часопис

Верски колаж

ЧАСОПИС ВЕРСКЕ НАСТАВЕ СРЕДЊИХ ШКОЛА ЕПАРХИЈЕ ВРАЊСКЕ
БР.1 – СВЕТИ ПРОХОР, 2021.г.

Дигитални часопис излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г.Г. Пахомија
У изради часописа учествују ученици и вероучитељи средњих школа Православне епархије врањске. На
мејлове вероучитеља, који се налазе у наставку, можете да шаљете своје текстове, радове, предлоге и
сугестије.Сви ученици средњих школа позвани су да учествују у изради наредних бројева овог часописа.

Весна Стојановић [email protected]

Дејан Станојковски [email protected]

Константин Јовановић [email protected]

Лана Сотировић Недељковић [email protected]

Милена Ивановић [email protected]

Ненад Љубеновић [email protected]

Ненад Спасић [email protected]

Никола Павловић [email protected]

Сњежана Илић [email protected]

Стеван Милошевић [email protected]

Стефан Ристић [email protected]

Зоран Стојанов [email protected]

Ивица Трајковић [email protected]

Милован Стојменовић [email protected]

Данијел Анђелковић [email protected]

Мићо Зеленовић [email protected]

Уредници часописа: мр Сњежана Илић, Милена Ивановић
Припрема и дизајн: Милена Ивановић
Визуелна израда страница:Јелена Момчиловић,IV разред, Гимназија "Светозар Марковић", Сурдулица
Насловна страна: Ведрана Гачић, Гимназија „Светозар Марковић― Врање

Садржај

Пролог
Празници
Тематска целина-Свети Прохор
Историјски део
Филмски свет
Актуелне теме
Ученици наше Епархије
Разговор угодни
Традиционална јела српске кухиње
Епархијска дешавања
Епилог

ПРОЛОГ

,,ПУСТИТЕ ДЕЦУ ДА ДОЛАЗЕ К МЕНИ И НЕ БРАНИТЕ ИМ, ЈЕР ЈЕ ТАКВИХ

ЦАРСТВО НЕБЕСКО‖ (Мт 19,14)

Драги ученици веронауке средњих школа Епархије врањске Српске Православне
цркве, помаже Бог!

Ево нас пред првим бројем онлајн часописа ,,Верски колаж‖. Ово је први ђачки
верски часопис који пишу и уређују ученици и вероучитељи наше Епархије. Часопис је
настао на предлог и иницијативу средњошколских вероучитељa а по благослову Његовог
Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија и објављиваће се периодично.
У часопису ће бити речи о празницима, дешавањима у епархији, традиционалној храни,
средњошколцима као и о актуелним темама за младе.

Једна од тема првог броја јесте обележавање двадесетогодишњице враћања
веронауке у школски систем Републике Србије.

Традиционалне верске заједнице, Исламска верска заједница, Римокатоличка
црква, Јеврејска верска заједница, Протестантска црква на челу са Српском православном
црквом и патријархом Павлом и тадашња демократска власт на челу са Зораном
Ђинђићем, поставили су нове темеље слободе вероисповести и верског образовања
младих у Србији. Те, за нас давне 2001. године блаженопочивши патријарх Павле, одржао
је у Основној школи ,,Краљ Петар Први Карађорђевић‖ у Београду први свечани јавни час
катихизиса и тиме означио повратак веронауке у школе у Србији. Наши тадашњи
вршњаци, имали су ту част да после педест година комунистичког и атеистичког режима,
почну своје школовање молитвом ,,Оче наш‖. Од тада до данас, на хиљаде основаца и
средњошколаца васпитавало се и васпитава се у духу православне вере.

Враћање веронауке у школе, био је један од најзначајнијих тренутака у враћању
демократије и уставом загарантованих верских права и слобода.

Ангелина Стојадиновић IV/6, Економско-трговинска школа, Врање

Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина

Рођење Свете Деве Марије није било уобичајено. Њени родитељи Јоаким и Ана дуго
нису могли да имају децу, због чега су много туговали, јер је неплодност код Јудеја
сматрана као срамота. У позним годинама им Бог подари дете, јер су били из два, Богом
издељена рода јерврејског народа: царског Давидовог (отац) и првосвештеничког
Ароновог (мајка), а одликовао их је чист, свет и праведан живот. Тако је Богородица
рођена у Назарету, у Галилеји 20 година пре нове ере. Родитељи су је у три године однели
у храм, Богу на дар и дошао је дан свечаног уласка у Јерусалимски храм, такозвано
Ваведење. Она се у жељи да остане девица у 12 година заручила старцу Јосифу, који је
био Богом дан да чува и буде хранитељ Господа Исуса Христа. Након 3 године, са 15
година, примила је благу вест од Арханђела Гаврила, да ће родити Сина Божијег. Марија
је походила рођаку Јелисавету, која је била трудна. При њиховом сусрету, Јелисавети је
заиграло дете у утроби. Тако је то био и сусрет њихових синова – Исуса и Јована
Крститеља. Јелисавета надахнута Духом Светим повикне: „Благословена си Ти међу
женама и благословен је плод утробе твоје!― Она је три месеца помагала Јелисавети и по
повратку кући Јосиф примети да је трудна. Марија му ништа није објашњавала и он
одлучи да је тајно отпусти, да његова жена не би била каменована за прељубу. Међутим,
ноћ пре него што је одлучио да је отпусти, у сну му се појави анђео Господњи и рече:
„Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што је у њој зачело од
Духа је Светога. Па ће родити Сина, и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од
греха њихових...―. Када се приближило време Исусова рођења, римски цар Октавијан
Август заповеди да се спроведе попис становништва, па је свако требао да оде у град
својих предака, па је попис Марије и Јосифа, јер су од рода цара Давидова, био у

Витлејему. Тако Исус Христос, Син Божији, како и пише у Старом Завету, беше рођен у
Витлејему.

Текст писали ученици Гимназије „Бора Станковић― у Врању:
Данијел Петковић IV4
Нина Вељковић IV4

вероучитељ Константин Јовановић

МАЛА ГОСПОЈИНА У БОСИЛЕГРАДУ

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Босилеграду 21.септембра 2021

године, прославила је своју храмовну и градску славу, Малу Госпојину.

Мала Госпојина, празник када прослављамо успомену на дан када се у Назарету,

у дому Јоакима и Ане родила јеврејска девојчица Марија, касније жена над женама и мајка
над мајкама Пресвета Богородица.

Ученици који слушају Верску наставу у босилеградским школама, окупили су се

на Малу Госпојину око свог Архипастира и учитеља, Епископа врањског Господина
Пахомија, у Саборној цркви у Босилеграду, да заједно у Литургији, Литији око храма и
резању славског колача, заједно са окупљеним верним народом дају свој допринос у овој
духовној радости која на овај дан непрекидно траје 144 године у Босилеграду.

Протојереј Зоран Стојанов

КРСТОВДАН НА СВЕТОЈ ГОРИ

Пре неколико дана свечано смо прославили празник Воздвижење Часног крста или
Крстовдан, празник посвећен проналажењу Часног крста на месту Христовог распећа.
Крстовдан је један од четири дана у години када се врши поклоњење Крсту Христовом.
Остали дани су у трећој недељи Великог поста која се зове Крстопоклона, Велики петак и
14. август –када се обележава празник изношења часног крста Господњег.
Постоји више предања о празнику. Најпознатије је свакако оно, о томе да је Света Јелена,
мајка цара Константина отишла у Палестину на поклоњење светим местима. Након дугог
трагања успела је да нађе гроб Господњи и у њему три крста. Царица је била у недоумици
који крст је од та три, крст Господњи. По промислу Божјем, поред гроба је баш тада
пролазила поворка са мртвацем. Да би открили који је од крстова, крст Господњи
стављали су један по један крст на мртваца. Када су ставили трећи крст, мртвац је оживео.
По томе су познали да је то часни и животворни Крст Господњи. Део крста царица Јелена
је поклонила сину, цару Константину а остатак је положен у храм Васкрсења Христовог,
који је био подигнут над гробом Господњим. По освећењу храма, установљено је да се
Воздвижење Крста Господњег празнује 14. септембра.
Посебно свечано празник се прославља на Светој Гори. У част празника у свим
светогорским обитељима служи се свечано бденије а манастир Ксиропотам и неке келије
имају панагир-славу. Иначе, у манастиру Ксиропотаму се чува највеће парче Часног крста
на свету који је Свети Павле оснивач манастира добио од императора Романа.

И наш манастир Хиландар, међу својим многобројним светињама у олтару чува делове
Часног крста, на коме је распет Исус Христос. Делови су опточени златом, полудрагим

каменом и бисерима. По предању, Часни крст је манастиру даривао Свети Сава, који је
Крст добио од никејског цара Јована Ваца (Ватец III). До средине 18. века Часни крст је
био у једном комаду након чега је братство одлучило да од њега направи два мања крста.
Светлописи монаха Милутина Хиландарца

У Хиландару, уочи Крстовдана традиционално се бере грожђе Светог Симеона. На сам
празник после молитве на Литургији игуман, Хиландара дели свима по једно зрно грожђа
заједно са нафором. Ово је једини дан у години, када сви који су у манастиру могу да једу
ово чудотворно грожђе. Након трпезе грожђе се носи на сушење како би се делило
паровима који немају децу.

.
Ненад Спасић, вероучитељ

Празник Покрова Пресвете Богородице

Празник Покрова Пресвете Богородице установљен је у X веку у Ромејском Царству, за
време владавине једног од најученијих људи тога времена, василевса Лава Мудрог.
Године 911., 1. октобра по старом календару у четвртом часу свеноћног бдења, догодило
се у Влахерни ново чудо. Окупљеним верницима у Цркви, указала се Мајка Божија. Тај
догађај, означио је не само настанак једног новог и другачијег сагледавања Богомајке већ
и историјски тренутак ослобођења од опсаде Сарацена.
Ипак подлога за настанак овог празника сеже још у V веку, доба када су најважније
реликвије Богородице пренете из Јерусалима у Цариград. Велику заслугу за уздизање и
поштовање култа Богородице имала је царица Пулхерија, која је била покровитељ прве и
најзначајније три Цркве подигнуте у част Богородице у Цариграду. Убрзо по оснивању
Одигитрије, Храма у Халкопратији и Богородичине Цркве у Влахерни, ове три светиње у
себе су примиле грчку капу, појас и мафорион.
Византијска Престоница је често стајала на путу разних освајача. Чудесним посредовањем
Богородица је спасила Град од Аварске опсаде у VII веку. Патријарх Сергије, изнео је
икону Мајке Божје на зидине Златног Рога, испред Цркве у Влахерни. Аварском кагану
указала се Госпа окриљена плаштом са мачем у руци. Тај догађај је условио коначну
смену античког патрона и поставио Богородицу на место неприкосновеног заштитника и
покровитеља Ромејске престонице.
У X веку Богородичин град опет се сусрео са нападом а овог пута то су били Сарацени,
муслимански претходници Османлија и настављачи персијског рода Сасанида.
Интервенција Богоматере и овога пута није изостала. Током богослужења у Цркви у
Влахерни, где се највећи број чуда изгледа збио, јавила се Богородица која је са главе

скинула покров и прекрила све присутне. У пратњи многих Светих и Праведних на
коленима, почела се молити заједно са свима присутнима. Свети Андреј видевшии то
јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита
га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори
Епифаније: "Видим, оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији
од муње, сав народ који је у храму!ˮ

Влахерне су храм који је због поседовања најпознатије Богородичине реликвије био и
најпосећенији. Чудотворно деловање Мајке Божије на овом месту било је на корист свим
верницима. Интересантно је да се сваког петка у Цркви догађало „Обично Чудо―, и да су
поједини василевси чак одустајали од битака уколико би ово чудо изостало сматрајући да
би и помоћ Богородице могла да изостане. Када би Света Литургија почела, верници су
стајали пред иконом Богородице која се моли да би се потом услед чудесног померања
тканине, на грудима Богородице појавио Исус Христос у медаљону.

Својеврсна заштита Цариграда пренела се и на друге градове и ван оквира Византије. Сви
православни народи обележавају овај дан али га другачије празнују или зову.
Интересантно је да Грци овај празник не познају као Покров Богородице већ славе
Богородицу Горгоепикос/ Брзопомоћницу. Са друге стране Руси преузимају примат у
прослављању овог празника. Код Срба, у XVII и XVIII веку због сарадње и културне
размене са Кијево-печерском Лавром, долази до преноса и прихватања празника Покрова
Пресвете Богородице. Најпознатији манастири код нас посвећени овом празнику су
Ђунис и Лешје. Пећка Патријаршија такође, слави заступништво Мајке Божје.

Ученици Средње Техничке школе из Врања извели су приредбу у част Покрова Пресвете
Богородице 14. октобра у сали Црквене Општине Врање при Саборном Храму Свете
Тројице. Програм је пратила изложба ученичких радова на тему Богородице. Заједничким
радом учесника Секције за верску наставу израђена је икона Покрова у имитацији
мозаика. На самом крају професор српског језика и књижевности наше школе Бранка
Марковић прочитала је присутнима песму Богородици коју је написала посебно за ову
прилику.

Лана Сотировић Недељковић, вероучитељ





БОГОРОДИЦИ

Пресветла, блага , мила ти Пречиста, што имаш крила, клањамо ти се!
Јер....из чистоте твога лица. увек полети бела птица па нам на душу
слети.

И кад Зло прети, кад несрећа и тама обавију нам срце, главу - удахнемо
светлост твоју, славу, па нас топлина мајке загрли иако је, можда, већ

одавно нема.
Твоје су очи потоци чудотворни.
И кад се олуја у души спрема ти бдиш Сунцем и милошћу грлиш чеда

твоја!
Твоје сузе над неправдом су без броја, теку попут реке у крајеве друге

неке где благост извире из уста твојих.
И кад милујеш, Божја ластавице, праведна, велика Богородице- твоји су

прсти од опроштаја саткани.
Грејеш подједнако сваког, око твоје не брани да се на небу укаже крст

Божји!
Кад од туге посрнемо, паднемо неутешни- у крило ћеш позвати своје: и

они грешни радоваће се светлости твојој молитвом израслој из наде.
И зато, узвишена Богородице , не дајмо да те било ко одведе, украде из

наших груди. Само због тебе , и неке су звери сада постале- људи....

Бранка Марковић, професорка српског језика и књижевности у
Техничкој школи у Врању



Обележавање Празника Пресвете Богородице у Паљи

Празник Покрова Пресвете Богородице обележиле су и ученице Гимназије „Светозар
Марковић― из Сурдулице.Оне су са вероучитељицом Миленом Ивановић присуствовале
Светој литургији у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Паљи. По завршетку
литургије, ученице су у манастирској трпезарији извеле пригодан програм.

Тематска целина
Обнова манастира у 19. и 20. веку

Ове године манастир Преподобног оца Прохора Пчињског (Мироточивог) слави два

велика јубилеја: 950 година од оснивања манастира и 700 година његове велике обнове од
стране краља Милутина. Иако ова два јубилеја заузимају централно место, и те како вреди
поменути обнове манастира из 19. и 20. века. Наиме, сам манастир је у поменутом
периоду прошао велика страдања, од стране Турака и Бугара. Међутим, свако страдање у
овом периоду доносило је обнову и поновно васкрсење.
Управо из 19. века имамо најстарије доступно житије Преподобног оца Прохора,
манастирске конаке (монашки и гостински) и податке да је у том периоду манастир био
снажан духовни центар, чак и световна основна школа. Великим трудом мештанина села
Клиновaц, који је постављен за тутора 1894., а под вођством двојице монаха –
градитељски циклус у манастиру достиже високи ниво. У том периоду се не развија само
манастир већ и цео крај. Између осталог, тада је обновљен храм и направљена чесма у
дворишту манастира из које је потекла вода са Козјака. Једна мермерна плоча из 1912.
године, стоји као доказ да је у сам манастир улагао и краљ Петар Први Ослободилац, са
архиепископом и митрополитом скопским Вићентијем – изградили су велики конак до
главне капије. Након Првог светског рата у манастиру је започета промена иконостаса и
осликавање храма. Манастир је преживео и Други светски рат и све неприлике које је тај
рат донео. Република Србија и општина Бујановац награђују манастир за претрпљене муке
и 1986. године почиње ревитализација манастира. Овим пројектом обновљен је Врањски
конак, стара воденица, мини – хидроелектрана... Манастир Светог оца Прохора Пчињског
стављен је под заштиту Закона као споменик културе решењем Републичког завода за
заштиту споменика културе 23. септембра 1950. године. Народна скупштина
Социјалистичке Републике Србије прогласила га је културним добром од изузетног
значаја 7. априла 1979. године. Ово парче раја на Земљи, имало је и улогу уточишта за
избегле Србе, протеране из Хрватске и са Косова.

Монах Мартирије Хиландарац, поп Неша, поп Јефтимије Марковић, епитроп Младен

Илић, архимандрит Кирило Рус, игуман Вартоломеј Дебељачки, игуман Мирон Ђурић,
монах Серафим, монах Пимен, монахиња Јелена Стефановић, архимандрит Пајсије
Танасијевић – само су неки од оних великих, који су својим несебичним радом допринели
очувању и обнови манастира.

Доласком епископа врањског Пахомија 1992. године борба за очување и обнову овог

Господом подареног, непроцењивог блага се наставља и траје дан данас. Посебном
одлуком Владе Републике Србије, шире окружење манастриа са планинама Козјак и
Старац проглашава се пределом изузетних одлика „Долина Пчиње―, 1996.године.
Овај диван манастир стоји храбро као сведок историје, несебично пружајући свима своју
духовну функцију, мир и благодат. Одувек је био и заувек остаје место укрштања
природних и духовних лепота, којима Преподобни отац Прохор свима радо отвара врата.

теолог Никола Павловић

Испоснички живот светог Прохора

Посматрах старца. Посматрах га дуго. Готово ми беше прешло у навику да

свакодневно одлазим пећини и проматрам његово делање. А он? Ох, он није ни
наслућивао да сам ту. Није могао ни замислити да га тако верно проматрам. Дан за даном,
недељу за недељом, годину за годином.. Како је све почело? Тражите ли од мене
искреност – не сећам се. Не сећам се самог почетка мог долажења пред старчеву пећину и
дугог, дугог проматрања, као да се је десило неким чудом, из чиста мира. Али бејаше то
давно, кад открих да се је ту настанио. Први пут када га угледах, бејаше то на потоку.
Изненадих се његовим присуством и оно ми не даде мира. Готово као да ме је вукао к
себи. Као да је говорио – Дођи, дођи к мени – реч не изговоривши. Од тог трена, све ме је
привлачило том потоку, тој пећини, том старцу, ноге нису хтеле слушати – саме су ходиле
ка тамо! Смејали су ми се. Исмевали су мене и моју „опседнутост―, како су то називали.
Но, не мари. Наставих по свом. Виђах га на потоку и нешто ређе у шуми – хранио се
биљем и бобицама које је налазио ту, у Нагоричанској пустињи. Дане је проводио мирно,
у тиховању. Из њега зрачио је мир. Никада, за живота свога, не угледах тако мирног
човека. Чудило ме је то што тако ретко напушта своју пећину. Та зар људи нису социјална
бића? Тако ретко је излазио ван по храну и воду да се плаших да није болестан.. Али како
би се болестан човек нашао овде? С времена на време, уз ветар до мене би долазиле речи
које би тихо изговарао унутар своје пећине. Начуљих уши сваки пут и на крају дођох до
закључка – он проговара само када се моли! Вероватно се моли и кад ћути.. Најчешће је
изговарао - Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом -. Хиљаду
питања врзмало ми се по глави, но никада не сакупих довољно храбрости да му приђем.
Да, он јесте био мирољубив човек, то се дало закључити.. Да, никада није подигао руку ни
на шта, толико могох да проценим на основу свог посматрања. Но нешто ми не даде да му
приђем. Да се откријем. Да изађем из густог лишћа жбуња и поздравим га. Иако јесте био
мистерија, временом старац ми постаде драг и заволех га. О, како само заволех потпуног
незнанца! Свим срцем својим! Многи се чудише и гледаше ме прекорно, но осећах да не
разумеју.. Не разумеју и зато ми суде..

Из сна ме прену лавеж паса. Били су близу. Тихо устадох са земље са намером да

се удаљим што неприметније могуће али ме један од њих уочи и крену за мном. Страх.
Паника. Затим још један. И још један. Готово сам осећала њихов врућ дах на мојим
ногама. Адреналин. Бол. Стрепња. Комадићи земље крунили су се под мојим копитима,
дах ми је постао испрекидан, готово сам могла да осетим да је то то, да је то мој крај, ма
срце само што ми није избило из груди! А онда ми је синуло. Откровење! Молила сам све
на свету да је он тамо, да ме чека, да некако наслућује да ћу доћи. Решена да се не предам
већ побегнем пред гладним устима паса које је нечији глас нагонио на мене – упутих се ка
старчевој пећини. Већ на улазу у пећину схавитила сам да је крај. Спашена сам. Готово се
бацих старцу у наручје и сва дрхтећи га погледах право у очи, молећи за спас. – О, мила,
полако, шта се дешава? Зашто тако бежиш? – рече ми старац пре него ли угледа псета и

човека који је ишао за мном. Склонивши ме иза себе, он устаде и крену ка њима. –
Диогене, приђи.. Не бој се, та и ја сам човек – рече он непознатом човеку, а његов глас
умири и псе те они легоше поред његових ногу умиљати попут мачета - Диогене, иди
одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак
хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш,
опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи. – Рече старац Диогену, и он решен
да га послуша, оде. Од тада, старац Прохор и ја живесмо у заједништву. Често сам
долазила њему, гледала га како се моли и живи.. А он ми је убирао бобице и гладио ме,
често говорећи како никада није срео умиљатију срну.

Једнога дана старац Прохор ми саопшти да му је Анђео Господњи казао да се мора

настанити у Козјаку. Не могох да пустим мог пријатеља да оде тамо сам, те се и ја упутих
са њим у Козјак. Осећала сам да је био захвалан за моју приврженост, но примећивала сам
да је све спорије ходао... Све чешће застајао и морао да прави паузе.. Била сам свесна
времена и тога да ћу једнога дана изгубити свој најмилијег пријатеља. По преласку у
Козјак неко време живесмо мирно, а онда се догоди оно од чега сам страховала – старац
Прохор напусти овај свет.

Неко време потом, сазнах да се је онај исти човек – Диоген – вратио у Козјак да тражи

Прохора. Ја немах храбрости да се појавим пред човеком који ме је гањао, зато се бели
орао вину над пећином где су почивале мошти мога драгог пријатеља. Вођени Богом,
људи брзо опазише овај знак и пронађоше мироточиве мошти. Све време сам се мотала у
непосредној околини, не одајући своје присуство. Од људи начух да се је мој пријатељ,
Прохор, јавио Диогену у сну и прекорио га што је заборавио на њега и старе своје хаљине
те му затражио да му подигне храм и да му је сам казао да су му мошти у Козјаку. Мошти
светог оца Прохора преместише у храм у Нагоричанској пустињи, но оне се сутрадан
вратише у своју пећину. Преносили су их тамо, а оне се стално враћале. Диоген нареди да
се мошти светитељеве положе на мазгу, те да их она пренесе назад до храма, но мазга није
хтела начинити ни корака. Она и ја схватале смо жељу светог оца Прохора. Вукли су јој
гиздине, молили је, терали али ништа – ни макац. – Овде! Овде! – њиштала је она упркос
томе што је не разумеју. На крају, Диоген се досети да је сво то силно опирање можда
жеља самог Бога и оца Прохора, те нареди да се мошти врате у пећину и на том месту он
подиже храм, храм који ове године обележава 950. годину свог постојања, храм светом
Прохору Пчињском.

Теодора Стајић

Гимназија „Бора Станковић―, III3, Врање

Манастир Светог Прохора

Подвижник, умно-срдачни молитвеник, проповедник милосрђа и љубитељ сиромаха,

један од првих српских сведока Христа, Свети Прохор Пчињски Мироточиви је на делу
показао шта значи бити Христов човек у овом свету а Манастир Светог Прохора
Пчињског нас подсећа да живимо по закону Божијем и да се надамо и поуздамо у милост
Онога Који је рекао да ће са нама бити до свршетка века. Пратећи њихово сведочење и
вечну светлост Јединог Човекољупца кроз њих, можемо сагледати житије читавог света и
наћи своје место у њему.

Божијом вољом, најтежа времена су нам дала и најверније Христове сведоке, а

манастири посвећени њима су светли траг древности, збирке знакова времена и Божијег
промисла. По Божијем допуштењу, цар Диоген је пронашао свете и мироточиве мошти
оца Прохора које су се чудесно враћале у пећину три пута и подигао је поред реке Пчиње,
на месту подвига, цркву посвећену Светом Оцу Прохору. Први пут обновио га је велики
градитељ и дародавац српских светиња, Свети српски краљ Милутин Немањић, његов
други ктитор. Мироточиве мошти Светог Прохора појавиле су се као потврда праведно и
истински вођеног живота и допринеле су окупљању народа око Манастира Светог
Прохора, чије су својство по ком је и даље без премца. У њему су људи видели помоћ у
одолевању искушењима и стуб на коме почива православље, још пре него да Србија
постане земља Светог Саве. Након пада српске државе под турску власт, манастир је као и
народ прошао кроз многа страдања, више пута бивао је рушен, паљен али и обнављан,
чиме је постао недокучива величина. Као такав, он има удео у једној и јединој српској
сузи, Косовском завету, и народно предање говори да је кнез Лазар, на путу за Косово
Поље, причестио у њему своју војску. Занимљиво је то што је у манастиру, посвећеном
овом мудром светитељу напредном у учењу, постојала преписивачка школа и библиотека
пуна вредних, древних рукописа. 1912. године у близини манастирских поседа, ови
крајеви коначно стичу слободу после вишевековне турске власти а народ ју је радосно
прославио, захвалан Богу, у овом манастиру. У смутном времену за Србе и остале
православне народе, након ослобођења у Великом рату, за старешине манастира у
братство долазе Руси, што нам је још један доказ, који нам пружа овај манастир, о јаким
нитима којим су српски и руски народ увезани међусобно и за небеса. Величанствено
захтевна и важна позиција манастира привукла је нове велике личности... Тако, у списима
преподобног Аве Јустина Ћелијског и Врањског постоје успомене на ходочашћа до овог
манастира, чији ће сабрат касније постати и тако започети свој монашки живот тај
генијални беседник, мислилац, писац и богослов. Предање говори да је Отац Јустин увек
обилазио Манастир Светог Прохора и долазио да се поклони свецу, при сваком повратку у
свој завичај. Једном је тако у кочији, како је уткано у народно сећање, поред пута срео
старицу, која се кретала ка манастиру и питао је да пође с њим, док је она говорила да не
жели, јер једино што може да поклони Оцу јесте труд да дође пешака до манастира. Дакле,
људи пчињског краја дуго су Светог Прохора називали Оцем и тачно знали да тиме њега
подразумевају, с вером ходајући до манастира и прелазећи брда, долазећи до њега ничице
или на коленима...

Често се иконописањем представља Свети Прохор Пчињски на једном камену, благог,

мудрог, богобојажљивог и богочежњивог погледа. И баш као што камење, ти тихи

сведоци, чекају светлост и њоме бивају испуњени - тако је и он чекао, преображавајући се
у светог својом унутрашњом светлошћу. Његова појава и начин живота ускомешала је
душе и оплеменила животе многих људи па чак довела природу у чудесну хармонију.
Када очима душе гледамо иконе милог нам Прохора Пчињског, откривају нам се јасније
него икад бројни знаци Божије присутности на земљи у причама о мењању и
оплемењивању историје славног Византијског царства и хришћанства захваљујући овом
свецу. Манастир чува исцелитељске и мироточиве његове мошти које су за све лек и
земља на којој стоји освештана је његовим стопама. Тиме све - од зрна песка, камена и
стене у долини реке Пчиње до околних брда и планина Козјак- постаје достојна околина
нашег светионика побожност коме је поверена нада народа - тврђаве која памти све тајне
срца и вапаје душе који се откривају само Богу.

Манастир Прохора Пчињског јесте круна овог краја који је врло плодоносан, како

природним добрима, тако и оним људским, моралним, племенитим и слободарским.
Велика је утеха и радост српском народу обележавање 950 година од оснивања Манастира
Светог Прохора и 700. годишњице његове обнове а, ако Бог да, благодат која се осећа у
манастиру посвећеном Светом Прохору окупљаће још дуго све који верују, надају се и
љубе једне друге, у чврсту Христову заједницу око трпезе љубави, која чини православље.

Ведрана Гачић,

ученица четвртог разреда Гимназије „Бора Станковић―

Свети краљ Милутин – градитељ и обновитељ

Данас, када смо присиљени да под притиском са разних страна – детаљно упознајемо и

величамо различите личности, запитамо ли се ко су они које познајемо врло мало (или их
не познајемо уопште), а који су својим животом заслужили то? Ко су данас угледни људи
и људи за углед?
За нас, православне хришћане – не би требало да буде дилема. Требало би да је врло јасно
да је одговор само један – наши светитељи.

Баш такав - човек, светитељ и краљ за углед јесте наш краљ Милутин.

Ове године, сећамо га се као великог градитеља и обновитеља. Више од четрдесет
велелепних храмова, очувао је и подигао у славу Божију. Међу њима је и наша велика
светиња, манастир Преподобног Прохора Пчињског који краљ Милутин обнавља у 14.
веку. Освајањима започетим већ у пролеће 1282. године, како наводи његов биограф
архиепископ Данило II, краљ Милутин присваја јужне области. Иако се то изричито не
помиње, вероватно је и врањска област била српска, а манастир је већ од 1282. године у
саставу Милутинове Србије.

На темељима старе саборне цркве манастира Преподобног Прохора – постављеним од

стране цара Романа IV Диогена, краљ Милутин зида нови храм уз поштовање димензија
првобитног храма. Оно што краљ Милутин гради, великим делом страда падом српске
државе под власт Отоманске империје. Данас су у самом манастиру уочљиви остаци
фресака из времена великог краља, и то у олтарском делу.

Упознавање са личношћу овог великог човека и светитеља, могуће је речима из његовог

житија. Написаног благословеном руком Преподобног Јустина врањског и ћелијског, а
инспирисаног речима великог животописца Св. архиепископа Данила. На основу овог
дивног житија закључујемо и извлачимо податке о моштима светитеља.

Свете, целебне и миомирисне мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру

Бањској до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су

Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља,
однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у
цркви која се зове „Црква Светог Краља―.
Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

Тропар Светом краљу Милутину
На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си
богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима
мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама

нашим велику милост.
теолог Никола Павловић

Преподобна мати Параскева – Света Петка

Преподобна мати Параскева (Петка), је једна од најпоштованијих светитељки код
Срба. По броју свечара, она заузима пето место. Много је храмова и манастирских цркава
у Србији посвећено овој великој светитељки. Не за се много појединости из њеног живота,
али оно што се поуздано зна јесте то да је све своје биће још као млада посветила Богу.

Ова славна светитељка родила се у једном малом
селу на обали Мраморног мора, Епивату (или како су га
Турци звали Бојадосу), од родитеља имућних, али и
побожних, у 10. веку. Поред Свете Петке, они су имали и
једног сина Евтимија, који је најпре био монах, затим
изабран за епископа и такође постао свет. Од малена су
они децу васпитавали у побожности и чистоти. Од малих
ногу је чинила добра дела, помажући сиромашне. Тако је
једном, видевши просјака, њему дала своје скупе хаљине,
а она обукла његове дроњке. Укорена од својих родитеља
због тога, она им рече да не може другачије.

Њена лепота привлачила је многе
познате и богате младиће који су је
просили, но она их је све одбила. После
смрти родитеља она наследство раздаде
сиротињи, а сама, жељна подвижничког
живота, а да би избегла брак, оде најпре
у Цариград, где обиће тамошње светиње.
Одатле оде у Ираклион и настани се при
цркви Покрова богородице, проводећи
подвижнички живот. Но, ни ту се не
задржа много. Из Ираклиона отпутова
света Петка у Јерусалим и настани се у
Јорданској пустињи. Њене подвиге тамо
зна једини Бог, који све види и зна.
Једном приликом док се молила Богу,
јави јој се анђео Божји и рече јој да се
треба вратити у своје родно место како
би се тамо упокојила. Она, послушна
Божјој вољи тако и учини.

Тако се упокоји ова
дивна светитељка, и би
сахрањена на гробљу за
странце, пошто је нико не
препознаде. Њене свете
мошти (земни остаци
светих) Бог откри људима
на следећи начин. Једном
приликом догоди се да у
близини где беше
сахрањена светитељка,
таласима би избачено тело
неког морнара који је био
мртав. Ту се такође
подвизавао у близини и један монах. Не могући подносити смрад трулежи, он замоли неке
људе да сахране леш. Они, копајући гроб, наиђоше на тело светитељке које беше
нераспаднуто, и не схвативши о чему је реч, они у том гробу сахранише и усмрдели леш.
Исте ноћи се указа светитељка једном човеку по имену Ђорђе, који је такође копао гроб, и
рече му да извади њено тело, јер не може да поднесе смрад леша. Те исте ноћи слично
виђење имала је и једна жена по имену Јевтимија. Сутрадан , уз почасти би извађено тело
свете и положено у цркви светих апостола Петра и Павла.

Два века касније, за време окупације Цриграда од стране крсташа, бугарски цар Јован

Асен, 1238. године,

пренесе мошти у своју

престоницу, Трново. За

време султана Бајазита,

1396. године,

заузимањем царице

Милице код султана,

мошти беху пренете у

Србију у Београд, где би

подигнута црква која и

до данас постоји. За

време султана Сулејмана

II, 1521 године, мошти

њене однеше у

Цариград, где беху

положене најпре у

царским палатама, а касније у патријаршијској цркви. Године 1641. Молдавски војвода

Василије Лупул, уз сагласност патријарха цариградског, пренесе свете мошти у свој

престони град Јаш, где се и до данас налазе.

Спомен ове Преподобне Параскеве о
којој смо овде говорили прославља се
27. октобра. Треба напоменути још и то
да у календару постоји још једна
Параскева, коју наш народ такође веома
поштује. То је Преподобна Параскева
Римска, која је такође подвижнички
живела, али свој живот мученички
окончала у другом веку. Често се мешају
ове две светитељке, иако их дели 8
векова. Ова преподобна Параскева
Римска прославља се 8. августа. На
иконама се Параскева Римска, као
заштитница слепих, слика како у рукама
држи плочицу са очима.

Молитвама Преподобне мајке наше
Параскеве, Господе Исусе Христе, Боже
наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Данијел Анђелковић, теолог

Aлександар I Карађорђевић

Aлександар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16. децембар 1888 — Марсељ, 9. октобар
1934) Био је млађи син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке и брат Ђорђa П.
Карађорђевићa. Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала
ривалска династија Обреновић. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је
дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903.

Почетком јула 1889. године крштен је по православном обичају, где му кум, преко
изасланика, био руски цар Николај I Александрович. Пошто је његова мајка, кнегиња
Зорка, која је иначе била кћер црногорског краља Николе, умрла 1890. године, две године
након Александровог рођења, бригу о њему је преузела дојкиња Крстана из Његуша.
Неспоразуми између његовог оца и деде, проузроковани политичким и личним разлозима,
довели су до одлуке краља Петра да са децом напусти Црну Гору и да септембра 1894.
године одлази у Женеву.

Правне и војне науке су биле основ за будућег престолонаследника. Упоредо са
политичком каријером старијег брата иде и његово напредовање. Свој први чин у војсци –
каплара, стиче 1904. године. Следеће 1905. године добија чин поднаредника, а две године
касније добија чин пешадијског наредника.

Александар Карађорђевић је био ожењен румунском принцезом Маријом
Хоенцолерн. Она је била ћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије, принцезе
од Велике Британије и Ирске, синовице енглеског краља Едуарда VII . Са Александром се
верила 19. фебруара 1922. године по српском обичају. Венчање је обављено 26. маја 1922.
године у београдској Саборној цркви Св. Архангела Михаила. Краљица Марија је била
веома омиљена у српском народу. Са њом је краљ Александар имао три сина: Петра
(1923), Томислава (1928) и Андреја (1929).

У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу
и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије.
Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној
борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и
престолонаследником Александром повукла преко
Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када
се краљ Петар I због болести повукао од владарских
послова престолонаследник Александар је постао
регент. После опоравка и попуне српска војска је исте
године однела велику победу на Солунском фронту, на
Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског
фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под
врховном командом регента Александра, са одличним
командним кадром у који спадају војводе Живојин
Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић. Учесници
битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска.
Битка је остала запамћена у историји по великом броју

жртава које је претрпела српска војска и по надморској Српска спомен-капела Свети Петар на Кајмaкчалану
висини на којој је вођена. Да је Кајмакчалан био

значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је
неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју земљу.

После војничких дошли су и државнички успеси. Народно веће у Загребу је 24.
новембра 1918. године прогласило уједињење. Одлуци о уједињењу претходио је
ултиматум далматинске владе.. За утврђивање начина како да се прогласи уједињење,
образован је одбор од шесторице. У њега су ушли Анте Павелић (Старији), Светозар
Прибићевић и Јосип Смодлака као представници народног већа, и Стојан Протић,
Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић, као представници Владе Краљевине Србије.
Двочански акт уједињења извршен је у 8 сати увече, 1. децембра 1918. године, у салону
куће Крсмановића на Теразијама у којој је регент Александар привремено становао након
ослобођења престонице. Крајем децембра Влада је нотификовала стварање нове
Краљевине, а до средине 1919. године уследила су међународна признања. После смрти
краља Петра I (16. августа 1921), Регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и
Словенаца.

Атентат у Марсеју на краља Александра Карађорђевића се одиграо у уторак, 9.
октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској.

Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске
револуционарне организације (пореклом македонац), усмртио је краља Александра са
четири метка, а једним је ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа,
који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.

Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, који нису желели да Хрвати и
Македонци (који су сматрани Бугарима) живе под српском доминацијом, већ су се
залагали за стварање независних држава Македоније и Хрватске.У атентат су биле
умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала
територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Ивица Трајковић, вероучитељ

Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату
(21. октобар)

„Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу
чета ђака

у једном дану.―

Дан 21. октобар 1941. године остаће у историји уписан као „Крагујевачки октобар― или

„Крагујевачки масакр―. Немачке окупационе силе су 19, 20. и 21. октобра начинили
масакр над српским становнишством у делу Шумадије и при овом крвавом чину убилe око
3000 становника града Крагујевца од чега 300 ученика и 15 деце узраста 8-15 година.
Према подацима историчара и некадашњег кустоса музеја у Шумарицама Станише
Бркића, тог дана је стрељано 2796 лица. Као омазда за 10 убијених и 36 рањенин немачких
војника приликом сукоба са партизанима и четницима, човек по имену Франц Беме,
немачки командант, сматрао је да је живот једног његовог војника вредан као 100 невиних
људи. У наредби коју је издао 10. октобра 1941. године Беме је наредио да се за сваког
убијеног немачког војника убије 100 људи, док за сваког рањеног војника 50 људи изгуби
живот. Због ове окрутне одлуке требало је бити стрељано 2300 људи. Наредбу је донео
командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је
проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле
јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука. Највеће
стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су

извели 2.301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и
1915. у Шумарицама. Стрељање је почело у 7 часова ујутро. Међу стрељаним је било 217
малолетних лица. Од чега изнад 15 година старости, 60 ученика гимназије и 134
малолетника који нису ишли у школу, као и 23 деце испод 15 година старости углавном
ромске националности. Марисав Петровић наводи да су они покушали спасити што више
људи:
„Добровољци су се тога дана морали понизити пред окупатором много, само да би што
више спасли. Мислим да је бар 70 њих украдено из група одређених за стрељање и за
толико да се смањи број од 2300. Морамо истаћи и то да су нам неки Немци у овоме
помагали, нарочито један подофицир. Подофицир је био професор и знао је нешто српски
и служио као тумач. Нарочито нам је помогао у извлачењу ђака.“

Тог 21. октобра град је био испуњен светлошћу. Ту свелост затамнили су звуци пуцњаве.

Повици за помоћ чули су се од оних који су још живи. Док су меци летели, невине жртве
су гледале у ишчекивању. Желели су да умру што је пре могуће. Желели су да се то
мучење заврши што пре и да оду путем вечности. Српски народ је кажњен најсуровијом
казном.

Франц Беме се суочио за оптужницом за масакр у Крагујевцу, међу оптужницом за друге

ратне злочине. Након што је заробљен у Норвешкој, изведен је на Талачко суђење, у
склопу Накнадних нирнбершких суђења, и оптужен је за ратне злочине у Србији током
1941. Када се чинило да је његово изручење Југославији било неизбежно, Беме је извршио
самоубиство скочивши са трећег спрата затвора у ком је био држан. Командант 724. пука
704. пешадијске дивизије, генерал Адалберт Лончар је 1947. осуђен на смрт пред Војним
судом у Београду.

Спомен парк „Крагујевачки октобар― налази се на простору на којем су немачки војници

21. октобра 1941. године стрељали неколико хиљада Крагујевчана, мушкараца, жена и
деце. У спомен на жртве стрељања, читав простор Шумарица је претворен у Спомен парк,
који се простире на 352 хектара. Спомен парк „Крагујевачки октобар― основан је 1953.
године и у њему се, крај Споменика стрељаним ђацима и професорима сваке године
одржава манифестација „Велики школски час―.Кроз овај Меморијални комплекс води
кружни пут дуг седам километара. Посетиоци могу да виде локације на којима се налази
30 масовних гробница, од којих је десет хумки уметнички обликовано.

Прва комеморација у Шумарицама у знак сећања на овај догађај одржана је 1953. године.

Током комеморације интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са
стрељања. Уметнички део се састојао у избору прозних и поетских текстова, у наступу
драмских уметника као и учешћу познатих хорова и оркестара. Од 1964. године програм је
почео стално да се одржава са почетком у 11 часова код Споменика стрељаним ђацима и
професорима и трајао 45 минута.

Драгана Милетић из Крагујевца присуствовала је помену готово свих претходних година.

За њу место страдања Крагујевчана говори о трагедији и бесмислу.

„Важно је да се осврнемо и на то колико људи у овом тренутку широм света гине. То је
највећа порука Великог школског часа. У том минуту ћутања када је на левој страни
Шумарица неколико хиљада људи, а са десне само споменик - ту је све садржано. Ја сам
готово сваке године на Великом школском часу, сваке године сам се јежила од тог мука.
Тај мук све говори. Он је и опомена", каже Драгана док корача ка спомен-парку.

21. октобар далеке 1941. је дан опомене и сећања, широм наше земље, а не само у граду
Крагујевцу. Никада се не сме заборавити убиство невиних људи, прекинута младост
дечака и девојчица са неоствареним сновима, недовршеним домаћим задацима и
неиспричаним причама. Пре седамдесет година сенке њихових несрећних и уплаканих
мајки испратиле су их на последњи пут. Данас њихове сенке корачају улицама града
Крагујевца а њихов дух се тихо увукао у домове свих Крагујевчана, њихова дворишта, у
њихова сећања. Они опомињу нове генерације на све што се збило тог страшног
октобарског дана и не допуштају да њихова мученичка смрт падне у заборав.

Бранко Митов III/1 Гимназија „Светозар Марковић― Сурдулица

Кафански човек и Божији човек

У размаку од недељу дана гледао сам филм "Тома" о животу чувеног певача и филм
"Божији човек" о животу чувеног светитеља Нектарија Егинског. Кроз сагледавање
реакција које су изазвали код публике и порука које носе, можемо сазнати доста тога о
свом колективном душевном стању.

 Ја морам да пијем да ублажим бол, о, како је тужан овај живот мој! О, како су
ноћи дуге, Данка, ја испијам чаше без престанка
и шапућем Данка, Данка, волим те... (Тома Здравковић, "Данка")

Наиме, филм о Томи је, како недељама слушамо, "расплакао Србију", и даље пуни
биоскопске сале, има непрекидну медијску покривеност, већ више од месец дана је
непрестано вест и "новост"... Па опет поруке које носи и реакције које изазива јесте та да
публика плаче над тужном судбином главног лика и споредних актера, пошто се у њима и
њиховим патњама и невољама и сами проналазе на одређени начин. Јасно виде да Тома
упркос томе што је имао све (новац, моћ, славу, признања, утицај) суштински није имао
ништа или му то макар ништа није вредело јер никада није могао утолити ту црну рупу у
својој души, тај зјапећи амбис провалије и бесмисла који га је морио и гонио читавог
живота. А значај душе је знао, упркос томе што није био религиозан, већ тужан човек,
како се у самом филму наводи.
А када се филм заврши остаје осећај горчине јер нема одговора на сва питања и све патње,
муке и невоље које се вуку кроз цео филм и као да је цео живот на неки начин узалудан
кад ни "велики и славни" људи нису успели да "пронађу срећу" и избегну патњу, те
пронађу мир и спокојство упркос новцу, слави... (Јовић о филму "Тома")

***
Са друге стране, филм о Нектарију Егинском је без икакве помпе, са слабом, готово
никаквом медијском покривеношћу, тихо и скоро неприметно ушао у биоскопе, где га за

разлику од Томе очекују полупразне сале на пројекцијама. Али овај филм празне сале
надомешћује тако што пуни срца гледалаца храброшћу, смислом и вољом за живот и за
борбу непрестану, јер видимо да је чак и неко ко је постао по окончању овоземаљског
живота светитељ пролазио веома тежак и мучан животни пут, као и ми сами, али је, за
разлику од Томе и осталих "селебритија" успео да нађе одговоре на највеће животне
проблеме, невоље и патње и за разлику од филма о Томи овај филм нам заправо даје
одговоре, смернице и упутства за опхођење у нашој тмурној свакодневици.

 Срећа се налази у нама самима... Срећа је – чисто срце, јер такво срце постаје
престо Божији. Шта човеку још може недостајати?
Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу има највеће благо – Самог Бога!“ (Свети
Нектарије Егински)

Видимо да неко ко није имао готово ништа (материјално) у животу, неко ко је читав живот
бежао и склањао се од моћи, новца, утицаја, славе и помпе, не желећи никада да постане
један од "великих и славних" (а имао је прилику за тако нешто), на крају је ипак завршио
већи и славнији од свих оних који су се у животу грабили и "лактали" да постану то чиме
су били опчињени само да би схватили да је то само обмана, илузија и фантазмагорија.

Сматрам стога да је потребно погледати оба филма, прво "Тому" па онда "Божијег
човека", како бисмо након гледања првог били "уплакани" и са правом забринути и
упитани над сопственом судбином у овом свету, а да бисмо након гледања другог увидели
да живот итекако има смисла и да ништа није узалудно за онога ко се држи Бога.

Да бисмо прво видели како пролазе они "селебритији" којима често завидимо и чије
животе желимо да проживимо а да бисмо потом видели како пролазе они на које често
заборављамо и које често занемарујемо а којих се сетимо нажалост тек кад нас притисне
каква велика невоља и мука. Они који се склањају од свега пролазног и овоземаљског а
држе се Бога и његовог пута. Јер ко се узда у људе и у земљу зида на песку, ко се држи
Бога уграђује себе у небеса и у вечност.

Аутор текста:Никола Јовић, Кафански човек и Божји човек

Текст преузет са сајта Пријатељ Божији http://prijateljboziji.com.

О НОЋИ ВЕШТИЦА - СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег
бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро
размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним
активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.
У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Хеловин:
деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају
како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и
тражити слаткише „плашећи― комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира,
вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично― – шаљиво, а понекад
узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе
сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.
Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом
празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег
значења.

А ево шта је заправо позадина празника Хеловин :

Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и
северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти , па су за почетак своје
нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању,
почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим
огњиштима и свуда је владао мрак.

Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога
Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове
године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих
породица. Отуда обичај „маскирања― у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин
би живи ступали у „мистичну― заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и
тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету― биле су
изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани .
Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.

У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни,
тадашња Црква је установила празник „Свих Светих― 1. новембра (на истоку се тај
празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај» а ноћ
уочи празника Свих Светих („All Hallows eve―) служило се свеноћно бдење. Међутим, они
који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне
ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина,
призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи.

Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај
западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Хеловин.

Јасно је да ми, Православни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој
идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само― забава за децу),
јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере.
Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо― и пустимо их да иду по мраку и моле за
слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско
божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши које буду добили неће
представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су
наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама
него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа» Бог а нашег,
који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене―.

У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако
убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Хеловин обична,
безазлена забава.

Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација
постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим
нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може
служити два господара.
Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту―, тога дана упалимо кандило пред
славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо
другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од
Лукавога.

Свети Владика Николај Жички

Текст преузет са сајта Пријатељ Божији

http://prijateljboziji.com.

ЗАДУШНИЦЕ
―… Говоре незналице да Срби имају култ мртвих. Није тачно! Култ живих – ми идемо на
гробље јер верујемо да су они живи! И зато их помињемо…
И кад дођем на скупове, као што је било у Сава центру поводом (годишњице)
бомбардовања, па кажу минут ћутања. – А зашто минут ћутања?! Коме, мраку?! И видели
сте да на телевизијским екранима кад неко њихов умре, минут мрак на телевизији. – Па не
иду они у мрак, они су живи!…
… Пример, једном мом пријатељу са Дурмитора умро је млад отац, и сахранили су га у
Новом гробљу у Београду тамо где су нови гробови, дубоко. И ишао је неколико месеци
сваке суботе на гробље, ишао сам и ја али не увек. И он каже, да је сваког дана ту један
човек, јер је гроб крај гроба његовог оца – Лазар студент рударства – има на мермерном
равном гробу оне чекиће – знакове рударства.
И једног дана ја кажем: Бошко, ја ћу да поменем. – Помени Господе покојног Илију и
Лазара студента рударства. Кад сам завршио, прилази ми човек до тада мени непознат и
грли ме: Хвала вам оче! Хвала вам оче! Знаш оче, ја сам учио друкчије… Не верујем…
Али ја не могу да прихватим да ја мога Лазара нећу видети. – Ја га загрлим па кажем: Мој
пријатељу, твој проблем је врло прост! Пусти луду главу коју су ти напунили којечиме,
држи се срца, срце ти добро вели, видећеш га сигурно.
Ето осећања, нормалог осећања – он је жив! А не култ мртвих, сачувај Боже! Српски
народ је итекако везан: „Гробови наши бориће се с вама― – светли гробови наших песника
и и и…
Према томе, осећамо ту заједницу, то зовемо небеска Црква, ту су анђели, арханђели и ту
су наши мили и драги и живи су. Каква ће радост бити кад се сусретнемо итд. Царство
небеско ће бити сусрет свих са свима. Како ће то бити остварено? Ја верујем, на модеран
начин да кажем, један козмички екран у коме ће се сви видети са свима, и то ће бити у
исто време и Страшни Суд. Кад се сусретнемо нема више режије, нема лажи, нема
лицемерја… ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ…―

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ

Текст преузет са фејсбук странице манастира Јовања код Ваљева

Представљамо вам...

У овом броју смо се одлучили да вам представимо нашу
другарицу из Босилеграда, Марију Раденков. Она је ученица
осмог разреда основне школе''Георги Димитров" у Босилеграду.
Веома је креативна, вредна, а уз то је и одличана ученица. У
храму Рођења Пресвете Богородице у свом родном месту продаје
свеће, чисти, прави и продаје бадњаке, а код коће се бави ручним
радом. Наиме, Марија израђује иконе и бави се сликарством.
Иконе израђује од материјала којег пронађе у кући, углавном је
то дрво. Марија каже да је за израду икона потребна велика
љубав и стрпљење.‖За израду икона сматрам да није потребан
новац већ велика љубав према томе‖- каже наша Марија. Поред
школе и рада у цркви, Марија вози ролере и игра фолклор у КУД
Младост из Босилеграда.

Овде ћемо вам показати само неке од њених радова.

Михаило Ивановић, Гимназија „Светозар Марковић―,Сурдулица

РАЗГОВОР МЕЂУ ВЕРОУЧИТЕЉИМА

«БОГ ИМА СИНА, АЛИ ИМА И КЋЕР, А ЊЕНО ИМЕ ЈЕ ПОЕЗИЈА»

РАЗГОВОР СА ВЕРОУЧИТЕЉЕМ И ПЕСНИКОМ СТЕВАНОМ МИЛОШЕВИЋЕМ

ВОДИЛА ВЕРОУЧИТЕЉИЦА СЊЕЖАНА ИЛИЋ

Међу редовима вероучитеља Епархије врањске налази се и сада већ познати и
признати песник Стеван Милошевић.

Стеван је рођен 1987. године у Врању, где је завршио средњу школу и Учитељски
факултет. Своју љубав према литерарном изражавању препознао је још од ране младости.
До сада је објавио три збирке песама: „Легенда о лептировом срцу―, „Аждаја напушта
бајку― и „Поетска микрофонија―, која је скоро угледала светлост објављивања и чији
садржај је, за разлику од прве две, посвећен одраслима.

О Стевану, његовом стваралаштву и многобројним наградама којима је награђиван
на разним песничким конкурсима задњих година могли смо чути доста у његовим
интервјуима на телевизијским програмима и у новинама. Поводом покретања овог нашег
пилот електронског часописа, замолили смо га да објавимо неку од његових омиљених
песама и да нам одговори на неколико питања – али, овај пут, о његовом позиву катихете
и искуству у предавању верске наставе у средњим школама.Подсећамо вас да је Стеван
координатор „Јустинове омладине― - удружења младих Православне епархије врањске.

СЊЕЖАНА: Стеване, ове године обележавамо двадесетогодишњи јубилеј од поновног
увођења веронауке у школе. Обзиром да нам је позната твоја љубав према нашем
народном предању и култури, језику и књижевности, можеш ли нам рећи како и колико је
на тебе и твоје стваралаштво утицало упознавање са учењима православне вере?

СТЕВАН: Тако је, веома важан и велики јубилеј за просвету у Србији. Надам се да ће
наредни бити прослављен са још већим бројем полазника верске наставе у основним и
средњим школама. Што се тиче утицаја православне вере на моје стваралаштво, он је
несумњиво присутан у свакој пори мог живота. Свака моја мисао која постаје реч, а затим
и стих, налази своје утемељење у учењима наше православне вере. Јер као што рече и наш
чика Јова Змај, Бог има Сина, али има и кћер, а њено име је Поезија. Многи су преко
поезије прилазили Богу. Давид са својим псалмима, који су чиста поезија, затим Свети
Јован Дамаскин, као и наш Свети владика Николај Велимировић. Поезија је мој поглед на
свет и на све оно што га чини. Зато и своје стваралаштво никад не бих окарактерисао као
хоби, већ као начин живљења.

СЊЕЖАНА: Каква су твоја искуства као као вероучитеља? Да ли сматраш да похађање
верске наставе, односно упознавање ученика са учењем наше Цркве, првенствено са
садржајем Старог и Новог завета, али и целокупног црквеног предања може да утврди
младе људе у врлинама и допринесе јачању њиховог карактера и саме личности?

СТЕВАН: Свакако да може. И то не само на младе људе, већ на целокупно човечанство.
Зато и постоји црквено предање, да подучава, да указује и обликује бит човека који ће
бити близак Богочовеку. А то је веома важно. Нарочито данас када је све тежа позиција
младих људи, који се налазе на раскрсници између човекобога и Богочовека. Притисак је
велики, самим тим и борба. Као што и каже наш отац Јустин Поповић, свет не болује од
атеизма (немања богова), већ од политеизма (превише богова). Наше црквено предање
није пука традиција која иде од колена на колено, већ христолики пут спасења људске
душе, пут вечности.

СЊЕЖАНА: Обзиром да се очигледно налазимо у периоду када се рапидно мења поглед на
свет, али и на саму суштину смисла човековог живота, која би била твоја порука и савет
младим људима?

СТЕВАН: Пре свега да размишљају мало и својом главом, то нам данас баш недостаје. У
сваком случају, рекао бих им да следе савет много паметнијег и бољег од мене – «Знање
пак без љубави, то је око без зенице, уво без слуха, тело без духа. Такво знање надима,
води у гордост, а гордост убија душу као нико» (отац Јустин Поповић).

НА БРАНИКУ ВАСЕЉЕНЕ
(манастиру Свети Прохор Пчињски)

Над Козјаком крепка слова Из понора душу вини
луче искру благослова, живој вери и суштини,
шуме, реке, врле стене души треба, душа иште
молитвом су испуњене. христолико уточиште.

Модра сена тмину спира Пред олтаром многи беху
зидинама манастира, без спокоја и у греху,
док се над њим златна луна ал' им Господ немир оте
пружа као царска круна. својом жртвом са Голготе.

Под куполом Божје куће Од давнина ова зубља
зачиње се надахнуће, шири пламен богољубља,
монашка се риза њише тешки часи кад је мраче,
и пред крстом метанише. не гаси се - пламти јаче!

Нема краја, све почеци, Стеван Милошевић
фреске, мошти, свуд су свеци,
намерниче, приђи, крочи, један од њих
мироточи.



„Црквиче“

Интервју са вишим кустосом етнологом Народног музеја Врање, Ивом Лаковић

Помаже Бог, Ива! Приликом наших посета Народном музеју Врање пре његове
реконструкције приметили смо један интересантан предмет „црквиче“ или „мала кућна
Црква“. Можете ли нам описати и објаснити какав је предмет у питању?

Кућни иконостас, "црквиче" налази се у Нраодном музеју у Врању, и део је етнографске
збике из седамдесетих година 20.века. Он је рад Богосава Крстића, грнчара из Врања, а
прављен је 1910.г. Ово је рад даровитног и креативног грнчара и његова лична креација.
Израда ових кућних иконостаса није била уобичајена у новије време. Б.Крстић је почетком
20.века имао грнчарску радњу и у њој су радили и грнчари из других градова, а он је једно
време радио у Алексинцу, Параћину и Ћуприји.Ово је врло необичан предмет у коме се
стављало и палило кандило, а настао по угледу на старовремске кућне иконостасе. На
њему је представљен Свети Спиридон заштитник грнчара и њихова еснафска слава.

Можете ли нам рећи нешто више о занатимана на овим просторима?

Занате у Врању је некад радило, и од њих живело готово сво градско становништво. Они
су чинили веома важан део варошке културе и варошког економског живота. Били су
удружени у еснафе-занатска удружења састављена од мајстора истог или сличног заната,
са намером да заштите своје чланове, њихове израђевине и интересе. У једном попису у
три врањска среза 1895.г. било је укупно 7.406 занатлија и били су организовани у 40
еснафа. Сваки занат је имао своје удружење-еснаф са својом управом која је водила бригу
о сваком свом члану и њиховим породицама. Сваки еснаф је имао и свог свеца заштитника
(кућни иконостас, Св.Спиридон, заштитник грнчара и грнчарска слава, заштитник
сплавара је био СвНикола, лекара Св.Козма и Дамјан), и своју славу коју су прослављали
сваке године. Тако је вероватно и настало ово црквиче и користило се приликом
прослављања грнчарске славе, тј. Св. Спиридона.

Опишите нам укратко од ког материјала и за које потребе је направљено „црквиче“.

Да би било што дужег века, оно је направљенод врло квалитетне глине, два пута печено
приликом израде и глеђосано.. На фасади су бројни отвори, а висина мује 23 цм, а ширина

20 цм.Полеђина је равна. Иконостас украшавају и два израђена голуба, а изнад њих су
свећњаци у којима се пале свеће за славу.На врху је скулптурална фигура Св.Спиридона
са крстом у левој руци. Огрнут је одеждом која је спреда украшена украсним дугмадима.
У ком историјском периоду су се најчешће радили и користили овакви предмети?
Иначе кућни иконостаси потичу из давних времена, од праисторије и античког времена
кад се веровало у домаће идоле, представнике инкарнираних предака, као и у добре и зле
духове (ларе). Њихово место је било уз огњиште, односно уз олтар или капелицу.
Средњевековни балкански народи наставили су у извесној мери традицију антике и
веровало се у култ предака који је био и заштитник породице и заједнице. Кућни
иконостаси били су распрострањени у Јужној Србији, Македонији и Бугарској.

Интервју радиле:

Катарина Јањић и Јелена Јанковић III3,Техничка школа Врање

Традиционална јела српске кухиње

Утврдити порекло јела које данас чине српску кухињу веома је комплексно.
Вековима су се на овим просторима преплитале различите културе што се одразило и на
припремање хране. Међутим, постоји неколико јела која се везују искључиво за српску
кухињу. Једно од њих је попара. Попара се припрема од старог бајатог хлеба, који се
натапа водом уз додатак сира или кајмака.

Састојци:
 пола старог хлеба,
 200г белог сира,
 400мл млека,
 2 кашике путера/маслаца,
 со.

Припрема: хлеб се исече на мање комаде. У шерпу на дно се сипа мало воде, тек да
покрије дно, па се додаје млеко, затим хлеб и сир. Све се добро помеша и стави на ватру
средње јачине, да не би загорело, и кува стално мешајући. Када хлеб омекша и сви
састојци се добро сједине додају се 2 кашике маслаца, добро се промеша и склони са
ватре. Ако је потребно додаје се мало соли. Служи се топло.

Цицвара је народно јело, које су наши преци спремали скоро свакодневно.
Задњих деценија је ово јело веома запостављено, упркос томе што је врло здраво. Цицвара
се углавном спремала за доручак, али је то јело које је могло и може да се једе у било које
доба дана. Најстарији рецепти за спремање овог укусног јела су записивани још у
манастирским књигама. Од када је кукуруз почео да осваја Европу, кукурузно брашно је
преузело улогу главног састојка цицваре, коју данас можете јести само уколико посетите
српска села или се одважите да је сами направити.

Састојци:
 2дл млека,
 2дл воде,
 1 кашика масти,
 8 кашика кукурузног брашна,
 500гр сира,
 мало кајмака,
 1 кашичица соли.

Припрема: воду, млеко и кашику масти ставити да проври. Додати и измрвљен
сир, посолити по потреби. У вријућу течност полако сипати кукурузно брашно,
непрестано мешајући. Кувати десетак минута на тихој ватри, уз непрекидно мешање. На
крају додати кајмак и служити док је вруће.

Косовска филија са кајмаком је стари косовски специјалитет, који се
припремао испод сача. Ово заборављено јело је из врста пите, која се служила углавном за
доручак уз јогурт или домаће кисело млеко. Укусан рецепт за косовску филију је био
омиљен на југу земље, одакле и потиче.

Састојци:

 500гр брашна,
 700мл воде ,
 3 јаја,
 кашичица соли,
 300гр кајмака којим се тесто филује.
Припрема: од брашна, јаја, соли и воде замесити тесто гушће него за палачинке.
Рерну загрејати на максималну температуру, а решетку подићи на највишу позицију,
одмах испод горњих грејача. Тепсију науљити, загрејати, па кутлачом сипати тесто и
равномерно распоредити (као палачинке), па пећи да порумени. Извадити из рерне,
премазати кајмаком, па одмах прелити новим слојем теста. Вратити у рерну да се испече,
па поступак понављати, све док има материјала. Приликом печења треба искључити доње
грејаче у рерни. Што више танких слојева теста има, филија ће бити лепша и укуснија.
Последњу кору није потребно премазивати. Печену филију исећи на коцке и служити
вруће, а укусна је и кад је хладна.

Самарлук је старо српско јело од киселог купуса и пиринча. У мрсној верзији у
самарлук се додају чварци.

Састојци:

 1 главица киселог купуса,

 100г пиринча,

 1 главица црног лука,

 4 чена белог лука,

 2дл уља,

 1 кашика љуте алеве паприке,

 со,

 босиљак.
Припрема: главицу купуса ситно исецкати. Црни и бели лук ситно исећи и
пропржити на загрејаном уљу. Додати исецкан купус, па све заједно динстанти око 15
минута. За то време у посебној посуди скувати пиринач. Упржен купус зачинити алевом
паприком, додати со и босиљак, умешати пиринач, па све заједно запећи у рерни око пола
сата. Служити док је топло.

Милица Стојилковић 1-7 Славољуб Новковић 1-7

Лазар Стошић 1-7
Економско – трговинска школа, Врање

„Свети оче Прохоре – моли Бога за нас“

ОДБОР ЗА ВЕРОНАУКУ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВРАЊСКЕ, ПОВОДОМ
ОБЕЛЕЖАВАЊА 950 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА И 700 ГОДИНА ОД ОБНОВЕ МАНАСТИРА
ПРЕПОДОБНОГ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ ОД СТРАНЕ СВЕТОГА КРАЉА МИЛУТИНА
СРПСКОГА, 2020/2021. расписаo jе ликовни и литерарни конкурс на тему:

„Свети оче Прохоре – моли Бога за нас―
На конкурс је стигао велики број дивних радова. Пред комисијом је био заиста тежак
задатак - одабрати најбоље. Комисија је испунила свој задатак - у наставку текста
видећете награђене радове. Наши ученици су заиста наш понос, а њихово стваралаштво
доказ шта све богонадахнутост може...

Ведрана Гачић, Андреја Стаменковић,
Гимназија „Бора Станковић― Врање ( I место) Гимназија „Бора Станковић― Врање ( II место)

Теодора Михајловић, Техничка школа „Никола Тесла― Сурдулица ( III место)