Vinogradarstvo

Др ДРАГУТИН И. ПОПОВИЋ, дипл. инж.

ВИНОГРАДАРСТВО

У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
1100 - 1459

БЕOГРАД
2016



Вољеном оцу, деди и прадеди.
Захвално потомство.



РЕЦЕНЗИЈА

Прегледао сам рад др Драгутина Поповића, дипл. инж. који носи следећи наслов:
Виноградарство у средњовековној Србији од 1100. до 1549. године и у вези са истим
подносим овај извештај (рецензију).

Поповићев рад се састоји из пет великих поглавља и то:

Увода, затим се аутор осврће на утицај политичко и економских чињеница за
развој виноградарства у средњовековној Србији; затим се указује на значај виноградарства
у њеном привредном животу после чега се прелази на приказ географског размештаја винове
лозе.

Пошто је указао на значај и потребу проучавања овог проблема он је прешао на
приказивање свог истраживачког рада који је изложен у следећим поглављима:

1. Виноградарство Метохије са околином Призрена; 2. Виноградарство Северне
Србије; 3. Виноградарство у делу Приморја и Скадарског језера; 4. Виноградарство на
територији Македоније и 5. Виноградарство крајева који су у време владавине цара
Душана освојену од Византије. На крају се налазе и још следећи проблеми: Злоупотреба
потрошње вина; Виноградарство у Душановом законику; Рејонизација виноградарске
производње. Закључак и исцрпни подаци о коришћеним изворима и литератури и Речник
старосрпских израза и речи.

Посматран као целина ово представља озбиљан научни рад који нам даје потпуну
слику о стању ове привредне гране и пружа драгоцене елементе за објашњење многих
биолошких проблема везаних за ову врсту производње. Користећи богате објављене и
необјављене изворе везане за боље познавање ове привредне гране, аутор овог рада показао је
велику критичност у доношењу закључака што говори у прилог чињеници да он савршено
познаје све оно што је од значаја за комплетну научну обраду овог проблема. Сви закључци
у његовом раду доношени су на основу историјске грађе па према томе они пружају
изванредну могућност за комплетно познавање овог проблема у нашој прошлости.

Рад др Поповића није значајан само због тога што он представља студију засновану
на историјски провереним чињеницама већ говори о изванредној упућености његовог
аутора у познавање овог проблема. Осим тога он ће послужити као драгоцена подлога за
студије из виноградарства Србије нарочито у вези објашњењем порекла појединих сорта
грожђа. Ми до сада у нашој науци нисмо располагали ни са једним радом овакве врсте. О
виноградарству средњовековне Србије најчешће се говорило узгредно, то су најчешће биле
само констатације док рад др Поповића пружа драгоцене елементе за познавање многих
биолошко-еколошких фактора везаних за ову врсту производње. Као такав он представља
први рад овакве врсте у нашој науци.

Из наведених разлога не само што треба рад др Поповића објавити већ му треба
дати приоритет при објављивању радова из пољопривредних наука.



Академик др Реља В. Катић
Редовни професор универзитета у пензији

5

6

УВОД

Развој виноградарства у средњовековној Србији уско је повезан са
подизањем првих српских манастира, јер су они били, према историјским
документима, носиоци унапређења пољопривреде.

На основу историјских извора о догађајима у раздобљу 1100 - 1459., међу
првим манастирима у средњовековној Србији, помињу се задужбине Стефана
Немање, манастир Богородице и манастир Св. Николе, који датирају из XII века,
подигнути у Топлици код данашње Куршумлије.1

Први манастир Богородице, који се налази на ушћу реке Косанице у
Топлицу, подигао је Немања заједно са женом Аном, и ту је основао женски
манастир, тада назван. Касније је Немања овај манастир поверио својој жени
Ани, да се о њему стара као и о животу и раду монахиња. Други, пак, манастир
св. Николе одређује за „столицу“ (седиште) топличког епископа.

Запажени успон у развоју виноградарства достиже у доба Немањића и
његових потомака у другом периоду историје српског народа (1169 - 1367)2. Ово
се може видети из многобројних писаних средњовековних докумената у којима
понекад налазимо и детаље о организацији одржавања виноградарских засада
по ступовима (потесима). Међутим, стагнација развоја виноградарства настаје у
раздобљу 1355 - 1459. Узроци опадања развоја били су велики политички потреси
као што су прерана смрт цара Стефана Душана 1355. године; Маричка битка
1371.; битка на Косову 1389. и пропаст српске државе 1459. године. Поред тешког
времена за српски народ у овом раздобљу (1355 - 1459), кнез Лазар и његов син
деспот Стефан због коњуктуре вина у том времену као и потребе снабдевања
вином братства њихових задужбина (Раваница, Манасија) ипак су утицали на
развој и подизање винограда, али много мање у односу на династију Немањића.
Помиње се да је и деспот Ђурађ и поред тешког политичког стања земље, радио
на развоју виноградарства Смедерева и његове околине.

Према историјским документима у раздобљу од непуних три стотине
година (од краја XII до краја XV века) у Србији је, било преко 400 манастира3
већих и мањих, подигнутих на обалама језера, река, и у речним долинама, или
на местима где су се клисуре завршавале и реке спуштале у равницу, Међу њима
је преко 80 владарских задужбина, преко 20 властеоских, тридесетак свештено-
монашких, а за остале се не знају ктитори. То су свакако били људи из народа,
који су се угледали на своје владаре и великане, са жељом да се у њиховим
задужбинама помиње њихово име.

1 В. Марковић: Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, 1920, Сремски Карловци, 63
2 К. Мандаровић: Илустрована историја српског народа, 1903, Беч, 35, 84
3 С. Патријаршија: Православље, бр. 67, 1970, Београд, 8

7

У овом периоду скоро није било ниједног манастира који имао мањи или
већи метох (економију) са стручним руководиоцем (иконом)4. Тако се, на при­
мер, помиње да је 1342. године иконом метоха манастира Високих Дечана у селу
Горњој Хочи, данашња Велика Хоча код Ораховца, околине Призрена био монах
Јован.5 По броју и пространству метоха од већих српских задужбинама на првом
месту долази манастир Хиландар у Светој Гори, задужбина Немањина на
полуострву Халкидику. Од Немање па до времена Стефана Душана, имања
Хиландара много су се умножила и простирала се од Халкидака и доње Струме
па до зетских планина, а највише их је било у плодном Призренском и Пећком
крају.6

Хиландар Есфигмен

Зограф Ватопед

Констамонит Пантократор
Дохијар Кареја

Ксенофонт

Пантелејмон Ставроникита

Ксиропотам Ивирон
Кутлумуш Филотеј

Каракала

Симонопетра

Григоријат Велика Лавра
Дионисијат Светог Атанасија

Свети Павле

Сл. 1. Полуострво Халкидик
Многи од тих метоха били су у почетку оскудни у засадима чистих

култура јер су имали појединачна стабла воћака и вињаге (лознице) винове

4 К. Јиречек: Историја Срба, II, 1923, Београд, 24, 28
5 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 194
6 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 86

8

лозе, али је било и таквих који су имали чисте засаде винове лозе са одређеним
сортиментом и начином гајења. Даље, ови манастири имали су и своје подруме
за вино (винице,КЛЂТБ ) са потребним инвентаром за справљање и чување вина,
прерађевина од воћа (водњика, јабуковача), медовина и др.7 Такви манастири
били су: Високи Дечани, Арханђеловски на Бистрици код Призрена, Љубостиња,
Каленић, Пећка Патријаршија, Девич, Св. Ђорђе код Скопља, Хиландар у Светој
Гори и други.

Данашњи наши виноградарски рејони, познати по производњи грожђа,
груписани су око центара Немањићке Србије (Топлица, Расина Жупа, Левач) где
су постојали оптимални услови за производњу грожђа.

На метосима манастира, поред виноградарске производње, биле су
заступљене и остале гране пољопривредне производње (воћарство, ратарство,
сточарство) зависно од климатских и земљишних услова рејона где се метох
налазио, као и у везу потреба на тадашњег становништва.

Судећи по подацима које налазимо у српским средњовековним доку­
ментима, производња житарица највише је била заступљена код метоха у области
Косова, Метохије и Поморавља, док су сточари са својим стадима, у потрази за
пашњацима стално били у покрету. Пчеларство као и производња поврћа (купус,
зеље, боб) такође су били заступљени. Важно је поменути и то, да су на метосима
манастира занати представљали неопходно учешће за одржавање инвентара,
ради спровођења радова по гранама пољопривредне производње и др. Све што је
метоху манастира било потребно производило се и оправљало у самом метоху.
У Светостефанској повељи (1313 - 1318) помињу се занатлије који су живели и
радили на том метоху: ковачи, дрводељци, зидари, седлари, страгуни (кожари),
млинари, уљари (пчелари) и други.

Из овога произилази да су метоси манастира били организована пољо­
привредна добра, за ондашње време, са потребном стручном службом (иконом, под
иконом, дахијар-подрумар)8 и помоћном службом (занати) које су обједињавале
рад на реализацији одређене производње. Тако је метох манастира, са оваквом
организацијом, у једном одређеном рејону служио као узорно пољопривредно
добро, где се спроводе текући радови по претходно утврђеном плану.

За развој виноградарства и воћарства у Средњовековној Србији од значаја
је навести први пионирски манастирски рад.

На пример:

- Винова лоза у манастиру Хиландару у Светој Гори на Атосу, задужбина
Стефана Немање (1169 - 1195), датира из његовог времена. Ту је лозу он засадио с
јужне стране каталона главне цркве.9 Исто тако и данас кад путник наиђе, монаси

7 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 44, 52
8 К. Јиречек: Историја Срба, VI, 1923, Београд, 29
9 С. Патријаршија: Православље, бр.8, 1971, Београд, 8

9

у овом српском Хиландару показују стабла маслина, која су Стефан Немања и
његов син Сава засадили.10

- У дворишту цркве Пећког манастира-Патријаршије, налази се врло
разгранато стабло дуда које је по народном предању засадио својом руком Сава
Немањић. Иако је овај дуд стар преко седам стотина година, он и данас даје
укусне крупне плодове и својим изгледом хабитуса скреће пажњу посетилаца.
Према народном предању под овим дудом је донета одлука о сеоби Срба под
Патријархом Арсенијем III. Чарнојевићем 1690. године. Ово стабло дуда је због
историјске вредности и старости стављено сада под заштиту државе.11

Сл. 2. Садашњи изглед сачуваног и родног стабла дуда у дворишту манастира Пећке
патријаршије засађеног пре 700 и више година.

10 С. Димитријевић: Свештеник и пољ. привреда, 1899, Београд, 19
11 А. Бркић, Животи Срба светитеља под сводовима Пећке Патријаршије, 1964, Београд, 27

10

- Исто тако као доказ љубави наших старих према виноградарству, по
Душановој Арханђеловској хрисовуљи, први игуман манастира св. Арханђела,
а будући серски митрополитет Јаков, подигао је велике винограде на ступу
(потесу) „Сењани” у близини данашњег Ораховца, околине Призрена.12

- Кнез Лазар је током своје владавине за потребе своје задужбине, манастира
Раванице, подизао винограде па се у једној његовој повељи спомиње:

ВИНОГРАД НАСАДИХД

Ширење виноградарства било је исто тако и око манастира Каленића у
Левчу, задужбини властелина са двора деспота Стефана Лазаревића по имену
Богдан13, који је подигао винограде у непосредној близини манастира, на потесу
„Прерадовац” у атару данашњег села Опарић.

Деспот Стефан Лазаревић, од 1403 - 1427. године, због опасности од Турака,
преместио је своју престоницу из Крушевца у Београд. Великим материјалним
средствима, завођењем посебних пореза, за „градозиданије”, он успева да Бео­
град, од пограничног угарског утврђења, претвори у главни политичко-културни
центар Србије. Упоредо са подизањем града, саградио је цркву Ружицу крај
свога двора у горњем граду14, даље подиже катедралну цркву и болницу, док у
ближој околини на Космају подиже манастир Павловац код села Кораћице, где
му је била и летња резиденција. У околини своје нове престонице деспот Стефан
проширује ареал виноградарства у изразито виноградарском рејону Подунавља,
где ова грана биљне производње налази повољне природне услове за успевање
и развој, а касније се у овом рејону појављује, на гласу реномирано ритопечко
вино.15

Развој виноградарства помиње се и за време деспота Ђурђа Бранковића
Смедеревца, који је лозу из Призрена и његове околине, где је виноградарство у
доба Немањића било на висини, преносио у Смедерево и његову околину.

Из свега изложеног види се, да заслуга српских средњовековних манастира,
као пионира за развој првог нашег виноградарства досада никад и ни од кога није
оспоравана. Нашим средњовековним српским манастирима је припала ретка и
јединствена част у историји нашег виноградарства, што су међу првим увели ову
грану биљне производње у делокруг свог манастирског рада.

Као што се види из кратког осврта на прошлост виноградарства
средњовековне Србије ова грана и у то доба заузимала је значајно место у
привреди ондашње државе. Велика традиција у развоју виноградарства, у којој
су великог утицаја имали бројни политички, војни и други догађаји у историји

12 С. Новаковић: Свештеник и пољ. привреда, 1899, Београд, 19
13 В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 1950, Београд, 137
14 Д. Иванчевић: Београдска тврђава и њене светиње, 1970, Београд, 113
15 Д. Лапчевић: Наша стара пољо. култура, 1923, Београд, 113

11

нашег народа, оставила је видног трага и у данашњем виноградарству наше
земље.

Благодарећи бројним записима о гајењу винове лозе забележеним такође у
бројним списима у виду повеља, законских прописа и др., који се и данас чувају
у појединим манастирима, остали су нам као значајни историјски споменици о
стању и развоју виноградарства у средњовековној Србији.

У нашој земљи се у литератури ту и тамо помињу неки подаци о стању
виноградарства у прошлости али су они фрагментарни а комплетних података о
развоју ове гране, од најстаријих дана до данас, нема.

Циљ овог рада је заправо тај, да, на основу историјских докумената из
веродостојних извора пружи податке о развоју ондашњег виноградарства.
Бројним подацима, њиховим систематским приказом и коментаром биће указано
на путеве којим се у своме развоју кретало виноградарство Србије од времена
када је стварана српска држава. Истовремено ће бити дата оцена ондашњег стања
ове гране и њена улога у даљем развоју све до данашњих дана. На тај начин биће
разјашњене и многе појаве у виноградарству данашње наше земље.

12

ЦИЉ И ЗНАЧАЈ РАДА

Срби населивши се у византијске области, затекли су различите обичаје и
културу, која је на том тлу стварана вековима. У суштини она води своје порекло
из античке епохе у којој је поред споменика културе (архитектура, сликарство,
пластична уметност) постојало и виноградарство. Вино је представљало пиће које
је улазило не само у саставни део оброка, већ се сматрало у античкој а доцније
и у средњовековној медицини као лек и био је разрађен читав систем његове
употребе у сузбијању разних органских и заразних обољења. Осим тога, још од
почетка уређења манастирског живота, вино је улазило у монашке оброке о чему
се говори у типицима, како византијских тако и српских манастира. Са вином се
и трговало јер је представљало важан производ извозне трговине

Са оваквим стањем срели су се стари Словени приликом досељења.
Уклопивши се у начин живота староседелачког становништва, они су прихватили
начин њиховог привређивања па и гајење винове лозе.

Балканско полуострво, по својим климатским и земљишним условима,
пружало је повољне услове и за развој виноградарства. Због овога римски
ветерани као досељени виноградари у наше крајеве, пренели су начин његовог
гајења. Тако, један од најзначајнијих римских царева, који је био пореклом из
Сирмијума (данашња Сремска Митровица) цар Аурелијус Валерије Проб, према
историјском сачуваном документу, (у III веку н.е.) био први иницијатор сађења
винове лозе у Фрушкој гори (Mons Almus) и на Златном брду (Mons Aureus)
код Смедерева. Према томе, Римљанима припада велика заслуга за подизање
виноградарства у нашим крајевима. Наведене чињенице јасно говоре да су се
наши преци сусрели са развијеним виноградарством. Видећи користи које су
добијене од ове гране, они су је прихватили и наставили њено гајење.

У току излагања резултата нашег испитивања, ми ћемо се детаљније
позабавити овим питањем. Дела српске средњевековне књижевности, као
и српски правни документи, врло убедљиво нам говоре да су владари из лозе
Немањића, поклањали велику бригу подизању виноградарства средњовековне
Србије. Први виногради помињу се у Србији у доба Стефана Немање, па према
томе нису ни мало преувеличана казивања немачких и других хроничара, да је
Стефан Немања Фридриху Барбароси, немачком цару, приликом његовог дочека
у Нишу (1189), између осталог, учинио је велики поклон у вину.

Средњовековна Србија, са својим климатским и земљишним условима,
пружала је услове за развој виноградарства. Стекавши односно прихватајући
искуство виноградарења Византинаца, Срби су наставили да на некадашњим
византијским територијама продуже гајење винове лозе. Вино је представљало
врло значајан производ народне привреде о чему нам сведоче, као што смо
споменули, Српски правни документи. Тако, почев од манастирских повеља,
типика Хиландарски, Студенички), Душановог законика, закона о рудницима

13

Деспота Стевана Лазаревића као и градских статута српских приморских градова
(Котор, Будва). Свуда се говори о производњи вина, његовој потрошњи и продаји.
Све ово потврђује да је виноградарство представљало значајну привредну грану
средњовековне Србије и да према томе заслужује да буде проучавано у нашој
науци.

14

МЕТОД РАДА, ИЗВОРИ ПОДАТАКА И
ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ

У историјском раздобљу културног развитка српске средњовековне државе
од XII века (1169) до средине XV века (1459) не постоје публикације у којима је
објављена историјска грађа, која се односи искључиво на стање виноградарства.
Па чак не постоје ни посебни радови у којима је ово питање обрађено као
целина. Међутим, оно што се данас наводи у нашој новој литератури о српском
средњевековном виноградарству јесте нузгредно, тако да се из њега не може
добити права представа о његовом стању.

Супротовно овоме данас располажемо изванредном студијом аутора
Милоша Благојевића, „Земљорадња у средњевековној Србији”, публикована
1973. године, која је на основу богатог архивског материјала обрађена као водећа
грана пољопривредне производње. Аутор (Милош Благојевић) у свом делу наводи
да је у привреди средњовековне Србије, земљорадња заузимала видно место,
а вероватно и најзначајније, јер је у овој привредној делатности учествовао
највећи део становништва, остварујући своје основне приход. на непосредан или
посредан начин.

Наведена ситуација наметнула нам је задатак који је морао имати дво­
струки карактер: проналажење историјске грађе и реконструкције проблема на
основу ње.

Извори који су коришћени у нашем раду у циљу да се досадашња знања
о средњовековном виноградарству прошире, била су, између осталог, следећих
аутора:

• Повеље српских средњовековних владара, које је издао Стојан
Новаковић:

• Законски споменици српских држава средњег века, 1912 Београд;
• Законик Стефана Душана (1349 - 1354), превео Никола Радојчић,

издање САН, 1960, Београд;
• Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, издао Никола

Радојчић, издање САН, 1962, Београд;
• Старе српске биографије XV. и XVII века (Цамблак, Константин,

Пајсије) превео Л. Мирковић, издање СКЗ, 1962, Београд ;
• Хиландарски практик, Акти из светогорских архива, В. Мошин,

Споменик SAN XCI, 1939, Београд;
• Данило II: Животи краљева и архиепископа српских, превео Л.

Мирковић, 1935, Београд.

15

Од новијих радова који су коришћени у нашем раду била су, између осталог
следећих аутора:

• Константин Јиречек (1922, 1923) „Историја Срба” I, II, III,IV, у делу
који се односи на привредну и културну историју нашег народа, говори
о виноградарству.

• Драгиша Лапчевић (1923) у својој књизи „Наша стара пољопривредна
култура” осврће се на стање наше пољопривреде као целине у средњем
веку, па између осталог и на виноградарство. Аутор се није користио
изворном грађом, па зато овај рад не може да пружи обавештења
ширег обима и значаја.

• Реља Катић (1967) у свом делу „Српска медицина од IX - XIX века”,
даје краћа обавештења о стању воћарско-виноградарске производње
средњовековне Србије. Аутор је за обраду користио изворну историјску
грађу, али пошто је ово питање за њега било од интереса са медицинске
тачке гледишта он не пружа детаљна обавештења о воћарској-
виноградарској производњи.

• Бранко Перуничић у својој студији о српском средњовековном
селу, обрадио је комплетно организацију села у средњовековној
Србији, права и дужност сељака као и организацију појединих грана
пољопривредне производње (сточарство, ратарство, воћарство,
виноградарство, пчеларство и др.).

• Гојко Суботић (1971), у књизи „Свети Константин и Јелена у Охриду”
наводи попис поседа храма св. Константина и Јелене који датира
из 1378. године. У њему се помињу виногради атара села: Пештани,
Локва, Чековштина, Трново, Велгошти. Овај попис поседа храма св.
Константина и Јелене доказује да је у средњем веку у Охридском
виногорју виноградарство било заступљено.

• Гаврило Шкриванић (1974), у свом раду. „Путеви у средњовековној
Србији”, између осталог говори о путевима преко којих се и вино
преносило караванима.

• Душан Бурић (1972) у својој књизи „Виноградарство I”, наводи да
стоне сорте грожђа донели су Турци на подручје Македоније, после
битке на Марици 1371. и битке на Косову Пољу 1389. године, по
освајању српских земаља, што сведоче турски називи (афуз-али,
султани, разаки, чауш, ћилибарка).

Када је реч о доприносу наше науке бољем познавању овога проблема
сматрамо да би било не објективно ако се на овом месту не би споменули и аутори
који су нам издавањем грађе о аграрним односима у средњовековној Србији и
својим расправама пружили драгоцене елементе за познавање виноградарства и
тиме олакшали рад на његовој обради. Овде нарочито треба споменути радове:
Рад. М. Грујића, Х. Шабановића, Г. Острогорског, Б. Ферјаничића и др.

Осим писаних извора који су наведени и српско средњовековно сликарство
(манастирске фреске) пружало нам је значајна обавештења за познавање овог
проблема, па смо зато користили материјал из њега.

16

УТИЦАЈ ПОЛИТИЧКИХ И ЕКОНОМСКИХ
ЧИНИЛАЦА НА РАЗВОЈ
ВИНОГРАДАРСТВА

Сл. 3. Карта државе Стефана Немање
Српска средњовековна држава са почетком владавине Немањића, у

времену 1169 - 1355 односно XII - XIV века, упоредо са политичким, економским
и културним на претком, представља. једну добру организовану државу. Пре овог
времена српска држава била је политички нестабилна услед чешћег ратовања
због чега су и њене државне границе мењане. Међутим, Немањићи су током своје
владавине стабилизовали политичке, економске и културне прилике. Културни
центри били су по манастирима (Студеница, Бањска, Жича, Високи Дечани и др.)
где су постале прве школе и болнице. Тада је манастир Хиландар у Светој Гори
на Атосу био најбоља и највиша школа српска метропола где су скоро сви виђени
људи Немањићке Србије стицали највише образовање.

17

Сл. 4. Манастир Хиландар

У време Немањића од утицаја су биле и византијска и западна култура, али
је византијска преовлађивала.

По угледу на Византију на двору Немањином а касније и на двору краља
Уроша унука Немањиног, постојале су такозване „дворске или домаће школе”.
Утицај византијске културе испољио се нарочито током владавине краља
Милутина (1282 - 1321) и цара Душана (1331 - 1355), када је Српска држава ратом
проширена на рачун грчких области: Тесалије и Епира, све до Јегејског мора.16
Овим проширењем средњовековна Србија постаје више национална држава са
културним и друштвеним односима. У овим ново освојеним крајевима Срби
долазе у додир са византијским становништвом које је имало своју културу и
упознају њихове обичаје у погледу начина живота, рада у појединим привредним
гранама: пољопривреди, занатству, грађевинарству и зидном сликарству.

Архиепископ Данило II17 саветник краља Милутина, па саветник његова
сина и наследника краља Стефана Дечанског, и најзад, саветник и блиски
пријатељ цара Душана којега је крунисао за владара, хвали краља Милутина
за чије владавине цвета култура у Србији а нарочито у српском Хиландару. У
ово време наступа јаче продирање наших виђених световних људи, монаха у
Хиландар који је тада био у пуном теолошком развоју: Управо Хиландар је тада

16 Б. Ферјанчић: Тесалија у XIII и XIV веку, 1974, Београд
17 Д. Калезић: Архиепископ Данило II и његови настављачи, 1975, Београд

18

био како је напред наведено најбоља и највиша школа у коме су стицали највише
образовање виђени људи Немањићке Србије.18

Сл. 5. Карта државе цара Душана
У Карејској ћелији манастира Хиландара Сава Немањића, српски

просветитељ (1199) превео је са грчког на српски језик Евергедитски типик
(Статут манастира) који прописује начин живота и рада калуђера (монаха) као

18 С. Православна црква: Споменица о 50. годишњици васпостављања срп. Патријаршије, 1971, Београд, 313

19

и уређење целокупног манастира.19 Пошто је овај типик преведен у Хиландару
добио је назив Хиландарски типик. Међутим, касније Хиландарски типик
прерађен је у манастиру Студеници и овако прерађен добио назив Студенички
типик. Управо то је исти као Хиландарски само се разликује у томе што је подешен
месним приликама манастира Студенице. У Хиландарском и Студеничком
типику прописује се између осталог и начин избора игумана манастира, начин
избора иконома и његовог заменика, подиконома за манастирски метох односно
економију. Иконом манастирског метоха по типику је први брат братства после
игумана манастира.

У средњовековној Србији преведена је с грчког на наш језик књига „Мука
блаженог Гроздија” у којој се помињу поједине врсте воћа: јабука, крушка,
лимун, наранџа, лешник, кајсија, бадем. У овој много читаној и у то доба врло
популарној књизи говори се на забаван начин о појединим наведеним воћним
врстама.20

Велики утицај византијске културе испољио се не само на просветном
пољу и оснивању првих школа у Немањићкој Србији сличним у Византији (на
дворовима, манастирима) већ и на превођење у области теологије и пољопривреде.
Од великог је значаја византијски утицај, на развој воћарства и виноградарства
увођење сорта воћа и грожђа у Србији. Тако на пример, у Приморској области
уведена је грчка сорта винове лозе Малвазија са острва „Малвазија”,21 док у
југозападном делу старе Србије (Призрен са околином) од сората воћа уведене
су: у Призрену и његовој околини трешња сорте „Гркиња” (Призренска трешња),
која се и сада гаји у околини Призрена (село Лешково) под именом (Гркиња).22

У северној Метохији у околини Пећи постоји у производњи крушка сорте
„Леринка” која је такође уведена из грчке (Лерин).23

Што се тиче утицаја запада, треба навести, да се Србија развијала под
утицајем западне културе нарочито Италије и Дубровника преко Котора који
је био у саставу српске државе за све време њеног постојања. Помиње се да је
у Дубровнику у XIV веку уведена из Италије винска сорта „Требијанка” (vinea
trebiana). Назив сорте потиче од реке Требијана (Горња Италија).24 Константин
Јиречек помиње „Тамњанику” (Muscatelli et alie vitis) 1306. године, да је гајена
раније од Требијане у Дубровнику.25 Вероватно су ове сорте пренете и у подручје:
Котора, Будве, Бара, и Улциња. Исти је случај и са увођењем сорта воћа а нарочито
агрума (лимун, наранџа), јер Италија односно Дубровник тог времена имали
су јак утицај на проширење воћарско-виноградарског сортимента подручја
наведених градова. Свакако је у српском Приморју био јачи западни утицај од

19 Л. Марковић: Списи св. Саве и Стеф. Првовенчаног, 1939, Београд, 28, 35, 75
20 К. Јиречек: Историја Срба, VI, 1923, Београд, 66
21 Д. Зиројевић: Познавање сората винове лозе, I, 1974, Београд, 31
22 Д. Поповић и А. Станчевић: Трешња, вишња, марела. 1953, Београд, 83
23 Институт за пољо. истраж. Прва воћ. конф. Косов.-Метох. Области, 1953, Пећ, 36
24 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, 1973, Београд
25 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 200

20

византијског, то је стварна чињеница, али грчки утицаји долазили и у овом делу
Србије из Драча који је био административни центар источног дела Приморја
Зете, кад год су овом Византинци владали.

У доба Стефана Немање крсташи су прошли кроз Српску државу на челу
са Фридрихом Барбаросом. Том приликом Немања је дочекао Барбаросу у Нишу
код Цркве светог Пантелејмона (1189) и послужио његове крсташе и њега црним
вином као и другим ђаконијама. Тада је Немања са Фридрихом Барбаросом
склопио један споразум кога је он потписао а Фридрих Барбароса, пошто је био
неписмен ставио је кажипрст.26

Сл. 6. Састанак Немањин са Фридрихом Барбаросом 1189. год. (по једној старој слици)

Осим овога српски владари су били у додиру са западом и преко брачних веза.
Краљ Стефан Првовенчани, пошто је растурио брак са Јевдокијом, византијском
принцезом, оженио се Аном из венецијанске породице Дандола. Са њом је он био
крунисан за краља (1217). Јак утицај запада осетио се у Србији и за време краља
Уроша I Немањића (1243 - 1276) који је био ожењен Јеленом Анжујском. Она је
у својој задужбини манастиру у Градцу на Ибру код Рашке основала домаћичку
школу за школовање сиромашних девојака из целе земље које се васпитавале
и училе реду и раду. У доба Уроша насељавају се у Србији рудари Саси. Све ове
чињенице говоре да се српска култура развијала под византијским и западним
утицајем.

26 С. Миленковић: Политика, бр. 22373 од 19. I 1976, Београд

21

После нејаког Уроша (1371) последњег Немањића, затим битке на Марици
(1371) и битке на Косову (1389) Српски народ је живео у тешком времену и
великој неизвесности за своју судбину и опстанак. Кнегиња Милица (1389 - 1405)
са својом нејаком децом није могла побољшати стање земље. Њен син Деспот
Стефан у непуној двадесетој години живота преузима власт од своје мајке (1405
- 1427). Као млад прима тешке обавезе које притискују Србију али ипак мисли
на боље дане кад ће се тих обавеза ослободити. Са турским царем Бајазитом,
зетом по сестри Оливери, води мудру политику земље а касније то чини и са
Бајазитовим синовима (Сулејман, Муса, Мехмед).

Деспот Стефан Лазаревић, био је наш високо образован владалац тога
времена, и у исто време писац, државник и дипломата. За њега се каже да је
говорио шест језика.27

У другој половини XIV века утврдио се просветни центар у Поморављу,
пошто су се у овом делу средњовековне Србије подигле нове задужбине: Раваница,
Љубостиња, Манасија и Каленић у Левчу. У то време у Манасији, задужбини
Стефана Лазаревића, нашли су уточишта многи учени људи из других крајева
држава на Балкану које освојише Турци. Стефанова задужбина постала је
средиште српске просвете. Наши историчари кажу, да су ту живели многи људи
од науке, који су писали српске књиге, други су преводили са грчког, трећи
сликали ликове светаца, четврти везивали књиге.

Сл. 7. Манасија задужбина Деспота Стефана Лазаревића (XIV век)

27 Д. Иванчевић: Београдска тврђава и њене светиње, 1970, Београд, 21

22

Тако је под покровитељством Стефана Лазаревића основана чувена
„Ресавска школа”. У овој школи живели су и радили Григорије Цамблак и
Константин филозоф који су запажени у нашој средњовековној књижевности.
Такође је познато да је Григорије Цамблак показао велико интересовање за
развој виноградарства. Он је то чинио у својству игумана манастира Високих
Дечана где је провео три године.

После смрти Лазаревића настаје тешко доба за српску земљу. Стари деспот
Ђурађ и поред своје мудрости, није могао да спречи трагедију која је настала
с турским освајањем Смедерева 1459. године. Након пропасти манастири као
носиоци просвете, били су изложени пустошењу и разарању. Они српском народу
нису били само богомоље него и главни културни центри школе, библиотеке,
болнице и др., У привредном погледу сада Турци настоје да више извуку добара из
поробљене Србије а да при том не пруже никакву помоћ за развој њене културе.

У оваквој ситуацији цео културни, економски и политички живот Срба
бива уништен. Касније у XVII веку настаје велико мигрирање српског народа на
север, где долази до стварања нових културних центара у Фрушкој гори у српским
манастирима: Крушедол, Хопово, Шишатовац и Велика Ремета.

23

ПРИВРЕДНИ ЗНАЧАЈ ВИНОГРАДАРСТВА

Србија је углавном брдовита и планинска земља, а само је нешто више од
једне четвртине њене површине у равници. Због тога је српска држава од увек
била пољопривредна земља и њени становници су се бавили пољопривредом.
Према историјским подацима и ратарска производња била је заступљена
углавном у Метохији, на Косову и у Поморављу, сточарство на планинском
подручју централног дела Србије, а виноградарство је гајено у југозападном делу
старе Србије (Метохија са околином Призрена), у северној Србији, у оном делу
Приморја који је у средњем веку припадао српској држави, затим на територији
Македоније, као и у крајевима који су тек за време цара Стефана Душана освојени
од Византије.

Воћарско-виноградарска производња била је заступљена поглавито на
манастирским метосима, којих је у Немањићкој Србији и било на две хиљаде.
Виноградарство је било јаче заступљено од воћарства. За такво стање постоји
и историјско оправдање потврђено чињеницама да су се виногради налазили
у чистим културама по ступовима: виногради манастира св. Арханђела код
Призрена на Бистрици, задужбине цара Стефана Душана на ступу „Сењани” у
близини данашњег Ораховца; виногради манастира Високих Дечана на ступу
„Липа” у Великој Хочи; виногради манастира Девича у Великој Хочи на ступу
„Бардовац” и виногради манастира Каленић на ступу „Прерадовац” у близини
села Опарић у Левчу, који су донекле били плантажног система за велику робну
производњу искључиво црног грожђа. Из овога се види да је виноградарство, као
грана биљне производње, имало велики значај за пољопривреду средњовековне
српске државе. Тај значај заснива се:

• На повољним природним условима за успевање винове лозе
(нормалан вегетативан развој , редовна родност и правилан пораст
бобица грожђа);

• На обезбеђењу довољних количина грожђа које и у свежем и у
прерађеном стању представља здраву људску храну и

• На обезбеђењу довољних количина грожђа за прераду у вино.

Треба истаћи да је виноградарство у доба Немањића било на завидној
висини, поред осталог и због велике потрошње вина на дворовима многих
владара, феудалних господара и племића. И широки народни слојеви такође
су доста трошили вино; оно је представљало право народно пиће. Познат је био
и квалитет грожђа, по народном предању „Лалица”, за сушење које се гајило у
Подримско-ораховачком виногорју и „гогољ” такође за сушење које се гајило
од стране Паштровића у Приморском виногорју. Грожђе за сушење имало је
пласман на домаћем тржишту.

24

Поред задовољења домаћих потреба у вину, у Немањићкој држави, било је
извесне количине и за извоз. Тако „Хиландарска повеља” цара Душана говори о
виноградима у Призрену и о виноградима у Горњој и Доњој Хочи (данашња села
Велика и Мала Хоча код Ораховца). У овој Душановој повељи издатој 1350.
године, говори се о извозу вина из овога краја и трошарини која се морала
плаћати. 28 Значајно је поменути да је у градовима Приморског дела средњевековне
Србије (Котор, Бар, Будва, Улцињ) ради заштите домаће воћарско-виноградарске
производње промет грожђа и маслина био и под контролом а с времена на време
и забрањен увоз вина и маслиновог уља (масло дрвено-олиум оливарум) из
Дубровника.29 Све је ово допринело повећању површине под виновом лозом.
Трговина пољопривредним производима у средњовековној Србији била је
регулисана законским прописима и трговинским уговорима са Дубровником,
Италијом и другим земљама. Доласком на престо цара Стефана Душана (1331 -
1355), трговина средњовековне Србије долази до пуног замаха заштитом његовим
закоником, донетим 1349. године у Скопљу. Трговина према законику имала је
задатак да снабдева земљу разноврсном робом, која у земљи недостајала као на
пример: лекови, стакло, зачини, свиле свих врста и боја, сапун, оружје, украсних
предмета за властелу, владаоца и његове дворове. За становништво је најважнији
увозни артикл била со, која се преносила од приморја долином реке Белог Дрима,
куда је водио трговачки пут од Зете за Призрен, који се у Средњем веку звао
Зетски пут или Италијански Via de Zenta.30 Овај пут био је увек за караване
проходан, али и несигуран. Ради обезбеђења саобраћаја били су тзв. кефалије
(чувари) опасних места и пролаза на путу.31

Сл. 8. Зетски путеви

28 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
29 К. Јиречек: Историја Срба, II, 1923, Београд, 46
30 Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, 1974, Београд, 64, 65
31 С. Новаковић: Село, 1965, Београд, 71

25

Њихова дужност састојала се у томе да преко таквих места (кланци, теснаци,
прелази преко река,) безбедно преведу путнике заједно са њиховим товарима.
Кефалије су били људи мобилисани из редова домаћег становништва. Извоз из
Србије обухватао је: мед, восак, вуну, усољено суво месо, лој, разне врсте сирева,
дрво, руј, кожу од домаће стоке, крзна од дивљачи и др. Поред наведеног у првој
половини XIV века, цар Стефан Душан је посебном повељом од 1332. одобрио
Дубровчанима увоз житарица са житородног рејона Косова.32

Са развојем рударства после доласка Саса у XIII веку, средњовековна
Србија се убрајала у Европи у ред модерних држава, јер је имала свој новац и
своје ковнице експлоатацијом својих богатих рудника (Брсково, Ново Брдо,
Рудник, Трепча) проширила листу производа за извоз (сребро, злато, олово).

32 Н. Издавачко предузеће Борба: Косово некад и сад, 1973, Београд, 114

26

ГЕОГРАФСКИ РАЗМЕШТАЈ ВИНОВЕ ЛОЗЕ

У средњовековној српској држави виноградарство је било важна грана биљне
производње. Судећи по свему оно се код нас почело гајити одавно. Константин
Јиречек наводи: цар Проб (276 - 282) дозволио је производњу вина у Панонији
и Мезији, те наредио војницима да засаде лозу на брду Alma (Фрушка Гора) и у
околини Аures Mons (Златно брдо) код Смедерева.33

Као што је напред поменуто, винова лоза у манастиру Хиландару на Атосу
у Светој Гори, задужбини Стефана Немање, датира из Немањиног времена коју
је он засадио с јужне стране каталикона главне цркве.34 Каснијих година током
средњег века винова лоза као култура била је заступљена поглавито у крајевима
који су били под утицајем манастира. Сасвим је вероватно да су они први и
почели гајити винову лозу на метосима (економијама).

Ова грана биљне производње није била заступљена у централном делу
средњовековне српске државе који је изразито планински. Тако на овом
географском простору од Приморја преко планинских масива па до Топлице није
било винове лозе као културе. Одсутност ове културе на овом подручју уследила
је због њене биолошке осетљивости према хладноћи, влази и ветровима, па зато
и налазимо у нашим средњовековним писаним историјским документима да је
некада на овом планинском подручју гајена.

Са гледишта природних услова, виногради у Приморском виногорју
и југозападном делу Старе Србије (Метохија са околином Призрена) су под
утицајем јадранске климе, тако да се исти током зиме не загрћу. Међутим,
виногради у северном делу Србије већ у новембру морају се загртати а тек с
пролећа у марту одгртати. У противном страдају од зимских мразева.

Виногради југозападног дела Старе Србије (Метохија са околином При­
зрена), током средњег века били су на домаћој лози. Ови виногради били су јако
запажени производњом црног грожђа од којег се добијало „Подримско црно
вино” које је по својим квалитетним особинама било на гласу и одговарало типу
јужњачких вина.

Виноградар у то време могао је са много мање инвестиција подићи виноград
у односу на данашње стање, јер тада није било филоксере нити биљних болести
које данас постоје и нападају винову лозу. Данас су приноси доста несигурни
због пероноспоре која је стално присутна у виноградима. Виноградари су и
у то доба знали да винова лоза, у односу на друге културе биљне производње
поставља веће захтеве у погледу топлоте за свој вегетативан развој и квалитетан
род грожђа. У историјским документима налазимо да је било винограда на
присојним положајима, жупним брежуљцима са ниским надморским висинама

33 К. Јиречек: Историја Срба, I, 1922, Београд, 29
34 С. Патријаршија: Православље, додатак, бр 8, 1971, Београд

27

где је клима блажа, уједначенија топлота не само већа већ и дужег трајања током
вегетационе периоде. То доказује да се у то време водило рачуна о размештају
односно рејонирању виноградарске производње. Да је ово тачно, показују и
манастирске повеље по метосима манастира. На пример: манастир Високи
Дечани, задужбина краља Стефана Дечанског (1321 - 1331), имао је а и данас има
винограде у околини Призрена - Подримље у једном изразито виноградарском
подручју. У овом подручју, познатом по производњи квалитетног грожђа,
помињу се села: Горња Хоча (данашња Велика Хоча), Доња Хоча (данашња
Мала Хоча), Ретимља, Оптеруша, Зочиште, Самодража. У селу Великој Хочи
и данас постоји дечански метох (економија) са виноградом, виницом (КЛВТЂ)
и настојатељем (јеромонах Иконом) који руководи радовима на одржавању
винограда, берби и преради грожђа и нези вина. У овом селу тј. Великој Хочи,
поред дечанског метоха, до пре двадесет година био је и метох са виноградима и
виницом манастира Девича задужбине Ђурђа Бранковића (1427 - 1456). Даље у
непосредној близини данашњег Ораховца био је метох са виноградима, виницом
и конаком манастира Пећке Патријаршије. Из овога се види да су у своје време
три међусобом просторно удаљена манастира заснивали своје метохе намењене
гајењу винове лозе на једном истом подручју што је у ствари нека врста тадашњег
рејонирања виноградарске производње.

Међутим, за гајење воћака услови су били повољни и поред самих мана­
стира, па су се тамо и до данас задржали.

Према историјским документима у северној Србији, на пример у манастиру
Љубостињи, задужбини кнегиње Милице (1389 - 1405), у Левчу манастиру Кале­
нић, којег је подигао између 1404 - 1413., властелин са двора деспота Стефана
Лазаревића, по имену Богдан са женом Милицом и братом Петром и манастиру
Јошаници код Јагодине (по предању задужбине кнеза Лазара у којој се венчао
са књегињом Милицом)35 виноградарство је било на висини. Наводимо да је
манастир Каленић имао винограде у непосредној близини у атару Опарић на
ступу (потесу) „Прерадовац”, док манастир Љубостиња на најближем обронку,
источне експозиције, до самог манастира. Овај манастир и данас има своје
винограде и у свом подручју производи познато Љубостињско црно вино.

Према томе, за размештај виноградарске производње знало се у
средњовековној српској држави. Није случајност што су се у Подримско-
Ораховачком виногорју оснивали метоси манастира: Високих Дечана, Пећке
патријаршије и Девича, који су на својим метосима организовали виноградарску
производњу. Први игуман манастира св. Арханђела на Призренској Бистрици,
Јаков, по заповести цара Стефана Душана, извршио је избор терена код Ораховца
и подигао велике винограде на ступу „Сењани”. Даље, у средњем Поморављу
деспот Стефан Лазаревић, врши размештај винове лозе на тај начин што подиже
винограде у Левчу на ступу „Прерадовац”, код данашњег села Опарић, где дотле
није било винограда. Интересантан је и потез рада деспота Ђурђа Бранковића,

35 Д. Дачић: Манастир Јошаница из прошлости старе Јагодине, 1971, Београд, 12, 13

28

на размештај виноградарства, који набавља винову лозу у околини Призрена,
преноси је у Смедерево у чијој околини подиже винограде.

Наведена виноградска подручја (Подримље - Ораховац, Левач и Смедерево)
и данас су позната као подручја за производњу квалитетног грожђа, односно вина.

Виноградарство средњовековне Србије ширило се даље обухватајући читаву
северну Србију (Жупа, Топлица, Левач , Јужно Поморавље, Средње Поморавље,
Србијанско Подунавље). Деспот Стефан Лазаревић, много је допринео развојем
виноградарства у ближој околини Београда, где се у каснијем времену овог
рејона и појављује по гласу познато ритопечко вино.

Међутим, виноградарство у делу Приморја, Македонији и крајевима који
су у време цара Стефана Душана освојени од Византије, који су у средњем веку
припадали српској држави, размештај извршен раније од горе наведеног, пошто
је виноградарство старијег порекла.

Према томе, винова лоза у средњовековној Србији била је заступљена:
• У Метохији са околином Призрена;
• У Северној Србији (Жупа, Топлица, Левач, Јужно Поморавље,

Врање, Средње Поморавље-Јагодина, Србијанско Подунавље и
Ритопек, Смедерево);
• У делу Приморја (Конавље, Котор, Будва, Бар, Улцињ, Пилот око
Скадра) и Црмници код Скадарског језера;
• На територији Македоније;
• У крајевима који су у време цара Душана освојени од Византије.

29

Сава Београд

Дунав

Дрина Голубац Северин

Кушлат Рудник Морава Дунав
Бобовац
Софија
Прача
Христопољ
Неретва Горажде Студеница Жича Ниш
Пријепоље Плана

Стон Брсково Трговиште
Мљет Звечан Трепча
Цавтат Рисан Пећ Ново Брдо
Дубровник Котор Хоча

Бар Скадар Призрен
Улцињ Скопље

Штип

Кроја

Драч Прилеп

Охрид Вардар

Белград Солун

Бер Хиландар
Србија Кареја

Бутрино Јанина Трикала
Крф

Арта
Птелеон

Неопатрас

Кефалонија

Патрас Атина

Сл. 9. Карта виноградарских подручја средњовековне Србије
Виноградарство Метохије са околином Призрена
Виноградарство Северне Србије
Виноградарство на територији Македоније
Виноградарство у делу Приморја и Скадарског језера
Виноградарство крајева који су у време Цара Душана освојени од Византије

30

1. ВИНОГРАДАРСТВО МЕТОХИЈЕ СА ОКОЛИНОМ
ПРИЗРЕНА

Метохија са околином Призрена у средњовековној Србији представља
географску област у Сливу Белог Дрима. Њени повољни природни услови
(земљишни, климатски) као и могућност натапање земљишта водом Пећке,
Дечанске и Призренске бистрице, током критичних месеци (јули-август) када је
влажност пољопривредним културама најпотребнија сведоче, да Метохија са
околином Призрена, у то доба, поред Косова и Поморавља, представља плодну
пољопривредну област. С тога су у њој и у околини Призрена основани много­
бројни метоси манастира: Лавре Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Арха­
нђела на Призренској бистрици, Девича и др.

Сл. 10. Карта Метохије са околином Призрена

31

Метохија са околином Призрена ограђена је високим планинама на западу
Проклетијама и деловима Кожњела с Богићевицом; са севера Копривником,
Жљебом, затим Мокром Гором која се пружа у правцу Косовске Митровице,
Затрићском Чуком, на којој се налазе остаци старог града Затрића,36 као и
последњим огранцима Милановачке планине; на истоку је ограђена Шар
планином, на југу је ограђена је данашњом нашом државном границом према
Албанији, која пролази врховима планине Коритника и планине Паштрика код
Призрена. Од Косова Метохију са околином Призрена одвајају ниже са
многобројним превојима: Чицавице, Голеша и Црнољева. Главна река Бели Дрим
који избија код села Радовца са планине Жљеба испред отвора Радовачке пећине,
низводно улази у плодну Метохију, Подриму и Призренску котлину, којом тече
све до наше границе, прелази на територију Албаније. Све реке области Метохије
са околином Призрена теку према Белом Дриму. Од њих су најважније Пећка
бистрица, Дечанска бистрица и Ереник које му притичу с десне стране, затим
Источка река, Клина, Мируша, Топлуха и Призренска бистрица које се уливају с
леве стране.

Сл. 11. Затрић код Ораховца
Воде наведених река у сливу Белог Дрима биле су коришћене за натапање

земљишта средњовековне Србије ове области, а то се и данас користе, тако да
је и данас читава Метохија са околином Призрена испресецана густом мрежом
канала и „вада”37 којима се вода разводи на обрадиве површине.

Бели Дрим је главна река Метохије и он дели Метохију Северну и Јужну.
Северни део Метохије се налази између горњег дела Белог Дрима и Дечанске
Бистрице где су главна места Пећ и Исток. Јужни део Метохије представља

36 И. Здравковић: Средњовековни градови и дворци на Косову, 1975, Београд, 38
37 С. Вукосављевић: Сеоске уредбе о водама, 1947, Београд, 9

32

простор ограничен Белим Дримом, Дечанском Бистрицом све до реке Ереника,
који се улива у Бели Дрим код Градиша, односно Швањског моста.38

ПРИЗРЕН И ЊЕГОВА ОКОЛИНА

Десна страна Белог Дрима код Градиша односно Швањског моста до границе
са Албанијом, као и лева страна Белог Дрима од села Крамовика до Градиша
Швањског моста представља околину Призрена у којој се простире Подрима,
Призренско поље и Љубишданско поље, које се надовезује према североистоку
на подручје бившег среза Подгорског (Сува Река).

У Призренској околини на левој страни Белог Дрима, у подножју Затрићске
Чуке и јужних последњих огранака Милановачке планине налази се чувено
Подримско-Ораховачко виногорје, које се према историјским документима
помиње у средњовековној Србији за време Стефана Немање.39

У погледу климе Метохија са околином Призрена, као што је напред
наведено налази се у географском простору слива Белог Дрима, ограђеног
планинским масивима: Шаре, Коритника, Поштрика, Жљеба, Мокре Горе,
Затрићке Чуке, Милановачке и Црнолевачке планине.

Јадранска клима, која пролази кроз теснац Белог Дрима, између Коритника
и Паштрика код Призрена, утиче на ублажавање климатских оштрина, које би од
суседних великих планина могле настати. Ова јадранска клима допире узводно
Белог Дрима, према северозападу до Градиша односно Швањског моста, даље
према северозападу Јужној Метохији опада. Њен јак утицај долази до изражаја
на југозападном делу околине Призрена, а нарочиту погодност имају за гајење
винове лозе места која су више удаљена од хладног и влажног утицаја високих
планина (Шаре, Коритника, Паштрика) таква места су Ораховац, Велика Хоча,
Мала Хоча, Зочиште, Оптеруша, Студенчане и друга.40

Са гледишта производње грожђа у Метохији са околином Призрена била
су од значаја два винородна подручја односно виногорја као целине: Прво
Подримско-ораховачко са центрима Ораховцем Горњом Хочом а друго са
Призреном као средиштем. Касније се појавило Пећко виногорје.

Најважније виноградарство је заступљено у првом подручју, Ораховац са
Великом Хочом, где је представљало водећу грану пољопривредне производње.
Конфигурација терена и јужне експозиције а нарочито утицај јадранске климе
утицале су да се виногради у овом подручју нису загртали, а ни сад се не загрћу
преко зиме и не измрзавају. Ова је клима аридна, подручје оскудно у воденом
талогу у време када је он у току вегетације најпотребнији. Претежни део

38 С. Гопчевић: Стара Србија и Македонија, 1890, Београд, 214 (Швањски мост је на кањону Белог Дрима
подигао Урош I, син Стефана Првовенчаног, у историји познат као Урош храпави. Овај мост био је до Првог
светског рата у облику свода.)
39 Н. Издавачко предузеће Борба: Косово некад и сад, 1973, Београд, 110
40 М. Стојановић: Ново виноградарство, 1929, Београд, 184

33

виноградарства налази се на надморској висини од 450 м. Са годишњим воденим
талогом 468 мм. Односно за 7 месеци вегетацији је (1. IV - 31. X) 275 мм и са
преко 4000 топлотних степени. Виногради су били на домаћој лози, са
производњом црног грожђа којег се производило јако екстрактивно (густо) црно
вино. Виноградарство је старог порекла, према историјским документима
Средњовековне Србије помиње се још за време Стефана Немање,41 краља
Драгутина.42 Хиландарска повеља цара Душана говори о виноградима у Призрену
и о виноградима у Горњој и Доњој Хочи у близини данашњег Ораховца.43

Сл. 12. Велика Хоча (данашњи изглед)
Из винограда околине Призрена Деспот Ђурађ Бранковић, носио је и

садио винову лозу у околину своје престонице Смедерева као и у своје баштине
у Угарској Токај, Сомљо и др. чије је вино данас на великом гласу.44 Исто тврди
и Дечанац: да је винова лоза, за време Деспота Ђурђа ношена и пресађивана у
околину Смедерева, као и у неким местима преко Саве и Дунава.

ПОДРИМСКО - ОРАХОВАЧКО ВИНОГОРЈЕ

На саверозападу, недалеко од Призрена, простире се на валовитом
земљишту Подримско-Ораховачко виногорје. Ово виногорје било је запажено
у средњовековној Србији са производњом квалитетног грожђа односно на гласу
познатог екстрактивног (густог) црног вина „Подримско црно”.

Утицај јадранске климе и повољни земљишни услови омогућивали су
да на овом подручју, виноградарство учествује као водеће у односу на остале
гране пољопривредне производње. Из овога произилази, да је виноградарска
производња представљала важну привредну грану, што тврди и Дечанска повеља

41 М. Динић, С. Јанталек, Д. Прњевић: део I, истор. Читанка, 1944, Београд, 24
42 К. Костић, Ф. Станојевић: Краљ Стефан Драгутин, 1899, Београд, 139
43 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
44 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 52

34

Стефана Уроша, где се наводи: да су сељаци и попови морали обрађивати
манастирске винограде иако су попови спадали у ред слободних људи.45

Ово виногорје се граничи:

• Са северне стране: од села Крамовика, последњим јужним
огранцима Затрићских и Милановачких планина па закључно и до
села Студенчана;

• Са источне стране: од села Студенчана низводно реком Топлухом до
села Мамуше;

• Са јужне стране: од села Мамуше Медвеца - Рандобраве, Мале
Круше - Велике Круше - Целина Беле Цркве па до села Ратковца
близу Белог Дрима и

• Са западне стране: од села Ратковца Доброг Дола, Дањана па
закључно до Крамовика. Целокупно виноградарство налази се на
надморској висини од 450 м са годишњим воденим талогом 468 мм
односно за седам месеци вегетације (1. IV - 31. X) 275 мм са преко
4000 топлотних степени.46

Ово виногорје је имало а и данас има јаку хидрографску мрежу коју
образују шест речица: Рибник, Ораховачка, Велико хочка, Зочишка, Оптерушка,
Студенчанска. Речица Рибник извире у подно Затрићске чуке. Ораховачка
настаје од два извора у Ораховцу „Сопот”, „Врело”. Рибник и Ораховачка речица
састају се на средокраћи пута Ораховац село Брњача. Остале речице извиру у
подножју пута Ораховац Студенчане Сува Река. Тако Велико Хочка извире у селу
Великој Хочи близу цркве Св. Јована, Зочишка у селу Зочишту код манастира
Светих Врачева, Оптерушка у самом центру Оптеруше и Студенчанска у селу
Студенчану. Ораховачка и велико Хочка речица јесу притоке Белог Дрима, док
остале три уливају се у реку Топлуху и ова у Бели Дрим близу села Пирана.
Ове речице виногорја не пресушују током године. Сви су виногради били на
домаћој лози, подигнути углавном на јужним, југоисточним и југозападним
експозицијама.

Педолошке прилике у атару Подримско-Ораховачког виногорја разликују
се од земљишних прилика суседног Призренског виногорја. У атару овог виногорја
се доста јасно издвајају три земљишна типа и то: црвеница, смоница и ливадско
земљиште. Црвеница се налази на североисточном делу виногорја обухватајући
потес „Крајиште” који се простире од Ораховца па закључно до села Студенчана.
Смоница обухвата побрђа према југу, од потеса Крајиште, и прелазне зоне
алувијалне равни. Прва два земљишна типа подесна су за гајење винове лозе, а
нарочито црвеница на потесу „Крајиште“ која су у Немањићкој Србији давала
а и сада дају црна вина са доста екстракта, алкохола и боје. Запажени ступови

45 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
46 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд , 197, 453

35

(потеси) виногорја помињу се у атару Ораховца: Сењани, Мачине, Крајишта; у
атару села Велике Хоче: Крајишта, Каменик, Липа.

Као важнија места овог виногорја, у погледу мера које су предузимане за
поправку квалитета грожђа односно црног вина тог времена помињу се Ораховац
и Велика Хоча.

Сл. 13. Део потеса „Крајишта” код села Велике Хоче
Ово је виногорје старог порекла, што сведоче и средњовековни писани

историјски документи. Немања у својој повељи Хиландару (1198 - 1199) наводи:
„Дадох манастиру у Светој Гори села: Непробиште, Мамушу, Самодраже,
Ретимљу, Трње, Трновац, Хочу и другу Хочу (данашња Велика и Мала Хоча код
Ораховца) и Трг, и ту насадих два винограда.”47

У оригиналу цитирана повеља гласи:48

47 М. Динић, С. Јанталек, Д. Прњевић: део I, историјска Читанка, 1949, Београд, 24
48 Фр. Миклосиц: Мommenta Serbica, Vienne, 1858.

36

Ова Повеља представља најстарији писани историјски докуменат о вино­
градарству средњовековне српске државе.

Цар Стефан Душан својом повељом од 1355. године, која је имала силу
Закона да регулише промет вина у овом виногорју, наводи и називе места Горња
и Доња Хоча (данашња Велика и Мала Хоча).49

Ораховац

Велика Хоча

Сл. 14. Ближа околина Ораховца где се налази Подримско-Ораховачко виногорје

Према Душановој Арханђеловској повељи први игуман манастира св.
Арханђела на Призренској Бистрици, Јаков, подигао је велики виноград на
потесу „Сењани” код данашњег Ораховца.50

Ови историјски документи потврђују чињеницу да су носиоци развоја
српског средњовековног виноградарства били наши манастири. Њима је црно
вино било неопходно потребно за црквене и домаће обреде и као саставни део
исхране манастирског оброка братства, што се види из Типика Хиландарског и
Студеничког као и из Дечанске и Призренске повеље (метрик хлебни и винни)51

Како је већ речено са подизањем винограда манастири су оснивали и своје
метохе (економије).Тако су манастир Високи Дечани и Девич оснивали своје
метохе у Великој Хочи док манастир Пећка Патријаршија у Ораховцу. Помиње
се да је 1342. године,иконом метоха Високих Дечана у Великој Хочи био монах
Јован.52 Метох Дечана још и сада постоји у Великој Хочи са виноградима, конаком
и виницом (КЛВТЂ)за прераду грожђа, негу и чување вина, којим руководи иконом
јеромонах Ђорђе.

49 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62
50 С. Новаковић: Село, 1965, Београд, 117
51 Р. Катић: Српска медицина од IX - X века, 1967, Београд, 270
52 К. Јиречек: Историја Срба, III, 1923, Београд, 194

37

Сл. 15. Ораховац

На основу навода у поменутим историјским документима нема сумње,
да је ово виногорје најстарије у средњовековној Србији. Ово тврде и извесни
аутори XX века (Драгиша Лапчевић, Милутин Стојановић и Вукашин Тоскић)
да је Призрен са околином „колевка нашег виноградарства” па и прокупца. Због
великог значаја овог виногорја, њему је овом приликом поклоњена изузетна
пажња и дато више простора.

ПРИЗРЕНСКО ВИНОГОРЈЕ

Према историјским документима средњовековне Србије, ово виногорје,
као и претходно Подримско-Ораховачко, старог је порекла. Помиње се за
време краља Драгутина, који је једном својом хрисовуљом, као „врховни српски
краљ”, приложио манастиру св. Богородици на Атосу у Светој Гори села: Битуњ,
Мељнице, Мсково, Забарско и Локвицу, ослобађајући та села „свију великих
и малих работа”. Краљ Драгутин је приложио овом манастиру и виноград у
„Билуши”, трг Ковинц, Призренску цркву св. Димитрија са виноградима, њивама
и млиновима. На крају хрисовуље краљ Драгутин заклиње своје наследнике да
ове његове прилоге не одузму од манастира.53 Хиландарска повеља цара Душана
говори о виноградима у Призрену и о виноградима у Горњој и Доњој Хочи код
Ораховца.54

Призренско виногорје налази се у подножју последњих огранака Шар
планине, делимично обухватајући прибрежне делове атара: града Призрена

53 К. Костић - Ф. Станојевић: Краљ Стефан Драгутин, 1899, Београд, 139
54 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 62

38

(подножје Цвиљена) и данашњих села: Корише, Љубижде и Хоче Заградске. Ово
се виногорје налази на надморској висини од 470 м са годишњим воденим
талогом 670 мм Односно за седам месеци вегетације (1. IV - 31. X) 391 мм и са
око 3978 топлотних степени за седам месеци вегетације.55

Сл. 16. Град Призрен, по једној старој слици, насеље на брду испод тврђаве, звано
„Подкаљаја”

Клима је хумиднија, надморска висина већа, положаји су неповољнији
(запад и северозапад), што се негативно одржава на нормалан процес зрења
грожђа у поређењу са условима сушног Подримско-Ораховачког виногорја, где
су они повољнији за производњу квалитетног грожђа односно вина. Виногради
Призренског виногорја су разбијени на мале површине и. били на домаћој лози.
Помињу се главни потеси: „Курило” и „Чепурац”.

Некадашњи назив „Курило” помиње се и данас иако је у међувремену то
место ушло у склоп градског насеља Призрена. У Немањићкој Србији на овом
месту „на Курило— постојали су виногради, од којих је цар Стефан Душан један
од њих поклонио својој задужбини-манастиру св. Арханђелу код Призрена.56
Такође постоје писани докази да су виногради били на потесу „Чепурац”.57 На

55 М. Стојановић - Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 179
56 П. Костић: Црквени живот православних Срба у Призрену и околини у XIX веку, 1928, Београд, 72
57 П. Богословија: Споменица 50 годишњице Призренске богословије, 1925, Београд, 132

39

овом потесу и данас постоје велики плантажни виногради подигнути одмах после
ослобођења, што сведочи да је и у средњовековној Србији овај потес са својим
природним условима одговарао култури винове лозе. Да додамо још да потес
„Курило” данас не постоји пошто је ушао у склоп градског насеља Призрена, док
потес „Чепурац”, под истим именом и на том месту и данас постоји као изразито
виноградарско подручје (Љандовачки виногради).

Сл. 17. Мапа Призрен са ближом околином
По народном предању било је винограда у средњовековној Србији и

на потесу „Кара-Поток” (Црни Поток) који се налази у непосредној близини
Призрена с леве стране Бистрице односно пута Средачка-Жупа-Призрен.
Земљиште Призренског виногорја је специфично виноградарско. Грожђе се
највећим делом трошило у свежем стању у самом Призрену и у суседним не
виноградарским подручјима (Средачка Жупа, Сириничска Жупа, Опољска Жупа-
Гора), а за прераду у вино набављало се квалитетно црно грожђе из суседног
Подримско-Ораховачког виногорја. Ово је био и разлог што је игуман манастира
св. Арханђела на Призренској бистрици, Јаков, подигао велике винограде на
потесу „Сењани” у близини данашњег Ораховца, где су постојали а и сад постоје
повољни природни услови за развој виноградарства, где су у данашње време
подигнуте велике плантаже.

40

Као што је већ речено Деспот Ђурађ Бранковић је током своје владавине из
Призрена и његове околине преносио и садио винову лозу у Смедерево и његовој
околини.

ПЕЋКО ВИНОГОРЈЕ

Ово је по реду треће виногорје у југозападном делу Старе Србије. У односу
на претходна два наведена виногорја, Подримско Ораховачко и Призренско, ово
је мало виногорје, које се простирало у подножју последњих огранака планине
Богићевице (2530 м) и Копривника (2377 м) у атару града Пећи. Ово виногорје
се налазило на потесима „Затра” и „Јерињак” на типично виноградарском
земљишту.

Сви су виногради били засађени домаћом лозом, на јужним, југоисточним
и југозападним положајима. Виногради су гајени на надморској висини од 560
м са годишњим воденим талогом од 970 мм односно за 7 месеци вегетације
452 мм и са око 3000 - 3400 топлотних степени.58 У овом виногорју потрошња
вин­ о­г­радарских производа била је делом у вину а делом у грожђу. Потреба у
вину није се могла задовољити из виногорја, па је због тога подмиривана увозом
из Подримско-Ораховачког виногорја. Због хумидне климе овог виногорја,
квалитет грожђа односно вина био је слабији од оног у Подримско-Ораховачком
виногорју. Ово је био и разлог што је манастир Пећке патријаршије, ради
подмирења потреба за црквене обреде и манастирског братства вином, основао
метох у Ораховцу, где је подигао винограде и конак са виницом (КЛВТЂ)прераду
грожђа и чување вина.

У нашој виноградарској литератури, данас се поред наведених виногорја ове
области помињу Ђаковићко и Суворечко виногорје. Међутим, ова два виногорја
не помињу се у средњовековној српској држави. У монографији Социјалистичке
аутономне покрајине „Косово некад и данас” наводи се: Као градско насеље,
Ђаковица се појављује у XVI веку, Према овоме је данашње Ђаковачко виногорје,
које се налази у непосредној близини Ђаковице, простире се на потесима „Чабрат”
и на резинској коси потеса „Ћерим” источно од Ђаковице новог датума. Такође и
данашње Суворечко виногорје које се налази на 15 км пута Призрен - Сува Река
новог је датума.

У монографији „Косово некад и данас” наводи се: „ Име Суве Реке помиње
се по први пут 1348. године. То име налазимо у Хрисовуљи цара Душана, којом
он оснива манастир Светог Арханђела код Призрена. Међутим, то се име односи
на речицу, леву притоку Белог Дрима, али је вероватно да је ту постојало и насеље
под тим именом којим га и данас називају његови житељи”. Међутим, Суворечко
виногорје нигде се не помиње у средњовековној Србији. У народном предању
помиње се да су виногради некада били око села Семетишта у Мовљана близу
Суве Реке, али о томе нема писаних историјских извора.

58 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 179

41

Сл. 18. Подрум са конаком манастира Пећке Патријаршије у Ораховцу
42

2. ВИНОГРАДАРСТВО СЕВЕРНЕ СРБИЈЕ

Раније је већ речено да запажени успон развоја виноградарства у
Средњовековној Србији достиже у време династије Немањића, то значи у другом
периоду историје српског народа (1169 - 1355)59 Међутим, у трећем периоду
историје Српског народа (1355 - 1459) долази до стагнације развоја виноградарства.
Узроци опадања развоја били су: прерана смрт српског цара Стефана Душана
1355. године, Маричка битка 1371. године, битка на Косову 1389. године и про­
паст Српске државе 1459. године.

Сл. 19. Приближне границе Моравске Србије

59 К. Мандаровић: Илустрована историја српског народа, 1903, Беч, 35, 84

43

У овом трећем периоду историје Српског народа (1355-1459), надирањем
Турака с југа, центар државе, где је под Немањићима сва култура била, пренесен
је из југозападног дела Старе Србије на север за време кнеза Лазара, Деспота
Стефана Лазаревића Ђурђа Бранковића, прво у Крушевац, затим у Београд и
напослетку у Смедерево. У то време у доба владавине кнеза Лазара и његовог
сина Деспота Стефана, Поморавље постаје врло напредно. Поморавље је било
тако рећи нова земља, никад у њему дотле није било политичког центра. Сад
је то требало створити. Тада с једне и друге стране Мораве почињу се зидати
нови манастири који су прихватили избегло бело и црно свештенство као и
народ из Југозападног дела Старе Србије. Од манастира у овом времену беху
подигнути: Раваница задужбина кнеза Лазара, Љубостиња задужбина књегиње
Милице, Манасија (Ресава) задужбина Деспота Стефана Лазаревића и Каленић
у Левчу, задужбина властелина са двора Деспота Стефана Лазаревића по имену
Богдан.60 Манастир Манасија познат је у историји као важан центар развоја
српске књижевности.

Србија је у то време била у центру Балканског полуострва, обухватајући
слив Мораве, те се по свом географском положају може назвати моравском
државом односно Србијом.

Кроз Србију је тада пролазила најкраћа комуникација - стари Цариградски
друм (Via militaris - војни пут), који је пролазио данашњом долином Мораве
и спајао Сингидунум (Београд) и Визант (Цариград) као и Средњу Европу са
Балканским полуострвом, Јегејским морем и Азијом.

У овом трећем историјском периоду Српског народа, у Северном делу
Средњовековне Србије, према историјским писаним документима, винова лоза
гајена је у жупи, Топлици61, око Врања, Јагодине, Параћина, Смедерева као и на
метосима манастира Раванице, Манасије и Каленића у Левчу62.

Такође је познато да је у овом трећем историјском периоду Српског народа,
у северном делу Средњовековне Србије властела подизала винограде. У вези
овога, Драгиша Лапчевић у својој књизи „Наша стара пољопривредна култура”
на страни 52. наводи: „Служећи се средњовековном обавезом себара да работају,
феудални поседници су, плаћајући у прво време Дубровчанима увожено вино
и бранећи се трговачке навике да у вино сипају воду од некога доба врло радо
подизали винограде, те су, зато нарочито при крају XIV века, била многа”

ВИНОГРАДНАА НАСАЖДЕНИА

Особито су се у томе одликовали владаоци, који су у виноградарству имали
изгледе за велике приходе и који су доста ретко за кога писали:

60 В. Петковић: преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 1950, Београд, 137
61 М. Благојевић: Земљорадња у средњовековној Србији, 1973, Београд, 133
62 М. Милићевић: Манастир Каленић, 1897, Београд, 10

44

ШСВОБОДНИХО ШТО ВДСАКЕ РАБОТЕ КРАЛЕВСТВА МИ ШДО

ПОЗОБА И ШДО ВИНОГРАДА И ШД СЂНА

Виноградарство Северне Србије је обухватало територију следећих вино­
горја: жупско, врањско, топличко, јагодинско, ритопечко и смедеревско.

ЖУПСКО ВИНОГОРЈЕ

Први писани документ о овом виногорју потиче из 1189. године, када
је Стефан Немања дочекао и поздравио немачког цара Фридриха Барбаросу
и његове крсташе у Нишу, код своје задужбине цркве светог Пантелејмона и
послужио их жупским вином. Други писани историјски документ датира из
1196. године, када Немања је поклонио своје винограде у овом виногорју својој
задужбини манастиру Студеници. Има још доста извора на старословенском и у
преводу, из даровних повеља које се односе на Жупско виногорје и вино, све до
српског деспота Ђурђа Бранковића. Овај детаљ указује велики значај жупског
виногорја у средњовековној Србији.

Главни центар Жупе, односно жупског виногорја било је место Кожетин,
садашњи Жупски Александровац, како се ово место зове од 1882. године.63

У XIV и XV веку ареал овог виногорја проширује се. Тако у непосредној
близни Трстеника, манастир Љубостиња, задужбина кнегиње Милице, подиже на
свом метоху велике винограде, где се производило познато Љубостињско црно
вино. Такође и манастир Дренча (св. Ваведење) који се налази северно од жупског
Александровца, а који је уз помоћ кнеза Лазара подигао монах Доротеј 1389.
године, био је носилац развоја виноградарства овог виногорја.64 Поред наведена
два манастира има. их још: Лазарица, у Крушевцу задужбина кнеза Лазара;
манастир Наупара близу Крушевца, посвећен рођењу Богородице, по народној
традицији кнез Лазар важи као његов оснивач65 и манастир Руденица, који се
налази између Трстеника и Александровца, чији патрон није познат, сазидали
га властелин Вукашин и жена му Вукосава, за владавине Деспота Стефана
Лазаревића 1410. године.

Из овога се види да је околина Крушевца богата манастирима који су
путем својих метоха, у делокругу свог манастирског рада, утицали на развој
виноградарства и проширење ареала виногорја, тако да је оно током XIV и XV
века обухватало Жупу у ширем смислу (Крушевац, Трстеник, Александровац,
Варварин, Сталаћ). У књизи „Наша стара пољопривредна култура”публикованој
1923. године (Драгиша Лапчевић) наводи да се Жупом називао цео округ
Крушевачки.66 На овај начин може се сматрати да је по пространству Жупско
виногорје било највеће у Средњовековној Србији.

63 М. Бревинац: Политика бр. 22246, од 10. IX 1975.
64 Ј .Поповић: Живот кнеза Лазара, 1975, Београд, 16
65 В. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 1950, Београд, 209, 288
66 Д. Лапчевић: Наша стара пољопривредна култура, 1923, Београд, 28

45

У погледу климатских и земљишних услова, Жупско виногорје делило
се на два дела: на ужи део Жупе са центром Александровац, и на део Западне
Мораве са центрима: Крушевац, Трстеник, Варварин и Сталаћ. Ужи део Жупе
лежи на земљишту таласасте конфигурације и присојних експозиција, где до
изражаја долази производња квалитетног црног грожђа, односно производња
екстрактивног црног вина. Ђорђе Раденковић, у књизи „Вино”, наводи, да у
овом ужем делу Жупе данас има терена са виноградима површине 10 до 15 км2
у монокултури.67 Жупа је била добро позната и у Средњовековној Србији, као
виноградарско средиште са дугом традицијом у гајењу винове лозе и производњи
квалитетног црног вина, које је било цењено, а тај углед оно и данас ужива код
потрошача. Из повеље манастира Студенице, коју је издао Стефан Немања,
види се да су Немања и његов син Стефан Првовенчани имали своје винограде и
винице (подруме вина) у околини данашњег Жупског Александровца.68

У књизи Виноградарство (Милутина Стојановића - Вукашина Тоскића,
1957. године) наводи се да су климатски услови виногорја следећи:69

Надморска Годишњи Водени талог за Корисна
висина у м водени 7 месеци топлота за
талог у мм вегетације пораст лозе
(1.4. - 31.10.) и сазревање
грожђа °C

Крушевац 200 711 454 3451

Александровац 343 618 426 3315

Као важнија места овог виногорја, која се истичу по квалитету грожђа и
вина, помињу се: у делу уже Жупе: Александровац, Шљивово, Стубал, Дренча,
Ратаре, Трновци, Ботуња, Горњи Ступањ док у делу Западне Мораве: Крушевац,
Варварин, Велика Дренова, Пољна, Медвеђа и Трстеник.

Данас се у нашој виноградарској литератури помиње Расинско виногорје,
које се у виноградарству Средњовековне Србије не наводи. Узрок свакако лежи
у испољавању утицаја климатских оштрина које настају од огранака оближњих
планина: Јастрепца, Жељина и Копаоника. Поједини аутори у оквиру Расинског
виногорја, убрајају између осталих и атаре села: Штитари, Купци и Витановац.
У Средњовековној Србији, данашњи атари села: Штитари и Купци на којима је
виноградарство било запажено, припадали су такође ужем делу жупе са центром
Александровац. На потесу „Церова” у потесу села Штитаре, позната је била
производња квалитетног црног грожђа. Овај потес удаљен је око 8 км од Жупског
Александровца.

67 Ђ. Раденковић: Вино, 1962, Београд, 83
68 К. аутора: Вина и виногорја Југославије, 1974, Загреб, 57
69 М. Стојановић- Вукашин Тоскић: Виноградарство, 1957, Београд, 453

46

Од села Купци, с десне стране реке Расине, налази се село Витановац,
у чијем атару, на последњим огранцима Јастрепца, који се спуштају према
равначком делу, налазе се потеси:

Русно Брдо, Вино Брдо и Грабак, на којима је виноградарство и раније
било заступљено а и данас постоји. Виногради се налазе на земљишту које ни
је изразито виноградарско. Виноградарство није било главни извор прихода,
већ пратећи па чак и допуњавајући у односу на остале гране пољопривредне
производње. Атар села Витановца припадао је делу Западне Мораве са центром
Крушевац. Виногради Жупског подручја били су подизани на домаћој лози, на
обронцима јужних и југоисточних положаја валовитог терена. Виноградарство
се није спуштало у равнични део према Морави где су природни услови били
неповољни за винову лозу.

Вредно је напоменути да је вино са подручја овог виногорја, одавно било
запажено у историји виноградарства, односно винарства као густо црно вино.
Црно вино овог подручја ужива добар глас и успешно налази пласман. Због тога
је Жупа била запажена и чувена.

ВРАЊСКО ВИНОГОРЈЕ

Ово се виногорје налази недалеко од Врања и обухвата југоисточне положаје
брда Пржара (600 м) и Ћошка (520 м). Са севера, североистока и северозапада.
Врањско виногорје заклоњено је планинским масивима Пљачкавице (1231 м),
Крстиловице (1132 м) и Грота, што се повољно одражава на пораст и родност
винове лозе. У односу на виногорја Средњег Поморавља (Жупско, Јагодинско)
Врањско виногорје у средњовековној Србији било је површински најмање.

Виногради су подизани на присојним положајима типично виноградарског
земљишта. Виноградарство се није спуштало у равнични део према Јужној
Морави. Врање, као средиште виногорја, које се по народном предању раније
звало Голубиње70 помиње се први пут 1093. године као важан привредни центар,
кроз који је пролазио пут из Ниша (Naisus) који је ишао долином реке Јужне
Мораве за Врање. Одатле настаје рачвање овога пута у два правца од којих један
иде на југ у долину Вардара за Скопље (Скупи,СКОПЂ) односно Солун (Tessalo-
nique), док други од Врања иде изнад Гњилана на Ново Брдо које је било повезано
са Приштином.71

Миодраг Пешић, у књизи „Врање” публикованој 1975. године наводи: „ У
сва времена Врање је било као лето кошнице кроз које узлећу и излећу пчеле”.
„Ишао ко са доњег Косова, Приштине и Призрена, Македоније и чак од Солуна,
морао је проћи преко Врања, па онда даље ићи за Србију, Румунију или Бугарску.“72
Путевима крај Врања многе су војске пролазиле. Због тога што је овај пут био

70 Ј. Васиљевић: Ка историји града Врања и његове околине, 1896, Београд, 265, 280
71 Г. Шкриванић: Путеви у средњовековној Србији, 1974, Београд, 95
72 М. Пешић: Врање, 1975, Београд, 71

47

најкраћи, полазећи на Косово 1389. године цар Мурат је турску војску провео
овим путем јужно од Врања.

Сл. 20. Поглед на Врање са брда Пржар
У пределу Јужног Поморавља средњовековне Србије на основу писаних

историјских докумената може се видети да се у XIV веку винова лоза гајила око
Врања. У књизи „Законски споменици српских држава средњег века” (Стојан
Новаковић, 1912. године) ово се доказује повељом краља Стефана Душана (1331
- 1345), којом потврђује прилог цркве св. Николе у Врању са селима, ливадама,
млиновима и виноградима који је манастиру Хиландару на Атосу у Светој гори, дао
Маљушт, син кнеза Балдавина.73

Текст повеље краља Стефана Душана, који се односи на прилог цркве св. Николе у
Врању манастиру Хиладару у Светој Гори.

73 С. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 1912, Београд, 413

48