БРКИНА ХРОНИКА ШКОЛСКИ ЧАСОПИС МШ “РАДОЈЕ ДАКИЋ” ШКОЛСКА ГОДИНА 2022/2023. БРОЈ 1
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ - БРКИНА ХРОНИКА 1 Неколико речи чланова секције Драги читаоци, Пред вама је први број електронског часописа Машинске школе „Радоје Дакић“ на који смо веома поносни. У овом издању читаћете интервјуе са истакнутим спортистима наше школе и поштованим наставницама које су и саме некада биле ученице у истим клупама у којима смо ми данас. Осим тога, прочитаћете репортаже са неколико занимљивих културних дешавања и извештај са хуманитарног турнира у стоном тенису. За крај смо оставили неколико, по нашем избору, најзанимљивијих писмених задатака у овој школској години, али и албум фотографија овогодишњих матураната. За уводни текст о обележавању 60 година постојања наше школе користили смо школску документацију као извор (део о историјату школе). Делимо наш часопис са свима вама у нади да ћете нам се придружити у раду и на тај начин учинити да школски електронски часопис Бркина хроника у будућности постане медиј који ће нас окупљати и мотивисати на учешће у свим школских и ваншколским активностима о којима ћемо заједно и извештавати, а на тај начин унапредити своје вештине и знања. Руководилац новинарске секције је наставница српског језика Бранка Вуковић. Полазници секције и аутори садржаја у часопису: Михајло 2/4, Андријана и Јована 4/1 Сара 4/2 Лена и Огњен 4/4 Захваљујемо се Ђачком парламенту на помоћи око избора назива часописа и наставници Мирјани Лажетић на изради насловне стране.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ - БРКИНА ХРОНИКА 2 Садржај: Наслов страна - О Машинској школи „Радоје Дакић“ Обележавање 60 година од оснивања школе 3 - 4 - Серија интервјуа „Спортисти међу нама“ 5 - 9 - Серија интрвјуа „Некада ученице – данас наставнице“ 10 - 18 - Извештај са хуманитарног турнира у стоном тенису 19 - Културна делатност школе: На сајму књига, обилазак Музеја Иве Андрића, Светосавска академија, Обилазак Конака кнегиње Љубице и изложбе „Златне нити ћирилице“ у Музеју Вука и Доситеја 20 - 30 - Литерарни радови ученика наше школе 31 - 32
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ - БРКИНА ХРОНИКА 3 60 ГОДИНА РАДА И ТРАЈАЊА МАШИНСКЕ ШКОЛЕ „РАДОЈЕ ДАКИЋ“ Велики јубилеј и прилика да се подсетимо почетака и развоја наше школе. Осећамо обавезу да започнемо часопис на овај начин и укажемо поштовање свим ученицима који су нашу школу завршили, али и запосленима који су се трудили да од њих направе добре људе и стручњаке. Пут и живот Машинског школског центра „Радоје Дакић“ нераздвојно су испреплетани са друштвено-историјском ситуацијом Републике Србије, тачније са потребама Београда, са индустријским центром Раковице. Машинско-школски центар „Радоје Дакић“ је отпочео живот школске 1963/64.године, када је Народни одбор општине Чукарице 28.03.1963.године донео одлуку о настанку ове школе. На овом подручју је егзистирало више школа истог или сличног образовног профила, те је створена повољна подлога да се у састав Центра споје две школе: Техничка школа „Радоје Дакић“и Металопрерађивачка школа са практичном обуком „Радоје Дакић“. Већ смо поменули да је школа кроз време мењала називе, али оно што је константа у тим називима јесте име народног хероја Радоја Дакића, пореклом из Црне Горе, са Жабљака, који је био револуционар и вођа радничког покрета. Изучио је машинбраварски занат и завршио занатску школу у Београду. Избор имена у називу школе не чуди, јер ће главнина наших ученика бити део радничке класе, вредни чланови друштва који носе индустријски и привредни развој земље. Године су пролазиле, а Школа се дограђивала јер је требало удовољити потребама младих људи који су желели образовање из области машинства. Напредак у науци - увођење рачунара као једног од основних средстава комуницирања постала је главна смерница у развоју ове школе, те је у том смислу Школа обогатила и проширила избор образовних профила. Тако се крајем осамдесетих година у Школи формира смер Техничар за роботику и флексибилне производне системе, а почетком деведесетих Школа уписује и два одељења Техничара нумерички управљаних машина. Основа за овакав развој је била већ инсталирана и тестирана опрема за вежбе из
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ - БРКИНА ХРОНИКА 4 општестручних и ужестручних предмета. Реч је о опреми која омогућава веома ефикасну примену и проверу теоријских знања припремљеним програмираним материјалом, а учењем корак по корак. Раковица и део око њене индустријске зоне пре више од тридесет година личили су на мравињак. Улицом патријарха Димитрија око петнаест часова, када се завршавала прва, а почињала друга фабричка смена, није се могло проћи од радника. Процењује се да је у златно доба индустријског развоја града и земље, осамдесетих година прошлог века, у овом делу престонице радило око 25.000 људи. Окоснице привреде Раковице, Београда, земље, некадашњи гиганти „21. мај” (ДМБ) и „Рекорд” запошљавали су свршене ученике наше школе. Веза између привредних гиганата и Машинске школе као расадника кадра биле су природно чврсте и подразумеване, а и позиционирање школе у Општини Раковица се због тога само по себи наметало. Значајне резултате школа је постигла на многобројним такмичењима из области машинства те је годинама била домаћин београдским такмичењима на којима су ученици ове школе остваривали завидне резултате и пласмане за даља такмичења. Из ове школе изашло је много младих људи који су свој пут наставили на Машинском факултету или своје знање уткали у нашу индустрију као квалификовани радници. Одавде су поникли и многи интелектуалци који су свој траг оставили у свим областима научног, културно-уметничког, политичког и друштвеног стваралаштва, као што су: др проф. Ташко Манески, др проф. Драган Милутиновић, др проф. Мићо Ољача, државни репрезентативци у ватерполу Данило Икодиновић и Душко Пијетловић, државни репрезентативац у фудбалу Ивица Илиев и многи други. Ове године школа је обележила 60 година постојања. Тим поводом уприличен је програм у чијој припреми су учествовали ученици и запослени, а међу званицама били представници Министарства просвете и Школске управе града Београда, МУП Раковица, Општине Раковица, директори свих установа од значаја са територије наше општине и социјалних партнера МШ „Радоје Дакић“.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ - БРКИНА ХРОНИКА 5 Циклус интервјуа „СПОРТИСТИ МЕЂУ НАМА“ Уређујући рубрике и размишљајући о садржају школских новина, схватили смо да је важно да истакнемо оне међу нама који промовишу здраве навике, баве се спортом, добри су другови, али су и узори по школским постигнућима и примерном понашању. Издвојили смо неке од њих…. ПОРТРЕТ: ДАНИЈЕЛ СТОЈАНОВИЋ, РАГБИСТА РК „РАД“ Иако се рагби као спорт у Србији појавио још после Првог светског рата, а први клуб Орао формиран у Шапцу 1919. године, до данас овај спорт није омасовљен и није стекао популарност какву имају, рецимо, фудбал и кошарка. Баш због тога нам је било занимљиво да на ову тему разговарамо са Данијелом Стојановићем, учеником 4/3 одељења, матурантом који ће за неколико месеци завршити средњу школу и кренути ка неким новим изазовима. Данијеле, зашто баш рагби? Како се догодило да одабереш овај спорт? Занимали су ме спортови који су блиски борилачким вештинама. Имао сам другарицу која је у том тренутку тенирала рагби, препоручила ми је рагби и дала контакт свог тренера. Када сам видео какав је спорт и када ми је тренер објаснио правила, схватио сам да ће ми се свидети. Пре тога сам се окушао у многим спортовима – пливање, гимнастика, кошарка, лутао сам и тражио оно што ће ми највише пријати. Било мо је важно да у спорту којим се бавим трошим што више енергије, испразним се и уморим максимално. Укључио сaм се врло озбиљно у тренинге и то траје већ шест-седам године. Како су организовани тренинзи? Оно што ми се на тренинзима највише свидело јесте то да све што постижеш као појединац зависи од тога колико ћеш се залагати и колико ти је стало до успеха. У односу на то колико се трудиш, добијаш позицију на којој играш. Шта су специфичности рагбија као спорта у односу на остале спортове? Специфичност рагбија је то што има много контакта међу играчима. Е, сад, неко би помислио да ту има доста повреда, али није тако. Постоји низ правила којих се морамо придржавати и која нас играче у суштини чувају
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ - БРКИНА ХРОНИКА 6 повреда, односно чине да будемо безбедни. Некада није било тако, али сада су правила строжа. Наравно, као и у сваком другом спорту, има неких повреда и то се некада не може избећи, десе се падови у жару игре, али то није чест случај. Што се тиче опреме, морамо носити заштитну гуму за зубе, јер је вилица опуштена и може доћи до повреда зуба. Капице које носимо су обложене сунђером, а оне штите главу од евентуалних повреда. Осим тога имамо и дресове и копачке. Које су основне одлике овог спорта? Колика су одрицања? Постоје две екипе. Јуниорски тим чини екипа од 7 играча, а сениорски тим броји 15 играча. Ја сам јуниор, али већ годину дана играм и за сениорски тим. Утакмице су обично викендом, тренинзи свакога дана, није баш једноставно све ускладити. Да ли би рагби препоручио онима који желе да се баве спортом и зашто? Бих, наравно! Рагби је одличан спорт за све оне који желе да ојачају, да науче нешто ново, да поправе своју физичку и психичку спремност. Осим тога, тимски дух и многа пријатељства која ће склопити су велика вредност. Тренуци на које си посебно поносан? Поносан сам на све победе које смо као тим остварили, али и на то што сам већ проглашаван за играча сезоне. Веома сам мотивисан за даљи напредак.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 7 Млади веслач Никола Љуна Веслачки клуб у ком тренира наш школски друг основан је још 1922. као ВК „Београд“. Овај клуб спада у ред „Краљевских клубова“, јер је под покровитељством краљевске породице Карађорђевић од 1928. године до данас. Име је промењено у Веслачки клуб Црвена звезда. Ту је своје место пронашао и Никола. Одакле идеја да тренираш веслање? Почео сам да тренирам веслање због брата, јер је он тренирао и мени се свидело како то изгледа, затим сам и ја кренуо са њим. Колико одрицања подразумева то што тренираш веслање? Када одабереш тај спорт, немаш пуно времена за друге активности, пошто између школе и тренинга имам само сат времена паузе, с обзиром на то да тренинг траје 3 сата, морао сам да се одрекнем доста тога, између осталог излазака, дружења, дугог спавања... Шта је потребно од опреме? За веслање није потребна нека професионална опрема, ако си међу такмичарима треба ти комбинезон и мајца, за свакодневне тренинге није толико важно је да се носи, рецимо, могу се понети три мајице, шорц и капа. Треба имати додатне пресвлаке због знојења. Какав је темпо тренирања у веслачком спорту? Тренинзи су веома напорни, шест дана у недељи имам тренинг, па ми остаје само један дан да се одморим, зато ми је потребно да уносим доста витамина. Како уклапаш тренинге и школу? Кад завршим тренинг остаје ми 3 до 4 сата да учим, пре него сто одем у кревет, тако да имам довољно времена за своје школске обавезе. Који су твоји највећи успеси и колико ти значе? За сад имам 32 медаље, од којих су 12 сребрних, 8 бронзаних и 12 златних. Доста ми значи што сам успешан у спорту, јер знам колико сам труда и времена уложио у то што волим. Када си био најпоноснији на себе? На себе сам био најпоноснији пре две године, када сам освојио златну медаљу на трци коју смо веслали мој друг и ја. Да ли сматраш да би више младих требало да се одлучи за овај спорт? Требало би, веслање је један од најстаријих олимпијских спортова. Када тренирате веслање јачате и тело и дух,
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 8 дициплинујете се и развијате у сваком погледу, када је у питању тимски рад напредујете. Осим тога, доста времена проводите у природи, на води и то је заиста величанствено! Припремиле: Јована Лучић и Андријана Гајић уларности није Кошаркашка нада Марко Весић Кошарка је, поред фудбала, најпознатији спорт на свету. Са почецима 19. веку, игра се већ два века. Измислио ју је професор Џејмс Хејсмит као замену за фудбал када је падала киша. Баш због популарности није необично што је велики број ученика наше школе тренира. Марко Весић је ученик 2/4 одељења, смер електротехничар рачунара. Кошарку је почео да тренира 2013. године са седам година. Тренутно тренира у Кошаркашком Клубу Вук у Калуђерици.тренира. Који су то најбољи/најзначајнији тренуци у твојој каријери? Најзначајнији тренутак у каријери је био када смо 2017. године дошли до четвртине Београдског финала, нажалост нисмо успели да прођемо даље, али био сам срећан. Да ли си икада размишљао да оставиш кошарку? Кошарку никад нисам ни помислио да престанем да тренирам, увек ме је чинила срећнијим и задовољнијим. Колико је кошарка “фер” спорт? У кошарци као и у сваком спорту има неправде, али се са тим треба суочити и наставити даље. Мој тим никад није имао већих проблема. Неправде увек има, некад у већој или мањој мери и зависи од судија и њихових одлука. Какви су ти планови за будућност? Планирам да идем у иностранство и да играм професионално. Највише бих волео да заиграм у Америци или Шпанији. Како би описао свог тренера и екипу? Тренер се зове Душко Митровић и он је изузетно добар и енергичан човек. Познајем га скоро десет година и није се променио. Увек је био чиста образа и доброг срца. На терену је био прилично строг јер је видео наш потенцијал и борио се да дођемо до нивоа на ком можемо да побеђујемо. Саиграчи такође, неки су долазили и одлазили, али је увек било весело. Увек се сви боримо до самог краја и никад не одустајемо.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 9 Да ли би онима који још увек нису изабрали спорт препоручио кошарку и зашто? Наравно да бих! Кошарка је брз, неизвестан и узбудљив спорт. Има одрицања и потешкоћа ту и тамо, али све се преброди уз жељу и залагање да даш свој максимум. Припремио: Михаило Јанковић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 10 НЕКАДА УЧЕНИЦЕ – ДАНАС НАСТАВНИЦЕ ЦИКЛУС ИНТЕРВЈУА Верујемо да је наша школа јединствена у Београду, а можда и целој земљи, по томе што имамо чак четири наставнице које су некада похађале наставу у овим истим учионицама у којима смо ми сада. Некада су биле ученице, а данас машински инжењери, истакнуте наставнице које са великим задовољством преносе знања нама, садашњим ђацима. Мирјана Лажетић, Мирјана Пртина, Љиљана и Љубина Костић привржене су Машинској школи „Радоје Дакић“, а нас је занимало зашто је то тако. Многи наши другари не размишљају о томе шта им све школа пружа, олако схватају своје обавезе, па смо сматрали да ће искуство наших наставница деловати на њих и подстаћи их да зрелије размисле о својој будућности. По ономе што су нам испричале, све четири имају дивне успомене из школских дана, са осмехом на лицу долазе на посао и баве се наставничким позивом, а рад са нама, ученицима, представља им велико задовољство. Свака од њих сматра да је предност то што су завршиле машинску школу, а њихов однос према ђацима је специфичан баш због тога што се сећају и својих школских дана. Мислимо да смо баш због тога ми, њихови ученици, у предности! Желимо да мотивишемо све наше другарице и другове да вредно уче и из ових примера увиде да ће имати добру основу за студирање, али и да машинска занимања нису само мушка и да су све заинтересоване девојке добродошле у наше друштво.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 11 Интервју са наставницом Мирјаном Лажетић Сара: Да ли сте МШ "Радоје Дакић" уписали са идејом да студирате машинство? Зашто ста изабрали машинску школу, а не гимназију? - Овако, драга моја Саро, када сам ја кренула у средњу школу био је систем усмереног образовања. Сви моји другови из краја уписали су ову школу, такав је систем уписа био, била је најближа школа свима нама и по том принципу се и бирало и уписивало. У оквиру практичних активности обилазили смо фабрике и то се мени све јако допало. Моја мама је радила у фабрици и често сам је посећивала. Пошто сам планирала да студирам машинство, после периода усмереног образовања, логично је било да овде и останем, као и сви моји другари који су имали исте планове. Сара: Какве успомене Вас вежу за школске дане? - Све успомене из школе су ми дивне. Много смо се дружили, проводили време заједно, делили све. За ужину бисмо купили хлеб и паштету и на клупи јели заједно. Ви сада, када губите час, одмах размишљате где да идете, а ми бимо се окупили и дружили, то нам је било најважније. Много смо више гледали једни друге него што ви сада гледате. Свакако, за школу ме вежу предивне успомене. Сара: Да ли се у овој школи нешто променило од када сте је похађали? Шта је било боље тада, а шта сада? - Школа се доста естетски променила у односу на време када сам ја била ђак. Има више савремене опреме и прате се ти трендови. Не знам да ли је нешто боље сада у односу на тада, можда ја то емотивно доживљавам јер нам је било много лепо и некако имам утисак да је тада све било боље. Можда би било добро да сада имамо више смерова, раније их је било много, имали смо велики избор занатских занимања и то би сада за школу било добро. Штета је шшто имамо онолику радионицу а мало занимања. Сара: Колико утицаја има то што се били ученица ове школе на Ваш однос према ђацима? Колико имате разумевања за њихове потребе, понашање? Свесно, не знам, а подсвесно вероватно да… вероватно гледам на вас као себе некада. Осим тога, када сте мајка, према ученицима развијете нешто толпији однос.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 12 Сара: Ја мислим да то има везе и са тим каква сте особа, а Ви сте добра особа. Због чега сте изабрали позив наставника? Да ли Вас испуњава рад у школи? То, Саро, уопште није романтична прича. Када сам ја завршила факултет, ваздухопловни смер, ишла сам на праксу у Ваздухопловни институт и мислила да ћу радити тамо. Било је страшно време, почео је рат, људи су остајали без посла, фирме и фабрике су се затварале… Онда се родила моја ћерка и ја о послу уопште нисам ни размишљала. Када је она имала девет месеци, позвала ме мајка мог друга која је овде радила да дођем и мењам некога ко је био на боловању и ја сам прихватила, као привремено… тако то моје привремено траје 27 година. Било ми је лепо да радим са вама, ђацима, и то је трајало. Тражила сам ја неке друге послове, волела сам мирис фабрике и размишљала о томе да мењам радно место, али ми је једном приликом када се шанса указала мој супруг рекао да ја не бих била срећна без вас, мојих ђака. И тако, није романтична прича, али јесте happy end! Сара: Поделите са нама неку анегдоту или занимљиву причу из школских дана. Што се тиче анегдота, сигурно их има пуно… били смо враголасти и несташни, али добронамерни… шта одабрати а да вама ђацима не дајем нове идеје? Ево овако… имали смо неког јако стогог професора механике, захтевног, добити петицу код њега је била немогућа мисија. Ја добијем двојку, мама (која је такође машински инжењер) ме страшно искритикује и након тога сам морала данима да учим како бих поправила оцену. Моји родитељи су очекивали одличне оцене. Дођем на час и тражим да одговарам, професор ме изведе пред таблу и да задатак, ја урадим. Неке греде и прорачуни су били у питању. Каже он: „Добро, ово је за тројку.“ Ух, каква тројка?!“, кажем ја. Мислим се, како ћу кући са тројком. Убеђивала сам професора и нисам дозвољавала да ми упише тројку, већ да ме даље испитује, јер сам све научила и била потпуно спремна. Одосмо на мали одмор, вратимо се на наредни час и ипситивање се наставило, све што би професор задао ја бих тачно урадила, а на крају сам добила петицу! Сара: Шта бисте поручиле девојчицама које размишљају да ли да се упишу у нашу школу? Најпре бих им поручила да не морају да се премишљају! Увек је овде девојчицама било лепо. Обично су се све оне исицале као бољи ђаци и имале план за даље, као што сам и ја. Машинска школа им нуди сјајну основу за све техничке факултете, наравно уз њихово ангажовање, вољу и жељу да напредују. Са било којим техничким факултетом данас је јако лако доћи до посла, што је велика предност. Чак и ако им математика не иде најсјајније, то се да поправити. Важно је да не губе веру у то да могу да буду удпешне, јер ево колико је нас које смо из ове школе уписале студије и завршиле их без икаквих проблема. Припремила: Сара Гавриловић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 13 Интервју са наставницом Мирјаном Пртином Јована: Да ли сте МШ "Радоје Дакић" уписали са идејом да студирате машинство? Зашто ста изабрали машинску школу, а не гимназију? Да, Машинску школу „Радоје Дакић“ сам уписала давне 1992. године, експериментални смер техничар за роботику - трећа генерација, са идејом да након тога кренем на студије. Програм је и био осмишљен тако да подразумева студије. Била је одлично урађена припрема математике, али и техничке писмености, за све техничке факултете. Нисам желела да уписујем гимназију, јер сам желела да научим нешто практично, занимљиво, конкретно, а не да проширујем општа знања. У основној школи сам била укључена у процес професионалне оријентације, где је потврђена моје занимање за математику, физику и техничко цртање. Након полагања пријемног испита и подношења докумената, приликом изласка из школе сам рекла тати да ми се школа не свиђа. Он се „ухватио за главу“, али је договор био да кренем, па ћемо да видимо за даље... Почели су моји средњошколски дани... Како је време одмицало и године се низале, али и знања која сам са лакоћом стицала, све више ми се свиђало у школи. Наставници су били врло отворени и сарадљиви и време проведено у школи ми је представљало јако леп период у животу. Школовање се приводило крају, имала сам све већу жељу да останем у „мојој“ школи. Са том идејом сам уписала машински факултет - да га завршим и вратим се у МШ „Радоје Дакић“. Сан ми се остварио. Данас радим то што волим, са осмехом долазим на посао, али и враћам се са њега и са задовољством проводим своје време на послу. Мислим да се проналазим у дефиницији, што бих свима и пожелела: ВОЛИТЕ ТО ЧИМЕ СЕ БАВИТЕ И НЕЋЕТЕ МОРАТИ ДА РАДИТЕ НИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ ДАН ДО КРАЈА СВОГ ЖИВОТА Јована: Какве успомене Вас вежу за школске дане? Као што сам већ споменула, чини ми се да је то био један прелеп период дружења, тинејџерких година, учења али и слободе, део безбрижног живота... Јована: Да ли се у овој школи нешто променило од када сте је похађали? Шта је било боље тада, а шта сада? Да, променило се много тога. Било је много више деце, и већа конкуренција. Парирали смо гимназијалцима захваљујући својим практичним знањима. Уписивали смо и завршавали студије са стеченим знањем које је
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 14 допуњено на факултету у прве две године студија. Знање које смо донели из средње школе је било на завидном нивоу, може се рећи да је и сада тако, јер се наши ђаци и данас, након завршене школе, уписују и завршавају факултете, Школа је сређена од тада, доста опреме је обновљено и унапређено, усавршено. Има доста нових, савремених, смерова. Наставници су врло приступачни, сарадљиви, на располагању ученицима, тако је било, али и остало до данас... Квалитетни наставници су се пензионисали, дошли млађи и надам се да ће младе генерације одржати, али и унапредити постављене стандарде. Јована: Колико утицаја има то што се били ученица ове школе на Ваш однос према ђацима? Колико имате разумевања за њихове потребе, понашање? Врло често ме ђаци врате у моје школске дане... ☺ Ситуације са којима се сусрећу, разумем их, и са лакоћом могу да им приближим и дочарам алтернативе. Мислим да је моје школовање баш у овој школи мој драгоцени ресурс за сарадњу са ђацима. Јована: Због чега сте изабрали позив наставника? Да ли Вас испуњава рад у школи? Обожавам децу, тај неисцрпан извор енергије, креације, искрености, невиности... Деца су наше благо. Испуњава ме рад са децом. Јако ми је драго кад оставим позитиван траг у њиховим животима, кад се јаве задовољни, врате се неким сегментима нашег заједничког периода живота и са осмехом се присећају. Јована: Поделите са нама неку анегдоту из школских дана. Јако смо се лепо дружили.... И тада је било мало девојчица у одељењу... И у то време било је селекције... Нас је уписало тридесетак, а завршило 19 дечака и 4 девојчице. Пријатељства стечена у средњошколским данима остала су до данас. И даље се виђамо, дружимо, славимо дечје рођендане, славе.... Догодовштине из школе су обавезан део дрзжења... Чак су и наша деца те приче научила напамет... :-D Не бих да препричавам, да не дајем идеје млађим генерацијама... ;-) Јована: Шта бисте поручиле девојчицама које размишљају да ли да се упишу у нашу школу? Машинство је јако лепа грана привреде, без које се не може. Пружа широку лепезу усавршавања и могућности примене. Врло је практично, примењиво у свакодневном животу. Наравно да има све више смерова, где долази до изражаја и креативност која је својствена девојчицама. Много је другачија атмосфера у одељењу... Дечаци буду јако фини према девојчицама, „чувају их као мало воде на длану“... ☺ Наравно, свој деци желим да упишу и заврше оно што воле, код нас су свакако добро дошли! Припремила: Јована Лучић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 15 Интервју са наставницом Љиљаном Костић Михаило: Да ли сте МШ "Радоје Дакић" уписали са идејом да студирате машинство? Зашто сте изабрали машинску школу, а не гимназију? Нисам уписала МШ "Радоје Дакић" да бих студирала. Заправо, на крају основне школе нисам ни знала шта значи студирање и то ми је тад звучало као веома далек и непознат појам. Родитељи ми никада нису сугерисали да "после средње школе морам да студирам", па можда зато и нисам бирала средњу школу због будућег студирања. Због тога што сам волела техничко образовање, рад на рачунару, математику и физику, у ужи избор ушле техничке и машинске средње школе. Одлучила сам се за четворогодишњи смер због евентуалног студирања. Тада сам живела у Реснику, па ми је МШ "Радоје Дакић" била најближа школа тог типа. Нисам желела далеко да путујем градским превозом. Михаило: Какве успомене Вас вежу за школске дане? На часовима ми је било лако, волела сам да учим јер ми је било занимљиво, схватала сам учење као свој посао који зависи само од мене, а оно што сама радим волела сам да буде добро урађено, да и сама будем задовољна својим радом У лепом сећању су ми остали нарочито старији наставници који су се много трудили не само да испредају градиво већ и да испричају своју животну причу, где су радили, како су они учили у средњој школи, како су студирали. Остале су ми у сећању и спортске активности, кад су момци играли фудбал и кад сам ишла на крос у Кошутњаку. Тад сам заволела да играм и стони тенис. Сећам се и посета сајмовима књига и технике. Сећам се и одлазака у културни центар на бесплатне позоришне представе које сам обожавала и уживала у њима. Тад сам почела да идем у позориште и зато радо идем и данас. Михаило: Да ли се у овој школи нешто променило од када сте је похађали? Шта је било боље тада, а шта сада? Зграда је реновирана, то је заиста значајан бољитак у односу на 2016. годину кад сам завршила средњу школу и уписала Машински факултет. Тад је било више наставника, а сада мање, али су наставници и раније и сад квалитетни и знају и воле свој посао. Из угла ученика који сада 2023. године иде у МШ ,, Радоје Дакић", могу закључити да су услови за рад на часовима много бољи него раније, боље су техничке могућности за наставу (доступни су нови рачунари, пројектор и интернет), учионице су удобније и пријатније за рад и пружају пријатну радну атмосферу. Раније су наставници (осим у рачунарским кабинетима) имали само креду, таблу и уџбеник, учионице нису изгледале толико пријатно, али су наставници чак и тада итекако знали да одрже час квалитетно. Михаило: Колико утицаја има то што сте били ученица ове школе на Ваш однос према ђацима? Колико имате разумевања за њихове потребе, понашање?
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 16 Сад кад сам наставница имам доста разумевања за ученике који не знају шта је њихов посао у школи и покушавам да их упутим шта и како треба да раде, а шта да не раде. Наравно, ако неко упорно настави да ради оно што не треба и после више опомена и разговора, буде кажњен. Радо посвећујем више пажње ученицима који знају шта је њихов посао и подстичем их да после средње школе студирају. Михаило: Због чега сте изабрали позив наставника? Да ли Вас испуњава рад у школи? Још док сам била ученица, кад год ме је неко од другара питао за помоћ у учењу, одмах сам знала како нешто да објасним, а да ме што боље разуме. Касније на факултету, нарочито гимназијалцима, доста сам помагала око стручних предмета и од њих сам такође добијала похвале за успешно разјашњене недоумице. Већина недоумица су биле у вези са радом на рачунару. Почео је да ми се свиђа тај осећај да неко боље разуме неко градиво или програм на рачунару после мог објашњења и тај осећај ми је причињавао задовољство. Некако сам и сама кроз тај процес подучавања почела боље да учим. Хтела сам да и након факултета радим посао који би ми причињавао задовољство, па је тако дошла идеја да будем наставник. Нисам погрешила и заиста сам задовољна, радим оно што волим. Михаило: Поделите са нама неку анегдоту из школских дана. Био је час из техничког цртања, цртали смо неко вратило. Наставник је нацртао цртеж на табли, објаснио неке детаље на цртежу, после тога је рекао: "Изволите, сад узмите свој прибор и нацртајте овај цртеж." Почели смо да цртамо, у једном тренутку, један друг из одељења коме никако није ишло техничко цртање, баци лењир у ћошак учионице и сломи оловку и каже: "Ја не знам да цртам и не могу ово да нацртам, дајте ми јединицу!" Наставник га је само мирно погледао и рекао му: "Хајде, сада се смири, па када се смириш, научи да црташ. Да сам на твом месту питао бих једну од твоје две другарице за помоћ." Наставник је тад погледао моју сестру Љубину и мене и рекао да која прва заврши помогне другу који не зна да црта. Михаило: Шта бисте поручиле девојчицама које размишљају да ли да се упишу у нашу школу? Не само девојчицама, поручила бих свим ученицима, да кад заврше основну школу, једноставно питају себе: Који предмет најлакше научим? За који предмет ми треба најмање времена? Који предмет сам радила/радио без муке? Која средња школа би ми омогућила да напредујем у области која ми најбоље иде? Који смер у тој средњој школи је најбољи за моја интересовања? Да ли ћу можда да студирам? Припремио: Михаило Јанковић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 17 Интервју са наставницом Љубином Костић Андријана: Да ли сте МШ "Радоје Дакић" уписали са идејом да студирате машинство? Зашто сте изабрали машинску школу, а не гимназију? Кад сам уписивала средњу школу нисам имала мисао о томе да ћу студирати, мисли су ми биле окупиране тиме шта се изучава у којој средњој школи и шта ме од свега тога суштински занима. Размишљала сам и покушала сам себе да визуализујем у разним средњим школама од медицинске, гимназије, електротехничке, економске, правне биротехничке, машинске... Најпре сам елиминисала приватне школе да то не би додатно финансијски оптерећивало родитеље. Затим сам елиминисала медицинску школу јер себе нисам могла да замислим у ситуацији давања инјекција или вађења крви пацијентима. Гимназија ми није била привлачна јер после гимназије не бих имала стручност и тада је то за мене представљало продужетак основне школе, после чега бих морала нешто да студирам, није ми деловало као школа после које бих могла лако да нађем посао. Са тог становишта средња стручна школа ми је нудила сигурност у томе да ћу моћи лакше да пронађем посао ако ми буде требао. За средњу машинску школу сам се определила јер сам се увек на часовима општетехничког у основној школи осећала комфорно и растерећено, ни једна вежба ми није била тешка и стресна, све сам то са лакоћом и заинтересованошћу решавала. То је био предмет где сам пронашла код себе инжењерске особине које сам, временом, хтела да усавршим. То је поред система елиминације био још један одлучујући фактор за одабир баш средње стручне машинске школе. Андријана: Какве успомене Вас вежу за школске дане? Неке од упечатљивих ситуација које су оставиле лепо сећање је дружење на одморима, посвећеност изради матурских радова кроз дружење у радној атмосфери, расположени другари у одељењу, увек расположени професори који су заиста својим знањем могли да утичу на моје вештине и уз чије сам задатке и захтевност могла да, уз доста труда, изоштрим слику о машинству као науци. Кроз те четири године, веома сам заволела занимање машинског инжењера, и схватила да тиме желим да се бавим и да желим да студирам машинство након средње школе. Андријана: Да ли се у овој школи нешто променило од када сте је похађали? Шта је било боље тада, а шта сада? Веома ми је драго што је сад зграда школе потпуно реновирана и што су учионице опремљене техничком опремом (рачунари и пројектори). Сад ученици могу да у оквиру својих предмета вежбају да праве и излажу презентације о теми која се може
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 18 односити и на градиво. Професори могу лакше да предају лекције него што је то раније било уз таблу и креду. Андријана: Колико утицаја има то што сте били ученица ове школе на Ваш однос према ђацима? Колико имате разумевања за њихове потребе, понашање? То што сам била ученица ове школе желим да ђацима буде додатна мотивација о томе да се налазе на правом месту, да нису промашили школу, да и они могу добро да савладају све што она нуди и да је то један од правих путева да касније студирају баш машински факултет. Трудим се да са ђацима будем у коректном односу и да их што боље разумем. Поједине поступке које су моји професори чинили на часовима, а нису ми се тада допадали, не употребљавам. Трудим се да својим радом исправим све то и према ученицима се поставим онако како ми се допадало на примерима наставника који су ми предавали. Анрдијана: Због чега сте изабрали позив наставника? Да ли Вас испуњава рад у школи? Још као ученица сам често била активна на часовима у вршњачком учењу, ту се први пут појавила мисао да бих могла да будем наставница. У току струдија сам се ангажовала на позицијама демонстратора (студент који помаже методом вршњачког учења савладавање одређеног предмета млађем студенту) и члана тима студената на пројектним задацима обавезних и изборних предмета. По узору на своје предметне професоре схватила сам да је посао предавача, професора, наставника, професија којом бих могла да се бавим и да ме та професија испуњава. Андријана: Поделите са нама неку анегдоту из школских дана. Не могу да се сетим ни једне анегдоте коју још увек памтим. Било је доста занимљивости које су припадале датом тренутку и ситуацији, сходно томе су били кратког хумористичког карактера. Све такве анегдоте сврстала бих у "дружење" и покушаје да се поред учења међусобно нашалимо и разонодимо, како у међусобном односу ученика тако и у међусобном односу ученика и наставника. Андријана: Шта бисте поручиле девојчицама које размишљају да ли да се упишу у нашу школу? Поручила бих свим девојчицама, да не подлежу утицају било каквих стереотипа да је машинска школа искључиво мушка школа. За све ученике који размишљају да упишу машинску школу порука је да не подлежу стереотипу да школу уписују само лоши ђаци већ да упишу ову школу размишљајући о занимањима које она нуди, да бар мало воле та занимања и да знају да треба уложити труд у школовање. Поготово је важно имати у виду да четворогодишња занимања нуде проходност на све техничке факултете и високе школе, и да ученици у зависности од интересовања могу себи одредити наставак школовања. Припремила: Андријана Гајић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 19 КУЛТУРНА ДЕШАВАЊА У ШКОЛИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА 2022. Међународни београдски сајам књига једна је од најстаријих и најважнијих књижевних манифестација у региону. Његов основни циљ је пружање могућности издавачима, ауторима, књижарима, библиотекарима, дистрибутерима књига, компанијама за мултимедију и другим актерима, да успоставе контакте, размене искуства, склопе пословне договоре и остваре друге видове пословне и културне сарадње. Сви издавачи из Србије и најугледнији издавачи из региона на Сајму представљају своју годишњу издавачку продукцију. Ове године број посетилаца прешао је чак 160 хиљада. Почасни гост била је Румунија, која је за крај 65. Међународног београдског сајма књига доделила „Отворену књигу“ Француској која ће догодине бити у њиховој улози. И МИ СМО ПОСЕТИЛИ САЈАМ КЊИГА Наши професори српског језика и књижевности Бранка Вуковић и Горан Богдановић организовали су посету Сајму за све ученике наше школе, пријавило се нас 35. Одлазак се догодио у четвртак на школски дан, који су свечано отворили представници Министарства просвете. Радовали смо се одласку након две године паузе. Поред тога што смо имали слободног времена да обиђемо штандове који су нас занимали и обавимо планиране куповине, имали смо прилике да присуствујемо разним дешавањима у салама сајма. Привукла нас је сала „Васко Попа“, управо због тога што смо непосредно пред сајам обрађивали песме из збирке „Кора“ уживајући у стиховима великог песника (ове године обележавамо и 100 година од његовог рођења). Ту је у оквиру циклуса „Пишем, дакле постојим“ о свом стваралаштву говорио књижевник Драган Јовановић Данилов. Он је истакао да је Иво Андрић говорио да постоје велики и мали језици, као што постоје велике и мале новчанице, али да језик којим је писао Црњански не може бити мали. Једно од најзанимљивијих издања које је на сајму представљено је монографија приређена поводом 100 година од рођења Душана Радовића. У сали која носи његово име, одржана је прва трибина „Зашто волимо Душана Радовића“. Истога дана уручене су и награде најбољим издавачима године, а то су новосадски Прометеј и Православна реч. На једном од штандова затекли смо великог песника Љубивоја Ршумовића, а осим њега
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 20 овогодишњи сајам су својим присуством увеличали и добитница НИН-ове награде Милена Марковић, затим Владимир Кецмановић, Горан Петровић, велики драмски писац Душан Ковачевић, песник и академик Матија Бећковић, Емир Кустурица, Муарем Баздуљ и други. Током обиласка, на једном од штандова, срели смо нашу професорку социологије Невенку Миличић, која је написала и објавила неколико књига. Причали смо са њом о књигама и разменили утиске о сајму. Међу многобројним штандовима највише нам се допао штанд издавачке куће Urban Art. Њихова креативност и јединственост била је посебна. Са свих страна били смо окружени дивним и поучним порукама упућеним обожаваоцима писане речи које додатно мотивишу на читање. За нас маутанте ово је био последњи одлазак на сајам књига у организацији школе. Дан је био диван, ведар и окупан сунчевим зрацима, па је и то утицало на лепу атмосферу и сјајно расположење свих нас. Делић је забележен на фотографијама које ће остати драге успомене на школске дане. Неки од наслова које смо изабрали Репортажу припремила Сара Гавриловић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 21 Посета Музеју Ива Андрића Спомен-музеј Иве Андрића отворен је 1976, у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања. Професорка српког језика и књижевности Бранка Вуковић заједно са својих десетак ђака организовала је посету музеју Иве Андрића. На самом улазу добродошлицу нам је пожелео кустос који нам је пре обиласка укратко испричао неке детаље о животу Иве Андрића које до сада нисмо знала. Поред општепознатих чињеница, испричао нам је да је Андрић дуги низ година био заљубљен у Милицу Бабић, којом се оженио након смрти њеног супруга, да је понављао један разред у гимназији због математике, а тога јутро када је проглашен Нобеловцем шетао је Калемегданом, што је била његова свакодневна рутина. Вести је сазнао од својих суграђана који су се у великом броју окупили и чекали пред зградом да му честитају.
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 22 У својој радној соби, у коју је, нажалост, улаз забрањен, те се могла посматрати с прага, Андрић је имао три радна стола за којима је упоредо свакодневно радио на различитим рукописима. У музејском простору у којем је стална поставка, могли смо да погледамо различите предмете и документа, повеље, награде, издања пишчевих књига, фотографије са важних догађаја… У самом центру ове просторије изложена су необична и јединствена Андрићева одела. Једно које је Андрић носио на додели Нобелове награде, свечано одело, и одело које је носио као дипломатску унифору, које је дизајнирала његова супруга Милица Бабић. Оно што до сада нисмо знали
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 23 јесте то да су дипломате Краљевине Југославије носили унакатно рађена и раскошна одела. Такво је и ово. Нашу пажњу највише је заокупила Нобелова награда. Истакнута је на посебном месту, застакљена и лепо осветљена, па се овој ручно осликаној дипломи, са приказом мотива који асоцирају на дело нашег великог писца и на овај начин даје на значају и скреће посебна пажња. У предсобљу музеја се налази велика интерактивна табла која је осмишљена и урађена у скорије време. Занимљива је због тога што се додиром на назив означених градова покреће аудио запис едукативног карактера – можете чути све о одређеном периоду живота и свим службеним активностима које је обављао Иво Андрић док је у датом граду вршио дипломатске дужности. Било је ово дивно искуство. Необично смо се осећали боравећи у простору у коме је наш велики писац живео и радио. Могли смо да сагледамо његов живот из неке друге преспективе и закључимо да је водио једноставан живот и да је био одмерен и скроман човек, иако је био изузетно познат и популаран. Припремила: Сара Гавриловић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 24 ОБЕЛЕЖИЛИ СМО ШКОЛСКУ СЛАВУ - СВЕТОГ САВУ Срећна вам слава Срби честити Светога Саве који вас штити. Данас се слави Светитељ Сава Цркве и школе врховна глава. Слава је ово значаја ретка Велики Ускрс Великог петка, Србин је тлачен, Србин је гино, Свети му Сава окове скино. Његова мисо није му дала Трпети ропство, ни покор зала. Србин је све то храбро поднео, Док није свано данак му бео. Много ти хвала наш Свети Саво Поносна славо врховна главо Што је сад Српство са свију страна Једнога крова - једнога стана. И Теби хвала о Боже правде Што Светог Саву Србину даде. Подај му и сад челичне снаге И много Твоје помоћи благе. Срећан вам празник децо и људи! Срећна вам Слава Српчад и Срби!
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 25 Извештај са хуманитарног турнира у стоном тенису Други пут у нашој школи, а после хуманитарног турнира у фудбалу, организован је још један хуманитарни турнир, овога пута у стоном тенису. И ове године је иницијатива да се хуманитрни турнир организује потекао од Ђачког парламента. Одзив је био изненађујући и много учесника се такмичило како би дошли до престижне награде. Турнир се одигравао у периоду од месец дана, у неколико фаза, а ни слутили нисмо да ће се борба за прво место тако дуго водити. Турнир је почео квалификацијама у којима су снаге одмеравали ученици и наставници, а укупно их је започело такмичење 48. За пласман у завршницу турнира изборило се 20 такмичара. Партије које су нам приказали учесници су биле дуге и веома неизвесне, јер сваки меч су водили играчи приближних вештина. Полуфинални део нам је донео највише узбуђена. У том делу такмичења је ученик Страхиња В. избацио дотадашњег фаворита турнира наставника Горана Богдановића (2:0), али му тај резултат није помогао у освајању трофеја. Финални меч нам је донео победника турнира, а то је Михаило Г. који је рутински победио Страхињу В. у само 2 сета (2:0). Наставник Горан који је важио за фаворита морао се задовољити трећим местом које је освојио у последњој борби и тако постао освајач бронзе на овогодишњем хуманитарном турниру. По одлуци ученика који чине Ђачки парламент прикупљена средства намењена су деци са Косова и Метохије. Припремио: Огњен Миленковић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 26 Школска авантура: Посета Конаку кнегиње Милице и изложби „Златне нити ћирилице“ у Музеју Вука и Доситеја По чијим идејама је изграђен Конак кнегиње Љубице? Који Обреновић је препознатљив по својој бради? Где се налазе гробови Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића? Зашто се прва српска књижевница Јефимија бавила златовезом? Ово су само нека од питања на која смо добили одговор током обиласка неколико феноменалних дестинација у Беогрaду 19. маја 2023. године. Професорка српског језика Бранка Вуковић и педагошкиња Тања Поњавић организовале су мали излет за матуранте, а позив за учешће су добили и чланови Ученичког парламента. Сам излет био је одговор на велику међународну манифестацију Дан музеја, који се у Србији обележава сваког 18. маја од 1977. године. Нашу малу авантуру започели смо окупљањем код чесме на Теразијама, одакле смо се упутили до Конака кнегиње Љубице. Док смо шетали узаврелим улицама нашег Белог града, професорка нам је с времена на време скретала пажњу на знамените објекте и грађевине. Иако смо небројано пута прошли истим тим улицама, као да у свој тој брзини, окупирани сопственим мислима, нисмо ни приметили колико је Београд заправо леп. Уласком у улицу кнеза Симе Марковића нашли смо се испред једног од најзначајнијих објеката грађеног почетком XIX века по идеји Хаџи Николе Живковића. У тој улици, под бројем 8, налази се Конак кнегиње Љубице, који због свог историјског и архиктетонског значаја има статус споменика културе од изузетног значаја. Родоначелник династије Обреновић био је кнез Милош. Кнез Милош Обреновић и кнегиња Љубица Вукомановић имали су осморо деце, док је само четворо доживело одрасло доба. Према замисли кнеза Милоша, Конак је требало да има двојаку намену, да буде стан његове породице, а у исто време и двор за
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 27 резиденцију. Иако је замишљен као репрезентативни двор српске владајуће династије Обреновић, због опасности од Турака кнез Милош није много боравио у њему, али кнегиња Љубица остаје ту са својом децом. Своју примарну намену Конак је остварио током прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), када је служио као његова резиденција. Кустоскиња музеја нам је објаснила како да разликујемо кнеза Милана и кнеза Михаила на сликама – кнез Михаило је увек представљен са брадом. Конак је подигнут у балканскооријенталном стилу као једноспратна правоугаона кућа. Има три нивоа: подрум, приземље и спрат. У кући се налазе две велике диванхане, у приземљу кнежева, а на спрату за породична окупљања, за коју се претпоставља да је користила кнегиња Љубица, јер се простор на спрату у османским кућама сматрао женским простором. Након интересантног обиласка Конака, на раскршћу улица кнеза Симе Марковића и краља Петра угледали смо Саборну цркву. Саборна црква је друга најстарија црква у Београду (најстарија је Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла). У Саборној цркви су сахрањени кнез Милош Обреновић (1780—1860), кнез Михаило Обреновић (1823—1868), али и неколико црквених великодостојника. Гробови Вука Стефановића Караџића (1787—1864) и Доситеја Обрадовића (1744—1811) налазе се споља, у црквеној порти, испред главног портала. Црква је грађена у стилу класицизма са елементима касног барока, а поред своје верске сврхе, представља и важан историјски споменик. Унутрашњост Саборне цркве краси позлаћени иконостас у дуборезу. Осликан је у слободнијем романтичарском стилу. Ентеријер и фреске Саборне цркве, нису нас оставили равнодушнима. Упалили смо свеће за помен нашим најмилијима и у спокоју напустили прелепе зидине ове величанствене грађевине. Одмах по изласку из цркве запутили смо се ка Јевремовој улици на изложбу под називом „Златне нити ћирилице”. Изложба је постављена у
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 28 Музеју Вука и Доситеја, где нас је сачекала изузетно расположена и срдачна госпођа Тамара Огњевић, магистар историје уметности и аутор изложбе. Госпођа Огњевић водила нас је кроз изложбу низом занимљивих информација, анегдота и дигресија, па нико није остао незаинтересован. Била је одушевљена тиме што је група тинејџера у музејском простору, јер су такве посете, по њеним речима, реткост. У оквиру изложбе смо видели интерпретације иницијала и минијатура најзначајније српске средњовековне књиге – Мирослављевог јеванђеља - у везу и златовезу и сваки је прича за себе. Највећи утисак на нас је оставио „Акробата са псом“ која представља иницијал „Р“. На слици се јасно види како акробата с лакоћом обуздава бесног пса. Заправо, та слика представља човеков дух који без проблема може да контролише страсти и пожуде. Везом и златовезом у средњем веку су се бавиле искључиво жене из имућнијих и краљевских породица. Пре свега због тога што је материјал био скуп, а осим тога било је потребно одвојити и доста времена. Јелена Мрњавчевић, жена деспота Угљеше и рођака цара Душана, касније, након смрти мужа, Монахиња Јефимија, такође и прва српска књижевница, део свог живота провела је као везиља. Препуни утисака, у мислима о нашој средњовековној култури, изашли смо из Музеја Вука и Доситеја и са осмесима на лицима запутили се на
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 29 последњу локацију планирану за тај дан. После само неколико минута хода, нашли смо се у Студенском парку испред споменика Доситеју Обрадовићу. Ту, окружен зградама факултета, где на свакој клупи бораве групе студената, поносно стоји споменик великом просветитељу, првом српском министру просвете и оснивачу Велике школе. На овом месту се наша мала авантура нажалост завршила, али успомене и знање које смо стекли остаће нам заувек. Репортер: Лена Јовановић
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 30 Неки од најлепших писаних радова у школској 2022/23. години МОЈА БАКА ИЗ РАЈА Сваки дан свог живота, сигурна сам, провела је са марамом на глави. Имала је седу кратку косу, једно око плаво, а друго зелено. Носила је дуге сукње, шарене блузе и џемпере које је сама, са своје две руке, плела. Имала је златне алке на ушима, биле су јединствене. Једног дана, од свега тога остала је празнина. Успомене, сећања и пуна кућа људи који су дошли да је испрате. Моја бака била је прва особа на овом свету коју сам изгубила. Баба Верица је живела сама у огромној кући на селу. Дане је проводила у башти, поред телефона чекајући да је назовемо и да пита за сваког појединачно - како је и шта ради. Имала је велику душу и тешку нарав. Волела је да се свађа и да све увек буде по њеном. Са својом малом пензијом и двоцифреним бројем унука и праунука била је богата бака. Увек ме је дочекивала пољупцима и кесом карамела. Разбољевала се много пута и дане проводила у кревету, али је убек устајала и била јача него икадa. Оног тренутка када су је кола хитне помоћи одвозила, а није била свесна да се неће вратити, наредила је сестрама да је чекају и да се брзо враћа. Знам да је на онај свет отишла задовољна, постојало је много људи који су је чували и пазили. Никада нећу схватити зашто оног тренутка када сам сазнала, нисам осетила ништа осим збуњености. Шта сад? Како сад даље? Тог дана било је безброј суза око мене. Мучнина у мом телу била је неподношљива. Оног тренутка када је поп рекао да само најближи уђу у кућу, дневни боравак је био крцат. Сузе су ми потекле од среће, као што рекох, моја бака је била богата бака. Бог, Брена, Цеца, Клобукарка, Граничар и остали унуци, стајали су ту збуњени и тужни, јер, ово је био први пут да је баба Верица неког учинила несрећним. Сећам се ћебета које су положили преко ње, знам да га никада нећу заборавити. Кућу нам више неће откључавати она док стижемо у глуво доба, то ћемо морати сами да урадимо, можете ли замислити то? Још увек је сањам како нас дочекује. Нисам свесна да је нема. Било ми је тешко и још увек je. Недостаје ми да спавамо заједно и да јој мазим нежно лице. Моја бака нас сада све чува. Из раја. Сигурна сам. Сара Гавриловић 4/2
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 31 НОЋНА СОВА Од поноћи до зоре најбоље је време, јер тада се машта буди. Свима нам треба време насамо, да се одвојмо од свих проблема, драма и људи. Ноћ нас одваја од реалности, па можемо да радимо све што нисмо у стварном свету. Стављене маске падају са лица и наше праве личности извиру, јер смо у тим тренуцима праве верзије себе… када сунце падне. Ја лично волим да започнем ноћ кафом и цигаретом, гледајући у месец са крова. Током ноћи се опустим у комфору музике, маште и игара, уживање у мом балону и мом свету. Осећам се лакше и удаљено од свих проблема који ме чекају када сунце поново изађе. Туга влада ноћима, али срећа свакако победи на крају. Увек ћу ценити што сам жив и здрав да осетим сунце месеца на лицу. Филип Стефановић 4/1 НАЈБОЉЕ У ЧОВЕКОВОМ ЖИВОТУ СУ ЊЕГОВА МАЛА И БЕЗИМЕНА ДЕЛА ДОБРОТЕ И ЉУБАВИ Ни један човек на овоме свету није у потпуности неукаљан и безгрешан. У свакоме од нас постоји већа или мања доза себичности. Нормално је желети добро себи, докле год то не прелази у охолост и самољубље. Веровали или не, најрастерећенији и најсрећнији људи су они који више уживају у туђој срећи него сопственој. Нажалост, у времену у каквом живимо, ретки су такви. Испуњен човек није онај који не зна шта ће са новцем, нити онај за чије име су сви чули, већ човек доброга срца и чисте душе. Чинити добра дела без иједног себичног разлога и страховања да ли ће услуга бити узвраћена, нешто је најчистије што човек може понудити. Свакодневна и мала, некада наизгледа безначајна дела, можда некоме поправе дан или цео живот. Није тешко бити добар човек, потребно је само пепустити се емпатији и отворити срце. Ако у срцу постоји још нешто сем похлепе и користољубља, свако од нас може из дана у дан радити на томе да постане боља верзија себе и пре свега добар човек. Имати чисту душу је комплексан подухват. Ако би свака особа која је примила доброчинство учинила добро неком следећем, а не нужно ономе од којег је оно првобитно потекло, круг доброте и лепих и племенитих дела се никада не би затварао и свет би за толико био боље место за све нас. Лена Јовановић 4/4
Школски часопис Машинске школе „Радоје Дакић“ – БРКИНА ХРОНИКА 32 Испратили смо генерацију матураната 2022/23. Најбољи међу њима – награђени ђаци са одељењским старешинама и директорком школе 4/1 Техничари за компујтерско управљање (CNC) машинама 4/2 Машински техничари за компјутерско конструисање 4/3 Техничари мехатронике 4/4 Електротехничари рачунара 3/5 Сервисери термичких и расхладних уређаја