izgovori, a suze joj napuniše oči.
Uglješa ustade i uhvati je za ramena.
– Pogiboše on i još šestorica noćas, niko ne preteče. Među njima je
bio i njegov brat Gojko, onaj što je odveden u janičare. Eno im se glave
ljuljaju na kolju na tvrđavi.
Noge je izdadoše, pade mu u naručje i zakuka.
– Ne plači, dete, ne bi on voleo da te vidi takvu. Ne kuka se za
junakom!
– Jaoj meni, kako da ne kukam! Ostade mi čedo bez oca pre no što se
i rodilo! Kuku, siroto i ono i oni! Nadala sam se da ću ga opet videti, da
će da se vrati po mene i dete jednog dana. Znala sam Stefana i još
dvojicu, bili su dobri ljudi. Jaoj, Bože, ima li te? – tresla se od plača u
Uglješinom zagrljaju.
– Gotovo je sad. Oni se svoji’ muka oslobodiše, niko im više ništa ne
može – tešio je on. – Molim te, smiri se, moram nešto da ti ispričam što

8

treba dobro da zapamtiš. Stefan je tako ’teo.
Devojka je jecala i plakala, dugo nije mogla da se smiri. Kad su joj

suze napokon presahle, pogledala je Uglješu u oči i klimnula glavom,
spremna da ga sasluša.

– Da počnem od dana kada su otišli iz Kolara… Boravili su malo u
Grockoj, pa su na Avali ubili Orhana, ti znaš ko je on bio. Potom su
pobegli u Azanju i napravili bivak u šumi, pored sela. Ja sam im bio
glavni jatak. Družina im se uvećala. Pridružio im se i Gojko, janičar.
Poslali ga Turci u potragu za bratom. Bio je u Stambolu čuvar sultanove
porodice, čak je nekima od nji’ spasao život te je dobio na poklon
čudesan nož, vredan ko zna kol’ko. On se u Turskoj oženio, a žena mu
beše Esma, ćerka čoveka koji ga je školovao, nekog velikaša. Samir se
zove, mislim da sam dobro zapamtio sva imena koja mi je pomenuo…
Esma je noseća, rodiće uskoro. Stefan je ’teo da ti ovo ispričam ako oni
padnu, da znaš da će vaše dete imati rodbinu u Turskoj i da mu pričaš o
tome. Takođe, treba da znaš da su Stefanovi roditelji ubijeni. I čitava
porodica njegovog druga Bogdana.

– Dobro, fala vam. Neka im je svima laka zemlja! Za Bogdanove
znam, a i za Stefanove… – ona zaćuta na trenutak, uperi pogled u
tavanicu, udahnu duboko nekoliko puta, pa spusti glavu i pogleda
sagovornika u oči, očekujući kraj priče. – Kako su poginuli, mučenici?

– Junački! Ajduci su noćas pokušali da upadnu u tvrđavu, da ubiju
Bali-bega, da im ne utekne u Tursku. Svi su izginuli, to je sve što znam.
Mislim da do bega nisu ni došli… Eto! Sada idem, treba da vratim konja
prijatelju. I, da ne zaboravim, uzmi ovo! – on se maši rukom za pojas,
izvadi kesu sa novcem i pruži je devojci. – Meni ne treba, a tebi će biti za
dete. Ostalo mu je od oca i njegovi’ drugova.

– Ne treba, moći ću ja i bez toga.
– Samo ti ovo uzmi, valjaće ti – on spusti kesu na sto i pođe ka
vratima, povijenih pleća. – Odo’ ja, ćeri moja. Čuvaj se i čuvaj dete.
Zbogom!
– Zbogom i fala, dobri čoveče! – promrmlja ona, jer je Uglješa već
bio izašao.
Kad je izašla na trem, videla je da Uglješa, poskakujući na konjskim
leđima, već odlazi putem ka Hasan-pašinoj Palanci.

9

Desetak dana posle posete Ljubici, u samo svitanje, dok je Uglješa
spavao u skromnoj postelji od slame prekrivene starim čaršavom od
lanenog platna, pokriven grubim ćebetom od kostreti, turski vojnik
grunu nogom u trošna vrata njegove blatare, izvali ih iz ležišta pa utrča
u bednu prostoriju, a za njim još trojica. Skočiše na bunovnog Uglješu i
stadoše ga bez reči krvnički tući pesnicama. Udarci su mu pljuštali po
glavi, rebrima, leđima, a on je bezuspešno pokušavao da se zaštiti
šakama i podlakticama, premeštajući ih sa jednog na drugi deo lica.
Tuča nije dugo trajala i snažne janičarske ruke ščepaše seljaka za mišice,
podigoše ga iz kreveta pa ga izvukoše pred kuću. Ošamućen, zbunjen i
zaslepljen svetlošću jutarnjeg sunca, očiju već otečenih od udaraca,
gledao je unezvereno oko sebe, pokušavajući da shvati šta se desilo. U
dvorištu je bilo bar tuce Turaka, a jedan mu priđe i dobro ga osmotri.

– Ovoga smo zaustavili na konju pred tvrđavom pre neki dan – reče
taj vojnik dvojici oficira koji su sa nekolicinom janičara stajali na sredini
dvorišta.

To su bili vojnici iz hana u Hasan-pašinoj Palanci, svi sem jednog
oficira i janičara iz Smedereva koji je proverio da li su našli pravog
čoveka.

– Došli ste, a? – progovori Uglješa kojem se svest razbistrila.
– A što smo došli, kaurine? – upita ga oficir Palančanin cereći se i
prilazeći mu.
– Seljak jesam, al’ budala nisam, nakinđureni! – drsko mu odgovori
Uglješa, podsmevajući mu se zbog visoke, bogate kape. – Došli ste zbog
’ajduka, al’ kasno!
Turčin mu priđe i raspali šamarčinu od koje mu je zazvonilo levo
uvo, a tanak mlaz krvi mu krenu niz obraz.
– Samo ti kevći, matori! Brzo će te proći volja. Imaš li nešto da mi
kažeš o tim hajducima? Gde su boravili, ko su im bili jataci osim tebe?
Gde si išao onomad? U Grockoj nisi bio, proverili smo – nagnu se oficir
prema njemu i prošaputa mu na zdravo uvo.
Seljak htede da ga pljune, ali se u trenu predomisli, nadajući se da će
ipak da se izvuče, pa samo ponizno reče:
– Ne tuci me više, efendijo, preklinjem te, nema drugi’ jataka. Ja sam
jedini. Niko im više nije pomag’o, nikada nisu došli u selo… Onomad
sam otiš’o u Smederevo da probam da saznam šta se desilo, jer se nisu
vratili u šumu. Jedan od ’ajduka bio je moj rođak, tu iz sela, siromašak
bez igde ikoga. Pito me za pomoć i ja pristado’, luda glava. Mogu da
vam pokažem nji’ov logor u šumi.

10

Turčin je lagano sukao brkove i gledao seljaka kog su čvrsto držala
dvojica janičara.

– Tako veliš…? Koliko je to daleko? Može li se donde na konjima?
– Ima dosta da se ide kroz gustu šumu, efendijo, a na konjima –
teško.
– Dobro… Vodi nas tamo, pa ćemo videti… – reče oficir i dade
rukom znak vojnicima da ga puste da im pokaže put te ovi poteraše
bosonogog čoveka pred sobom.
Jedan od vojnika ostade da čuva konje, a svi ostali pođoše za
Uglješom i uskoro uđoše u šumu, skinuvši odmah kape. On ih je vodio
najgorim putem, naokolo, gde je najgušće drveće i šiblje, pa se svako
malo mogla čuti psovka kad bi se neko ogrebao o trnje ili bi ga ošinula
grančica.
– Kako dođoste do mene? – upita Uglješa oficira iz Palanke.
– Došli su Smederevci pre nekoliko dana da pitaju za tebe, bilo im je
sumnjivo što si jahao pored tvrđave. Ispostavilo se da te je i naša patrola
koja te poznaje zaustavila, pa smo lako utvrdili da si ti onaj koga traže.
Posle smo se malo raspitali o tebi po selu, utvrdili da si češće nego
obično išao u šumu i eto nas u gostima jutros…
– Našli ste, znači, neku prodanu dušu da me izda?
– Ne, kaurine, našli smo pametnog čoveka koji će se nanositi glave,
za razliku od tebe!
– Lako će mu biti da je nosi, kad je prazna, ko i duša mu! – gorko
reče Uglješa.
Posle sat kruženja i krivudanja kroz šumu, stigoše do nekadašnjeg
hajdučkog bivaka, koji je trava skoro progutala.
– Eto, to je mesto gde su boravili ’ajduci – reče Uglješa pokazujući
rukom na ostatke bivaka.
Vojnici ostaviše kape na ono što je hajducima bio sto, pa većina njih
zagazi u travu i poče da pretresa hajdučko boravište, iako je bilo
očigledno da tamo nema ničega. Izvežbani, disciplinovani vojnici
postupali su rutinski. U jednom trenutku, kada mu se učinilo da Turci
ne obraćaju pažnju na njega, Uglješa poskoči i potrča kroz najgušće
žbunje ka dubini šume. Nije se obazirao na to što su ga grane šibale a
trnje grebalo. Trčao je ka brdima, trčao je za život. Turci ga nisu jurili,
već su otvorili paljbu iz pušaka i kubura, nišaneći u pravcu odakle se
čulo šuštanje lišća i krckanje grančica. Nekoliko kuršuma je proletelo
blizu Uglješe, ali ništa više od toga, a on se sve više udaljavao od
strelaca. Taman kad je poverovao da će uspeti da umakne, jedno tane
mu prostreli desnu butinu i on uz glasan jauk pade u travu. Janičari

11

potrčaše ka mestu odakle je došao krik i ubrzo ga pronađoše sklupčanog
u grmu gde je pokušao da se sakrije. Odvukoše ga za noge do bivaka, do
oficira.

– Podvežite mu ranu, da ne iskrvari! – naredi ljutito palanački
kapetan. – Kaurine, ko su još bili jataci? Ima li još hajduka? Gde si išao
na konju? Pevaj!

– Zini da ti kažem, Turčine! Crk’o dabogda! Svi vi! – viknu Uglješa.
– Idrize, klinove! – naredi kapetan jednom janičaru, te ovaj, dok su
Srbinu podvezivali ranu, isuče handžar, odlomi jednu bukovu granu i
od nje izdelja nekoliko malih drvenih klinova. Uglješa ga je gledao
razrogačenih očiju, prestravljen, svestan šta mu se sprema.
– Držite ga dobro, ali da mu šake budu slobodne! – naredi kapetan
dalje.
Šestorica janičara spustiše puške na onaj sto, skočiše na Uglješu,
prilepiše ga licem za zemlju, sputaše mu noge i odvojiše ruke od tela.
– Idrize! Mirsade! – viknu kapetan i glavom pokaza dvojici vojnika
na Uglješu.
Oni priđoše, pa Mirsad uhvati Uglješu za desnu šaku i silom mu
ispravi kažiprst, uze od Idriza jedan klin i njegov oštri vrh gurnu Srbinu
malo pod nokat te klimnu glavom. Idriz lagano zamahnu puškom i
kundakom udari drveni klin po tupom kraju te se on zabi duboko pod
nokat seljaka, a ovaj vrisnu toliko jako da je čitava šuma ječala. Krv linu
dok se Uglješa uvijao i trzao od bola.
– Još! – naredi kapetan, pa Idriz i Mirsad zabiše hajdučkom jataku
klin pod nokat srednjeg prsta, a on ponovo životinjski urliknu.
– Ko su drugi jataci, kaurine? – upita kapetan.
– Nema ih, svinjo! – procedi Uglješa kroza zube.
– Nastavite! – naredi oficir i janičari nabiše preostalih pet klinova
pod nokte obe ruke čoveka koji je sve slabije vrištao jer je već gubio svest
od krvarenja i šoka. I dalje se koprcao, ali ga je snaga napuštala. Usne su
mu bile krvave jer ih je od bolova izgrizao, a slomila su mu se i dva zuba
od prejakog stiskanja vilica, pa je pljuvao njihove komade i krvavu penu.
– Niko nije poneo konopac? – upita kapetan, na šta svi Turci
odmahnuše glavama, pa se on obrati Idrizu. – Kolji!
Ovaj odloži pušku, opet isuče handžar i priđe gomili sa desne
strane. Napraviše mu mesta i on kolenom pritisnu Srbinu pleća, uhvati
ga za kosu i cimnu glavu unazad te mu brzim potezom prevuče oštricu
preko grkljana. Čovek ne ispusti ni glasa, čulo se samo kako vazduh šišti
kroz ranu, a krv linu u travu. Turci ga pustiše i skloniše se od njega, a on
se trzao i hvatao za grlo, izvalivši pritom većinu klinova koji su mu bili

12

zabijeni pod nokte.
– Vidi ga, kao kad pustiš preklanu kokošku! – nasmeja se grohotom

onaj janičar iz Smedereva, a ostali za njim.
Tim smehom ispratiše Uglješu na onaj svet. Jedan priđe beživotnom

telu i munu ga par puta nogom. Pogleda kapetana i odmahnu glavom.
Idriz se saže i obrisa krv sa handžara o travu, pa ga vrati u korice.

– Idemo! Neka tog pseta tu, neka ga pojedu zveri – reče kapetan i
oni pokupiše oružje, vratiše se u selo, uzjahaše konje i odoše u palanački
han, na doručak, kao da se ništa nije desilo.

13

Samir

Početkom avgusta te godine, u Istanbulu, u prebogatu kuću
Četina stigla je prinova, zdrav i lep dečak, sin Esme i Gojka.
Dadoše mu ime Samir, po dedi. Majci je bio uteha za gubitak
voljenog čoveka, na njega je prenela svu ljubav i pažnju, sve što je mogla
da od sebe da pružila je sinu. Nikada nije pogledala drugog muškarca,
majčinstvo je postalo jedina svrha njenog postojanja. Detetu nije mnogo
pričala o ocu. Rekla mu je da je bio junak, janičar, i da je poginuo u ratu
boreći se za sultana, pa je i mališa želeo da postane sultanov vojnik. Nije
želela da njegovu glavicu puni teškim pričama i stvarima koje možda ne
bi mogla da shvati. Dedi je bio kao sin kojeg nije imao, a kojeg je čitavog
života žarko želeo, pa mu se stari posvetio toliko da je zapostavio i
trgovačke i poslove na dvoru i provodio čitave dane sa unukom, vodeći
ga svuda sa sobom i učeći ga svemu što je znao. Dečak se vezao za dedu
i nije hteo bez njega nikuda da mrdne, čak ni sa majkom. Jedinu neudatu
Esminu sestru su, kad je mališa imao četiri godine, udali u Damask, za
sina jednog trgovca sa kojim je njen otac godinama sarađivao. Kao i
njene sestre koje su se ranije udale, dobila je veliki miraz. Tako je u kući
ostala samo Esma i sa njom sin Samir, jedini naslednik porodičnog
bogatstva. Godine su prolazile, dečak je rastao obasut pažnjom,
vaspitavan i obrazovan na najbolji način, uz vrhunske učitelje sa svih
strana sveta. Dadilju, naravno, nije imao, dadilja mu je bio deda koji nije
skidao oka sa njega. Ali, kako je mladi Samir jačao, tako je stari Samir
slabio. Kad je dečak navršio trinaest godina, deda se razboleo od neke
teške bolesti i počeo naglo da kopni. Posle nekoliko meseci je potpuno
klonuo i pao u krevet. Um mu je bio bistar, ali telo je umiralo i to se
svakog dana sve više videlo. Čas njegove smrti se neumitno bližio. Unuk
je povazdan bdeo nad njim i prinosio mu sve što je trebalo. U školu tih
dana nije hteo da ide i niko nije mogao da ga natera na to, onako
tvrdoglavog i kuražnog na pokojnog mu oca, pa su jedina znanja koja je
za to vreme stekao bila ona koja je deda mogao da mu prenese. A starac

14

mu je više pričao o životu, odnosima među ljudima i sudbinskim
zamkama koje će ga čekati, nego o stvarima koje imaju veze sa školom.
Jednog toplog letnjeg jutra, dok su pili čaj na terasi, deda zavaljen u sofu
a unuk pored njega na drvenom tronošcu presvučenom platnom i
kožom, bolesnik promuklim glasom reče:

– Sinko moj dragi, vidiš da sam se osušio kao urma?
– Vidim, deda moj.
– Znaš kako će se moja bolest završiti?
– Znam. Otići ćeš u dženet a ja ću ostati sam na svetu – dečaku
zasuziše oči.
– Da ću baš u dženetske bašče, nisam siguran. Zadužio sam Alaha i
ovako i onako… – starac se nasmeja, zakašlja i nastavi kad se kašalj
smirio. – Ti sigurno nećeš ostati sam na svetu, imaš majku i babu, one će
te paziti kao malo vode na dlanu. Nego, ima nešto drugo što hoću da ti
kažem. Nije prijatno… Mislim da to moraš da znaš, a bojim se da ti
majka o tome neće pričati, u želji da te nekako zaštiti od teških misli.
– Ako ti hoćeš nešto da mi kažeš, znam da je dobro.
– Dobro… Ti znaš šta su kauri i šta je raja? – upita deda da bi
nekako započeo priču.
– Znam, to su nevernici, tuđinski narodi koji žive u našem carstvu
i…
– E, to baš i nije istina! – prekide ga starac. – Nisu oni nevernici, oni
samo nisu naše vere. Veruju u istog boga, ali ga drugačije zovu i
drugačije mu se mole. I ne žive oni u našem carstvu, nego mi na njihovoj
zemlji.
Dečak ga začuđeno pogleda.
– Čudi se, čudi, ali tako je! – starac se opet zasmeja i zakašlja. – Naša
carevina nije uvek bila ovolika. Decenijama, vekovima već, širi se
osvajajući tuđe zemlje i porobljavajući druge narode. To na svetu tako
biva. Oni, naravno, nisu to raširenih ruku dočekali i mrze nas iz dna
duše. Borili su se koliko su mogli i gubili ratove, jer smo mi jači. Ako
ikada oni budu bili jači, najuriće nas iz svojih zemalja. No, nije to ono
zbog čega počeh priču.
– Meni je i ovo dovoljno zanimljivo, iako mi se baš ne sviđa –
promrmlja dečak.
– Slušaj ostatak, još manje će ti se svideti. Tokom tih osvajanja i
posle, ljudi su se mešali, menjali veru, prilagođavali novim običajima i
uslovima… Tako je bilo i sa mojim precima. Da ne dužim, ja imam
srpske krvi jer je neki moj daleki deda promenio veru, primio islam i iz
Srbije došao u Stambol. Ovde se oženio Turkinjom i od njih potiče naša

15

loza.
Dečak skoči na noge gledajući u dedu razrogačenih očiju.
– Kako to? Kakvi Srbi, zar mi nismo čuvena turska porodica, bliska

sultanu? – upita sa nevericom.
– Jesmo. Ja sam Turčin sa mnogo više turske nego srpske krvi.

Ponosan i na jednu i na drugu. Ti, vidiš, ti si Turčin sa nešto više srpske
nego turske krvi.

Dečak se sruči na tronožac, povi leđa i nastavi da blene u starca.
– Kako? – jedva je izgovorio, dok mu je lice bivalo sve bleđe.
– Lepo. Tvoj otac, rahmetli Gokan, bio je Srbin Gojko, iz Smedereva,
iz sela Vučaka, doveden u janičare i u moju kuću sa petnaest godina.
Mali Samir sede na drveni pod pored dedine sofe i zagnjuri lice u
svilu pored starčevog boka, suze mu lagano krenuše i on tiho zajeca.
Deda mu nežno spusti svoju veliku šaku na glavu i stade da ga mazi po
kosi.
– Nemoj da plačeš, dete moje, jer za to nema nijednog razloga –
nežno mu reče.
– Kako nema kad sam kaurin?! – procedi dečak kroza zube,
isprekidano dišući.
– Saslušaj me do kraja, pa ćeš i sam uvideti. Elem, ne upoznah
boljeg, poštenijeg, pravednijeg i srčanijeg momka od tvog oca. Od prvog
dana sam ga zavoleo kao sina i ta ljubav se u meni nikada nije ugasila, ni
dan danas. Odgajao sam ga slično kao tebe, samo od starijih godina.
Postao je dobar vojnik i uradio je neke dobre stvari za Tursku i sultana. I
neke loše, što je platio glavom. Ali, one su loše samo ako gledamo na
njih kao Turci. Ako gledamo ljudski, nepristrasno, on je imao pravedno
srce, veliko kao Ararat. Dao sam mu tvoju majku za ženu i nisam
pogrešio. Izrodili su tebe i dali mi naslednika kakvog sam želeo. – Dečak
se polako smirivao. – Otac ti nije poginuo u sultanovoj vojsci, u ratu, već
u napadu na Turke, kao pobunjenik, rame uz rame sa svojim mlađim
bratom, Stefanom. Okolnosti nisu bitne. Bitno je da je bio na pravoj
strani!
Dečak podiže glavu i pogleda ga.
– Kako na pravoj strani, ako je bio pobunjenik?
– Tako što je njegov brat bio u pravu, pobunio se sa razlogom, a
Gojko mu se pridružio. Nisu isterali pravdu do kraja, ali su se borili za
nju do poslednjeg daha. A borba za pravdu i slobodu najveća je ljudska
vrlina, zapamti to! Gojko, Gokan, bio je ljudina! Bio sam i ostao ponosan
na njega, a i ti treba da budeš!
– I da budem ponosan na obe krvi koje imam?

16

– Baš tako! Dobio si najbolje od obe strane! Ono što još treba da znaš
jeste da je Stefan negde u okolini Smedereva, valjda u selu Kolare, za
sobom ostavio bremenitu devojku, Ljubicu, koja je, ako je sve prošlo
kako treba, rodila tvog rođaka, rođaku, šta god, tako da se loza tvog oca
ni u Srbiji nije ugasila. Ako te put nekada tamo nanese, probaj da nađeš
rodbinu, lepo je znati za svoje, ko god i gde god bili.

Nastade tišina i potraja dugo. Napokon, unuk sede na svoje mesto i
obrisa uplakane oči rukavom svilene košulje.

– Deda, uvek sam hteo da budem vojnik. Zbog oca.
– Znam.
– Više to ne želim.
– A šta ćeš da radiš? – stari Samir se blago nasmeja, beše mu drago
što dečak odustaje od želje da bude vojnik, jer nije voleo da mu unuk
bude ratnik.
– Kad porastem još malo, ostaviću majku da vodi trgovinu, a ja ću
krenuti na put oko sveta. Potražiću rodbinu u Srbiji, u Siriji, u Egiptu i
preko velikog mora, svuda gde budem mogao da stignem. Kad to
završim, videću šta ću dalje.
– Eto Gojka gde govori! – deda se grohotom smejao. – Deder, padni
dedi na grudi, pre no što kreneš na put!
Dečak mu priđe i oni se jako zagrliše smejući se glasno, toliko da su
ih Esma i Azra čule u kući i izašle da vide o čemu se radi. To je bio
poslednji put da se stari Samir smejao. Već sutradan mu se stanje
pogoršalo, nekoliko dana je više spavao nego što je bio budan, a i kada je
bio budan jedva da je progovarao i skoro da nije prepoznavao ljude oko
sebe. Naravno, unuk je neprestano bio pored njega, čak je i noću dremao
sedeći na sofi pored dedinog uzglavlja. Niko nije mogao da ga natera da
ode u svoju sobu na spavanje. Jednog jutra je, probudivši se iz dremeža,
prišao dedi i našao ga ukočenog i hladnog. Nije plakao, samo su mu oči
bile pune suza. Deda ga je pripremio na ono što će se desiti. Otišao je do
Esme i rekao joj da je deda ispustio dušu i da treba da se sprema pogreb.
– Neka ga Alah na onom svetu primi po zasluzi, bio je dobar čovek
– rekla je Esma kroz suze. – A ti si čvrst, ozbiljan, jak, pravi sin svog oca i
unuk svog dede. Samir je bio ponosan na tebe, a i Gokan bi bio… U ovoj
kući sada nema drugog muškarca, postaješ gazda, sine! Ja znam da si
spreman za to!

17

Posle samo dve godine, pošto je završio školu, Samir je učinio ono
što je rekao dedi: ostavio je majci da vodi trgovačke poslove, a on je
unajmio trojicu pratilaca, krupne i dobro obučene Jevreje, iskusne borce,
i krenuo na svoj put oko sveta. Čuvari su dobili unapred trećinu plate,
za troškove na putu, a ostatak je Esma predala u carsku riznicu
zahvaljujući sultaniji Hurem, miljenici sultana Sulejmana, sa nalogom da
u Samirovom prisustvu bude isplaćen Jevrejima kada se vrate u
Istanbul. Sinu je na rastanku dala skupoceni handžar, da mu bude i
oružje, a i blago, ako mu zatreba.

18

Bogdan

U ranu jesen 1527. godine, u Smederevskoj nahiji, u Kolarima,
napaćena seljanka Ljubica rodila je sina kome je dala ime
Bogdan, po poginulom saborcu njegovog oca Stefana.
Roditeljima je zabranila da bilo kome van kuće kažu da je dete rođeno.
Čekala je da dečak preživi prve dane, kada je bio najslabiji, da se uveri
da je zdrav i prav, da će da živi i da raste. A onda je odlučila da im kaže
istinu o dečakovom ocu. Jedne večeri, kad je smestila Bogdana na
spavanje u sobu u kojoj su nekoć boravili Stefan i drugi hajduci, u
kolevku od grubo istesanih dasaka koju je čvornovatim rukama za svog
unuka napravio deda, mlada žena se vratila u veliku sobu, do ognjišta
pored kojeg su sedeli Ognjen i Spasenija. Bez ikakvog okolišanja, stojeći
iza njihovih leđa i strepeći kako će oni da prihvate ono što će im reći, ona
ih prekide u razgovoru koji su vodili:

– Roditelji moji, evo nam je Bogdan živ i zdrav, daće Bog da poraste
velik i jak. Sada mogu da vam kažem, a vi sudite o tome kako ’oćete, da
je njegov otac Stefan, a ne Miloš – istrese kao iz rukava i zastade,
gledajući naizmenično čas u oca, čas u majku, čekajući ko će prvi da se
okrene.

Njih dvoje se pogledaše u oči i njoj se učini da je videla osmeh na
očevom licu, ali nije bila sigurna zbog titranja vatre koja je gorela pred
njim.

– Ćeri moja, i sami smo mi do toga došli, samo nismo bili sigurni –
reče Ognjen pogledavši je nakratko. – Nismo ti nikada poverovali u
priču o Milošu. Neka nam je dečak u kući i neka raste, a dobri Bog neka
da da bude na oca. Sramote pred selom nemamo, to smo pregrmeli još
onda kad si nam rekla da si bremenita.

Ona im priđe, zagrli ih i izljubi oboje.
– Oprostite ako sam vas osramotila… – suze joj kliznuše niz obraze,
a glas postade drhtav. – Nisam drukčije znala… Tako sam glavu
sačuvala, našla razlog da živim…

19

– Ćuti, ćeri! – prekide je majka brišući joj suze. – Da ste nam samo vi
dobro, sve drugo je manje važno. I nema tebi šta da se oprašta, oprosti ti
nama što nismo mogli da te zaštitimo od Turaka!

Tu i Spasenija zaplaka, teško i gorko, vratiše joj se slike onog dana
kada su Turci oteli Ljubicu od bespomoćnih roditelja i odveli je u
tvrđavu, navodno kao sluškinju, i svih onih beskrajnih dana kada su je
čekali da se vrati i na kraju dočekali silovanu, unakaženu,
upropašćenu…

– Žene, dosta je bilo suza u ovoj kući! Imamo razloga za radost,
radujmo se! – grubo ih, ne znajući bolje, prekide Ognjen, pa se zamisli i
počeša po bradi. – Nego, mislim se nešto… Da li je dobro da seljacima
kažemo istinu? Da ne dočuju Turci, pa da dođu da naprave neki zulum?
Bili smo jataci, skrivali smo ’ajduke…

– Pametno zboriš, oče! To bi se, pre ili posle, sigurno desilo. Zato da
ćutimo i da se držimo stare priče. A ja ću svom čedu reći istinu kad bude
trebalo.

– Dobro. Ovako ćemo: ja ću da odem do Miloševi’, da im kažem da
su dobili unuka. Odbiću bilo kakvu pomoć ako budu ponudili. Nije
pošteno da bilo šta od nji’ uzmemo.

– Eto, dogovorismo se – nasmeja se na kraju Spasenija. – Idemo sad
na spavanje, da trenemo bar malo dok Bogdan ne ogladni.

Tako se nekako rešiše problemi koje je neizbežno morao da donese
Bogdanov dolazak na svet. Za selo, rastao je kao Milošev i Ljubičin sin.
Bio je lep i bistar dečačić. Tugujući za sinom jedincem, Milošem, njegovi
roditelji su dve zime kasnije, nedugo jedno za drugim, otišli za njim na
onaj svet, pa teret svakodnevne griže savesti kod Ljubice i njenih starih
malo popusti pošto nisu više morali da ih lažu gledajući ih u oči. Leto po
leto, zimu po zimu, Bogdan je bivao veći, jači, lepši… Nije bio baš uvek
poslušan, znao je da se pobuni i posvađa sa ukućanima braneći svoje
mišljenje, makar ga ta pobuna koštala neke majčinske ćuške. Ponekad se
tukao sa dečacima u selu jer su ga, surovi i zajedljivi kakva deca znaju
da budu, zvali kopiletom. Kad nije bio raspoložen za tuču, rekao bi im
samo da je i najveći srpski junak, Miloš Obilić, možda bio kopile. Uz
Ognjena je naučio da radi sve poslove oko kuće, stoke i na njivi već do
desete godine. Više od toga nije mogao da nauči jer nije imao od koga. U
čitavom selu nije bilo nikoga pismenog, učenog, svi su bili prosta, uboga
sirotinja koja je jedva preživljavala. Majka ga je učila da mrzi Turke i da
ih se čuva, da im se sklanja sa puta kad god može.

Kad je Bogdan imao trinaest godina i skoro se zamomčio, Ognjen se
razbole od teške upale pluća i brzo ga odnesoše groznica i težak kašalj.

20

Dve žene i dečak živeli su bez hranitelja još teže, u skoro neizdrživim
uslovima. Jedva da su imali čime da se prehrane. Do proleća, i Spasenija
se teško razbole i ode za svojim čovekom. Majka i sin su teško podneli
gubitak najbližih, a njihov opstanak je doveden u pitanje. Ljubica je
odlučila da se odsele i pokušaju da nađu bar malo bolji život na nekom
drugom mestu.

– Sine, moram nešto da ti ispričam – rekla je jedne večeri, smatrajući
da je došao trenutak da dečak sazna istinu o sebi. – Deda, baba i ja smo
krili od sela i tebe istinu o tvom poreklu, o tvom ocu. Ti nisi sin Miloša iz
Kolara, nego Stefana iz Vučaka. Otac ti je bio ’ajduk i poginuo je u
tvrđavi u Smederevu kad je napao Turke. Pre toga je neke pobio. To
niko ne sme da zna sem nas, jer ako saznaju Turci, mogu da nam se
osvete.

Dečak je otvorenih usta gledao majku.
– Kako ’ajduk?! Što mi to nisi pre rekla?! – upita pomalo ljutito kad
se pribrao.
– Nisam smela, sine, da ne izlaneš nešto pred drugovima. Bio si
mali, ne bi razumeo… Sad si porastao, znaćeš da čuvaš tajnu.
– Dobro, majko! – uzdahnu dečak, koji svakako nije upoznao oca o
kome su mu pričali do tada, pa mu ovo saznanje ne pade teško; zapravo,
beše mu drago što mu je otac bio hajduk, borac protiv mrskih Turaka, a
ne običan seljak. – Eto, sada znam čiji sam! Deca su me zavitlavala da
sam kopile, pa mi je milije da sam bar ’ajdučko! Doduše, niko to neće
saznati, ali ja znam, pa ću lakše da podnosim njihovo blebetanje i
zadevanje. A imam li nekoga od rodbine u Vučaku?
– Eto, tako je… Rodbine nemaš, Turci su ih pobili kad su tražili tvog
oca. Kao i porodicu njegovog druga Bogdana, po kom si dobio ime.
Možemo sutra da odemo u Vučak, da vidimo gde su živeli. Ni ja nikada
nisam bila tamo. A posle, kad se vratimo, spakovaćemo se i otići u neko
drugo selo da živimo, negde daleko, gde nas niko ne zna. Ovde me sve
podseća na muke i patnju, sine moj.
– Dobro, majko! Možda je tako i najbolje.
Sutra ujutro su otišli u Vučak, raspitali se o Stefanovoj porodici, ne
govoreći, naravno, nikome razlog svog dolaska u Vučak, niti ko su i
odakle su. Seljaci su ih uputili na mesto gde je nekada bila Milovanova
kuća, a tamo je već godinama bila livada i ni po čemu se nije moglo
videti da je na tom parčetu zemlje nekada neko živeo. Vučačani su
izbegavali to mesto, niko tamo nije želeo da se nastani niti da obrađuje
zemlju iz poštovanja prema stradalima. Ljubica je onda rešila da siđu do
obližnje Ralje, da vide i mesto gde je nekada bila Bogdanova kuća. Posle

21

kraćeg pešačenja kroz šumarke, livade i njive, stigli su do sela. Pitali su
nekog starijeg seljaka kog su sreli na drumu o Bogdanu i njegovima. On
im je rekao da se ne raspituju mnogo, jer je na zemlji gde su oni nekada
živeli kuću napravio Turčin, seoski spahija, te da im je pametnije da idu
tamo otkud su došli. Dok su se vraćali kući, Ljubica reče sinu:

– Tvoja deca će se po tebi nazivati Bogdanovićima, kao što se sva
deca znaju po ocu i tako im se loza prati. U spomen na ove hrabre ljude,
neka se svi tvoji potomci zovu Bogdanovićima, dokle god ih bude bilo!
To ti majka ostavlja u amanet.

– Dobro, majko! – odgovori dečak. – Ako budem imao naslednike,
tako ću ih zavetovati.

Iste večeri su njih dvoje spakovali svoje skromno pokućstvo u
čaršave, prespavali noć i ranom zorom, sa prvim petlovima, tiho
napustili Kolare, zauvek, ne oprostivši se ni od koga. Mesecima su išli
od mesta do mesta, spavali po štalama ili po šumama, jeli ono što bi
dobili kao milostinju ili zaradili pomažući u raznim seljačkim
poslovima. Konačno, u leto stigoše do Rudnika. Tamo Ljubica dade
spahiji dukat, jedan od onih koje joj je dao Uglješa, i izmoli od njega
dozvolu da se sa sinom nastani u njegovom selu. On im odredi neko
mesto nedaleko od njegovog imanja. Seljaci im pomogoše da podignu
blataru i majka i sin se tu skrasiše. Živeli su od letine koju su mogli da
uzgaje na parčetu zemlje koje su imali, od služenja spahiji i drugim
Turcima… Bogdan se posle nekoliko godina oženio devojkom iz
susednog sela. Dvoje mladih su imali puno dece, familija se kroz
generacije uvećavala i smanjivala, u zavisnosti od ratova i bolesti.
Bogdanovići su uvek nosili isto prezime i sa kolena na koleno prenosili
priču o svom poreklu i dičili se njime.

Dve godine pošto su Ljubica i Bogdan otišli iz Kolara, u selo je, u
pratnji trojice čuvara, došao mlad, krupan, lep i bogat Turčin. Samir.
Pitao je seoskog spahiju i seljake o Ljubici, ne govoreći zašto je traži.
Saznao je da je ona rodila sina i da su njih dvoje, posle smrti njenih
roditelja, iznenada otišli iz sela ko zna kud. Kuća u kojoj su nekada živeli
bila je urušena, obrasla travom i mahovinom. Teško mu je palo što nije

22

našao brata i što niko nije mogao da mu kaže gde bi mogao dalje da ga
traži. Razočaran, otišao je u Vučak, gde je od tek pridošlog spahije
saznao da u selu nema njegove rodbine. Seljaci su mu rekli da bi mu
najviše i najbolje o ocu ispričao pop Dimitrije, ali da je on preminuo pre
nekoliko godina. Gojkovi ispisnici su mu ispričali da mu je otac bio
prava sila i da je u svemu bio bolji od njih. Pokazali su mu livadu na
kojoj je rođen i odrastao njegov otac i na kojoj su stradali njegovi deda i
baba, posle čega je njihova kuća spaljena. Samiru je bilo mučno, borile su
se misli i osećanja u njemu. Produžio je put do Smedereva i tvrđave,
uporan u nameri da što više sazna o svom poreklu. Čuvare je smestio u
mehanu, a on je sam otišao u tvrđavu, gde je zlatnicima bogato platio
ulazak u Mali grad i susret sa ostarelim komandantom Halilom. Za
ručkom je stari vojnik mladiću ispričao sve što je znao o događajima koji
su doveli do pogibije njegovog oca i sve o svom učešću u tim
događajima. Odveo ga je kasnije u dvorište i pokazao mu gde su hajduci
pobijeni i tačno mesto gde je odmetnuti janičar pao. Samir se prvo za
očevu dušu pomolio klanjajući, a zatim je zamolio svog domaćina da mu
da jednu sveću, koju je zapalio, njenim otopljenim voskom je zalepio za
kameni pod, ustao i nespretno se prekrstio i promrmljao nešto što bi
trebalo da bude hrišćanska molitva, na Halilovo iznenađenje.

„Eto, oče, pomolih se za tebe, ništa drugo ne mogu. Počivaj u miru, i
ti i amidža Stefan, a i svi vaši što padoše… Žao mi je što me nisi ti
podigao, ali razumem zašto si poginuo”, mislio je. – Krv nije voda! – reče
glasno na kraju.

Okrete se držeći ruku naslonjenu na jabuku handžara, a Halil
ustuknu.

– Ne boj se, ti si samo radio svoj posao! – reče mu mladić jer je video
strah u njegovim očima, pa prođe pored njega i ode iz tvrđave u onu
mehanu.

Sutradan su on i čuvari krenuli dalje. Tokom narednih godina,
Samir je proputovao bezmalo čitav svet, od Sirije do Egipta i preko
okeana do Amerike. Pronašao je sve tri tetke i njihovu decu, upoznao
nove predele, ljude i običaje. Pratioci su ga dobro čuvali i bezbedno
vratili u Istanbul kao tridesetogodišnjaka, za šta su pošteno isplaćeni. On
je preuzeo trgovačke poslove od majke, oženio se i dobio sina. Kasnije,
svaki njegov potomak imao je samo po jednog sina i na njega prenosio
porodično bogatstvo, tradiciju i legende.

23

Dahije

Tokom 18. veka Osmansko carstvo se našlo na prekretnici.
Posle dugih godina jačanja i širenja, veliko telo moćne države
počelo je da slabi, koliko zbog neprijatelja sa kojima se
sukobljavala, toliko zbog loše unutrašnjeg uređenja i nelojalnosti
podanika, naročito onih koji su u rukama imali nekakvu vlast i
pokušavali da što više moći i bogatstva prigrabe za sebe. Kako je kod
pojedinaca rasla želja za bogatstvom i lagodnim životom, tako se
smanjivala njihova odanost državi i vladaru. Većim oblastima carstva
upravljale su paše, carski nameštenici. Njima su bile podređene spahije,
konjanici kojima je sultan davao zemlju na kojoj su živeli i kojom su
upravljali naplaćujući danke za sultana, pašu i sebe. Bili su dužni da
imaju određeni broj opremljenih vojnika pod svojom komandom i da ih
koriste onako kako sultan odnosno paša zapovedi. Ti gramzivi lokalni
despoti raznim su lukavstvima izbegavali da rade ono što je sultan od
njih zahtevao i trudili se svim silama da stvari prilagode svojim, a ne
državnim potrebama. Pešadija, janičari, nisu više bili elitni carski vojnici
niti su bili dečaci otimani od raje, već Turci koji su želeli da budu ratnici.
Tako je vojna služba postala maltene nasledna i čisto turska stvar. Na
obodima carstva janičari su postali zulumćari koji su zavodili
strahovladu terorišući i raju i Turke, ne prezajući ni od suprotstavljanja
carskim naredbama i spahijskim jedinicama. Pred janičarima ništa nije
bilo sigurno, ni imovina ni život ni čast ljudi, žena i dece. Oslabljeni
sultani, mada i dalje apsolutistički vladari, navodni vlasnici svega i svih
u carstvu, bili su praktično zatočenici u carskoj palati, jer je njihova
stvarna moć izvan carskog grada bila mala i sve manja kako je
udaljenost od prestonice bivala veća. U takvim okolnostima, usred
drugog rata Turske sa Austrijom, na vlast je 1789. godine došao sultan
Selim III. Kratkotrajni rat je izgubio i ko zna kako bi se to završilo da
Francuska i Pruska nisu izvršile pritisak na austrijske granice i prinudile
Beč da okonča sukob sa Turskom. U tom ratu, na austrijskoj strani su

24

učestvovale srpske jedinice osnovane u Austriji, takozvani frajkori, u
kojima su i najviši oficiri bili Srbi. Njima su se, tokom prodiranja kroz
Srbiju na jug, sa oduševljenjem priključivali srpski seljaci željni slobode
ili bar prestanka janičarskog zuluma. Rat je okončan Svištovskim
sporazumom, potpisanim u Bugarskoj. Austrijanci su se povukli iz Srbije
i izneverili očekivanja napaćenog srpskog naroda. Turci su se vratili u
Beogradski pašaluk, kako su najveći deo Srbije tada svi neslužbeno
nazivali. Taj trenutak je pokušao da iskoristi sultan i da u carevini izvrši
određene reforme koje bi mu pomogle da učvrsti svoju vlast. Zabranio je
janičarima i njihovim glavešinama, dahijama, da se vrate u pašaluk, a za
upravnika je postavio pašu Hadži Mustafu, mudrog, dobrog i trpeljivog
čoveka, koji je znao sa rajom i koga je narod prozvao „srpskom
majkom”. Pod njegovom upravom Srbi su živeli mirno i imali izvesnu
samoupravu, mada mnogo manju od one koju su očekivali i koju im je
obećao austrijski ćesar za učešće u ratu. Mustafa-pašu su dahije,
predvođene najmoćnijim janičarem, vidinskim vladarom Osmanom
Pazvanogluom, tri puta napadale, ali on se odbranio i opstao na vlasti,
pre svega zahvaljujući srpskim seljačkim jedinicama koje su se borile na
njegovoj strani. Paša nije podizao porez, ali je naredio Srbima da prodaju
deo stoke i kupuju oružje te su svi odrasli muškarci morali da imaju
pušku, dva pištolja i nož, kako bi bili opremljeni ako mu zatrebaju.
Međutim, usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti tursko carstvo i
dalje je slabilo, a time i sultanova pozicija, pa je on na kraju ipak
dozvolio janičarima da se vrate u Beograd. Mustafa-paša ih je, kako bi
sprečio njihovo grupisanje, raselio po pašaluku i dao im razne dužnosti,
što su oni iskoristili i ponovo počeli da zulumćare i da se svete Srbima
koji su u ranijim sukobima branili pašu. Za samo nekoliko godina dahije
su ojačale, zarobile Mustafa-pašu a na kraju ga je lično dahija Kučuk-
Alija ubio sredinom decembra 1801. godine. Posle toga je za Srbe nastalo
najstrašnije vreme, a pašalukom su zavladala četvorica dahija: Mehmed-
aga Fočić, poreklom Hercegovac, surov, hrabar i ponosit čovek i odličan
govornik, Kučuk-Alija Ðevrlić, Rudničanin, svirep i lukav, najveći
zlikovac među dahijama, Mula Jusuf, Novopazarac, i Aganlija Barjaktar,
Bosanac, ranije tek prost čamdžija, najmirniji i za narod najbolji od
dahija. Bilo je tu i drugih dahija i moćnika, no ova četvorica behu
najvažniji, uz mudrog starca Foču efendiju, Mehmed-aginog oca, kojeg
su svi uvažavali. Dahije su lažno poštovale sultana, a on im se nije
mešao u upravu pašalukom, jer nije ni imao snage za to. Istinski vladari
pašaluka su, pored sultanovih spahija, muftija i kadija, u svakom iole
važnijem mestu postavljali po jednog subašu i po jednog handžiju sa

25

deset do čak pedeset janičara, a u svakom selu je bilo bar po nekoliko
janičara na narodnoj grbači. Sve njih je sirota i izmučena raja morala da
izdržava i da pritom trpi pljačkanja, prebijanja, silovanja i ubistva.
Srpski životi i čast nisu vredeli ništa, beda i poniženje postali su
neizdrživi. Sa druge strane, sultan je shvatao da mu konci uprave izmiču
iz ruku i pokušavao je da zavadi ili uplaši dahije, ne bi li ih kako
primirio. Doduše, kao što je bio slučaj u čitavom carstvu, tako su se i u
Beogradskom pašaluku dahije i same međusobno zavadile, jer niko od
njih nije bio srećan zbog činjenice da su vlast i bogatstvo podeljeni na
više ljudi. Naročito je bila velika zavada između Fočića i Aganlije, koji su
zazirali jedan od drugoga i skoro da se nisu ni viđali. Međutim, ako bi
pretilo bilo šta što bi moglo da ugrozi njihovu vladavinu, sarađivali su.

Krajem zime 1803. godine, pošto je dočuo da mu dahije rade o glavi,
sultan je poslao glasnika u Beograd sa naročitim poklonom i porukom.
Pre otvaranja pošiljke, Fočić Mehmed-aga je pozvao ostale dahije u
Beogradsku tvrđavu, u svoje odaje, da svi zajedno vide šta je to sultan
poslao. Očekivao je da je u pitanju nekakva manje ili više prikrivena
pretnja i želeo je da svi budu zajedno kada se bude odlučivalo o
odgovoru koji će biti poslat u Istanbul. Glasnik je nekoliko dana bio gost
u beogradskoj varoši, sve dok se dahije ne okupiše. Jednog jutra, aga
naredi slugama da dovedu glasnika u njegovu sobu za prijem gostiju.
Kad glasnik uđe, aga naredi da svi sem dahija izađu iz odaje, a onda
Mula Jusuf razmota paketić. Ugledaše crven svilen gajtan dužine ljudske
ruke i pored njega ceduljicu, koju Jusuf naglas pročita.

– Sultan nam poručuje ovako: „Dahije, čestite age, samovoljni
upravitelji mog pašaluka, šaljem vam ovaj gajtan crvene boje, na radost,
da njime ukrasite nešto što vam je drago, da vas svakog dana podseća da
mislim na vas. Vaš gospodar, sultan Selim!”

Dahije se razbesneše, počeše da se udaraju šakama u kolena i da
najgrđe psuju i kunu. Kučuk-Alija baci na zid porcelansku činiju punu
suvog voča koju je držao na krilu i razbi je, a krhotine i voćke se
razleteše na sve strane.

– Daj da zadavimo glasnika ovim gajtanom, da ga upakujemo u

26

neki ćilim, sa sve gajtanom oko vrata, i pošaljemo sultanu! – riknu on.
Siroti poštonoša pade na kolena i plačući zavapi za milost, govoreći

da on nije ništa kriv.
– Ne, ne, čekajte! Imam bolju zamisao! – reče lukavi Mehmed-aga i

pljesnu dlanovima da dozove sluge, koje utrčaše u odaju. – Deder,
odvedite sultanovog čoveka i držite ga pod stražom, a dovedite ovamo
onog slikara Veliju. Hitno, jala, jala!

Onda rukom pozva jednog slugu da mu priđe, pa mu nešto šapnu
na uvo, a ovaj klimnu glavom i izađe iz prostorije. Dahije se primiriše,
ali su i dalje gunđale sebi u bradu; sultanova pošiljka ih je baš razljutila.

– Šta si sad smislio? – upita Mula Jusuf Fočića.
– Videćete, samo se malo strpite. Popušite malo hašiša, da se smirite
dok slikar ne stigne.
Nedugo zatim, sluge uvedoše Veliju. On dođe do sredine odaje,
klanjajući se.
– Selam alejkum, čestite age! Šta može vaš ponizni sluga da učini da
vam udovolji?
– Velija, treba da naslikaš jednu naročitu sliku, za sultana. Mora da
bude gotova danas pre mraka – reče mu Mehmed-aga i pokaza rukom
na sultanov poklon. – Deder, uzmi onaj gajtan i priđi da ti šapnem šta
valja da uradiš.
Kad je dobio uputstva, Velija sa zagonetnim osmehom na licu izađe
u hodnik, gde ga je čekao onaj sluga kojem je Mehmed-aga ranije šapnuo
šta treba da radi pa njih dvojica odoše van tvrđave, u srpski deo
beogradske varoši, a na polasku Velija svrati do kuće po slikarski pribor.
Dahije se vratiše neobaveznom razgovoru, uskoro im sluge postaviše
raskošnu trpezu i bes izazvan sultanovim pismom i gajtanom prođe ih
uz hašiš i obilno jelo. Mehmed-aga je posle obeda zatražio od slugu da
mu donesu pero i mastionicu i napisao kratku poruku za sultana.
Predveče, onaj sluga što je bio sa Velijom nagviri kod dahija u odaju i
zatraži dozvolu da uvede slikara. Pošto dobi znak od Mehmed-age, njih
dvojica unesoše u prostoriju veliku sliku pokrivenu platnom i spustiše je
na sto, pa sluga izađe. Mehmed-aga mahnu rukom te Velija skide platno
i ispravi sliku. Kad videše šta je na slici, dahije prasnuše u smeh, a kad
im Fočić pročita poruku za sultana, oni se zaceniše i popadaše sa sećija
na pod. Mehmed-aga pozva Veliju da mu priđe, reče mu da ćuti o
svemu što je tog dana video, čuo i uradio, a onda izvadi iz kese pet
velikih zlatnika, dade mu ih za dobro obavljen posao pa mu reče da ide.
Sutra ujutro, glasnik je ispraćen iz Beograda za Istanbul sa
poklonom za sultana: slikom koju je naslikao Velija, umotanom u debelo

27

platno. Posle desetak dana putovanja, menjanja konja i spavanja po
hanovima, stigao je u prestonicu i bez odlaganja izašao pred vladara,
klanjajući se do poda. Sliku je ostavio pred vratima sultanovih odaja.

– Kako se dahijama svideo poklon? – upita ga Selim čim ga je
ugledao.

– Ne znam, presvetli! Uzeli su zamotuljak i izbacili me iz odaja –
lagao je, bled i preplašen za život, znajući da su dahije sigurno poslale
nešto što se sultanu nikako neće svideti i što će njegovu glasničku glavu
opet dovesti u opasnost. – Video sam ih tek posle nekoliko dana, pred
polazak, kad su mi dali poklon za vašu svetlost.

– Kakav poklon?
– Nekakvu sliku, eto je pred vratima. Nisam je video, bila je ovako
umotana kad su mi je dali.
– Deder je unesi, pa idi da odmoriš.
Glasnik unese sliku i stade da je razmotava.
– Neka, sam ću! – prekide ga sultan i naredi njemu i slugama da
izađu, sluteći da je u pitanju neka ujdurma.
Kad se odaja isprazni, Selim ustade s kanabeta, uze i raspakova
sliku. Čim je ugledao šta je naslikano, pocrvene kao bulka. Na slici je bio
neki kaljav sokak i nasred njega blatom umazano prase oko čijeg je vrata
bio vezan crven gajtan drugim krajem privezan za tarabu. Na uglu rama
visila je ceduljica, ona koju je napisao Fočić Mehmed-aga.
„Čestiti padišahu, svetlosti našeg carstva!”, pisalo je. „Dobismo tvoj
dar preko glasnika, pa je red da ti istim putem uzvratimo. Na slici koju
šaljemo možeš da vidiš da smo tvoj gajtan upotrebili najbolje što smo
mogli i njegovom lepotom ukrasili najlepše kaursko prase u Beogradu.
Okači sliku više sofre, da te svakog dana podseća na našu ljubav i
poštovanje! Beogradske dahije, čuvari carstva na zapadu.”
Sultan baci sliku na jedan otoman, dohvati jatagan sa stalka na zidu
i besno udarajući iseče sliku i ram u paramparčad, kao i deo otomana
pod njom.
– Neće tako moći, dahije! Neće tako moći! Doći ću vam glave! –
urlao je izbezumljeni Selim, a sluge se razbežaše po hodnicima, ne želeći
da mu izađu na oči dok je u takvom stanju, da se njegov gnev ne bi
sručio na njih.
Sultan uze platno u kojem je slika doneta, raširi ga na mermerni pod
usred prostorije, pokupi parčiće slike i rama i baci ih na platno, prosu po
njima barut iz jedne fišeklije pa zapali gomilu. Plamen buknu i sramna
dahijska pošiljka očas izgore, pre nego što je iko mogao da vidi kako se
dahije sprdaju sa sultanom. Čitava prostorija se jako zadimila, sluge su

28

to videle, ali niko nije smeo da uđe sve dok ih sultan nije pozvao da
počiste pepeo i provetre prostoriju dok se on prošeta po vrtu.

Iste večeri, Selim je sazvao Divan radi savetovanja. Velikog vezira i
ostale vezire je na početku podsetio da su se dahije u Beogradskom
pašaluku potpuno otrgle kontroli, da je pokušao na sve načine da ih
podvede pod carsku vlast i da u tome nije uspeo, što je velika bruka za
carevinu. Obavestio ih je da je njegov nedavni pokušaj da ih zastraši i
urazumi završen njihovim drskim odgovorom, te da je odlučio da im
stane ukraj što pre. Divan je trajao gotovo do svanuća. Zaključeno je da
carstvo nema snage da se vojno izbori s dahijama, kao što to nije moglo
da učini ni s Pazvanogluom u Vidinu, jer je vojska razvučena na sve
strane, a lokalni veziri i spahije često neposlušni i uplašeni.

– Ostaje nam da budemo strpljivi, mudri i da zaigramo na srpsku
buntovničku krv – rekao je Selim na kraju savetovanja. – Znamo odavno
da je raja izmučena i besna, da ne može više da trpi dahijski zulum. Njen
bes nije usmeren na carsku vlast, nego na dahije i to treba lukavo
iskoristiti. Što pre pošaljite naše poverljive ljude u Beogradski pašaluk,
kao trgovce, vidare, putopisce, da razgovaraju sa Srbima i da ih huškaju
na bunu protiv dahija, da im obećavaju podršku i pomoć, da im vatru u
grudima raspale. Ako dobri Alah da, to će uroditi plodom i za kratko
vreme će sami Srbi svrgnuti dahije, a mi ćemo bez mnogo muke ponovo
vladati Beogradom kako dolikuje, jer raja neće smeti da udari na
carevinu. Ako i ne uništi dahije, buna će ih sigurno jako oslabiti, pa
ćemo ih mi lako dokusuriti.

Tokom narednih nekoliko meseci, sultanove uhode su obilazile
Beogradski pašaluk, razgovarale sa rajom, pronalazile Srbe najogorčenije
na dahije, ispitivale ih o raspoloženju naroda, podstrekivale na pobunu,
pravdale sultanovu nemoć da uništi odmetnutu tursku vlastelu,
obećavale pomoć i sultanovo mirenje sa time što će u buni Srbi ubijati
Turke… Među Srbima je ubrzo počela da se širi priča da carska vlast
nema ništa protiv da raja ustane na dahije. Seoski knezovi su počeli
prilikom susreta da govore o tome, a dahijski zulum je sve više uzimao
maha i tako požurivao Srbe u donošenju odluke. Svakojaka zverstva

29

svakodnevno su se dešavala širom pašaluka. Niko nije bio bezbedan,
Srbi su bili potpuno obespravljeni i nezaštićeni. Svaki janičar bio je mali
bog za raju. Najsuroviji su bili prema ženama i preko njih su najviše
ponižavali narod. Najveći tiranin bio je Sali-aga, upravnik i muselim u
centru pašaluka, u Rudničkoj nahiji, brat Kučuk-Alije, kojeg je narod
prozvao »Rudnički Bik”. Imao je malu privatnu vojsku i sa njom išao od
sela do sela, ubijao, palio i pljačkao, činio šta god mu se prohte. Raja je
morala da hrani, poji i dvori agu i njegove vojnike, da čini sve po
njihovoj volji, koliko god to mučno i ponižavajuće bilo. I po drugim
nahijama je bilo zuluma, ali se niko u tome nije isticao kao Sali-aga.
Upravo zato se ideja o buni najranije i javila među Srbima u Rudničkoj
nahiji i njoj susednoj Kragujevačkoj.

30

Sali-aga

Selo Plaskovac, sa oko tri stotine stanovnika i pedesetak kuća,
nalazilo se među šumadijskim brdima, u Kragujevačkoj
nahiji, rasuto po zaseocima, kao i većina sela u tom kraju.
Grupice kuća od dasaka, blata i slame, u malim dvorištima omeđenim
ogradama od prošća, nepravilno raspoređene po krčevinama na
brežuljcima, uz potoke, delile su selo na familije. Jednog dana početkom
jula, oko podneva, tri janičara su polako ujahala u selo sa zapada, lenjo
se klateći u sedlima. Kod prvih kuća naišli su na starijeg seljaka,
odevenog u dotrajale čakšire i dugu košulju, sa pocepanim opancima, a
on im se žurno uklonio sa puta, priljubio uz ogradu i pognuo glavu da
im ukaže poštovanje dok prolaze pored njega. Međutim, vojnici
zaustaviše konje.

– Čiča, ko je seoski knez i gde mu je kuća? – upita starca jedan od
njih.

– Dobar dan, efendije! – pozdravi ih seljak, podiže pogled i pokaza
rukom ka zaseoku udaljenom nekoliko stotina koraka. – Onamo je knez
Stojan, u zaseoku Vračarića.

Turci bez reči podbodoše konje i odjahaše do zaseoka, razgledajući
usput, a starac ostade da gleda za njima, pitajući se zašto su došli. Kad
su stigli do Vračarića, janičari sjahaše i privezaše konje za jedno drvo, pa
uđoše u najbliže dvorište. Iz kuće, koja je bila nešto veća i uređenija od
okolnih, izađe naočit muškarac dugih opuštenih brkova, prosede kose sa
dubokim zaliscima, odeven nešto bolje od onog starca. Za širokim,
šarenim pojasom nosio je zataknut mali, lepo ukrašen handžar. Po
izrazu lica videlo se da mu nije pravo što vidi nezvane goste. Usiljeno se
nasmejao i pozdravio ih.

– Dobar dan, efendije, dobri ljudi! Čime sam zaslužio čast da me
posetite?

– Jesi li ti Stojan, seoski knez? – mrko ga, bez otpozdrava, upita
najkrupniji Turčin, predvodnik grupe.

31

– Taj sam! Stojan Vračar – odgovori knez, pa stavi ruke na trbuh i
zatače palčeve za pojas. – Jesam li štogod skrivio?

– Nisi, nisi. Inače ne bismo ovako došli. Ovde smo da ti kažemo da
je selo dužno da sutra ujutro pripremi gozbu za dvadesetak ljudi, dolazi
vam Sali-aga na teferič. Trpezu da postavite onde! – vojnik pokaza
rukom na zaravan među zaseocima. – Oružje koje seljaci imaju mora da
bude prikupljeno i odloženo ispod onog velikog hrasta ukraj livade.
Nemoj da bude kakve omaške! Ti si za sve odgovoran!

Knezu, hrabrom i čvrstom čoveku, klecnuše kolena. Sali-aga Ðevrlić
nigde nije bio rado viđen gost. Priče o njegovim zlodelima, a naročito
njegov odnos prema ženama uterivale su strah u kosti Srbima u
Šumadiji. Ne dozvolivši da Turci primete da se uplašio, knez drsko reče:

– Čestiti Sali-aga je gospodar Rudničke nahije, a ovo je
Kragujevačka. Nismo dužni da mu pripremamo teferič.

Turčin se u trenu razjari zbog Srbinove drskosti.
– Vala, kneže kragujevačke selendre, čuj me dobro! – iskezi se
zlokobno. – Aga je dahijin brat, to znaš, čitav vašljivi pašaluk je njegov!
Mi sad odosmo, a ti čik nemoj da pripremiš ono što ti rekosmo!
Turčin se podrugljivo nasmeja i prevuče palcem sebi preko grkljana,
pokazujući šta će se desiti ako ih ne posluša. Ne čekajući odgovor,
janičari se okretoše, odoše do konja, odvezaše uzde, popeše se u sedla i
odjahaše iz sela ka Rudniku.

Knez ostade da stoji pred kućom, drhteći od straha i besa koji su se
smenjivali. Grozničavo je razmišljao šta da radi. Vojnik je bio u pravu:
dahijski ljudi, janičari-došljaci, mogli su po Srbiji da čine šta im je volja,
raju niko nije mogao da zaštiti čak i da je hteo. Ništa ne bi vredelo da se
žali muslimanima starosedeocima, niti kragujevačkim Turcima. Jedino
što je preostalo, koliko god nemilo, bilo je da ispuni ono što je aga
naredio i da se svi oni u selu mole dobrom Bogu da sutrašnji dan prođe
sa što manje muka. Knez uđe u kuću, gde su za stolom preplašeni sedeli
njegova žena Slavka, sedamnaestogodišnji sin Damjan i
petnaestogodišnja ćerka Olga, koji su čuli razgovor pred kućom. Damjan
je bio običan mladić, koji se ničim nije izdvajao od svojih vršnjaka, a

32

Olga je bila prava lepotica, visoka, vitka, duge svetlosmeđe kose i
bademastih očiju, među najlepšim devojkama ne samo u selu nego u
čitavoj nahiji.

– Dođe nam zlo na vrata, Stojane! – reče Slavka, koja je čula
muževljev razgovor sa Turcima. – Bojim se za ovu decu…

– Dođe… Bojali se ili ne, dobro biti neće. Nema se kud, zulumćari
rade šta hoće. Ali staćemo i njima za vrat jednog dana! Idem da obiđem
ljude po selu, da odredimo šta ko treba da radi i šta da priloži za tu
posranu gozbu.

Stojan zaređa od kuće do kuće po zaseocima. Čitav dan je obilazio
Gaj, Vučak, Krstaču, Žuti Breg, svoje Vračariće… Do večeri je nekako
uspeo da pronađe glave svih domaćinstava i da dogovori sve što treba
za doček Sali-age. Seljaci su se uspaničili, kukali, proklinjali dan kad su
baš tu došli, čak i pretili borbom i trovanjem Turaka, ali su na kraju
pristali da urade sve što je od njih traženo i da u miru dočekaju agu i
njegove ljude. Sa prvim mrakom, knez se vratio kući. Noć je selu donela
kakav-takav mir.

Sutradan, oko podneva, Sali-aga je sa manjim odredom došao u
Plaskovac. Ništa na tom čoveku nije bilo naročito, ni lik, ni građa, ni
držanje. Poseban je bio samo po tome što je bio dahijin brat, a to mu je
davalo praktično neograničenu vlast. Vođa jučerašnje prethodnice doveo
je kolonu do livade koju je prethodnog dana pokazao knezu. Tamo su
seljaci tog jutra, od grubo istesanih daščanih stolova i stoličica bez
naslona koje su doneli od kuća, napravili dugačku sofru. Na stolove su
naređali jelo i piće prikupljeno po selu. Bilo je tu, po drvenim činijama i
tanjirima, svakakvog mesa, čak i svinjskog, jer se mnogi janičari nisu baš
revnosno pridržavali verskih pravila, sireva, hlebova od raznih žitarica,
meda, oraha, lešnika, jabuka, suvog grožđa i smokava, vode, vina,
rakije… Nedaleko od sofre, na travi ispod drveta, bile su na veliku
gomilu nabacane srpske sablje, handžari i ispražnjene puške i kubure.
Pored te gomile stajao je knez Stojan, a pored sofre nekolicina mladih i
sredovečnih muškaraca. Ostali seljani bili su u kućama, gde su
preplašeni molili Boga da ih sačuva. Sali-aga zaustavi konja i mahanjem

33

pokaza ljudima da sjašu. Jedan mladi janičar zatim sve konje odvede do
ivice šume i priveza ih uzdama za nisko rastinje. Aga je prišao knezu,
koji se duboko poklonio i stajao tako povijen. Poklonili su se i ostali
seljaci. Aga je gledao gomilu oružja. Onda je nehajno podigao desnu
ruku da je knez celiva, što ovaj i učini.

– Jel’ ovo sve od oružja što imate u selu? – upitao je Turčin Stojana
strogim glasom.

– Jeste, čestiti ago! – reče knez ispravljajući se, a ispraviše se i drugi
seljaci, ugledajući se na prvog čoveka sela.

– Dobro… Nego, gde su seljaci? Ovde vas je samo nekolicina?!
– Po poljima, čestiti ago. Vredan narod, radi…
– More, ne baljezgaj, kneže! – preseče ga aga. – Posakrivali su se po
kućama kao miševi! Zar se ovako dočekuju važni gosti?! Deder, ovi što
su tu neka se rastrče po selu i neka pozovu sve muškarce i žene starije
od dvanaest i mlađe od šezdeset leta da se odmah ovde stvore! Bolje da
sami dođu, nego da ih ovi moji traže i dovode – on pokaza glavom na
janičare. – I neki guslar obavezno da dođe! Kakva je to zabava bez
muzike?!
Knez duboko uzdahnu. Znao je unapred kako će turska poseta
izgledati, ali se nadao da će tog dana aga biti mekše duše nego obično,
pa je rekao seljacima, a naročito ženama, da ostanu kod kuća i da ne
izlaze Turcima na oči ako ne moraju. Ali, nada mu je bila uzaludna.
– Razumem, gospodaru! Evo, odma’ – nevoljno je promrmljao, a
zatim otišao do seljaka i objasnio im šta treba da urade.
– Jala, jala! Da se ne dangubi! Momci, sedajte za sto! – viknu aga, pa
janičari zauzeše mesta za sofrom, ostavljajući stolicu na čelu stola za agu.
– Ti, mali! – naredi Sali-aga onom vojniku što je vezao konje – Dođi
ovamo i čuvaj oružje!
Najmlađi janičar, Bosanac rodom iz Tuzle, tiho progunđa nešto sebi
u bradu, ali učini kako mu je naređeno. Aga sede na stoličicu u čelo
stola.
– Stani ovde blizu mene, kneže, da ne vičem kad zapovedam! –
pokaza Stojanu nedaleko od sebe, gde ovaj i stade.
Turci nisu počeli da obeduju sve dok se seljani, njih stotinak, nisu
okupili na livadi i stali na sredinu zaravni. Među njima je bilo nekoliko
devojčica i mladih i lepih žena, čiju lepotu nije mogla da sakrije široka
odeća. Aga pokaza rukom na Stojanovu Olgu i još dve mlade, lepe, tek
zadevojčene seljančice.
– Vas tri dođite, da vam dam titule! – naredi aga.
Devojčicama se noge odsekoše. Jedva su uspele da pređu onih

34

nekoliko koraka što ih je delilo od age.
– De, de, ne bojte se, neće vam ništa biti! Ti si kralj, ti kraljica, a ti

barjaktar – reče im on smejući se, pokazujući prvo na Olgu, pa na ostale
dve. – To su vaše, srpske titule, da se dičite. Vi ćete me, kao srpska
vlastela, dvoriti, jer sam ja danas vaš sultan. Davaćete mi hranu, sipati
piće, čistiti mrve, terati muve… Ostale žene neka služe moje ljude.
Jasno?

Devojčice klimnuše glavama, a Olga otrča do najbližeg drveta i
otkide nekoliko lisnatih grančica, da imaju čime da teraju dosadne bube.
Aga odloži oružje na sto ispred sebe, pa dade znak da gozba počne.
Obed je trajao dobrih nekoliko sati. Turci su još kako znali da uživaju.
Jeli su, pili i sprdali se na račun seljaka i seljanki koje su ih dvorile. Aga
se sa svojim najbližim ljudima, oficirima, često domunđavao tokom jela.
Kad završiše obedovanje, dvojica među njima ustadoše i probraše među
devojkama i mladim ženama nekoliko najlepših pa ih postrojiše u red
nedaleko od stola. Seljaci su, uplašeni i zbunjeni, upućivali upitne
poglede ka Stojanu, koji je samo nemoćno slegao ramenima. Treći janičar
ustade i odnese svoju stolicu iza reda žena, pa na nju posadi guslara, koji
je dotle stajao u grupi sa ostalim muškarcima.

– Deder, guslaru, zagudi malo, da ima ovo kolo uz šta cupkati! –
naredi aga starcu, cereći se. – Ali, nemoj da te šejtan prevari da pustiš
glas, da ne dobiješ kuglu u glavu!

Starac stade da svira gusle, žmureći, a u sebi je izgovarao reči
srpskih junačkih pesama, lagano mrdajući usne.

– Kolo, idemo! – viknu aga, a devojke koje su janičari odabrali
nevoljno dadoše ruke jedne drugima te načiniše kolo i počeše da igraju,
cimajući se nespretno tamo-amo, jer ih noge zbog straha nisu najbolje
slušale. Poskakivale su im kose i grudi i tresli se bledi obrazi koji su
jasno pokazivali koliko su uplašene. Seljaci su sa strane gledali i
iščekivali šta će se desiti, previše uplašeni da bilo šta učine. Turaka je
bilo dovoljno i bili su tako naoružani da su mogli za tili čas sve da ih
pobiju. Sali-agi je u kolu za oko zapala visoka, lepa devojka duge smeđe
kose upletene u kiku debelu kao ruka, milog lica i ponosnog držanja. On
pokaza prstom na nju a onaj oficir što je stajao pored guslara priđe joj,
grubo je ščepa za nadlakticu, istrže je iz kola i odvuče do age, pokazujući
drugom rukom guslaru i ženama da nastave kolo. Aga se okrete prema
njoj i raširi noge. Među seljacima nastade gurkanje i negodovanje.

– Ti si, devojče, prava lepotica, blago tvojim roditeljima. Kako se
zoveš? Čija si?

Devojka, nasmrt preplašena, oborenog pogleda, drhtavim usnama

35

jedva prozbori:
– Anđa, gospodaru. Ja sam ovde nedavno udata.
– Anđa, kao anđeo, jelda? Kako si tiha i fina… Deder, anđele, sedi

kod mene u krilo, da te nešto priupitam!
Devojka se nećkala, ali je onaj janičar gurnu s leđa prema agi a ovaj

je zgrabi oko struka i posadi u krilo. Ona vrisnu, poče da se otima i
pokuša da ustane, pri čemu slučajno uštinu agu za butinu. On je zadrža
na krilu i raspali joj šamar od kojeg joj obraz odmah nateče. Njen muž,
koji je stajao među seljacima, pođe prema stolu, ali ga njegov otac
zadrža, ne dopuštajući mu da izgubi glavu, jer se ništa drugo ne bi
moglo desiti da je napao agu.

– Kud si pošla, kučko?! Otkide mi meso, krvavu ti majku! – dreknu
silnik na Anđu i zavuče joj ruku pod suknju, šireći joj noge koje od
straha skoro nije ni osećala i koje je bezuspešno pokušavala da drži
čvrsto pripijene. Uspeo je da dopre dokle je hteo, ali ubrzo izvuče ruku
koja je bila potpuno krvava.

– Pi, kud baš tebe nečistu izabrah?! – odbrusi, pa gurnu devojku s
krila i ona pade u travu. – Vuci se kući, prljavušo!

Ona skoči na noge, od stida povi glavu, pogrbi se i pobeže kući, a
aga, sa izrazom gađenja na licu, stade da pere ruku rakijom iz čuturice
koja se nalazila na stolu ispred njega. Kad je to završio, on pogleda u
kolo koje je i dalje igralo. Izabra drugu devojku, vitku plavooku i
plavokosu Jelenu, koja se nedavno vratila kući posle smrti muža, te je
onaj isti oficir dovede do njega i gurnu mu je u krilo. Nije imala sreće sa
mesečnim čišćenjem, kao Anđa. Aga je već bio van sebe od besa, pa joj
ništa ne reče, već joj divljački gurnu ruku pod suknju. Ona poče da
vrišti, cvili, pokuša da se otme, ali je razjareni Turčin udari čelom u nos
te se ona ošamuti a krv je obli. Olga je kao skamenjena stajala i gledala
šta se dešava na korak od nje, a suze joj pođoše niz obraze, kao i drugim
dvema devojčicama. Stojan im priskoči, okrete ih od groznog prizora
koji se pred njima dešavao i šapnu im da beže u šumu. One potrčaše
gonjene strahom, praćene pogledima janičara koji nisu pokušavali da ih
zaustave. Odmah iza prvog drveća, Olga pade na kolena i ispovraća se.
Drugarice je podigoše i između sebe odnesoše duboko u šumu, odakle
nisu mogle da vide i čuju šta se u selu dešava. Jelenin brat, koji je dotle
grizao usne u grupi muškaraca nedaleko od guslara, zalete se duž stola
ka agi ne bi li kako odbranio sestru. Jedan od janičara skoči sa stolice i
saplete ga, a kad ovaj pade na zemlju stade krvnički da ga šiba svojim
debelim kožnim bičem. Mladić je jaukao i uvijao se pod udarcima,
pokušavajući da ustane, ali nije uspeo zbog oštre boli. Njegov otac se

36

takođe odvoji od grupe, pritrča i pade preko njega, primajući udarce
umesto sina. Nije ni pisnuo iako mu se košulja urezivala u meso a krv
prskala. Kolo stade, guslar prestade da gusla. Za to vreme, Sali-aga je
oborio devojku na zemlju i u gušanju je delimično ugurao pod sto. Ona
se branila koliko je mogla onako ošamućena, ali to nije bilo dovoljno da
ga spreči u nameri, pa je on uspeo da joj zadigne suknju, legne među
njene noge, smakne svoje čakšire i siluje je. Činio je to pred svima, bez
stida i obzira, držeći levom rukom devojku preko usta, da joj priguši
vrištanje, pošto se njoj od bolova svest nekako brzo povratila, pa je
ponovo počela da vrišti. Njen otac je i dalje ležao preko sina i štitio ga
telom, a kad je iznova čuo ćerkino vrištanje podigao je glavu i između
nogu Turaka koji su sedeli ili stajali oko stola video šta se dešava sa
njegovom ljubimicom. Od jada zaurla, obliše ga suze, pred očima mu
puče i on se onesvesti. Sin ga odgurnu sa sebe, skoči na noge, Turčina
koji ih je bičevao udari pesnicom u lice najsnažnije što je mogao i obori
ga, pa krete ka Sali-agi koji mu je obeščastio sestru, s namerom da ga
svuče s nje, da mu iskopa oči, da ga udavi… Od stola poskakaše svi
Turci, a oni najbliži ga dočekaše pesnicama i nogama, ponovo ga
oboriše, pa stadoše da ga šutiraju gde su i kako stigli. Slomiše mu rebra,
nos, donju vilicu, levu jagodicu, desnu šaku kojom je pokušavao da
zaštiti lice… Bio je za tren sav krvav i naduven. Od jednog udarca u lice i
on se onesvesti i ostade nepomično da leži. Za to vreme, njegov otac
dođe sebi i vide sina kako nepomično leži, pomisli da je mrtav, pa se
zalete na janičare mašući pesnicama i uspe da dvojicu malo zakači po
ramenima i glavi, a onda ga jedan od njih ščepa za perčin, savi, isuče
handžar i izbode ga njime u stomak, grudi, vrat, leđa, gde god je mogao.
Čovek pade na kolena i prekrsti ruke na grudima dok mu je krv
natapala košulju. Baci poslednji, od šoka već izgubljen pogled na ćerku
pod Turčinom koji se nije obazirao na gužvu, pa na nepomičnog sina te
pade i zabi lice u izgaženu travu, mrtav. Uto Sali-aga završi svoj gnusni
čin, ustade sa devojke, pridiže i namesti čakšire osvrćući se oko sebe, da
vidi šta se dešava. Ona ostade na travi i sklupča se držeći se za stomak,
krvava i uplakana. Tog trenutka stari guslar, lica crvenog od besa,
suznih očiju, poče ponovo da gusla, ali ovaj put i zapeva, glasom jakim
kao kad je bio mladić:

– Sali-ago, da te bog ubije
Nećeš iznet’ glave iz Srbije
Uteć’ nećeš od narodnog besa
Naješće se pseta tvoga mesa!

37

Aga već na sredini strofe zgrabi kuburu sa stola, potrča ka guslaru,
stiže do njega kod poslednjih reči i ispali mu izbliza kuršum u čelo te
starac pade mrtav sa stoličice, raznesene glave.

– Kauri, pokvariste mi teferič! Udri! – urliknu aga.
Janičari ispreturaše stolove i sve što je na njima bilo, mašiše se
kubura i sablji, a seljaci stadoše da beže kud koji, ne bi li spasli žive
glave. Jedan vojnik opali iz kubure metak u leđa onesvešćenom mladiću
i ubi ga. Ostali bez nišanjenja zapucaše po narodu koji je bežao, većina
promaši, ali nekoliko tanadi rani teže ili lakše nekoliko seljaka. Turci ih
nisu jurili, ostali su okupljeni oko age. Za tili čas, nije bilo nijednog
Srbina u vidokrugu Turaka. Ranjeni su se odvukli sami ili uz pomoć
drugih dok su vojnici punili kubure. Silovana žena jedina nije bežala.
Ustala je polako i spustila suknju. Videla je da su joj otac i brat mrtvi. Sve
u njoj je umrlo tog trenutka. Nije imala nikoga više na svetu, jer joj je
majku odavno pokosila neka zaraza. Polako je prišla Turcima, stala
ispred age prezrivo ga gledajući u oči, bez imalo straha, pljunula mu
krvavu pljuvačku u lice, okrenula se i polako pošla ka turskim konjima.
Sali-aga se obrisa, osramoćen pred svojim ljudima, a već besan od
malopre, pa uze napunjenu kuburu od vojnika pored sebe i uperi je u
njena leđa. Ipak ne opali, već sačeka da vidi šta će devojka da uradi. Ona
nije pokušala da pobegne, već uze jednu od prevrnutih stoličica, priđe
konjima, skide kanap koji je bio privezan za sedlo jednog od njih, ode do
najbližeg drveta, postavi stoličicu i pope se na nju ispod visoke, debele
grane oko koje priveza jedan kraj kanapa i napravi omču na drugom
kraju. Sve je činila sa neverovatnim mirom. Omču stavi sebi oko vrata,
smače noge sa stoličice i obesi se. Trznu se nekoliko puta, ispusti dušu i
ostade da se lagano ljulja na konopcu. Turci ne progovoriše ni reč. Sali-
aga stajaše među njima, još jednom postiđen devojčinom hrabrošću.
Tišina je trajala dugo, sve dok Turke nije napustio bes. Seljaci su iz šume,
kroz drveće i šiblje, sa bezbedne udaljenosti, šćućureni u manjim ili
većim grupama, posmatrali šta se dešava. Mnogi su plakali i grizli usne,
bespomoćni i poniženi, žaleći i sebe i mrtve na livadi.
– Idemo, ovde smo završili! – konačno progovori aga pa ode do
prevrnutog stola za kojim je malopre sedeo, pokupi svoje preostalo
oružje iz trave i pođe ka konju, a ostali janičari za njim.
– Bosanac, ponesi te cevke, da nam neko ne zapuca u leđa! –
doviknuo je aga mladiću koji je čuvao srpsko oružje te ovaj pokupi
puške i kubure, poveza ih kanapom i nabaci na sedlo svog konja uz
pomoć još dvojice vojnika.

38

Turci su uskoro lagano izjahali iz sela, a na začelju kolone je pešice
išao Bosanac i vodio natovarenog konja. Za njima su ostali Srbi da
sahranjuju mrtve i vidaju rane. Rudnički Bik je još jednom opravdao svoj
nadimak.

Sutradan, u selo je sa jednim momkom u pratnji došao Ðorđe
Petrović, svinjarski trgovac iz obližnje Topole, bivši hajduk i borac iz
ćesarskog frajkora. Bio je veoma visok i krupan čovek, tamnokos, brkat,
sa dugim perčinom, odeven u uske čojane čakšire i košulju, ogrnut
gunjem, sa crnom šubarom na glavi, opasan širokom tkanicom za koju
su mu bile zataknute dve kubure i austrijski vojnički nož, oštrih crta lica
i preke naravi. Turci su ga zvali Karađorđe, odnosno Crni Ðorđe.
Dahijski vojnici su povremeno pokušavali da ga se dočepaju i da ga
ubiju, jer su znali da je od rane mladosti bio bundžija, da je četovao sa
hajducima, da je pobio mnogo Turaka i učestvovao u austrijskom ratu
protiv njih i da će to sigurno ponovo učiniti ako u Srbiji dođe do neke
bune. Lokalni Turci ga nisu dirali, sa njima je živeo u miru. O njemu su
kružile razne priče i legende, ali niko nije bio potpuno siguran šta je u
tim pričama bila istina, a šta plod mašte. U Plaskovcu je saslušao priče
seljaka o zverstvu koje je počinio Sali-aga, jednom od mnogih koja su
išla na račun bezdušnog rudničkog gospodara.

39

Manastir

U sumrak vrelog dana sredinom jula, uoči letnjeg Svetog
Aranđela, slave šumadijskog gorskog manastira Voljavča,
dvojica pešaka se polako, osvrćući se, približiše kapiji
manastirskog imanja. Jedan je bio Karađorđe, a drugi, dosta mlađi,
njegov odani pratilac Strahinja. Bio je snažne građe, lepog lica sa tankim
brkovima, kratke kose, odeven u odeću od grubog, tamnog seljačkog
sukna, a za pojasom je imao zadenutu kuburu i turski handžar. Dok je
momak osmatrao prostor iza njih, Karađorđe pokuca jako tri puta na
vrata. Uskoro, reza škripnu, vrata se otvoriše i jedan od mladih monaha
propusti ih kroz kapiju, pa je zatvori za njima i zaključa.

– Pomoz’ bog, sinko! – nazva mu stariji gost glasom tanjim nego što
bi se očekivalo od tolikog čoveka. – Jesu li stigli ostali?

– Bog vam pomogao, dobro nam došli! Stigli su, čekaju vas na
tavanu. Pođite za mnom!

On ih provede kroz pusto dvorište do manastirskog konaka, uvede
unutra i pokaza im put do sprata i tavana te dalje nastaviše sami.
Strahinji je dao monaški ogrtač da odene preko svog odela. Kad mladić
navuče ogrtač, dvojica gostiju se popeše na sprat konaka, gde su uza zid
glavne sobe bile prislonjene merdevine koje su vodile do skoro
neprimetnog ulaza na tavan.

– Ostani ovde, Stra’inja, čuvaj stražu! Ako bilo šta sumnjivo
primetiš, odma’ dođi da nam javiš! – reče Karađorđe i poče da se penje
uz merdevine.

– Jasno mi je, gazda! Budi bez brige! – odgovori mladić pre nego što
ovaj nestade u tavanskom otvoru.

Na tavanu niskog svoda nije bilo prozora, a sveća je osvetljavala
dvojicu sredovečnih muškaraca koji su na sredini prostorije sedeli na
prostirkama na podu. Kad Karađorđe uđe na tavan, ova dvojica skočiše
na noge, priđoše mu i izgrliše ga i izljubiše po tri puta u obraze.

– Dobro došo, brate Ðorđe! – reče mu jedan. – Kako je bilo na putu?

40

– Bolje vas naš’o, moj Matija! Kojekude, bili smo oprezni. Sklanjam
se i čuvam od Turaka koliko god mogu. U nekoliko navrata su već bili u
Topoli, rade mi o glavi. No, uz božju pomoć, neće još dugo biti tako!

– Vala neće, dogorelo je do nokata! – reče drugi čovek.
– Jeste, Gajo! Da’ijski zulum se više ne može trpeti! Stoga vas pozva’
da se sastanemo ovde, da se dogovorimo šta nam je najbolje činiti. A
izabra’ baš ovo mesto jer doču’ da će Sali-aga u Voljavču sutra doći na
teferič pa naumi’ da ga ovde ubijemo i narod bar jednog krvnika
oslobodimo. Da pokažemo da se i najvećim tiranima može stati u kraj.
– Au, brate mili, da l’ je pametno na Rudničkog Bika udariti? – upita
Gaja dok su sedali. – On je Kučuk-Alijin brat, za njegovu bi se smrt Turci
krvavo osvetili, ne smem ni da mislim kako. Ja bi’ da se mi ovde o buni
dogovaramo, a Sali-aga će već doći na red.
– Ja bi’ da se dižemo na oružje što pre, nema se šta čekati. Narod
cvili pod Turcima, valja ga izbavljati. Ako sada nisu dobre prilike za
bunu, nikada neće biti – odgovori mu Karađorđe. – Po duši te, Matija,
šta ti misliš?
– Ja velim da se sve potanko pripremi: narod, oružje, džebana,
’rana… Ako to sve obavimo do proleća, buna bi mogla da počne u
martu. Nisam ni ja za to da buna počne sada.
– Da krenemo onda da obilazimo na’ije, knezove i seljake, da i’
obavestimo o namerama, da vidimo ko ima volju da nam se pridruži, ko
šta može da pomogne… Kad to svršimo, na jesen, da se opet sastanemo,
što više nas, da odlučimo o buni – predloži Karađorđe. – A što se tiče
Sali-age, ako dođe ovamo sutra i učini nešto što ja ne mogu da gledam,
ubiću ga nasred porte, pa neka košta šta košta!
– Ja se slažem sa svim, sem sa onim za Sali-agu – reče Gaja.
– I ja mislim da je tako najbolje. I kažem isto što i Gaja – polako sa
Sali-agom! – dodade Matija.
– Dobro, videćemo već – promrmlja Karađorđe, odmahnu rukom i
tako zaključi razgovor – Da siđemo sada da večeramo, dok kaluđeri nisu
pospali.
Oni siđoše merdevinama na sprat, gde je stražario Strahinja.
– Strale, ovo je Matija Jovičić, knez topolski – predstavi Karađorđe
kneza, a zatim i Gaju. – Ovo je Gaja Pantelić. Braćo, ovo je Stra’inja, moj
odan momak.
Mladić se rukova sa Matijom i Gajom, pa sva četvorica odoše u
manastirsku kuhinju da obeduju. Monasi su ih lepo ugostili te se dobro
najedoše svakakvih đakonija i napiše rakije i vina, posle čega se popeše
na onaj tavan da spavaju, a Strahinja opet ostade ispod ulaza da drema i

41

stražari. Pre nego što su zaspali, dogovorili su se ko će u koju nahiju da
ide, sa kim da razgovara i koje bi bilo najbolje vreme da se ponovo
sastanu. U zoru, jedan kaluđer dođe da ih probudi i pozove na doručak.
Kad su sišli s tavana, on im reče:

– Dobro se najedite i izvršite nuždu, braćo, jer kad narod počne da
dolazi u manastir, kad počne slavska služba i posle nje gozba, ovde će
sigurno biti i Turaka, pa vam neće biti silaska dok se svi ne raziđu.

– Jasno – složi se Karađorđe. – Da požurimo mi da obavimo šta
treba pa da se sklanjamo, a moj momak neka se umeša u narod i neka
sluša šta se priča.

Brzo završiše jelo i pripreme za duži boravak na tavanu, pa se
vratiše u skrovište. Sa sobom su poneli čuturice sa vodom i malo proje i
sira. Strahinja je odneo merdevine iza konaka, a zatim se pridružio
mladim monasima dok su dočekivali narod koji je, čim se razdanilo,
počeo da dolazi u manastir. Za kratko vreme u porti se okupilo nekoliko
stotina ljudi, mladih i starih, muškaraca i žena. Pošto je u crkvi završena
služba, iguman, monasi i narod izađoše u manastirsko dvorište, gde su
bili postavljeni stolovi s hranom i pićem. Nije to bila bogzna kakva
trpeza, ali je bilo dovoljno hrane da se počaste svi gosti. Karađorđe, Gaja
i Matija posmatrali su dešavanja u dvorištu kroz uske proreze između
dasaka na zidovima tavana. Strahinja se vrzmao među ljudima u
dvorištu i razgovarao sa njima. U neko doba, u manastir sporo ujahaše
trojica janičara, saginjući se da glavama ne udare u luk iznad kapije. Sa
njima je bio i pešak, gajdaš, neki Luka kog su svi seljaci poznavali. Turci
na konjima dođoše do samih stolova sa hranom, dok se narod sklanjao
pred njima negodujući. Luka je išao za njima.

– Šta je, kauri, šta gunđate? – dreknu jedan od Turaka, očito vođa
patrole, pa zamahnu i kandžijom ošinu najbližeg seljaka po glavi te ovaj
zaurla od boli i pobeže u masu. – Došli smo vam u goste, a vi tako?!

– Oprosti, efendijo, neuka je raja, ne zna kako valja dočekati važne
goste – obrati se Turcima iguman, koji je stajao pored stolova. – Izvolite,
poslužite se, okrepite se! Ima tople jaretine i jagnjetine, prijaće vam.

– E, tako treba, pope! Deder, neka priđu neke devojke da nas služe,
nije red da sami sa stolova grabimo! – reče onaj isti janičar.

Sva trojica sjahaše, priđoše stolovima i posedaše na grubo istesane
drvene stolice, a konje ostaviše nevezane nasred dvorišta, tako da su se
ljudi tiskali dalje od njih da ih ne uplaše i da konji nekoga ne ritnu.
Seljaci se skloniše od stolova da bi Turci mogli da jedu na miru, a
nekoliko devojaka, nećkajući se i zgledajući se, priđoše da posluže
Turke.

42

– Dođoše samo ova trojica, nema Sali-age. I neki seljak je sa njima,
nosi gajde – reče Gaja vireći kroz daske.

– Ne dođe, stoka, kao da je predosetio da bi mogo danas ovde da
izgubi glavu – razočarano reče Karađorđe, koji je stajao pored njega i
gledao u dvorište. – Nego, da vidimo šta su ovi namerili, oštro su počeli.

– Samo polako, brate Ðorđe, da ne učinimo nešto nepromišljeno, pa
da se posle kajemo – napomenu Gaja.

– Ne vidim nijednog sumnjivca ovde, pope. Sve neka pitoma raja –
reče vođa janičara dok su privodili jelo kraju, a pošto je dobro osmotrio
prisutne Srbe. – Jesu li se pojavljivali neki hajduci i bundžije danas?

– Koliko znam, efendijo, nisu. Taman i da jesu, mi i’ baš ne
poznajemo dobro, promakli bi nam u ovoj gužvi.

– Što ste vi, Srbi, naivni! Puna zemlja hajduka, a niko ih ne zna?!
Moreee… Deder, Luka, zasviraj malo, a vi, devojke, hvatajte se u kolo! –
zapovedi Turčin.

Luka odmah stade da svira u gajde, a nekoliko devojaka se nevoljno
uhvati u kolo i zaigra. Odmah pored kola zateče se neki starac iz tog
kraja, Milutin, sav jadan i oronuo. Svirajući i gledajući da se dodvori
janičarima, Luka mu priđe i gurnu ga ka kolu:

– Igraj, čiča, ne dangubi! Pustite starca da igra!
Turci se grohotom zasmejaše, Milutinu to teško pade, pa zgrabi
gajde iz Lukinih ruku i tresnu ih na pod.
– Sram te bilo, budalo! Nije ovo mesto za igru i smejanje, nego da se
ljudi Bogu mole! – viknu na gajdaša.
Luka ga udari šakom po glavi i obori te stade da ga šutira, a jedan
janičar mu se pridruži te njih dvojica krvnički izudaraše starca, ne
birajući gde udaraju. U tren oka ih skoro opkoliše muškarci u dva-tri
reda, a prvi među njima beše jedan krupan mladić, Milutinov dalji
rođak, koji je sevao očima na janičare. Vođa Turaka ustade od stola,
priđe i unese mu se u lice.
– Šta je tebi, budalo? Nanosio si se glave, pa hoćeš da ti je na kolac
odložimo?
Mladić je škrgutao zubima i stezao pesnice, ali nije ništa rekao. Ljudi
iza njega se primakoše još bliže Turcima. Među njima je bio i lažni
monah Strahinja, koji je pod mantijom grčevito stiskao dršku kubure. Na
tavanu, Karađorđe od besa steže prstima gredu na koju se bio naslonio,
toliko jako da raskrvari nokte na desnoj ruci, pa poče da cupka i psuje
tresući ruku, gotov da skoči u sobu i siđe u dvorište. Ostala dvojica
Turaka potegoše kubure i napeše oroze pa uperiše cevi u momke koji su
ih polako okruživali. Vođa patrole, snažan čovek, iznenada desnicom

43

udari Milutinovog rođaka u stomak i izbi mu vazduh, a kad se mladić
savi, on ga još jednom udari pesnicom za vrat te ovaj pade ošamućen.
Stojeći raširenih nogu nad oborenim mladićem, on poteže kuburu.

– Samo neka neko mrdne, ubiću ga kao psa! – zapreti Srbima
šetajući se kuburom od jednog do drugog čoveka u prvom redu.

Svi seljaci su mirno stajali, ruku spuštenih pored tela, ali su bili
besni, napeti i spremni za borbu. Bilo je dovoljno da samo jedan krene,
pa da svi skoče na Turke. Iguman uđe između njih i janičara, da
pomogne oborenom mladiću, a Luka pokupi gajde i pobeže ka kapiji.

– Ne gubite uludo glave, deco moja! Ne prosipajte krv u manastiru!
Budite mirni i podignite sa mnom ovog momka na noge! – viknu on, pa
se molećivo obrati Turčinu. – Oprosti im, efendijo, kumim te bogom, žao
im je starca. Danas je ovde sveti dan, ajde da svi budemo blagi. Oprosti
im, preklinjem te, biće im ovo dovoljno za nauk.

Turčin spusti cev kubure i prisloni je oborenom mladiću na potiljak.
– Baš mene briga za vaš sveti dan! Prosuću mu mozak, da ovu
lekciju krvlju potpišem, da je bolje zapamtite! – cerio se igumanu u lice.
Karađorđe pođe ka izlazu sa tavana, rešen da siđe u dvorište i
presudi Turcima.
– Sad ću im se krvi napiti! Kojekude, braćo, za mnom, da počnemo
bunu pre vremena!
– Ne, Ðorđe, za ime boga! Ne sada! – zavapi Matija, zagrli
Karađorđa i zadrža ga. – Ima još mnogo posla da se završi, još mnogo
priprema da se obavi. Kad dođe zima, pobićemo po dva Turčina u šest’o
’anova, pa ćemo za noć imati ’iljadu i dvesta momaka pod oružjem, na
konjima. Onda ćemo popaliti i po’arati sve ’anove i opremiti veću vojsku
pa ćemo onda na Vračar, da sa da’ijama porazgovaramo. Nemoj sada,
kumim te! Rano je, porobiće nas Turci za mesec dana!
Priđe im i Gaja, koji je u međuvremenu video da se Turčin smilovao
i da je sklonio cev sa mladićeve glave.
– U pravu je Matija, Ðorđe! Treba sačekati. Eno, u dvorištu se
smiriše, Turci odlaze.
– Dobro, braćo, neka bude kako kažete – pomirljivo zaključi
Karađorđe. – Sve dugove ćemo im uskoro naplatiti, sa kamatom!
U porti, Turci su vodili konje ka kapiji, još uvek držeći napete
kubure uperene u ljude koji su ih pratili, a među njima je bio i onaj
Milutinov rođak, pošto se povratio od udaraca. Kad su izveli životinje
kroz kapiju, Turci uzjahaše, otpustiše petliće i zadenuše kubure za pojas,
dobaciše Srbima nekoliko pretnji i sočnih psovki, pa pođoše polako niz
brdo, a Luka za njima, brbljajući nešto i smejući se. Srbi se vratiše za

44

stolove, nastaviše da jedu i piju te im se raspoloženje nekako popravi a
čarku sa Turcima smetnuše s uma. Popodne, kad su se seljaci većinom
razišli a ostali samo oni najpouzdaniji, jedan monah se pope na sprat
konaka i pozva Karađorđa, Gaju i Matiju da siđu u dvorište i pridruže se
preostalim gostima za trpezom. Obedovali su i pričali sa monasima i
seljacima o stanju u zemlji i raspoloženju naroda za borbu protiv tirana.
U sumrak, kad više nisu očekivali da na putevima mogu da nalete na
turske patrole, zaverenici sa tavana se oprostiše od monaha i
međusobno te odoše da obilaze Srbiju po dogovoru i rasporedu koji su
na manastirskom tavanu napravili.

45

Noć u šumi

Karađorđe i Strahinja su krenuli u Požarevačku, Smederevsku i
Beogradsku nahiju. Išli su šumskim stazama, podalje od
glavnih puteva, da ne nalete onako naoružani na turske
vojnike. Konačili su kod Karađorđevih prijatelja, seoskih knezova i
viđenijih seljaka, poverljivih ljudi sa kojima je on pričao o predstojećoj
buni i upućivao ih da pripremaju narod i prikupljaju novac za nabavku
stvari koje će im biti potrebne za rat. Svi su znali da sultan neće stati na
stranu dahija iako su Turci. Jedne večeri, nekoliko dana posle događaja u
manastiru, Karađorđa i Strahinju mrak zateče u šumi između dva sela te
odlučiše da tu i zanoće. Od lisnatih grana napraviše dva ležaja, pojedoše
nešto hrane koju su nosili u torbama, popiše malo rakije i vode iz
čuturica, pa legoše. Vatru nisu palili jer je bilo vedro i dobro se videlo
pod jakom mesečinom čak i u gustoj šumi. Karađorđe brzo zadrema, ali
Strahinji san nikako nije dolazio na oči. Vrteo se po onom lišću, šuškao,
uzdisao te naposletku probudi Karađorđa.

– Aman, sinko, šta se obrćeš ko brav na ražnju? Spavaj, sutra ima
puno da se oda!

– Oprosti, gazda, more me neke misli, ne da mi se da zaspim.
– Šta te spopade u po noći, života ti?!
– Mislim kako smo mi, Srbi, proklet narod. Samo se selimo,
ratujemo, stradamo, nikako da budemo na miru i svoji na svome. Eto,
zbog taki’ prilika ja ne znam gde su moji koreni. Od silnih potucanja od
nemila do nedraga pogubiše se i rodbina i sećanja o tome ko smo i
odakle smo.
– Nismo prokleti, nego nas nema mnogo, a imamo i zemlju i kamen,
i vodu i šumu, i srebro i zlato, i jake muževe i lepe žene… Svi to ’oće, svi
putevi vode preko nas, zato nas stalno gaze tuđinske čizme i kopita. No,
daće dobri Bog da se oslobodimo i da živimo ko ljudi! Kojekude, rasani’
se… Ako ’oćeš, mogu da ti ispričam nešto o svom poreklu, verovatno ni
tvoje nije mnogo drukčije.

46

– Ako ne možeš da spavaš, gazda, ja bi’ voleo to da čujem.
– Sad ne mogu da spavam, moraću da pričam – nasmeja se
Karađorđe, ne baš pričljiv čovek, pa leže na bok i nasloni glavu na dlan.
– Odakle da krenem? Moj deda, Jovan, Vasojević iz crnogorski’ brda,
posle nekog boja sa Turcima pobeže sa svojima u meto’ijsko selo
Mečetevo, strahujući od turske osvete. Tamo su bili dobro primljeni jer u
selu, u čitavom tom kraju, ima Srba a i mnogo Arbanasa koji su srpskog
porekla. Petar, moj otac, onde se zamomčio. Bio je preke naravi, mrzeo je
Turke, nosio oružje… Jednom ga na putu iz nekog sela pojuriše dva
Turčina da ga ubiju, a on se zakloni među drveće i obojicu i’ ubi. Navrat-
nanos, opet bežeći od turske osvete, Jovan sa ženom i decom napusti
kuću i pređe u Beogradski pašaluk, gde tumaraše tamo-amo dok se ne
skrasiše u Šumadiji, u Viševcu. Onde se Petar oženi mojom majkom,
Maricom, koju su zvali Katana, jer je bila oštra i čvrsta, a konja je jašila
bolje nego većina momaka. U tom selu se ja rodi’ še’set druge, pod
nekom rakljastom bukvom, jer je te noći u našoj blatari na konaku bio
spa’ija. Živeli smo bedno, ko i sva raja. Još sam bio dečak kad smo se
preselili u Zagoricu, koju je nenaseljenu kupio bogataš Mula Usein. Eto,
tako je išlo naše seljakanje… Računaj da su se i tvoji tako potucali od
nemila do nedraga.
Strahinja, snebivajući se, reče:
– Verovatno je tako bilo… Nego, još me nešto muči, gazda… Bliži se
buna, biće boja, ja imam dvadeset leta, a još ne omirisa’ barut, pa se
pitam kako je to kad čovek ubije čoveka, da l’ ga nešto grize u duši?
Karađorđe razmisli malo, pa kaza:
– Kad ubiješ po pravdi, lako je. Ne grize te savest. Veća je gre’ota
opsovati nekoga na pravdi boga, nego ubiti zlotvora! Ja sam bio dosta
mlađi od tebe kad sam ubio prvog Turčina. Naoružan puškom, čuvao
sam svinje kod mosta na Kubršnici. Svinje su se raštrkale po šumi pored
puta i navalile na žireve, a ja sam leškario u ’ladu sa druge strane mosta.
Odnekud naiđe neki Turčin sa kerovima i rtom, lovac valjda. Psi skočiše
na svinje, svinje se zbiše i zagroktaše na nji’, umalo se ne poklaše. Turčin
opali iz kubure i ubi jedno krmče, ostale svinje se prepadoše i zatrčaše
prema meni a paščad za njima. Ja digo’ pušku i, kad mi se dovoljno
približiše, ubi’ jednog kera. Turčin se razbesne, pa krete onako izdaleka
da gađa svinje iz svi’ cevi što je im’o i potera polako konja prema mostu
puneći oružje. Meni pade mrak na oči, na brzinu napuni’ pušku, strča’
do mosta i zakloni’ se iza jednog panja. Kako konj pređe most a ja
Turčina kuršumom u grudi. Odma’ otrča’ do vodeničara te mi on
pomože da uklonim telo, tragove, konja i oružje, psi se razbežaše kud

47

koji, ja vrati’ svinje kući i tako se to svrši, niko nikada nije sazn’o.
Nikada se nisam pokajo što posla’ siledžiju na onaj svet. Posle sam po
drumovima i po Beogradu ubij’o turske trgovce ko momak kesedžije
Fazli-baše, očevog prijatelja, Arnauta iz Palanke, pa ko vojnik u
frajkoru…

– Narod priča da si ti i svog oca ubio, gazda – izlete Strahinji.
Karađorđe poskoči, sede, lice mu promeni boju, oči mu se raširiše i
zažariše. On upilji u mladića koji se uplaši da će izgubiti glavu zbog
jezika te mu se grlo namah osuši.
– Kakvog oca, crni Stra’inja?! Moj Petar je bio junak, ’ajduk, borio se
sa Turcima i poturicama koliko god je mog’o! Mnoga je bula zbog njega
zakukala! Ubili su ga u vodenici u Masloševu, zajedno sa još tri ’ajduka,
pre Kočine krajine. Preobučenog austrijskog oficira koji se sa njima tamo
tajno naš’o obesili su. Izdade i’ subaši Kurti seljak Vukoje iz Jagnjila, jer
je mrzeo Petra. Tako je moj otac pogin’o!
– Oprosti, gazda, nisam znao… Ne verujem ja u seljačke priče, samo
reko’ šta sam čuo.
– Narod kao narod… – reče Karađorđe mirnije. – Kojekude, tom
Vukoju sam izdaju naplatio! Bio sam na saboru u Jagnjilu, da vidim
moju Jelenu, koja je bila najlepša devojka tamo. Igrali smo u kolu jedno
do drugoga, kad ljubomorni Vukoje mene šakom za vrat s leđa, ja posle
njega kuršumom u rebra… Zbog ubistva sam odma’ pobego u ’ajduke, u
četu Stanoja Glavaša. Jelenu potom probaše da otmu Turci. Ja i’ sreto’ na
drumu sa dva druga te neke pobismo, neke ’ranismo, među njima i
onoga Kurtu što mi ubi oca. Jelenu i njenog oca Nikolu izbavismo te on
skloni nju i sitnu decu kod rodbine i sa dva odrasla sina pođe sa nama u
Glavaševu četu. Naposletku pogibe u čarki sa Turcima.
Pošto je video da se Karađorđe smirio, Strahinja reče:
– Samo mi nije jasno što je narod izmislio da si ti ubio Petra?!
Karađorđe se od sve muke kiselo nasmeja, leže, pa nastavi da
pripoveda:
– Evo kako… Posle smrti mog oca, Marica se preudade za Petronija
iz Topole i dovede ga u svoju kuću, da olakša sebi domaćinstvo. Nije bio
loš čovek, a ja sam ga čak i ocem zvao, poštujući majčin izbor. Ja se iz
’ajdučke čete vrati’ u Zagoricu i oženi’ Jelenom te se načisto smiri’. Al’ ne
lezi, vraže! Jednog dana, dok sam bio na putu, u našu kuću na konak
dođe neki Deli Musa, pijandura i kesedžija. Najede se, napi, pa mi stade
ženu zagledati i ’tede sa njom leći te noći. Uto ja dođo’ kući, sedo’ pored
njega, stigo’ ga brzo sa rakijom… Reč po reč i posvadismo se, pa ja
potego’ kuburu i rastavi’ ga od života. Onda moja majka, Jelena i ja

48

raskomadasmo leš i zakopasmo u rupu ispod ognjišta nasred kuće.
Njegovog konja sa oružjem sam tokom noći odveo daleko od sela i
dobro raspalio štapom po sapima te on uteče šumom ko zna kuda.
Godinu dana je Mula Usein tražio Deli Musu, a od njega ni traga ni
glasa. Čvario se ispod našeg ognjišta! – zasmejaše se gromko obojica. – E,
onda Marica predloži a mi odlučismo da bežimo od turskog zuluma u
Srem, kod prokleti’ Nemaca. Petronije pristade. Skupismo se u zbeg nas
tri’es i više duša i jedne večeri utekosmo iz sela ka Beogradu. Danima
smo putovali i krili se po šumama, plašeći se potere za koju smo bili
sigurni da je spa’ija posl’o za nama. Kad smo bili kod Stojnika, u
Beogradskoj na’iji, Petronije se popišmani, raskuka za svojim selom i reši
da se vrati. Kojekude, molismo ga da ostane sa nama bar do Save, pa da
se otud vrati ako se usput ne predomisli. Rekosmo mu da će ga Turci
mučiti i ubiti, al’ on se svejedno okrete od nas i pođe nazad, rekavši da
će nas odati Turcima pa mu oni neće nauditi. Tad ciknu moja Marica i
zakle me svojim mlekom da ga ubijem, da ne bismo svi zbog njega
stradali. Pozva’ ga ja još koji put da se vrati u zbeg, ali on se i ne osvrnu.
Nemajući kud, dado’ znak pobratimu Ðorđu Ostojiću. On diže pušku i
ubi mog oču’a s leđa. Sa’ranismo ga i produžismo u Srem. Eto, to je
čitava istina. Oni što me mrze, a ima i’ među Turcima, Nemcima i
Srbima, laju da sam ubio oca. Na ruku im idu imena Petar i Petronije jer
i’ je lako pomešati. Moj otac je bio živa vatra, čitav život se selio, ne bi
mu bilo teško da pređe preko Save sa familijom i nikada ne bi svoju decu
ugrozio niti bi’ ja njemu što nažao učinio.

– Sad sve razumem… – reče Strahinja. – Nego, gazda, čini mi se da
baš ne voliš Austrijance?

– Uf, sinko moj, a kako da i’ volim?! Tri puta su ratovali sa Turcima
ovde, gazila nas je vojska i nji’ova i turska idući gore-dole, kamen na
kamenu ne ostade. Prvi put pre više od sto godina poteraše Turke na
jug, pa i’ pustiše da se vrate. Naivni Srbi, koji su s njima uz rame
ratovali, pretrpeše tešku tursku osvetu. Onda sedamsto osamnajste
okupiraše pašaluk, opet uz srpsku pomoć, i držaše ga dva’es godina.
Naturaše Srbima svoju veru i propovednike, nametnuše takse i poreze
gore nego Turci! Uzimao je i ćesar po zakonu i ćate mimo zakona.
Kukavni narod je cvilio pod njima i počeo da se seli u Tursku, pola se
zemlje ispraznilo. Prosto se ljudi moliše Bogu da se Turci povrate, što i bi
na kraju, pošto nas Bog voli – on se kiselo nasmeja. – Opet Srbi krvavo
platiše svoju lakovernost. Naposletku sedamsto osamdes’ osme, ti si
imao pet-šest leta pa možda nešto i pamtiš, udariše ponovo Nemci na
Turke i isteraše i’ skoro iz čitave Srbije. Tad se napravi i Kočina krajina.

49

No, nikad kraja jadu, pa se posle dve godine dana povukoše zbog
Francuza i Prusa i opet ostaviše Srbe na cedilu. Iako nam je ćesar obeć’o
zaštitu, ne dobismo ništa do neki’ varljivi’ prava koja su važila samo dok
je Mustafa-paša bio na vlasti u Beogradu. E, u toj sam vojni ja bio u
frajkoru, pod kapetanom Radičem Petrovićem. Spaso sam mu glavu u
zasedi nadomak Beograda. Kojekude, dobro sam se u borbi pokaz’o i
posto narednik. Nisam čitav rat proveo u frajkoru, nego sam bio i u
’ajducima i gledao da svršavam i neka srpska posla, a ne samo nemačka.
Brzo se rat završi, Nemci odoše, a Turci se vratiše devedes’ druge. Ćesar
nam ponudi da se naselimo u Sremu i Vojnoj krajini. Ponudiše i meni da
budem vojnik, ali ja ne ’tedo’, nego se vrati’ u Topolu, a dovedo’ i
familiju iz Srema. Sa drugovima raspusti’ mnoge ’ajdučke družine, jer su
počele i naš narod napadati i činiti teška zlodela. Sledeće godine sultan
izdade ferman da se janičari ne vraćaju u pašaluk i dade raji neke
olakšice i malo samouprave. No, i to potraja tek nekoliko leta. Onaj
vidinski zlotvor Pazvanoglu, koji je ’teo da smeni sultana Selima, udari
sa svom janičarskom silom na Beogradski pašaluk u tri navrata. Odbrani
se paša uz pomoć krdžalija koje je mog’o da plati i Srba koje su vodili
Aleksa Nenadović i Stanko Arambašić, čuo si za nji’. Pod potonjim sam i
ja vojev’o, dobro potukosmo razbojnike. Opsedasmo i Vidin uz pašinu
vojsku, al’ ga ne osvojismo, pa se napravi klimav mir. Carigradski
muftija, tako se tada pričalo, nađe u Kuranu da se janičari po tom
zakonu mogu vratiti na očevinu te oni slobodno dođoše u Beogradski
pašaluk. Kako ne biva da sultan išta radi bez svog interesa, ja mislim da
je on to dopustio ne bi li kako podelio janičarsku vojsku na dva dela i
oslabio Pazvanoglua. Al’ beogradski janičari počeše iznutra da ruše pašu
i carsku vlast, malo-pomalo. Ubiše Stanka na konaku u Smederevu i
probaše dva puta mene da nađu, al’ mi pobratim Ibra’im, orašački
’andžija, pomože da sačuvam glavu. Carska vojska, oslabljena ratom sa
Francuzima u Misiru, nije mogla da odbrani pašaluk. Osamsto prve
janičari pobediše krdžalije, zauzeše Beograd, zarobiše, a kasnije i ubiše
Mustafa-pašu. Tada poče nji’ova osveta Srbima i ovo silno stradanje
kome si i sam svedok. Zato ja od pašine smrti retko kod kuće noćivam.
Eto, udavi’ te… Al’ sam si me pito za Nemce! – nasmeja se na kraju
Karađorđe.

Strahinja, koji je bez reči, samo povremeno klimajući glavom,
saslušao Karađorđevu priču, reče:

– Jesam pito i nije mi žao, sad mi je slika osvetljena i sve mnogo
jasnije. Nemcima nikada nije bio cilj da pomognu Srbima, nego su ’teli i
na nas da prošire svoju ćesariju!

50