Број 19. Мај

1

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

САЊА И ЖЕЉКО
ЛУКИЋ

страна 4

ПОЗИВ ЗА СВЕ

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА
НАСЛЕЂА

страна 10

Др Милош Рашић

2 КОВИД 19 - Нова
кореографија?

страна 12

РАД НА СЕБИ:

О СЕМИНАРИМА У
АНСАМБЛУ КОЛО

страна 20

НАСЛОВНА СТРАНА ФОТО: ЈЕЛЕНА ЈАНКОВИЋ

Е - часопис КОЛО: Издавач: Главни и одговорни уредник: Владимир Декић
КА БУДУЋНОСТИ Ансамбл народних игара и песама Креативни директор: Милош Козловачки
Србије КОЛО, Уредник: Вук Бошковић
Митрополита Петра 8, 11000 Београд, Извршни уредници: Страхиња Бошковић,
тел. 276 31 44, Милош Чаушевић
[email protected], www.kolo.rs

Ансамбл КОЛО задржава сва права. У Београду, maj 2021. године.

КОЛО У

МАЈУ

Током месеца маја Ансамбл КОЛО ће наступати преко наших канала на друштвеним мрежама
и званичном Јутјуб каналу на којима ћемо емитовати снимке из наше архиве као и нови
видео материјал вокално-инструменталног програма снимљеног 24. и 25.4.2021. године у
Изложбеном простору Народне банке Србије на Славији.

Уживајте.

3

Понедељак, 10.5. Кореографија ВЛАШКЕ ИГРЕ, кореограф: Драгомир Вуковић – телевизијски

снимак направљен у студију РТС 1986. године

Субота, 15.5. Песма НА МНОГАЈА ЉЕТА – Изложбени простор Народне банке Србије на Славији

Четвртак, 20.5. Народна игра ШЕСТОРКА из кореографије СПЛЕТ ИГАРА ИЗ СРБИЈЕ – инсерт из

филма „Ревија југословенских игара“ у режији Жоржа Скригина из 1951. године

Понедељак 24.5. Кореографија ИГРЕ ИЗ ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ, кореограф: Добривоје Путник –

телевизијски снимак направљен у студију РТС 1991. године

Понедељак 31.5. ОРИ СЕВДО СЕВДАЛИЈО, песма из Призренске горе – Изложбени простор

Народне банке Србије на Славији

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО ЧЕТВРТИ ДЕО

4

Све коришћене фотографије су из приватне архиве Жељка и Сање Лукић.

УПОЗНАЛИ СМО СЕ У АНСАМБЛУ КОЛО

ИНТЕРВЈУ САЊА И ЖЕЉКО ЛУКИЋ

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Како изгледа живот када брачног

партнера пронађете на вашем радном

месту? И како онда изгледа уметност

када вас двоје заједно одете на

други крај света да започнете живот

изнова? О томе смо овог месеца

разговарали са Жељком и Сањом

Лукић, алумнијима Ансамбла КОЛО

који су заједнички живот започели

баш током периода када су обоје били

део КОЛА - он као члан оркестра, Сања и Жељко, упознали сте се у Aнсамблу КОЛО. Да 5
а она као део играчког ансамбла. ли нам можете рећи нешто више о уласку у Aнсамбл
Данас они живе и раде у Канади, и првим утисцима о раду у овој кући?

одакле су разговарали са нама путем Сања: Да, Жељко и ја смо се упознали у Ансамблу
електронске поште. КОЛО.

Обоје смо у КОЛО дошли из аматерских културно-
уметничких друштава. Ја сам играла у АКУД „Шпанац“.
Једне вечери је на „Шпанчеву“ пробу дошао Владимир
Спасојевић да постави нову кореографију. На крају
пробе је поменуо да Aнсамбл КОЛО организује
аудицију за пријем нових играча/певача и дао податке
о времену и месту одржавања аудиције. У то време
ја сам завршавала факултет. Нисам планирала да се
фолклором бавим на професионалан начин. Такође
нисам знала ни да је Влада Спасојевић у то време био
шеф играча у Ансамблу КОЛО и да је вероватно већ
анализирао и прикупљао утиске о играчима на проби.
Гледано из садашње перспективе, имала сам велику
жељу да одем на ту аудицију јер је играчки покрет увек
био мој омиљени начин изражавања. На аудицији ме је
сачекао велики број заинтересованих кандидата, међу
којима су биле садашње (и некадашње) Колашице:
Зорана Митровић, Јелена Вулетић, Наташа (Јелић)
Дувњак, Ана Басара. Аудиција је била ригорозна и

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

захтевнија него што сам очекивала, тако да сам мени постоје.
успешне резултате аудиције и пријем у Ансамбл Захваљујући оваквом приступу, већ
примила са великом дозом озбиљности. КОЛО сам три месеца по уласку у Ансамбл сам
доживљавала као уметничку институцију која је играла серије целовечерњих концерата.
имала престижну и помало недодирљиву енергију. У односу на тадашњу поставку играча,
Моје дотадашње играчко искуство је осим АКУД била сам средње висине што је значило
„Шпанац“, било везано и за КУД „14. Октобар“ из да морам да знам и ‘’високе’’ и ‘’ниске’’
Крушевца. То помињем јер су се оба ансамбла кореографије, па сам тако увек играла
бавила стилом фолклора који је био заснован по шест или седам кореографија на
на кореографијама Бранка Марковића, тако да целовечерњим концертима.
је долазак у КОЛО за мене био велика промена у

играчком смислу. Пробе су биле интензивне, осим Жељко: У свет фолклора сам ушао
редовних проба у ‘’великој’’ сали, имала сам пробе далеке 1983. године поставши члан
у ‘’малој’’ сали са тадашњом асистенткињом КОЛА народног оркестра АКУД „Иво Лола
Штефицом Хорват, а у вечерњим сатима сам у прва Рибар“. Долазак у „Лолу“ је био улазак
два месеца похађала и пробе новоформираног у један нови, мени до тада непознат
„Омладинског Ансамбла“ који је водила Cветлана свет, чаробни свет фолклорне игре,
Цеца Слијепчевић. Имала сам велику подршку песме и музике. Најзаслужнији за

6 својих тадашњих колега и колегиница. Сви су то је свакако био Растко Павловић,
увек били спремни да поделе своја играчка и тадашњи шеф оркестра, који ми је
певачка искуства са мном. Поменућу само неке од помогао да направим тај – за мене
мојих драгих колега, надам се да се остали неће важан корак. Растко је својим знањем
љутити: Владан Животић, Милена Крстић, Велимир и искуством био надалеко познат
Аговски, Горан Митровић, Никола Јовановић, као интрументалиста - експерт за
Милорад Вулетић, Маријана Стојчески, Александар нашу народну музику. Он је највише
Јовановић, Гордана Завишић. Као играч-певач, било допринео изградњи мог свирачког стила

је неопходно да се и певачки изразим. У том домену и поимања музике у тим годинама.
бих се посебно захвалила етномузикологу Сањи Нешто касније, „Лолином“ оркестру се
Ранковић која је из мене успевала да извуче глас из оближње средње музичке школе
и певачку технику за које до тада нисам знала да у „Станковић“ придружују Ненад Станић,

Саша Лукић и Златко Жунић. Ненад

Станић је, као што знамо после тога

наставио да исписује своју биографију

у Ансамблу КОЛО као шеф Народног

оркестра. На аудицији у „Лоли“ је у том

периоду такође примљен гитариста

Слободан Николић који је неколико

година касније своју каријеру наставио у

Ансамблy КОЛО.

Своје прве корепетиторске пробе у
„Лоли“ сам имао са легендом нашег
фолклора Радојицом Кузмановићем.
Све ово помињем као важан сплет
околности које су допринеле да потпуно
природно гравитирам ка свом крајњем
циљу, Ансамблу КОЛО. За аудицију
сам сазнао од Велимира Аговског,

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

тадашњег шефа играча Ансамбла КОЛО. Да ли мислите да вам је чињеница 7
У необавезном разговору ми је поменуо да сте као брачни пар радили у истој
да је упражњено место хармоникаша. институцији олакшала начин живота и
Знајући да се таква прилика указује рада?
врло ретко, решио сам да се пријавим.
Оно што је следило после тога је заиста Сања: Ја сам из здравствених разлога
дивна прича о уласку у свет фолклорног била приморана да по савету кардиолога
професионализма где је ниво квалитета напустим професионално бављење
подигнут врло високо. Истовремено, сваки фолклором. Тако да смо Жељко и ја
члан Ансамбла се осећаo кao поштован заправо врло кратко радили заједно
и привилегован, спреман да пружи свој у Ансамблу. Бити брачни пар у КОЛУ
уметнички максимум. Оркестар је у то има својих предности, не само у смислу
време имао 13 чланова који су вођени заједничког бављења професијом коју
сигурном руком Ненада Станића. За мене волите, него и неких практичних разлога,
је то било перфектно место за најфиније као на пример предивно радно време
музичко усавршавање и уметнички израз које вам пружа многе организационе
тако да сам убрзо добио место прве могућности у свакодневном животу.
хармонике.
Жељко: Тако је. Сам концепт уметничког
Били сте у Ансамблу током турбулентног рада у Ансамблу КОЛО има низ
периода у земљи. Какви су вам погледи погодности које се врло позитивно
на ваш рад у КОЛУ када се сада одражавају на приватни, породични
присетите тог периода живота? живот.

Жељко: Све земље пролазе кроз промене
које се одражавају на живот људи који
у њој живе. Ја сам као музичар имао
добро успостављену сарадњу са колегама
музичарима и тај период памтим као
веома успешан.

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Крајем деведестих сте напустили Ансамбл организује око црквено-школских заједница,

и преселили у Канаду? Који су били главни истовремено смо добили и подршку наше цркве.
разлози за пресељење? Жељко је добио ангажман корепетитора у два
ансамбла у којима је брачни пар Макленов

Жељко: У Канади постоје сви услови за миран радио. Овај период памтимо као значајну
породични живот. Сања и ја смо то видели олакшицу у прилагођавању на новонастале
као прилику да професионално напредујемо услове. У том периоду нам се родио син Филип,
у другим областима које су постале наш а убрзо потом сам ја добила посао у области
примарни позив. Сања је магистрирала на науке и заштите животне средине. Тај посао
престижном Универзитету у Торонту и сада је нас је својом локацијом одвео ка једној другој
професор на колеџу на програму који обучава српској заједници.

8 студенте за рад у лабораторијама које се баве Наставили сте да се бавите фолклорним
тестирањем и анализом у области примењене

хемије. Ја радим у области примене и продаје радом у Канади. Можете ли нам описати чиме

компјутерске технологије и електронске опреме. се тренутно бавите и који пројекти су вам у

плановима?

У Канади такође имате прилику да сарађујете

са још неколико бивших уметника Ансамбла Сања: По пресељењу у град Whitby, укључили

КОЛО. Да ли вам се будила носталгија према смо се у рад фолклорног ансамбла „Шумадија“
при цркви Свети Арсеније Сремац. Њихов
раду у Ансамблу док сте сарађивали и тадашњи кореограф је одлазио у пензију
сарађујете са њима или вам је то помогло да и био им је потребан неко ко ће наставити
се лакше прилагодите животу у новој земљи? да ради са том групом. Као што су и наше

Сања: По доласку у Канаду смо интересантним старије колеге Колаши искусили, убрзо
стицајем околности упознали представницу смо схватили да су наши људи на овим
Културног центра која је чувши да смо радили просторима српску фолклорну традицију до
у Ансамблу КОЛО, питала да ли би могла да тада углавном доживљавали као могућност
нас упозна са брачним паром – кореографима да се са пријатељима у црквеној сали окупе,
фолклорне групе из оближњег града. То су попричају и да деца понешто одиграју. Фолклор
били Вера и Драган Макленов, некадашњи у матици подразумева постојање кореографија
Колаши! Ја сам Веру познавала јер смо заједно из различитих крајева за које су везани
играле у КОЛУ пре него што је Вера отишла да карактеристични кораци, музика, стил певања и
се придружи Драгану у Канади. Вера и Драган играња, као и богатство костима. У том смислу,
су нас најтоплије прихватили и укључили у рад било је доста простора за успостављање нових
српске заједнице у свом окружењу. С обзиром навика. У томе нам је помогла наша драга
на то да се фолклор на овим просторима често колегиница из КОЛА, Данијела Башић, са којом
сам играла и у „Шпанцу“ .

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Жељко: У протеклих неколико година смо Да ли и даље пратите рад Ансамбла КОЛО?

ангажовани у „Академији српске народне

игре“ нашег колеге из Ансамбла КОЛО Бате Сања и Жељко: Наравно, редовно пратимо рад

Марчетића. Веома смо задовољни овом Ансамбла Коло.

сарадњом. Батино огромно искуство у очувању

фолклорне традиције је довело до тога да он Већ дуго нисмо физички посетили просторије
заиста доминира српском фолклорном сценом и пробе КОЛА јер је КОЛО обично на годишњем 9

на канадским просторима. Његов стручни тим одмору кад ми дођемо у Београд. КОЛО је

се састоји не само од одличних уметника и гостовало у Канади 2011. године. Било нам је

педагога него и изузетно квалитетних људи који велико задовољство да са некима од наших

у све што раде уносе емоцију. Бата има четворо бивших колега том приликом евоцирамо

бивших Колаша у свом тиму. Морам да поменем успомене и мало се дружимо. Судећи по

некадашњег хармоникаша КОЛА, свог колегу концерту који смо тада видели било је

Душана Сувајца који води и организује народни очигледно да Ансамбл напредује.

оркестар Академије, а чију сам фасциклу са

нотама ја наследио у Ансамблу КОЛО. Живот Оно на чему КОЛО треба
нас је опет повезао и ево у Канади имамо дивну
сарадњу. још снажније да ради јесте

Чињеница да смо и своју децу Филипа и чињеница да је Ансамбл КОЛО
Лазара укључили у фолклорну секцију Батине
Академије такође говори о квалитету ансамбла јединствена институција
која ради на усавршавању

у коме радимо. Академија организује концерте, и преношењу српске
путовања и турнеје на начин на који се то ради
у Србији, што је иначе овде реткост. За то је традиционалне играчке,

заслужна Батина супруга Родика која неуморно певачке и музичке уметности,
и са осмехом на лицу ради на реализацији
сваког пројекта. дакле институција која је
У претходних годину дана је све ово у фази неупоредива у свом домену.

‘’паузе’’ због околности везаних за „COVID-19“.

10

11

Кореографија
„COVID-19“ –
завршна тачка

или нови
почетак за
традиционални
плес у Србији?

Данас свима знани вирус „COVID-19“ појавио се још
крајем 2019. године и нико није слутио да ћемо и у
2021. години морати строго да се придржавамо мера и
јако одупиремо поменутој зарази. У Србији се од саме
појаве ове болести развијају најразличитије приче,
теорије, али и теорије завере о томе ко кога трује и да ли
„COVID-19“ уопште постоји. Оно што је засигурно, јесте
да „COVID-19“ и те како постоји и да смо готово сви
макар посредно били у контакту с неким ко је прошао
кроз последице ове болести.

Увођењем ванредног стања, које је у Србији трајало од 13
15. марта до 7. маја, почиње нешто што означавамо као
„нова нормалност“. Поменути термин се проширио
изузетно брзо и задобио је своје место у свакодневном
дискурсу, при чему га људи све више користе, не
упуштајући се у његово дубље разумевање, док је сам
назив „бременит социокултурним значењима“ (Жикић,
Стајић, Пишев 2020). Под нормалношћу у датом термину
подразумева се живот који смо водили пре доношења
различитих мера за сузбијање вируса „COVID-19“ – ту се
пре свега мисли на начине рада, школовања, провођења
слободног времена итд.
Том „новом нормалношћу“ погођени смо сви, без
изузетка. Међутим, делује ми да су плесачи нарочито
имали проблема, будући да све оно што један плесач
ради – плеше, има физички контакт с другим плесачима,
ради у затвореним, често влажним просторијама итд.
– представља најидеалније услове за ширење вируса
„COVID-19“.
Када су у питању извођачи традиционалних
плесова у Србији, ту можемо видети неколико
различитих нивоа или типова институција које се
баве учењем, преношењем и извођењем ових плесних
техника: аматерске институције (културно-уметничка
друштва, културни центри, центри за очување
свега и свачега итд.), професионалне институције
(Ансамбл народних игара и песама Србије КОЛО),
образовне институције (балетске школе и Катедра
за етномузикологију и етнокореологију ФМУ итд.).
Обустава плесних часова догодила се на свим нивоима
и, током ванредног стања, нико није могао да има
часове уживо. Многи предавачи почели су да се
сналазе на различите начине, премда је то највише
утицало на наставнике и универзитетске професоре
– школска година је морала да се настави, али сада
у потпуно новом, за учење традиционалног плеса у
Србији, непознатом контексту – онлајн. Предавања су
или одржавана у реалном времену, преко постојећих
апликација (Зум, Скајп, Вајбер итд.), или су професори
снимали видео материјал те исти прослеђивали
ученицима/студентима, да би касније студенти/ученици
снимали себе како су савладали задате плесове, а потом
све враћали наставницима/професорима на оцењивање.
Неког општег договора или упута од ресорног
министарства како предавати практичне предмете
онлајн, наравно да није било – због тога су професори и
морали самостално да изналазе разна решења.

Када је у питању аматерски сектор у којем се уче
традиционални плесови, он је од самог почетка – иако
бих ја рекао и много пре појаве пандемије вируса
„COVID-19“ – био препуштен сам себи. Самим тим
што нису могли да раде уживо, многи аматерски
центри одустали су од комплетног рада, иако је било
могућности за одређено креативно испољавање
путем различитих интернет платформи, апликација и
друштвених мрежа.
Компаративан пример томе јесу плесни центри у
иностранству, најразличитијих плесних жанрова,
који су осмишљавали онлајн активности како би
одржали своје плесне школе, сачували чланове
и даље спроводили плесну едукацију. Ту имамо
небројене примере коришћења Јутјуб платформе,
одржавања радионица на отвореном уз поштовање
одговарајућих противепидемијских мера (дистанца,
маске, дезинфекција итд.), организовани су различити
забавни садржаји преко апликација ТикТок, Инстаграм
и Фејсбук, итд. (v. Daruni 2020, 69-71).
Изналажење креативних решења претежно је изостало
14 међу српским културно-уметничким друштвима, па
смо, уместо тога, по друштвеним мрежама имали много
прилика да читамо статусе и коментаре руководиоца
ових институција, у којима су углавном тужили над
својом судбином – „Сви су нас заборавили.“; „Сви
занемарују традицију…“; „…нико не брине о нама.“ итд.
– ни не слутећи да су једино они ти који би требало да
брину о себи и о институцијама у којима раде. Такорећи,
занемарили су сами себе.
Крај ванредног стања појединима је значио хитар
повратак у плесне сале. Аматерске институције
наставиле су са радом – поједини руководиоци
су уз велике напоре одржавали пробе, поштујући
противепидемијске мере, други су игнорисали
целокупну ситуацију, док велики број није ни започињао
са радом. Овај период су поједини руководиоци успешно
искористили, те су организовали и разне активности –
сведочили смо одржавању фестивала, концерата и проби
на отвореном.
Занимљиво је тим поводом било пратити и различите
дискусије на друштвеним мрежама – многи су се бунили
што нико не решава њихов статус, као и због тога
што не могу да раде, док је било и оних који су јавно
саветовали друге руководиоце: „Скините деци маске...“,

„Без маски! С маскама је иживљавање...“, „Радите 15
док вас не ухвате...“, „Пререгиструјте се, постаните
предузеће и моћи ћете да радите“ итд. Делује да је
много више креативних напора, у овим случајевима,
уложено да се осмисле механизми којима би се скинуле
маске и занемариле препоруке, него што је уложено у
осмишљавање садржаја у новим околностима.

Да ли се вирус шири током
плесања?
Послужимо ли се примером из Јужне
Кореје, видећемо да је тамо 9. марта 2020. године,
идентификовано чак 112 оболелих пацијената од вируса
„COVID-19“, који су се заразили управо на часовима
плеса у 12 спортских центара у граду Cheonan (v. Jang,
Han and Rhee 2020, 1917). Полазници плесних часова и
руководиоци сусретали су се само током плесног часа,
који је трајао свега педесет минута, два пута недељно.
Највећи број заразе потекао је управо од инструктора
те се проширио на полазнике, док су мањи део заразе
проширили остали радници фитнес центара (Jang, Han
and Rhee 2020, 1919). О даљој трансмисији вируса, са
полазника на друге чланове заједнице, излишно је и
говорити. Корејски научници изнели су претпоставку
да су управо услови рада у плесним институцијама
– велики број полазника, мали простор, интензитет
вежбања, влажна и топла атмосфера у просторијама
са снажним протоком ваздуха услед интензивних
физичких активности – довели до знатнијег ширења
вируса „COVID-19“ (Jang, Han and Rhee 2020, 1919).

Примера ради, корејски научници
установили су да се корона
проширивала током плесања, чак и
онда када су се часови одвијали
у просторији величине отприлике
60м², а када је присуствовало
између 5 и 20 полазника. С
друге стране, у просторији исте
величине, када је било 5 или
мање полазника, нису се појавили
случајеви заражени вирусом
„COVID-19“.

Примере из друге државе наводим како бих указао активностима у оквиру институција, плесне школе
на чињеницу да су управо физичке активности у морале су да уведу различите мере предострожности
затвореним просторима места на којима се вирус у циљу смањивања могућности од заразе вирусом
„COVID-19“ најуспешније шири. Управо због тога, „COVID-19“. Неке од њих биле су: иницијално мерење
сматрам да је на руководиоцима аматерских институција температуре при уласку у кампусе, тврдње студената
за учење традиционалног плеса постављено велико да се осећају добро, чешће одржавање личне хигијене
бреме, будући да они самостално одлучују да ли ће (нарочито дезинфекција руку), ношење маски,
се плесне пробе одржавати као раније, да ли ће се одржавање физичке дистанце (најмање два метра
поштовати противепидемијске мере или пробе уопште између плесача), промена распореда часова (с обзиром
неће бити у облику који нам је познат. на смањење дозвољеног броја ученика, одржавали су
више часова у току дана с мање ученика, с тим да су увек
Како су се други вратили плесу између група правили паузу од најмање сат времена ради
проветравања простора за плес), смањивање могућности
или потенцијално решење за интеракције пре и после часова итд. (v. Tariao and Yang
пробе традиционалног плеса. 2021).
Значајан пример томе како су друге плесне
институције успеле да се врате својим активностима,
проналазимо у студији о раду високошколских Ношење маски током плесних вежби показале су
установа из Сингапура (Tariao and Yang 2021). Након заиста низ проблема. Будући да током плесања маске
допуштања да се студенти у Сингапуру врате школским могу постати неефикасне, уколико се навлаже знојем,

16

студенти су морали са собом да имају најмање три
маске, које би редовно мењали. Пре и после промене
маске свакако би уследила дезинфекција руку, а сви
су морали да користе одговарајуће хируршке маске
са најмање два заштитна слоја. Потом, плесачи који
су склони респираторним инфекцијама, уколико
неодговарајуће носе маске, могу изложити своје
здравље другим болестима. Осим тога, питање
менталног здравља и ношења маски – изазивање
дискомфора, анксиозних напада и многих других
потенцијалних проблема, такође су питања на која је
неопходно обратити пажњу том приликом.
Ове препоруке представљају идеалне мере,
које у пракси врло често није могуће у целости
испоштовати, стога је опет на руководиоцима да лично
процене шта је од мера погодно и неопходно, како би
њихови ансамбли могли несметано да наставе с радом,
уз интенцију очувања здравља.

Ограничавање уметности
Много пута сам говорио о ригидном ставу
којим се представља рад културно-уметничких
друштава и, генерално, савладавање технике
традиционалног плеса. Водећи се неким наслеђеним 17

идејама, највише оптерећеним романтичарским
дискурсом, руководиоци КУД-ова и предавачи
традиционалних плесова овај плесни жанр често
повезују с националним идентитетом и посматрају га
као традицију која не сме да се изгуби. Традиционални
плес тада постаје нешто што је, зарад очувања
идентитета, неопходно чувати, а КУД-ови се у тим
процесима представљају као чувари. Свако ко пожели
нешто више да уради с овим уметничким жанром,
сврстава се у категорију такозваног „стилизованог
фолклора“, док ови други, који су чувари, раде на
„изворном“, „оригиналном“, „аутентичном“ „фолклору“
– тако се ствари посматрају у аматерском дискурсу.
С претходним у вези, делује да се чланови КУД-ова,
поново због свог ригидног приступа традиционалном
плесу, нису одмакли и осмислили нешто што
излази из домена „тврде традиције“. Представљање
традиционалних плесова на ТикТоку или организовање
популарних челенџа на Инстаграму или Фејсбуку,
заиста не би „оскрнавили“ традицију. Можда би,
баш супротно, допринели одржавању и видљивости
ове уметности. А и ту долазимо до непремостивог
проблема – да ли је традиционални плес извођачка/
уметничка пракса или је то традиција која мора да

се музеализује? На овом месту, уклапа се цитат из
једне научне студије, где аутор, говорећи о плесу у
доба пандемије, закључује следеће: „флексибилност,
флексибилност и флексибилност су потребни у овим
временима, јер ће се све што је круто – сломити“
(Daruni 2020, 69). Међутим, уместо флексибилности
и изналажења решења, сведочимо поновним
неконструктивним препискама по друштвеним
мрежама, у којима сви желе да оспоре научни дискурс
и покажу како је он неприхватљив, неупуштајући се
се у дубља промишљања или ишчитавања рецентне
литературе о датој проблематици, те постављајући
оно, сада већ излизано питање: игра или плес? Побогу.
Мислим да имамо већи проблем од терминологије.
Ипак, важно је подсетити да је уметност кроз историју
одговарала на тренутне друштвено-политичке и
културне околности, па и сам традиционални плес
је развијан у одговарајућем контексту. Зашто онда
ограничити могућности уметничког одговора на
дешавање? Чини ми се да је, у суштини, то и једина
могућност да уметност опстане – њено прилагођавање
тренутку и њен одговор на околности. У супротном,
завршиће у музеју, да подсећа на нешто што је некада
постојало и што више нема употребну вредност.

18

Изгубљени потенцијал?
Иако појединци време пандемије посматрају
као потенцијално доба промене, има и оних који се,
можда и с разлогом, прибојавају за своја занимања.
То нарочито долази до изражаја када се говори о
плесу или о уметности у најширем смислу, будући
да је у турбулентним временима увек питање шта
ће то шира заједница, па и сама држава, посматрати

као „есенцијално“, важно за очување, одбрану и На друштвеним мрежама многи руководиоци жуде
опстајање (Heyang and Martin 2020, 3). У случају за „нормалним“ временима, за добом пре „нове
Србије, видели смо да је ту акценат постављен на нормалности“, теже да се у њу врате. Можда није
спашавању привреде. лако признати, али да је систем функционисао у
Како Heyang наводи у свом раду, током пандемије, „старој нормалности“, ова „нова нормалност“ не
а у разговору са својим универзитетским колегама, би могла толико да га уруши. Да су КУД-ови који
један од професора је рекао: „Кроз ову епидемију раде у истом граду, некада чак и у истој згради,
мислим да смо сви схватили да не би требало да имали интеракцију и сарадњу, можда би успели да
се свађамо око тога да ли је боља западна или се удруже у борби. Да су многобројни савези, који
традиционална кинеска медицина, не постоји се све више отварају у све више градова, заиста
најбољи начин.“ (Heyang and Martin 2020, 4). Иста радили послове које један савез има, изнедрили би
је ситуација и с плесањем – корона нам је показала одговарајуће решење у „новој нормалности“. Да су
да је најмање важно да ли неки КУД изводи исти ти многобројни савези међусобно сарађивали
„традиционални“ или „стилизовани“ фолклор, зарад општег, а не само зарад личног интереса, ова 19
два лоша и непрецизно осмишљена појма која велика заједница – каква аматерски фолклор јесте
мање-више не означавају ништа. Важно је да су – сигурно би успела да у доба пандемије пошаље
сви плесачи овог жанра у истом проблему и да је за снажну поруку представницима власти и њен глас
решење неопходна кооперација, а не раздвајање на би се тада засигурно чуо. Изгледа да је и та „стара
основу занемарљивих детаља. нормалност“, заправо само носталгично замишљена,
Све и да занемаримо ова, према мом мишљењу, идеализована прошлост – какве се прошлости
важна питања неделовања КУД-ова у доба углавном и памте.
пандемије, следи нам онај болнији проблем,
који је пандемија само додатно приказала. У Жижек тврди да у турбулентном времену постоји
неколико научних студија аутори истичу да потенцијал за промену (Жижек 2018). Можда
„COVID-19“ код пацијената додатно активира би културно-уметничка друштва требало да
већ постојећа жаришта (кардиолошки пацијент искористе тренутну кризу, те кохезивно делујући
имаће снажније проблеме са срцем уколико извојевају себи боље место у друштву и тако постану
се зарази вирусом „COVID-19“, нпр.). Да ли је препознатљиви не само широј маси, већ системски.
то истина, није тренутно ни важно, али ми је На крају, остаје оно кључно питање на које, још
дало добру аналогију, будући да је „COVID-19“ увек, немам одговор: да ли ће аматерске институције
погодио жариште аматерских институција у за учење традиционалног плеса угасити постојеће
којима се уче традиционални плесови у Србији – жариште или ћемо их упамтити као још један,
неуређеност, неорганизованост, неусаглашеност и нажалост, угашени живот услед последица
непрепознатљивост у систему. изазваних вирусом „COVID-19“? Изгледа да и
одговор на ово питање зависи искључиво од њих
самих.

др Милош Рашић,
научни сарадник,
Етнографски институт САНУ

BRANISLAV BO@I]
A L E K S A N D A R J O VA N O V I ] ’

20

РАД НА
СЕБИ

фото Милица Новаковић

21

BRANISLAV BO@I]

фото из приватне архиве

Стално усавршавање вештина је основа сложеног професионалног развоја. А један од
циљева Ансамбла КОЛО је сталан професионалан развој, како појединаца, тако и целе
организације. Током априла одржани су семинари за уметнике Ансамбла баш са овим
циљем које су водили др. Драгица Панић Кашански и Рајко Симеуновић – „Маловарошко
традиционално певање у Босни и Херцеговини: равна, поравна песма и севдалинка“ и
„Карактеристике двогласног сеоског певања у Републици Српској са посебним освртом
на Северозападну Босну и Грмеч“ и Бојан Погрмиловић – „Рад на вокалној хорској
техници“.
У тренутно измењеним околностима, фокус је био певање. Нова знања усвојена током
овог програма значајан су допринос нивоу уметничког квалитета играчко-певачког
дела Ансамбла. О томе колико је ово искуство помогло уметницима у даљем развоју
разговарали смо са чланом Народног оркестра Ансамбла КОЛО Браниславом Божићем
и солистом Александром Јовановићем.

Колико је значајно то што Ансамбл КОЛО стално
инсистира на унапређивању?

Бранислав: Наравно да ми значи као и сваком

уметнику усавршавање у погледу инструмента,
играња или певања. Имам прилику да учествујем
у нечему интересантном, да видим како се, у
овом случају изводи, односно свира чалгија и
саз. На томе смо радили са Рајком Симеуновићем
који је добар певач и свирач. Ја сам покушао
да свирам саз и мислим да сам разумео начин
на који се свира севдалинка. Није ту у питању
само свирање. Важан је осећај и начин на који
се изводи. Имао сам прилику да схватим како се
прати певач јер то је једна грана у музици која
је мало тежа. Пратња певача није само свирање,
није само пуке ноте које прочиташ и одсвираш
већ је до емоције, до тренутка. У овом случају,
у севдалинци, то треба да буде полако – moder-
ato, да све тече.

Колико је било тешко савладати свирање на том
инструменту?

22

Бранислав: С обзиром да је саз инструмент са

жицама, а ја, као музичар који углавном свира
жичане инструменте, могу рећи да је потребно
предзнање које сам ја имао, али нас је Рајко
пре почетка упутио у спецификације инструмента
– начин на који се он свира. То су биле неке
музичке ствари које су се односиле на то чиме
се свира и како се штимује. Мени је то познато
али је опет било и тешко јер је начин држања
тог инструмента другачији у односу на држање
других традиционалних жичаних инструмената,
али сам се снашао и изборио са тим.

Да ли је овај семинар донео неко ново искуство у
погледу вештине инструменталне пратње певача?

Бранислав: Јесте. Занимљив је сам начин

извођења. Све мора да тече. Све мора да буде
полако, једноставно, без икаквих напора, као
да причаш причу. У томе је суштина те пратње.
Наравно треба проћи још много проби и наступа
да би се усавршило. То не значи да можете као
машина стотину пута да изведете нешто. Чак је
и Рајко покушао да понови исту песму, међутим,

каже да то не осећа. У једном тренутку је то
осетио, нама предао, али када смо тражили да
нам понови није могао да изведе тако добро, са
тим жаром, са емоцијом, са севдахом.

Чалгија се разликује у односу на саз јер има
додатну жицу. Да ли мислите да Вам је то отежало
или олакшало свирање на њему?

Бранислав: Отежало ми је у моменту када

сам се сусрео са инструментом али сам после
схватио да је то заправо предност. Та једна
бордунска жица даје неку своју емоцију, нешто
другачије и специфично што нисам имао на другим
инструментима.

Александре, као вокални солиста који је у КОЛУ већ
три деценије, осврните се на то како је изгледао ваш
пут, како је било на почетку, када сте тек дошли?

Александар: У КОЛУ сам на почетку доста учио 23

од колега. Другачије је било све организовано.
Имали смо вокалног педагога али он је више био
корепетитор, тако да се током прве две године
нисмо конкретно бавили певањем него сам више
учио од колега, слушао њих, њихове савете. Учио
сам путем неког слуха. Имао сам подршку од
старијих колега који су вероватно то препознали
тако да су ми доста помагали и учили ме о
свему. Касније су се појавили људи са Факултета
музичке уметности у Београду који су почели да
раде певање са нама. На пример Сања Ранковић
је долазила и тада смо улазили у неко озбиљније
традиционално певање. Пошто се то традиционално
певање доста разликује од нашег начина певања
на сцени као и хорског, било је доста занимљиво.
Тада смо били млади и доста тога смо научили.
То је било сретање са традицијом. Изузетно је
било лепо. Богатство је било све то слушати и
учити. После Сање су долазили људи који су са
нама радили хорско певање, онда смо радили уз
ноте. Све је било занимљиво и лепо. Што се тиче
извођења, мање-више, таква је била ситуација
деведесетих година. Нисмо могли да будемо на
престижним сценама али наступали смо на Радију
Београд, Телевизији Београд…

фото Милица Новаковић

На који начин Вам је семинар о севдалинки био
инспиративан?

Александар: Заиста је то било нешто лепо и

инспиративно, сасвим ново. За ових 30 година
у КОЛУ нисам се срео ниједанпут. Импоновало
ми је што сам део те групе. Госпођа Кашански
невероватно је добар педагог и сјајан
професионалац и лепо преноси знање што је
нама врло битно. Ми смо овде сви играчи па
онда певачи. Њен начин и приступ раду је био
прилично опуштајући.

Да ли се разликује начин предавања проф.
Кашански са предавањима којима сте
присуствовали раније? У којој мери је другачија
вештина Вашег учења?

24 Александар: Професорка је довела два

демонстратора са Академије тако да су нам они

помогли у томе. Али рецимо могао бих њу да

повежем са Сањом Ранковић, њен начин и принцип

рада, тако да ми се изузетно свидело. Препознао

сам тај начин рада и код једне и код друге.

Други семинар је био са Бојаном Погрмиловићем,
који је сада дошао други пут. Какво је искуство са
његовим начином предавања?

Александар: Он је радио са нама и ту врсту

певања и хорско певање. То су две различите
технике певања. Током ових 30 година углавном
су долазили хорски певачи, а ретки су људи који
су разумели технику играња и певања на сцени,
где се ви ‘’бијете’’ са озвучењем, са костимима,
са прашином, неправилним дисањем, скакањем. То
нико од певача нема. Од тог човека сам научио
нешто везано за сцену – начин певања и опхођења,
поставку гласа. Његово знање препознајете када
стручно објашњава рад на сцени, и то је нешто
што сам од њега научио. Интересантно је како
помоћу три покрета намести тело певача. Он
није само предавач/демонстратор већ је ушао у
филозофију свега.

фото Милица Новаковић

фото Милица Новаковић 25

Рекли бисмо да тиме онда разуме и психологију A L E K S A N D A R J O VA N O V I ] ’
уметника.
фото Милица Новаковић
Александар: Апсолутно. Зна да препозна

карактер човека. Када отпевамо па види да не
знамо, тачно види место грешке и шта можемо,
па полако наводи и извуче максимум што је врло
битно у раду са људима.

С обзиром да је његов први семинар био
опуштенији, на други је дошао са врло конкретним
задатком. Да ли Вам је његова интервенција у
извођењу тих неколико духовних песама дала
сигурност или олакшање?

Александар: Бојан је знао да само једним

покретом руке нас ‘’погоди у чело’’ и да
интонацију. Покретом руке и неком енергијом.
Веома је значајно што ова кућа доводи такве
људе јер онда видимо где се налазимо, помаже
нам да се не уљуљкамо. С обзиром да немамо
концерте ово је идеално време за тако нешто.

Овог месеца, у „Нотама КОЛА“, имаћете прилику да се упознате са изводом из
кореографије:

Н ОТЕ26 26
КОЛА

Буњевачко момачко коло

13 'о - & ћел'

&b

'о - œ

œ

Ϫ

ћел'

œj

œ

3 Н ОТЕ
КОЛА

Ја цура ти дивојка

Љубомир Бошњаковић

&b42 œ œœ œœ œœ œ œ œœ œœ œ œ ™ œ œœœ œ œœœœ
™

Ја цу-ра ти ди-вој-ка сва-ђа-мо се о -ко мом-ка зу- би су-му од би-се-ра

7

&b œ œ œœ œ œ œ œ œ ™ œœœ œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ ™
™ œ™

27 у- ста сла-ђа од ше-ће-ра 'ај-де ди-ко па ме про-си па ме сво-јој ку-ћи но-си 27

Voice Ја цура ти дивојка, свађамо се око момка
Зуби су му од бисера, уста слађа од шећера
9 b œ œ œ™ Allegro ‘Ајде дико па ме проси, па ме својој кући носи
Ја цура ти дивојка, свађамо се око момка
&b34 œ ˙ Кој’ би даво игро с тобом, па се риваш ливом ногом
Ој Ђе ‘Ајде дико па ме проси, па ме својој кући носи

œ˙ Ој ђевојко ду

- вој -ко

œ œ œ™ œ

Ду - шо

œj œ

те

28

29 29