The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Published by draganapaji, 2022-05-20 11:45:17

Biser 2022

Смед. Паланка * 27.април 2022.год *Број 17 * Година 15

РЕЧ УРЕДНИКА






Из неког, донекле необјашњивог разлога, често ми се по глави врзма пар
дивних Андрићевих реченица из приповетке „Аска и вук“:

„Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије свако живо
створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта
смо све могли бити и учинити. То се открива само у великим и изузетним
тренуцима...“

Запамтите их.


Нека вам буду водиља сваког дана.

Нека вам буду изазов.

Свакоме од вас желим да буде Аска! Пркосите тренутку, нека вам не
клецају колена, нек' вам срце не туче пред свиме што је непознато и самим тим
опасно. Корачајте лако и сигурно пред изазовима, нека сваки корак буде
победнички! И кад сте на измаку снага, кад сте сломљени, мислите да
одустанете – верујте, тад можете највише и најбоље! Као и Аска.

Свакоме од вас желим да буде и вук! Да будете опчињени, хипнотисани
пред свиме што је лепо, ново, племенито, интересантно. Да вам обузме и душу
и срце и покрене машту. Машта је тако стваралачка!


Давно сам прочитала интервју са глумцем Драганом Николићем. Питали
глумца шта мисли о мобилиним телефонима, лап топовима и сличним
уређајима. Човек мудро одговори да све то нашој деци трује, спутава, убија
машту!


Зато, дечице драга, управите поглед ка небу, ка свету, животу,
могућностима, машти, изумима, успесима...

И запамтите још једно – у животу нема 'не могу', има само 'нећу'!

- уредник Катарина Марјановић -

ВЕЧИТИ САПУТНИЦИ – ШКОЛА И КЊИГЕ





Књига као путоказ Школа


Књига ми је дала знање, У школу идем радосно и журно,

велико и дивно образовање. да бих ушао у одељење бурно.



Рекла ми је како се лепо могу Ми прваци научисмо слова,
изразити,
па смо тако спремни за знања нова.
љубав свима искрено показати.


Летњи распуст је све ближи,
Када сам љута, узмем књигу у руке,
ми прелазимо у разред виши.
а она ми скрати велике и мале муке.


Први разред прође као у скоку,
Немој да ти стоји као украс књига,
драги предшколци, упис је у току.
никада не реци: "За књигу ме баш
брига !"
Нови другари, дођите да се дружимо

Не окрећи леђа књизи, да вам руку и осмех пружимо.

јер ће са двојке на кеца

оцена да клизи. Тадија Лазаревић I 1



Читај, пиши, кажи књизи: "Хвала",

за све што ти је са нежношћу дала.


Елена Јанићијевић VI 2











- Ђаци из Придворица -

ВЕЧИТИ САПУТНИЦИ – ШКОЛА И КЊИГЕ



Мој смешни свет



Насмејан увече лежем,

исто такав се ујутру будим,
цео дан ми је осмех на лицу,

ако је другачије, тада лудим.



Како да се по цео дан не смешим,

када сваки проблем успем

на неки начин да решим!?



Иако ми се некада не учи,

осмехује ми се књига у руци,

као да ми каже :

"Знање је непријатељ твојој муци!"



У чудесном свету растем и живим,

свуда чујем и видим смех,
тако ми је све лакше и свему се
дивим.



Здравом смех прија, а болесном је

лек,

гледај све са ведрије стране,

живот ће ти бити леп заувек!




Кристијан Максимовић VI 2

ВЕЧИТИ САПУТНИЦИ – ШКОЛА И КЊИГЕ






Ове школске године дошло нам је пар ученика из иностранства. Занимало нас је шта
имају да кажу о нашем школству.

Сара Кнежевић се школовала у Енглеској и уочава разлике у односу на школовање у
Србији.

„У Енглеској се градиво обрађује кроз интерактивни рад. Оцене се не добијају што је
лакше јер онда ученик не пролази кроз стресне ситуације. На крају године се добија
извештај где наставник коментарише савладано и пропуштено градиво и даје
упутство шта треба да се поправи. Тестови знања се организују 5-6 пута годишње.
Често се раде пројекти у групама. Деца се уче да сарађују и да допринесу групи.


У Србији ми се допада што немамо школске униформе. Свиђа ми се што часови не
заузимају цео дан, па имамо више времена за приватне активности“.



























Мила Трпковић долази из Италије. Њен коментар нас убеђује да јој се код нас више
допада.

„У другим земљама лекције су превише детаљне док су овде сажете и лакше се
науче. У Србији на више начина може да се поправи лоша оцена.

Наставници овде имају другачији приступ деци. Не уче те само свој предмет, већ те
уче и како да живиш. У Србији те наставници добро познају, не виде те само као
ђака, већ као особу. Знају твоје врлине и твоје мане. Покушаваће увек да те науче да
даш све од себе и да никад не одустанеш.


Наставници су овде као тренери, обучавају те како да се најбоље супротставиш
свему што доноси живот“.

МАЛИ, А ТАКО ИСКРЕНИ



 Здраво, ја се зовем Јанко. Моја коса је браон, а очи зелене. Живим у
Смедеревској Паланци са три брата, мамом и татом.

Ја сам својим друговима веома забаван, али код себе не волим то што сам стидљив.
Волим да свирам клавир и да гледам филмове. Најтеже ми је када пада јака киша.
Тада се затворим у кућу и не излазим.


Успех доживљавам као награду за труд, па сам јако срећан. Најлепша ствар коју сам
доживео била је када сам славио девети рођендан у пицерији „ Рио“.

Волим да се играм са својим другарима и да свирам клавир.

Размишљам да будем познати спортиста и да обиђем свет.




Јаков Исаиловић III 2

























 Здраво, ја се зовем Јакша. Моје име је изведено од имена Јаков. Рођен
сам у Смедеревској Паланци. Живим у Железничкој улици са три брата, мамом и
татом.

Код себе не волим то што сам стидљив, а свиђа ми се што сам поштен и вредан.
Један од мојих хобија је фудбал. Волим да играм фудбал јер ме опушта. У неким
стресним ситуацијама само размишљам о последицама. Када победим, увек то
прославим, а када не успем само будем тужан. Много ми се свидело кад сам славио
девети рођендан у „ Рију“ са Јоцом и Аном. Често мислим о успеху и победи у животу.
Волим да идем на путовања.


Моја жеља је да упознам познате људе из Америке, а план да глумим у Америци.



Јакша Исаиловић III 2

МАЛИ, А ТАКО ИСКРЕНИ

 Зовем се Страхиња. Живим у селу Придворице, са својим родитељима и
братом.

Ја имам браон косу и плаве очи. Моје мане су то што понеки пут волим да слажем,
али на крају увек кажем истину. А врлине су ми да сам мудар, добар и поштен. Моја
обавеза је да идем у школу и учим. Бавим се спортом - џудоом. У одређеним
ситуацијама се одлично сналазим. Успех одлично прихватам, радујем му се, а неуспех
тешко прихватам. Волим да играм игрице, а плашим се паса луталица.

Када порастем, желим да завршим школу и будем добар човек.


Страхиња Живковић III 2



















 Зовем се Вања Тошић. Живим у једном прелепом градићу који се зове
Смедеревска Паланка. Име Вања је руског порекла и значи „онај који је послат од
Бога“. Моју породицу чине бака, дека, мама и тата. Сви ми заједно живимо у стану.

Сваки човек на свету има своје врлине и мане. Моје врлине су одговорност,
упорност, дружељубивост и доброта. А моје мане су лаковерна, наивна и стидљива,
али сваким даном радим на томе да их све мање имам. Идем у трећи разред ОШ „Олга
Милошевић“, а уједно похађам и Музичку школу „Божидар Трудић“ у којој учим да
свирам клавир. У слободно време идем на фолклор где учим традиционалне српске
игре. У опасним ситуацијама се понашам опрезно и промишљено, а у забавним весело
и дружељубиво. Сваки успех долази са вежбом и упорним радом, па ми је онда због тог
успеха врло драго, док ми је сваки неуспех болан и тужан, али уједно и додатна
мотивација да га што пре исправим. За непуну деценију свог живота сам доживела
пуно лепих ствари и догађаја, неки од њих су да пишем, читам, рачунам, свирам клавир
и играм. Било је и ружних доживљаја као што су свађа са другарицом, губитак неке
вредне ствари. Поред породице, школе, клавира и фолклора велики део у мом срцу
заузимају и животиње: маца Мими, пас Бруно, рибица Мила и папагај Кића. У мојим
годинама природно је да имам страхове. Оно чега се највише плашим јесу змије и
гуштери. Ни сама не могу да објасним зашто, али ја се њих стварно плашим.


Често размишљам о томе како на некој великој сцени свирам клавир и уживам са
публиком која ме гледа. Можда се управо због свог тог размишљања у мени родила
жеља и план да једнога дана постанем позната глумица.

Вања Тошић III 2

МАЛИ, А ТАКО ИСКРЕНИ






 Моје име је Ирис. Мама каже да ми је дала име по грчкој богињи дуге и по
једном прелепом цвету. Због тога ми често говори да сам њен цвет најлепши на свету
и сунце њено најлепших боја. Ја сам тада много срећна!

Имам браон очи и дугу браон косу. Висока сам и можда мало мршава, бар тако
каже моја бака. Живим са сестром, мамом и татом и волела бих да са мном у кући
живи маца или куца, али моја мама стално говори да животињама није место у кући.
Собу делим са сестром Искром и трудим се да водим рачуна о својим стварима, тако
што их сама сређујем и пакујем. Увек сам ту да помогнем мами око брисања прашине
и паковања ствари. Понекада викендом дуго спавам и лежим у кревету. То можда није
у реду, али ја волим да се одморим и ништа не радим. Тачније, волим да гледам
цртани дуго у кревету, у њему да доручкујем, ленчарим и све тако док ме мама не
позове да устанем и ручам. Трудим се да све своје обавезе сама и на време завршим,
али понекад када нешто не разумем, ту су мама и тата да ми помогну.

Срећна сам када ме похвале да сам добра, вредна и послушна и тада сам баш
поносна на себе. Деси се понекад да урадим и неку лошу ствар, а онда се пуно
стидим зато што сам била непромишљена. Тада обећам себи да грешке нећу
понављати и држим се тог обећања. Слободно време волим да проводим свирајући
виолину. Понекада се занесем, па заборавим на време. Ја сам добра, вредна,
радознала и волим животиње.

Можда имам доста врлина, али имам и понеке мане, а оне су: да плачем без
разлога и за то немам објашњење... Понекада сам спора у спремању, плашим се
висине и дубоких вода, и није ми баш лепо када доживим неуспех. Све ове мане што
сам навела не бране ми да наставим свој пут, али ја се бојим да им се супротставим
без помоћи других. Рачунам на своје пријатеље и њихову подршку да се изборим са
манама и страховима. Када успем у нечему, баш сам срећна што се мој рад и труд
исплатио, а када крене по злу осећам

се као да уопште нисам уложила сав свој труд, па одем у купатило или у своју собу и
расплачем се.

Ја волим пуно да маштам и сањарим. Често замишљам да у мом дворишту има
пуно куца и маца о којима се бринем и свирам им виолину сваки дан. Мами говорим
да ћу бити ветеринар који музиком лечи животиње, а она ми се смеје. Жеља ми је,
исто, да моја родбина и сви људи које волим, то јест моји пријатељи, учитељице и
васпитачице, живе заувек .

Можда неки мисле скроз другачије о мени и можда је то због тога што ме не познају

добро, али верујте да сам писала истину.

Ирис Живанчевић III 2

МАЛИ, А ТАКО ИСКРЕНИ





 Ја се зовем Николина. Име које носим одабрала је моја мама још пре мог
рођења. Оно потиче из старогрчког језика од имена Николаос и значи „она која је
победила све препреке“. Као мала беба имала сам црну косу која ми је временом
посветлела, па сам сада смеђа. Очи су ми плаве. Нижег сам раста, као и моји
родитељи. Живим у Смедеревској Паланци , у стану са мамом и татом.


По занимању сам ученица основне школе и идем у трећи разред. Моја најважнија
обавеза је да учим. Обожавам математику, глуму и плес. У слободно време волим да
слушам и читам на руском језику.

Ја сам веома упорна девојчица. Толико упорна да, када нешто желим, то понекад
прелази у тврдоглавост. Када нешто хоћу да постигнем и досегнем неки свој циљ,
увек храбро корачам ка томе. Ја не волим да губим, али пораз увек поднесем
спортски. Борбена сам и увек расположена за такмичења. Не волим грубе (опасне)
игре. Мислим да сам дружељубива јер уживам када сам окружена друштвом. Знам да
чувам тајне, не волим да се подсмевам другима, па сматрам да сам добра другарица.
Трудим се да увек будем пажљива и помогнем коме је помоћ потребна. Волим да
добијем похвале јер ми је то мотивација да будем још боља.

Дан који ће ми остати у лепом сећању је полазак у први разред. Супротно од тог
дана најтужнији тренутак за мене је био када сам изгубила мог деку ког сам пуно
волела. Ја се плашим мрака, паукова и паса.

Маштам о томе да једног дана посетим Русију и упознам њихову културу. Жеља ми
је такође да завршим медицински факултет и постанем педијатар.

Николина Антонијевић III 2

ВОЛИМ ЗЕМЉУ СВОЈУ
























Тврђава Голубац
Моја отаџбина Србија


Земља у којој живим,
земља којој се дивим, Моја отаџбина Србија
племенита држава,
отаџбина Србија.
Моја отаџбина Србија
У њој су бројне за мене је прелепа, знај.
реке и језера, Имам најбоље друштво,
приповеда се хришћанска,
то је за мене мали рај.
православна вера.

Другари ме воле,
Многи великани играмо се овде у Србији
овде су се родили сваки дан.
и наш народ у битке водили. Мени је супер, баш уживам.


Много врлина

моја отаџбина Србија има, За време лета
то нека буде јасно заувек дођи у Србију,
душманима свима. лепо ћемо се провести,
обићи ћемо све градове и села,
Лидија Аранђеловић VIII 2 схватићеш да је моја отаџбина весела.


Хелена Ђорђевић VIII 2
















Језеро Заовине на Тари

Манастир Милешева

ЧОВЕК И ПРИРОДА












-цртеж Ирис Живанчевић - - цртеж Неда Живковић -



 Мој крај се зове Смедеревска Паланка. Припада Подунавском округу.
Налази се у сливу реке Јасенице.

Паланка је позната по бањи Кисељак, језеру Кудреч, шуми Микуља,...
Становници града раде у две велике фабрике и у продавницама којих има пуно
по граду.

Највише волим да шетам до Колоније. Паланка је мали град тако да се може
препешачити за кратко време.

Волим да проводим време на Кисељаку. Тамо је велики парк, па се често
играм у њему.

Позивам све људе који нису били у мом крају да дођу и виде природне
лепоте у којима стално уживам.

Јанко Исаиловић III 2


 Мој завичај красе чист ваздух, простране шуме, ливаде и добри људи. То
је моје село Придворице.

Најлепши је у пролеће када је природа пуна зеленила, ливаде пуне цвећа,
а дрвеће високо и бујно. У мом селу постоји веома стар храст који има преко
пет стотина година. У Другом светском рату Немци су хтели да га посеку, али их
је један стари сеоски учитељ у томе спречио зато што је дрво било освештано.
Захваљујући том учитељу, он се и дан данас налази у дворишту моје баке и
деке. Висок је 250 метара, зове се лужњак. Воли да има воде, зато је и
порастао на овом месту које се налази близу реке Јасенице. Био је пун лишћа,
али је оно временом почело да отпада, гране су остариле и остала је само гола
крошња. Наравно, у мом окружењу има и много животиња. Прекопута моје куће
налази се њива где се људи баве пољопривредом . Волим туда да шетам у
јесен и у пролеће.

Волим свој завичај јер сам се ту родила и драго ми је кад год добијем
прилику да га опишем.
Нина Нешић IVр., Придворице

ЧОВЕК И ПРИРОДА



 Крај у коме живим се зове Смедеревска Паланка. То је мањи град поред реке
Јасенице, у Подунавском округу.


Крај Паланке се налази вештачко језеро Кудреч. Поред реке се налази бања
Кисељак. Имамо и шуму под називом Микуља. Паланка је позната по Крстовданском
вашару. Људи у мом крају се баве различитим пословима. Неки од њих су трговци,
мајстори у фабрикама, лекари...

У слободно време волим да шетам до Кисељака посматрајући природу и реку.

Препоручујем свима да дођу у мој град и виде лепа места која мој крај нуди.



Јакша Исаиловић III 2




 Живим између Смедеревске Паланке и Глибовца. Тај део зове се Булине воде.
Ту протиче река Кубршница, њиве су пуне жита и кукуруза.

Мој крај је познат по извору лепе и питке воде који никада не пресушује. Мој
омиљени кутак је баш овај извор. Вода жубори, а поред су колиба и клупа.Ту седим и
уживам. Ја волим свој крај јер сам близу града и имам другове са којима се играм.

Зовем вас да посетите извор и дођете код мене кући да се послужите питом или
колачима што моја мама прави.

Сава Јанићијевић III 2




















-цртеж Сара Стевановић - - цртеж Неда Живковић -

ЧОВЕК И ПРИРОДА













 Мој прелепи крај је током своје историје имао разна имена. Нека од тих имена
су Велика Паланка, Хасан Пашина Паланка, а коначно име Смедеревска Паланка је
добила после Другог светског рата. Налази се у североисточном делу Шумадије или у
доњем сливу реке Јасенице.


Природних лепота у мом крају има заиста много. Због свог рељефа који је
равничарско - брежуљкасти у њему имамо шуму Микуља, две реке Кубршницу и
Јасеницу, језеро Кудреч и извор термоминералне воде „Паланачки кисељак“. Поред
природних лепота мој крај је познат и по фабрици „Гоша“, Народном музеју, Градском
позоришту и по Цркви брвнари која је најстарија црква у овом крају. Људи се баве
разним пословима и делатностима. Најчешће су то рад у фабрици, просвети, војсци,
полицији и у приватном предузетништву. Постоје и људи који се баве воћарством и
сточарством. Сваки крај, па тако и мој, има и неких мана, али без обзира на њих ја га
волим. Због свих својих природних лепота које ми пружа, па и због људи који живе у
њему - ја га волим. Омиљено место или кутак где често проводим време у шетњи са
мојим псом је Кудречко језеро које ми служи за опуштање и уживање.


Због свега овога позивам те да га посетиш и уживаш у њему као што и ја уживам.

Вања Тошић III 2






-цртеж Селена Миливојевић IV 2 -

ЧОВЕК И ПРИРОДА



„Олгини“ планинари увек ка врху


У ОШ „Олга Милошевић“, у сарадњи са ПОСК „Јасеница“, основана је планинарска секција која

сада броји преко 30 чланова, а чији су руководиоци наставник Стефан Антонијевић и учитељ
Душан Грашић. Планинари су током прошле и ове школске године успешно освојили врхове

Таре, Копаоника, Космаја, Бешњаје, као и највиши врх Смедеревске Паланке Обешењак.
Предстоје акције на Фрушкој гори, Јастрепцу, као и седмодневни кампови на Рајцу и

Копаонику.


Стефан Антонијевић, наставник биологије

ЧОВЕК И ПРИРОДА






Пролеће


Пролеће се буди,


буди се и меда из зимског сна,

а будим се и ја.




Пролеће,
Пролеће ти цветај, расти

и што брже порасти.

Цвеће цвета, на пролеће мирише.

Скинули смо зимске јакне и лакше се Пролеће почиње на крају марта,
дише.
и долази нам баба Марта.


Птичице певају, мале ласте зевају,
А маме их храном дарују. Горан Насковски, 1.разред



Игралишта пуна деце, Придворице

на све стране смех се чује

и свако се пролећу радује.



Баш је лепо и миришљаво цвеће,

стигло нам је пролеће.
Урош Марковић I 1

ЧОВЕК И ПРИРОДА








Четири годишња доба




Стигао је и тај септембар када сам пошла у први разред. Била сам срећна
и узбуђена, али и по мало уплашена. Брзо сам заволела учитељицу и другаре. Сада
се радујем сваком одласку у школу и волим све предмете. Поред школе, септембар
нам је донео и јесен.

Иако доста пада киша и не могу често да се играм напољу, волим њену златасту боју
и грожђе.

Као и сва деца, почињем жељно да ишчекујем зиму.

Када видим прве пахуље, почнем да вриштим од среће. Када напада пуно снега,
истрчим напоље и ваљам се у њему. Баш када ми је досадила зимска обућа и одећа,
дошло нам је пролеће.


Свакога дана све је више сунца, зеленила и цветића. Сада ћу коначно моћи да учим
како се играју ролери.

Колико год да ми пролеће изгледа чаробно, мислим да ипак највише волим лето.
Обожавам да пливам. Најсрећнија сам када за летњи распуст дођу браћа из
Београда. Моја мама нас води на базен, где уживамо и по цео дан не излазимо из
воде.

Док читам ово, схватам да ја у ствари волим сва четири годишња доба, јер ми свако
од њих доноси по нешто у чему уживам.



Ружица Тасић, 1.разред



Придворице

ЧОВЕК И ПРИРОДА




Да би човек био срећан треба да воли оно што ради. Да ли су деца срећна док уче?
Да ли воле да уче? Знамо да деца воле да се друже. Срећна су кад помогну некоме.
Воле да буду креативнa. Срећна су када су у природи, када се играју и шетају. Ако
постоји могућност да уче и на тај начин, онда можемо тврдити да воле оно што раде и
да су срећна.

У жељи да деца заиста заволе оно што раде и уживају у томе, ове школске године смо
се потрудили да реализујемо активности које би допринеле томе. На самом почетку
школске године ученици су имали прилику да покажу своју хуманост и креативност, а да
притом уживају у боравку у природи. Они су са својим учитељима у оквиру дечије
недеље правили кућице за птице. Затим су кроз амбијенталну наставу на Микуљи
поставили кућице за птице, обезбедивши им на тај начин зимски дом.



























Планинарска секција наше школе је још један начин да повежемо учење и дечију
љубав према боравку у природи. Ученици су дружењем и планинарском шетњом до
различитих дестинација имали прилике да упознају лепоте наше земље и обогате своја
чула и знања. У октобру су освојени врхови Космаја. Затим је у новембру организован
дводевни излет на Тари. Ученици су том приликом били у планинарском дому, где су
прошли и малу животну школу, јер су већину обавеза извршавали сами.

Можемо рећи да су деца наше школе дају прави пример уживања у свим годишњим
добима. Они су имали прилику да део зимског распуста проведу у оквиру кампа МОЈ
СУПЕР РАСПУСТ. Боравак деце у природи организован је на планини Дивчибаре, где су
деца кроз ваннаставне активности на најквалитетнији начин провела слободно време,
развила креативност, сналажљивост, тимски и такмичарски дух и стекла радне навике уз
надзор стручних лица са великим професионалним искуством у раду са децом.





























Чини се да је с доласком пролећа и лепог времена порасла и дечија жеља да
откривају свет на овакав начин. Стога смо у марту организовали две дуге шетње (око 10
километара) како бисмо посетили наше другаре и учитељице у подручним школама у
Придворицама и Водицама. Тамо су ученици имали прилике да се такмиче у
интеркултуралном оријантирингу и да се друже са вршњацима. Посебан утисак на децу
оставила је посета прославе ромске славе ,,Бибијаке“.
























Позитивни утисци деце, њихова радост и обогаћеност новим знањима и искуствима
су нам нам довољан знак да треба да наставимо са организовањем наставних и
ваннаставних активностима на овај начин, што и јесте наш план за наредни период.



Катарина Поповић, учитељица

РАЗБИБРИГА



Девојка полаже испит.

Док је одговарала на постављено
Мама, знаш како се увек бринеш
да ћу поломити твоје омиљене питање, професор се љуљао на
столици. У једном тренутку
шољице?! столица пукне, а професор паде.
- Знам, Перице. Девојка није могла да издржи и
- Е, па не мораш више да прасне у смех.
бринеш! Устаје професор и бришући капут
каже девојци:

- Јаоооој, колегинице, што ми
данас падосмо!



















Професор хемије пита студента: Седи Перица испред зграде и
- Плин у овој боци је смртоносан. плаче. Пролази једна жена и пита
У случају да се он ослободи, га:
какве кораке бисте предузели? - Је ли, дете, зашто плачеш?
- Дугачке! Веома дугачке!! - Бууууу, тата се ударио чекићем
по прсту!
- А што ти плачеш кад се он
ударио?
- Па, у почетку сам се смејао...

РАДОСТ УСКРШЊИХ ПРАЗНИКА



"Христос воскресе"

поздрављамо најмилије,

од Васкрса

све је радосније.


Највеселији празник

са љубављу се слави,

молимо се Богу

да будемо здрави.



Лидија Аранђеловић VIII 2
Христос воскресе, радост доносе






Васкршња јаја
на столу стоје,

пастелне и јарке

њихове су боје.



Васкршње јутро

доноси нам радост,

по празницима

памти се младост.




Традиција стара

вековима траје,
најдивнији празник

мир и љубав даје.



Исус победио је смрт,

па закорачио

у рајски врт.

КЊИГЕ – ИЗВОР МУДРОСТИ



Интервју са Аном Франк




Постоји толико питања која бих поставила својој вршњакињи Ани Франк, а ово су
нека која су ме највише занимала и на која сам једва чекала да добијем одговор.

- Ана, како преживљаваш ту чињеницу да, у годинама када треба највише да
живиш, ти остајеш заточена у једној соби?

- То можда на први поглед не изгледа толико страшно као што заправо јесте. Нико
ништа не може рећи док то заправо не доживи.То је борба живота и смрти, у неким
тренуцима губим себе, осећам се као да ме неко гуши и често помислим да нема
излаза из ове ноћне море.

- За чиме све чезнеш?


- Чезнем за животом, за свим што изазива срећу и радост у људима.

- Када би сада могла да будеш било где на овом свету, где би то било?

- Отишла бих негде далеко, далеко од злих људи, далеко од туге, од људске
суровости и свих ствари које нас чине несрећним.






























- Шта би све променила у људима?

- Људи би требало мало више да слушају своје срце, да када је потребно да
избацимо све из себе да то и урадимо, а када нам срце тражи да волимо да га
послушамо.Требало би да људи буду мање сурови и зли и да се што више воле и
смеју.

- Где би волела да проведеш последњи дан живота и са ким?

- Волела бих да га проведем на неком сигурном месту, пуном живота са људима које
највише волим - мојом породицом.

- Када се све ово заврши, где ћеш прво отићи?


- Прво ћу отићи да загрлим све своје другарице, онда ћу отићи негде у природу да
коначно продишем, гледам у небо и уживам у звуковима природе.

- Који су твоји циљеви, шта желиш да постигнеш после свега овога?

- Желела бих можда да постанем писац, али пре свега да живим пуним плућима и да
надокнадим све изгубљено.

- Да ли ти дневник помаже да ову ситуацију лакше пребродиш?


- Наравно! Дневник је моје раме за плакање, место где пишем сва своја осећања и
где, када год пожелим, могу да се испразним.

- Шта би ти поручила одраслима, а понајвише деци?

- Одрасли, живите сваког тренутка и уживајте у животу! Децо, смејте се сваки дан,
цените све што имате и оно најбитније – волите целим срцем!

Ана Франк нас је својим дневником научила више него што било ко може да
замисли.Научила нас је колико је живот вредан и колико треба да будемо захвални
на свему што имамо. Ана је прави пример јунака без мача и штита!




Анђелија Тројановић VII1






























- Сајт за овај анимирани филм о Ани Франк
https://www.youtube.com/watch?v=qAIRFyR6NyQ

КЊИГЕ – ИЗВОР МУДРОСТИ




Бајка о језеру

Једном давно, негде на југу, где је небо прозирно и чисто као стакло, где само птице
шарају својим крилима беличасти ваздух, постојало је једно мало језеро. Било је обло и
лепо и у њему су се преко дана огледале птице, а ноћу Месец.

Једног дана, Сунце, господар неба, реши да га претвори у облак и тако улепша свој
небески свод. Сазва јато дивљих гусака и рече им да га пажљиво, носећи у својим
кљуновима, попну на небо. И тако наста најчудеснији, најлепши облак који је свет икада
видео. Дружио се с разним ветровима, пловио раскошним пространствима, обишао
најлепше земље. Причао је с галебовима и понекад им завидео на њиховом лету. А онда се
једног дана нађе изнад поља где је некад било језеро. Била је то сада празна увала. Суза
му капну, па још једна и још једна ...Али Сунце, господар неба, сваку сузу обасја и даде јој
боју. Кристали засијаше и створи се дуга, раскошна и сјајна, чудесна у свој својој лепоти.

На крају дуге, негде на југу, где је небо прозирно и чисто као стакло, постоји једно
мало језеро у коме се по читав дан огледа Сунце.


Лена Радмиловић IV 2

Kњижевност нас учи



Тешко је живети и бити срећан у овом суровом свету, али колико год да је ружно, увек
треба задржати оптимизам.Томе нас уче родитељи, фамилија, наставници, па тако и
књижевност.


Књижевност нас учи да, када нам је тешко, треба да знамо да неки људи имају много
веће муке и да наши проблеми нису ништа у поређењу са њиховим. Ако нас симпатија не
воли, нека друга сигурно хоће; ако смо добили лошу оцену, поправићемо је. Али, нечији
проблеми су нерешиви. Књижевност нас учи да треба уживати у сваком трену младости јер
време тако брзо прође. Треба да се што више дружимо с породицом, играмо са другарима,
да имамо што више другара, да се заљубљујемо...


Ако желимо да пустимо змаја, а нема ветра, морамо да верујемо да ће га сутра
сигурно бити.

Лука Шевић VII 3

КЊИГЕ – ИЗВОР МУДРОСТИ





Књига као путоказ



Књига је право благо,

које поседује дете драго.

Са собом је увек носи,

незнању увек пркоси.





Књига је право благо

које поседује дете свако,

а учити није лако.

Са собом је увек носи,

стеченим знањем се поноси.



Тијана Гавриловић VIII 2
Све су књиге добри списи,

рекоше нам наставници,

наши драги учитељи,

мудри професори.

КЊИГЕ – ИЗВОР МУДРОСТИ




Интервју са Аном Франк



Ана Франк је најпознатија жртва холокауста. Дневник који је водила за време
Другог светског рата постао је један од најчитанијих књига. Њен живот је био
веома суров и тежак и то је погодило многе људе, па тако и мене.


Занимале су ме многе ствари у вези са њом, па сам одлучила да је
интервјуишем.

- Здраво, Ана, да ли можеш да ми кажеш нешто више о томе како си дошла на идеју
о писању дневника?

- Здраво, наравно да могу. Од свог оца сам за тринаести рођендан добила књигу
црвено-белих корица и са малим катанцем. Пошто ми је било лакше да се обраћам
некој особи лично, ја сам се дневнику обраћала по имену Кити. Нисам имала
никога коме бих се поверила у периоду тајног скровишта, па сам све своје муке и
проблеме записивала баш у тај дневник.




























- У дневнику спомињеш тајно скровиште. Да ли можеш да ми кажеш ко је све био
тамо и када сте одлучили да се сакријете?

- Ситуација се у Немачкој све више погоршавала, зато смо моја породица и ја, да
бисмо се на неки начин спасили, одселили за Амстердам (Холандија) у тајно
скровиште у којем смо провели две године. Скривали смо се на тавану једне
зграде и тамо су били моја сестра Маргот, мајка Едит и мој отац Ото. Нажалост,
нисмо могли да поведемо моју мачку која се звала Мортје. Ускоро нам се
придружила још једна породица, са њима и њихов син Петр који је био мој
најбољи и једини пријатељ.

- Пошто знам да ниси могла да излазиш, занима ме како си проводила сво то
слободно време?

- Морам да признам да је било веома тешко, јер нисам имала никакав контакт са
спољашњим светом. Усредсредила сам се на читање, писање дневника као и на
учење. Сматрала сам да ће се цела ова ситуација смирити и да ћу моћи поново да
почнем да живим. Када све прође, желела сам да за почетак постанем новинарка, а
након тога славни писац. Зато сам време у скровишту проводила учећи, јер сам
веровала да ће се мој сан остварити.


- Да ли си се бојала те чињенице да вас сваког тренутка могу наћи и одвести у
логор?

- Наравно, сваког дана сам мислила о томе. Ноћима нисам ока склопила, а дању
када сам радила оно што сам у тим тренуцима највише волела, гледала плаво
небо и људе како корачају улицом, кроз мали отвор прозора. Ноћу се дешавало да
неко покуца на наша врата и тада бих се цела одузела од страха. Руке су ми се
тресле и задржавала сам дах, јер сам помишљала да су нас пронашли и да ће се
мој и живот моје породице тада завршити.

















- кућа Ане Франк –

- Како си успела да се носиш са свим тим и имаш ли неки савет за све оне који се
налазе у сличној ситуацији у којој си била ти?


- Нисам ни ја била толико храбра колико вам се чини и ја сам страховала од
неизвесности и често падала у депресију, али успела сам да се извучем
захваљујући Богу. Он је за мене представљао наду, љубав и срећу. Захваљујући
томе што ни у једном тренутку нисам изгубила веру, успела сам да пребродим све
то. И заиста, када сам размишљала о Богу и молила се, осећала сам се срећно и
спокојно. Савет који бих дала другима је исти као и онај који сам записала у свом
дневнику: „Само је једно правило које треба да запамтиш - смеј се и заборави све
остало! Звучи егоистично, али то је заправо једини лек против самосажаљевања.“

Иако је била млада,Ана је за својих петнаест година проживела више него
већина одраслих људи. Дивим се њеној храбрости, зрелости и томе што ни у
једном тренутку није изгубила веру. Она треба да буде пример младима у томе
како да и у тешким ситуацијама проналазе наду, прихватају реалност и труде се да
наставе даље, ма колико то тешко било.

Нина Тодоровић VII 1

 Све о животу Ане Франк, њеној кући, дневнику, животу у логору имате на
сајту https://www.annefrank.org/en/anne-frank/diary/

ЗНАЊЕ НАС ОДРЕЂУЈЕ




Петница


Пре неколико месеци имала сам прилику да посетим истраживачку станицу ,,Петница"
која се налази у селу Петница недалеко од Ваљева.

О Петници има заиста превише ствари које бих желела да испричам, али када бих то
почела, овом саставу се не би назирао крај, тако да ћу са вама поделити искуство које је
најефектије утицало на мене.

Био је то трећи дан у истраживачкој станици „Петница“ и тај дан је био резервисан за
археологију и хемију .

Архелогију смо имали у порти цркве која се налази надомак истраживачке станице.
Заједно са археологијом била је и историја

Предавачи, или како се у „Петници“ зову "сарадници", на почетку су нас пропитивали оно
основно из историје и архелогије: шта су остаци прошлости , како се деле...

































Затим су говорили о историји саме цркве. Наиме, то је првобитно био манастир у коме је
била манастирка школа у којој су се преписивале богослужбене књиге. Много пута је био
спаљиван и рушен. Храм који данас познајемо, храм Успења Пресвете Богородице
настао је око 1818. Године, обнављан је од 1864. до 1866. Године. Изграђен је у стилу
барока, иконе су припадале истом уметничком правцу. Након мало дужег увода одвели су
нас иза порте цркве где су нам показали гробове претходник монаха , прецизније
правоугаоне камене плоче које су лежале на земљи и испод којих су се налазили земни
остаци монаха.

Најзанимљива ствар на њима била је порука која је била приказана као костурска глава
изнад које се налазио крст, који је порука да живот побеђује смрт. Такође, могли су се
приметити и обриси слова која су била поприлично нечитљива, а недалеко од гробова
налазили се надргобни споменици које смо врло лако тумачили.


За време овог нашег часа сарадници су нам поменули да се на месту где се данас налази
петничка библиотека некада налазило гробље са ког су из поштовања према
преминулима извадили кости и преместили их на друго место. Затим је дошло време на
задатке. Сарадници су нас поделили у три групе од по три полазника који су имали
одређене задатке, а ја се сам одабрала да тумачим иконе као што су на пример Исусово
васкрсење, Успење Пресвете Богородице и многе друге.


За време тумачења схватила сам колико се заправо познајем ту област јер ме уметност и
религија доста интересују. Последња ствар коју су нам показали је био надргобни
споменик особе која је била ктитор цркве. Занимљиво код њега је то што је он био у
земљи и мало откопан, таман толико да се могло прочитати већина текста. Ово је једна
од мојих најдражих доживљаја из Петнице, остаће ми у најлепшем сећању.


Антонина Аџић VIII 1

И ОД ДЕЦЕ СЕ УЧИ



На грешкама се учи

Људи некад мисле да се знање и искуство стичу читањем или нечим сличним, али то
није истина. Не можемо стећи искуство ако нисмо прошли кроз то.

Најбоље је учити из грешака, јер ћемо тако следећи пут знати шта тачно треба да
урадимо у тој ситуацији. То може да се односи на све, на свакодневан живот, спорт, школу
и тако даље... Када погрешимо, не треба да бежимо од тога. Није страшно погрешити и
нећете бити ни први ни последњи којима се то десило. Али, када нешто погрешимо, не
треба да убеђујемо себе како нисмо ми криви, или још горе, да убеђујемо себе да нам је
неко други крив. Тако бисмо само лагали себе. За наше грешке криви смо само ми и нико
други. Сви ми правимо грешке. Чак су и велики људи и научници попут Николе Тесле и
Михајла Пупина правили грешке, али су из њих учили и зато су и постали тако велики.


У реду је правити грешке, и кадгод направимо неку, треба да узмемо неку поуку из ње.
То ће нам живот учинити лепшим и лакшим.

Стефан Марас VII 1

Хоће ли будућност имати јунаке?

У данашње време у свету постоје разне ненормалности. Али за те ненормалности није
крив нико други осим нас људи.

Тренутно у свету владају велики неспоразуми и ратовања. И баш због тих ствари врло
често се дешава да се две особе или чак два народа међусобно мрзе. И тако, мало по
мало долази до великих свађа и на крају до оног најгорег случаја – рата. Да бих описао
рати користићу цитат лика из видео игре, Ника Белића: „Рат је када једна особа на већој
позицији натера друге особе, на мањој, да се међусобно убијају зарад њихових личних,
себичних, похлепних циљева“. То нас тера да се запитамо хоће ли у будућности бити
јунака. У будућности ће нам јунаци бити неопходни. Под јунаке не убрајам људе који ће
убити највише непријатеља у рату, већ мали скуп људи који ће заједничким снагама
променити свет на боље. Али, нажалост, људи са таквим потенцијалом су веома ретки. Чак
и да неко такав постоји у својој земљи, он сам неће моћи да промени много тога.


Људи морају да схвате да, ако желе себи лепу будућност и још лепшу својој деци,
морају да раде заједно и да буду сложни као породица.

Стефан Марас VII 1

И ОД ДЕЦЕ СЕ УЧИ






Само се срцем добро види



Људи су сада потпуно заборавили да гледају срцем, да живе у љубави и срећи.
Често не знају како је бити вољен и како је када некога истински волите.


Питање на које нико жив још увек није одговарио је - шта је љубав. Не знам,
превише сам млада да бих то знала. Многи ће рећи да је љубав када волимо своју
породицу, пријатеље, кућне љубимце...То и јесте љубав, али у животу најбоље
прођемо ако знамо како да волимо себе и како да посматрамо свет. Увек треба да
гледамо срцем ,а не очима. У срцу се налазе сви одговори на наша питања и
недоумице, које можемо да пронађемо само ако се истински потрудимо. Циљ је
свима нама да постигнемо неке резултате и да по томе будемо упамћени. Да ли је
то заиста оно најбитније? Верујем да није! Мој је циљ да у овом заиста лудом
времену останем неискварена и да живим у љубави. Није све тако црно, увек има и
оног лепог, само треба да се потрудимо да на све гледамо што веселије и лепше.
Срце ће нам пружити одговоре и решења за која нико други неће моћи да нам
помогне. Да, истина је, очи нам пружају најлепши поглед на свет, али само срцем
видимо ствари које нам очи никада неће приказати. Ствари се мењају, људи су
другачији, у животу губимо и добијамо многе ствари, али срце је увек ту, куца за
нас!


Људи који на свет гледају срцем, увек најбоље и најсрећније живе.



Анђелија Тројановић VII1

И ОД ДЕЦЕ СЕ УЧИ











Опомена људима





Људи у вашој околини ће вам увек говорити како треба да живите и шта треба да
радите, али мислим да у сваком случају теба да слушате ваше срце, јер једино оно зна
прави одгвор.




У данашње време константно смо окружени тугом и мржњом. Где год да се
окренемо, само се прича о неким болестима и о томе како су људи несрећни. Људи су
заборавили праве вредности јер су окружени само лошим стварима, бар они мисле да је
тако. Нису свесни колико ситнице могу да их усреће, лепа реч или барем један осмех
могу да им поправе дан. Могу рећи да су доста незахвални и стално траже нешто више.
Треба да уживају у сваком тренутку живота и да буду позитивни, јер нису свесни колико
они утичу на друге.



Замерам одраслима то што се превише свађају, што су окружени тугом и што не
обраћају пажњу на ситнице. Једноставно, као да покушавају да избришу сву срећу из
њиховог живота . Например, људи када устану ујутру, буду мрзовољни и бесни без
разлога, уопште не схватају да су добили нову прилику да промене свој живот на боље и
само та чињеница треба да им буде довољна.



У овој суровој стварности једино што је потребно је трунка среће и позитивног
става, јер би тако било много лакше и лепше живети.






Нина Тодоровић VII 1

И ОД ДЕЦЕ СЕ УЧИ










На грешкама се учи




Сви људи праве грешке, кају се и често себи не опраштају, али сви смо ми људи
и сви много грешимо. Оно најбитније је да схватимо да се само на грешкама учи.

Што смо старији, то смо зрелији. Из дана у дан сазревамо и мењамо се. Људи
често мисле да време мења човека, да временом човек научи шта је добро, а шта
није, и то јесте тачно, али истина је да човек највише и најбоље учи из грешака,
било својих, било туђих.

Живот је често суров, људи знају да буду јако неправедни и да се лоше опходе
према нама. Често нам то смета и навикли смо да не опраштамо и да се љутимо.
Морамо да схватимо да ће увек бити тако. Људи ће увек да греше, кајаће се због
својих грешака и често неће опраштати ни себи, ни другима за почињене грешке.
То је сасвим погрешно.

Морамо да схватимо да се нико није родио научен, не можемо увек да знамо
како треба да се опходимо према неким стварима. За то служе грешке. Никада
нећемо знати ако се никада не усудимо да пробамо. Ако пуно грешимо, пуно ћемо и
научити. Некада повредимо туђа осећања, не будемо исправни према свима и
често себи не опростимо због тога. Живот ће нам изнова и изнова доносити нове
лекције и пуно ћемо научити кроз живот. Што више прихватамо своје грешке, што
више себи опраштамо, тако ћемо пуно научити и постаћемо квалитетнији људи.


У животу није циљ да не грешимо, није могуће да увек испаднемо исправни и
праведни, већ треба да учимо на својим грешкама и тиме постанемо бољи људи.



Анђелија Тројановић VII1

ЗАБАВНА СТРАНА




Пронађи два скривена предмета






























































 ЗАНИМЉИВА МАТЕМАТИКА

 За колико је најмањи петоцифрени број већи од највећег четвороцифреног
броја?

 Колико има троцифрених бројева?


 У броју 523685 прецртати (изоставити) три цифре тако да новодобијени број
буде највећи.

УЗОРИ



Особа којој се дивим


Особа којој се дивим је моја мама. Она ми сваког тренутка пружа љубав и подршку.
Много воли мене и секу и стално нас грли и љуби. Када ме загрли, тада сам срећна и
много ми је лепо.

Моја мама се зове Сузана. Има тридесет шест година, смеђу косу и браон очи. Јака
је и храбра жена. Када сам тужна, труди се да ме развесели и обрадује. Посаветује ме
да не бих урадила нешто погрешно. Највише поверења имам у маму и никада нисам од
ње сакрила ниједну тајну. Дивим јој се како брине о мени и увек је ту када ми треба
њена помоћ. Нађе времена да се играмо. Понекада се наљути и казни ме, ако сам
непослушна. Стално ми прича да будем добра, вредна и послушна. Када је моја мама
срећна, и ја сам. Трудићу се да увек будем добра према мами и да она једног дана
буде поносна на мене као што сам ја на њу. Волећу је и поштовати и бићу уз њу и у
добру и у злу.

Моја мама је најбоља и најлепша особа, најбољи пријатељ.Волим је највише на
целом свету.

Сара Томић III р. Придворице








Особа којој се дивим

Имам пуно добрих другара и другарица, али ми је само моја другарица Цока
посебна. Ја своју Цоку много волим. Дружимо се од малена.

Она је добра и увек је ту за мене. Много се лепо дружимо. Заједно тренирамо
атлетику. Када дођем код ње, помогнем јој да заврши све кућне обавезе. Добра је
особа, увек спремна да помогне. Воли да се шали и веома је занимљива. Никада се не
прави важна зато што нешто зна боље од мене. Кад год бих био тужан и нерасположен,
трудила се да смисли неку занимљиву игру да ме орасположи. Никада ме није одвајала
од свог великог друштва иако сам млађи од ње три године, већ ме је са поносом
представљала. Наша заједничка жеља је да једног дана постанемо познати
атлетичари. Вредна је и амбициозна.


Поносан сам што је имам за другарицу. Мислим да ћемо се нас двоје дружити још
много, много година. Када порастемо, постаћемо велики људи. Увек ћемо имати
времена једно за друго и увек ћемо моћи да се ослонимо једно на друго.

Богдан Стошић III р. Придворице

УЗОРИ






Особа којој се дивим



Особа коју много волим и поштујем јесте моја бака. Дивим се њеном доживљају света.
Желим бити као она јер је увек насмејана и поштена.




Моја бака има око седамдесет година и живот схвата боље од већине деце и родитеља У
почетку, док је још била мала, свет је схватала као сан у коме је дозвољено само играње
и забава. Убрзо се све то променило. Одрастала је у породици у којој је главни циљ био
новац. Није јој било важно да ли ће имати довољно пара да купи нову играчку или нову
одећу, увек је знала да се снађе, па је од старих крпа правила своју забаву. Уживала је у
сваком тренутку свог живота као и сада. Била је веома дружељубива, ја сам на њу.
Волела је да помаже другима у ономе што је знала и у ономе што није знала. Радила је
све са љубављу и срећом. Никада није оставила свог најбољег друга на цедилу.



Једног дана, нисам била у стању да устанем из кревета, пошто сам била јако болесна.
Бака ми је увек доносила чај који сада сматрам магијом коју моја бака поседује. Од тог
дана, она је мој најбољи пријатељ, а пре свега мој херој. Једним цитатом Милунке Савић
описаћу своју бака Живку: ,,Нисам тужна, лепо ми је овде“. То ме је стварно асоцирало на
њу, зато што никада наша земља не треба заборавити моју баку, па тако ни ја. Увек ми је
говорила чињенице које имају своје значење, па ћу тако и ја завршити овај састав.




Време лечи све.

Хелена Марисављевић VII1

УЗОРИ




Особа којој се дивим







Сви имају своје идоле, то су углавном људи које не познајемо, које праве неке
непромишљене одлуке и крију се иза лажних савршених маски. Мој идол није такав...




Идол треба да буде неко ко је ту за вас, ко ће вас упутити на прави пут. Мој идол је
моја мајка! То је особа која ми је подарила живот и снагу.Она је мој херој!




Њен живот од почетка није савршен. Она је саму себе васпитала, била родитељ и
себи и свом брату. Њена мајка је била јако неодговорна, себична и непромишљена.
Оставила их је са јако мало година.Била је тако мала, а тако јака. Почела је да ради
и да одгаја себе и свог брата који јој је тада био једини излаз и опуштање од
проблема. Како је расла, стекла је породицу која је додатно била уз њу. Од толиког
стреса, разболела се... Након прве операције уследила је друга. Ја сам то јако тешко
поднела, осећала сам њену бол.




Као и свака мајка, труди се да ме заштити. Од превише посла не виђам је. Жели да
ми обезбеди неке ствари које ми чак и нису потребне! И да немам све што пожелим,
била би ми довољна њена љубав и пажња.




Живот није идеалан, али треба да имамо љубав и потпору од људи које волимо да
бисмо све пребродили.




Анастасија Ковачевић VII 3

УЗОРИ






Особа којој се дивим



Говорићу вам о једној за мене врло посебној и драгој особи, а то је моја прабака
Верка. Верку је цела породица звала Бакица. Она је рођена 17. октобра 1931. године у
селу Сепци, а замислите после тачно 81 године, на исти дан сам се родила и ја.



Имала је једног рођеног брата и са мамом и татом живела је скромно у сеоском
домаћинству. Њена породица је живела од пољопривреде, тако да су сви укућани, па и
деца, увек били укључени у пољске радове. Иако њеном оцу није баш било право,
Бакица је кренула у школу и по причи старијих била најбољи ђак у одељењу. Највише
је волела српски језик и историју. Волела је и друге књиге да чита када би имала
слободног времена. Међутим, њени родитељи су сматрали да је ићи у школу губљење
времена, па су је на њену жалост исписали из школе када је завршила четврти разред.



Време је најчешће проводила на ливадама и пољима чувајући стоку и играјући се са
другом децом из села. Имала је три ћерке, шест унучића и дочекала је шест
праунучића. Увек је била пуна љубави и разумевања за све нас. Одмерена, али
понекад и строга. Трудила се да своју кућу и породицу одржи увек на окупу у слози и
миру. Када је било тешких тренутака. бодрила нас је и није дозвољавала да будемо
тужни. Бринула се о својим ћеркама, унучићима и праунучићима када су били тужни, а
била је срећна и поносна због сваког њиховог успеха. Научила нас је да је породица
најбитнија од свега на свету, а љубав и слога најбољи лек. Говорила је да будемо
честити и праведни људи и да никада не пожелимо нешто туђе.



Некада ми буде тешко зато што она није више са нама, али зато је сваки дан
спомињем и сећам се свега доброг што сам научила од ње.









Ирис Живанчевић III 2

КАД ПРОНАЂЕТЕ СЕБЕ




























Стрељаштво је најновији, најмлађи спорт наше школе. И у стрељаштву се ученици
наше школе истичу успесима, наградама.

На Државном школском првенству у стрељаштву које је одржано 20.12.2021. у Ваљеву
ОШ "Олга Милошевић" представљале су у категорији пионирки- екипно- ваздушна пушка
10 м ученице седмог разреда Емилија Маринковић, Срна Аранђеловић и Нина
Мировић и освојиле 2. место од 18 екипа.

У категорији пионирке- појединачно- ваздушна пушка 10 м, Емилија Маринковић је
освојила 3. место, Срна Аранђеловић 8. и Нина Мировић 27. место од 70 такмичарки.

На Окружном такмичењу које им је и донело пласман на Државно првенство Емилија,
Срна и Нина су појединачно заузеле прва три места, а екипно су освојиле злато.

Милош Димић, наставник

КАД ПРОНАЂЕТЕ СЕБЕ




Свако има несто своје, где је истински срећан, где може да заборави све, где је све
савршено и сви проблеми, бар на кратко, потпуно нестану, ишчезну. За мене,
невероватно и магично место јесте стрељана.

Стрељаштво је посебан спорт. Већина би пре изабрала кошарку, одбојку или неки
познатији спорт, али не и ја. Стрељана је једино место где се осећам заиста сигурно, где
је све како треба, где нема проблема и једина брига у мом свету је да погодим 10.

Секунде када крочим на ватрену линију, све заборавим. Нема више школе, обавеза,
проблема, не чујем људе око себе, око мене је музика, звук хитаца и занимљиви
разговори десетине људи. Али, исте секунде када моја нога дође до линије, то више не
постоји. Све је тихо, све је мирно, више не постоји мој тренер, другови, другарице,
судије…сада постојимо само моја пушка и ја. Сви проблеми који су се пре пар секунди
чинили великим, битним, и страшним - више не изгледају тако.

Узимам пушку и дијабола за дијаболом излази из моје цеви, моје дисање постаје
мирније, узимам ваздух полако и подижем пушку. Намештам је на раме и враћам руку у
добро познату позицију у којој је била већ најмање хиљаду пута. Почиње! Лагано
спуштам главу на кундак моје изгланцане пушке, дишем мирно и пружам прст према
окидачу, не скидајући поглед са нишана, затим узимам ваздух и имам само једну мисао:
”Уради ово како треба”. Чекам и чекам, неколико секунди, док коначно не дође тај
тренутак, а затим брзим покретом прста окидам, још увек гледам у нишан и држим прст
на окидачу. Опрезно спуштам пушку на сталак и довлачим мету. Десет!

У том тренутку моје цело тело испуњава чудан осећај, који се не може описати речима,
не може се дочарати, ништа на овом свету не може објаснити некоме овај осећај. Као
прва љубав, као срећа, као смеша свега на свету што је добро и истински чисто.

Срна Аранђеловић VII 1

ТРЕНУЦИ ЗА ПАМЋЕЊЕ




Вашар у мом крају

Свако дете воли вашар. Jедва чекам 27. септембар, дан када се у Паланци
одржава Крстовдан.

Тог дана моја породица и ја идемо заједно на вашар. Прво што се види тамо јесу
тезге са обе стране улице. Што се дубље иде низ улицу, све се јаче чује музика,
виде се балони. Испред шатора се на ражњу пеку прасићи и кува се кисели купус.
Прво место где станемо јесте рингишпил да се ја возим, затим одем са браћом на
аутодром. Када завршим са вожњом полако кренемо кући. Застанемо да ми мама и
тата купе шећерну вуну и, наравно, обавезно свратимо на тезгу са лицидерским
срцима, где има најлепших свилених бомбона.

То је један од најлепших дана у јесен. Свако дете једва чека вашар, а и одрасли.

Алекса Цимбаљевић III 2




























Страница из мог дневника

Вожња квадом по снегу 9. 1. 2022.


Коначно је пао први снег ове године. Данас сам била најсрећнија.

Поред свих игара које сам једва дочекала (грудвање, клизање, прављење Снешка ),
тата је хтео да нас провоза квадом по снегу. Отишли смо на велики простор код
„Бувљака“ где није још нико прошао. Тата је завезао санке за квад и дуго нас тако
вукао. Онда смо Лена, Петар и ја возили сами квад по великом снегу. Било је много
занимљиво.

Ово је био дан за памћење.
Сара Стевановић III 2

ТРЕНУЦИ ЗА ПАМЋЕЊЕ



Има нешто у мени



Има нешто у мени

што ми не да мира,

нешто што ме у срце

непрестано дира.


Задовољно трљам руке
Рађање новог дана
кад турнир победим

и у школи све оцене средим.
Зора зори,

сунце се рађа .
Али има нешто у мени

што ме много брине,
Сунце мије моје лице,
ту тугу са срца
буде ме веселе птице.
нико не може да скине.


Лахор ме милује,
Нисам срећна,
сунце засипа сјајем
некако смо нас две
и својим нежним загрљајем.
стално самe.

Tата није поред мене,
Сипај, сипај, сунце мило,
није поред моје маме.
огреј сваког од нас, онако како знаш,

и улиј топлину твоју у сваки кутак наш.
Петра Пешић VI 1


Немој да одеш, док не падне мрак,

а када падне мрак, сакриј се...

И опет роди сутра нови дан.


Срна Марковић VII 2

ТАЈ ЛЕПИ ДЕЧЈИ СВЕТ






Мали пас



Има један мали враг,
мени тако увек драг.

То је мој псић мали,

што ми увек фали.



Он се са мном радо игра,

весео је као чигра.
Моје маче црно
Са мном јури, стално скаче,

а мази се као маче.
Моје мало црно маче

воли да по пољу скаче.
То је мој супер пас,
Сваког дана ме весело чека
прати сваки мој глас.
да му дам чашу млека.
Наталија Јовановић I 1


Воли са мном да се игра,

брзо је као зец,

врти се као чигра.

Јесте мало,

али је опасно као тигар.



Моје маче мало,
много је радознало.

То је мала маза,

коју волим пуно.
Оно је моје маче црно.



Невена Радосављевић I 1

ТАЈ ЛЕПИ ДЕЧЈИ СВЕТ



Мој смешни свет



Мој смешни свет пун је чудних
и занимљивих ствари,

то је свет где туга дан не квари.

Од оловака које играју у миру,

до књига које свирају на клавиру.

Од ружа које певају и каранфилића,

ово је свет смеха и забавних прича.

Ту је и лаванда која је диригент,

баш је смешан и забаван мој свет.

Босиљак је пратећи вокал,
Мој смешни свет
за срећом не постоји жал.

Гитару свира нана
Расцветао кромпир, скупљам парадајз,
током целога дана.
гледам у шаргарепе и пуним шпајз.
Гербер смешно плеше,

други га не теше,
Из земље црне изникао црни лука,
нико никада не плаче,
кога је узгајала моја рука.
а он свира све јаче.

Мој смешни свет је много леп,
Седим у башти берем краставац,
баш забаван.
преко ограде ми ускаче неки чупавац.
У бакиној башти

гледам га сваки дан.
Мазне ми чупавац моје поврће,

шта ћу кад немам среће.
Милица Михаиловић VIII 2


Добро, шта да се ради,

нећу због два кромпира умрети од глади.



Вук Андрејић, VII 2

РАЗБИБРИГА

  Дође Перица кући после школе и
- Перице, ни јуче ниси био у каже тати:
школи! – каже учитељица. - Данас сам добио пет!
- Бака ми је болесна. - Браво, сине! А из чега?
- Сваки пут кад изостанеш бака - Четири из физичког, један из
ти је болесна! математике!
- Знам, учитељице, и ми
сумњамо да бака фолира! –
одговори Перица.


- Тата, да ли је мастило скупо?
- Није, сине. Што питаш?
- Па, просуло ми се по тепиху у
дневној соби и мама се страшно
изнервирала!

 Како слон силази са дрвета?
Стане на лист и чека јесен.

 Мама улази у дечју собу и 
- Перице, зашто ти је ова страница
запањено пита:
- Шта то радите? у свесци празна?
- Играмо се доктора. - Е, ту сам рачунао напамет! –
- А шта ради Перица на ормару? одговори Перица.
- Њега смо послали на планину на 
опоравак! - Перице, ако у једном џепу има
хиљаду динара, а у другом сто,

шта имаш?
- Туђе панталоне!

- Комшија, можеш ли, молим те да
ми позајмиш бушилицу?
- Наравно! А шта планираш да
радиш?
- Да спавам!





 Гост:
- Келнер! Келнер! Мува ми плива по
супи!
- Ништа не брините, паук је у
салати, он ће је појести!

ЗАБАВНА СТРАНА




Можете ли на овој слици да пронађете седам лица?



















































 МОЗГАЛИЦЕ
Израчунај број 4937 уз помоћ - Како овај троугао претворити у
бројева 8,7,9,5, 58 и 721. три једнака троугла?

ЦРТЕЖИ































Даница Ристивојевић IV 2



























Доротеја Кабадајић IV 2 Доротеја Кабадајић IV 2

ЦРТЕЖИ

















































































- ученици из Придворица - - Лена Радмиловић IV 2 –

ЦРТЕЖИ
























- Нина Николић IV 2 - - ученици из Придвоица –





























- Селена Миловојевић IV 2 - - Лена Радмиловић IV 2 –


























- Миљана Димић IV 2 - - ученици из Придворица -


Click to View FlipBook Version
Previous Book
YCQ View 5-20
Next Book
650508 รายงานประชุมใหญ่สามัญเจ้าของร่วมประจำปี 2563 นัดที่ 1 และนัดที่ 2