Број 18 Април

1

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

МИРОСЛАВ БАТА
МАРЧЕТИЋ

страна 4

ПРЕДСТАВЉАМО НОВУ
ФОТОГРАФКИЊУ

МИЛИЦА
НОВАКОВИЋ

страна 16

МЛАДЕН СТАНИЋ

ГДЕ ЈЕ ДАНАС
БАНОВИЋ
2 СТРАХИЊА?

страна 22

Кратки
преглед
појма
фолклор

страна 21

ФОТО: МИЛИЦА НОВАКОВИЋ

Е - часопис КОЛО: Издавач: Главни и одговорни уредник: Владимир Декић
КА БУДУЋНОСТИ Ансамбл народних игара и песама Креативни директор: Милош Козловачки
Србије КОЛО, Уредник: Вук Бошковић
Митрополита Петра 8, 11000 Београд, Извршни уредници: Страхиња Бошковић,
тел. 276 31 44, Милош Чаушевић
[email protected], www.kolo.rs

Ансамбл КОЛО задржава сва права. У Београду, април 2021. године.

КОЛО У

АПРИЛУ

Током месеца априла Ансамбл КОЛО ће наступати преко наших канала на друштвеним
мрежама и званичном Јутјуб каналу на којима ћемо емитовати снимке из наше архиве и

програмски сегмент под називом ФРАГМЕНТИ КОЛОРИЗАЦИЈЕ.

Уживајте.

3

Понедељак, 05.04. Кореографија БУЊЕВАЧКО МОМАЧКО КОЛО и адаптирана кореографија

БУЊЕВАЧКЕ ИГРЕ за филм ИГРЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ у режији Маријана Вајде, кореографи: Олга
Сковран и Добривоје Путник

Понедељак, 12.04. КОЛЕДА – хорска композиција Стевана Стојановића Мокрањца у

извођењу мешовитог хора Ансамбла КОЛО, са певачког концерта у Крипти Храма Светог Саве
изведеног 14.02.2020. (радни снимак)

Понедељак, 19.04. ФРАГМЕНТИ КОЛОРИЗАЦИЈЕ V, премијерно у 20 часова на нашем Јутјуб

каналу

Понедељак 26.04. ВЛАШКА ОЛУЈА, музика: Божидар Милошевић, солиста и музички аранжер:

Зоран Ћалић, Народни музеј у Београду 24.05.1997.

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО ТРЕЋИ ДЕО

4

СВАКА ПРОМЕНА У ЖИВОТУ ДОНОСИ ПОТЕШКОЋЕ,
АЛИ И ИЗАЗОВЕ

ИНТЕРВЈУ МИРОСЛАВ БАТА МАРЧЕТИЋ

Мирослав Марчетић је алумни АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО
Ансамбла КОЛО који је отишао преко
Атлантика да чува и шири нашу 5
традиционалну уметност и културу.
Солиста и првак Ансамбла, он није
био само још један члан КОЛА, већ
један од ослонаца целе институције
током времена које је провео у
њој. О његовом утицају на наслеђе
КОЛА можда најбоље говори то да
је Мирослав креирао и кореографију
за „Румунске игре из Баната“, која
и даље важи за класик репертоара
Ансамбла. Данас живи у Канади где
ради са великим бројем локалних-
културно уметничких друштава.
Путем електронске поште разговарао
је са нама о својој каријери, животу и
раду у Северној Америци и сећањима
на период који је провео у Ансамблу
КОЛО.

Можете ли нам описати Ваш долазак и иницијалне утиске
првих радних дана у Ансамблу КОЛО?

Моја љубав према фолклору потиче од момента када сам
по први пут гледао концерт Ансамбла КОЛО у мом родном
Панчеву, управо граду из којег су потекли великани наше
фолклорне уметности: Олга Сковран, Добривоје Путник, Петар
Јосимовић и Никола Рацков. Имао сам тада око 12 година, али
сећам се да сам упијао све што се дешавало на сцени и очима
и срцем. Замишљао сам себе на сцени. Пар година касније,
Драган Макленов, тада мој школски друг, а касније колега и
кум, позвао ме је да одем са њим до КУД-а „Абрашевић“, јер је
почео да игра фолклор, тако да сам му се убрзо придружио.

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

У то време су радили са нама Добривоје Путник,
кога смо сви звали Чика Добра и Миодраг
Чичовачки Чича, бивши играч КОЛА, изузетни
стручњаци и педагози, који су ми још више
повећали интересовање и усадили љубав према
народној игри.

И тако је то почело. 1974. године сам се пријавио

на аудицију Ансамбла КОЛО, на коју се пријавило

75 мушких и исти број женских играча из целе

бивше Југославије. Након десетак дана су ме

обавестили да је нас 15 мушких и 15 женских

играча ушло у ужи круг, тако да смо радили у

КОЛУ месец дана, а након тога смо полагали и

другу аудицију, па се број нас сузио на 5 мушких

и 5 женских играча. Добили смо шансу да годину

дана проведемо/радимо у КОЛУ као приправници.

После истека приправничког стажа, на нашу велику

срећу, примљени смо у стални радни однос: Бора Познати сте публици као првак

Талевски, Мирко Мутапчић, Никола Јовановић, и солиста Ансамбла. Да ли нам

Момир Веселиновић и ја, а од колегиница: Милена можете описати Ваш успон ка овим
6 Николић Крстић, Мирјана Матејић, Драгана
Милетић, Ружица Мутапчић и Десанка Вучковић. престижним позицијама?

Када сам почео да радим као играч у Ансамблу, Да би један играч успео да постане
нашао сам се међу играчима који су већ имали солиста и првак Ансамбла КОЛО,
по најмање 10 година богатог играчког искуства, потребно је да се склопи више коцкица
тадашњим великим уметницима КОЛА, а то су били у једну целину: најпре љубав према
Михајло Маки Кузмановић, Ратомир Рака Ђуровић, народној игри, песми и музици, а
Драгиша Степановић, Гордана Кочишевић, Јелена у исто време да постоји свест о
Вертић, Јулијана Ћосић, Верица Степановић и многи потреби чувања наше културе, која нас
други фантастични играчи. карактерише као народ. Потребан је
таленат, предан, истрајан и константан
Радили смо сваког дана по 4 сата, међутим, веома рад на себи и изградњи свог карактера,
често сам остајао дуже и увек би неко од колега био изражајност, глума, сценско држање,
вољан да ми помогне да брже савладам програм али и прихватање савета колега. Такође
КОЛА, који је за нас нове био изузетно тежак. У је потребно да играч немилосрдно
тим првим данима су ми највише помогли, што преда себе игри, а своју игру и доживљај
саветима, што практично, Драгиша Степановић, пренесе публици. Потребно је много
Ђорђе Николић и Вукосав Живковић. Радио одрицања и дуготрајан напоран рад.
сам максимално на себи, на играчкој техници, Наравно, битну улогу ка путу до солисте
изражајности, карактеру, глуми, а истовремено и на и првака Ансамбла има и такмичарски
савлађивању кореографија, тако да сам у року од дух играча, жеља и борба за
четири месеца већ био довољно спреман да пођем доказивањем у позитивном смислу, да
на своју прву турнеју у Париз, на којој сам наступао се коректно буде део тима, а да се ипак
у 7 кореографија. Након тога су се низали концерти, својим квалитетом издвоји од већине. И
путовања, турнеје...и пуно лепих успомена. поред свих наведених услова, да би један
играч постао солиста и првак Ансамбла,

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

мора у себи изградити степенице, уз које „Циганско“ је било потребно исказати бес, 7
мора сам да се пење, себе надогради равнодушност, изненађење, удварање,
и напредује, јер није довољно само узбуђење и срећу; у кореографији
тачно одиграти кореографије које су на „Тешкото“ неизвесност, страх, тугу и
репертоару једног ансамбла. Имао сам растанак; у „Врању“ чежњу, пригушену
срећу да ово схватим већ на почетку своје снагу покрета, похоту, силину и снагу бола,
играчке каријере и да се од самог почетка познату под називом дерт.
тако поставим према себи, не штедећи се.
Исто тако, у паровним соло тачкама,
Имао сам срећу да су у то време били најпре као солиста, а затим и као првак
и директно радили са нама великани и Ансамбла, водио сам се чињеницом да је
легенде српског фолклора: Добривоје сваки соло наступ изазов за доказивањем
Путник, Драгомир Вуковић, Деса не само себе, већ и моје партнерке -
Ђорђевић, Витомир Радивојевић и колегинице и да само као пар, заједно,
Петар Јосимовић и они су пратили наш можемо извести кореографију најбоље
рад и уметнички квалитет, па су тако што је могуће. Ја сам помагао колегиници,
препознали и мој рад и убрзо сам постао она мени и тако смо извлачили оно
солиста и почео да добијам солистичке најбоље једно од другог и помагали једно
тачке. Навешћу неке од њих: „Шота“, другом. Наравно, карактери игре сваког
„Циганско“, „Го пратиле дедо“, „Тешкото“, играча се разликују и прави уметници
„Ругово“, „Седенка“, „Призрен“, „Врање“ итд. су креативни у својој игри онолико
колико је то уметнички дозвољено, па
Бити солиста међу колегама као што су је и то изискивало потребно знање и
Бора Талевски, Радојица Кузмановић и умеће да се прилагодимо једни другима,
Зоран Васковић, било је престижно за обзиром да нисам увек играо соло са
сваког од нас. У свакодневном раду били истом колегиницом, али то је још један
смо искрени критичари једно другом и позитиван аспект у мозаику надградње
надопуњавали се, саветовали, а понекад, квалитета једног солисте на путу ка
признајем, били и међусобно мало позицији „Првак Ансамбла“. Користим
љубоморни на квалитет игре колега, зато прилику да се захвалим на таквој
али мени лично је управо то дало још врсти помоћи и инспирацији мојим
више енергије и инспирације да радим колегиницама, а то су Верица Степановић,
на себи, да савладам потребну технику Јулијана Ћосић, Јелена Вертић, Љиљана
за извођење одређених солистичких Бурмазовић, Биљана Анђелковић
нумера или кореографија, а у које је Ђуровић, Светлана Фотић Слијепчевић,
требало унети своје емоције, осећања, Душица Страјиновић, Гордана Орловић
изражајност, експресију. У кореографији Завишић и Јелена Тодоровић.

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Играли сте у многобројним кореографијама али и подстрека да још више надградим себе

које су на репертоару Ансамбла и оставили и осећај потребе да се крећем и идем даље
велики траг. Сад кад се осврнете на целу ка бољем и бољем. Сваки одиграни соло
каријеру у Ансамблу да ли посматрате ми је одсликавао појединачну слику себе,
Ваша достигнућа другачије него што сте их а сада све то доживљавам мало другачије.
посматрали кад сте били играч? Сада то посматрам као целину и имам осећај
испуњености, задовољства и морам признати

Често размишљам о својим првим корацима да ми та два звања много значе, а нарочито
као аматер, а касније и као солиста и првак што су повезана са мојим дивним успоменама
Ансамбла КОЛО, а нарочито сада, када се сви и колегама. Поносан сам што сам КОЛУ дао и ја
налазимо у неком стању мировања, у време свој допринос на свој начин.

8 ове Ковид пандемије, па имамо више слободног

времена. Нисам до сада размишљао које ми Деведесетих година сте се преселили из
достигнуће највише значи, а можда и због тога Србије у Канаду. Да ли Вам је адаптација
што нисам још престао да се активно бавим на нову културу тешко пала или сте се лако
фолклором и нисам још заокружио своју прилагодили новим животним околностима?
каријеру, мада знам да то и није могуће, јер ћу

се бавити фолклором све док будем живео из Свака промена у животу доноси потешкоће,

простог разлога - фолклор је мој живот. Могу
са стране посматрати један део моје каријере, али и изазове, па тако и моје пресељење са
себе као солисту и себе као првака Ансамбла породицом у Канаду. Не могу рећи да је било
КОЛО, јер нисам више активно на сцени, мада лако, највише због језичке баријере, али не
сам у неком смислу и даље на сцени са мојим задуго, јер Канада има програм/школу за учење
играчима у Академији српске народне игре, са језика за новодошле, тако да смо супруга и ја
похађали те часове годину дана, а ћерке су врло
којима наступам иза сцене. И даље радим са
аматерским друштвима и предајем странцима брзо савладале језик.

српске игре на интернационалним семинарима, Већ првих дана по доласку у Канаду упознао

а такође активно пратим све смотре које се сам наше људе пореклом из свих крајева

одржавају у Србији и дијаспори. бивше Југославије, тако да нисам ни осетио

Али, ако се осврнем на позицију солисте и неку велику промену у начину живота и

првака КОЛА, онда то могу да сагледам као комуникације, нарочито због тога што сам све

нешто заокружено и различито из перспективе време био и радио у свету фолклора, а ту сам ја,
ма где био – ‘’код куће’’.
тада и сада. За време активног рада у КОЛУ,

ове две позиције сам посматрао у ходу, тако И убрзо ми се десила једна лепа ствар. Наиме,

што сам имао више осећај среће и радости,

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

једна од професорки енглеског језика ме је У Канади сте радили са многобројним

упознала са једним професором који је је ансамблима. Можете ли нам поделити Ваша

на Катедри за кинезиологију на факултету у најзначајнија искуства и изазове које сте

Хамилтону предавао модерну и традиционалну имали у раду са овим организацијама?
игру, тако да ми је он понудио да дајем

практичне часове источноевропског фолклора Одмах по доласку у Канаду, већ након два
(српске, румунске, македонске, хрватске,
месеца, почео сам да радим са фолклорним
мађарске, циганске и русинске игре) његовим друштвом „Краљ Петар Други“ из Вајноне,
студентима једном недељно. Тај професор, Дејв са којим и данас радим, ето већ 28 година.
Вилсон, ме је након тога упознао са другим
Тадашњи чланови овог друштва су били
људима који су се бавили интернационалним углавном пореклом из околине Книна, одакле је
фолклором, јер у Канади, а поготову у Америци и моје порекло, па сам некако за ово друштво
има много интернационалних фолклорних
емотивно везан. Касније су се овом друштву
удружења и клубова. Од тада сам наставио да прикључили и чланови пореклом из других
предајем српски фолклор на интернационалним места, тако да од почетних 30-так чланова
семинарима широм Канаде и Америке, Тајвану који су били деца, сада броје преко 150 играча.
и Бразилу, а такве семинаре иначе организују Осим са овим фолклорним друштвом, до сада
и посећују искључиво странци. На њима
сам радио са више фолклорних друштава, са
показујем и објашњавам игре, дајем им запис фолклорном групом „Хајдук Вељко“ из Торонта,
корака (који се разликује од лабанотизације која фолклорном групом „Кордун“ из Мисисаге,
се користи у Србији), упознајем их са ношњама СКУД „Опленац“ из Мисисаге и фолклорним
и обичајима краја из којих потичу одређене игре друштвом „Стражилово“ из Торонта.
и могу рећи да странце заиста све то интересује 9

до ситних детаља. Морам напоменути да је рад са фолклорним

друштвима у Канади и Србији веома различит.
Што се тиче адаптације новој средини, рекао бих Разликује се у схватању и прихватању
да се некако све спонтано дешавало, јер
културних и програмских вредности, с обзиром
сам по доласку у Канаду одмах био доста
да се овде око једног друштва окупљају људи
заузет радом са аматерским ансамблима,
пореклом из различитих наших крајева, а тиме
одржавањем семинара за странце, породицом и различитих културних традиција, схватања и
наравно, па сам се релативно лако и брзо
приступа учењу, чувању и презентацији наше
адаптирао новој средини, нимало не одбацујући традиције.
навике, размишљења и понашања из Србије.

Нисам имао неких потешкоћа са адаптацијом Као и свуда у дијаспори, па тако и Канади,
новој средини и носталгијом, јер скоро свако фолклор има посебну димензију која не постоји
лето посећујем са породицом Београд и моје у матици. Овде то није само игра и песма, већ
родно Панчево и драго ми је што сам и даље осећај припадности, очување традиције, језика
у сталном контакту са много мојих колега из и укупне културе, веза са завичајем и храна за
КОЛА. душу. За децу је фолклор на овим просторима

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Требало је рецимо доста времена да
објасним нашим људима овде да се за сваку
кореографију користе адекватне ношње, да
мора да се прво спреми квалитетан програм
да би се наступало, да се годишњи концерти
изводе у позоришту, да је потребно да се поред
играчких одржавају и певачке пробе, да је
потребно да свако друштво има свој народни
оркестар итд. Наравно, у почетку је тешко за све
то постојао слух код многих наших људи.

Такође, детаљима се није поклањала велика
пажња, а детаљи су веома важни у укупној
слици. Ту има много коцкица које треба да се
сложе: кореографија, инструментална музика,
гласови, костими, сцена итд. То све заједнo пуно
говори о нашој српској традицији и обичајима
које треба презентовати прецизно и аутентично,
јер је то једини начин да се очува наша
традиција далеко од матице.

10 Могу искрено рећи да до мог доласка на
овим просторима није било професионалног
стручног кадра, већ људи добре воље који су
преносили на децу онолико колико су и сами
знали и могли. Могу од овог изузети, у то време
када сам стигао у Канаду, једино фолклорни
ансамбл „Коло“ из Хамилтона, који се издвајао
од осталих својим квалитетом.

једно уникатно искуство где не уче само како Тако да сам овде у почетку имао пуне руке
да играју и певају наше песме, већ уче о својој посла око плана и програма рада које сам
култури, уче да се друже и стичу доживотна себи зацртао у циљу да на овим просторима
пријатељства. поставим фолклор и српску традицију на место
које нашем народу припада и који заслужује.
До деведесетих година је овде фолклор Рецимо, када сам почео да радим те 1993.
искључиво служио за окупљање родитеља који године у „Опленцу“, они су имали око 35-оро
би доводили децу на пробе да се упознају, друже деце. Поднео сам им десетогодишњи план
и мало заиграју. Дакле, одмах по доласку на и програм рада, те полако кренуо са пуно
овим просторима схватио сам да треба кренути ентузијазма и преданог рада, а уз помоћ играча,
од нуле у свему, али и са другачијим приступом који су веровали у мене и наш заједнички рад,
раду од оног који сам користио радећи са тако да сам имао њихову пуну подршку. Након
аматерима у Србији. кратког времена, придружили су се друштву и
радили заједно са мном неколико година наше
колеге Драган и Вера Макленов и тако својим
радом дали свој допринос успеху и развитку

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

друштва. Већ након четири године, одржали смо 2004. године сте основали Академију српске
по први пут концерт на овим просторима (једног народне игре где радите као уметнички
српског друштва уопште) у позоришту једне директор. Који су главни разлози били за
средње школе, тако да је од тада настављена оснивањем Академије и да ли бисте могли да
традиција да се на крају сваке сезоне одржи нам опишете активности којима се Академија
годишњи концерт. Са напредовањем у бави?
квалитету рада, број играча се повећавао, тако
да је до 2004. године „Опленац“ имао око 270 2004. године, уз помоћ неколико пријатеља,
играча, а те године се годишњи концерт одржао ентузијаста фолклора, а који су ми помогли
у једном прелепом позоришту у Мисисаги. својим саветима, донацијама и помоћи
Како сам те године основао Академију српске око регистрације друштва код канадских
народне игре, престао сам са радом у „Опленцу“, органа, закупу просторија за одржавање
тако да је моје испражњено место обезбедило проба и почетним маркетингом, основао сам
простор за долазак и рад мојих колега из Србије Академију српске народне игре (у даљем тексту
– Србе Нинковића, Владимира Спасојевића и Академија).
Радојице Кузмановића.

Одлуку да оснујем Академију донео сам после

свеобухватног размишљања и моје визије

како треба да изгледа и функционише једно

културно уметничко друштво, јер се то моје

виђење битно разликовало од виђења људи

који су у то време водили фолклорна друштва 11

на овим просторима. И зато сам решио да

наставим даље својим путем, како бих могао

слободно да радим на стварању једног

културно-уметничког друштва по узору на

најбоља друштва у матици, а користећи своје

знање и искуство, и тако поставим српски

фолклор на местo којe му заиста припада. Тако

да сам оснивањем Академије омогућио себи

слободу креативности, стварања, истраживања,

презентације, а тиме добио неку додатну

енергију, амбицију, вољу, изазов да наставим да

радим оно што највише волим и знам.

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Највећу подршку у оснивању и текућем раду промоцији културног, уметничког и обичајног

Академије имам у својој супрузи Родики наслеђа и богатства српске народне игре и

Марчетић, која брине о свим пратећим песме. Све пробе се одржавају на српском

и организационим, административним језику и мада су 95% наших чланова рођени у

и маркетиншким делатностима, а које Канади, сви одлично говоре српски.

су неопходне да би Академија успешно

функционисала. Академија броји преко 450 играча, који су

распоређени у 7 ансамбала (омладинских и

Велики допринос успеху Академије даје наш дечијих), Ансамбл ветерана и Рекреативни

стручни тим којег чине: музички директор ансамбл који броји око 200 чланова (отвореног

Душан Сувајац, колега музичар из КОЛА и

некадашњи члан музичке групе „Легенде“; затим

вокални педагог проф. Соња Црномарковић,

некадашњи члан хора „Колегијум Музикум“;

корепетитор и члан оркестра Жељко Лукић,

иначе наш колега музичар из КОЛА; Сања

Лукић, уметнички руководилац, такође

колегиница из КОЛА; стручни уметнички

руководиоци Жељка Јаковић, Невен Микач

и Маријана Ђумић, и неколико асистената

који веома стручно помажу рад уметничких

12 руководилаца.

Желео бих да споменем и велики допринос типа, а на часовима обично долази по 45
наших спољних сарадника, а то су музичар играча). Академија има и свој Народни оркестар
Сорин Бољанац, који нам је до сада урадио којег чине 20 музичара.
много музичких аранжмана и са којим имам
успешну сарадњу која траје преко 45 година, На репертоару Академије је око 40
радећи са многим друштвима, па тако и у кореографија, које су комплетно опремљене
Академији; такође, велики допринос припада ношњом, коју искључиво набављамо из Србије.
нашој спољној сарадници др. Сањи Ранковић, Сем мојих кореографија, у програму имамо
етномузикологу, која нам из Београда долази кореографије мојих колега, истакнутих аутора
у радну посету отприлике сваке друге године и кореографа, а то су: Деса Ђорђевић, Драгомир
ради са нашим играчима-певачима. Свој велики Вуковић, Добривоје Путник, Милорад Лонић,
допринос су нам дали наш бивши музички Славица Михаиловић, Дејан Трифуновић,
директор проф. Милан Мића Петровић, и Драгољуб Милосављевић и Ивица Руптак. На
Миленко Скендер, колега музичар из КОЛА.
На крају бих споменуо огроман допринос
генерација играча, бивших и садашњих, са
којима је Академија низала и ниже успехе на
наступима и такмичењима на којима учествује.

Што се тиче делатности Академије, она пружа
инструкцију изворне, традиционалне народне
српске игре и вокалне интерпретације и
професионалан рад са оркестром, организује
концерте, путовања и радне турнеје, а тиме
негује и ради на очувању, оплемењивању и

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

репертоару имамо и канадску кореографију, и посећујемо. Издвојио бих три ансамбла у

која је увек веома лепо примљена на нашим Србији са којима највише сарађујемо, а то су ФА

турнејама ван Канаде. „Вила“ из Новог Сада, КУД „Станко Пауновић“ из

Панчева и КУД „Железничар“ из Краљева. Сваке

Што се тиче наших редовних концерата, увек их друге године водимо наше играче на турнеју по

одржавамо у најпрестижнијим позориштима у Србији и Републици Српској, а обично свратимо

срцу Торонта и сваке године организујемо један и у Грчку. Такође, до сада су нас посетили АКУД

годишњи концерт на крају сезоне, а такође и „Бранко Крсмановић“, ФА „Вила“, КУД „Станко

један интернационални концерт, традиционално Пауновић“ из Србије и КУД „Бисери Дранци“ из

у децембру, на који позивамо најбоље стране Француске.

За свој рад и на основу учешћа на многим 13
такмичењима и фестивалима, Академија
српске народне игре је добила пуно
признања и награда, па је тако 2017. године
тадашња премијерка Онтарија Катлин Вин
одала Академији признање за промоцију
српске културе и за изузетан допринос
мултикултурализму у Канади. Две године
касније, 2019. године, Културно просветна
заједница Србије је Академији доделила Повељу
поводом 15 година успешног рада на очувању
српске фолклорне традиције, националне
културе и духовности у канадској средини.

На основу личног искуства, могу да
приметим да су наше српске игре и песме
у традиционалној димензији изузетно лепо
примљене код странаца који живе у Канади,
што нам омогућава да не будемо пратиоци, него
лидери у мултиетничкој Канади. Управо због
тога је Академија српске народне игре позната
под слоганом „Понос Канаде – душа Србије“.

ансамбле да учествују у програму. Понекад * Моментално се налазимо у ситуацији да већ
на наше концерте позивамо и наше познате годину дана не радимо због забране одржавања
естрадне уметнике, тако да су нам гостовали скупова услед Ковид пандемије, ригорозније него
покојни Цуне Гојковић, Бора Дугић, Јелена у Европи, а вероватно и већим делом света, тако
Томашевић и Иван Босиљчић. Сваке друге да већ годину дана, од марта 2020. године нисмо
године организујемо концерт поводом могли да наставимо са радом, али се надамо и са
Дана државности Србије или у Отави или у нестрпљењем очекујемо дан када будемо могли
Монтреалу. Aкадемија често путује, наступа да наставимо на нашој мисији очувања наше
и одржава самосталне концерте и у другим културе.
градовима Канаде и Америке.

Сарађујемо са много ансамбала у Србији и
нашим ансамблима у дијаспори, тако да се

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

Осим што сте оставили велики траг у Виореле Балножан, Катице Барбулов и Родике

Ансамблу КОЛО као играч, такође сте познати Тодоран.

и по томе што сте поставили кореографију

„Румунске игре из Баната“ на репертоар Из целог тог истраживачког рада и

Ансамбла. Да ли нам можете за крај прикупљеног материјала, издвојио сам најпре

описати процес како сте дошли до баш те оне игре које су најчешће игране на свадбама,

кореографије и како је изгледао сам процес крштењима и за време других догађаја и

рада у стварању исте? обичаја, тако да сам се обратио Сорину

Бољанац, шефу оркестра, да за одабране игре,

Поред редовног рада у КОЛУ, приватно сам а користећи своје изузетно знање румунске

се усавршавао, тако да сам користио свој музике и музике уопште, распише музички

годишњи одмор да бих ишао на семинаре и на аранжман. Морам признати да ме је и сам

терен по селима широм Србије и директно од квалитет аранжмана још додатно инспирисао

старијих људи прикупљао и записивао наше да на основу њега, а користећи одабране

игре и обичаје. Прикупљање и записивање игре, све складно уобличим у кореографију,

игара је само још више увећало моју љубав сада спремну за следеће: да играчи најпре

према нашем народном фолклорном благу, осете стил игара, да кореографију доживе,

традицији и обичајима, па је фолклор постао увежбају је, затим да је оживе на сцени и на

део мене, а самим тим и моја каријера, коју сам крају да је пренесу публици. Ето тако је настала

градио и градим непрестано и овде у Канади. кореографија коју сам назвао „Румунске игре из

Баната“. Са неколико измена, поставио сам исту

Тако да сам у исто време док сам радио у кореографију и у КУД „Бранко Радичевић“

14 КОЛУ, радио и са аматерским ансамблима, али

сам највише времена радио са фолклорним

омладинским и дечијим ансамблом при Дому

Културе „3. октобар“, у Банатском Новом

Селу, удаљеном четрдесетак километара од

Београда, у којем живи српски и румунски

живаљ. Радили смо моји играчи и ја са великим

ентузијазмом, предано, темељно, тако да

смо често учествовали на покрајинским

такмичењима Војводине, освајајући често прва

или друга места. И како је половина мојих

играча била румунске националности, почео

сам да се све више интересујем за њихов

фолклор, контактирајући њихове родитеље,

старије мештане и мештане околних села, па

тако стицао знања о обичајима, начину живота,

традиционалним играма, песмама, музици

и ношњи. Имао сам и прилику да осетим и

доживим румунски традиционални фолклор из

Баната кроз сопствено учешће на свадбама,

фестивалима, обредима и игранкама, које су

се тада одржавале у околним селима где су

живели Румуни. Највеће сазнање о стилу и

техници игре научио сам од моје таште Љиљане

Бољанац, учитељице из Банатског Новог Села,

и од најдаровитијих играча Саве Мартинов,

АЛУМНИ АНСАМБЛА КОЛО

из Земуна, а морам додати и то да су обе да распише наш колега из КОЛА, истакнути
кореографије биле награђене исте године. музичар, Миленко Скендер, а у сарадњи
Некако у то време је Ансамбл КОЛО расписао са Сорином Бољанац. Велики допринос у
конкурс за поставку нових кореографија, премијерној презентацији ове кореографије, а и
тако да сам се пријавио на конкурс са својом касније, дали су солисти Љиљана Кузмановић
кореографијом „Румунске игре из Баната“ Тубић и Драган Макленов.
и на моју велику радост, КОЛО је одлучило
да је уврсти у свој репертоар. Верзија коју Иако нас деле хиљаде километара, пратим све
сам поставио у КОЛУ је захтевнија, јер догађаје, наступе и радујем се успесима КОЛА,
сам је прилагодио за сцену и извођење у којем сам провео више од 18 година и веома
професионалног ансамбла, али сам водио ми је драго што је моја кореографија „Румунске
рачуна да адаптација не ремети оригиналност, игре из Баната“ често на репертоару Ансамбла
стил и аутентичност песме и игара. Музички КОЛО, па сам и на овај начин још увек присутан
аранжман за ову верзију у КОЛУ сам препустио на сценама и местима где КОЛО наступа.

15

Ансамбл КОЛО има
нову сарадницу.
Милица Новаковић
је млада
дизајнерка и
фотографкиња која
је овог пролећа
почела да ради са
нама. У времену
пандемије и
друштвене дистанце
Милица ће нам
помоћи да што боље
комуницирамо са
нашом публиком
али ће и бележити
живот Ансамбла
- све мале и
велике ствари које
се свакодневно
дешавају у нашем
КОЛУ.

16

Са Милицом смо
разговарали о фотографији,

њеним интересовањима,
првом сусрету са

Ансамблом и детињству
у културно-уметничком

друштву.

17

IG - instagram.com/n_omika/
FB - facebook.com/nomikaas/

18

Да ли нам можете описати Ваш Пре Ансамбла КОЛО имали сте
пут до одлуке да постанете неколицину различитих пројеката
на којима сте радили. Да ли можете
професионална фотографкиња? да издвојите омиљене и образложите

због чега су Вам најдражи?

Моје упознавање са фотографијом почело је у тамној До сада сам се претежно бавила документарном
соби у којој је тата развијао филмове из хобија, где сам фотографијом, али издвојила бих рецимо серије
учествовала у процесу и неретко му била и модел. На фотографија „8. Март“ и „Измештање“.
основним студијама модног дизајна често сам користила Радећи на првој серији, осећала сам се као детективка
фотографију у раду, а на мастер студијама визуелних која са старим аналогним апаратом фотографише људе и
комуникација фокусирала сам се на историју, теорију и њихове обичаје везане за 8. март у јавности. Сретала сам
технику фотографије као медија. Тренутно у свом раду жене и мушкарце који су носили руже и каранфиле којих
балансирам између графичког дизајна и фотографије, је град и иначе пун тог дана. Затим бих наставила до Трга
два медија који могу врло лепо да сарађују али које републике на традиционални Осмомартовски протест,
промишљам различито. где се виде транспаренти попут „Жене, живот, слобода“,

„Смрт фашизму, слобода женама“, „Нећу ружу, хоћу
револуцију“ и на тај начин документовала два доживљаја
истог празника.

„Измештање“ је серија мртве 19
природе, истраживање измештања
објекта из његовог примарног
контекста и суочавању са новим,
неочекиваним. Лета 2016. године
одсекла сам своју дугу косу са
жељом да је донирам, па је од
ње настао реп који је неко време
путовао са мном на најразличитије
локације.

Да ли Вас је
изненадио позив да
се прикључите раду
Ансамбла?

У први мах јесте, с обзиром да сам
се до тада више бавила другом
врстом фотографије. Међутим,
чим сам се мало ближе упознала са
радом Ансамбла, схватила сам да ту
постоји нешто што ми је блиско и
што бих волела боље да упознам.

У процесу разговора
за могућност сарадње
са нама спомињали
сте да сте пратили
рад наше претходне
фотографкиње Јелене
Јанковић. Шта Вам се
допало у њеном раду
и да ли Вам је то
помогло у адаптацији
у новом послу?

Са Јеленом сам имала прилику
да комуницирам само онлајн.
Када сам на Инстаграму наишла
на Јеленин профил одмах сам се
заинтересовала за њен рад који
је доста другачији од ствари које
сам виђала раније. Њен третман
традиције у раду са КОЛОМ ми је
био веома занимљив и освежавајућ!

Шта је то што С обзиром да Вам

тражите када уђете фолклор није стран и

у салу и кренете да да сте у детињству

фотографишете рад играли у КУД-у да ли

Ансамбла? Вам је то претходно
искуство помогло у

Када сам први пут ушла у салу Вашем тренутном раду
Ансамбла, нисам имала појма и какав Вам је утисак
шта да очекујем, а онда је час сада када се налазите
на другој страни,

балета почео. Став, музика, односно када активно
покрет, посвећеност и дух су ме пратите игру уместо
одушевили, кретала сам се по
да учествујете у њој?

20 сали у жељи да ухватим моменте Била сам члан КУД-а у Новом Саду
у којима играчи и играчице пар година током основне и средње
изражавају јаке емоције, њихове школе, где сам имала прилику
погледе, фокусираност, озбиљност чак и да учествујем у неколико
и слободу којима се предају игри. концерата. Волела сам тај осећај
Фотографисати чланове Ансамбла реализовања једне кореографије
је друга димензија - они се не боје коју смо претходних месеци
и воле камеру, што мене само увежбавали, презнојавања у тешкој
додатно инспирише. ношњи, мотања по пролазима

СНП-а иза бине, трема, рефлектори
од којих на сву срећу не видиш
Са нама сте већ више публику, аплауз на крају. Не могу
од месец дана. Какви

су Ваши утисци сада ни да замислим какав је осећај и
у односу на први која кондиција је потребна да се
дан када сте дошли и изнесу све кореографије на једном
концерту. Сада сам са друге стране,
почели да радите?

Када сада гледам снимке старих схватам да сам све заборавила, али
концерата већ препознајем лица је остало сећање на звук и осећања
са сцене, па ми се чини да се која игра изазива, и неописиво се
дуго познајемо. Интригира ме радујем неком будућем концерту
тај добро познати осећај сваког Ансамбла КОЛО, где ћу шуњајући
фотографа, то повезивање са онима се пробати да ухватим драгоцене
које фотографишемо, детаљно тренутке који настају на сцени.

посматрање и студирање нечијег
лица, тела, мимике, покрета, а све
док си сакривен иза камере, а у
наше доба и иза маске.

Кратки преглед
појма фолклор

Покушавајући да разумемо фолклор Народно стваралаштво се често пј
као народну уметност, морамо код нас изједначава са појмом
кренути од британског писца фолклора, што би било његово шире 21
Вилијама Џона Томаса који уводи значење, али и са појмом народна
појам фолклор 1846. године. уметност што би било његово уже
Јохан Готфрид Хедер, немачки значење. Израз фолклор, који је
песник и филозоф, који се сматра настао средином прошлог века,
зачетником идеје о сакупљању убрзо се проширио свуда по свету
народних умотворина као израза и био прихваћен како у научној
народног духа и нарoдног језика, терминологији, тако и у домаћем
први је употребио и своје идеје говору.
објединио појмомvolk. Oвај појам је Фолклор у устаљеним
био у употреби док га није заменио традиционалним облицима живи
израз фолклор. у народу као уметност. Пролазио
Уводећи појам фолклор Томас је кроз векове и преносио се са
је сматрао да је то нека „ствар“, старијих генерација на млађе. Као
нешто што убрзано нестаје пред и све остало и народна уметност
модернизацијом и да треба је еволуирала. Ово се лако може
што пре забележити, сакупити, уочити на примеру музике,
колекционирати. где се песме са истим текстом
Термин фолклор има двојако интерпретирају на разним местима,
значење, као грађа која се на различите начине.
проучава и као наука која ту грађу Фолклор једног народа чини
проучава. Потреба да се избегне много више од једне песме. Како
амбивалентност појма фолклор бисмо истражили и разумели шта
довела је до новог термина за науку један народ баштини кроз векове,
под називом фолклористика. потребно је да сагледамо многе
- Фолклор је остао предмет чињенице. Проучавајући фолклор
илити грађа која се проучава. научници реконструишу духовну
- Фолклористика је преузела вредност и културну прошлост
улогу науке која се бави фолклором. народа. Народни дух је најснажнији
Овај термин и његово разграничење покретач свих идеја у уметности.
од фолклора први предлаже Народ увек ствара своју уметност,
амерички фолклориста Алан Дандес. по којој је препознатљив, са својом
До краја 19. века основана су бројна етиком и посебном карактеристиком.
фолклорна друштва широм Европе.
Жеља, потреба и носталгија за Милош Чаушевић
прикупљањем и очувањем података
и старина из прошлости довела је
до објављивања збирки народног
стваралаштва или популарних
старина.

MLADEN STANI]

22

Обрела се вила у чем’ (ни)је била:

Где је данас Бановић
Страхиња?

Слика преузета из филма БАНОВИЋ СТРАХИЊА

Обрела се вила у чем’ није у средњој школи у којој предајем Српски
језик и књижевност. Захваљујући предавању
била народна је изрека коју ћете неретко које је тематизовало однос према усменом
чути од наших старих када би да кажу коју о стваралаштву, а потом и награди Центра за
новопеченим зналцима, погрешним људима, професионално усавршавање Филозофског 23
злим временима. Ја ову изреку видим као факултета у Нишу за успешну методичку
опомену и следим као упутство да бих остајао припрему, ето мене и у КОЛУ. Могао бих рећи
доследан, али и знао коме и зашто припадам. да је тема мога рада била судбина народне
Пред питањем очувања и вредновања народне песме Бановић Страхиња у интерпретацијама
традиције данас стојим као докторанд драма двадесетог века, али то није био мој
Филолошког факултета у Београду, али и као крајњи циљ. Отварање проблема савремене
некадашњи аматерски играч фолклора који рецепције књижевног фолклора, па и традиције
је дуго размишљао ком царству се приклонити најшире гледано, јесте оно што сам желео да
- етнологији или књижевности. Мирећи своја покренем. Разумевати књижевност и бавити се
интересовања нисам одустајао од фолклора, њоме подразумева поштен и објективан приступ
но сцену сам заменио књигом, а игру, или, ако уметничком делу које ћете реципирати у складу
хоћете, плес, учењем. И данас знам да је то била са мотивском и тематском сложеношћу. Но, неке
добра одлука. Бар за мене. Време проведено на виле се заиста нађу тамо где никада нису биле и
факултету отворило је нове приступе, утемељило онда дођемо у ситуацију да, рецимо, књижевни
знања и учврстило интересовања која сам имао. опус једног ствараоца као што је Андрић буде
Стигло се тако и до предавања Чему нас (ни)је скрнављен, а његове вредности занемарене
научила народна књижевност које сам одржао због идеолошких учитавања. Један од таквих
у Студентском културном центру у Београду, а примера јесте дело Русмира Махмутћехајића,
потом, схватио да материјал који имам јесте Андрићевство, о ком се до пре неколико година
важан, односно, да значај народне књижевности, живо говорило. Сугестија Александра Јеркова
њеног универзалног карактера и бременитих апропо овог дела - прочитај, упркос одвратности,
значења морам актуализовати и на часовима могла би се упутити свакој идеологији која
из свог угла и за своју корист жели да се бави
књижевношћу. Разумевај, упркос одбојности

могла би бити крилатица која би нас повела уметност речи памти и варијанте које приказују,
путем уважавања других култура и вредновања између осталих, Валтазар Богишић у Народним
особености и аутентичности, те истинске бриге пјесмама из старијих, највише приморских
за уметничке и књижевне поретке. Народна записа I и Ђуро Ферић кроз варијанту Piesan od
књижевност, као део колективног стваралачког Banovich Strahje која је сачињена најкасније у
чина, до нас долази и опстојава као део другој половини осамнаестог века, а нађена
традиције која дефинише, па и диференцира у рукопису Југословенске академије знаности
нацију. Њен задатак је да нас поучи, подсети и и умјетности, прецизније у заоставштини
опомене на културни аспект прошлих времена, Ивана Кукљевића. У њима нема идеализације
обичајне праксе у животном или годишњем Страхињиног лика, нема изузетности која долази
циклусу, веровања и обрасце који су били део са опроштајем неверства љуби, нема дивљења
заједнице. Извесно је да традиција, са свим што и дубоке запитаности за природу личности
укључује, није баласт, нити поље на које ступамо овог јунака. Он остаје херој ком се нико не
да бисмо се од других одвојили. Она је културни, би смео супротставити. И, готово, само то.
национални репрезент који је ту да нас другима Трансформација лика, његово усложњавање
приближи и са њима повеже. Интернационални и докарактеризација није ништа друго него
мотиви, обрасци у музици, обредима, играма, потреба заједнице да се мења и развија. Зато је
јесу сведочанство да су традиције и пре нас, а важно увидети како су се према традицији, или
да ће и после нас, комуницирати, но ако их не барем појединим њеним елементима, односиле
вреднујемо и не надграђујемо, ако их не чувамо касније епохе јер се тиме да проблематизовати
и не маримо за њих, баш као и за простор у ком контекст и тенденције аутора при стварању у
живимо или радимо, урушаваће се и пропадати. специфичном културном и политичком простору.

Кроз запитаност шта јесмо а шта У само сто година двадесетог века стало
24 бисмо тек морали да научимо од народне је толико друштвених преокрета на нашим
просторима колико није за неколико векова који
књижевности и како бисмо се према наслеђу су му претходили. Тако се, са поетикама нових
морали односити водила ме песма, Бановић књижевности, мењао и однос према народном
Страхиња, коју је Вуку Караџићу испевао Старац стваралаштву, а оно се некада узимало за
Милија, још 1822. године. Ова варијанта песме инспирацију, некада се на њега директно
најпознатија је и обично је баш она прво на реферисало, а нећу бити оштар ако кажем да
шта неко помисли при помену Страхињића се није презало ни од злоупотребе књижевног
Бана, малене Бањске или браће Југовића. Ако фолклора.
се античко доба огледа у снази Антигониног
вапаја да је за љубав, не за мржњу рођена, Први у низу стваралаца на које сам
Шекспирова трагика у речима Ричарда III, када желео да скренем пажњу јесте Милан
даје царство за коња, онда можемо рећи да Огризовић, хрватски књижевник и политичар,
су стихови који се везују за Бановић Страхињу чији стваралачки опус иде од драмских текстова
и његово морално деловање вертикала до либрета за опере. Огризовић је 1913. године
етичности нашег колектива у прошлости. Ипак, створио драму Страхиња Бановић која је добар,
традиција не познаје само оваквог Бановића. илустративан пример када желимо да говоримо
Почивајући на принципу варијантности усмена

о инструментализацији књижевности, погрешним

и погодним тумачењима. Комплексност лика 25

Страхиње Бановића у Огризевићевом делу не

постоји, као што не постоји ни морални сукоб,

нити нијансираност карактера. Све у овој драми

је нагон, порив, али најнижи људски, готово

анимални. Да ли је у овој драми травестија оно

за чим аутор посеже? Можемо рећи да јесте,

али на моменте сам лик Бановића Страхиње,

али и браће Југовића и њихових жена постаје

толико деформисан, да је гротескност оно

што би највише одговарало дефинисању

Огризовићевог стваралачког поступка.

Ласцивност, вулгарност и махнито поступање,

како снаја, тако и Страхиње, чак се ни у описима

карневалски разузданих дешавања не своди на

овакву плиткост, површност и тривијалност.

,,Мilena. A od mene kruške dvije
Strahinja. Da i ruka s njima smije! (poljubi je u
golu podlakticu)
Cvijete. A u Cvijete meda nađi.
Strahinja. Od meda je celov slađi. (poljubi na-
glo Cvijetu)
...
Strahinja. (obujmi Dunju oko boka i zabuši joj
glavu u grudi) Čim mirišu njedra tvoja?“

26

Сиромаштво лексике није оно што хиљаде браће. Дошли смо на границу и одмах
овој драми одузима на квалитативној страни, почели писати. Многа наша браћа помреше на
већ ауторско опредељење да нешто извргне том Пољу Рада. Ми остали ишли смо до краја
руглу, без веће промишљености и суштинске и писали, колико је ко могао и како је ко умео,
запитаности. Рецимо да ово дело највише започиње Граховац своје дело из 1926. године,
подсећа на пародију која због своје баналности у ком хиперболише и успех српских војника у
брзо постаје незанимљива. Претпоставља се давнини и бодри национ у актуелном ратном
лако да Огризевићеве идеје које су биле једнаке подвигу. Надахнут епском песмом, он, као и
онима које је заступала и Чиста странка прaва, Огризовић, сагледава ситуацију из угла учесника
чији је члан био, јесу нашле своја исходишта у сукобу, из угла оног који жели да афирмише рат
кроз исмевање лика који није могао бити део као јуначки подухват, вредан хвале и дивљења.
уједињених хрватских земаља. И док наука жели Ликови у овој драми су нешто продубљенији у
да открије генезу неког мотива, или облика, или односу на претходну о којој смо говорили. Срж
мелодије, колектив, често, жели да сазна - Чије дела заправо је представа Бановића Страхиње
је? Како није наше? или да се сложи - одлично је као јунака ком нико није раван, али ком осим
ако нам припада. Не ваља ако је туђе. И тако се борбе и залагања за интерес нације ништа
удаљавамо од суштине, тако бежимо од заштите друго и није важно. Управо у том лежи трагика
онога што је вредно, у жељи да покажемо да Страхињиног лика, али и повод за неверство
можемо бити и плићи и површнији од очекиваног. његове жене, која је, мада то није била жеља
Но, кренемо ли даље кроз двадесети век наићи аутора, једина доследно и логично формирана
ћемо и на Будимира Граховца, српског војника и као карактер. Ова, баш као и претходна драма,
политичарa, који је дело Страхињић Бан посветио ту су да изразе политичку мисао и погледе
свом пријатељу Душану Крајиновићу, који је живот аутора. Граховчева драма је утолико успешнија
изгубио у Првом светском рату. Било нас је на јер је у њој мотивација нешто боља, логички след

заиста логички, а психологизација ликова за па добро осмотрена и потом предочена. Он
нијансу сложенија. Ипак, величање самог јунака не одступа од сижеа народне песме, нити тај
и јуначности не дозвољавају да се дође до пуног сиже чини само тренутно актуелним, политички
смисла и остварења целине као кохерентне и ангажованим, нити политикантским... Он
уметнички вредне. Граховац је мање острашћен сатирично, умешно и смело критикује, позива на
или пак суптилнији од Огризовића, но и за размишљање и подстиче. Коначно, ако бисмо
њега важи нешто измењена порука коју је рекли да је Хасанагиница, Љубомира Симовића
професор Јерков упутио Махмутћехајићу, а она најуспешнија драматизација ове баладе, онда
би била - Прочитај, упркос томе што си једном бисмо могли са великом увереношћу рећи и
прочитао. И тако наш Страхиња од неухватљиво да је Михизов Бановић Страхиња из 1963. године
и необјашњиво хуманог постаде фигура у најуспешније осавремењавање ове народне
идеолошком надметању, једна сламка међу песме, са причом о изузетности и изузетнима у
вихорове, сирак тужни без иђе икога. свом тематском језгру.

Но, да се велика уметност стварала Овде не бисмо смели ставити тачку
и ствара сведочи Михизово драмско дело на рад уметника када је реинтерпретација
које у први план ставља разобличавање традиције у питању. Филм Ватрослава Мимице,
мита и историјске конструкције (чиме ће се Бановић Страхиња (1981), настао је према
постмодернисти касније бавити). адаптацији сценарија Соко, Александра Саше
Петровића, из 1977. године. Врсна уметничка
JUG: A da je car zamuckivao, da nije baš надградња песме коју реализује Петровић,
dobro naučio tekst, to nisi primetio, ili nisi hteo da између осталог симболима попут сусрета
primetiš. E, vidiš, pogrešio si, Boško. Trebalo je više da Страхиње с вуковима, проласка кроз ватрени
posmatraš, a manje da se обруч, разигравањем коња код манастира у
uzbuđuješ. Jer, cela ta patetična tirada nije bila ком ће љуба бити кажњена за неверство, војском
namenjena tome da se žmarci razmile po блудника и сумасишавших..., доприносе, у 27
tvojoj mladoj koži. (…) Tvoja majka ju je sastavila. I детаљима усклађеним са интернационалним
veoma pametno sastavila, priznajem, efektnom fra- мотивима, употпуњавању саме структуре
zom namenjenom potomstvu, u stihu, da se bolje народне песме. Намера аутора је неупитна, а
pamti, pri tom u narodnom, то је стилско дорађивање песме, усаглашеност
vulgarnom stihu, da deluje na mase. са епохом и конзерваторски приступ усменом
(…) подтексту. Некада у жељи да се по сваку цену
дође до иновације аутори занемарују саму
JUG: Odlična ideja, kažem vam, deco, odlič- суштину уметничког дела, а Петровић потврђује
na. Spojiti kletvu i zakletvu. Kakva grubost i kakav да кроз добру и промишљену модификацију,
rafinman u isti mah. I to kako spojiti: Ko ne došo u boj а у оквирима законитости епохе, може настати
na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni дело изразите вредности.
pšenica bjela, ne imao od srca poroda, rđom kapo
dok mu je Коначно, ако бисмо се запитали шта
koljena. Prvo ga raspališ najstrašnijom pretnjom za је са Страхињом данас, не бисмо смели да
Srbina da mu ne rodi vino, pa pravo превидимо песму Милене Марковић, Малена
u glavu zapretiš mu jalovošću. Бањска, јер на путу до овог јунака ви морате
срести и људе са маргине, мора вас и болети,
Питање позиције и улоге жене кроз мора вам бити тешко. Ваљда је увек тако када
историју аутор истура у први план. Она има прекопавате по најдубљем личном, али и
моћ, истинску, стваралачку или рушилачку, колективном. Лиричношћу и сугестивношћу
зависно од сопствене жеље. Жене су у овом ауторка подсећа на моралну недостижност овог
делу те које кроје судбину, али не тако што се јунака, завршавајући песму стиховима neko beše
додворавају, већ своју моћ собом носе, доносе strahinjiću bane/ beše bane u malenoj/ banjskoj не
одлуке, делају. Михиз одлази корак даље од желећи ни да велича колектив ни да га унизи већ
онога што је могло бити, или како је било, но да пред њега стави огледало.
сваки његов лик, сваки поступак тога лика и свака
реплика јесу слика ситуације која је увеличана,

И тако се, с правом, можете запитати чему наћи решење за схватање поступка као што је
сва ова прича и чему протекла предочавања. А опрост неверници, каквог у народним песмама
ја морам да вас питам - Ко је за вас Бановић до Страхиње нема. Да ли бисмо могли нудити
Страхиња? Који су наши интереси да се то иста решења, а прилагођавати интерпретaције
питамо и шта ћемо са одговором, све и да га текста? Могли бисмо, сасвим извесно. Али, да
добијемо? Оваква запитаност ствар је односа ли бисмо смели изаћи из сфере познатог и
према традицији и њеном доживљавању. Знамо уместо интерпретације давати нова решења
ли, уопште, шта то у традицију спада? Знамо ли утемељена на знању, озбиљном промишљању и
како се она чува? Знамо ли шта ћемо са њом? креативности? Морали бисмо.

Бавили се књижевним или било којим Онолико колико нама треба традиција
другим сегментом фолклора за почетак толико смо и ми њој потребни, да би живела,
морамо преиспитати своје пориве. Традиција да би била препознавана и вреднована, али и
не почива на индивидуи већ на колективу, она не чувана на достојанствен начин. Бојазан, чини
воли затвореност, мора да буде видљива и жели се сасвим оправдана, јесте да у поимање и
да комуницира. Уколико то нисмо спремни да јој промоцију или интерпретирање често залута
омогућимо, онда нисмо спремни ни њоме да се неки професионалац или аматер за ког вреди
бавимо. Пошавши од песме Бановић Страхиња, изрека – Обрела се вила у чем’ није била, а
као репрезента народне традиције, стижемо онда се у том лошем сналажењу још и угорди.
до нових читања, нових сагледавања ликова и Знањем, критичким односом и актуализацијом
њихових поступака, али и увида да оно што је за се и са таквим појавама ваља суочити јер нам
тежњу имало једнострани, инструментализован и вреди трајати, гледати у будућност и ка њој ићи,
једнозначан приступ не живи дуго, а да уметничка а уз разумевање значаја традиције и њених
28 надградња опстојава и опстојаваће јер почива суштинских вредности, тај пут ће бити и лакши и
на универзалности која јесте у темељу сваке угоднији и, да будемо потпуно поштени, једино
вредне уметничке творевине. Данас о традицији смислен.
можемо мислити и на њеном очувању радити са
много различитих аспеката, било да смо научни Младен Станић, мастер професор српског језика и књижевности
или уметнички радници. Претња, с једне стране, и докторанд на Филолошком факултету Универзитета у Београду
долази од претеране елитизације научне мисли,
која мора да буде аналитична и у светским
оквирима репрезентативна, али и корисна. Ако
су се Вук Караџић и Доситеј Обрадовић залагали
за народни језик да би прост народ постао учен
народ зашто бисмо данас од свих научних тема
правили ексклузивитет. Ставимо науку у службу
и очувања и промоције фолклорног наслеђа.
Следеће године биће пуних двеста године
откако је један од Вукових омиљених певача
испевао Бановић Страхињу а ми и даље не
знамо откуда нама такав јунак, иако су се тим
питањем бавили истраживачи попут Миодрага
Павловића, Димитрија Руварца, Петра Џаџићa
и других. Неки од проучавалаца у његовом лику
виде слојеве староиндијске културе, неки кажу да
Страхиња не опрашта већ само поклања живот,
док се, опет, неки други интересују за сложеност
језичког плана песме и кажу да се ту може

Бановић Неко двори, неко вино служи. “Ђе си, сине, Страхинићу бане? 29
Страхиња Што бијаше ришћанске господе, “Зло ти било у Крушевцу вино!
“Зло ти вино, несретна тазбина!
Нетко бјеше Страхинићу бане, Посједаше, те пијаху вино: “Виђи књигу, нечувених јада!
Бјеше бане у маленој Бањској, Уврх совре стари Југ Богдане,
У маленој Бањској крај Косова, С десне стране уза рамо своје “Из убаха једна паде сила,
Сједе зета Страхинића бана, “Турски, сине, од Једрене царе,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио, И ту сједе девет Југовића, “А цар паде у поље Косово,
Зове слуге и к себе призивље: Низа совру остала господа; “А цар паде, доведе везире,
“Слуге моје! хитро похитајте, Ко л’ је млађи, двори господаре. “А везире, несретне већиле.
“Седлајте ми од мегдана ђога, Но бијеше то девет шурњаја, “Што је земље те облада царе,
“Окитите, што љепше можете, Но шурњаје дворе упоредо, “Сву је Турску силу подигао,
“Опашите, што тврђе можете; Дворе свекра силна Југ-Богдана,
“Јел ја, ђецо, мислим путовати: И двораху своје господаре, “У Косово поље искупио,
“Хоћу Бањску оставити града, “Притискао све поље Косово,
“Мислим ђога коња уморити А највише зета поносита;
“И у гости, ђецо, одлазити, А слуга им једна вино служи, “Уватио воде обадвије:
“У тазбину у била Крушевца, Служи вино једном купом златном. “Покрај Лаба и воде Ситнице
“К милу тасту старцу Југ-Богдану, Златна купа девет бере литар; “Све Косово сила притиснула.
“Ка шурева девет Југовића; Ја да видиш друге ђаконије, “Кажу, сине, и причају људи:
“Тазбина ме та жељкује моја.” Ђаконије, млоге госпоштине! “Од мрамора до сува јавора,
Господара слуге послушаше, Како, брате, ђе је царевина. “Од јавора, сине, до Сазлије,
“До Сазлије на ћемер ћуприје,
Те сокола ђога оседлаше, Позадуго бане гостовао, “Од ћуприје, сине, до Звечана,
Опреми се Страхинићу бане, Позадуго бане зачамао, “Од Звечана кажу од Чечана,
Поноси се бане у тазбини. “Од Чечана врху до планине
Уд’ри на се дибу и калифу, Госпоштине што је у Крушевцу, “Турска сила притисла Косово.
Поноситу чоху сајалију, Досадише јутром и вечером “Под број, сине, на тефтере кажу
Молећи се силну Југ-Богдану: “Но у цара сто хиљада војске
Што од воде чоха црвенија, “Господару, силан Југ-Богдане! “Некаквога царева спахије,
А од сунца чоха руменија; “Љубимо ти свиленога скута “Што имају по земљи тимаре
Окити се један Српски соко, “И десницу твоју билу руку,
Па посједе ђога од мегдана, “Ну потруди чудо и госпоство, “И што једу љеба царевога
Одмах пође, у тазбину дође, “И поведи мила зета твога, “И што јашу коње од мегдана,
У тазбину у била Крушевца, “Ну доведи Страхинића бана “Што не носе по млого оружа,
Ђе од скоро царство постануло, “У дворове и у куће наше, “До по једну о појасу сабљу;
А виђе га старац Југ Богдане, “Да ми неку пошту учинимо.” “У Турчина, у Турскога цара,
И виђе га девет милих шура, Сваком Јуже хатар навршује. “Кажу, сине, другу војску силну
Соколова девет Југовића, Доке тако изредили били,
Мила зета једва дочекаше, Дуго било и вријеме прође, “Огњевите јањичаре Турке,
И задуго бане зачамао; “Што Једрене држе кућу билу,
У наруче зета загрлише, Но да видиш јада изненада! “Јањичара кажу сто хиљада;
Вјерне слуге коња прифатише, Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига “Кажу, сине, и говоре људи
Зета воде на френђију кулу, Баш од Бањске од малена града, “У Турчина трећу војску силну
Код готове совре засједоше, Од његове остарјеле мајке,
Те господску ријеч бесјеђају; Бану књига на кољено паде, “Некакога Туку и Манџуку,
Навалише слуге и слушкиње, Кад разгледа и проучи књигу, “А што хуче, а што грдно туче.
Ал’ му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка: “У Турчина војске свакојаке,
“У Турчина једну кажу силу,
“Самовољна Турчин-Влах-Алију,
“Те не слуша цара честитога,
“За везире никад и не мисли,
“За цареву сву осталу војску

“Баш од моје остарјеле мајке;”

“А колико мраве по земљици; Каже јаде тасту на уранку, “Проводићу ђецу кроз Косово,
“Сву ћу војску Турску уводити,
“Такву силу у Турчина кажу; Како су му двори похарани, “Док ја нађем душманина мога,
“А Турчина силна Влах-Алију,
“Он беза зла, сине, проћи не шће, Како су му слуге разагнате,
“Који ми је робље поробио;
“Не шће с царем, сине, на Косово, Како ли је мајка прегажена, “Нек шуреви биду у невољи,
“Ел сам, тасте, могу погинути,
“Окренуо друмом лијевијем, Како ли је љуба заробљена: “Код шурева не ћу погинути
“Јали ране ласно допанути.”
“Те на нашу Бањску ударио, “Но мој тасте, стари Југ-Богдане! Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
“Те ти Бањску, сине, ојадио “И ако је моја данас љуба, Страхињ-бану зету проговара:
“Страхињ-бане, ти мој зете мили!
“И живијем огњем попалио, “Љуба моја, ал’ је шћера твоја: “Виђех јутрос, да памети немаш.
“Што ми ђеце иштеш деветоро,
“И најдоњи камен растурио, “Срамота је и мене и тебе; “Да ми ђецу водиш у Косово,
“У Косово, да их кољу Турци,
“Вјерне твоје слуге разагнао, “Но мој тасте, старац Југ-Богдане! “Немој, зете, више проговарат’,
“Не дам ђеце водит’ у Косово,
“Стару мајку твоју ојадио, “Мислиш ли ме мртва пожалити, “Макар шћери нигда не видио.
“Мио зете, дели Страхињ-бане!
“Са коњем јој кости изломио, “Пожали ме док сам у животу. “Рашта си се тако раздертио?
“Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
“Вјерну твоју љубу заробио, “Молим ти се и љубим ти руку, “Ал’ ако је једну ноћ ноћила,
“Једну ноћцу шњиме под чадором,
“Одвео је у поље Косово, “Да даш мене ђеце деветоро, “Не може ти више мила бити,
“Бог ј’ убио, па је то проклето,
“Љуби твоју љубу под чадором, “Ђецу твоју, а шуреве моје, “Воли њему, него тебе, сине;
“Нека иде, враг је однесао!
“А ја, сине, кукам на гаришту, “Да ја, тасте, у Косово пођем, “Бољом ћу те оженити љубом,
“С тобом хоћу ладно пити вино,
“А ти вино пијеш у Крушевцу! “Да потражим душманина мога, “Пријатељи бити до вијека;
“А не дам ти ђецу у Косово.”
“Зло ти вино напокоње било!” “А царева грдна хаинина, Плану бане, како огањ живи,

Ја кад бане књигу проучио, “Који ми је робље заробио; У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут’ ни призвати слугу,
Мука му је и жао је било, “А немој се, тасте, препанути,
За сеиза ни хабера нема,
У образ је сјетно невесело, “Ни за твоју ђецу убринути; Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
30 Мрке брке ниско објесио, “Ја ћу ђеци, мојим шуревима, Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Мрки брци пали на рамена, “Хоћу њима рухо пром’јенити, Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
У образ се љуто намрдио, “А у Турско рухо облачити: Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
Готове му сузе ударити. “Око главе бијеле кауке, А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
А виђе га старац Југ Богдане, “А на плећи зелене доламе,

Виђе зета јутру на уранку, “А на ноге меневиш чакшире,

Плану Јуже, како огањ живи, “О појасу сабље пламените;

Страхинићу зету проговара; “Призват’ слуге и казаћу јунак,

“О мој зете, Бог ми с тобом био! “Нека слуге коње оседлају,

“Што си, зете, јутрос подранио? “Оседлају, тврдо опасују,

“Д у образ сјетно невесело? “Нек пригрћу мрким међединам’:

“Од шта си се, зете, раздертио? “Учинићу ђецу јањичаре;

“На кога си с’, зете, ражљутио? “Ја ћу ђецу шуре сјетовати,

“Ал’ се шуре тебе насмијаше, “Каде са мном биду кроз Косово,

“У јеглени ружно говорише? “А кроз војску цара ка Косову,

“Ал’ шурњаје тебе не дворише? “Пред њима ћу бити делибаша,

“Ал’ махану тој тазбини нађе? “Нек се стиде и нек се препану,

“Кажи, зете, шта је и како је?” “Нек се свога боје старјешине;

Плану бане па му проговара: “Когођ стане у царевој војсци,

“Прођ’ се тасте, стари Југ-Богдане! “Когођ стане с нама говорити,

“Ја сам с шурам’ био у лијепо, “Стане Турски, окрене Мановски,

“А шурњаје господске госпође “Ја с Турцима могу проговорит’,

“Дивно зборе, а дивно ме дворе, “Могу Турски, и могу Мановски,

“Тој тазбини мојој мане нема, “И Арапски језик разумијем,

“Но да видиш, што сам невесео: “И на крпат ситно Арнаутски;

“Стиже књига од малене Бањске,

Некакога млада Немањића, А за копље вранац коњиц свезан; “Кога волиш, него добра ђога.
А Немањић гледа у земљицу. На глави му маха Стамболија “Знаш ли, бане од малене Бањске
Бије ногом десном и лијевом.
Кад пијаху вино и ракију, Кад го виђе Страхинићу бане, “Познајем ти чело како ти је,
Сви се фале за добре јунаке, Прохесапи и умом премисли, “И под челом очи обадвије,
Фале с’ зету и Богом се куну: “И познајем оба мрка брка.
“Волимо те, Страхинићу бане! Баш је чадор силна Влах-Алије, “Знаш ли бане? не знало те чудо!
“Но сву земљу нашу царевину;” Те ђогина коња пригоњаше, “Кад западох ропства у вијеку,
Ал’ да видиш јада на невољи! Копље јунак скиде са рамена, “Пандури ме твоји ухитише
Бану јутрос нема пријатеља: Те чадору врата отворио, “У Сухари врху на планини,
А да види, ко је под чадором, “У руке ме твоје додадоше,
Није ласно у Косово поћи. Не бијаше силан Влах-Алија, “Ти ме баци на дно од тамнице,
Виђе бане, ђе му друга нема, “Те робовах и тамницу трпљех
Сам отиде пољем Крушевачким Но бијаше један стари дервиш, “И зачамах за девет година,
Ја кад био низ широко поље, Бијела му прошла појас брада, “Девет прође, а стиже десета,
Обзире се ка Крушевцу б’јелу, Шњиме нема нитко под чадором, “А тебе се, бане, ражалило,
Не ће ли се шуре присјетити, Бекрија је тај несрећан дервиш, “Те ти зовну Рада тамничара,
Не ће ли се њима ражалити; Пије Турчин вино кондијером, “Твој тамничар на тамничка врата,
А кад виђе јутрос на невољи Но сам лије, но сам чашу пије, “Изведе ме к тебе у авлију.
Ђе му нема главна пријатеља, Крвав дервиш бјеше до очију; “Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
Кад га виђе Страхинићу бане, “Кад запита и мене упита:
Паде на ум, па се досјетио Те му селам Турски називаше, “”Ропче моје, змијо од Турака!
За његова хрта Карамана, Пијан дервиш оком разгледаше, “”Ђе пропаде у тамници мојој! 31
Кога воли него добра ђога, Па му мучну ријеч проговара: “”Мож’ ли с’, робе, јунак откупити.””
Те привикну из бијела грла, “Да си здраво! дели Страхин-бане “Ти ме питаш, ја право казујем:
“Од малене Бањске крај Косова.” “”Могао бих живот откупити!
Остало је хрче у ахару; Плану бане, препаде се љуто, “”Тек да ми се двора доватити,
Зачу гласа, хитро потрчало Те дервишу Турски одговара: “”Очевине и пак постојбине;
Док у пољу пристиже ђогина, “Бре! дервишу, несретна ти мајка! “”Имао сам нешто мало блага,
Покрај ђога хрче поскакује, “Рашта пијеш? рашта се опијаш “”Млоге лаве и млоге тимаре,
А златан му литар позвекује, “Те у пићу грдно проговараш “”Могао бих откуп саставити;
Мило било, разговори с’ бане “”Ал’ ми, бане, вјеровати не ћеш,
Оде Бане на коњу ђогину, “И Турчина зовеш каурином. “”Да ме пустиш двору бијеломе:
Те пријеђе поља и планине, “Шта помињеш некакога бана? “”Тврда ћу ти јамца оставити,
Ја кад дође у поље Косово, “”Тврда јамца, Бога истинога,
Кад сагледа по Косову силу, “Ово није Страхинићу бане, “”Другог јамца Божу вјеру тврду,
Ал’ се бане мало препануо, “Но ја јесам цареви делија, “”Како ћу ти откуп донијети.””
Па помену Бога истинога, “Једеци се царски покидаше, “И ти, бане, повјерова мене,
“У ордију Турску побјегоше, “И пушта ме двору бијеломе,
У ордију пурску угазио. “Све делије хитро потрчаше, “Очевини и тој постојбини;
Иде бане по пољу Косову, “Да једеке цару пофатамо; “А кад дођох грдној постојбини,
Иде бане на четири стране, “Ако кажем цару, ја везиру, “Тамо су ме јади забушили:
Тражи бане силна Влах-Алију, “Коју си ми ријеч бесједио, “У дворове, постојбину моју,
Ал’ не може бане да га нађе; “Хоћеш, стари, јада допанути.”
Спушти с’ бане ка води Ситници, Грохотом се дервиш осмјенуо: “У дворове куга ударила,
На једно је чудо нагазио: “Ти делијо, Страхинићу бане! “Поморила и мушко и женско,
На обали до воде Ситнице “Знаш ли, бане, Не знали те јади!
Један зелен ту бијаше чадор, “Да сам саде на Голеч-планини, “На оџаку нико не остао,
Широк чадор поље притиснуо, “Да те видим у царевој војсци, “Но ти моји двори пропанули,
На чадору од злата јабука, “Познао бих тебе и ђогина,
Она сија, како јарко сунце, “И твојега хрта Карамана, “Пропанули, па су опанули,
Пред чадором побијено копље,

“Из дувара зовке проникнуле; “Бијелијем љебом наранио, И прими се на коњу ђогину,
“Што су били лави и тимари, “А често се сунца огријао, Прими с’ бане уз Голеч планину,
“Појагмили Турци на миразе; “Пуштио си мене вересијом;
“Кад ја виђех дворе затворене: “Не издадох ни додадох тебе, Он је оздо, а сунашце озго,
“Неста блага, неста пријатеља; “Не свјеровах, ели немах откуд; Те огрија све поље Косово,
“Нешто мислих, па на једно смислих: “Од мене се немој побојати. И обасја сву цареву војску.
“Мезилских се ја дофатих коња, “А што питаш и разбираш, бане, Ал’ да видиш силна Влах-Алије!
“Те отидох граду Једренету, “За Турчина силна Влах-Алију, Сву ноћ љуби Страхињову љубу
“Одох к цару и одох к везиру, “Он је бијел чадор разапео На планини Турчин под чадором;
“Виђе везир, па доказа цару, “На Голечу високој планини; У Турчина грдан адет бјеше.
“Ја какав сам јунак за мегдана; “Тек ти хоћу, бане, проговорит’: Канал сваки заспат’ на уранку,
“Јаши ђога, бјежи из Косова, На уранку, кад огр’јева сунце;
“Ођеде ме цареви везире, “Ел ћеш, бане, погинути лудо: Очи склопи, те борави санак;
“Ођеде ме и чадор ми даде; “У себе се поуздати немој, Колико је њему мила била
“Цар ми даде од мегдана вранца, “Ни у руку, ни у бритку сабљу, Та робиња љуба Страхинова,
“И даде ми свијетло оруже; “Ни у твоје копље отровано, Пануо јој главом на криоце,
“Потписа ме цареви везире, “Турчину ћеш на планину доћи, Она држи силна Влах-Алију,
“Да сам војник цару до вијека. “Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи Па чадору отворила врата,
“А ти, бане, данас к мене дође, “Код оружа и код коња твога Она гледа у поље Косово,
“Да ти узмеш твоје дуговање, “Жива ће те у руке фатити, Те ти Турску силу разгледује.
“А ја, бане, ни динара немам. “Хоће твоје саломити руке, Прегледује каки су чадори,
“Страхинићу, јада допануо! “Живу ће ти очи извадити “ Прегледује коње и јунаке;
32 “Ђе ти дође, да погинеш лудо Насмија се Страхинићу бане: За јад јој се очи откинуше,
“У Косову у војсци царевој!” “Богом брате, старишу дервишу! Те погледну низ Голеч планину,
Виђе бане, познаде дервиша, “Не жали ме, брате, од једнога,
Од ђогата коња одсједаше, “Тек ме војсци Турској не прокажи.” Виђе оком коња и јунака.
Пак загрли стариша дервиша: А Турчин му ријеч проговара: Како виђе и оком разгледа,
“Богом брате! старишу дервишу! “Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! Турчина је дланом ошинула,
“На поклон ти моје дуговање! “Тврђа ми је Вјера од камена, Ошину га по десном образу,
“Ја не тражим, брате, ни динара, “Да ћеш саде ђога наљутити, Ошину га, па му проговара:
“Ни ја тражим твоје дуговање, “Да ћеш саде сабљу повадити, “Господаре, силан Влах-Алија!
“Но ја тражим силна Влах-Алију, “Да ћеш сатрт’ пола цару војске, “Ну се дигни, главу не дигао!
“Који ми је дворе растурио, “Невјере ти учинити не ћу, “Ну опасуј мукадем-појаса,
“Који ми је љубу заробио; “Ни Турцима проказати тебе.” “И припасуј свијетло оруже,
“Кажи мене, старишу дервишу, Збори бане, не подрани отлен, “Ето к нама Страхинића бана,
“Кажи мене мога душманина? Обраћа се са коња ђогина: “Сад ће твоју главу укинути,
“Братимим те и јоште један пут, “О мој брате, старишу дервишу! “Са ће мене очи извадити.”
“Немој мене војсци проказати, “појиш коња јутром и вечером, Плану Турчин, како огањ живи,
“Да ме војска Турска не опколи.” “појиш коња на води Ситници, Плану Турчин и оком погледну,
Но се дервиш Богом проклињаше: “Ну увјеџбај, и право ми кажи, Па се Турчин гротом насмијао:
“Ти соколе, Страхинићу бане! “Ђе су броди на тој води ладној, “Душо моја, Страхињова љубо!
“Тврђа ми је вјера од камена, Да ја мога коња не углибим?» “Чудно ли те влашче препануло!
“Да ћеш саде сабљу повадити, А дервиш му право проговара: “Од њега си џаса задобила,
“Да ћеш пола војске погубити, “Страхин-бане, ти соколе Српски! “Кад т’ одведем граду Једренету,
“Твоме ђогу и твоме јунаштву “Бан ће ти се и онђе призират’;
“Невјерети учинити не ћу, “Свуд су броди, ђегођ дођеш води.” “Оно није Страхинићу бане,
“Ни твојега љеба погазити Бан удари, воду пребродио, “Већ је оно царев делибаша,
“И ако сам био у тамници, “К мене га је царе оправио,
“Доста си ме вином напојио, “Јал’ је царе, јал’ Мемед везире,

“Да ме царе зове на предају, У руку му копље уфатио, Од неђеље опет до неђеље, 33
“Да ја војску цару не растурам: Па ти бану ријеч проговара: Од челика сабљу претопили,
“Копилане, Страхинићу бане!
“Препали се цареви везири, “А шта ли си, влашче, промислило? У острицу сабљу угодили;
“Да им почем сабљу не ударим; “Није с’ ове бабе Шумадијнске, Турчин ману, а дочека бане,
“Но да можеш оком погледати, “Да разгониш и да набрекујеш, На сабљу му сабљу дочекао,
“Ти се, душо, немој препанути, “Но је ово силан Влах-Алија, По поли му сабљу пресјекао:
“Кад потегнем моју бритку сабљу, “Што с’ не боји цара ни везира, Виђе бане, па се разрадова,
“Што ј’ у цара војске државине,
“Те ошинем цар’ва делибашу, “Чини ми се сва царева војска, Љуто сави и отуд и отуд,
“Нека другог већ не шиље к мене.” “Као мрави по зеленој трави; Еда би му главу осјекао,
“А ти, море! мегдан да дијелиш!” Јал’ Турчину руке обранио;
Страхинова проговара љуба: То му рече, бојно копље пушти, Удари се Јунак на Јунака,
“Господаре, силан Влах-Алија! Од прве га обранити шћаше, Не да Турчин главу укинути,
“Та л’ не видиш? испале ти очи! Бог поможе Страхинићу бану, Не да своје руке иштетати,
Има ђога коња од мегдана, Но се брани с оном половином:
“Ово није цареви делија, Како копље на планини звизну, Половину на врат натураше,
“Мој господар Страхинићу бане, Соко ђого паде на кољена, И својега врата заклоњаше,
Изнад њега копље прелетало, И банову сабљу оштрпкује,
“Ја познајем чело како му је Све откида по комат и комат
“И под челом очи обадвије, Ударило о камен студени, Обадвије сабље исјекоше,
На троје се копље саломило: До балчака сабља догонише,
“И његова оба мрка брка, Побацише њине одломчине,
“И под њиме пуљата ђогата, До јабуке и до десне руке. Од хитријех коња одскочише,
Док сатрше она копља бојна, За била се грла доватише,
“И жутога хрта Карамана; Потегоше перне буздохане: Те се двије але понијеше
“Не шали се главом, господару!” Кад удара силан Влах-Алија, На Голечу на равној планини;
Кад удара Страхинића бана, Носише се љетни дан до подне,
Ја кад зачу Туре Влах-Алија, Из седла га коњу изгоњаше, Док Турчина пјене попануше,
Како ли се Туре придрнуло, Бијеле су како горски снијег,
Те поскочи на лагане ноге, А на уши ђогу нагоњаше, Страхин:бана б’јеле, па крваве,
Бог поможе Страхинићу бану, Искрвави низ прси хаљине,
Опасује мукадем-појаса, Искрвави чизме обадвије.
А пињале остре за појаса, Има ђога коња од мегдана, А кад бану мука досадила,
И ту бритку сабљу припасује, Што га данас у Србина нема, Тада бане ријеч проговара
А све врана коња погледује. “Љубо моја, тебе бог убио!
У то доба бане пристасао, У Србина, нити у Турчина, “Које јаде гледаш на планини?
Мудар бане, пак је иштетио: Узмахује и главом и снагом, “Но ти подби један комат сабље,
На јутру му не зва добро јутро, Те у седло баца господара; “Удри, љубо, мене, ја Турчина:
Нити Турски салем називаше, Кад удара Страхинићу бане “Мисли, љубо, кога тебе драго.”
Но му грдну ријеч проговара: Мучну алу силна Влах-Алију, Али Турчин љуто проговара:
“А ту ли си? јадан копилане! Из седла га маћи не могаше, “Душо моја, Страхињина љубо!
“Копилане, царев хаинине! Тону вранцу коњу до кољена Немој мене, но удри Страхина,
“Чије ли си дворе похарао? У земљицу ноге све четири. “Нигда њему мила бити не ћеш,
“Чије ли си робље поробио? Буздохане перне поломише, “Пријекорна бити до вијека:
“Чију л’ љубиш под чадором љубу? Поломише, и пера просуше, “Кориће те јутром и вечером,
“Излази ми на мегдан јуначки!” Па су бритке сабље повадили, “Ђе си била са мном под чадором;
Скочи Турчин ка’ да се придрну, Да јуначки мегдан подијеле. “Мене бити мила до вијека,
Једном крочи, до коња докрочи, Но да видиш Страхинића бана! “Одвешћу те Једренету граду,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена. Кажу има сабљу о појасу:
Ал’ не чека Страхинићу бане, Ковала су сабљу два ковача,
Но на њега ђога нагоњаше, Два ковача и три помагача,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,

“Наредићу тридест слушкињица, А под грло зубом доваташе, Те на своју сестру кидисаше,
“Нек ти држе скуте и рукаве, Закла њега како вуче јагње; Ал’ је не да Страхинићу бане,
“Ранићу те медом и шећером, Скочи бане, па из грла викну,
“Окитити тебе дукатима Те набрекну оног хрта жута, Шуревима ријеч говораше:
“Саврх главе до зелене траве; Доке своју курталиса љубу. “Шуре моје, девет Југовића!
“Удри саде Страхинића бана!” Запе љуба бјежат’ низ планину, “Што се, браћо, данас обрукасте?
Она шћаше бјежат’ у Турака, “На кога сте ноже потргнули?
Женску страну ласно преварити: Не даде јој Страхинићу бане, “Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
Лако скочи, ка’ да се помами, “Камо ножи, камо ваше сабље,
Она нађе један комат сабље, За десну је руку ухитио, “Те не бисте са мном на Косову.
Зави комат у везени јаглук, Приведе је к пуљату ђогату, “Да чините с Турцима јунаштво,
Да јој билу руку не обрани, Па се ђогу фати на рамена, “Десите се мене у невољи?
Па облеће и отуд и отуд, Тури љубу за се на ђогина, “Не дам вашу сестру похарчити,
Чува главу Турчин-Влах-Алије, “Без вас бих је могао стопити,
А ошину господара свога, Па побјеже бане упријеко, “Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
Господара Страхинића бана, Упријеко, али попријеко, “Немам с киме ладно пити вино;
Поврх главе по чекрк-челенци Отклони се од те силе Турске, “Но сам љуби мојој поклонио.”
И по њег’ву бијелу кауку, Те долази у равна Крушевца,
Прес’јече му златали челенку, У Крушевац, у тазбину своју. Помало је такијех јунака,
И прес’јече бијела каука, Виђе њега старац Југ Богдане, Ка’ што бјеше Страхинићу бане.
Мало рани главу на јунаку, А срете га девет милих шура,
Поли крвца низ јуначко лице, Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
34 Шћаше залит’ очи обадвије. А кад виђе стари Југ Богдане
Препаде се Страхинићу бане, Обрањена зета у челенку.
Ђе погибе лудо и безумно, Просу сузе низ господско лице:
А нешто се бане домислио, “Весела ти наша царевина!
Викну бане из бијела грла “Међер има у цара Турака,
Некакога хрта Карамана, “Међер има силнијех јунака,
Што је хрче на лов научио, “Који зета обранише мога,
Викну бане и опет привикну, “Кога данас у далеко нема.”
Скочи хрче и одмах дотрча, Шуреви се њему препадоше.
Те банову љубу доватило; Проговара Страхинићу бане:
“Немој ми се, тасте, раскарити,
Ал’ је женска страна страшивица, “Ни ви, моје шуре, препанути;
Страшивица свака од пашчади, “У цара се не нађе јунака,
“Да дохака мене и обрани;
Баци комат у зелену траву, “Да ви кажем, ко ме обранио,
Љуто врисну, далеко се чује, “Од кога сам ране допануо:
“Кад дијелих мегдан са Турчином,
Жута хрта за уши подбила, “О мој тасте, стари Југ-Богдане!
Те се шњиме коље низ планину, “Онда мене љуба обранила,
“Љуба моја, мила шћера твоја,
А Турчину очи испадоше, “Не шће мене, поможе Турчину.”
Колико му нешто жао бјеше, Плану Јуже, како огањ живи,
Те он гледа, што се чини шњоме; Викну Јуже ђеце деветоро:
Али бану друга снага дође, “Повадите ноже деветоре,
Друга снага и срце јуначко, “На комате кују искидајте.”
Силна ђеца баба послушаше,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.

Колико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,

Овог месеца, у „Нотама КОЛА“, имаћете прилику да се упознате са изводом из
кореографије:

Н ОТЕ 35
КОЛА

КАЛАЧ, игре из Призрена.

13 'о - & ћел'

&b

'о - œ

œ

Ϫ

ћел'

œj

œ

2 Н ОТЕ
КОЛА

Облак се вије

Божидар Трудић

Andante œj œ™ Jœ œ œ œ œ œ œ œ™ œJ ˙ Œ

& 45 œ™ œ œ œ œ™ œJ œ œ œ œ œ œ ˙

О - блак се ви - је џа - нум ју - нак се же ни

5 œ™ œ œ œ œ œ™ œj ˙ ˙ Œ

& œ™ Jœ œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ ˙

О - блак се ви - је џа - нум ју - нак се же - ни.

Облак се вије, џанум, јунак се жени.
Ће да узма, џанум, младу девојку, младу мому.

36

Подуна гора зелена

Божидар Трудић

& 42 œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ œœ œœœœ

По - ду - на мо - ри по - ду - на го - ра зе - ле - на
5
œœ œœœ ™
&œ œ œ œ œ œ œ œ œ œ ™
го - ра зе - ле - на.
По - ду - на мо - ри по - ду - на

Подуна мори Подуна гора зелена.
Туј’ ми се мори туј’ ми се цвеће расади.
Браше га мори браше га, Јела девојка.

Н ОТЕ
КОЛА

Бре девојче, бре ђаволче

Божидар Трудић

& 42 œ™ œ œ œ œ bœ œ œ œœœœ ˙ ™
™
Бре де - вој - че бре ђа - вол - че чи - је бе - ше ти?
5 ™
œ œœœ œ ™
& ™ œ œ œ œ œœœœ ˙
™ Ћир Јо - ва - но - ва 37
зар ме не знаш ти?
Ја сам ће - ра

Бре девојче, бре ђаволче чије беше ти?
Ја сам ћера Ћир Јованова, зар ме не знаш ти?
Кад смо били у аз башчу само ја и ти.
Кад смо јели локум шећер само ја и ти.

Ој, мори фрбо зелена

Божидар Трудић

& 45 œ bœ œ œ œ œ bœ œ ˙ ™ bœ œ œ œ œ
™

Ој мо - ри фр - бо зе - ле - на Слег - ни ми гра - не
4
bœ œ œ œœ œ œ œ U
&œ œ œ œ Œ ˙

до зе - мље, слег - ни ми гра - не до зе - мље.Voice

9 &b œ œ &b34 Ој, мори фрбо зелена,
Слегни ми гране до земље.
13 'о - Allegro
œ˙
&b
Ој Ђе
'о œ

-

38