Власт, Бранислав Нушић

Власт,
Бранислав Нушић

Власт је фрагмент незавршене комедије, последње коју је Бранислав Нушић написао.

ЛИЦА
Тоза, министар
Лепосава, његова жена
Милоје, његов таст
Арса, његов рођак
Добросав, његов друг из школе
Момак, из министарства
Госпа Мица
Кум Сава
Кума

I
МИЛОЈЕ, АРСА
(Пролазна соба код Милоја)

МИЛОЈЕ: (Потресним гласом, држећи још у руци мараму којом је брисао сузе.) Боже мој, што ти је
живот!
АРСА: Кад помислим само... парче меса, ето оволико парче меса...
МИЛОЈЕ: ...И сад то парче меса - министар.
АРСА: И седи ми на колену, богами, седео ми на колену. А кад је мало одрастао, ја седнем тако у
столицу, пребацим ногу преко ноге, а он ми узјаше стопало па се клацка, а ја му вичем: “Опса! Опса,
са.”
МИЛОЈЕ: (Заплаче се и брише сузе.)
АРСА: Ето ти сад, па што сад плачеш?
МИЛОЈЕ: Па тако, потреса ме кад се сетим тога.
АРСА: Шта има да те потреса то шта ја вичем:“Опсаса!”?
МИЛОЈЕ: Па није то, него тако, потреса ме кад тако причаш.
АРСА: А сад? Сад не јаше више моје стопало, него узјахао министарску фотељу, па не чека да му ја
вичем, него сам виче: “Опса са!”
МИЛОЈЕ: Узјахао богме!
АРСА: А ако ћеш искрено да ти кажем, пријатељу, био је несташан, кад је био мали.
МИЛОЈЕ: Био, а?
АРСА: Али се умири чим му ја запретим и викнем: ”Но, но!” То онда, ал дедер му ти сад кажи то, ако
смеш. Можеш мислити како би то изгледало једном министру запретити прстом и рећи му ”Но, но!”
МИЛОЈЕ: Па јест, власт је! Не можеш власти рећи ”Но, но!”

II
МАРА, МИЛОЈЕ, АРСА

МАРА: (Доноси на служавнику две кафе.) Добар дан, пријатељ Арсо!
АРСА: Добар дан, прија Маро! (Прихвати служавник из њених руку и ставља га на сто.) Зар нико
млађи?
МАРА: Не знам где се завукла та девојчура, а после, право да вам кажем, хтела сам и да се
поздравим с вама, пријатељу.
АРСА: Е, хвала, хвала!
МАРА: Како су ваши?
АРСА: Хвала Богу!
МИЛОЈЕ: (Мари) Је л се спрема?
МАРА: Ко?
МИЛОЈЕ: Па... господин Светозар.
МАРА: Кој господин Светозар?
МИЛОЈЕ: Па... де, шта се буниш, наш зет?
МАРА: Ју, па што не кажеш Тоза, него...
АРСА: И ја не мога” у први мах да се сетим за кога питаш?
МИЛОЈЕ: (Арси.) Право да ти кажем, пријатељу, некако ми незгодно да кажем Тоза. Јесте пре, тако
сам га звао: Тозо, или зет Тозо, или Тозо сине! То пре, ал” сад некако не иде; не иде, брате, министар
па - Тоза!
МАРА: Ја га, богме, зовем како сам га и досад звала.
МИЛОЈЕ: Ти? Опет друго си ти; ал” ја... што не иде, не иде. Рецимо да кажем господин Тоза; то још
може господин Тоза секретар, па може, ако хоћеш чак и начелник, али министар, господин Тоза! Не
иде некако , па то ти је!
АРСА: Зови га, брате, како хоћеш, ранг му нећеш умањити.
МИЛОЈЕ: Уосталом, он се и потписује Светозар, а и указу, којим је именован за министра, пише
господин Светозар Поповић.
МАРА: Ју, док ми разговарамо, охладиће се кафа.
МИЛОЈЕ: Јес” богме, ја заборавио на кафу. Изволи, пријатељу! (Седају обојица крај стола.)
МАРА: Изволите, а ја одох!
МИЛОЈЕ: Јес”, јес”, нађи се ти тамо!
МАРА: (Оде.)

III
МИЛОЈЕ, АРСА

МИЛОЈЕ (Пошто је припалио цигарету и сркнуо кафу): Бадава, власт је власт, мора се поштовати, и
кад му кажем Тоза, мени изгледа као да не поштујем власт.
АРСА (срче кафу): Па јесте то, донекле! Не може се рећи да није.
МИЛОЈЕ (срче и размишља): Баш нешто се мислим, пријатељу, лепа је то ствар.
АРСА: Која?
МИЛОЈЕ: Па власт.
АРСА: Па лепа, дабогме!
МИЛОЈЕ: Знаш, пре, док сам живео у унутрашњости, нисам никад ни мислио на то, био сам далеко
од власти и, ако хоћеш, право да ти кажем, и избегавао сам је. Сад, кад сам овако близу власти,
размишљам о томе.
АРСА: А шта размишљаш?
МИЛОЈЕ: Свашта; шта ти ми све не прође кроз главу! Па често пута и сањам, сањам тако лудорије,
па се сам себи смејем.
АРСА: А сањаш власт, ваљда?
МИЛОЈЕ: Па јест. Сањам тако као боје ме се, а ја строг и... сањао сам једанпут и да сам цар.АРСА:
Уха, где ти оде!
МИЛОЈЕ: Па сан је, не можеш га обуздати. А не могу, видиш, да се опростим од лудорија.
АРСА: Па кад једнако мислиш о том.

МИЛОЈЕ: Јесте, и то је истина. Нећеш ми веровати да ја сваки други, трећи дан одем у министарство
код зета. Не одем њему; он и не зна да ја тамо долазим, него одем само у чекаоницу и седнем тамо па
посматрам и размишљам. Гледам тако у министрова врата па се мислим: ено, тамо, иза оних врата је
власт, а ови овде, што седе у чекаоници, то су све људи без власти. И гледам те људе: улазе и излазе
од министра, гледам их и мислим се нешто: боже мој, да је мени судбина доделила власт, сад би’ ја
седео тамо и примао ове људе.
АРСА: Право да ти кажем, пријатељу, немаш ти шта на судбину да се пожалиш. Истина, провео си
цео век за тезгом, и то тамо, у паланци, али, брате, ето дошао си сад да старост проживиш у Београду.
Па ето и кћер си срећно удао за министра.
МИЛОЈЕ (Заусти нешто да каже.).
АРСА: Хоћеш да кажеш: није онда био министар. Па није, ал’ ето, видиш, био си срећне руке, постао
је министар.
МИЛОЈЕ: Не жалим се ја на судбину. Хвала богу на свему, не жалим се ја.

IV
ДОБРОСАВ, МИЛОЈЕ, АРСА

ДОБРОСАВ: (Долази споља.) Добар дан желим! Извините, јесте ли ви домаћи?
МИЛОЈЕ: (Устаје.) Да, ми смо домаћи.
ДОБРОСАВ: Реците ви мени, Бога вам, прима ли министар код куће?
МИЛОЈЕ: Не прима, господине!
ДОБРОСАВ: Па где прима ког ђавола? У министарству не прима, код куће не прима! ...
АРСА: Али како, забога, у министарству прима.
ДОБРОСАВ: Пет дана му се јављам, па ме не прима!
АРСА: Па кад дођете на ред, ваљда?
МИЛОЈЕ: А познаје ли вас министар?
ДОБРОСАВ: Па како да ме не познаје, школски смо другови.
МИЛОЈЕ:А тако, школски другови.
АРСА: Заједно сте ваљда гимназију прошли?
ДОБРОСАВ: Заједно, дабоме, и седели смо увек један крај другога, пета клупа у нижој гимназији, а у
вишој трећа.
АРСА: Гле, молим те!
МИЛОЈЕ: Па јел”те, молим вас, да ли се могло по чему већ онда слутити да ће Тоза бити министар?
ДОБРОСАВ: Богами, ни по чему се то није могло слутити; он је био најглупљи у разреду.
АРСА: Хоћете ваљда да кажете скроман.
ДОБРОСАВ: Ама није скроман.
МИЛОЈЕ: (Увређено.) Ви то сувише оштро...
АРСА: Дабоме оштро, могло би се рећи можда: он се доста споро развијао.
ДОБРОСАВ: Ама шта ту да увијам. Да ме је онда ко упитао: “Шта мислиш да ће бити од овог нашег
Тозе?” ја бих му рекао: “шта има да буде! Има отац да му купи корпу, па на ћошку код Хипотекарне
банке да продаје кикирики!”
МИЛОЈЕ И АРСА: (Запрепашћени.) Забога, забога! Шта ви говорите?
ДОБРОСАВ: Говорим, брате, како је било.
АРСА: Па добро, нека је и тако било по башем мишљењу; али ипак није био рђав ђак, полагао је све
испите.
ДОБРОСАВ: Па, зар оно, јесте, полагао је некако, Бог ће га знати како, и провлачио се некако из свих
других предмета, али математика му никако није ишла у главу, ама никако.
АРСА: (Милоју.) То нам је у крви. Целој нашој фамилији није ишла математика у главу.
ДОБРОСАВ: Толико се носио с том математиком, да је због ње почео и да краде.
МИЛОЈЕ: Ко? Јесте ли чули?
ДОБРОСАВ: Ето, мени је једанпут украо писмени задатак из математике.
АРСА: Па знам, господине, то се не каже: крао је, него узео је задатак на разматрање.
ДОБРОСАВ: Ама какво разматрање! Док сам ја на табли говорио лекцију, он је завукао прсте у моју
торбу.

МИЛОЈЕ: Опет ви! Украо се може рећи за порезника, за поштара, за општинског извршитеља, али: за
министра се може рећи само: “Узео на разматрање”.
ДОБРОСАВ: Па он онда није био министар.
МИЛОЈЕ: Па није, али је био будући министар.
ДОБРОСАВ: Богами, ја сам тога будућег министра испребијао. Чим се свршио час и професор
изашао, а ја шчепам министра за уши и тако му их својски истеглим да се дерао као магарац.
МИЛОЈЕ: Али, господине, престаните с таквим изразима.
ДОБРОСАВ: А био је подлац, улагивао се професорима.
АРСА: Врло вероватно, јер ми смо у породици, како да кажем, сви умиљати.
ДОБРОСАВ: Не знам јесте ли умиљати, али сам ја будећег министра због тог улагивања тукао
просто као вола.
МИЛОЈЕ: (Дубоко увређен.) Господине, ја вас као домаћин куће молим да престанете с таквим
изразима. Ако имате што са господином министром, ви изволите у министарство, али ући у кућу и
сипати увреде...
ДОБРОСАВ: Ама не говорим ја то да кога вређам; хтео сам само да вам покажем колико смо ја и он
интимни, и он сад неће, молим вас, мене да прими. Један Тоза, па мене да не прими. (Полазећи.)
Јавићу му се и данас али, молим вас, реците му нека се не шали, нека ме прими. Реците: Добросав
Николић, његов школски друг.
АРСА и МИЛОЈЕ: Хоћемо! Хоћемо!
ДОБРОСАВ: Е, па збогом! (Оде.)

V
МИЛОЈЕ, АРСА

МИЛОЈЕ: (Не може чисто да дође себи од запрепашћења. Крсти се и чуди.) Побогу, брате и
пријатељу, каквих све има људи на свету!
АРСА: Зато га ваљда министар и не прима; зна га какав је.
МИЛОЈЕ: Ово је, богами, дошло до тога да човек пожели да нема школских другова.
АРСА: Скоро!
МИЛОЈЕ: (Седа.) Ето, прекиде нас у најбољем разговору. О чему бесмо оно разговарали?
АРСА: Говорио си ми о томе како си сањао да си цар и како ти се допада власт изблиза.
МИЛОЈЕ: Јесте!
АРСА: Па лепа је власт; не може се рећи да није лепа, само, знаш, није она за тебе.
МИЛОЈЕ: Зашто као да није?
АРСА: Па ето, немаш школе. Не пребацујем ти ја то и, не дај боже да те вређам! Камо среће да и ја
нисам учио школе, него да сам отишао као и ти за тезгу. Не пребацујем ти, ал’ ниси школован и ето,
то ти смета.
МИЛОЈЕ: Па не мислим ја ваљда да будем министар?
АРСА: Не мислиш, не кажем да мислиш, али тако, кад одеш тамо у чекаоницу, па гледаш у
министрова врата кроз која једни улазе, а други излазе, а теби тек сене кроз памет: „Боже, кад би’ ја
нешто био тамо!”...
МИЛОЈЕ: Па сене, не могу рећи да не сене.
АРСА: Е, ето видиш, што не бива, не бива. Ево, рецимо, да си ти министар финансија.
МИЛОЈЕ: (Брани се.) Ама иди, молим те, откуд је то за мене.
АРСА: Није, не кажем да јесте, ал узмимо само примера ради. Прво што би натрчао то је курс. Ти не
знаш, је ли, шта је то курс?
МИЛОЈЕ: Па не може се рећи да не знам.
АРСА: Добро, рецимо знаш, али није ту само курс, има ту, пријатељу, и пуно других кљуса. Валута,
па девиза, па клиринг, па дубиоза, па инфлација, па узанс, па вирман и ваздан још, ко ће све то да
упамти! Ајде, знаш ли, шта му све то значи?
МИЛОЈЕ: Ама откуд ћу знати!
АРСА: Па не знаш, дабоме. Е како онда можеш бити министар финансија?
МИЛОЈЕ: Ама ко то мисли?

АРСА: Или можда мислиш да би могао бити министар просвете. Ја не кажем да је потребно да будеш
ко зна колико писмен, ал опет. Морао би, на пример, да прочиташ све школске уџбенике, а ти, да си
хтео да читаш школске уџбенике, ти би свршио школу.
МИЛОЈЕ: Ама остави, молим те, ко на такве ствари мисли! Није ми ни на крај памети да будем
министар; знам ја да то није за мене. Мислио сам онако само. Мени се, знаш, допада оно да ми се
људи клањају, да имају страх од мене, да ми издалека скидају капу.
АРСА: Знам, био сам власт, начелник срески, био сам страх и трепет, још нисам био ни избио у
чаршији, него тек идем спореденом улицом и искашљујем се, а газда Миладин кидне на задња
дућанска врата и каже шегрту: “Ако господин начелник пита за мене, а ти реци: Отишао негде
послом.“ А то није, да кажем, да се склони, да му не би штогод тражио на зајам; зна он добро: кад би
мени требало, да би га ја нашао, па да се у мишју рупу завуче, него да се склони испред власти, не
воли тако да погледа у очи власти.
МИЛОЈЕ: Ех, то!
АРСА: Знам, кажем ти, био сам власт, али каква ми је корист од тога, кад живиш само од плате; а
каква ми је то онда власт, кад ја немам од ње користи.
МИЛОЈЕ: Какве користи?
АРСА: Па такве, брате. Ти, знаш, друкче схваташ власт, а ја друкче. Теби је дао Бог, све ти је
потаман, е сад да ти ја мало власти, онако као после ручка чаша старог вина. Теби се допада само
формална страна власти, а мени не, богме. Ја сматрам да је власт зато дата човеку, да је искористи.
МИЛОЈЕ: Опет те не разумем!
АРСА: Ево, да ти објасним. Ти имаш министра зета, а ја министра синовца. То је овај наш Тоза. Он је
власт, је ли, велика власт.
МИЛОЈЕ: Јесте.
АРСА: А ко му је најближи? Ја и ти. Ми му дођемо као левокрилни и деснокрилни. Рецимо, ето, ти
си деснокрилни.
МИЛОЈЕ: То сам био и у војсци.
АРСА: Е, још боље, дакле деснокрилни. И шта ти тражиш, чиме ти хоћеш да искористиш зетову
власт? Не тражиш, брате, ништа више него би као волео и ти мало да дигнеш главу, да се и теби
клањају, да се и од тебе боје.
МИЛОЈЕ: Ето то, ништа више!
АРСА: Е, а ја?
МИЛОЈЕ: Ти си левокрилни.
АРСА: Јесте, рецимо, левокрилни. И шта ја хоћу од власти? То, брате, да је искористим.
МИЛОЈЕ: Ама како? Како се може искористити?
АРСА: Може, него. Зар ти, богати, ниси никад музô краве?
МИЛОЈЕ: Нисам, али сам гледао.
АРСА: Е, а ја сам музô.
МИЛОЈЕ: Добро, за краву разумем, ал’ како власт да музем? а
АРСА: Ево како: ти хоћеш, рецимо, да се преместиш из унутрашњости у Београд, добро! Треба неко
да проговори министру. Ко би боље до чика Арса, министров рођени стриц. „Молим вас, чика Арсо,
проговорите то и то за мене!”
МИЛОЈЕ: Ко то каже?
АРСА: Онај што хоће да се премести. „Хоћу, брате, како да нећу; само, мислиш ли да ми кажеш
хвала ако ти свршим посао?”
МИЛОЈЕ: То питаш ти њега.
АРСА: Јес! „Па мислим, дабогме!” вели. „Знам ја да ти мислиш него колико?” (Прстима одбројава
новац.) Онај се чеше и домишља. „Нема шта да размишљаш, него спреми две-три хиљаде, а две-три
хиљаде то ће рећи две хиљаде и пет стотина”. „Много!” – хуче онај. „Како много, зар то много? Ни
брат брату не би јевтиније учинио. Зар да те извучем из паланке где чешљаш по цео дан карте и
оговараш среског начелника, апотекарку, марвеног лекара и школског надзорника; да те извучем,
јел’, отуда па да те бацим овде на плаже, на корзо, на филхармоније, на биоскопе – па много зар?” И
напослетку онај пристане, и ја помузем две и по хиљаде.
МИЛОЈЕ: А зна ли он то?
АРСА: Који он?
МИЛОЈЕ: Па господин Светозар?

АРСА: Ах, таман бих ја смео њему тако нешто да поменем. Ти знаш какав је он карактер. Немој ти да
слушаш онога што му је крао задатке. Кад сам му једанпут поменуо: „Синовче, има један посао на
коме би се дала лепа пара зарадити!”, а он плану као рис, па ми рече: „То си сад рекао па никад више
да ми не поменеш! Драже је мени моје поштење и мој образ него не знам каква пара.” Такав је, шта
ћеш, а такви смо сви ми у нашој породици у мушкој линији.

VI
МИЛОЈЕ, АРСА, МОМАК

МОМАК ИЗ МИНИСТАРСТВА: (Униформисан, носи кожну ташну.) Добар дан желим.
МИЛОЈЕ И АРСА: Добар дан!
МОМАК: Донео сам господин министрову личну пошту, наредио је да му се кући донесе.
МИЛОЈЕ: (Прихвати торбу.) Унећу му је ја.
АРСА: (Ухвати за други крај торбе.) Не, пријатељу, дозволи овом приликом да му ја однесем. (Они
су измакли од момка тако да даљи разговор воде скоро поверљиво међу собом.)
МИЛОЈЕ: ( Не пуштајући торбу.) Ја му сваки дан носим.
АРСА: Па баш зато. Имам нешто да проговорим с њим. Молим те, пријатељу!
МИЛОЈЕ: Добро најзад! (Пушта торбу.) Ако запита зашто ја нисам донео, реци заузет је.
АРСА: (Одлазећи с торбом у леву собу.) Рећи ћу! (Оде.)

VIII
МИЛОЈЕ, АРСА, МОМАК
Арса доноси торбу коју преноси момку.

МОМАК: Је ли господин министар наредио што?
АРСА: Рекао је да га не чекате; он ће доћи у министарство кад прегледа пошту.
МОМАК: Разумем. (Оде.)

IX
МИЛОЈЕ, АРСА
МИЛОЈЕ: Шта вели?
АРСА: Ко?
МИЛОЈЕ: Па он... господин Светозар?
АРСА: Па тако, пита ме за здравље и распитује о целој фамилији.
МИЛОЈЕ: Видим, знаш дуго си се задржао.
АРСА: Знаш како је, реч по реч!

XIII
ПРЕЂАШЊИ, МИНИСТАР, ЛЕПОСАВА
Министар, праћен Лепосавом, надмена и крута држања, клања се одмерено.

МИЦА (Прилази му срдачно, пружајући му руку): Добар дан, господин-Тозо, па како је, господин
-Тозо?
МИЛОЈЕ: (За њом, вуче је за хаљину.) Господин Светозаре!
МИЦА: (Наставља.)Па не видим вас, госпон Тозо, тако често као пре. Па јест, куд ћу да вас видим;
ви сте сад велики човек и на великом сте послу, а ја се још једнако заваравам, па тако ујутру кад
пролазе чи новници за канцеларију, а ја све чекам, сад ће господин Тоза па на мој прозор: куц,куц,
куц!
МИНИСТАР: (Показује досаду.) Молим вас, будите краћи!
МИЛОЈЕ: Оставите, забога, једанпут то ваше: куц,куц, куц!
МИЦА: Па да оставим, зашто не. Ја нисам ни дошла да причам господин Този оно што је било. Било
па прошло, а да гледамо сад од чега живимо. Јер најзад, знате како је, свако у животу носи своју
невољу...
МИНИСТАР: Краће, краће!

МИЦА: Па кад хоћете баш краће, ја ћу вам и краће казати. Боже мој, како се времена мењају; знам
пре кад сам вам проводаџирала, па вам причам о девојци и хвалим је, а ви ме увек терате да вам што
дуже говорим, а сад опет што краће.
МИНИСТАР: Имате ли ви штогод да ме замолите?
МИЦА: Па имам, дабогме!
МИНИСТАР (врло суво): Молбе, дакле, не примам код куће. Извол’те у министарство и тамо ћу вас
саслушати. (Окреће јој леђа и пружа руку куму и куми.)
МИЦА (запрепасти се оваквим његовим понашањем, гледа све редом избезумљено као да би хтела
рећи): „Шта је ово, побогу, људи!”
МИНИСТАР (куму): И ви би хтели што?
КУМ: Ја ништа, драги куме. Хтео сам само да те поздравим и да честитам велики положај.
КУМА: Само толико.
МИНИСТАР: Хвала! (Хоће да пође.)
КУМ: И хтео сам да те замолим, куме, да ме примиш у канцеларији да ти честитам.
МИНИСТАР: Па није потребно да се трудите, па ето већ сте ми честитали.
КУМ: Хтео бих том приликом и да ти скренем пажњу на једну ствар која се тиче твог угледа.
КУМА: А што је главно, куме, у руци ти је; можеш, ако хоћеш, учинити.
МИНИСТАР: Извол’те дакле, господин-Саво, у канцеларију. (Окрене им леђа и пође. Лепосава и
Мара прате га до врата, а Милоје се опет дубоко клања. На вратима он ће се задржавати
тренутак-два, праштајући се с Лепосавом.)
КУМ (куми): Чу ли ти, бога ти, он мени „господин-Саво”?
МИЦА: Ју, ју, ју, не могу да дођем себи. (Арси): Шта ово би, пријатељ-Арсо, шта би од човека? Ни
онај господин-Тоза, ни дај боже!

XIV
ПРЕЂАШЊИ БЕЗ МИНИСТРА
Мара и Лепосава враћају се од врата докле су испратиле министра.

МИЦА (прилазећи им у сусрет): Ју, ју, ју, госпа-Маро, шта је ово? (Лепосави): Ти знаш, душо
Лепосава, шта сам ја за тебе и за твога мужа, и што кажу за вашу срећу учинила; па он мени да
окрене леђа и да ми каже: „Не примам код куће молбе!”
КУМ: А мени да каже: „господине Саво”!
ЛЕПОСАВА: Ништа ја не знам; не мешам се у послове свога мужа.
МИЦА: Па онда бар теби да кажем што сам хтела, па му ти реци.
КУМ: Па јест, и то би могли.
ЛЕПОСАВА: Нити је то мој посао, нити ме се тичу такве ствари. (Мари, полазећи у своју собу):
Богати, мама, прими ти на себе те разне тетке, куме и прије; ја за то немам времена; има данас у
једанаест свечано отварење изложбе. (Оде.)

XVI
МИЛОЈЕ, АРСА

МИЛОЈЕ (пошто сви оду): Виде ли?
АРСА: Шта?
МИЛОЈЕ: Њега.
АРСА: Тозу?
МИЛОЈЕ: Њега јест, виде ли шта је власт?
АРСА: Видех, ал’ само нешто не разумем. Гледам те па не разумем, пријатељу, шта ти би, те се ти
онолико клањаш твоме рођеном зету?
МИЛОЈЕ: Не клањам се ја зету; шта имам зету да се клањам! Али, власт је, брате! И мислиш ти да ја
хоћу да се клањам? Не, брате, него тако, кад наиђе власт, а мене нешто штрецне, и сама ми се леђа
превију. Нећеш ми веровати, али, богами, сама ми се леђа превију. Свакога понешто штрецне. Тебе,
на пример, штрецне кад ти неко помене сто хиљада динара, је ли?
АРСА: Па, штрецне!
МИЛОЈЕ: Е, видиш, тако мене штрецне у кичму чим се помене власт.

АРСА: А јеси ли га видео, а, како уме да буде власт! Испрсио се као да је ђенерал, а не Тоза. Такви
смо, видиш, сви ми у фамилији, по мушкој лози.
МИЛОЈЕ: И како званично говори.
АРСА: С висине. У томе се, видиш, и састоји власт: да умеш с висине говорити, да би ови доле
осетили колико су нижи.
МИЛОЈЕ: Како то с висине? То не разумем!
АРСА (приђе му.): Ето видиш, нас смо двојица равни; не можеш ти мени ни ја теби с висине
говорити, али... (Узме једну шамлицу и метне је пред Милоја.) Попни
се, молим те!
МИЛОЈЕ: Ама...
АРСА: Попни се, кад ти кажем! (пошто се Милоје попео): Осећаш ли да си сад виши од мене?
МИЛОЈЕ: Па, осећам.
АРСА: Е, видиш, то је рецимо први степен власти: срески начелник, или председник општине у
среској вароши или тако нешто. Ја што остајем доле, ја сам народ, а ти, ти си више мене, ти си,
рецимо, државна власт. Видиш ли преко моје главе?
МИЛОЈЕ: Видим!
АРСА: Е, па то толико! Власт треба да гледа народ преко главе. То ти је, такорећи, први степен; а сад
попни се на ову столицу.
МИЛОЈЕ (брани се.): Ама, човече божји, где ћу ја...?
АРСА: Пењи се, молим те, пењи се!
МИЛОЈЕ (невољно, али се попне.)
АРСА: А сад, је л’ осећаш да си још на већој висини?
МИЛОЈЕ: Осећам.
АРСА: То је, рецимо, висина, окружног начелника или народног посланика. Ја, народ, гледам тебе у
трбух, а ти мени?
МИЛОЈЕ: У теме!
АРСА: Тако је! Али сад, пријатељу мој, сад тек имаш да видиш...
МИЛОЈЕ: Шта сад, побогу, брате?!
АРСА: Сад ћеш тек да видиш шта значи то с висине говорити. ’Ајде, ’ајде, попни се на сто.
МИЛОЈЕ: Ама немој, побогу човече!
АРСА: Све ово досад ти не вреди без овог, јер то је, видиш министарска висина; треба да видиш како
се с те висине гледа.
МИЛОЈЕ: Не треба ми, што ће ми то?
АРСА: Попни се кад ти кажем. Није то ништа, само закорачи, ако хоћеш правилно да
схватиш. ’Ајде, ’ајде!...
МИЛОЈЕ: О брате!... (Пење се вртећи главом.)
АРСА: Е, пријатељу, шта видиш сад?
МИЛОЈЕ: Не видим ништа.
АРСА: Тачно, тачно! Власт с те висине не види ништа. А видиш ли народ, односно мене?
МИЛОЈЕ: Видим те онако испод ока, и, право да ти кажем, изгледаш ми мали.
АРСА: И то овако кад усправно стојим, а кад ме оно што ти кажем, жацне у кичму, па се погрбим?
(Сагне се.) Погледај!
МИЛОЈЕ: Изгледаш ми још мањи!
АРСА (усправи се и стане уз њега.): А ја, видиш, кад погледам тебе, не видим ти главу, јер си на
великој висини; зато, видиш, народу изгледа да власти немају главе, јер је не виде.
МИЛОЈЕ: Море да сиђем ја, мени се врти у глави.
АРСА: Хоће и то; на министарској висини хоће којипут да се врти у глави.
МАРА (наилази испред гостију из своје собе, и кад спази Милоја на столу, она цикне.): Ју! Ју!
(Сви остали такође се запрепасте и пренеразе.)
МАРА: Милоје, тешко мени, шта ћеш ту?
МИЛОЈЕ: Ја сам на висини!

Завеса