НЕМАТЕРИЈАЛНО И МАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ НАШЕГ КРАЈА_1642502091

ОШ „Душан Јерковић Уча“ Шимановци

ШИМАНОВЦИ, ДЕЧ, КАРЛОВЧИЋ,
СРЕМСКИ МИХАЉЕВЦИ

Андријана Томасовић, 6-1

Тим Академије за природу

1

СРЕМ

"ЖИВИМО ИЗМЕЂУ ДВЕ РЕКЕ,
НА ДЕСНОЈ СТРАНИ ДУНАВА СЕ КУПАМО,

НА ЛЕВОЈ СТРАНИ САВЕ ПЕЦАМО,
А КАДА СЕ ТЕ ДВЕ РЕКЕ СПОЈЕ,
НЕМА ВИШЕ СРЕМА!"

"Легенда, на коју су Сремци изузетно поносни, каже како је Срем рај на земљи по божјој вољи и заслузи марљивих
људи.
Када је бог, по легенди, делио поседе позва себи представнике племена и народа целе земаљске кугле. Још задана бог
сваком додели парче поседа и они задовољни одоше кућама. Но, тек негде у сумрак појави се Сремац за свој део
земље. Бог рече како је окаснио пошто је све подељено. Слежући раменима, помисли како је опет прошао к’о „бос по
трњу“, Сремац једва прозбори да није стигао раније пошто је требало нахранити чељад и стоку. Уверен да чује
истину, Бог се смилује на Сремца и подари му „део свог раја на земљи“ – посед између две реке, Дунава и Саве, са
планином Фрушком гором." (извор: narodnatradicija.wordpress.com)

Срем, пун природних лепота, историјских и културних богастава, чува трагове култура још из праисторије. У њему
су давно живели Келти, нешто касније и Римљани, Хуни, Гепиди, Византинци, Авари, Франци..., па су га
наизменично освајали Турци и Аустроугари, да би у једном периоду био граница између турског и аустријског
царства и припадао Војној крајини. Из овог се види да је Срем мешавина различитих народа и цивилизација, и где је
српско становништво, упркос свим тим утицајима, успело да сачува свој идентитет, језик и културу.

Срем је највећим делом равничарска низија ограничена Савом, Дунавом и Фрушком гором, на којој се налази и
највећи врх у Срему – Црвени чот. Назван је по римском граду Сирмијуму (данашњој Сремској Митровици) па је
првобитно под овим називом подразумевана област са обе стране реке Саве која је гравитирала овом граду. Област
северно од Саве око Сремске Митровице је Срем у најужем смислу речи а тај назив се код тамошњег живља задржао
до недавно па се увек разликовао од „планине“ тј. Фрушке горе.
У 11. веку је на подручју Срема постојала Византијска покрајина Тема Сирмијум, која је обухватала области и
северно и јужно од Саве.
У срењовековној Краљевини Угарској Сремску жупанију чинио је само источни део данашњег Срема са западном
границом која се протезала између Лаћарка и Сусека.
У време османске управе (16-17. век), постојао је Сремски санџак, који је обухватао подручје данашњег Срема.

Данас је Срем регион између Србије
(на истоку) и Хрватске (на западу).
Границе Срема су река Дунав, на
северу са Бачком и на истоку са
Банатом, као и Мачва и Шумадија,
које се налазе на југу преко реке Саве
у централној Србији.

2

КРАТКА ИСТОРИЈА НАШИХ МЕСТА

Цео Тим (историјски записи, библиотека, Завичајна кућа Шимановаца)

ШИМАНОВЦИ

Село је први пут забележено 1385. у Краљевини Угарској. Верује се да је добило име по оснивачу Шимонолцу
„важном човеку“ мачванског бана Стјепана Коргија.
Падом Срема и Купиника 1521. насеље пада под власт Отоманске империје. У турским пописима насеље се све време
назива Шимонолци. 1546. године село је имало 18 кућа и кнеза. До 1566-67. године број кућа је порастао на 42.
У време Аустријског царства од 1718. село је пописано као Шимуновци. Постоји и податак из 1733. године да је у
селу почела са радом граничарско- тривијална школа. Уласком у Војну границу 1766. године село мења назив у
Шанац Шимуновци и долази до ушоравања, тј. формира се простран трг- раскршће на ком се граде војни објекти за
потребе граничара, отвара се српско- немачка школа, копају канали и војни шанчеви, исушују мочваре, граде
путеви... 1774. године Шимановци су имали 88 домаћинстава, а 1791. године 93 домаћинства и 1017 становника. Те
исте године почиње се са изградњом цркве Светог Николе.
Од 1775. село је имало немачку и српску школу. До овог периода, потеси који су припадали Шимановцима су
Тапавица, Михаљевачке Тапавице, Вртлози, Виноградари, Легдар, Катански брег.
Укидањем Војне границе 1871. насеље добија званичан данашњи назив Шимановци и све до 1918. налази се у саставу
двојног Аустро-угарског царства. Окончањем Првог светског рата и стварањем нове државе Краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца и каснијом поделом на бановине, село Шимановци припадају Дунавској бановини, све до почетка
Другог светског рата.
По завршетку Другог светског рата Шимановци су били у саставу земунског среза да би 1955. била формирана
општина која је припала срезу Стара Пазова. Потом су припали срезу Сремска Митровица, а укидањем срезова су
укључени у општину Пећинци.

3

ДЕЧ

Археолошки трагови показују да је у близини села постојало насеље из млађег каменог доба, које није у потпуности
истражено. Такође постоје и бројни трагови и налази у виду делова посуђа, металних предмета, делова надгробних
споменика који датирају још из рисмког периода.
Село, као насељено место, се први пут помиње 1498. године. У то доба, на месту данашњег Деча налазило се имање
племића по имену Dechk и верује се да је по њему и само село добило име.
Место је више пута у току 16. и 17. века расељавано и насељавано. Касније се помиње тек од 1743. године, када су се
у пустару Деч преселили граничари из Дреновца (Атлас насеља Војводине, 2012.).
Прва црква од дрвета била је саграђена 1750. године.
1756. године село је имало 45 домаћинастава и, као и сва остала насеља овог подручја било у саставу властелинства
Војка.
1766. село је припојено Војној граници са 52 домаћинства.
1791. године у селу је било 90 домаћинстава са 789 становника.
До овог периода селу су припадали потеси- Велики Керешац, Мали Керешац, Широка Бара, Керек (село у пољима
Деча које је до 1734. имало 37 домова и стару цркву; убрзо након 1736. село је расељено), Дечеви, Сакуле.
1828. почела је изградња цркве посвећена Вазнесењу Господњем.
До друге половине 19. века заблежен је пораст броја становника и ширење захваљујући исушивању бара у околини
села изградњом канала Галовица.

4

КАРЛОВЧИЋ

1576. године село Карловчић се спомиње као Мали Карловци. 1713. године је забележен као насељено село.
''Основа Карловчића води порекло с почетка 18. века, када су Аустријанци протерали Турке из Срема. Аустријске
власти су инсистирале да села буду збијена ради лакше одбране, тако да су за своја колонизована села, израдили
план. По њему, села су требала да имају крстасту основу у чијем центру су смештене све јавно-услужне делатности
(црква, школа, општинска кућа, мала амбуланта са апотеком, гостионица и др.). Ширина улице, односно шора
требало је да износи 40 m. Са обе стране улице требало је да се налазе засади дудовог дрвета (како би се унапредио
узгој свилене бубе). Пошто је у то време ова територија била скоро сваке године плављена од стране реке Саве,
реализација овакавог плана се није могла остварити у потпуности. Сам живот становника, а самим тим и егзистенција
села, на овом простору био је неизвестан.
Како би удовољили властима и како би се заштитили од високих подземних вода, мештани Карловчића су своје
стамбене објекте градили дуж два узвишења (фосилних остатака обалских греда Саве) међусобно удаљена око 200 m.
Куће су постављали попреко на речну греду, дуж парцеле, док су им фасаде биле окренуте према главном сеоском
путу. То су биле углавном куће са два прозора на предњем забату, с тршчаним кровом на две воде и једним оџаком. У
продужетку куће, а у складу с планом барона Котмана, пружали су се привредни објекти (шупа, штала, амбар итд.).
Село је 1734. године имало 36 кућа, 1756. год. 20 кућа, а 1766. год. 56 кућа.
Тако се постепено формирао типични представник ушорененог сремског типа села са најширом улицом у Србији. У
почетку, средином шора се није пружала главна сеоска улица, јер су тај простор заузимале баре и ливаде. Наиме, село
је у свом главном шору имало два земљана пута који су се пружали паралелно, с обе стране забареног земљишта.
Мочварно земљиште је погодовало развоју живинарства, тако да је Карловчић био нашироко познат по узгоју гусака
и продаји перја...'' (Мр Александар Крајић)
1786. године Карловчић има 76 кућа од плетара, покривених трском и рогозом, ушорених у правој линији, илирску
(српску) цркву, илирску школу саграђену 1720. од чатине. После насељавања породица, које порекло воде из јужне
Србије, Баније, Лике и Кордуна, број домаћинстава је био у порасту, те је према попису из 1810. године село бројало
84 куће. Прва православна црква саграђена је 1769. године од прућа, облепљеног блатом, а наткривена рогозом.
Наредна црква саграђена је на балвановим стубовима 1769. и била је од дасака. Данашња православна црква потиче
из 1793. и више пута је обнављана. Од 1767. године па до укидања Војне крајине, Карловчић је био њен саставни део.
До овог времена селу су припадали потеси Селиште, Дужице, Којине њиве, Брестове алуге (велика густа шума), Крак,
Сењак, Аде, Шодол, Просине, Бошков дол, Пешин брег.

5

СРЕМСКИ МИХАЉЕВЦИ

Mihailevcze, Mihailevci, Mijalovci, Mihaljevcе... па све до Сремских Михаљеваца. Назива места је било много од 1780.
па до 1932. године када место добија данашњи назив.
Насеље се први пут спомиње у 15. веку (1416. године). У 16. веку је било у поседу Петра Веселковића и тада је
насеље имало само 9 домаћинстава и цркву која је била направљена на сојеницама изнад воде, због мочварног терена.
Почетком 18. века Михаљевци су дуго били пустара, да би поново били насељени половином 18. века. 1756. године
Михаљевци су били село са 40 домаћинстава и припадали су Војчанском властелинству.
Селу су у овом периоду припадали потеси Савина Бара, Вркашице, Дуд, Леје, Мало Селиште...
1740. године саграђена је и прва црква од плетера и даске; 1750 – 1755. подигнута је од дрвене грађе, а између 1812 –
1816. године, грађена је од камена и цигле. 1766. године, село је прикључено Војној граници чији је саставни део
било све до њеног укидања (1873.године), али број становника се није значајно мењао (1791.- 565 становника; 1810.-
594 становника; 1836.- 689 становника..).

6

НАШЕ КУЛТРУНО НАСЛЕЂЕ

Подручје Доњег Срема у којем су смештена наша села, било је под сплетом разних утицаја- римљани, турци, аустро-
угари; војна граница, деспотовина, краљевина... Захваљујући тим утицајима, културе су се мешале и имамо обиље
обичаја од паганског до хришћанског.
Животи наших старих прожимао је рад од малих ногу. Често неписмени или полуписмени, а пуни мудрости и
скривеног дара који се открива тек када се удубиш у старе фотографије, записе, усмена предања.
Овај наш кратак приказ почињемо са деда Добривојевим записима (Добривоје Ћирковић, Шимановци, 1919-1981) са
завршеним 4 разреда школе о животу једног сремачког села.

ЦРТИЦЕ ИЗ РАНОГ ЖИВОТА

Покрај села има пашњак мали,
На пашњаку има бунар стари.
Из бунара воду сам вадио,
Чув'о свиње и ту ји појио.
Ту сам моје проводио дане,
Чув'о свиње од младости ране.
Чим сам пош'о да идем ногама
Деда ме је водио свињама.
Па ми каже само чувај свиње
Па ћеш јести шунке и сланине.
Биће меса, имаћеш и масти,
Чувај свиње, не бој се пропасти.
Прич'о ми је приче свакојаке,
И певао све српске јунаке.
Певао ми је Милоша и Марка
И певао ми Старину Новака
Вујадина са обадва сина,
Цар Душана и Страхинића Бана,
И мргуда Хајдука Проклета
Што се не боји ни Бога ни света.
А ја мали па ништа не сваћам,
Само трчим па му свиње враћам.
То је жеља мога деде била,
Да му унук има доста свиња
Oваца и у банки новаца.

7

ИЗГУБИЛА СЕ КОКА

Чујте браћо, истина је цела
Изгубила се једна кока бела.
Изашла је мало да се шета
И за собом повела и петла.
И на шору снађе је невоља,
Опази је фиргеров Никола.
И ту Никола отвори капију
И обоје тера у авлију.
Подигла се граја, па изађе његова Живана
Па Живана сада њега пита
Куда ова живина се скита.
Али петлу ома право није било
Оће њиног петла да убије.
Ал' Живана одма петла вата
Па га носи код чавића врата,
Па са шора још Драгицу виче,
Ој Драгице требал' ти живинче.
А Драгица њози одговара
Ја имам само граорана.
Ал' Живана са петлом се врати
И код Браце га у авлију баци.
Види Ката да јој нешто смета,
Да јој нема кокошке и петла.
Па јој кажу французова деца
Да су видли кокошку и петла.
Одма Ката у потеру пође
И код Секе Слободине дође,
Кажи Секо, кажи сестро мила
Јесил и ти живину видила.
Сека Кати говори овако
Соне стране били су полако
Отишли су до чавића капије
Онда даље видела је није.
Оде Ката да се мало шета
Па код Браце нађе њеног петла
И Никола у акцију пође
Па код Браце у авлију дође
Њиног петла он кући доноси
А кокошка негде јаја носи.

8

Они су причали, а ми смо записивали.....

НАРОДНЕ ПЕСМЕ, ИЗРЕКЕ И ВЕРОВАЊА

Нађа Арсенијевић, 4-2 (казивач- Снежана Станковић)
Нина Суботић, 4-1 (казивачи- баке Гордана Радојчић и Даница Суботић)

Народне обичаје често прате разни обреди, песме и ритуали који се изводе у одређеним приликама и из различитих
намера, уз веровање да ће то донети срећу, помоћ и корист- могу бити заштита здравља укућана, очување и увећање
порода и имовине, призивање кише, сузбијање градоносних облака, излечење болесника… Везани су за одређене
догађаје, празнике и доста су се мењали и допуњавали. Чувани су и преношени с колена на колено. У нашем крају
има доста обичаја и веровања, а ми смо издвојили следеће.

ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ (Обичај призивања кише) које Фотографија преузета са сајта Шимановци.нет (1958.)
се певају само у време суша. Девојке су додоле и
дозивају кишу. По старијем обичају, главна додола се
свлачила до кошуље и покривала се травом, грањем и
цвећем као симбол бујања вегетације. Додоле обилазе
сеоске куће певајући додолске песме Домаћин би тада
додоле поливао водом, призивајући тиме кишу.
" Наша Дода Бога моли; Ој додо, ој додоле!
Да удари росна киша; Ој додо, ој додоле!
Да покисну сви орачи; Ој додо, ој додоле!
Сви орачи и копачи; Ој додо, ој додоле!
И по кући пословачи; Ој додо, ој додоле!"

Има израз када се неко неукусно обуче па се за њега
каже: „Вид`га обуко се к`о додола! “

БОЖИЋНА ПШЕНИЦА ИЛИ ЖИТО је један од најлепших
празничних украса, а сеје се на Вариндан (17.12.). На Бадњи
дан се у израслу пшеницу пали кандило. Након божоћних
празника, пшеница се давала живини и стоци да поједе. По
старом веровању, жито треба да израсте зелено и бујно јер
симболише плодну надолазећу годину, добре усеве и нови

живот…

ЈАБУКЕ ПЕТРОВАЧЕ се користе за прављење колача за
Петровдан. Веровање наших старих је да се јабуке
петроваче нису смеле резати ножем све до Петровдана, јер
ће у супротном падати лед.

9

ЂУРЂЕВДАН је пролећни празник и крсна слава многим породицама. Уочи Ђурђевдана, напуни се посуда водом и
пролећним биљем: дрен, здравац, црвено јаје- чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти
да преноћи. Овом водом се на Ђурђевдан умива.

ДРЕН ЗДРАВАЦ ЦРВЕНО ЈАЈЕ

Обичај је и да се плету венчићи од ђурђевка, млечике и маслачка који се постављају изнад улазних врата, јер по
веровању штите укућане и доносе благостање током целе године.

ЂУРЂЕВАК МЛЕЧИКА МАСЛАЧАК

ИВАЊДАН

На Ивањдан се беру биљке и ките куће, дворишта, људи и животиње зеленилом. Посебно су се плели ивањдански
вечићи у које је, осим ивањског цвећа, плетено и друго цвеће које цвета почетком лета. У венчић се уплете и главица
белог лука, која би требала да заштити кућу и укућане од злих сила, као и од грома и сматрало се да тај лук лековит.
Ивањски венчић се поставља на врата или капију.

ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ ИВАЊДАНСКИ ВЕНЧИЋ ЛАВАНДА

БЕЛА РАДА БЕЛИ ЛУК

10

КРАТАК РЕЧНИК ЛОКАЛИЗАМА

Маша Ђорђевић, 6-2 (казивач Александар Ђорђевић)

Кажу: "Ниси Сремац ако не знаш шта је лампов, чатлов, витлов и текеров!"
Сваки крај, а и свако место имају неке своје посебне речи и изразе. Представљам вам само неке од њих.

ЂЕРАМ- дрвена НАЋВЕ- дрвено
конструкција којом корито у коме се
се извлачила вода месио хлеб

из бунара

ЧЕКМЕЖЕ – фиока ШОР –улица
у столу за држање
прибора за јело и ГРУЊАК/
разних ситница ГУЊ- крзнени
прслук
ШТРИКОВ-
вунени џемпер на КОТОБАЊА-
раскапчање, са спремиште за
два џепића кукуруз

ЈЕНДЕК- 11
канал

КАПИЏИК- ПАЛАЦКА-рогоз
капија, главна

улазна врата

ЧОКАЊ- РЕКЉА- врста
окруњени клип капута, сако
кукуруза

ОВДУД- са ове стране
ОНДУД- са оне стране
ОНОМАД-прошло неодређено време
ВАЈКАДА- одувек, давно време
ДАШТА- наравно
МЕТУТИ- ставити
СВЕЧАРИ- породична крсна слава
УНЦУТ- домишљата деца
САЛАУКА- олуја
ШПИЦНАМЕТ/ШПИЦНАМЕ- надимак (од немачког – spitz – оштар, шиљаст, игла, заједљив) и name – име); неки
датирају чак из 18. и 19. века.
УЊАЊИТИ СЕ- умирити се
УШМУРАТИ СЕ- ознојити се
ШПИЦЛОВ- префригани човек
РЕМУНДА- човек који воли да лута без циља
ЈЕДИТИ СЕ- нервирати се
УЛОПАН-испрскан водом и блатом кад се хода по лапавици (када се чакшире осуше, онда се чокањем блато скине)

И на крају да објасним шта значе речи из увода.

ВИТЛОВ, ВИТЛОВКА– летва уваљана у жуто блато, плеву и сламу, која се ређала између греда на плафону и тако
добијала топла таваница. Данас су то чврсте, али хладне, монте и ферт гредице
ЛАМПОВ, ЈАРМАЦ– део вучне опреме кола или старих пољопривредних машина, носач или држач, једног, два, а
ређе три, ждрвчаника (дрвена полуга на колима за коју се везују амови) у који су се упрезали коњи. Бећарац каже:
„ Бачки коњи, сремачки лампови, мала моја капију отвори!“
ТЕКЕРОВ– систем више увезаних ланаца за вађење винограда
ЧАТЛОВ и ПОМОЋНИЦА– специјална дрвена конструкција која се поставља на кола да се повећа површина
приликом возидбе летине са њива у село.

12

НАШ КРАЈ НЕКАДА И САДА

Ненад Матић, 5-4
Лазар Ђорђевић, 5-2 (казивач Живка Михић)

Михајло Протић, 5-4 (деда Драгиша)
Наш крај се много променио у протеклих 50 и више година. Много смо напредовали у сваком смислу и од типичне
сеоске средине, развили се до веома напредне средине.
Пре 50 година село је имало много мање кућа и аутоматски је било и мање људи. Споредне улице села су били стари
земљани путеви, а само главна улица је имала калдрму. Куће су биле приземне, није било спратница, и градиле су се
од ћерпића. Испред сваке куће је био дуд. Свака кућа је имала по јато гусака и узгајале су се црне свиње мангулице.
Њиве су биле обрађиване ручно, коњима, а и кукуруз се брао ручно. Није било трактора као данас. Људи су такође
држали и овце чију вуну су прерађивали. Одећа се састојала од вунених чарапа, прслука, опанака...Није било пуно
продавница и дућана , јер су тада људи увек или радили на њиви или су били у кући.
Први бицикл- 1930. и нека.

Шимановци- Прховачка улица

Шимановци- Центар села

ЦЕНТАР СЕЛА НЕКАД ЦЕНТАР СЕЛА САДА

ШКОЛА НЕКАД ШКОЛА САДА

13

Први бицикл у Шимановцима
Карловчић- центар села

ЦЕНТАР СЕЛА НЕКАД ЦЕНТАР СЕЛА САДА

Карловчић- Најшира улица у Србији, а у подручју између кућа се и данас могу видети овце.
Сремски Михаљевци- црква и центар села

14

Црква у Сремски Михаљевцима некад Црква у Сремски Михаљевцима сада

Некада у селу није било воде у сваком домаћинству
као сада, па су људи морали ићи на центар села по
воду. Вода се вадила са бездана, а домаћице су

носиле воду у ведрима на ОБРАНИЦИ.

ГЛАВНИ ПУТ- калдрма

15

СТАРИ РЕЦЕПТИ

Стефан Бантић, 5-4 (из мамине свеске рецепата)

Овде речи нису потребне

НАСУВО ВАЉУШЦИ

- Ољуштити и на ситније коцке исећи кромпир, те га скувати у посољеној
води.
-У шерпу сипати више воде, додати кашику соли и чекати да проври.
-За то време од пола литра хладне воде и око 900 г брашна умесити лепо,
глатко тесто.
-Тесто исећи на траке и правити ваљушке. Затим ваљушке кидати и убацивати
у шерпу са кључалом водом. Кувати око десетак минута.
-На масти издинстати 2 главице ситно сецканог црног лука, мало посолити,
сипати врло мало воде (да лук постане још мекши), промешати и додати 2
пуне кашичице слатке црвене млевене паприке.
-У лук додати куван и грубо изгњечен кромпир, измешати, а затим убацити и
ваљушке. Јело накратко вратити на врућу ринглу непрестано мешајући.

Прочитајте: Насуво ваљушци | Шимановци - Šimanovci

За супу РИНФЛАЈШ (кувано месо и поврће из супе)
За сос од парадајза

1 кг јунетине од ребара 1 чен белог лука
3 шаргарепе 1 кашика брашна
1 већа главица црног лука 3 дл сока од парадајза
1–2 першунова корена лист першуна
1 целер со, бибер
1 чен белог лука

неколико зрна бибера

2 л воде

Кувати месо с поврћем на лаганој ватри док све не омекша. Процедити. У

супу закувати домаће резанце или кнедле од гриза. Месо ставити на тањир

уз сецкано поврће из супе, рен (који се огули, ситно изренда, посоли и

помеша с 2–3 кашике киселе павлаке) и сос од парадајза, који се припрема

на следећи начин. На уље ставити сецкани чен белог лука и 1 кашику

брашна, мешати кратко на лаганој ватри да само мало пожути (не сме

прегорети), у то сипати 3 дл сока од парадајза и мешати да не буде

грудвица. Ако је сок од парадајза густ, додати воде. Посолити, побиберити

и додати мало шећера и сецканог листа першуна. Све послужити с

кромпиром.

ХЛЕБ СА МАСТИ, ПАПРИКОМ И ЛУКОМ

16

ТАШЦИ СА ПЕКМЕЗОМ

500 гр брашна 100 гр домаћег пекмеза
1 јаје 100 гр шећера
2 дл млаке воде презле
прстохват соли

Од брашна, јајета, млаке воде и мало соли, замесите тесто. Оставите га да се одморите
барем 15 минута.
Потом чист столњак или радну површину добро побрашњавите па оклагијом развијте
тесто. што тање можете.
Исечите ножем или секачем по тесту правоугаонике. На сваки правоугаоник ставите
пекмез. Потом га лагано превуците и прстима лагано причврстите тесто.
У већој посуди ставите воду да искључите, додајте мрвицу соли и кашику уља. Када
вода проври убаците ташке водећи рачуна да вам се не залепе за дно. Куване ташке
процедите и ставите у чинију.Одозго поспите презлама, претходно пропрженим у
тигању и помешаним са кристал шећером

КОЛАЧ НА КУКУРУЗОВИНИ
1 кг брашна
3 дл млека
2 дл воде
2 јаја
3 кашике уља
1 квасац
2 кашике масти
шећер, цимет
Помешати топло меко и млаку воду, додати шећер и квасац. Оставити 10 минута
на топлом.
Када квасац надође заменити тесто. Од добијеног теста направити две обге,
развити и оставити да се одмори 30 минута.
Развити тесто, растањити, посути циметом и шећером и увити у ролницу. Сеците
сваку ролну колико вам је потребно да увијете око кукурузовине.
Пећи док колачићи не порумене. Уваљати у шећер и цимет.

ШТРУДЛА ОД МАКА

500 гр брашна; 2,5 dl млека; 1 јаје; 40 гр шећера; мало соли; 20 гр квасца; 1/2 супене кашике
масти; 500 гр млевеног мака; 300 гр шећера; мало прокуваног млека

У млако млеко стави се шећер и дода квасац да надође. У посуду са брашном, додаје се квасац,
мало соли и масти. Тесто се замеси и остави да одстоји. Кад нарасте, развије се на дебљину
једног центиметра. Стави се надев од мака и завије у „руду“. Две половине се ставе у тепсију,
покрију салветом и оставе да одстоје 30 минута. После тога се премажу умућеним јајетоми
пеку 45 минута на 200 до 220°C. Кад се испече, штрудла се извади из пећнице, покрије крпом,
а када се охлади, поспе шећером у праху, исече на парчиће и слаже на тацну или тањириће.

17

ШНЕНОКЛЕ
1 л млека, 5-6 јаја, 7-8 кашика шећера, 5 кашика брашна

Излупати посебно беланце, а жуманце са чећером и
брашном измутити. Када се измеша у ту смесу додати мало
млека.
Умућено беланце стављати кашиком у вруће млеко и
превртати. Затим беланце извадити из млека у посуду. У то
млеко се закува жуманце. На крају се помеша беланце и
жуманце и служи.

ПРОЈА
4 јајета (умутити посебно жуманце и
беланце)
17 кашика брашна
1 јогурт
1 чаша уља
1 прашак за пециво
150- 200 гр сира

ЦИЦВАРА
На масти се упржи брашно као за сос и
дода бели лук и вода.

ПОПАРА
Маст и црни лук мало упржити и
додати воду. Убацити тврд хлеб
на коцке исечен, мешати док се
не згусне и по жељи додати сир,
кајамак.

18

Израда домаћих резанаца
19

СТАРИ ЗАНАТИ

Данило Безбрадица, 4-1 (казивач Жељко Ћирковић;
фотографије- позамљене из Завичајне куће Шимановаца)
У нашим селима било је много занатлија, али и оних којима су занати били свакодневна активност као што су
штрикање чарапа или штрикова и ткање платна на разбоју којим су се скоро све жене једног домаћинства бавиле.
У малим радионицама, данашњи мајстори занатлије чувају начин обраде и технику рада из давнина.
ШНАЈДЕРИ
Или кројачи су врста занатлија која по поруџбини шије и кроји одећу од различитог материјала и који уз помоћ
маказа,игле и конца стварају права уметничка дела.

Први течај шивања сингер шиваћом машином
у Шимановцима 1920. година

КОВАЧИ
Звање ковача односи се прво на обрађивача метала уопште, а затим на обрађивача гвожђа и на поткивача (ковач,
поткивач).

Ковач Драган Петровић Поткивање коња
БРАВАРИ
Бравар је занатлија која се бави обрадом гвожђа.
Деда Илија Змај- мајстор за све Металне делове савија, вари, обликује, боји, и прави
браве, ограде, врата, прозоре, капије, кључеве.

20

БАЧВАРИ
Израђивачи дрвених
посуда. Они производе
различите каце и бачве,
односно чаброве, ведра.

ЈОРГАНЏИЈЕ
Занатлија који шије јоргане, душеке и јастуке.

ВУНОВЛАЧАРИ или ДРНДАРИ
Вуновлачари су се бавили чишћењем и грубим раздвајањем вуненог влакна чинећи је ваздушастом и спремном за
даљу обраду- правећи кудељну вуну за предење. У Шимановцима је био вуновлачар, а вуна је пристизала из свих
околних села на обраду.
ОБУЋАРИ
Обућар поправља ципеле. Мења флекице на потпетицама, рајсфершлусе на чизмама, лепи џонове, фарба, зашива
пређице...

Обућар Зоран

ЗАНАТЛИЈА КРПИЛОНЦИЈА
Зантлија који је поправљао и крпио
шерпе и лонце. Ишао је по кућама са
целим својим потребним алатом за
рад. Шта је цурило, више не цури.

21

ПЕКАРИ
Мајстор који се бави спремањем и печењем хлеба и других пецива.

Стара пекарска радња у центру Шимановаца

ТРГОВЦИ

Бавили су се продајом
намирница и пића

Радња 1912.
ТКАЊЕ, ИЗРАДА ВУНЕ, ШТРИКАЊЕ- део свакодневних женских послова старих домаћинстава

ПРЕСЛИЦА РАЗБОЈ ШТРИКАЊЕ

22

ТРАДИЦИОНАЛНИ НАЧИН ИЗГРАДЊЕ ОБЈЕКАТА

Михајло Грујић, 2-1 (казивач деда Петар Грујић)

Мој крај је окружен прелепом природом. За изградњу кућа коришћене су слама, трска и блато- ћерпић, материјал који
се могао пронаћи у непосредној околини..
Прве куће су биле једноделне, имале су једну просторију, у њој се кувало и спавало. Дводелне куће су настале
додавањем још једне просторије испред кухиње. Троделне куће су настале додавање просторије са друге стране
кухиње. Биле су правоугаоног обликаа и приземне. Имале су по два прозора, а врата су била постављена по средини
фасаде, без уличног улаза у кућу. Кров је био стрм због сливања воде и прекривен трском или бибер црепом. Фасаде
су биле од блатног малтера и фарбане у бело. У градњи додато је дрво, стакло и метал. Додат је и трем испред куће.
Касније су људи у изградњи користили циглу и цреп. Фасаде кућа су фарбали разним бојама.
У нашем дворишту постоје две куће- једну је саградио прадеда, а другу деда. Једна је традиционалне, а друга модерне
градње.

ИЗРАДА ЋЕРПИЋА- Сремски Михаљевци

СТАРА КУЋА ТРШЋАНИ КРОВ

23

ЗГРАДА ВОЈНО- ГРАНИЧАРСКОГ ТИПА
Једну сеоску окућницу у Срему чине помоћне, економске зграде за смештај разних врста житарица.
Многе сеоске куће и окућнице нашег краја су под заштитом државе.
Споменици културе- старо градитељство
Карловчић- Амбар са окућницом
Амбар са котобањом саграђен је 1908. године, а иза њега постављени су амбар и друга котобања са амбаром
саграђени 1885. године. У плавој кући снимане су сцене за филмове “ Бело одело” Лазара Ристовског, “ Широко је
лишће” Петра Латиновића, као и спотови познатих српских рок група.

Кош- један део објекта је за чување кукуруза, а
други за жито

24

Сремски Михаљевци- Амбар са котобањом
Амбар са котобањом саграђен је 1899. Године.

Пре адаптације Након адаптације, јануар 2022.

Кућа Атанацковић Илије у Шимановцима саграђена је у првој половини 19. века и представља споменик културе од
великог значаја.

Црква у Шимановцима (1775.г.) 1941. године са срушеним торњем и сада

Црква у Дечу (1831.г.) пре обнове и сада

25

Црква у Карловчићу (1793.г.)
Црква у Сремским Михаљевцима (1812.г.)

26

ТРАДИЦИОНАЛНИ УЗГОЈ СТОКЕ И ОБРАДА ЗЕМЉИШТА

Михајло Ранковић, 5-4 (информације из разговора са дедом Драганом)

О обради земљишта и узгоју стоке причао ми је мој деда Драган, а он је то слушао од свог оца, а мог прадеде. Слушао
сам и раније о томе, али сада ћу то и да напишем.
Наши преци су обрађивали земљиште на прост начин који је био много здравији за људе и околину.. Користили су
коње и волове за обраду земљишта и разна ручна помагала која су користили за одржавање усева (мотика, срп, ашов,
грабуље, обраница се користила за ношење две кофе воде или млека). У том периоду хранљиве материје за узгој
биљака користили су се из сопствених штала- обора,такозвано стајско ђубриво.
Данашња обрада пољопривредног земљишта је пуна разних хемикалија, вештачких ђубрива, отрова, којима се
подиже принос биљака праћена савременом механизацијом. Такав вид обраде земље је нездрав са исхрану људи као и
стоке.

Доњи Срем или како га још називају Свињски Срем, био је познат је и по узгоју свиња. Једна од чувених врста свиња
која се узгајала у Срему је и мангулица- длакава свиња. У прошлости (времену пре 2. Светског рата, а и након њега)
свиње из Шимановаца, Карловчића су се током пролећних и летњих месеци терале у Купинске греде где су се
храниле храном из природе, жиром... Свињари су ту проводили неколико месеци, па су морали и да саграде себи
склониште- свињарске колебе.
Данас је све лакше радити, али није здраво ни по нас ни по нашу околину. Некада су људи имали више посла, дуже се
задржавали на њивама, али су били здравији него сада.

НЕКАДА

Мангулице Свињарска колеба

Орање воловима Орање коњима

27

Окопавање кукуруза Жетелац у раду

Срп Мотика Круњење кукуруза

Чордар- чувар говеда Вршидба

Моба- берба грожђа

28

САДА

Орање трактором Жетва комбајном

Прскање кукуруза- некада се окопавало

Скидање метлица Берба кукуруза

29

ЗИМСКИ ДАНИ

Калина Смиљанић, 2-1 (из разговора са Зором Смиљанић, 55 год.)

У зимским данима људи су све послове око куће радили док је дан . Увече су обедовали сви заједно. Имали су
проблем са водом, па су неки од укућана били задужени за доношење воде која се грејала на шпорету. Снажнији
чланови породице су се бавили пословима око стоке. Правили су сир, кајмак, јогурт. Секли су дрва за огрев. Зими су
обављали свињокољ.
Увече су у топлој соби слушали приче свога деде.
Када падне снег, деца су пунила џакове сламом и онда су се санкали. За време школских дана, ишли су пешке у
школу и сами правили "козију стазицу". Старија деца су помагала млађој у школи.
Маме и баке су правиле зимницу.
На средини собе стајало је огњиште на којем су маме и баке правиле гозбу. Храна је била разноврсна и све су били
домаћи производи. Правио се домаћи хлеб, кромпир у љусци, уштипци, погачице са чварцима, хлеба са масти и
паприком.
Млеко и млечни производи су били неизоставни деп на трпези.
Одређеним данима се одржавала пијаца у граду, и људи из села су носили сухомеснате производе (шунка, кобасица,
кулен, сланина...) и млечне производе на продају.

ЗАБИЈАЧКА- свињокољ

ПОГАЧИЦЕ СА ДРОЖДИНОМ

КРОМПИР У ЉУСЦИ

САНКАЊЕ НА ЏАКУ СЛАМЕ

30

ИГРЕ И ИГРАЧКЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ

Ива Миичевић, 2-1 (казивач- бака Душица, 66 година)

Било ми је занимљиво приликом сакупљања података. Сазнала сам како су се деца пре играла и правила играчке.

Ову причу чула сам од моје бака Душице. Њој је то причала њена мама Марица. Причала јој је о њеном детињству,
како се она играла и правила разне играчке. А то су: крпењаче, лутке од дрвета, плетене луткице и још много тога.
Највише је волела своју крпену лутку Мару.
Играли су се и са каменчићима разних игрица, а од блата су правили колаче, торте, шољице, столичице за лутке...
Дечаци су често играли труле кобиле, изграђивали штуле и праћке. За време свињокоља, од бутне кости свиње су
правили џогуре (клизаљке) које су користили за клизање, а од даске су правили сличуге. Клизало се по замрзнутим
каналима испред куће или су увече полили неко место на улици, да би другог дана то била права тоциљарка. Лопте
крпењаче су користили и за фудбал.

Девојчице су још играле и игре као што су Јелечкиње, барјачкиње и Ласте нам пролазе.

ТРУЛЕ КОБИЛЕ КРПЕЊАЧЕ

ШТУЛЕ- некада су биле омиљена забава деце. Деца су сама правила штуле.

ПРАЋКА

ЈЕЛЕЧКИЊЕ, БАРЈАЧКИЊЕ- Играчи су се делили на две групе са истим бројем учесника. Построје се један
наспрам других и формирају две врсте између којих је слободан простор од десетак метара. Игру почиње прва група
питајући другу групу- Јелечкиње, барјачкиње кога ћете. Упитани одговарају којег ће играча из прве групе, потом се
чврсто ухвате за рукеи тек онда изговоре име играча. Тада одабрани играч трчи према њима и покушава да разбије
раменом ланац играча који се држе чврсто за руке. Bира место за које мисли да су ту најслабији играчи. Ако у залету
успе да пресече ланац, може из ове у своју групу да одведе једног играча. Ако не успе, остаје у групи која га је
тражила. Победник је она група која успе да на своју страну преведе што више играча.

ЛАСТЕ НАМ ПРОЛАЗЕ-Певају- Ласте проласте, Проласте нам кроз гору Наша гора зелена, ваша је увела. По две
из сваке врсте се провлаче кроз капију и тако док се све не изређају. На речи увела спуштају руке и једну издвајају.

ШКОЛИЦЕ

31

ОБИЧАЈИ НАШЕГ КРАЈА

Нина Суботић, 4-1 Даница Росић, 4-2
(казивачи- Војислав Стефановић, Жељко Ћирковић)

ВЕРТЕПИ

Вест о рођењу Христа на Бадње вече и Божић објављују вертепи. Име вертеп потиче из црквенословенског језика и
његово значење је “пећина”.
У питању су младићи или деца, нарочито маскирани, који представљају ликове цара Ирода и три мудраца Гашпара,
Валтазара и Мелхиора маскираних, са брадама и крунама. У свечаним одорама, опасани широким појасима носе
мачеве. Прате их 3 пастира: Деда Губа који представља шаљивџију, Станко и Теодор.
Вертепи обилазе домове комшија, рођака и пријатеља, а верује се да онима који их угосте доносе срећу, добро
расположење, здравље и богатство.

1935. година 2021. година

СЛАТКА ЧЕСНИЦА у нашем крају је слатка и то је посни колач који се спрема око Божића од танких растезаних
кора које се премажу медом и млевеним орасима и у њега се „сакрије“метални новац, сребрњак, који припадне ономе
ко га пронађе.

БАДЊИ ДАН
Обичај је да се на Бадњи дан ништа не позамљује из куће, а ако је нешто раније позамљено, то се тражи натраг, јер се
не ваља да оно што припада кући буде ван ње за Божић.

32

СВЕТИ ТРИФУН
14. Фебруар је Св. Трифун. Тада се ореже једна чоткот лозе и залије црвеним вином да година буде родна и грожђа у
изобиљу.

СЕДЕЊЕ НА ШОРУ И ДИВАН
Препричавање догађаја, договарање послова,
посматрање пролазника, размењивање рецепата,
помало оговарања- једном речју дружење.

ТЕРАЊЕ БОЖИЋА
Коњаници се окупљају са коњима окићеним пешкирима, ћилимима, затим, каскају сеоским улицама, обилазе домове
својих пријатеља, комшија, родбине.
Са терањем Божића коњаници крећу рано ујутру певајући „Рождество твоје”. Обичај је да свраћају у сваку кућу, где
је домаћин отворио капију, како би честитао Божић и пожелели добру и плодну годину и напредак.

СВАДБЕ У ФОТОГРАФИЈАМА

33

ОДЕЋА НЕКАДА И САДА КРОЗ ФОТОГРАФИЈЕ

Лена Живојнов, 7-2
(сакупљање старих фотографија, истраживање- интернет, старе књиге)
Основна и најважнија намена одеће је да покрива и штити тело од различитих временских и спољашњих
утицаја.
У нашем крају сточарство је омогућавало становништву израду одеће од вуне, као и производњу тканине од биљака–
конопља, лан. А пошто се узгајао и дуд и свилене бубе, у изради одеће су се користиле и свилене нити.
Обрада и производња текстила (домаћег платна и вуне) била је део обавезних послова у оквирима домаћинства и
искључиво део женских кућних обавеза. Домаћице су израђивале вунени и платнени материјал на разбоју и, осим што
је употребљавана за ткање материјала потребних за израду одеће и за плетење, користила се и за ткање ћилима и
торби.
Током прве половине 20. века, домаће платно се постепено замењује тањом чојом фабричке производње, која је
набављана у градским дућанима или занатским радњама.
Данас се одећа веома ретко шије. Углавном се купују готови производи фабричке производње. Данас се носи одећа од
најразличитијих материјала. Најчешће се носе фармерке, памучне мајце, али су важни и детаљи: накит, мараме,
торбе, сатови…
НЕКАДА

34

1925. година 1917. година 1930. година

35

САДА
36

Моје село

Моје село,
најбоље у свему
сместило се
у равноме Срему.

Сваког јутра
петао нас буди,
ал' највреднији
од свега су људи.

Дружење, заједништво,
обичаји,
све то наше
мало село гаји.

Плодне њиве,
кукуруз и пшеница,
а по улицама
насмејана дечија лица.

И као у времена стара,
кад човек пожели
да се одмара,
у близини села налази се
Обедска бара.

Природна богатства
и природа чиста,
село ратарства
и гостопримства.

И можда наше село
није велико попут
градова осталих,
ал' има нешто што
га чини посебним.
Дивна природа и
добри људи,
свашта наше село нуди!

Лена Живојнов, 7-2

37

У сакупљању материјала учествовали:
Калина Смиљанић 2-1
Ива Миличевић 2-1
Михајло Грујић 2-1
Нина Суботић 4-1
Данило Бездрадица 4-1
Даница Росић 4-2
Нађа Арсенијевић 4-2
Стефан Бантић 5-4
Ненад Матић 5-4
Михајло Ранковић 5-4
Лазар Ђорђевић 5-2
Маша Ђорђевић 6-2
Лена Живојнов 7-2
Матеја Протић 5-4

Фотографије:
-породичне фотографије Нине Суботић, Ненада Матића, Матеје Протића, Дејана Живановића, Милане Падежанин,
Драгане и Зорана Љубинковић, Нађе Арсенијевић, Сање Спасић, Гордане Нешковић и Жељка Ћирковића;
-фотографије из Завичајне куће Шимановци (фотограф Слобадан Чавић);
-старе фотографије са Шимановци.нет;
-фотографије путем истраживања на интернету.

ЗАХВАЉУЈЕМО СЕ СВИМ НАШИМ КАЗИВАЧИМА НА ДОБРОЈ ВОЉИ И СТРПЉЕЊУ!

38