Вуков рјечник

Вук Стефановић Караџић

„Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ
пропасти или неће, него ради оно што си ти
кадар! Па ако сваки уради онолико колико је
кадар, неће народ никад прорасти!“

1

Биографија Вука
Стефановића Караџића

Вук Стефановић
Караџић (Тршић, 6.
новембар 1787 —
Беч, 7. фебруар 1864)
је био српски филолог,
реформатор српског језика,
сакупљач народних умотворина и
писац првог речника српског
језика.Вук је најзначајнија личност
српске књижевности прве
половине XIX века .

Имао је неколико браће и Тршић - Родно место Вука
сестара који су умрли. У Стефановића Караџића
тадашње време се веровало
да је то због духова и
вештица. После смрти доста
његове браће његови
родитељи су му дали име
Вук да би то име отерало
духове и вештице

2

Занимљивости из живота Вука
Стефановича Караџића

Вукове љубави...

У историји су забележене три Вукове љубави.
Прва и највећа Вукова љубав била је Ружа Тодорова. Заволели су се када су имали
само 17 година, у време пред избијање Првог српског устанка.
Друга жена у Вуковом животу била је Сара, млада удовица крајинског кнеза и великог
трговца Мише Карапанџића. Њихов однос започео је великим пријатељством. Вук је
тада имао само 25 година, док је Сара била 10 година старија. Веза је завршена,када
је Вук био приморан да напусти Неготин, а она му никада није опростила што ју је
оставио.
Након што је стигао у Беч, упознаје Ану Марију Краус,ћерку богатог аустријског
трговца. Иако је са Аном имао складан и срећан брак, Вук никада није заборавио
своју прву љубав, Ружу Тодорову.
Вукова деца...
Вук је са Аном имао тринаесторо деце,али је само двоје надживело своје родитељ.
Остала деца сунажалост, умрла у детињству или у раној младости. Вукова изјава
поводом тога, остала је запамћена: „ Чини ми се да ће од све моје деце остати само
моја дела.“

3

Вукове речи пре стварања
рјечника

„Већ има близу
хиљаду година како
Србљи имају своја
слова и писмо, а до
данас још ни у каквој
књизи немају правога
свог језика! Док су
Србљи имали своје
краљеве и цареве, да
се у оно доба могло
писати као што се
данас пише по турски
државама; зато се
није требало ни ласно писати
којекако.“

Прво издање рјечника чије је пуно име „ Српски рјечник
истолкован немачким и латинским ријечима“ објављено је
1818. године и обуџвата 26.270. речи које је Вук чуо у
народном говору у Србији, Срему и Војводини. У рјечнику се
користи чист народни језик са другим проширеним иѕдањем
граматике и зато представља један од најважнијих корака у
Вуковој борби за језик.

4

Први Вуков рјечник

Против српског рјечника у првом реду била
је црква на челу са митрополитом Стеваном
Стратимировићем из следећих разлога:

Због примене новог правописа у њему и
избацивања неких слова која су се
налазила у црквеним књигама;

Због доста турцизама којих је било у
речничком фонду;

Из страха да се „не упропасти словенски
језик на штету цркве и тиме
допринети чак и пропасти српске
нације“;

Против српског рјечника био је и остали учени свет. Стратимировић
је чак наредио да се у Карловцима 1819. године спали Вуков речник.

Многи су га тражили и имали: Пушкин, Гете, Јаков Грим, Леополд
Ранке, Адам Мицкиевич. За све њих то је био велики европски и
културни догађај, утолико више што су речи биле објашњаване и на
латинском и немачком језику.

Један од ретких учених познатих
људи од тадашње Србије који је са
усхићењем дочекао друго издање
српског рјечника из 1852. године и
одмах уочио његов свестрани
значај за српску науку био је Јован
Ристић, историчар и књижевник.

Вуков речник је био извор за многобројна истраживања. Речник је
огледало живота Срба кроз векове, прва српска енциклопедија
свеукупног живота, у којој се слило и у којој се нашло све што је
сачувано у колективном памћењу и за шта се знало од памтивека.

5

Био је то сарословенски језик
комбинован са руским језиком.
Ово је био значајнији језик српске
цркве и школа. Наиме, у школама
се учило из књига написаних на
старом језику и у њега су
уношени елементи руског и
српског народног језика. Тако је
настао славеносрпски језик који
је био веома хаотичан.

Вуков рјечник је
објавлјен 2. године
након што га је
завршио. Вук је
Рјечник написао
новим оравописом и
азбуком знатно
упрошћеном. Из
дотадашње азбуке
иизбацио је све знакове који нису иали своје гласове, тачније
избацио је 19 знакова. Из старе азбуке преузео је 24 слова и
додао је нова (љ,њ,ћ,ђ,џ,ј). Нове знакове створио је тако што је
6 нека слова стопио са полигласом.

Шта све данашњем читаоцу открива
Вуков српски рјечник?

1.Даје нам слику патријархалног живота у ондашњој Србији, о породичним
задругама, илуструјући то конкретним примерима а све поводом објашњавања
речи као што су: клијет (кућа домаћинства), редара или старјешина.

2.Даје слику класне структуре и занимања која су била актуелна у ондашње време
(газда, слуга, сељаци, пандур, мутавџија, сарач, чизмар...).

3.У Вуковом српском рјечнику садржани су пагански, хришћанско-византијски и
оријентални културни слојеви у животу српског народа.

4.У Вуковом рјечну су приказана народна веровања, обичаји, сујеверја.

5.Речник доноси географске називе, описе места, планина, насељених места.

6.У Вуковом речнику су се нашле разне песничке и прозне врсте: пословице,
загонетке, заклетве, клетве, бајалице,тужбалице, обредне песме, обичајне и
шаљиве песме. У свој речник је унео и око 40 омањих приповедака: легенде,
анегдоте, бајке, приче о животињама.

7.У овом речнику су многи записи из Вуковог живота, што му даје и својство
мемоарске књиге.

8.Ово дело Вука Караџића на многим местима обогаћено је и историјским
чињеницама.

7

Други Вуков рјечник

Године 1852. издато је Караџићево Друго издање Вуковог рјечника
капитално дело, друго издање
"Српског рјечника" са 47.427 речи које Ђура Даничић
су биле акцентоване. Друго издање, је
допуњено и прерађено у односу на
издање из 1818. Вуков сарадник на
другом издању био је Ђура
Даничић.Вуков Рјечник није обично
лексикографско дело, него нешто
много више од тога, енциклопедија
српског народног живота, у којој су
описана народна веровања, обичаји,
ношња, унесени исцрпни подаци о
нашим крајевима, о друштвеним
односима и национално-политичким
приликама, о флори и фауни, о
просвети и школама, о оружју и оруђу:
дело је богато илустровано народним
умотворинама: пословицама,
приповеткама, загонеткама,
предањима те стиховима из лирских и
епских песама. Рјечник је синтеза
целога Вуковога рада. У њему су
заступљене све гране његове
делатности: и филологија и етнологија,
и историја и народне умотворине.
[Овај речник народног језика, превод
"Новог завјета" (1847), и
збирке народних
умотворинапредстављали су темеље
з8а савремени стандардни српски
језик.

Насловне стране два издања Српских рјечника, првог из
1818. године (лево), и другог из 1852. године (десно).

Куртуролошке разлике између ова два рјечника су такође
уочљиве. У новом рјечнику је приступачнији утицај
европске урбане цивилизације, додуше, ни рјечник из
1818. године није речник говора пастира и сељака. Сем
тога уведен је и глас х који се, за разлику од језика Вуковог
краја, чуо по селима Вуковог краја, чуо се по селима и
варошима по којима се говорило југозападним наречјем.
У Рјечнику из 1818. године било је нпр. Само ајдук, алка,
арамбаша, а у рјечнику из 1852. године хајдук, халка,
харамбаша.

9

Акмаџа-птица као кобац, коју
Турци ухвате као младу и
припитоме, па је носе на руци
као сокола, и у јесен с њоме
лове препелице. На зиму се
пушта јер кажу да неће да
слуша више од једне јесени.

Вампир– то је човек у кога 40
дана после смрти, уђе
некакав ђаволски дух и
оживи га. Он ноћу излази из
гробља и дави људе и пије
њухову крв. Реч вампир је
једина српска реч која се
користи у целом свету.

Задушнице– За време
задушница, људи узимају
свеће и пале их мртввима, и
које су познавали, и који су
им били блиски. Али обичај је
да се вака свећа намени
сцакоме.Свеће се могу
10 палити у цркви, манастиру,
али и на гробљу.

"Добро је знати шта људи мисле
и говоре,
али не треба свакога гонити који што противно
рекне.
Особито људе који, по несрећи, имају право..."

"Ко врага свећом тражи, тај ће га
и наћи."

Са својом штулом нисам могао мислити ни на

коња ни на рат, те сам морао, хтео не хтео,

навикавати, колико сам могао, на седење код

куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда,

погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а

моја штула ме је натерала да тражим мира, да

мирно читам књиге, да мирно записујем на

хартији оно што сам чуо и видео оком. Исто

толико колико штула, задржавала ме је на месту

и моја жена... Уредници:

Божовић Милица

Брајовић Богданка

Дамљановић Ксенија

Пертонијевић Милица

11